Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
Preuzmite presudu u pdf formatu
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 1/2017 од 6.1.2017. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ СКОРИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 14130/14)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
28. јун 2016. године
Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијских измена.
У предмету Скорић против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу:
Pere Pastor Vilanova, председник,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, судије,
и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,
После већања на затвореној седници одржаној 7. јуна 2016. године,
изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 14130/14) против Републике Србије коју је Суду поднео, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција"), српски држављанин, господин Јанко Скорић ("подносилац представке"), 10. фебруара 2014. године.
2. Подносиоца представке заступао је господин С. Гајић, адвокат из Београда. Владу Србије (у даљем тексту "Влада") заступао је њен заступник, госпођа В. Родић.
3. Представка је 16. септембра 2014. године упућена Влади.
4. Влада је ставила примедбу на разматрање представке од стране Одбора. Након што је размотрио примедбу Владе, Суд је одбацује.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подносилац представке рођен је 1948. године и живи у Београду.
6. Подносилац представке је био запослен у предузећу "ПИМ - багеровање и водни транспорт", друштвеном предузећу из Београда ("дужник").
7. Други општински суд у Београду је 30. марта 2005. године наложио дужнику да подносиоцу представке исплати прецизиране суме на име неисплаћених плата, доприноса за социјално осигурање и трошкове поступка. Ова пресуда је постала правоснажна истог дана.
8. Четврти општински суд у Београду је 22. јуна 2005. године донео решење о извршењу наведене пресуде.
9. Поступајући по уставној жалби подносиоца представке, Уставни суд је 29. марта 2012. године утврдио да је подносиоцу представке повређено "право на суђење у разумном року" у вези са извршним поступком. Суд је наложио убрзање поступка и утврдио да подносилац представке има право на накнаду нематеријалне штете у износу од 700,00 евра, који ће се претворити у домаћу валуту по курсу важећем на дан исплате.
10. Извршни поступак покренут на основу пресуде коју је донео Други општински суд у Београду 30. марта 2005. године настављен је и још је у току.
11. За релевантно домаће право, види Р. Качапор и друге подноситељке представке против Србије, бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, ст. 57-82, 15. јануар 2008. године;Влаховић против Србије, број 42619/04, ст. 37-47, 16. децембар 2008. године; Црнишанин и други против Србије, бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, ст. 100-104, 13. јануар 2009. године;Адамовић против Србије, број 41703/06, ст. 17-22, 2. октобар 2012. године; Маринковић против Србије (одлука), број 5353/11, ст. 26-29. и ст. 31-44, 29. јануар 2013. године и Феризовић против Србије(одлука), број 65713/13, ст. 21-30.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1
12. Подносилац представке се притуживао због пропуста државе да изврши правоснажне пресуде донете у његову корист против дужника. Ову притужбу треба разматрати према члану 6. Конвенције и члану 1. Протокола број 1 који, у релевантном делу, гласе како следи:
"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на
правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона."
"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."
13. Влада је изнела да је подносилац представке поднео своју представку Суду ван рока од шест месеци. Конкретно, овај рок је почео да тече када је подносилац представке примио одлуку Уставног суда од 29. марта 2012. године.
14. Подносилац представке је оспорио ове аргументе.
15. Члан 35. став 1. Конвенције прописује да Суд може да се бави само притужбом која је поднета у року од шест месеци од правоснажне одлуке донете у поступку исцрпљивања домаћих правних лекова. Када наводна повреда представља трајну ситуацију против које не постоји домаћи правни лек, период од шест месеци почиње да тече од краја трајне ситуације (види, међу многим другим ауторитетима, Iatridis против Грчке [ВВ], број 31107/96, став 50, ЕЦХР 1999-II и, уз одговарајуће измене, Ječius против Литваније, број 34578/97, став 44, ЕЦХР 2000-IX).
16. Суд констатује да у време када је подносилац представке примио одлуку Уставног суда, она још није сматрана делотворним домаћим правним леком (види Феризовић против Србије (одлука), број 65713/13, 26. новембар 2013. године). Штавише, одлуком Уставног суда трајна ситуација се није завршила, пошто извршни поступак у питању још траје. Најзад, иако је уставна жалба сматрана делотворним домаћим правним леком у време када је подносилац представке поднео своју представку, Суд сматра да се пошто је овај правни лек једном исцрпен, од подносиоца представке није могло оправдано очекивати да ће га опет употребити пошто се разумело да Влада није ставила никакву примедбу у вези са исцрпеношћу домаћих правних лекова.
