Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
Preuzmite presudu u pdf formatu
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 33/2017 од 7.4.2017. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ НИКОЛИЋ И ДРУГИ против СРБИЈЕ
(Представка број 9235/11)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
24. јануар 2017. године
Ова пресуда је коначна, али може бити предмет редакцијских измена.
У предмету Николић и други против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу:
Pere Pastor Vilanova, председник,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, судије,
и Fatoş Aracı, заменик секретара одељења,
После већања на затвореној седници 5. јануара 2017. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 9235/11) против Србије, коју је Суду поднело, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”), 14 подносилаца представке, 15. децембра 2010. године. Њихови лични подаци наведени су у додатку ове пресуде.
2. Подносиоце представке заступао је господин Р. Савић, адвокат из Бојника. Владу Србије (Влада) првобитно је заступао њен бивши заступник, госпођа В. Родић, коју је недавно заменио садашњи заступник, госпођа Н. Плавшић.
3. Представка је 11. јула 2014. године упућена Влади.
4. Влада је ставила примедбу на разматрање представке од стране Одбора. Пошто је размотрио ову примедбу, Суд је одбацује.
ЧИЊЕНИЦЕ
A. Парнични поступак који су покренули подносиоци представке
5. Прецима подносилаца представке је 1961. године одузета нека земља у корист државе.
6. Општински суд у Нишу је 26. јануара 2006. године наложио ПИК Ниш (дужник), предузећу са већинским друштвеним капиталом, као крајњем кориснику те земље, да подносиоцима представке исплати тражене износе на име накнаде за предметну земљу.
7. Општински суд у Нишу је 25. октобра 2006. године, односно 1. фебруара 2007. године, на предлог подносилаца у том смислу, наложио извршење наведене пресуде и даље наложио дужнику да подносиоцима представке исплати трошкове извршења. Ова пресуда је постала и правоснажна и извршна до 16. августа 2006. године.
8. Само један подносилац представке, господин Томислав Ђорђевић, није никада поднео предлог за извршење.
9. Општински суд у Нишу је 3. јуна 2009. године отворио стечајни поступак у односу на дужника (Ст. 10/09).
10. Само један подносилац представке, госпођа Милица Николић Јајчевић, благовремено је поднела захтеве у том поступку.
11. Овај стечајни поступак је још у току.
В. Поступак пред Уставним судом
12. Сви подносиоци представке су 2. марта 2009. године, 31. августа 2009. године и 9. јуна 2010. године изјавили уставне жалбе.
13. Уставни суд је 17. марта 2011. године, 4. априла 2012. године и 23. маја 2012. године нашао повреду права на суђење у разумном року свих подносилаца представке, осим Томислава Ђорђевића. Суд, међутим, подносиoцима представке није досудио никакву накнаду, наводећи да подносиоци представке „нису тражили накнаду нематеријалне штете”.
14. Уставни суд је одбио жалбу једног подносиоца представке, господина Томислава Ђорђевића, пошто он није тражио извршење пресуде у питању.
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА
15. Релевантно домаће право које се односи на статус друштвених предузећа, као и извршне и стечајне поступке, изнето је у предметима Р. Качапор и друге подноситељке представке против Србије, бр. 2269/06 и друге, ст. 57–64. и 71–76, 15. јануар 2008. године и Јовичић и други против Србије (одлука), број 37270/11, ст. 88–93, 15. октобар 2013. године. Штавише, судска пракса Уставног суда у односу на друштвена предузећа, заједно са релевантним одредбама које се односе на уставну жалбу изнета је у одлуци о допуштености у предмету Маринковић против Србије (одлука), број 5353/11, ст. 26–29. и 31–44, 29. јануар 2013. године, пресуди Маринковић против Србије, број 5353/11, ст. 29–31, 22. октобар 2013. године и одлуци Феризовић против Србије (одлука), број 65713/13, ст. 12–17, 26. новембар 2013. године.
