Predmet je formiran na osnovu predstavke protiv Srbije koju je Sudu podnela državljanka Srbije gđa Milja Bjelajac. Podnositeljka predstavke je posebno tvrdila da su zbog propusta Države da izvrši pravnosnažne domaće presude povređena njena imovinska prava.

Podnositeljka predstavke je vlasnica potkrovlja u jednoj stambenoj zgradi u Novom Sadu. Izvesno vreme ima problem sa prokišnjavanjem krova, zbog čega su njeni životni uslovi teški. Osim toga, neki susedi su zauzeli zajedničke prostorije u zgradi, uključujući podrum, prostoriju za odlaganje smeća i terasu na krovu. Sekretarijat za inspekcijske poslove grada Novog Sada – Sekretarijat, izdao je maja 1999.godine rešenje kojim se JKP Stan, državnom javnom preduzeću, nalaže da preduzme sve neophodne radove na krovu iznad stana podnositeljke predstavke. Kada je rešenje od maja 1999.godine postalo pravnosnažno, podnositeljka predstavke je tražila njegovo izvršenje. Sekretarijat nije odgovorio na njen zahtev za izvršenje, kao ni drugostepeno upravno telo – Izvršni odbor Skupštine grada Novog Sada – Izvršni odbor. Zbog toga je podnositeljka predstavke podnela upravnu tužbu kojom je od Opštinskog suda u Novom Sadu – Opštinski sud, zahtevala da upravnim organima naloži da izvrše rešenje od maja 1999.godine.

Podnositeljka predstavke je takođe podnela Opštinskom sudu parničnu tužbu, kojom od preduzeća traži da obavi neophodne popravke. Opštinski sud je juna 2002.godine, u parničnom postupku, usvojio zahtev podnositeljke predstavke, naloživši preduzeću da obavi neophodne popravke, i da podnositeljki isplati određeni precizirani iznos novca, sa zateznom kamatom, na ime troškova krečenja u njenom stanu i na ime parničnog postupka. Odluka je postala pravnosnažna. Opštinski sud je jula 2003.godine, u postupku koji je usledio nakon upravne tužbe, naložio nadležnom opštinskom organu da donese odluku o izvršenju rešenja od maja 1999.godine.

Sekretarijat je oktobra 2003.godine doneo zaključak o izvršenju rešenja od maja 1999.godine, navodeći da bi skupština stanara trebalo da plati popravke u zgradi podnositeljke predstavke. Izgleda da dalji koraci nisu preduzeti radi izvršenja rešenja Sekretarijata. Podnositeljka predstavke je januara 2004.godine podnela Opštinskom sudu predlog za izvršenje presude od juna 2002.godine. Opštinski sud je februara 2005.godine delimično usvojio predlog podnositeljke predstavke za izvršenje. Sud je u rešenju o izvršenju definisao popravke koje treba da se obave, istovremeno predvidevši da ako preduzeće ne obavi popravke u roku, podnositeljka predstavke ima parvo da angažuje treće lice da izvrši popravke, o trošku preduzeća, i dosudio podnositeljki iznos na ime troškova izvršenja.

Izgleda da je uz zahtev za izvršenje podnositeljka dostavila pogrešan broj bankovnog računa zbog čega prenos dosuđene sume nije mogao da se ostvari. Opštinsk sud je marta 2005.godine zatražio od podnositeljke tačne detalje u vezi sa bankom. Najmanje u tri navrata je sud uzaludno pokušavao da uruči podnositeljki ovaj zahtev. Podnositeljka predstavke je konačno novembra 2005.godine dostavila tačan broj svog bankarskog računa.

Opštinski sud je jula 2006.godine usvojio zaključak kojim se od podnositeljke predstavke traži da dostavi specifikaciju troškova popravki koje treba obaviti. Pet puta je sud pokušao da ovaj zahtev uruči podnositeljki predstavke, preko sudskog izvršitelja i redovnom poštom. U tom cilju, sud je od policije tražio da interveniše i uruči navedeni nalog podnositeljki predstavke. Policija je januara 2007.godine pronašla podnositeljku predstavke kod kuće i uručila joj zaključak od jula 2006.godine.

Podnositeljka predstavke je januara 2007.godine dostavila specifikaciju troškova, a Opštinski sud je februara 2008.godine dopunio rešenje od februara 2005.godine, naloživši preduzeću da deponuje iznos koji je podnositeljka predstavke navela kako bi mogla da angažuje treće lice da obavi popravke. Preduzeće je juna 2007.godine samo izvršilo neophodne popravke. Preduzeće je oktobra 2007.godine isplatilo podnositeljki predstavke određeni iznos na ime naknade. Nejasno je koji je bio tačan pravni osnov za ovu naknadu. Veštak kog je odredio Opštinski sud potvrdio je oktobra 2007.godine da je izvršenje sprovedeno kako je naloženo presudom od juna 2002.godine. Sud je januara 2008.godine obustavio izvršni postupak pošto je presuda od 2002.godine bila izvršena. Izgleda da podnositeljka predstavke nije uložila žalbu protiv ove odluke.

Sekretarijat je juna 1999.godine izdao nekoliko rešenja kojima je susedima podnositeljke predstavke naloženo da isprazne zajedničke prostorije u zgradi. Podnositeljka predstavke je avgusta i septembra 1999.godine podnela posebne upravne zahteve izvršenje rešenja Sekretarijata od juna 1999.godine.

Opštinski sud u Novom Sadu je jula 2003.godine doneo presudu kojom se nadležnom opštinskom organu nalaže da donese odluku o zahtevima podnositeljke predstavke za izvršenje. Sud je odbio zahtev podnositeljke predstavke za naknadu pretrpljene štete zbog neizvršenja i uputio je da podnese posebnu parničnu tužbu s tim u vezi s tim. Kasnije se pokazalo da je Sekretarijat bio odlučio o predlogu podnositeljke predstavke oktobra 2003.godine i naložio izvršenje navedenog rešenja. Zbog toga je Opštinski sud septembra 2004.godine obustavio postupak radi izvršenja presude od jula 2003.godine, pošto su neophodne odluke bile usvojene.

U vezi sa penzijom podnositeljke predstavke: Opštinski sud u Novom Sadu je oktobra 2005.godine, maja 2006.godine i novembra 2008.godine doneo odluke na osnovu kojih je trebalo da se zadrži deo penzije podnositeljke predstavke na ime toga što nije plaćala mesečne zajedničke troškove za održavanje predmetne zgrade. Odluke od oktobra 2005.godine i maja 2006.godine su postale pravnosnažne pošto podnositeljka predstavke nije izjavila žalbu. Odluka od novembra 2008.godine, prema informacijama iz spisa predmeta, još nije postala pravnosnažna pošto izgleda da se nije mogla uručiti podnositeljki predstavke.

Podnositeljka predstavke se žalila zbog povrede njenih imovinskih prava u vezi sa propustom tužene: da izvrši presudu parničnog suda, da izvrši odluke upravnih organa i u vezi sa oduzimanjem njene penzije.
Sud smatra da bi ove pritužbe trebalo razmatrati prema članu 1 Protokola broj 1 uz Konvenciju.

Navodna povreda člana 1 Protokola broj 1 uz Konvenciju u vezi sa neizvršenjem presude parničnog suda: podnositeljka predstavke je januara 2004.godine podnela predlog za izvršenje, dok je Konvencija u odnosu na Srbiju stupila na snagu 3.marta 2004.godine.
Navodna povreda člana 1 Protokola broj 1 uz Konvenciju u vezi sa neizvršenjem odluka upravnih organa: sSd smatra da je van svake sumnje da deo zajedničkih prostorija, dodeljen nekim stanarima za njihovo korišćenje, i koji ni na koji način nije ometao korišćenje stana od strane podnositeljke predstavke ili imao bilo kakav finansijski uticaj na samu podnositeljku predstavke, nije mogao predstavljati značajnu štetu.

Sud utvrđuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola broj 1 uz Konvenciju u vezi sa odugovlačenjem izvršenja parnične presude.

Preuzmite presudu u pdf formatu

На основу члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст) објављује се, на српском и енглеском језику, Пресуда Европског суда за људска права по представци број 6282/06 - Бјелајац против Србије, која гласи:

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 94/2012 од 28.9.2012. године.

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ БЈЕЛАЈАЦ против СРБИЈЕ

(представка број 6282/06)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР
18. септембар 2012. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.

У предмету Бјелајац против Србије,

Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у саставу:

FrançoiseTulkens, председник,

DragoljubPopović,

IsabelleBerro-Lefèvre,

AndrásSajó,

GuidoRaimondi,

PauloPinto de Albuquerque,

HelenKeller, судије,

и Françoise Elens-Passos, заменик секретара одељења,

после већања на затвореној седници одржаној 28. августа 2012. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 6282/06) против Србије коју је Суду поднела према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција"), држављанка Србије гђа Миља Бјелајац (у даљем тексту "Подноситељка представке"), 2. фебруара 2006. године.

2. Владу Србије ("Влада") заступао је њен заступник, г. С. Царић.

3. Подноситељка представке је посебно тврдила да су због пропуста Државе да изврши правоснажне домаће пресуде повређена њена имовинска права.

4. Председник Другог одељења је 9. јуна 2009. године одлучио да Владу обавести о представци. Такође је одлучено да се о допуштености и основаности представке одлучује истовремено (члан 29. став 1).

