Dobrić protiv Srbije

На основу члана 6 став 1 Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст) објављује се, на српском и енглеском језику, Пресуда Европског суда за људска права по представкама број 2611/07 и 15276/07 - Добрић против Србије, која гласи:

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 49/2011 од 6.7.2011. године.

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

СЛУЧАЈ ДОБРИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ

(Представке бр. 2611/07 и 15276/07)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР
21. јун 2011.

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним чланом 44. став 2. Конвенције.

У случају Добрић против Србије,

Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању већа састављеног од:

Françoise Tulkens, Председник,

David Thór Björgvinsson,

Dragoljub Popović,

Giorgio Malinverni,

András Sajó,

Guido Raimondi,

Paulo Pinto de Albuquerque, судије,

and Stanley Naismith, Секретар одељења,

Након већања на затвореној седници 31 маја 2011,

Објављује следећу пресуду, која је усвојена тога дана:

ПОСТУПАК

1. Случај је проистекао из две представке (бр. 2611/07 и 15276/07) против Србије које су Суду по основу члана 34 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту "Конвенција") поднела два српска држављанина, господин Здравко Добрић ("први подносилац") и господин Миладин Добрић ("други подносилац"), 8 јануара 2007 и 3. априла 2007. године, свако понаособ.

2. Првог подносиоца заступао је господин Н. Jaнкулов, aдвокат из Новог Сада. Другог подносиоца заступао је господин Д. Укропина, такође адвокат из Новог Сада. Владу Србије ("Влада") заступао је њен заступник, господин С. Царић.

3. Подносиоци су тврдили да им је ускраћен приступ Врховном суду, у ситуацији где су, према домаћем законодавству, они јасно имали право да изјаве ревизију.

4. Дана 5. маја 2010. године Суд је одлучио да представку достави Влади. Такође је одлучено да ће основаност представке бити разматрана заједно са њеном допуштеношћу (раније члан 29 § 3).

ЧИЊЕНИЦЕ

5. Подносиоци су рођени 1932. односно 1934. године. Први подносилац живи у Maлој Moштаници, Србија, док други подносилац живи у месту Clamart, Француска.

I. ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

6. Чињенице случаја, како су наведене од стране страна у спору, могу се сумирати на следећи начин.

7. Дана 30. јануара 1986. године С.K. поднео је тужбу у вези са непокретном имовином против подносилаца, пред Општинским судом у Новом Саду. Вредност спора назначена од стране тужиоца била је 4.000.000 "старих динара".

8. Након враћања на нижу судску инстанцу и деноминације српске валуте 14. децембра 1998. године, Општински суд делимично је пресудио у корист подносилаца и приметио је да је вредност спора сада 50.000 "нових динара".

9. Након два враћања на нижу судску инстанцу, 28. септембра 2001. године односно 17. јуна 2004. године, Општински суд је у два наврата пресудио у корист подносилаца и оба пута потврдио да је вредност спора 50.000 нових динара.

10. Дана 13. јануара 2005. године Окружни суд уважио је жалбу тужиоца и делимично пресудио у његову корист.

11. Подносиоци, које је заступао адвокат, затим су изјавили ревизију.

12. Врховни суд је 14. јуна 2006. године, међутим одбацио ову ревизију, наводећи да подносиоци нису овлашћени да је изјаве, пошто је вредност предмета спора испод важећег законског лимита од 15.000 нових динара. Посебно, суд је потврдио да су се странке сагласиле 19. новембра 1998. године, да би вредност предмета спора требало да износи 50.000 нових динара, али је приметио да у списима предмета није било посебне одлуке Општинског суда у том смислу. Према томе, релевантан износ био је 4.000.000 старих динара, како је наведено првобитно у тужби, што је очигледно било мање од 15.000 нових динара лимита по релевантним процесним правилима (видети ставове 20 и 21 испод). Најзад, ослањајући се имплицитно на схватање од 22. маја 2001. године, Врховни суд је приметио да је Владином уредбом од 24. јануара 1994. године предвиђено да ће до 22. јула 1994. године важити стари и нови динари као средство плаћања у сразмери према којој један нови динар вреди дванаест старих динара. Сам тужилац, међутим, није изменио вредност предмета спора у новим динарима до 22. јула 1994. године (видети став 19 испод).

13. Подносиоцима је одлука Врховног суда уручена 13. октобра 2006. године.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И СУДСКА ПРАКСА

A. Закон о парничном поступку (објављен у "Службеном листу" Социјалистичке Федеративне Републике Југославије - СЛ СФРЈ - бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 и "Службеном листу“ Савезне Републике Југославије - СЛ СРЈ - бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 и 15/98)

14. Члан 382 § 3 прописује да је ревизија "недозвољена" у имовинским споровима где вредност спора, означена од стране тужиоца у тужби “не прелази 15,000 ... [нових] динара", овај лимит уведен је 1998. године.

15. Међутим, члан 40 предвиђа, inter alia, да, уколико је вредност спора означена од стране тужиоца "oчигледно сувише висока или сувише ниска", суд ће сам разрешити то питање. Tо мора бити учињено најкасније, на припремном рочишту, или ако оно није држано, пре почетка расправе о главној ствари пред првостепеним судом.

16. Чланови 190 §§ 1 и 2 и 191 § 1 прописује да се тужбени захтев у парници може, уз сагласност странка, изменити/повећати до закључења првостепене главне расправе.

17. Члан 392 прописује, inter alia, да ће Врховни суд одбацити једну или све ревизије које сматра недозвољеним.

18. Најзад, чланови 383 и 394 - 397 прописују, inter alia, да је Врховни суд, када усвоји ревизију коју је изјавила једна од станака, овлашћен да преиначи или укине предметну пресуду и наложи ново суђење пред нижестепеним судовима.

Б. Схватање Грађанског одељења Врховног суда од 22. маја 2001. године у вези са процесним последицама деноминације српске валуте

19. Врховни суд је сматрао да се ревизија може изјавити према правилима која су била на снази када је тужба била поднета, али тамо где је након деноминације, вредност спора очигледно остала испод лимита од 15.000 нових динара, ревизија се не би могла изјавити. Ако су се странке сагласиле да измене вредност спора најкасније до 22. јула 1994. године, тако да прелази поменути лимит, ревизија ће бити дозвољена. (Правно схватање утврђено на седници Грађанског одељења Врховног суда Србије од 22. маја 2001. године, објављено у Билтену Врховног суда бр. 1/02).

В. Измене Закона о парничном поступку од 2002. године (објављен у СГ СРЈ бр. 3/02)

20. Члан 16 § 3 повећао је минимални захтев за ревизију са 15.000 нових динара на 300.000 нових динара, али је прецизирао да ће у погледу свих спорова покренутих раније, износ који се примењује још увек бити 15.000 нових динара.