17. С обзиром на горе наведено, примедба Владе мора се одбити.
18. Суд констатује да правоснажна пресуда донета у корист подносиоца представке није извршена до данас.
19. Суд примећује да је често нашао повреде члана 6. Конвенције и/или члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у предметима који покрећу питања слична питањима покренутим у овом предмету (види Р. Качапор и друге подноситељке представке против Србије, цитирана у горњем тексту, ст. 115-116. и став 120; Црнишанин и други, цитирана у горњем тексту, ст. 123-124. и ст. 133-134; иАдамовић, цитирана у горњем тексту, став 41.).
20. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није истакла ниједну чињеницу, ни убедљив аргумент који би могли да га убеде да донесе другачији закључак у овом предмету. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1.
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
21. Члан 41. Конвенције прописује::
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
22. Подносилац представке је тражио да се држави наложи да из сопствених средстава исплати: (i) суму досуђену правоснажном пресудом донетом у његову корист; (ii) 3.000 евра (EUR) на име нематеријалне штете; (iii) 568 (EUR) за трошкове настале пред Судом.
23. Влада је оспорила ове захтеве.
24. С обзиром на повреде утврђене у овом предмету и сопствену судску праксу (види Р. Качапор и друге подноситељке представке против Србије, цитирана у горњем тексту, ст. 123-126, иЦрнишанин и други, цитирана у горњем тексту, став 139), Суд сматра да се захтев подносиоца представке за накнаду материјалне штете у вези са исплатом преосталог дуга према пресуди мора прихватити. Влада, према томе, мора исплатити подносиоцу представке суме досуђене правоснажном домаћом пресудом усвојеном 30. марта 2005. године, као и трошкове извршног поступка, умањене за износе који су можда већ исплаћени у вези са наведеном пресудом.
25. Суд даље заузима став да је подносилац представке претрпео одређену нематеријалну штету као последицу утврђених повреда која се не може исправити само тиме што је Суд утврдио повреду. С обзиром на своју судску праксу (Стошић против Србије, број 64931/10, ст. 66-68, 1. октобар 2013. године), Суд подносиоцу представке досуђује износ од EUR 2.000, умањен за износе који су можда већ плаћени по том основу. Овај износ треба да покрије нематеријалну штету и трошкове.
26. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава представку допуштеном;
2. Утврђује да је дошло до повреда члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију;
3. Утврђује
(a) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, из сопствених средстава и у року од три месеца од датума када пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став. 2. Конвенције, суму досуђену судском пресудом донетом у његову корист, умањену за износе који су можда већ плаћени с тим у вези;
(б) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке у истом року 2.000 евра (две хиљаде евра) на име нематеријалне штете и трошкова, умањено за износе који су можда већ плаћени на том основу, заједно са порезом који се може наплатити подносиоцу представке, а који ће се претворити у валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате;
(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;
5. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 28. јуна 2016, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
|
Fatoş Aracı Pere |
Pastor Vilanova |
THIRD SECTION
CASE OF SKORIĆ v. SERBIA
(Application no. 14130/14)
JUDGMENT
STRASBOURG
28 June 2016
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Skorić v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Pere Pastor Vilanova, President,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, judges,
and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 7 June 2016,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 14130/14) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Mr Janko Skorić ("the applicant"), on 10 February 2014.
2. The applicant was represented by Mr S. Gajić, a lawyer practising in Beograd. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent at the time, Ms V. Rodić.
3. On 16 September 2014 the application was communicated to the Government.
4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The applicant was born in 1948 and lives in Belgrade.
6. The applicant was employed by "PIM - bagerovanje i vodni transport", a socially-owned company based in Belgrade ("the debtor").
7. On 30 March 2005 the Belgrade Second Municipal Court (Drugi opštinski sud u Beogradu) ordered the debtor to pay the applicant specified sums in respect of salary arrears, social security contributions and procedural costs. This judgment became final on the same date.
8. On 22 June 2005 the Belgrade Fourth Municipal Court (Četvrti opštinski sud u Beogradu) issued an enforcement order with regard to the said judgement.
9. On 29 March 2012, acting upon the applicant’s constitutional appeal, the Constitutional Court held that the applicant had suffered a breach of the "right to a trial within a reasonable time" with regard to the enforcement proceedings. The court ordered the acceleration of the proceedings and declared that the applicant was entitled to compensation for the non-pecuniary damage suffered in the amount of EUR 700, converted into the national currency at the rate applicable at the date of settlement.