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Чињенице предмета, како су их странке изнеле, могу се сумирати на следећи начин.

6. Подноситељка представке рођена је 1935. године и живи у Новом Саду.

7. Подноситељка представке је власница поткровља у једној стамбеној згради у Новом Саду. Извесно време она има проблеме са прокишњавањем крова, због чега су њени животни услови тешки. Осим тога, неки суседи су заузели заједничке просторије у згради, укључујући подрум, просторију за одлагање смећа и терасу на крову.

A. У вези са поправком крова

8. Секретаријат за инспекцијске послове града Новог Сада (у даљем тексту: "Секретаријат") издао је 7. маја 1999. године решење којим се ЈКП Стан, државном јавном предузећу (у даљем тексту: "Предузеће") налаже да предузме све неопходне радове на крову изнад стана подноситељке представке.

9. Када је решење од 7. маја 1999. године постало правоснажно, подноситељка представке тражила је његово извршење. Секретаријат није одговорио на њен захтев за извршење, као ни другостепено управно тело - Извршни одбор Скупштине града Новог Сада- у даљем тексту: "Извршни одбор"). Због тога је подноситељка представке поднела управну тужбу којом је од Општинског суда у Новом Саду (у даљем тексту: "Општински суд") захтевала да управним органима наложи да изврше решење од 7. маја 1999. године.

10. Подноситељка представке је такође поднела парничну тужбу Општинском суду, којом од предузећа тражи да обави неопходне поправке.

11. Општински суд је 20. јуна 2002. године, у парничном поступку, усвојио захтев подноситељке представке, наложивши предузећу да обави неопходне поправке. Суд је предузећу такође наложио да подноситељки представке исплати износ од РСД 11.447, са затезном каматом, на име трошкова кречења зидова у њеном стану, и износ од РСД 15.120 на име трошкова парничног поступка. То решење је постало правоснажно касније, неодређеног дана.

12. Општински суд је 9. јула 2003. године, у поступку који је уследио након управне тужбе, наложио надлежном општинском органу да донесе одлуку о извршењу решења од 7. маја 1999. године.

13. Секретаријат је 27. октобра 2003. године донео закључак о извршењу решења од 7. маја 1999. године, истовремено наводећи да би скупштина станара требало да плати поправке у згради подноситељке представке. Изгледа, међутим, да даљи кораци нису предузети ради извршења решења Секретаријата.

14. Подноситељка представке је 20. јануара 2004. године поднела Општинском суду предлог за извршење пресуде од 20. јуна 2002. године.

15. Општински суд је 8. фебруара 2005. године делимично усвојио предлог подноситељке представке за извршење. У решењу о извршењу, суд је дефинисао поправке које треба да се обаве, истовремено предвидевши да ако предузеће поправке не обави у року, подноситељка представке има право да ангажује треће лице да изврши поправке, о трошку предузећа. Суд је такође досудио подноситељки представке износ од РСД 1.458 на име трошкова извршења.

16. Међутим, изгледа да је уз захтев за извршење подноситељка доставила погрешан број банковног рачуна, због чега пренос досуђене суме није могао да се оствари. Отуда, Општински суд је 4. марта 2005. године затражио од подноситељке тачне детаље у вези са банком. Најмање, у три наврата суд је узалудно покушавао да уручи подноситељки овај захтев.

17. Подноситељка представке је коначно 23. новембра 2005. године доставила тачан број свог банкарског рачуна.

18. Општински суд је 7. јула 2006. године усвојио закључак којим се од подноситељке представке тражи да достави спецификацију трошкова поправки које треба обавити. Пет пута је суд покушао да овај закључак уручи подноситељки представке преко судских извршитеља и редовном поштом. У том циљу, суд је од полиције тражио да интервенише и уручи наведени налог подноситељки представке.

19. Полиција је 15. јануара 2007. године пронашла подноситељку представке код куће и уручила јој закључак од 7. јула 2006. године.

20. Подноситељка представке је 30. јануара 2007. године доставила спецификацију трошкова, а Општински суд је 2. фебруара 2007. године допунио решење од 8. фебруара 2005. године (видети став 15. У горњем тексту), наложивши предузећу да депонује износ који је подноситељка представке навела како би могла да ангажује треће лице да обави поправке.

21. Предузеће је међутим до 12. јуна 2007. године само извршило неопходне поправке.

22. Предузеће је 23. октобра 2007. године исплатило подноситељки представке износ од РСД 24.000 (приближно 300 евра у релевантном тренутку), на име накнаде. Нејасно је међутим који је био тачан правни основ за ову накнаду.

23. Вештак ког је одредио Општински суд потврдио је 29. октобра 2007. године да је извршење спроведено како је наложено пресудом од 20. јуна 2002. године.

24. Суд је 16. јануара 2008. године обустави да прекине извршни поступак, пошто је пресуда од 20. јула 2002. године била извршена. Изгледа да подноситељка представке није уложила жалбу против ове одлуке.

Б. У вези са заједничким просторијама

25. Секретаријат је 16. и 18. јуна 1999. године издао неколико решења којима је суседима подноситељке представке С. М, М.П., М.Ш., Б.О., А.В., Ђ.С. и М.С. наложено да испразне заједничке просторије у згради.

26. Скупштина станара је 14. јула 1999. године одлучила, између осталог, да овласти С.M., M.П., Б.O., A.В. и Ђ.С. да користе бивше сливнике за ђубре, Ђ.С. и M.С. да користе боксове у склоништу, док су С.M. и M.Ш. овлашћени да да користе део простора на заједничкој тераси - крову у удубљењу испред њихових купатила. Право на коришћење просторија није било преносиво, док је овлашћење дато на основу обавезе предметних лица да плаћају одређени износ.

27. Међутим, без обзира на то овлашћење, Извршни одбор је 17. јануара 2000. године потврдио решења Секретаријата од 16. и 18. јуна 1999. године.

28. Подноситељка представке је 26. августа 1999. године и 3. септембра 1999. године поднела посебне управне захтеве којима је тражила извршење решења од 16. и 18. јуна 1999. године.

29. Пошто Секретаријат и Извршни одбор нису одговорили на захтеве подноситељке представке, Општински суд у Новом Саду је 9. јула 2003. године донео пресуду којом се надлежном општинском органу налаже да донесе одлуку о захтевима подноситељке представке за извршење. Општински суд је истовремено одбио захтев подноситељке представке за накнаду претрпљене штете због неизвршења и упутио је да поднесе посебну парничну тужбу с тим у вези.

30. Пошто изгледа да општински орган још није одлучио о предлогу подноситељке представке за извршење, Општински суд је 6. августа 2004. године донео решење о извршењу у вези са пресудом од 9. јула 2003. године, наиме, наложио је општинском органу да одлучи о предлозима подноситељке представке за извршење.

31. Касније се показало да је Секретаријат био одлучио о предлогу подноситељке представке и наложио наведено извршење 27. октобра 2003. године. Због тога је Општински суд је 13. септембра 2004. године обуставио поступак ради извршења пресуде од 9. јула 2003. године, пошто су неопходне одлуке биле усвојене.

32. Изгледа да даље радње нису предузете како би се станари избацили из заједничких просторија зграде, које и даље заузимају.

В. У вези са пензијом подноситељке представке

33. Општински суд у Новом Саду је 21. октобра 2005. године, 25. маја 2006. године и 21. новембра 2008. године донео одлуке на основу којих је требало да се задржи део пензије подноситељке представке на име тога што није плаћала месечне заједничке трошкове за одржавање предметне зграде.

34. Одлуке од 21. октобра 2005. године и 25. маја 2006. године постале су правоснажне, пошто подноситељка представке није изјавила жалбу. Одлука од 21. новембра 2008. године, према информацијама из списа предмета, још није постало правоснажна, пошто изгледа да се није могла уручити подноситељки представке.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

A. Релевантне одредбе у вези са извршењем у парничном поступку

35. Релевантне одредбе домаћег законодавства у вези са извршењем пресуда цитиране су у предмету Предузеће ЕВТ против Србије (број 3102/05, 21. јун 2007. године) и Илић против Србије (број 30132/04, 9. октобар 2007. године).

Б. Релевантне одредбе у вези са власништвом над заједничким просторијама

36. Према члану 19. Закона о основама својинскоправних односа, (објављен у "Службеном листу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије", бр. 6/80 и 36/90, као и у "Службеном листу Савезне Републике Југославије" - "Сл. лист СРЈ" - број 29/96 и "Службеном гласнику Републике Србије" - "Сл. гласник РС" - број 115/05), заједнички делови неке зграде су заједничко и недељиво власништво власника станова у згради.

37. Члан 14. Закона о одржавању стамбених зграда (објављен у "Сл. гласнику РС", бр. 44/95, 46/98, 1/01 и 101/05) прописује да скупштина станара одлучује, између осталог, о коришћењу заједничких просторија у згради. Члан 17. став 1. тог закона прописује да скупштина станара може да доноси одлуке ако је присутно више од половине чланова. Одлуке у вези са редовним одржавањем зграде усвајају се простом већином гласова присутних чланова. Члан 17. став 3. прописује да одлуке у вези са инвестицијама у згради мора бити усвојена од већине станара који у власништву имају више од половине укупне површине станова и других посебних делова зграде. Члан 18. став 1. овог Закона прописује да станари који имају у власништву већину површине зграде могу да одлучују о предузимању поправки равног крова, док члан 21. наводи да та већина може одлучити да се заједничке просторије могу претворити у друге сврхе од оних за које су првобитно планиране.