Г. Закон о парничном поступку од 2004 (објављен у "Службеном гласнику Републике Србије"- СГ РС - бр. 125/04)

21. Закон о парничном поступку из 2004. године ступио је на снагу 23. фебруара 2005. године, чиме је заменио Закон о парничном поступку из 1977. године. Члан 491 § 4 првог, међутим, прописује да у свим случајевима који су настали пре тог датума, закон који се примењује, у погледу ревизије, биће закон на снази пре 23. фeбруара 2005. године.

Д. Закон о уређењу судова; (објављен у СГ РС бр. 63/01, 42/02, 27/03, 29/04, 101/05 и 46/06)

22. Члан 40 §§ 2 и 3 прописује, inter alia, да ће се седница одељења Врховног суда одржати ако постоји питање у вези са уједначавањем судске праксе. Правна схватања усвојена након тога биће обавезујућа за сва већа тог одељења.

ПРАВО

I. ЗДРУЖИВАЊЕ ПРЕДСТАВКИ

23. Суд сматра да би представке, сагласно правилу 42 § 1 Правила Суда требало здружити, имајући у виду сличну чињеничну и правну позадину.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6 § 1 КОНВЕНЦИЈЕ

24. Подносиоци се жале, према члану 6 § 1 Конвенције и члану 1 Протокола бр. 1 уз њу, да им је ускраћен приступ Врховном суду приликом одлучивања о њиховим правима и обавезама.

25. Будући да је на Суду улога да квалификује право и чињенице у случају који се налази пред њим, Суд сматра да горе изнете притужбе потпадају само под члан 6 § 1 Конвенције (видети Akdeniz против Турске, број 25165/94, став 88, 31. мај 2005. године, и García Manibardo против Шпаније, број 38695/97, став 36, ЕЦХР 2000-II)..

Ова одредба, у свом релевантном делу, предвиђа:

"....Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ... има право на... расправу ... пред судом образовним на основу закона."

A. У вези са Владиним захтевом за скидање предмета са листе

26. Влада је тврдила да су запажања другог подносиоца поднета неблаговремено, након доставе његовог случаја Влади, због чега би његову представку требало скинути са листе у складу са чланом 37 § 1 Конвенције.

27. Суд примећује да заиста, може да на основу наведене одредбе у било којој фази поступка одлучи да “скине представку са листе случајева ако се на основу околности може закључити да: (a) подносилац представке не намерава да даље учествује у поступку или; (б) да је ствар решена; или (в) да из сваког другог разлога који Суд утврди није више оправдано наставити са испитивањем представке". Суд, међутим, "наставља с испитивањем представке ако је то потребно ради поштовања људских права установљених Конвенцијом и протоколима уз њу."

28. Даље се подсећа да је свака странка одговорна за обезбеђивање благовременог слања поднесака Секретаријату Суда. Рок се може продужити на захтев странке, али пропуст да се тако поступи може резултирати изостављањем поднеска из списа предмета. Ради утврђивања поштовања рока, кључни је датум одашиљања документа или, ако таквог датума нема, стварни датум пријема у Секретаријату. (видети Правило 38 Правила Суда од 1. јуна 2010. године и ставове 18, 19 и 23 Практичног упутства за писање поднесака издатог од председника Суда Суду од 1. новембра 2003. године, са изменама од 10. децембра 2007. године).

29. Ако се вратимо на конкретан предмет, може се уочити да се 22. новембра 2010. године Председник одељења сложио, на основу другог захтева подносиоца представке, да продужи рок за подношење његових запажања о допуштености и основаности његове представке, као и његовог захтева за правично задовољење према члану 41. Конвенције. Нови рок је према томе био 22. децембар 2010. године. Други подносилац представке је поштовао ово упутство у вези са верзијом његових запажања на српском језику која су достављена Секретаријату факсом и редовном поштом 22. децембра 2010. године (а достава редовном поштом је потврђена овереним датумом достављања на коверту). Превод на енглески запажања другог подносиоца представке послат је, међутим, Секретаријату факсом и редовном поштом 17. односно 18. јануара 2011. године.

30. С обзиром на горе наведено, Суд је мишљења да би било формалистички да се из списа предмета искључи као неблаговремен спорни писани поднесак другог подносиоца представке, док је цела ситуација свакако ван домашаја члана 37. став 1. (а) и (б) Конвенције и не може се извући закључак да "више није оправдано да се настави разматрање представке" према члану 37. став 1 (в). Примедба Владе се према томе мора одбити.

Б. Допуштеност

1. Компатибилност ratione temporis

31. По мишљењу Суда, иако Влада није ставила примедбу у вези са надлежношћу Суда ratione temporis, ово питање и поред тога захтева да буде размотрено (види, mutatis mutandis, Blečić против Хрватске [ВВ], број 59532/00, став 67., ЕЦХР 2006-III).

32. Суд с тим у вези примећује да, у складу са опште прихваћеним начелима међународног права, висока страна уговорница је једино обавезна према Конвенцији у вези са догађајима који су се догодили после њеног ступања на снагу. Он даље констатује да је Србија ратификовала Конвенцију 3. марта 2004. године и да су се неки од догађаја на које се позива у представкама у конкретном случају заиста десили пре тог датума. Суд према томе има надлежност ratione temporis да разматра притужбе подносилаца представке у оној мери у којој се они тичу догађаја од 3. марта 2004. године. Он ће и поред тога, из разлога контекста, такође узети у обзир било које и све релевантне догађаје пре тог датума (види, mutatis mutandis, Salontaji-Drobnjak против Србије, број 36500/05, став 110., 13. октобар 2009. године).

2. Рок од шест месеци

33. Влада је изнела да је притужба другог подносиоца представке, неблаговремена тј. да је поднета више од шест месеци после 13. октобра 2006. године, а то је датум кад је он примио одлуку Врховног суда.

34. Други подносилац представке је остао при тврдњи да је поштовао рок предвиђен чланом 35. став 1. Конвенције.

35. Члан 35. став 1. Конвенције, у релевантном делу, предвиђа да "[С]уд може да се бави предметима ... у року од шест месеци од датума када је донета правоснажна одлука."

36. Суд подсећа да се према његовој судској пракси предмет и сврха члана 35. став 1. Конвенције на најбољи начин искоришћени рачунањем рока од шест месеци почев од датума достављања писане пресуде у предметима где подносилац представке има право, према домаћем праву, да добије ex officio писани примерак правоснажне домаће одлуке, без обзира да ли је та пресуда претходно саопштена усмено (види Worm против Аустрије, пресуда од 29. августа 1997. године, став 33., Извештаји о пресудама и одлукама 1997-V; и Venkadajalasarma против Холандије (одлука), број 58510/00, 9. јул 2002. године).

37. У складу са утврђеном праксом органа Конвенције, Суд уобичајено сматра датум подношења представке датумом прве комуникације којом се указује на намеру да се представка поднесе и даје нека назнака природе представке. Та прва комуникација ће прекинути трајање рока од шест месеци.