ПРАВО
I. НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ ЧЛAНА 6. СТ. 1. И 13. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1
16. Подносиоци представке притуживали су се због пропуста Тужене државе да изврши правоснажну судску пресуду донету у њихову корист и непостојања делотворног правног лека с тим у вези. Суд сматра да ову притужбу треба разматрати према члану 6. ст. 1. и 13. Конвенције и члану 1. Протокола број 1, који у релевантном делу гласе:
„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона.”
„Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.”
„Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству.”
1. Поднесци странака
17. У вези са седам подносилаца представке, конкретно господином Зораном Николићем, господином Велимиром Николићем, госпођом Снежаном Николић, госпођом Маријом Николић, госпођом Јеленом Николић, госпођом Борком Миловановић и господином Томиславом Ђорђевићем, Влада је тврдила да представку треба прогласити недопуштеном због њиховог пропуста да исцрпе делотворна домаћа правна средства. Конкретно, ови подносиоци представке нису покренули ни извршни поступак, нити су пријавили своја потраживања у стечајном поступку на основу предметне пресуде. У вези са преосталих седам подносилаца представке, Влада је изнела да су они изгубили статус жртве пошто је Уставни суд у односу на њих потврдио повреду права на суђење у разумном року. Уставни суд им, међутим, није могао досудити никакву накнаду за претрпљену нематеријалну штету пошто они нису поднели захтеве у том смислу.
18. Подносиоци представке су дали задоцнеле коментаре, који, због тога, нису стављени у списе предмета.
2. Оцена Суда
(а) У вези са подносиоцем господином Томиславом Ђорђевићем
19. Суд примећује да правило исцрпености домаћих правних средстава из члана 35. став 1. Конвенције захтева да се подносилац нормално позове на правна средства која су доступна и довољна да омогуће обештећење за наводне повреде (види, међу многим ауторитетима, Акдивар и други против Турске, 16. септембар 1996. године, став 65, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-IV).
20. Суд је доследно утврђивао да када један подносилац добије правоснажну пресуду против друштвеног предузећа, он само треба да поднесе предлог за извршење те пресуде надлежном суду или, у случају поступка ликвидације или стечаја против дужника, да пријави своје захтеве управи дужника (види Лолић против Србије, број 44095/06, став 26, 22. октобар 2013. године, и Николић – Крстић против Србије, број 54195/07, став 29, 14. октобар 2014. године).
21. Нема разлога да се у овом предмету одступи од те праксе.
22. Како господин Томислав Ђорђевић није надлежном суду поднео предлог за извршење горе наведене пресуде, нити је пријавио своја потраживања у стечајном поступку против дужника, његове притужбе морају се одбацити према члану 35, ст. 1. и 4. Конвенције, због неисцрпености домаћих правних лекова.
(б) У вези са осталим подносиоцима
23. Без обзира на супротне тврдње Владе, Суд примећује из материјала који има у поседу да седам подносилаца представке, конкректно господин Зоран Николић, господин Велимир Николић, госпођа Снежана Николић, госпођа Марија Николић, госпођа Јелена Николић и госпођа Борка Миловановић, јесу заправо поднели предлоге за извршење и да је Општински суд у Нишу наложио извршење наведене пресуде 25. октобра 2006. године (види став 7. у горњем тексту). Сходно томе, примедба Владе у том смислу мора се одбацити.
24. У вези са статусом жртве преосталих седам подносилаца, конкретно господина Добривоја Николића, господина Саве Николића, госпође Милице Јајчевић Николић, господина Вујадина Николића, госпође Јованке Николић, господина Ђорђа Николића и господина Николе Николића, Суд подсећа да је он већ утврдио у предметима као што је предмет ових подносилаца представке да уставну жалбу треба сматрати делотворним правним средством у смислу члана 35. став 1. Конвенције, али само у односу на представке поднете против Србије након 21. јуна 2012. године (види Маринковић против Србије, цитирана у горњем тексту, став 59.). Према томе, ови подносиоци представке, који су је поднели 15. децембра 2010. године, нису били обавезни да користе правни пут уставне жалбе. Ови подносиоци представке се и даље морају сматрати жртвама, у смислу члана 34. Конвенције.