38. Одлуком од 17. марта 2011. године Уставни суд је утврдио да одредбе чланова 18. став 1, 21. став 3 и 22. став 2. Закона о одржавању стамбених зграда нису у складу са заштитом имовине гарантоване Уставом. Суд је нашао да одлуке у вези са питањима која се односе на промене у коришћењу заједничких просторија могу само да једногласно доносе сви власници станова у згради, и утврдио да дозвољавање власницима већине површине да доносе такве одлуке није у складу са Уставом Србије, нити са одредбама члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију о људским правима.

В. Релевантне одредбе у вези са управним поступком

39. Члан 208. став 1. Закона о општем управном поступку (објављен у "Сл. листу СРЈ", бр. 33/97 и 31/01) прописује, између осталог, да је у једноставним случајевима управни орган дужан да донесе решење у року од месец дана од датума када подносилац поднесе захтев. У свим другим случајевима, управни орган мора да донесе решење у року од два месеца од датума подношења захтева.

40. Члан 208. став 2. омогућава подносиоцу захтева чији захтев није решен у роковима утврђеним у претходном ставу да уложи жалбу као да је његов захтев одбијен. Када жалба није дозвољена, подносилац захтева има право да непосредно поднесе управну тужбу надлежном суду.

41. Члан 274. наводи да се извршење неновчаних обавеза, ако дужник одбије да поступи по одлуци, спроводи принудно - ангажовањем, о трошку дужника, трећег лица које ће предузети неопходне мере за извршење. Члан 267. став 1. наводи да се извршење мора спровести пред првостепеним управним органом, осим ако законом није другачије предвиђено, док члан 267. став 3. прописује да полиција мора да помаже у извршењу, ако је потребно. Члан 271. прописује да се извршење у управном поступку мора прекинути ако се утврди: да је обавеза у потпуности испуњена; да извршење није дозвољено; да је спроведено против лица које није у било каквој обавези; да је подносилац захтева повукао/ла захтев; или да је управни акт који се спроводи поништен или укинут.

42. Осим тога, Врховни суд је утврдио да се, сходно члану 264. став 3. Закона о општем управном поступку, извршење налога за исељење спроводи на предлог самог суда с обзиром на обавезујући јавни интерес с тим у вези, чак и када не постоји званични предлог за извршење који је подносилац предлога лично поднео (видети, на пример, Врховни суд Србије, Убр. 6613/95).

ПРАВО

43. Подноситељка представке жалила се због повреде њених имовинских права у вези са пропустом тужене: да изврши пресуду парничног суда; да изврши одлуке управних органа; и у вези са одузимањем њене пензије. Суд сматра да би ове притужбе требало разматрати према члану 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, који гласи како следи:

"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ У ВЕЗИ СА НЕИЗВРШЕЊЕМ ПРЕСУДЕ ПАРНИЧНОГ СУДА

A. Допуштеност

44. Влада је изнела да пошто су поправке у потпуности извршене, и како је подноситељки исплаћен одређени износ за материјалну штету (видети ст. 15. и 22. у горњем тексту), она више не може тврдити да је жртва.

45. Суд подсећа да "одлука или мера у корист подносиоца представке није у начелу довољна да га лиши његовог статуса "жртве" осим ако то државни органи нису потврдили, било изричито или прећутно, а затим досудили накнаду за повреду Конвенције" (видети Amuur против Француске, 25. јун 1996. године, став 36., Извештаји 1996-III; Dalban против Румуније [ВВ], број 28114/95, став 44., ЕЦХР 1999-VI; и Rotaru против Румуније [ВВ], број 28341/95, став 35., ЕЦХР 2000-V). Тек када се испуне ови услови, супсидијарна природа заштитног механизма Конвенције искључује разматрање представке (видети, на пример, Jensen и Rasmussen против Данске (одлука), број 52620/99, 20. март 2003. године).

46. Суд примећује да сама чињеница да су органи поштовали пресуду после значајног одуговлачења не може да се посматра у овом случају као аутоматско лишавање подноситељке представке њеног статуса жртве према Конвенцији. Чак и под претпоставком да износ исплаћен подноситељки представке 27. октобра 2007. године покрива у целини материјалну штету коју је подноситељка претрпела због продуженог неизвршења пресуде од 20. јуна 2002. године, ни Влада ни други државни органи нису признали да су права подноситељке представке према Конвенцији неоправдано ограничена неизвршењем те пресуде, а подноситељки представке није понуђена накнада за одуговлачење, како захтева судска пракса Суда (видети, на пример, Petrushko против Русије, број 36494/02, став 16., 24. фебруар 2005. године).

47. Сходно томе, Суд одбацује примедбе Владе у вези са губитком статуса жртве.

48. Суд примећује да ова притужба није очигледно неоснована у оквиру значења члана 35. став 3. Конвенције. Он даље примећује да она није недопуштена по неком другом основу. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.

Б. Основаност

49. Подноситељка представке је истакла да пресуда парничног суда представља "имовину" у оквиру значења члана 1. Протокола број 1. Влада је подсетила да пошто је одлуком од 27. октобра 2003. године наложено да трошкове поправке измире станари зграде (видети став 13. у горњем тексту), подностељка представке није могла имати легитимна очекивања у оквиру значења ове одредбе.

50. Суд подсећа да "потраживање" може представљати "имовину" у оквиру значења члана 1. Протокола број 1 ако је довољно утврђено да је извршно (видети Burdov против Русије, број 59498/00, став 40., ЕЦХР 2002-III, и Stran Greek Refineries и Stratis Andreadis против Грчке, 9. децембар 1994. године, став 59., серија A број 301-Б), а то је овде без сумње случај, пошто је и одлуком управног органа и судском пресудом наложено да се кров поправи, док питање ко ће да плати поправке није никада постављено у току извршног поступка пред Општинским судом, због чега је подноситељка представке коначно издејствовала да се кров изнад њеног стана поправи.

51. Подноситељка представке поднела је 20. јануара 2004. године предлог за извршење, док је Конвенција у односу на Србију ступила на снагу 3. марта 2004. Од датума ратификације до коначног извршења пресуде 12. јуна 2007. године, када је предузеће извршило све поправке, прошло је три године и три месеца. Два значајна периода пасивности приписују се подноситељки представке - од 8. фебруара 2005. године до 23. новембра 2005. године, и од 7. јула 2006. године до 15. јануара 2007. године, када подноситељка представке није била доступна судовима ради уручења решења. Међутим, за пропуст да се делује у периодима од 3. марта 2004. године до 8. фебруара 2005. године, од 23. новембра 2005. године до 7. јула 2006. године, и од 15. јануара до 12. јула 2007. године, што износи две године неактивности, не може се рећи да се приписује подноситељки представке.

52. Произлази да је немогућност подноситељке представке да се пресуда изврши у значајном временском периоду, с обзиром да се две године неактивности не приписују њој, представљала мешање у њено право на мирно уживање имовине, као што је утврђено чланом 1. Протокола број 1.

53. Суд даље примећује да је Влада, иако је дала оправдање за одређени део периода неизвршења, пропустила да пружи оправдање за две године неактивности које се не приписују подноситељки представке. Са друге стране, сам Суд не може да нађе било какве информације које би оправдале такво кашњење. Најзад, Суд примећује да због овог закључка није неопходно да се утврди да ли је између захтева општег интереса заједнице, са једне стране, и захтева заштите основних права појединца, са друге стране, постигнута правична равнотежа (видети Iatridis против Грчке [ВВ], цитиран у горњем тексту, став 58. и Ilić против Србије, број 0132/04, став 75., 9. октобар 2007. године). Сходно томе, мора се закључити да мешање у право подноситељке представке на мирно уживање имовине није било оправдано (видети Prodan против Молдавије, број 49806/99, став 61., ЕЦХР 2004-III (изводи)), и да је, према томе, дошло до повреде члана 1. Протокола број 1.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ У ВЕЗИ СА НЕИЗВРШЕЊЕМ ОДЛУКА УПРАВНИХ ОРГАНА

54. Подноситељка представке такође се жалила на повреду њеног права на имовину због пропуста да се изврше одлуке управних органа од 16. јуна и 18. јуна 1999. године.

55. Суд сматра да он, пре разматрања да ли су правоснажне одлуке управних органа у корист подноситељке представке извршене, мора најпре утврдити да ли је ова притужба допуштена према члану 35. став 3 (b) Конвенције, који гласи како следи:

"3. Суд проглашава неприхватљивом сваку појединачну представку поднету на основу члана 34. за коју сматра да:

(...)

(б) подносилац представке није претрпео значајну штету, осим ако поштовање људских права како је дефинисано Конвенцијом и Протоколима уз њу не захтева разматрање основаности представке и под условом да се по овом основу не може одбацити ниједан предмет који домаћи суд није прописно разматрао."

56. Отуда, Суд ће по сопственој иницијативи разматрати да ли: (i) подноситељка представке претрпела значајну штету; (ii) да ли поштовање људских права како је дефинисано Конвенцијом и Протоколима уз њу не захтева разматрање основаности представке; и (iii) да ли је домаћи суд разматрао предмет на ваљани начин.