38. У одсуству објашњења интервала од најмање неколико дана, од датума када је написан почетни поднесак и датума када је предат поштом, овај други датум се сматра датумом подношења представке (види Arslan против Турске (одлука), број 36747/02, одлука од 21. новембра 2002. године, ЕЦХР 2002-X (изводи)).

39. Сврха правила шест месеци је да се промовише правна сигурност, да се обезбеди да ће се предмети који покрећу питања у вези са Конвенцијом разматрати у разумном року и да се органи и друга укључена лица заштите од неизвесности због продуженог временског периода. Као што је Суд утврдио, било би супротно духу и циљу правила рока од шест месеци ако је, почетном комуникацијом, једна представка покренула поступак према Конвенцији, а затим он буде неактиван у необјашњивом и у неограниченом периоду. Подносиоци представки морају према томе поступати према својим представкама са разумном брзином, после сваког почетног контакта (видиP.M. против Уједињеног Краљевства (одлука), број 6638/03, 24. август 2004. године).

40. Ако се вратимо на конкретан предмет, примећује се да је дописом од 30. марта 2007. године, које је предат 3. априла 2007. године (што потврђује датум одашиљања на коверту), други подносилац представке изразио жељу да Суду поднесе представку. Тиме се он, inter alia, конкретно жалио што је Врховни суд одбио да разматра његову ревизију и позвао се, именом као и регистарским бројем, на предмет првог подносиоца представке који се тиче истог питања и већ је у току пред Судом.

41. Секретаријат је 16. маја 2007. године потврдио пријем дописа другог подносиоца представке и затражио од њега да Суду достави попуњен формулар представке и сва неопходна допунска документа што је пре могуће, а најкасније "у року од шест месеци од датума овог писма".

42. Као што потврђује датум одашиљања на коверту, други подносилац представке је 4. октобра 2007. године послао Секретаријату свој прописно попуњен образац представке. Образац носи датум 3. октобар 2007. године и уз њега се налази посебан поднесак од 3. септембра 2007. године у коме подносилац представке, inter alia, обавештава Секретаријат да је домаће правосуђе већ упознато са предметом првог подносиоца представке пред Судом.

43. Секретаријат је 26. октобра 2007. године потврдио пријем преписке другог подносиоца представке и званично регистровао његов случај.

44. С обзиром на горе наведено, Суд констатује да после првобитне комуникације подносилац представке није био "неактиван у необјашњивом и неограниченом периоду“. Напротив, он је поштовао упутство Секретаријата од 16. маја 2007. године, због чега би 3. април 2007. године требало сматрати датумом предаје његове представке. Пошто је рок од шест месеци почео да тече 13. октобра 2006. године, Суд закључује да притужба другог подносиоца представке није неблаговремена у смислу члана 35. став 1. Конвенције.

45. Примедба Владе с тим у вези се према томе мора одбацити. Важећи Пословник Суда, као и релевантне одредбе садржане у Практичном упутству о покретању поступка, је онај од 1. јула 2006. године, односно 1. новембра 2003. године (посебно, Правило 47 став 5. првог документа и ст. 1 и 4 другог документа). Позивање Владе на одређену новију праксу Суда у којој се примењују касније измене наведених прописа је стога такође лако уочљиво (види, на пример, Kemevuako против Холандије (одлука), број 65938/09, 1. јун 2010. године).

3. Закључак

46. Суд констатује да притужбе подносилаца представке нису очигледно неосноване у оквиру значења члана 35. став 3. Конвенције. Он даље примећује да нису недопуштене по неком другом основу. Због тога се морају прогласити допуштеним.

В. Основаност

1. Наводи које су странке изнеле

47. Подносиоци представке су поново потврдили своје притужбе. Они су даље констатовали да схватање Врховног суда од 22. маја 2001. године више није битно у њиховом предмету пошто су они, заједно са тужиоцем, већ определили нову вредност спора 19. новембра 1998. године, тј. више од две године пре његовог доношења. Мишљења Врховног суда, као што је предметно, су само интерне публикације намењене судијама, док је Закон о парничном поступку из 1977. године био обавезујући, укључујући чл. 190 и 191. истог. Најзад, подносиоци представке су истакли да је и сам Општински суд у Новом Саду више пута констатовао да је вредност спора 50.000 нових динара, што је прилично изнад законског прага за ревизију у релевантном тренутку.

48. Влада је тврдила да није дошло до повреде Конвенције. Посебно, она је потврдила образложење Врховног суда од 14. јуна 2006. године, као и схватање од 22. маја 2001. године на коме је оно засновано. Влада се такође ослонила на члан 40. Закона о парничном поступку из 1977. године, и изнела да Врховни суд није везан самим позивањем нижих судова на износ од 50.000 нових динара као вредност предмета спора. Измена овог износа које су странке извршиле 19. новембра 1998. године није извршена благовремено, а схватање Врховног суда од 22. маја 2001. године је било релевантно за предмет подносилаца представке пошто је донето скоро пет година пре него што су они покушали да уложе ревизију. Најзад, мишљења Врховног суда су широко дистрибуирана и често цитирана у правној професији.

2. Оцена Суда

49. Суд на почетку подсећа да његов задатак није да се ставља на место домаћих судова. На националним органима је првенствено, посебно на судовима, да решавају проблеме тумачења домаћег законодавства (види, mutatis mutandis, Brualla Gómez de la Torre против Шпаније, пресуда од 19. децембра 1997. године, став 31., Извештаји о пресудама и одлукама 1997-VIII, и Edificaciones March Gallego S.A. против Шпаније, пресуда од 19. фебруара 1998. године, став 33., Извештаји 1998-I).

50. "Право на суд", чији је право на приступ суду један аспект, није апсолутно; оно је подвргнуто ограничењима допуштеним мешањем, посебно што се услова допуштености жалбе тиче, пошто услед своје природе оно захтева регулисање од стране државе, која ужива извесни степен слободне процене у том погледу. Међутим, ова ограничења не смеју ограничити или умањити једном лицу приступ на тај начин и у том обиму тако да је сама суштина права угрожена; посебно, таква ограничења нису сагласна са чланом 6 § 1 ако не теже легитимном циљу или ако не постоји разуман однос сразмерности између употребљених средстава и циља коме се тежи (види, међу другим ауторитетима, García Manibardo против Шпаније, цитиран у горњем тексту, став 36.).

51. Подсећа се такође да члан 6. Конвенције не присиљава Високе стране уговорнице да оснивају апелационе или касационе судове. Упркос томе, где такви судови постоје гаранције садржане у члану 6. морају се поштовати, inter alia, обезбеђењем делотворног приступа судовима тако да они који се суде могу добити одлуку у вези са њиховим "грађанским правима и обавезама“ (види, међу другим ауторитетима, García Manibardo против Шпаније, цитиран у горњем тексту, став 39.). Услови допуштености ревизије могу, међутим, бити строжи од услова за редовну жалбу (види, међу многим другим ауторитетима, EM LINIJA D.O.O. против Хрватске (одлука), број 27140/03, 22. новембар 2007. године).