10. The enforcement proceedings instituted on the basis of the judgment rendered by the Belgrade Second Municipal Court on 30 March 2005 continued and are still pending.
11. For the relevant domestic law, see R. Kačapor and Others v. Serbia nos. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 and 3046/06, §§ 57-82, 15 January 2008; Vlahović v. Serbia no. 42619/04, §§ 37-47, 16 December 2008; Crnišanin and Others v. Serbia nos. 35835/05, 43548/05, 43569/05 and 36986/06, §§ 100-104, 13 January 2009; Adamović v. Serbia, no. 41703/06, §§ 17-22, 2 October 2012; Marinković v. Serbia(dec.) no. 5353/11, §§ 26-29 and §§ 31-44, 29 January 2013 and Ferizović v. Serbia (dec.) no. 65713/13, §§ 21-30.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1
12. The applicant complained about the respondent State’s failure to enforce final judgments rendered in his favour against the debtor. This complaint falls to be examined under Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 which, in so far as relevant, read as follows:
"In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law."
"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.
The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."
13. The Government submitted that the applicant had lodged his application with the Court outside the six-month time-limit. In particular, this time-limit had started to run when the applicant had received the decision of the Constitutional Court of 29 March 2012.
14. The applicant disputed these arguments.
15. Article 35 § 1 of the Convention provides that the Court may only deal with a complaint which has been introduced within six months of the date of the final decision rendered in the process of exhaustion of domestic remedies. Where the alleged violation constitutes a continuing situation against which no domestic remedy is available the six-month period starts to run from the end of the continuing situation (see, among other authorities, Iatridis v. Greece [GC], no. 31107/96, § 50, ECHR 1999-II and, mutatis mutandis, Ječius v. Lithuania, no. 34578/97, § 44, ECHR 2000-IX).
16. The Court notes that at the time when the applicant had received the decision of the Constitutional Court it had not yet been considered an effective domestic remedy (see Ferizović v. Serbia (dec.) no. 65713/13, § 26 November 2013). Furthermore, the Constitutional Court’s decision did not bring the continuing situation to an end, as the enforcement proceedings in question are still pending. Finally, while the constitutional appeal was considered an effective domestic remedy at the time when the applicant had submitted his application, the Court considers that having already exhausted this remedy once, the applicant could not have reasonably been expected to make use of it again it being understood that the Government did not raise any objection concerning the exhaustion of domestic remedies.
17. In view of the above, the Government’s objection must be dismissed.
18. The Court notes that the final judgment rendered in the applicant’s favour remains unenforced to the present date.
19. The Court observes that it has frequently found violations of Article 6 of the Convention and/or Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in cases raising issues similar to those raised in the present case (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 115-116 and § 120; Crnišanin and Others, cited above, §§ 123-124 and §§ 133-134; and Adamović cited above, § 41).
20. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or convincing argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. There has, accordingly, been a violation of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1.
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
21. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
22. The applicant requested that the State be ordered to pay, from its own funds: (i) the sum awarded by the final judgment rendered in his favour; (ii) 3,000 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage; (iii) 568 (EUR) for the costs and expenses incurred before the Court.
23. The Government contested these claims.
24. Having regard to the violations found in the present case and its own case-law (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 123-126, and Crnišanin and Others, cited above, § 139), the Court considers that the applicant’s claims for pecuniary damage concerning the payment of the outstanding judgment debt must be accepted. The Government shall therefore pay the applicant the sums awarded in the final domestic judgment adopted on 30 March 2005 as well as the costs of the enforcement proceedings, less any amounts which may have already been paid in respect of the said judgment.
25. The Court further takes the view that the applicant has suffered some non-pecuniary damage as a result of the violations found which cannot be made good by the Court’s finding of a violation alone. Having regard to its case-law (Stošić v. Serbia, no. 64931/10, §§ 66-68, 1 October 2013), the Court awards EUR 2,000 to the applicant, less any amounts which may have already been paid on that basis. This sum is to cover non-pecuniary damage, costs and expenses.
26. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there have been violations of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;
3. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, from its own funds and within three months, the sum awarded in the court judgment rendered in his favour, less any amounts which may have already been paid in this regard;
(b) that the respondent State is to pay the applicant, within the same period, EUR 2,000 (two thousand euros) in respect of non-pecuniary damage, costs and expenses, less any amounts which may have already been paid on that basis and plus any tax that may be chargeable to the applicant, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
5. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 28 June 2016, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
| Fatoş Aracı Deputy Registrar |
Pere Pastor Vilanova President |
baza unakrsnih veza