57. Суд је претходно нашао да се критеријум "значајне штете" примењује када, без обзира на могућу повреду права са чисто правног становишта, степен постигнуте озбиљности не гарантује разматрање од стране међународног суда (видети Adrian Mihai Ionescu против Румуније (одлука), број 36659/04, 1. јун 2010. године; Korolev против Русије (одлука), број 5551/05, 1. јул 2010. године; и Gaftoniuc против Румуније, цитиран у горњем тексту). Даље, степен озбиљности процењује се у светлу финансијског утицаја спорног питања и важности предмета за подносиоца представке.

58. У околностима конкретног случаја, Суд најпре примећује да, према домаћем праву, подноситељка представке, заједно са власницима свих других станова у згради, има део власништва у свим заједничким просторијама. Међутим, природа тих заједничких просторија је таква да неке њихове делове подједнако користе сви станари, док неке друге користе само неки или нико. Као што се види из одлуке од 14. јула 1999. године (видети став 26. у горњем тексту), додела заједничког простора заинтересованим станарима обављена је с обзиром на мале и ограничене делове заједничких просторија, очигледно без штете или ометања других станара, укључујући и саму подноситељку представке - заправо, додела неких од ових површина изгледа да је имала за циљ обезбеђење веће приватности за неке станаре (тј. удубљења испред купатила неких станара), док се неке изгледа више нису користиле за првобитне намене (простор за одлагање отпада). Штавише, право на коришћење је постало строго лично, без дозволе заинтересованим станарима да ово право пренесу у случају преноса поседа на њихове станове. Најзад, подноситељка представке никада није тврдила да је наводно ограничење коришћења ових посебних површина икада било на њену штету или довело у питање њен комфор, нити је настојала да докаже да је уживање њених имовинских права на стан, или заједничке просторије које је заправо користила, на неки начин угрожено због чињенице да део заједничких просторија заузима неки одређени станар.

59. Суд је већ утврдио да ограничење имовинских права не сме да се мери у апстрактном смислу и да се мора ценити на основу личних прилика неког лица и економског стања земље или подручја у коме оно живи (видети, на пример, Fedotov против Молдавије (одлука) став 19., 24. мај 2011. године). Међутим, док узима у обзир те промењиве околности, Суд сматра да је ван сваке сумње да, део заједничких просторија, додељен неким станарима за њихово искључиво коришћење, и који није ни на који начин није ометао коришћење стана од стране подноситељке представке или имао било какав финансијски утицај на саму подноситељку представке, није могао представљати значајну штету.

60. Штавише, Суд примећује да се притужба због неизвршења правоснажне домаће одлуке, као предмет добро утврђене праксе Суда, не тиче важног начелног питања, да би то оправдало њено даље разматрање.

61. Најзад, примећујући да су притужбе подноситељке представке темељно разматране, и у управном и у судском поступку, и да је Уставни суд чак ојачао заштиту власничких права на заједничке просторије зграда, одлучивши да се за промену коришћења заједничких просторија тражи сагласност сваког власника (видети став 38. у горњем тексту), не може се рећи да је подноситељки представке ускраћена правда због радњи Тужене државе. Суд, стога, закључује да је домаћи суд на ваљани начин разматрао случај подноситељке представке у оквиру значења члана 35. став 3 (b).

62. Сходно томе, ова притужба мора се одбацити као недопуштена у складу са чланом 35. ст. 3 (b) и 4. Конвенције.

III. ОСТАЛЕ НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ КОНВЕНЦИЈЕ

63. Најзад, подноситељка представке жалила се због повреде својих имовинских права услед одузимања пензије.

64. Суд примећује да се подноситељка представке није жалила ни на једну одлуку у вези са одузимањем пензије, а одлука од 21. новембра 2008. године још јој није уручена. Суд не види посебне околности које ослобађају подноситељку представке обавезе да употреби доступна и делотворна домаћа правна средства (видети Akdivar и други против Турске, 16. септембар 1996. године, став 67., Извештаји 1996-IV). Према томе, ова притужба мора се одбацити сходно члану 35. ст. 1 и 4. Конвенције.

IV. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

65. Члан 41. Конвенције предвиђа:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

66. Подноситељка представке није поднела захтев за правично задовољење. Због тога Суд сматра да није позван да јој по том основу досуди било који износ.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Проглашава представку допуштеном;

2. Проглашава притужбе у вези са неизвршењем коначне домаће пресуде од 20. јуна 2002. године допуштеним, а остали део представке недопуштеним;

3. Утврђује да је дошло до повреде члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у вези са одуговлачењем извршења парничне пресуде.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 18. септембра 2012. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

Françoise Elens-Passos
Заменик секретара

Françoise Tulkens
Председник

SECOND SECTION

CASE OF BJELAJAC v. SERBIA
(Application no. 6282/06)

JUDGMENT

STRASBOURG
18 September 2012

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Bjelajac v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Françoise Tulkens, President,

Dragoljub Popović,

Isabelle Berro-Lefèvre,

András Sajó,

Guido Raimondi,

Paulo Pinto de Albuquerque,

Helen Keller, judges,

and Françoise Elens-Passos, Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 28 August 2012,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 6282/06) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Ms Milja Bjelajac ("the applicant"), on 2 February 2006.

2. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.

3. The applicant alleged, in particular, that because of the failure of the State to enforce final domestic decisions, her property rights had been violated.

4. On 9 June 2009 the President of the Second Section decided to give notice of the application to the Government. It was also decided to rule on the admissibility and merits of the application at the same time (Article 29 § 1).

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

5. The facts of the case, as submitted by the parties, may be summarised as follows.

6. The applicant was born in 1935 and lives in Novi Sad.

7. The applicant is the owner of a loft in an apartment building in Novi Sad. For some time she experienced problems with a leaking roof, which made her living conditions difficult. In addition, some neighbours had occupied the common premises of the building, including the basement, the waste disposal room and the roof terrace.

A. As regards the repairs to the roof

8. On 7 May 1999 the Secretariat for Inspection Affairs of the City of Novi Sad (Sekretarijat za inspekcijske poslove Grada Novog Sada - "the Secretariat") issued a decision ordering JKP Stan, a State-run public corporation ("the company"), to undertake all the necessary work to the roof above the applicant’s flat.

9. When the decision of 7 May 1999 became final, the applicant sought its enforcement. The Secretariat failed to respond to her enforcement request, as did the second-instance administrative authority - the Executive Board of the City Assembly of Novi Sad (Izvršni odbor Skupštine grada Novog Sada - "the Executive Board"). Therefore the applicant filed an administrative complaint requesting the Municipal Court in Novi Sad ("the Municipal Court") to order the administrative authorities to enforce the decision of 7 May 1999.

10. The applicant also lodged a civil claim with the Municipal Court, requesting the company to perform the necessary repairs.

11. On 20 June 2002 the Municipal Court, in the civil proceedings, granted the applicant’s request, ordering the company to carry out the necessary repairs. The court also ordered the company to pay to the applicant the amount of 11,447 Serbian dinars (RSD), with statutory interest, for the cost of painting the walls of her flat, and the amount of RSD 15,120 for the costs of the civil proceedings. That decision became final on a later, unspecified, date.

12. On 9 July 2003 the Municipal Court, in the proceedings following the administrative complaint, ordered the competent municipal authority to decide on the enforcement of the decision of 7 May 1999.

13. On 27 October 2003 the Secretariat issued an order (zaključak) for the enforcement of the decision of 7 May 1999, at the same time stating that the repairs should be paid for by the tenants’ assembly (skupština stanara) of the applicant’s building. It would appear, however, that no further steps have been taken to enforce the Secretariat’s decision.

14. On 20 January 2004 the applicant filed a request with the Municipal Court requesting enforcement of the judgment of 20 June 2002.

15. On 8 February 2005 the Municipal Court partly granted the applicant’s enforcement request. In the enforcement order, the court defined the repairs to be done, at the same time providing that should the company fail to carry out the repairs in a timely manner, the applicant was authorised to engage a third person to perform the repairs, at the company’s expense. The court also awarded the applicant the amount of RSD 1,458 for the costs of the enforcement proceedings.

16. However, it transpired that with her request for enforcement the applicant had supplied an incorrect bank account number, and therefore the transfer of the sums awarded could not be made. Hence, on 4 March 2005 the Municipal Court issued a request to the applicant for her correct bank details. On at least three occasions the court attempted to serve this request on the applicant, but to no avail.

17. Ultimately, the applicant provided her correct bank account number on 23 November 2005.

18. On 7 July 2006 the Municipal Court issued an order (zaključak) requesting the applicant to supply a specification of costs for the repairs to be done. On five occasions the court tried to serve this order on the applicant via bailiffs and the regular postal service. To this end the court requested the police to intervene and serve the applicant with the said order.

19. On 15 January 2007 the police found the applicant at her home and served her with the order of 7 July 2006.

20. On 30 January 2007 the applicant supplied a cost specification, and on 2 February 2007 the Municipal Court supplemented the decision of 8 February 2005 (see paragraph 15 above), ordering the company to deposit the amount specified by the applicant to enable her to hire a third person to perform the repairs.