52. Ако се вратимо на конкретан предмет, Суд констатује да се притужбе подносилаца представке односе на доказиве тврдње у вези са имовином пред домаћим судовима и, као такве, јасно спадају у оквир члана 6. став 1.

53. Даље, Врховни суд је 14. јуна 2006. године одбацио ревизију подносилаца представке као недозвољену с обзиром да је "вредност њиховог спора била испод 15.000 нових динара", што је важећи законски лимит. Врховни суд је такође потврдио да су се странке 19. новембра 1998. године договориле да би вредност спора требало да буде 50.000 нових динара, али је нагласио да у спису предмета нема посебне одлуке општинског суда у том смислу. Према томе, релевантни износ је био 4.000.000 старих динара, како је опредељено у првобитном захтеву тужиоца, што је јасно мање од лимита од 15.000 нових динара према релевантним правилима парничног поступка. Врховни суд је најзад констатовао да је Уредба Владе од 24. јануара 1994. године предвидела да до 22. јула 1994. године важе и стари и нови динари као законско средство плаћања, али да сам "тужилац" није "изменио вредност спора у нове динаре" до овог другог датума.

54. У погледу горе изнетог, мишљење је Суда, да је Врховни суд тежио легитимном циљу и да је постигнута разумна сразмера између употребљених средстава и циља коме се тежило. Посебно, примењени законски праг, није представљао неоправдано мешање у право подносилаца на приступ суду. То је пре представљало легитиман и разуман процесни захтев, имајући у виду саму суштину улоге Врховног суда тј. да се бави стварима од изузетне важности. Даље, као што је предвиђено чланом 392 Закона о парничном поступку из 1977. године, Врховни суд је потпуно овлашћен да одбаци сваку ревизију, коју сматра недозвољеном. (видети став 17 горе). Заиста, како је Влада правилно уочила, Врховни суд, стога није био везан самим позивањем нижестепених судова на износ од 50.000 нових динара као вредност предметног спора. Најзад, Врховни суд имплицитно је засновао предметну одлуку на претходно обавезујућем схватању, у погледу деноминације српске валуте, укључујући и рок који подносиоци нису поштовали (видети ставове 19 и 22 горе). У таквим околностима, Суд не налази ниједан разлог да верује да је одлука Врховног суда у конкретном случају произвољна.

55. Сходно томе, он сматра да нема повреде права подносилаца представке на приступ суду у смислу значења члана 6. став 1. Конвенције.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД

1. Одлучује једногласно да здружи представке;

2. Проглашава једногласно да су представке допуштене;

3. Утврђује гласовима пет против два да нема повреде члана 6. став 1. Конвенције.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 21. јуна 2011. године у складу са правилом 77 ст. 2 и 3 Пословника Суда.

Stanley Naismith  Секретар

Françoise Tulkens Председник

У складу са чланом 45. став 2. Конвенције и Правилом 74 став 2. Пословника Суда, уз ову пресуду заједничко издвојено судије Поповића и судије Pinto de Albuquerque.

ЗАЈЕДНИЧКО ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ ПОПОВИЋА И СУДИЈЕ PINTO DE ALBUQUERQUE

С дужним поштовањем, ми се не слажемо са одлуком већине у овом предмету, из следећих разлога.

Подносиоци представке се жале због наводне повреде члана 6. став 1. Конвенције. У питању је њихов приступ суду.

Подносиоци представке су поднели тужбу против приватног лица на домаћем нивоу, определивши износ свог захтева у националној валути важећој у то време. Док је поступак био у току пред домаћим судовима дошло је до поновне деноминације домаће валуте. Подносиоци представке нису поновно определили свој захтев у новој валути. Првостепени суд је донео две пресуде, после враћања на нижу инстанцу, поновно потврђујући захтев подносилаца представке у новој валути. Окружни суд је учинио исто пресудом по жалби. У свакој од три пресуде, износ који су навели судови био је изнад прага који је потребан за улагање друге жалбе Врховном суду, коју су подносиоци представке на крају уложили.

Врховни суд је одбацио другу жалбу подносилаца представке на основу тога што услов у погледу прага није био испуњен. Образложење Врховног суда заснивало се на два аргумента: (a) подносиоци представке нису никада навели свој захтев у новој валути, и (б) нижи судови нису донели посебну одлуку о износу захтева.

(a) Иако је тачно да подносиоци представке нису ниједном определили износ свог захтева у ново деноминованој валути, из списа предмета је очигледно да они нису имали потребу да то учине. Разлог је кристално јасан: одлуке нижих судова донете самоиницијативно у вези са износом захтева у новој валути довеле су до тога да подносиоцима представке није било неопходно да покрену ово питање. Нижи судови су донели три пресуде у предмету подносилаца представке и у свакој од њих наведен је досуђени износ, који одговара захтеву подносилаца представке. Износи су увек били изнад прага потребног за улагање друге жалбе Врховном суду.

(б) Иако је тачно да нижи судови нису донели посебну одлуку у вези са износом захтева, није постојао основ да се таква одлука донесе, из неколико разлога.

(1) Износ захтева је био јасно и сваки пут наведен у пресудама нижих судова, што значи да су га ти судови прописно разматрали.

(2) У домаћем закону не постоји ниједна једина одредба којом се захтева посебна одлука о износу захтева у парници када постоји поновна деноминација валуте. Тужена влада није истовремено доставила судску праксу која би могла да послужи да се такав захтев оправда. Према томе, очигледно је да услов наметнут подносиоцима представке да уложе другу жалбу свакако није био предвидив.

(3) По мишљењу Врховног суда на нижим судовима је било да донесу посебну одлуку. Подносиоци представке не могу да буду одговорни због пропуста на страни домаћих судова.

Ситуација која смо описали у горњем тексту захтева разматрање са тачке гледишта праксе нашег Суда. Суд не може да замени домаће органе у процени чињеница и примени домаћег права. Он међутим мора бити обазрив у обезбеђењу стандарда заштите људских права зајамчених Конвенцијом и мора утврдити да ли су они задовољени у конкретном случају.

У предмету Garcia Manibardo против Шпаније (број 38695/97, став 45., ECHR 2000-II) Суд је изнео начело да непропорционално ометање права на приступ суду представља повреду члана 6. Конвенције. Ометање са којим су се подносиоци представке суочили у предметном случају било је непропорционално, првенствено због тога што се није могло предвидети. У одсуству посебне законске одредбе и релевантне судске праксе није се могло предвидети да ће Врховни суд захтевати од нижих судова да о овом питању донесу посебну одлуку.