25. Пошто притужбе подносилаца представке нису ни очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције, ни недопуштене по неком другом основу, оне се морају прогласити допуштеним.
26. Суд примећује да је домаћа пресуда која се разматра у овом случају остала неизвршена до данас.
27. Суд примећује да је често утврдио повреде члана 6. Конвенције и/или члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у предметима који покрећу питања слична питањима покренутим у овом случају (види Р. Качапор и друге подноситељке, цитирана у горњем тексту, ст. 115–116. и став 120, и Црнишанин и други против Србије, бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, ст. 123–124 и ст. 133–134, 13. јануар 2009. године).
28. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није изнела ниједну чињеницу, нити убедљив аргумент који би га могли убедити да донесе другачији закључак у конкретном предмету. Према томе, дошло је до повреда члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1.
29. Пошто је донео овај закључак, Суд сматра да није неопходно да посебно разматра исту притужбу према члану 13. Конвенције (види уз одговарајуће измене, Кин-Стиб и Мајкић против Србије,број 12312/05, став 90, 20. април 2010. године).
II. ПРИМЕНА ЧЛ. 41. И 46. КОНВЕНЦИЈЕ
30. Члан 41. Конвенције прописује:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци”.
31. Релевантни део члана 46. Конвенције гласи како следи:
„Високе стране уговорнице преузимају обавезу да се повинују правоснажној пресуди Суда у сваком предмету у коме су странке.
Правоснажна пресуда Суда се доставља Комитету министара који надгледа њено извршење. ...”
32. Тринаест подносилаца представке, конкретно господин Зоран Николић, господин Велимир Николић, госпођа Снежана Николић, госпођа Марија Николић, госпођа Јелена Николић, госпођа Борка Миловановић, господин Добривоје Николић, господин Сава Николић, госпођа Милица Јајчевић Николић, господин Вујадин Николић, госпођа Јованка Николић, господин Ђорђе Николић и господин Никола Николић у представци поднетој 15. децембра 2010. године тражили су правично задовољење, али се нису придржавали правила 60 Пословника Суда и накнадно су поднели ове своје захтеве. Према томе, Суд сматра да нема основа да им досуди било какав износ на име тога (види Марчић и други против Србије, број 17556/05, став 63, 30. октобар 2007. године; Пралица против Босне и Херцеговине, број 38945/05, став 18, 27. јануар 2009. године; и Апостолов против Грузије, број 40765/02, став 70, ЕЦХР 2006).
33. Мора се, међутим, приметити да пресуда у којој Суд налази повреду Конвенције или Протокола уз њу намеће Туженој држави законску обавезу, не само да онима о којима је реч исплати суме досуђене на име правичног задовољења, већ и да изабере, уз надзор Комитета министара, опште и/или, према случају, појединачне мере које ће усвојити у свом домаћем правном систему да би утврђене повреде престале (види Марчић и други подносиоци, цитирана у горњем тексту, став 64 и Пралица, цитирана у горњем тексту, став 19.).
34. У вези са оним што је утврдио у конкретном случају, Суд сматра да Тужена држава мора да обезбеди, одговарајућим средствима, извршење правоснажне пресуде Општинског суда у Нишу од 26. јануара 2006. године исплатом подносиоцима представке износа досуђених том пресудом, умањених за износе који су можда већ исплаћени по овом основу (Пралица, цитирана у горњем тексту, став 20.).