21. By 12 June 2007 the company had, however, performed the necessary repairs itself.

22. On 23 October 2007 the company paid the applicant the amount of RSD 24,000 (approximately EUR 300 at the relevant time), by way of "reimbursement" (naknada). However, it is not clear what were the exact legal grounds for this reimbursement.

23. On 29 October 2007 an expert appointed by the Municipal Court confirmed that the enforcement had been performed as ordered by the judgment of 20 June 2002.

24. On 16 January 2008 the court decided to discontinue the enforcement proceedings, as the judgment of 20 July 2002 had been enforced. It would appear that the applicant did not file an appeal against that decision.

B. As regards the common premises

25. On 16 and 18 June 1999 the Secretariat issued several decisions whereby the applicant’s neighbours S.M, M.P., M.Š., B.O., A.V., Đ.S. and M.S. were ordered to vacate the common premises of the building.

26. On 14 July 1999 the tenants’ assembly decided, inter alia, to authorise S.M., M.P., B.O., A.V. and Đ.S. to use the former garbage shaft access rooms ("bivši slivnici za đubre"), Đ.S. and M.S. to use small compartments in the common basement ("boksovi u skloništu"), while S.M and M.Š. were authorised to use niches at the common terrace, adjacent to their respective bathrooms ("deo prostora na zajedničkoj terasi-krovu u udubljenju ispred njihovih kupatila"). The right to use the premises was not transferable, while the authorisation was given against the obligation of the persons concerned to pay a certain fee.

27. However, regardless of that authorisation, on 17 January 2000 the Executive Board upheld the Secretariat’s decisions of 16 and 18 June 1999.

28. On 26 August 1999 and 3 September 1999 the applicant filed separate administrative requests seeking enforcement of the decisions of 16 and 18 June 1999.

29. As the Secretariat and the Executive Board failed to respond to the applicant’s requests, on 9 July 2003 the Municipal Court in Novi Sad issued a judgment ordering the competent municipal authority to rule on the applicant’s enforcement requests. At the same time the Municipal Court refused the applicant’s claim in respect of damage suffered due to the non-enforcement, and instructed her to lodge a separate civil claim in that regard.

30. As it appeared that the municipal authority had still not decided on the applicant’s request for enforcement, on 6 August 2004 the Municipal Court issued an enforcement order regarding the judgment of 9 July 2003, that is, ordering the municipal authority to rule on the applicant’s enforcement requests.

31. Subsequently it transpired that the Secretariat had decided on the applicant’s request and ordered the said enforcements on 27 October 2003. Therefore, on 13 September 2004 the Municipal Court discontinued the proceedings for the enforcement of the judgment of 9 July 2003, as the necessary decisions had been adopted.

32. It would appear that no further action has been taken in order to evict the tenants from the common premises of the building, which they continue to occupy.

C. As regards the applicant’s pension

33. On 21 October 2005, 25 May 2006 and 21 November 2008 the Municipal Court in Novi Sad issued decisions whereby part of the applicant’s pension was to be withheld on account of her failure to pay monthly common charges for the maintenance of the building in question.

34. The decisions of 21 October 2005 and 25 May 2006 have become final, as the applicant did not appeal against them. The decision of 21 November 2008, according to the information in the case file, is yet to become final, as it appears that it could not be served on the applicant.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE

A. Relevant provisions concerning enforcement in civil proceedings

35. The relevant provisions of domestic legislation regarding the enforcement of judgments are cited in EVT Company v. Serbia (no. 3102/05, 21 June 2007) and Ilić v. Serbia (no. 30132/04, 9 October 2007).

B. Relevant provisions concerning ownership of common premises

36. According to Article 19 of the Property Act (Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa, published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia nos. 6/80 and 36/90, as well as in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia - OG FRY - no. 29/96 and the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - no. 115/05), the common parts of a building are owned mutually and indivisibly by the owners of the flats in the building.

37. Article 14 of the Buildings Maintenance Act (Zakon o održavanju stambenih zgrada, published in OG RS nos. 44/95, 46/98, 1/01 and 101/05), provides that the tenants’ assembly decides, inter alia, on the use of common premises in a building. Article 17 § 1 of the Act provides that the tenants’ assembly may pass decisions if more than half of its members are present. Decisions concerning regular maintenance of the building are adopted by a simple majority of members present. Article 17 § 3 provides that decisions concerning investments in the building must be adopted by a majority of the tenants who own more than half of the total surface area of the flats and other separate parts of the building. Article 18 § 1 of the Act provides that the tenants owning the majority of the surface area of the building can decide to undertake repairs to the flat roof, while Article 21 states that such a majority may decide that the common premises may be transformed for purposes other than those they were originally planned for.

38. In a decision of 17 March 2011 the Constitutional Court found the provisions of Articles 18 § 1, 21 § 3 and 22 § 2 of the Buildings Maintenance Act not to be in conformity with the protection of property guaranteed by the Constitution. The court found that decisions regarding issues which concern changes in the use of common premises could only be adopted by a unanimous vote of all the owners of the flats in the building, and found that allowing the owners of the majority of the surface area to make such decisions was not in conformity with the Serbian Constitution, or with the provisions of Article 1 of Protocol No. 1 to the European Convention on Human Rights.

C. Relevant provisions concerning administrative proceedings

39. Article 208 § 1 of the General Administrative Proceedings Act (Zakon o opštem upravnom postupku, published in OG FRY nos. 33/97 and 31/01) provides, inter alia, that in simple matters an administrative body is obliged to issue a decision within one month of the date the claimant lodged his or her request. In all other cases, the administrative body must render a decision within two months thereof.

40. Article 208 § 2 enables a claimant whose request has not been decided within the periods established in the previous paragraph to lodge an appeal as if his or her request had been refused. Where an appeal is not allowed, the claimant has the right to directly lodge an administrative complaint with the competent court of law.

41. Article 274 states that enforcement of non-monetary obligations, should the debtor refuse to comply with a decision him- or herself, is conducted by compulsion - by means of engaging, at the debtor’s expense, a third person to undertake the necessary measures for enforcement. Article 267 § 1 states that enforcement is to be conducted before the first-instance administrative body, unless otherwise provided by law, while Article 267 § 3 provides that the police must assist the enforcement, if required. Article 271 provides that an administrative enforcement must be discontinued should it be established: that the obligation has been fully complied with; that the enforcement has not been allowed; that it was ordered against a person who was not under any obligation to comply; that the claimant has withdrawn his or her request; or that the administrative enactment which is being enforced has been annulled or quashed.

42. In addition, the Supreme Court has held that, pursuant to Article 264 § 3 of the General Administrative Proceedings Act, enforcement of eviction orders is to be carried out of the court’s own motion in view of the compelling public interest in this regard, even in the absence of a formal enforcement request filed by the claimant personally (see, for example, Vrhovni sud Srbije, Ubr. 6613/95).

THE LAW

43. The applicant complained of a breach of her property rights in connection with the failure of the respondent party: to enforce the judgment of the civil court; to enforce the administrative decisions; and in relation to the seizure of her pension. The Court considers that these complaints fall to be examined under Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention, which reads as follows:

"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.

The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 1 OF PROTOCOL NO. 1 TO THE CONVENTION CONCERNING THE NON-ENFORCEMENT OF THE JUDGMENT OF THE CIVIL COURT

A. Admissibility

44. The Government submitted that since the repairs had been fully done, and the applicant had been paid an amount for pecuniary damage (see paragraphs 15 and 22 above), she could no longer claim to be a victim.

45. The Court reiterates that "a decision or measure favourable to the applicant is not in principle sufficient to deprive him of his status as a ‘victim’ unless the national authorities have acknowledged, either expressly or in substance, and then afforded redress for, the breach of the Convention" (see Amuur v. France, 25 June 1996, § 36, Reports 1996-III; Dalban v. Romania [GC], no. 28114/95, § 44, ECHR 1999-VI; and Rotaru v. Romania [GC], no. 28341/95, § 35, ECHR 2000-V). Only when these conditions are satisfied does the subsidiary nature of the protective mechanism of the Convention preclude examination of an application (see, for example, Jensen and Rasmussen v. Denmark (dec.), no. 52620/99, 20 March 2003).

46. The Court observes that the mere fact that the authorities complied with the judgment after a substantial delay cannot be viewed in this case as automatically depriving the applicant of her victim status under the Convention. Even assuming that the amount paid to the applicant on 27 October 2007 covers the entirety of the pecuniary damage suffered by the applicant due to the prolonged non-enforcement of the judgment of 20 June 2002, neither the Government nor the other domestic authorities have acknowledged that the applicant’s Convention rights were unjustifiably restricted by the non-enforcement of that judgment and no redress has been offered to the applicant for the delays, as required by the Court’s case-law (see, for example, Petrushko v. Russia, no. 36494/02, § 16, 24 February 2005).

47. Accordingly, the Court rejects the Government’s objection as to the loss of victim status.

48. The Court notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.

B. Merits

49. The applicant maintained that the civil court judgment constituted a "possession" within the meaning of Article 1 of Protocol No. 1. The Government reiterated that since the decision of 27 October 2003 had ordered the costs of the repairs to be covered by the tenants of the building (see paragraph 13 above), the applicant could not have had a legitimate expectation within the meaning of this provision.