У суштини, одговарајућа одлука о износу захтева у новој валути обезбеђена је пресудама нижих судова, али је Врховни суд инсистирао на доношењу званичне и посебне одлуке. Овај захтев је био још мање предвидив пошто се није примењивао у другим предметима пред Врховним судом.

Штавише, посебна одлука коју је тражио Врховни суд је ван домашаја тужбе подносилаца представке, из чега је јасно да је ометање њиховог права непропорционалнo.

У пракси нашег Суда јасно је правило да се приступ суду не сме порицати формалистичком применом домаћег права. Суд је у предмету Brualla Gomez De La Torre против Шпаније (19. децембар 1997. године, став 32., Извештаји о пресудама и одлукама 1997-VIII) утврдио да је заправо, иако није улога Суда "да изражава мишљење о одговарајућем избору политике домаћих судова" задатак Суда је да утврди "да ли су последице тог избора [биле] у складу са Конвенцијом". У неколико других предмета Суд је закључио да би, кад год су домаћи судови применили одређени захтев допуштености на превише формалан начин, то представљало непропорционално ограничење права на приступ суду (види Stone Court Shipping Company, S.A. против Шпаније, број 55524/00, ст. 36-43, 28. октобар 2003. године; Bulena против Републике Чешке, број 57567/00, став 35., 20. април 2004. године; Kadlec и други против Републике Чешке, број 49478/99, ст. 26-30, 25. мај 2004. године; и Boulougouras против Грчке, број 66294/01, ст. 26-27, 27. мај 2004. године). Једном другом приликом Комисија је такође изјавила да одбацивање захтева за разматрање (касацију) повређује право приступа ако је то одбацивање последица пропуста на страни домаћих судова (види Dimova против Бугарске, број 31806/96, извештај Комисије од 21. октобра 1998. године). Формалистички захтев да се донесе посебна одлука о вредности захтева, што је већ учињено пресудама нижих судова, лишила је подносиоце представке у предметном случају права на другу жалбу Врховном суду. То је оно што по нашем мишљењу представља повреду члана 6. у овом предмету.

Према томе, наш је став да је угрожена сама суштина права подносилаца представке на суд.

SECOND SECTION

CASE OF DOBRIĆ v. SERBIA
(Applications nos. 2611/07 and 15276/07)

JUDGMENT

STRASBOURG
21 June 2011

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Dobrić v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Françoise Tulkens, President,

David Thór Björgvinsson,

Dragoljub Popović,

Giorgio Malinverni,

András Sajó,

Guido Raimondi,

Paulo Pinto de Albuquerque, judges,

and Stanley Naismith, Section Registrar,

Having deliberated in private on 31 May 2011,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in two applications (nos. 2611/07 and 15276/07) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by two Serbian nationals, Mr Zdravko Dobrić ("the first applicant") and Mr Miladin Dobrić ("the second applicant"), on 8 January 2007 and 3 April 2007 respectively.

2. The first applicant was represented by Mr N. Jankulov, a lawyer practising in Novi Sad. The second applicant was represented by Mr D. Ukropina, also a lawyer practising in Novi Sad. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.

3. The applicants alleged that they had been denied access to the Supreme Court in a situation where, according to the relevant domestic legislation, they had clearly had the right to file an appeal on points of law therewith.

4. On 5 May 2010 the President of the Second Section decided to give notice of the applications to the Government. It was also decided to rule on the admissibility and merits of the applications at the same time (former Article 29 § 3).

THE FACTS

5. The applicants were born in 1932 and 1934 respectively. The first applicant lives in Mala Moštanica, Serbia, while the second applicant lives in Clamart, France.

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

6. The facts of the case, as submitted by the parties, may be summarised as follows.

7. On 30 January 1986 S.K. filed a real estate claim against the applicants with the Municipal Court in Novi Sad. The value of the dispute (vrednost spora) stated by the plaintiff was 4,000,000 "old dinars".

8. Following a remittal and a redenomination of the Serbian currency, on 14 December 1998 the Municipal Court ruled in favour of the applicants and noted that the value of the dispute was now 50,000 "new dinars".

9. Following two remittals, on 28 September 2001 and 17 June 2004 respectively, the Municipal Court twice ruled in favour of the applicants, and on both occasions reaffirmed that the value of the dispute was 50,000 new dinars.

10. On 13 January 2005 the District Court accepted the appeal filed by the plaintiff and, in so doing, ruled partly in his favour.

11. The applicants, who were represented by legal counsel, thereafter filed an appeal on points of law (revizija).

12. On 14 June 2006 the Supreme Court, however, rejected this appeal, stating that the applicants were not entitled to lodge it given that the value of the dispute in question was below 15,000 new dinars, the applicable statutory threshold. In particular, the court acknowledged that the parties had agreed, on 19 November 1998, that the value of the dispute should be 50,000 new dinars, but observed that there was no separate Municipal Court’s decision to this effect in the case file. Therefore, the relevant amount was the 4,000,000 old dinars, as stated in the plaintiff’s original claim, which was clearly less than the 15,000 new dinars threshold under the relevant civil procedure rules (see paragraphs 20 and 21 below). Lastly, implicitly relying on its Opinion of 22 May 2001, the Supreme Court noted that the Government’s Decree of 24 January 1994 had provided that until 22 July 1994 both old and new dinars would be valid legal tender based on the ratio that one new dinar was worth twelve thousand old dinars. The "plaintiff" himself, however, had "not amended the value of the dispute in new dinars" by 22 July 1994 (see paragraph 19 below).

13. The applicants were served with the Supreme Court’s decision on 13 October 2006.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND JURISPRUDENCE

A. The Civil Procedure Act 1977 (Zakon o parničnom postupku; published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia - OG SFRY - nos. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 and the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia - OG FRY - nos. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 and 15/98)

14. Article 382 § 3 provides that an appeal on points of law (revizija) is "not admissible" in pecuniary lawsuits where the value of the dispute, as indicated by the plaintiff in his or her claim, does "not exceed 15,000 ... [new] dinars", this threshold having been introduced in 1998.

15. However, Article 40 provides, inter alia, that, should the value of the dispute stated by the plaintiff be "obviously too high or too low", the court itself shall resolve the issue. This must be done, at the latest, at the preliminary hearing or, if one is not held, before the beginning of the main hearing at first instance.

16. Articles 190 §§ 1 and 2 and 191 § 1 provide that a civil claim may, with the consent of the parties, be amended/increased until the conclusion of the main hearing at first instance.

17. Article 392 provides, inter alia, that the Supreme Court shall reject any and all appeals on points of law which it deems inadmissible.

18. Lastly, Articles 383 and 394-397 provide, inter alia, that the Supreme Court shall, should it accept an appeal on points of law lodged by one of the parties concerned, have the power to overturn the impugned judgment or quash it and order a retrial before the lower courts.