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава притужбе господина Томислава Ђорђевића недопуштеним, а преостали део представке допуштеним;
2. Утврђује да је дошло до повреда члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1;
3. Утврђује да није неопходно да посебно разматра притужбу према члану 13. Конвенције;
4. Утврђује
(a) да Тужена држава обезбеди извршење пресуде од 26. јануара 2006. године исплатом подносиоцима, из сопствених средстава и у року од три месеца, износа досуђених том пресудом, умањено за износе који су можда већ исплаћени по овом основу;
(б) да, по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 24. јануара 2017. године у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
|
Fatoş Aracı |
Pere Pastor Vilanova |
|
Број |
Име подносиоца представке |
Датум рођења и држављанство |
|
1. |
Зоран НИКОЛИЋ |
20/12/1947 Српско |
|
2. |
Велимир НИКОЛИЋ |
26/03/1950 Српско |
|
3. |
Снежана НИКОЛИЋ |
23/05/1951 Српско |
|
4. |
Марија НИКОЛИЋ |
20/03/1975 Српско |
|
5. |
Јелена НИКОЛИЋ |
16/09/1976 Српско |
|
6. |
Борка МИЛОВАНОВИЋ |
26/07/1932 Српско |
|
7. |
Томислав ЂОРЂЕВИЋ |
19/01/1973 Српско |
|
8. |
Добривоје НИКОЛИЋ |
21/10/1939 Српско и словеначко |
|
9. |
Сава НИКОЛИЋ |
10/01/1949 Српско и словеначко |
|
10. |
Милица НИКОЛИЋ ЈАЈЧЕВИЋ |
18/10/1953 Српско и немачко |
|
11. |
Вујадин НИКОЛИЋ |
30/12/1947 Српско |
|
12. |
Јованка НИКОЛИЋ |
02/04/1933 Српско |
|
13. |
Ђорђе НИКОЛИЋ |
12/03/1967 Српско |
|
14. |
Никола НИКОЛИЋ |
13/02/1950 Српско |
THIRD SECTION
CASE OF NIKOLIĆ AND OTHERS v. SERBIA
(Application no. 9235/11)
JUDGMENT
STRASBOURG
24 January 2017
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Nikolić and Others v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Pere Pastor Vilanova, President,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, judges,
and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 5 January 2017,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 9235/11) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by fourteen applicants, on 15 December 2010. Their further personal details are set out in the appendix to this judgment.
2. The applicants were represented by Mr R. Savić, a lawyer practising in Bojnik. The Serbian Government (“the Government”) were initially represented by their former Agent, Ms V. Rodić, being more recently substituted by their current Agent, Ms. N. Plavšić.
3. On 11 July 2014 the application was communicated to the Government.
4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
A. Civil proceedings brought by the applicants
5. In 1961 the applicants’ predecessors were deprived of certain land in favour of the State.
6. On 26 January 2006 the Niš Municipal Court ordered PIK Niš (the debtor), a company predominantly comprised of socially-owned capital, as the end user of that land, to pay the applicants specified amounts on account of the compensation for the land in question.
7. On 25 October 2006 and 1 February 2007 respectively, upon the applicants’ request to that effect, the Niš Municipal Court ordered the enforcement of the said judgment and further ordered the debtor to pay the applicants the enforcement costs. This judgment became both, final and enforceable by 16 August 2006.
8. Only one applicant, Mr Tomislav Đorđević, never lodged an enforcement request.
9. On 3 June 2009 the Niš Commercial Court opened insolvency proceedings in respect of the debtor (St. 10/09).
10. Only one applicant, Ms Milica Nikolić Jajčević, duly submitted her claims therein.
11. These insolvency proceedings are still ongoing.
C. Proceedings before the Constitutional Court
12. On 2 March 2009, 31 August 2009 and 9 June 2010 respectively, all applicants lodged their constitutional appeals.
13. On 17 March 2011, 4 April 2012 and 23 May 2012, respectively, the Constitutional Court found a violation of the right to a hearing within a reasonable time in respect of all applicants, except Mr Tomislav Đorđević. However, the court did not award the applicants any damages, merely stating that the applicants “had not claimed non-pecuniary damages”.
14. The Constitutional Court dismissed the appeal in respect of one applicant, Mr Tomislav Đorđević, since he had failed to request enforcement of the judgment in question.