50. The Court reiterates that a "claim" can constitute a "possession" within the meaning of Article 1 of Protocol No. 1 if it is sufficiently established to be enforceable (see Burdov v. Russia, no. 59498/00, § 40, ECHR 2002-III, and Stran Greek Refineries and Stratis Andreadis v. Greece, 9 December 1994, § 59, Series A no. 301-B), and this was undoubtedly the case here, since both the administrative decision and the court judgment ordered the repairs to the roof to be carried out, while the issue of who was to pay for the repairs was never raised during the enforcement proceedings before the Municipal Court as a result of which the applicant finally managed to have the roof above her flat repaired.

51. The applicant filed a request for enforcement on 20 January 2004, while the Convention entered into force in respect of Serbia on 3 March 2004. From the date of ratification until the final enforcement of the judgment on 12 June 2007, when the company finally undertook all the repairs, three years and three months passed. Two significant periods of inactivity were attributable to the applicant - from 8 February 2005 until 23 November 2005, and from 7 July 2006 until 15 January 2007, when the applicant was not available to the courts to be served with decisions. However, the failure to act in the periods from 3 March 2004 to 8 February 2005, from 23 November 2005 to 7 July 2006, and from 15 January to 12 July 2007, which amounts to two years of inactivity, cannot be said to be attributable to the applicant.

52. It follows that the impossibility for the applicant to have the judgment enforced for a substantial period of time, given that two years of inactivity were not attributable to her, constituted an interference with her right to peaceful enjoyment of her possessions, as set forth in Article 1 of Protocol No. 1.

53. The Court further notes that the Government, while providing a justification for a certain part of the period of non-enforcement, failed to provide justification for the two years of inactivity not attributable to the applicant. On the other hand, the Court itself cannot find any information which would justify such a delay. Finally, the Court notes that this conclusion makes it unnecessary to ascertain whether a fair balance has been struck between the demands of the general interest of the community, on the one hand, and the requirements of the protection of the individual’s fundamental rights on the other (see Iatridis v. Greece [GC], cited above, § 58 and Ilić v. Serbia, no. 30132/04, § 75, 9 October 2007). Consequently, it must be concluded that the interference with the applicant’s right to peaceful enjoyment of her possessions was not justified (see Prodan v. Moldova, no. 49806/99, § 61, ECHR 2004-III (extracts)), and that there has, accordingly, been a violation of Article 1 of Protocol No. 1.

II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 1 OF PROTOCOL NO. 1 TO THE CONVENTION CONCERNING THE NON ENFORCEMENT OF THE ADMINISTRATIVE DECISIONS

54. The applicant also complained of a breach of her property rights because of the failure to enforce the administrative decisions of 16 June and 18 June 1999.

55. The Court considers that, prior to examining whether the final administrative decisions in the applicant’s favour have been enforced, it must first determine whether this complaint is admissible under Article 35 § 3 (b) of the Convention, which reads as follows:

"3. The Court shall declare inadmissible any individual application submitted under Article 34 if it considers that:

(...)

(b) the applicant has not suffered a significant disadvantage, unless respect for human rights as defined in the Convention and the Protocols thereto requires an examination of the application on the merits and provided that no case may be rejected on this ground which has not been duly considered by a domestic tribunal."

56. Hence, the Court will examine of its own motion whether: (i) the applicant has suffered a significant disadvantage; (ii) whether respect for human rights as defined in the Convention and the Protocols thereto requires an examination of the application on the merits; and (iii) whether the case was duly considered by a domestic tribunal.

57. The Court has previously held that the "significant disadvantage" criterion applies where, notwithstanding a potential violation of a right from a purely legal point of view, the level of severity attained does not warrant consideration by an international court (see Adrian Mihai Ionescu v. Romania (dec.), no. 36659/04, 1 June 2010; Korolev v. Russia (dec.), no. 25551/05, 1 July 2010; and Gaftoniuc v. Romania, cited above). Further, the level of severity shall be assessed in the light of the financial impact of the matter in dispute and the importance of the case for the applicant.

58. In the circumstances of the present case, the Court notes from the outset that, according to the domestic law, the applicant, together with the owners of all other flats in the building, has a share of the ownership of all common premises. However, the nature of those common premises is such that some of their parts were equally used by all the tenants, while some others have been used by only some or none of them. As it transpires from the decision of 14 July 1999 (see paragraph 26 above) allocation of the common areas to the tenants concerned was done in relation to small and limited parts of the common premises, apparently without prejudice or disturbance to other tenants, including the applicant herself - indeed, the allocation of some of these surfaces appeared to have been aimed at securing more privacy for certain tenants (i.e. niches adjacent to certain tenants’ bathrooms), while some others would appear to have no longer been used for their original purpose (garbage shaft). Furthermore, the right of use was made strictly personal, not allowing the tenants concerned to transfer this right in case of transfer of possession over their respective flats. Finally, the applicant has never claimed that the apparent restriction in the use of these particular areas has ever been to her disadvantage or discomfort, nor has she sought to demonstrate that the enjoyment of her property rights over her own flat, or the common premises which she actually used, has in any way been impaired by the fact that a portion of the common premises has been occupied by any particular tenant.

59. The Court has already held that the limitation of property rights must not be measured in abstract terms and must be assessed against a person’s individual circumstances and the economic situation of the country or region in which he or she lives (see e.g. Fedotov v. Moldova (dec) § 19, 24 May 2011). However, while taking into account such varying circumstances, the Court considers it to be beyond doubt that a portion of the common premises, allocated to certain tenants for their sole use, and in no way interfering with the applicant’s enjoyment of her own flat or causing any financial impact on the applicant herself, could not have represented a significant disadvantage.

60. Moreover, the Court observes that a complaint of non-enforcement of a final domestic decision, already subject of the Court’s well-established case-law, does not concern an important question of principle, which might justify examining it any further.

61. Lastly, noting that the applicant’s claims have been thoroughly examined, in both administrative and judicial proceedings, and that furthermore the Constitutional Court undertook to strengthen the protection of ownership rights over common premises of buildings, by determining that the change in the use of common premises required approval of each owner (see paragraph 38 above), it may not be said that the applicant suffered a denial of justice by the actions of the respondent State. The Court, thus, concludes that the applicant’s case was duly considered by a domestic tribunal within the meaning of Article 35 § 3 (b).

62. Consequently, this complaint must be rejected inadmissible in accordance with Article 35 §§ 3 (b) and 4 of the Convention.

III. OTHER ALLEGED VIOLATIONS OF THE CONVENTION

63. Lastly, the applicant complained of a violation of her property rights through the seizure of her pension.

64. The Court notes that the applicant has not appealed against any of the decisions regarding the seizure of her pension, the one of 21 November 2008 not yet being served upon her. The Court sees no special circumstances absolving the applicant from the obligation to use available and effective domestic remedies (see Akdivar and Others v. Turkey, 16 September 1996, § 67, Reports 1996-IV). Therefore, this complaint must be rejected pursuant to Article 35 §§ 1 and 4 of the Convention.

IV. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

65. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

66. The applicant did not submit a claim for just satisfaction. Accordingly, the Court considers that there is no call to award her any sum on that account.

FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY

1. Declares the application admissible;

2. Declares the complaints concerning the non-enforcement of final domestic judgment of 20 June 2002 admissible and the remainder of the application inadmissible;

3. Holds that there has been a violation of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in respect of the protracted enforcement of the civil court judgment.

Done in English, and notified in writing on 18 September 2012, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

Françoise Elens-Passos
Deputy Registrar

Françoise Tulkens
President

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član P1-1 | DIC | Ališić i drugi protiv Bosne i Hecegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije

U rešenju broj Rž St 818/21 20.04.2021. Privredni apelacioni sud doneo je odluku da usvoji žalbu predlagača AA i preinači rešenje Privrednog suda u Beogradu R4 St 37/2021 od 11.02.2021. godine, kojim je odbijen prigovor predlagača da se utvrdi da je u stečajnom postupku, koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu pod posl. br. St 118/20 (St 57/10), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Stečajni dužnik je podneo dve prijave potraživanja u likvidacionom postupku poslovne jedinice „Beogradske banke“ BB IBU Nicosia, Cyprus, i to prijavu St 818/21 potraživanja po osnovu otkupa jugoslovenskih refinansiranih dugova u nominalnom iznosu od 7.838.286,73 USD i zajedničku prijavu potraživanja sa Univerzitetom Beograd po osnovu deponovanih sredstava japanske institucije Fonda Sasakawa.