B. Opinion of the Supreme Court’s Civil Division of 22 May 2001 concerning the procedural ramifications of the redenomination of the Serbian currency

19. The Supreme Court opined that where an appeal on points of law would have been available according to the rules in force at the time when the civil claim had been brought, but where, following the redenomination, the value of the dispute in question clearly remained below the threshold of 15,000 new dinars, an appeal on points of law could not be filed. If the parties, however, agreed to amend the value of their dispute so as to raise it above the said threshold by 22 July 1994, at the latest, an appeal on points of law would be admissible (Pravno shvatanje utvrđeno na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 22. maja 2001. godine, published in the Supreme Court’s Bulletin no. 1/02).

C. The Amendments to the Civil Procedure Act of 2002 (published in OG FRY no. 3/02)

20. Articles 16 § 3 increased the minimum requirement for an appeal on points of law from 15,000 new dinars to 300,000 new dinars, but specified that, in respect of all suits brought earlier, the applicable amount would still be 15,000 new dinars.

D. The Civil Procedure Act 2004 (Zakon o parničnom postupku; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - no. 125/04)

21. The Civil Procedure Act 2004 entered into force on 23 February 2005, thereby repealing the Civil Procedure Act 1977. Article 491 § 4 of the former, however, provides that in all cases which were brought before that date the applicable legislation, as regards an appeal on points of law, shall be the legislation which was in force prior to 23 February 2005.

E. The Courts Organisation Act (Zakon o uređenju sudova; published in OG RS nos. 63/01, 42/02, 27/03, 29/04, 101/05 and 46/06)

22. Article 40 §§ 2 and 3 provides, inter alia, that a meeting of a division (sednica odeljenja) of the Supreme Court shall be held if there is an issue as regards the consistency of its case-law. Any opinions (pravna shvatanja) adopted thereupon shall be binding for all panels (veća) of the division in question.

THE LAW

I. JOINDER OF THE APPLICATIONS

23. The Court considers that, in accordance with Rule 42 § 1 of the Rules of Court, the applications should be joined, given their similar factual and legal background.

II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION

24. The applicants complained, under Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 thereto, that they had been denied access to the Supreme Court in the determination of their civil rights and obligations.

25. Being the master of the characterisation to be given in law to the facts of any case before it, the Court considers that the above complaints fall to be examined under Articles 6 § 1 of the Convention only (see Akdeniz v. Turkey, no. 25165/94, § 88, 31 May 2005, and García Manibardo v. Spain, no. 38695/97, § 36, ECHR 2000-II).

This provision, in its relevant part, reads as follows:

"In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a ... hearing ... by [a] ... tribunal established by law ..."

A. As regards the Government’s request for a strike out

26. The Government maintained that the second applicant’s written pleadings following the communication of his case had been belated, which is why his application should be struck out in accordance with Article 37 § 1 of the Convention.

27. The Court notes that it may indeed, on the basis of the said provision and at any stage of the proceedings decide to “strike an application out of its list of cases where the circumstances lead to the conclusion that: (a) the applicant does not intend to pursue his application; (b) the matter has been resolved; or (c) for any other reason established by the Court, it is no longer justified to continue the examination of the application". The Court, however, “shall continue the examination of the application if respect for human rights as defined in the Convention and the Protocols thereto so requires".

28. It is further recalled that each party is responsible for ensuring that written pleadings are delivered to the Court’s Registry in time. A time-limit may be extended on a party’s request, but a failure to comply therewith may result in the exclusion of the pleading from the case file. For the purposes of observing the time-limit, the material date is the certified date of dispatch of the document or, if there is none, the actual date of receipt at the Registry (see Rule 38 of the Rules of Court of 1 June 2010 and paragraphs 18, 19 and 23 of the Practice Direction on Written Pleadings issued by the President of the Court on Court on 1 November 2003, as amended on 10 December 2007).

29. Turning to the present case, it is noted that on 22 November 2010 the President of the Section agreed, upon the second applicant’s request, to extend the time allowed for submission of his observations on the admissibility and merits of his application, as well as his claims for just satisfaction under Article 41 of the Convention. The new time-limit was accordingly 22 December 2010. The second applicant complied with this instruction as regards the Serbian language version of his observations which were sent to the Registry by fax and surface mail on 22 December 2010 (the latter being confirmed by a certified date of dispatch on the envelope). The English language translation of the second applicant’s observations, however, was sent to the Registry by fax and surface mail on 17 and 18 January 2011 respectively.

30. In view of the above, the Court is of the opinion that it would be formalistic to exclude the second applicant’s impugned written pleadings from the case file as belated, whilst the entire situation is certainly outside of the scope of Article 37 § 1 (a) and (b) of the Convention and cannot either warrant the conclusion that “it is no longer justified to continue the examination of the application" under Article 37 § 1 (c). The Government’s objection must therefore be dismissed.

B. Admissibility

1. Compatibility ratione temporis

31. In the Court’s view, although the Government have not raised an objection as to the Court’s competence ratione temporis, this issue nevertheless calls for its consideration (see, mutatis mutandis, Blečić v. Croatia [GC], no. 59532/00, § 67, ECHR 2006-III).

32. The Court observes in this regard that, in accordance with the generally accepted principles of international law, a Contracting Party is only bound by the Convention in respect of events occurring after its entry into force. It further notes that Serbia ratified the Convention on 3 March 2004 and that some of the events referred to in the applications in the present case had indeed taken place before that date. The Court shall therefore have jurisdiction ratione temporis to examine the applicants’ complaints in so far as they concern events as of 3 March 2004. It shall nevertheless, for reasons of context, also take into account any and all relevant events prior to that date (see, mutatis mutandis, Salontaji-Drobnjak v. Serbia, no. 36500/05, § 110, 13 October 2009).

2. The six-month time-limit

33. The Government submitted that the second applicant’s complaint was filed out of time, i.e. more than six months after 13 October 2006 which was when he had received the Supreme Court’s decision.

34. The second applicant maintained that he had complied with the time-limit provided for in Article 35 § 1 of the Convention.

35. Article 35 § 1 of the Convention, in so far as relevant, provides that “[t]he Court may only deal with the matter ... within a period of six months from the date on which the final decision was taken."

36. The Court reiterates that according to its case-law the object and purpose of Article 35 § 1 of the Convention are best served by counting the six-month period as running from the date of service of the written judgment in cases where the applicant is entitled, pursuant to domestic law, to be served ex officio with a written copy of the final domestic decision, irrespective of whether that judgment was previously delivered orally (see Worm v. Austria, judgment of 29 August 1997, § 33, Reports of Judgments and Decisions 1997-V; and Venkadajalasarma v. the Netherlands (dec.), no. 58510/00, 9 July 2002).

37. In accordance with the established practice of the Convention organs, the Court normally considers the date of the introduction of an application to be the date of the first communication indicating an intention to lodge an application and giving some indication as to the nature of the application. Such first communication will interrupt the running of the six-month period.