II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE
15. The relevant domestic law concerning the status of socially-owned companies, as well as enforcement and insolvency proceedings, has been outlined in the cases of R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 et al., §§ 57-64 and 71-76, 15 January 2008, and Jovičić and Others v. Serbia (dec.), no. 37270/11, §§ 88-93, 15 October 2013. Furthermore, the case-law of the Constitutional Court in respect of socially-owned companies, together with the relevant provisions concerning constitutional redress has likewise been outlined in the admissibility decision in Marinković v. Serbia (dec.), no. 5353/11, §§ 26-29 and 31-44, 29 January 2013, the judgment in Marinković v. Serbia, no. 5353/11, §§ 29-31, 22 October 2013, and the decision in Ferizović v. Serbia (dec.), no. 65713/13, §§ 12-17, 26 November 2013.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLES 6 § 1 AND 13 OF THE CONVENTION AND OF ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1
16. The applicants complained of the respondent State’s failure to enforce a final court judgment rendered in their favour and of the lack of an effective remedy in that connection. The Court considers that this complaint falls to be examined under Articles 6 § 1 and 13 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1, which, in so far as relevant, read as follows:
“In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law.”
Article 1 of Protocol No. 1
“Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.
The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties.”
“Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.”
1. The parties’ submissions
17. Concerning seven applicants, notably Mr Zoran Nikolić, Mr Velimir Nikolić, Ms Snežana Nikolić, Ms Marija Nikolić, Ms Jelena Nikolić, Ms Borka Milovanović and Mr Tomislav Đorđević, the Government argued that the application should be declared inadmissible due to their failure to exhaust effective domestic remedies. Specifically, these applicants had neither initiated enforcement proceedings, nor had registered their claims in the insolvency proceedings based on the judgment in question. Concerning the remaining seven applicants, the Government maintained that they had lost their victim status since the Constitutional Court had acknowledged a violation of their right to a hearing within a reasonable time. The Constitutional Court, however, could not have awarded them any compensation for the non-pecuniary damage suffered because they had failed to lodge a request to this effect.
18. The applicants made belated comments, which, on that account, were not admitted to the file.
2. The Court’s assessment
(a) As regards the applicant Mr Tomislav Đorđević
19. The Court observes that the rule of exhaustion of domestic remedies contained in Article 35 § 1 of the Convention requires that normal recourse should be had by an applicant to remedies which are available and sufficient to afford redress in respect of the breaches alleged (see, among other authorities, Akdivar and Others v. Turkey, 16 September 1996, § 65, Reports of Judgments and Decisions 1996-IV).
20. The Court has consistently held that when an applicant obtains a final judgment against a socially-owned company, he or she is only required to file a request for the enforcement of that judgment with the competent court or, in case of liquidation or insolvency proceedings against the debtor, to report his or her claims to the administration of the debtor (see Lolić v. Serbia, no. 44095/06, § 26, 22 October 2013, and Nikolić-Krstić v. Serbia, no. 54195/07, § 29, 14 October 2014).
21. There is no reason to depart from that jurisprudence in the present case.
22. As Mr Tomislav Đorđević failed to lodge a request for the enforcement of the above mentioned judgement to the competent court or to report his claims in the insolvency proceedings against the debtor, his complaints must be rejected under Article 35 §§ 1 and 4 of the Convention for non-exhaustion of domestic remedies.
(b) As regards all other applicants
23. Notwithstanding the Government’s submissions to the contrary, the Court notes from the material in its possession that seven applicants, notably Mr Zoran Nikolić, Mr Velimir Nikolić, Ms Snežana Nikolić, Ms Marija Nikolić, Ms Jelena Nikolić and Ms Borka Milovanović, did in fact lodge their enforcement requests and that the Niš Municipal Court ordered the enforcement of the said judgment on 25 October 2006 (see paragraph 7 above). Consequently, the Government’s objection in this respect must be rejected.