Po predstavci broj 60642/08 u predmetu Ališić i drugi doneta je presuda Evropskog suda za lјudska prava kojom je Republici Srbiji naloženo da preduzme sve mere, uklјučujući i zakonske izmene, kako bi štediše bivših republika SFRJ mogle da povrate staru deviznu štednju pod istim uslovima kao i građani Republike Srbije. Privredni apelacioni sud je u svom rešenju naveo ovu presudu Evropskog suda.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | Bojan Ikić | Bibić protiv Hrvatske

U presudi Upravnog suda br. 12 U 16603/19 od 3.3.2020. godine, kojom se tužba uvažava i poništava rešenje Poverenika za informacije od javnog značaja, tužilac se poziva upravo na ovu odluku. Tužilac je osporio zakonitost rešenja tuženog organa i to u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu troškova sastava žalbe povodom koje je doneto osporeno rešenje.\r\n\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde

Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž 1016/2017 od 04.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 132/14 od 04.10.2016. kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu kao rehabilitaciono obeštećenje isplati određene iznose na ime obavlјenog a neisplaćenog rada u redovno radno vreme, izgublјene zarade – plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u visini plate pre i posle štetnog događaja i drugih troškova, kao i novčane naknade za duševni bol.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž 2285/19 od 19.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbijaju kao neosnovane žalbe tuženih BB1 i BB2 i tužioca i potvrđuje presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 5682/17 od 30.11.2018. godine, ukida se odluka o troškovima postupka iz petog stava predmetne presude i odbacuje se kao nedozvolјena žalba tužene BB pomenute presude. Pomenutom presudom dozvolјeno je preinačenje tužbe iz podnesla tužioca, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezane tužene BB1 i BB2 da tužiocu predaju u sudržavinu porodičnu stambenu zgradu aa, a kao neosnova odbijen tužbeni zahetv tužioca u delu u kome traži iselјenje tužene BB iz porodične stambene zgrade.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda je povezana sa više presuda Upravnog suda kojima se poništavaju rešenja Republičkog Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, i predmeti vraćaju na ponovno odlučivanje.\r\nU predmetu II-2 U. 10340/19, od 29.9.2022. godine, žalba je izjavljena protiv rešenja Fonda PIO, službe Direkcije u Prištini, kojim je odbijen njegov zahtev za uspostavljanje isplate invalidske penzije. U tužbi podnetoj Upravnom sudu 25.06.2019. godine, tužilac osporava zakonitost rešenja tuženog organa, zbog povrede pravila postupka, nepotpuno i netačno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Između ostalog ukazuje na presudu Evropskog suda za lјudska prava – Grudić protiv Srbije, predstavka br. 31925/08 od 17.04.2012. godine, da mu je penzija koju je uredno primao bez ikakvog zakonskog osnova i bez donošenja odluke obustavlјena. Sa ovih i ostalih razloga bliže nevedenim u tužbi predlaže da Sud uvaži tužbu, poništi osporeno rešenje i dozvoli tužiocu uspostavlјanje isplate penzije ili da predmet vrati tuženom organu na ponovno odlučivanje.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž 4378/2018 od 04.07. 2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe AA u parnici protiv Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P broj 2370/15 od 07.03.2018. godine u stavu trećem izreke presude, dok se presuda u u stavu drugom i četvrtom izreke ukida i predmet u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog RF PIO Filijala Peć od 27.10.1993. godine, tužilјi je priznato pravo na najniži iznos porodične penzije počev od 01.06.1992. godine. Tužilјi je penzija isplaćivana do 01.07.1999. godine, nakon čega joj tuženi više ne isplaćuje penziju. Nalazom i mišlјenjem sudskog veštaka je utvrđen ukupan iznos neisplaćenih penzija za period od 01. juna 1999. godine do penzije za mart 2017. godine u punom mesečnom iznosu bez umanjenja, jer podataka o eventualno izvršenim isplatama penzije tužilјi u spornom periodu od 01.06.1999. godine zaklјučno sa penzijom za mart 2017. godine u spisu nema. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, ceneći istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, pravilno zaklјučio da je zahtev tužilјe za isplatu penzija za period počev od juna 1999. godine zaklјučno sa decembrom 2011. godine zastareo. Ovo stoga što je isplata penzija tužilјi uskraćena protivno odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pa je tako tuženi naneo štetu za koju odgovara u smislu člana 172 Zakona o obligacionim odnosima. Naknada tako prouzrokovane štete zastareva sukcesivno tako da od dospelosti svakog mesečnog obroka penzije teče subjektivni rok zastarelosti potraživanja propisan odredbom člana 376 Zakona o obligacionim odnosima. Kako je tužba podneta dana 13.02.2015. godine, to su zastarela sva potraživanja neisplaćenih penzija tužilјe zaklјučno sa isplatom penzija za mesec decembar 2011. godine, zbog čega je u ovom delu zahtev tužilјe neosnovan, kako je to pravilno prvostepeni sud našao.

Prilikom odlučivanja prvostepeni sud je imao u vidu i pravno shvatanje izraženo u presudi Evropskog suda za lјudska prava u predmetu Grudić protiv Republike Srbije predstavka broj 3192/08 od 17.04.2012. godine, stav 2 tačka 77 do 83, ali da se navedenom presudom ESLjP kojom se nalaže državi rešenja tzv. “Kosovskih penzija” ne suspenduje primena pravila o zastarelosti potraživanja (rešenje VKS Rev. 862/15 od 24.02.2016. godine sentenca utvrđena na sednici Građanskog odelјenja 31.05.2016. godine).Ovo stoga što je trogodišnji rok zastarelosti pitanje koje nije postavlјeno u predmetu Grudić protiv Srbije, a navedeni rok je predviđen članom 376 ZOO i kao takav zakonit, a teži i legitimnom cilјu obezbeđenja pravne sigurnosti i zaštiti potencijalnih tuženih od zastarelosti potraživanja, koja bi mogla teško da se izvrše.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 5528/2018 od 12.07.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužioca izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor apsolutne nenadležnosti suda. Stavom drugim izreke, dozvolјeno je preinačenje tužbe kao u podnesku od 14.03.2016. godine. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime neisplaćenih penzija, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati iznos od 540.765,43 dinara i to pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog iznosa pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose razlike od iznosa dosuđenih stavom trećim izreke do traženih iznosa, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa razlike, pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 15.07.1998. godine do 31.03.2011. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 245.164,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova postupka počev od dana presuđenja do izvršnosti.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, u stavovima prvom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom i sedmom izreke prvostepene presude. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Kin-Stib i Majkić protiv Srbije

U presudi broj Pž 8224/16 od 20.06.2018. godine Privredni apelacioni sud doneo je odluku da se nastavlјa postupak u ovoj pravnoj stvari, prekinut rešenjem ovog suda Pž 7254/15 od 03.11.2016. godine, odbija žalba trećetuženog kao neosnovana i potvrđuju rešenja sadržana u stavu I i II izreke presude Privrednog suda u Beogradu 48 P 42/14 od 08.05.2015. godine, koja se preinačava u stavu 3 tako da se odbija zahtev tužioca „KIN STIB" S.p.r.l. 555 AV Caisse d Epagne, Kinshasa, DR Kongo kojim je tražio da se utvrdi da pravo tužioca da za obavlјanje dedelatnosti priređivanja igara na sreću koristi prostorije Hotela „Kontinental“ u Beogradu u roku od pet godina od dana otvaranja igračnice, koje je pravnosnažno utvrđeno Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T-9/95 od 10.04.1996. godine, kao imovinsko pravo, postoji i posle zaklјučenja Ugovora o prodaji Hotela „Kontinental" u Beogradu od 29.04.2008. godine, overenog u Prvom opštinskim sudu u Beogradu pod Ov. br. 2221/08 od 29.04.2008. godine, a što su drugotuženi i trećetuženi dužni da priznaju i da trpe.

Presudom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, donete u predmetu ovde tužioca i gospodina AA, kao podnosilaca predstavke, protiv Republike Srbije, utvrđeno da je došlo do povrede čl.1. Protokola broj 1 u vezi sa delimičnim neizvršenjem arbitražne odluke-Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS 1914/96 od 07.06.2006. godine, dok je preostali deo predstavke proglašen nedopuštenim.

Presudom Evropskog suda za lјudska u predmetu Preduzeće „KIN STIB" i AA protiv Srbije od 20.04.2010. godine, koja je doneta po predstavci broj 12312/05 i koja je postala pravnosnažna dana 04.10.2011. godine utvrđeno da nije moguće izvršenje arbitražne odluke u delu kojim je obavezan drugotuženi da tužiocu dozvoli da predmetni kazino vrati u posed i da delotvorno obavlјa posao u periodu od 5 godina, odnosno pravo tužioca na uvođenje u posed, kao i na naknadu svih vidova štete, već je pravnosnažno odlučivano u postupku pred Evropskim sudom za lјudska prava i da je u pitanju presuđena stvar, a da je na osnovu člana 36 Zakona o igrama na sreću, tužiocu onemogućeno uvođenje u posed kazina u hotelu Kontinental ističući da tužilac nije dokazao da su ga tuženi drugog i trećeg reda lišili zakonite državine kazina Hotel Kontinental. Drugotuženi je osporio zahtev tužioca ističući prigovor nedostatka pasivne legitimacije, jer nije potpisnik ugovora o prodaji metodom javnog tendera, dok je trećetuženi takođe osporio zahtev tužioca u celini ističući da se nikada nijedna obaveza u bilo kom postupku koji je označen nije ticala trećetuženog i da trećetuženom arbitraža nije nametala nikakve obaveze, niti je trećetuženi univerzalni sukcesor ili pravni sledbenik drugotuženog koji još uvek postoji kao pravno lice, te da trećetuženi nije kupio privredno društvo drugotuženog, već samo njegovu imovinu, za iznos koji je uplaćen u korist drugotuženog. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno primenio Zakon o parničnom postupku, kada je dozvolio preinačenje tužbe rešenjem od 27.03.2015. godine.