38. In the absence of explanations of an interval, of at least several days, between the date on which the initial submission was written and the date on which it was posted, the latter is to be considered the date of introduction of an application (see Arslan v. Turkey (dec.), no. 36747/02, decision of 21 November 2002, ECHR 2002-X (extracts)).

39. The purpose of the six-month rule is to promote security of the law, to ensure that cases raising Convention issues are dealt with within a reasonable time and to protect the authorities and other persons concerned from being under uncertainty for a prolonged period of time. As the Court has held, it would be contrary to the spirit and aim of the six-month rule if, by any initial communication, an application could set into motion the proceedings under the Convention and then remain inactive for an unexplained and unlimited length of time. Applicants must therefore pursue their applications with reasonable expedition, after any initial introductory contact (see P.M. v. the United Kingdom (dec.), no. 6638/03, 24 August 2004).

40. Turning to the present case, it is noted that by letter of 30 March 2007, which was posted on 3 April 2007 (as confirmed by a certified date of dispatch on its envelope), the second applicant expressed his wish to lodge an application with the Court. In so doing, inter alia, he specifically complained about the Supreme Court’s refusal to consider his appeal on points of law and referred, by title as well as registration number, to the first applicant’s case which concerned the same issue and had already been pending before the Court.

41. On 16 May 2007 the Registry confirmed receipt of the second applicant’s letter and asked him to send the completed application form and any necessary supplementary documents to the Court as soon as possible and at the latest "within six months of the date of the present letter".

42. As confirmed by a certified date of dispatch on its envelope, on 4 October 2007 the second applicant posted his duly completed application form to the Registry. The latter was dated 3 October 2007 and accompanied by a separate submission of 3 September 2007 wherein the applicant, inter alia, informed the Registry that the domestic judiciary was already aware of the first applicant’s case before the Court.

43. On 26 October 2007 the Registry confirmed receipt of the second applicant’s correspondence and formally registered his case.

44. In view of the above, the Court notes that following his initial communication the applicant was not “inactive for an unexplained and unlimited length of time". On the contrary, he complied with the Registry’s instructions of 16 May 2007, which is why 3 April 2007 should be considered as the date of introduction of his complaint. Since the six-month period started to run on 13 October 2006, the Court concludes that the second applicant’s complaint is not out of time for the purposes of Article 35 § 1 of the Convention.

45. The Government objection in this respect must therefore be rejected, the applicable Rules of Court, as well as the relevant provisions contained in the Practice Direction on the Institution of Proceedings, being those of 1 July 2006 and 1 November 2003 respectively (in particular, Rule 47 § 5 of the former and paragraphs 1 and 4 of the latter). The Government’s reference to some of the Court’s more recent jurisprudence applying subsequent amendments to the said regulations is thus also clearly distinguishable (see, for example, Kemevuako v. the Netherlands (dec.), no. 65938/09, 1 June 2010).

3. Conclusion

46. The Court notes that the applicants’ complaints are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention. It further notes that they are not inadmissible on any other ground. They must therefore be declared admissible.

C. Merits

1. The parties’ submissions

47. The applicants reaffirmed their complaints. They further noted that the Supreme Court’s Opinion of 22 May 2001 was of no relevance in their case since they, together with the plaintiff, had already specified the new value of the dispute on 19 November 1998, i.e. more than two years prior to its adoption. The Supreme Court’s Opinions, such as the one here at issue, were merely internal publications meant for distribution among judges, whilst the Civil Procedure Act 1977 was binding, including Articles 190 and 191 thereof. Lastly, the applicants pointed out that the Municipal Court in Novi Sad had itself repeatedly noted that the value of the dispute was 50,000 new dinars, which was well above the statutory threshold for an appeal on points of law at the relevant time.

48. The Government argued that there has been no violation of the Convention. In particular, they endorsed the Supreme Court’s reasoning of 14 June 2006, as well as its Opinion of 22 May 2001 on which it had been based. The Government also relied on Article 40 of the Civil Procedure Act 1977, and submitted that the Supreme Court was not bound by the lower courts’ mere reference to the amount of 50,000 new dinars as the value of the dispute in question. The amendment of this figure by the parties on 19 November 1998 was not done in a timely manner, and the Supreme Court’s Opinion of 22 May 2001 was relevant to the applicants’ case since it had been adopted almost five years before they had attempted to lodge their appeal on points of law. Finally, Opinions issued by the Supreme Court were widely distributed to and frequently cited by the legal profession.

2. The Court’s assessment

49. The Court reiterates at the outset that it is not its task to take the place of the domestic courts. It is primarily for the national authorities, notably the courts, to resolve problems of interpretation of domestic legislation (see, mutatis mutandis, the Brualla Gómez de la Torre v. Spain judgment of 19 December 1997, § 31, Reports of Judgments and Decisions 1997-VIII, and the Edificaciones March Gallego S.A. v. Spain judgment of 19 February 1998, § 33, Reports 1998-I).

50. The "right to a court", of which the right of access is one aspect, is not absolute; it is subject to limitations permitted by implication, in particular where the conditions of admissibility of an appeal are concerned, since by its very nature it calls for regulation by the State, which enjoys a certain margin of appreciation in this regard. However, these limitations must not restrict or reduce a person’s access in such a way or to such an extent that the very essence of the right is impaired; specifically, such limitations will not be compatible with Article 6 § 1 if they do not pursue a legitimate aim or if there is not a reasonable relationship of proportionality between the means employed and the aim pursued (see, among other authorities, García Manibardo v. Spain, cited above, § 36).

51. It is also recalled that Article 6 of the Convention does not compel the Contracting States to set up courts of appeal or of cassation. Nevertheless, where such courts exist the guarantees contained in Article 6 must be complied with, inter alia by ensuring effective access to the courts so that litigants may obtain a decision relating to their “civil rights and obligations" (see, among other authorities, García Manibardo v. Spain, cited above, § 39). The conditions of admissibility of an appeal on points of law, however, may be stricter than for an ordinary appeal (see, among many other authorities, EM LINIJA D.O.O. v. Croatia (dec.), no. 27140/03, 22 November 2007)52. Turning to the present case, the Court notes that the applicants’ complaints concern their arguable real estate-related claims brought domestically and, as such, clearly fall within the scope of Article 6 § 1.

53. Further, on 14 June 2006 the Supreme Court rejected the applicants’ appeal on points of law as inadmissible given that "the value of their dispute was below 15,000 new dinars", the applicable statutory threshold. The Supreme Court also acknowledged that the parties had agreed, on 19 November 1998, that the value of the dispute should be 50,000 new dinars, but emphasised that there was no separate Municipal Court’s decision to this effect in the case file. Therefore, the relevant amount was the 4,000,000 old dinars, as stated in the plaintiff’s original claim, which was clearly less than the 15,000 new dinars threshold under the relevant civil procedure rules. The Supreme Court lastly noted that the Government’s Decree of 24 January 1994 provided that until 22 July 1994 both old and new dinars would be valid legal tender, but that the "plaintiff" himself had "not amended the value of the dispute in new dinars" by the latter date.