24. Concerning the victim status of the remaining seven applicants, specifically Mr Dobrivoje Nikolić, Mr Sava Nikolić, Ms Milica Jajčević Nikolić, Mr Vujadin Nikolić, Ms Jovanka Nikolić, Mr Đorđe Nikolić and Mr Nikola Nikolić, the Court recalls that it has already held in cases such as the applicants’ that a constitutional appeal should be considered to be an effective domestic remedy within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention, but only in respect of applications lodged against Serbia after 21 June 2012 (see Marinković v. Serbia, cited above, § 59). Therefore the applicants who lodged their respective application on 15 December 2010 were not obliged to make use of the constitutional avenue. These applicants must still be considered as victims within the meaning of Article 34 of the Convention.
25. Since the applicants’ complaints are neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention nor inadmissible on any other grounds, they must be declared admissible.
26. The Court notes that the domestic judgment under consideration in the present case has remained unenforced to date.
27. The Court observes that it has frequently found violations of Article 6 of the Convention and/or Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in cases raising issues similar to those raised in the present case (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 115-116 and § 120, and Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05, 43548/05, 43569/05 and 36986/06, §§ 123-124 and §§ 133-134, 13 January 2009).
28. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or convincing argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. There have, accordingly, been violations of Article 6 § 1 of the Convention and of Article 1 of Protocol No. 1.
29. Having reached this conclusion, the Court does not find it necessary to examine separately the same complaint under Article 13 of the Convention (see mutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010).
II. APPLICATION OF ARTICLES 41 AND 46 OF THE CONVENTION
30. Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
31. The relevant part of Article 46 of the Convention reads as follows:
“The High Contracting Parties undertake to abide by the final judgment of the Court in any case to which they are parties.
The final judgment of the Court shall be transmitted to the Committee of Ministers, which shall supervise its execution. ...”
32. Thirteen applicants, notably Mr Zoran Nikolić, Mr Velimir Nikolić, Ms Snežana Nikolić, Ms Marija Nikolić, Ms Jelena Nikolić, Ms Borka Milovanović, Mr Dobrivoje Nikolić, Mr Sava Nikolić, Ms Milica Jajčević Nikolić, Mr Vujadin Nikolić, Ms Jovanka Nikolić, Mr Đorđe Nikolić and Mr Nikola Nikolić claimed just satisfaction in their application introduced on 15 December 2010, but have failed to comply with Rule 60 of the Rules of Court and subsequently submit those claims in a timely manner. Accordingly, the Court considers that there is no call to award them any sum on that account (see Marčić and Others v. Serbia, no. 17556/05, §§ 63, 30 October 2007; Pralica v. Bosnia and Herzegovina, no. 38945/05, § 18, 27 January 2009; and Apostol v. Georgia, no. 40765/02, § 70, ECHR 2006).
33. It must, however, be noted that a judgment in which the Court finds a violation of the Convention or of its Protocols imposes on the respondent State a legal obligation not just to pay those concerned the sums awarded by way of just satisfaction, but also to choose, subject to supervision by the Committee of Ministers, the general and/or, if appropriate, individual measures to be adopted in its domestic legal order to put an end to the violation found (see Marčić and Others, cited above, § 64 and Pralica, cited above, § 19 ).
34. Having regard to its finding in the instant case, the Court considers that the respondent State must secure, by appropriate means, the enforcement of the Niš Municipal Court’s final judgment of 26 January 2006 by way of paying the applicants the sums awarded in that judgment, less any amounts which may have already been paid on this basis (Pralica, cited above, § 20).
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the complaints of Mr Tomislav Đorđević inadmissible and the remainder of the application admissible;
2. Holds that there have been violations of Article 6 § 1 of the Convention and of Article 1 of Protocol No. 1;
3. Holds that it is not necessary to examine separately the complaint under Article 13 of the Convention;
4. Holds
(a) that the respondent State is to secure the enforcement of the judgment of 26 January 2006 by way of paying the applicants, from its own funds and within three months, the sums awarded in that judgment, less any amounts which may have already been paid on this basis;
(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points.
Done in English, and notified in writing on 24 January 2017, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
|
Fatoş Aracı |
Pere Pastor Vilanova |
baza unakrsnih veza