54. In view of the above, it is this Court’s opinion that the Supreme Court pursued a legitimate aim and, further, that there was a reasonable relationship of proportionality between the means employed and the aim pursued. In particular, the applicable statutory threshold was not a gratuitous interference with the applicants’ right of access. It was, rather, a legitimate and reasonable procedural requirement having regard to the very essence of the Supreme Court’s role, i.e. to deal only with matters of the requisite significance. Further, as provided in Article 392 of the Civil Procedure Act 1977, the Supreme Court was fully entitled to reject any appeal on points of law which it deemed inadmissible (see paragraph 17 above). Indeed, as correctly noted by the Government, the Supreme Court was thus not bound by the lower courts’ mere reference to the amount of 50,000 new dinars as the value of the dispute in question. Finally, the Supreme Court implicitly based the impugned decision on its prior binding opinion concerning the redenomination of the Serbian currency, including the deadline not complied with by the applicants (see paragraphs 19 and 22 above). In such circumstances, the Court does not find any reason to believe that the Supreme Court’s decision in the present was arbitrary.

55. Accordingly, it finds that there has been no violation of the applicants’ right of access to court within the meaning of Article 6 § 1 of the Convention.

FOR THESE REASONS, THE COURT

1. Decides to join the applications unanimously;

2. Declares the applications admissible unanimously;

3. Holds by five votes to two that there has been no violation of Article 6 § 1 of the Convention.

Done in English, and notified in writing on 21 June 2011, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

Stanley Naismith   Registrar                                        Françoise Tulkens, President

In accordance with Article 45 § 2 of the Convention and Rule 74 § 2 of the Rules of Court, the joint dissenting opinion of Judges Popović and Pinto de Albuquerque are annexed to this judgment.

F.T.
S.H.N

JOINT DISSENTING OPINION OF JUDGES POPOVIĆ AND PINTO DE ALBUQUERQUE

We respectfully disagree with the ruling of the majority in this case for the following reasons.

The applicants complain of an alleged violation of Article 6 § 1 of the Convention. It is their access to a court which is at stake.

The applicants brought an action against a private person at the domestic level, stating the amount of their claim in the national currency valid at that time. A redenomination of the national currency occurred while the proceedings were pending before the domestic courts of law. The applicants did not reformulate their claim in the new currency. The first-instance court delivered two judgments, after remittal, reaffirming the value of the applicants’ claim in the new currency. The District Court, in a judgment on appeal, did the same. In each of the three judgments the amount stated by the courts of law was above the threshold required for lodging a second appeal with the Supreme Court, which the applicants eventually did.

The Supreme Court rejected the applicants’ second appeal on the grounds that the threshold requirement had not been fulfilled. The Supreme Court’s reasoning was based on two arguments: (a) the applicants had never stated their claim in the new currency, and (b) there had been no separate ruling by the lower courts on the amount of the claim.

(a) Although it is true that the applicants never stated the amount of their claim in the newly denominated currency, it is obvious from the case file that there was no need for them to do so. The reason is crystal clear: the decisions taken by the lower courts of their own motion concerning the amount of the claim in the new currency made it unnecessary for the applicants to raise this issue. The lower courts gave three judgments on the applicants’ case and in each one the amount awarded was stated, corresponding to the applicants’ claim. The amounts were always above the threshold required for lodging a second appeal with the Supreme Court.

(b) Although it is true that there was no separate ruling by the lower courts concerning the amount of the claim, there were no grounds for requiring such a ruling, for several reasons.

(1) The amount of the claim was clearly and repeatedly stated in the lower courts’ judgments, meaning that these courts gave this issue due and proper consideration.

(2) There is no provision whatsoever in domestic law requiring a separate ruling on the amount of the claim in a lawsuit when there has been a redenomination of the currency. At the same time the respondent Government failed to provide any case-law which might serve to justify such a requirement. It is therefore obvious that the condition imposed on the applicants for lodging a second appeal was by no means foreseeable.

(3) In the Supreme Court’s view it was up to the lower courts to give a separate ruling. The applicants cannot be blamed for an omission on the part of the domestic courts.

The situation we have described above warrants consideration from the standpoint of our Court’s case-law. The Court cannot replace the domestic authorities in the assessment of the facts and the application of national law. However, it must be vigilant in ensuring the standards of protection of human rights guaranteed by the Convention and must ascertain whether they have been met in a particular case.

In the case of Garcia Manibardo v. Spain (no. 38695/97, § 45, ECHR 2000-II) the Court articulated the principle that a disproportionate hindrance of the right of access to a court is in breach of Article 6 of the Convention. The hindrance faced by the applicants in the present case was disproportionate first and foremost because of its lack of foreseeability. In the absence of a specific legal provision and relevant case-law it was not foreseeable that the Supreme Court would require the lower courts to give a separate ruling on the issue.

In substance, the appropriate ruling on the amount of the claim in the new currency was provided by the lower courts’ judgments, but the Supreme Court insisted on requiring a formal and separate ruling. This requirement was even less foreseeable since it did not apply to other cases before the Supreme Court.

Moreover, the separate ruling required by the Supreme Court lay outside the scope of the applicants’ action, which clearly makes the hindrance of their right disproportionate.

It is a firm rule in our Court’s jurisprudence that access to a court must not be denied by a formalistic application of domestic law. The Court held in Brualla Gomez De La Torre v. Spain (19 December 1997, § 32, Reports of Judgments and Decisions 1997-VIII) that although it was not for the Court “to express a view on the appropriateness of the domestic courts’ choice of policy" it was indeed the Court’s task to determine “whether the consequences of that choice [were] in conformity with the Convention". In several other cases the Court concluded that whenever the domestic courts applied a certain admissibility requirement in too formalistic a way, this would amount to a disproportionate restriction of the right of access to a court (see Stone Court Shipping Company, S.A. v. Spain, no. 55524/00, §§ 36-43, 28 October 2003; Bulena v. the Czech Republic, no. 57567/00, § 35, 20 April 2004; Kadlec and Others v. the Czech Republic, no. 49478/99, §§ 26-30, 25 May 2004; and Boulougouras v. Greece, no. 66294/01, §§ 26-27, 27 May 2004). On another occasion the Commission also stated that the rejection of a petition for review (cassation) violated the right of access if that rejection was the result of an omission on the part of the domestic courts (see Dimova v. Bulgaria, no. 31806/96, Commission’s report of 21 October 1998). The formalistic requirement of a separate ruling on the value of the claim, which had already been provided by the lower courts’ judgments, deprived the applicants in the present case of the right to lodge a second appeal with the Supreme Court. That is what in our opinion constitutes a violation of Article 6 in this case.

We therefore take the view that the very essence of the applicants’ right to a court was impaired.