U presudi se navodi da u odnosu na istaknuti prigovor presuđene stvari, takođe pravilno je prvostepeni sud primenio Zakon o parničnom postupku kada je isti odbio. Ovo stoga što je Odlukom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, u postupku tužioca i gospodina AA protiv Republike Srbije, utvrđeno je da je došlo do povrede prava tužioca i to delimičnim neizvršenjem Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS u Beogradu 1914/96 od 07.06.2006. godine. Navedenom Odlukom Evropskog suda nije odlučivano da li pravo tužioca iz navedenog izvršnog postupka postoji i nakon zaklјučenja Ugovora o prodaji između tuženih, kao ni da li je sa drugotuženog kao prodavca na trećetuženog kao kupca, prešla i obaveza da tužilac ostvari svoje imovinsko pravo utvrđeno pravnosnažnom Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T9/95 od 10.04.1996. godine, a što predstavlјa predmet spora u ovom postupku. Pravilno prvostepeni sud zaklјučuje da Evropski sud za lјudska prava nije rešavao pravni odnos između ovde tužioca i tuženih, pa stoga istaknuti prigovor presuđene stvari od strane prvotuženog, u smislu odredbi čl. 359. ZPP, nije osnovan.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Kostić protiv Srbije

Presuda se poziva u tužbi koju je tužilac podneo Upravnom sudu, a koja je odbijena presudom Upravnog suda 1U 1821/11 od 20.09.2013. godine. \r\nPredmet se tiče zaključka građevinskog inspektora Opštinske uprave Stari grad.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 72/15 od 23.06.2015., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču S. B. iz R., povređeno prava na suđenje u razumnom roku, u postupku pred Osnovnim sudom u Rumi 2P.627/14 (ranije oznake P.163/10 Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici Sudska jedinica u Rumi).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem Rž g 1/2017 od 27. 02. 2017., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača odbija kao neosnovana i potvrđuje rešenje Višeg suda u Novom Sadu R4p.21/2016 od 23.02.2016. godine, koje se odnosi na spor čiji je predmet zahtev za iselјenje i zahtev za naknadu štete.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem R4r-16/16 od 20.07.2016., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija prigovor predlagača da se utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku Osnovnog suda u Novom Sadu posl. br. P1.2213/2014 i Apelacionog suda u Novom Sadu posl. br. Gž1.2548/15 i da se naloži sudiji izvestiocu da prouči predmet, iznese isti na sednicu veća, a veću da donese odluku po žalbi predlagača u tom sporu. Inicijalni predmet se odnosi na radni spor vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, posl. br. P1 2213/2014

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lelas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Rev 530/2019 od 28.02.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se kao neosnovana odbija revizija tužene izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Vranju P 2845/16 od 15.01.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno da je zaklјučkom Vlade Republike Srbije broj 401-161/2008-1 od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija na osnovu mesta prebivališta tužioca kao ratnog vojnog rezerviste sa teritorije opštine koja nije navedena u označenom zaklјučku Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu koji se odnosi na potraživanje po osnovu naknade nematerijalne štete. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lelas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Gž1 6847/2012 od 03.04.2013. godine, Apelacionog suda u Beogradu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, u stavu petom izreke i predmet u tom delu vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da plati tužiocu razliku zarade za april, maj, jun 2008. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu prvom izreke, dok je stavom drugim izreke obavezana tužena da tužiocu plati na ime neisplaćenog regresa za 2008. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2009. godine do isplate, na ime neisplaćenog regresa za 2009. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2010. godine do isplate. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu neisplaćenu zaradu za januar, februar, mart i april 2011. godine u iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu trećem izreke. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu dnevnicu u iznosu od 3.932,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.01.2009. godine do isplate. Stavom petim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara. Stavom šestim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 74.852,00 dinara. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za regres za 2006 i 2007 godinu jer sporazum iz 2009 godine ne govori o regresu, pa je potraživanje zastarelo.

Protiv ove presude, u stavu petom izreke, žalbu je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaklјučio da tužbeni zahtev tužioca neosnovan u delu da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara neosnovan, jer je potraživanje tužioca u ovom delu zastarelo i isto nije obuhvaćeno sporazumom od 09.04.2009. godine. Žalba ukazuje da je zastupnik tuženog svojim obećanjem doveo do prolongiranja podnošenja tužbe. Za slučaj da je tužiocu zastupnik saopštio da će mu regres za 2006. i 2007. godinu biti isplaćen, tada bi se on pouzdao u dobroj veri u izjavu zastupnika, pa to ne bi moglo ostati bez uticaja na prekid zastarelosti, odnosno na odricanje od zastarelosti ako je rok istekao (presuda Evropskog suda za lјudska prava Lelas protiv Hrvatske).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Milosav Ilić protiv Srbije

Ova Odluka Evropskog suda veoma je važna s obzirom na veliki broj predstavki koje se odnose na devizne depozite položene kod Dafiment banke.

Evropski sud za lјudska prava je smatrao u skladu sa ranije donetom presudom Molnar Gabor protiv Srbije, da je predmetno zakonodavstvo (Zakon o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 59/98, 44/99 i 53/01; Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 36/02 i Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po ugovorima o deviznim depozitima građana oročenim kod Dafiment banke AD, Beograd, u likvidaciji......, Sl. list SRJ br. 36/02) kojim se ograničava mogućnost isplate položenih deviznih sredstava, u skladu sa članom 1. Protokola br. 1. odnosno da je postojao zakonit cilј kome je država težila, te da su preduzete mere bile u skladu sa ekonomskom situacijom, velikim brojem štediša i potrebom da se očuva likvidnost države.

Sud je cenio i činjenicu da je podnosilac predstavke preuzeo i određeni rizik time što je zaklјučio ugovor o štednji koji predviđa očigledno visoke kamate, te da se moglo očekivati da se ceo sistem uruši i onemogući mu da dobije uložena sredstva kao i inicijalno ugovorenu kamatu.

U pogledu Srpsko-moravske banke i nemogućnosti podnosioca predstavke da izvrši pravosnažnu presudu donetu 1994. godine, glavni argument države je bio da je predstavka nedopuštena ratione temporis imajući u vidu da su se sve relevantne činjenice desile mnogo pre stupanja Konvencije na snagu u odnosu na tuženu državu. Iako je Sud u mnogo presuda ranije donetih (npr. Aćimović protiv Hrvatske, Blečić protiv Hrvatske) smatrao potrebnim da razmotri argumentaciju koja se odnosi na vremensku nadležnost Suda, u predmetnom slučaju je zaklјučio da „čak i ako se pretpostavi da su pritužbe podnosioca predstavke dopuštene ratione temporis, Sud smatra da su u svakom slučaju nedopuštene ratione personae“s obzirom da predmetna Srpsko-moravska banka nikada nije bila „ovlašćena banka“ niti su ikada sredstva položena kod nje konvertovana u javni dug.

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Rešenjem broj PŽ 6086/19 21.11.2019. godine Privredni apelacioni sud ukinuo je rešenje Privrednog suda u Somboru P Br. 169/18 od 03.10.2019.godine i predmet vratio prvostepenom sudu na dalјi postupak i odlučivanje.

Protiv navedenog rešenja, žalbu je blagovremeno izjavio tuženi –protivtužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, ukazujući na stav Vrhovnog suda Srbije iz 2004. godine, prema kome se Aneks G - Sporazuma o sukcesiji treba direktno primeniti, kao sastavni deo pravnog sistema Republike Srbije, a što je potvrđeno i u odluci Privrednog apelacionog suda PŽ Br. 4222/12 od 03.03.2016. godine. Zaklјučenje bilateralnog sporazuma u skladu sa Aneksom G - Sporazuma o sukcesiji nije neophodno. Takođe ni odluka Evropskog suda za lјudska prava, doneta po prestavci Privrednog društva „MLADOST TURIST“ AD, ne može biti razlog za prekid postupka. U smislu žalbenih navoda, predloženo je da se pobijano rešenje ukine i predmet vrati na ponovni postupak.

Prvostepeni sud, polazeći od Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesiji, člana 2. Priloga - G Sporazuma i člana 4. istog akta, zaklјučuje da ima mesta prekidu obe parnice. Kako takav ili sličan sporazum do sada nije zaklјučen između država sukcesora, odnosno Republike Hrvatske i Republike Srbije, prvostepeni sud dalјe zaklјučuje da bez zaklјučenja dodatnog sporazuma koji bi konkretizovao njegove odredbe je bilo nužno prekinuti postupak, dok države sukcesori ne postupe u skladu sa članom 4. Priloga G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Na takav stav navodi prvostepeni sud da ukazuje i odluka Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, doneta po zahtevu br. 73035/14 koji je uputio „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, a u kojoj Evropski sud za lјudska prava podržava stav Republike Hrvatske o nemogućnosti neposredne primene Sporazuma o pitanjima sukcesije, bez zaklјučenja bilateralnog sporazuma ili drugih mera radi implementacije sporazuma, koji bi omogućio primenu člana 2. Aneksa G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Prvostepeni sud se u pobijanoj odluci poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, po predstavci „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, te s tim u vezi treba istaći da je nakon donošenja navedene presude Evropskog suda za lјudska prava, došlo do promene sudske prakse u Republici Srbiji.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Presudom broj PŽ 6322/18 od 12.12.2018. godine Privredni apelacioni sud odbio je kao neosnovane žalbe tužioca i potvrtio presudau Privrednog suda u Beogradu P 6123/16 od 24.09.2018. godine, ispravlјenu rešenjem P 6123/16 od 24.10.2018. godine i dopunskim rešenjem istog suda P 6123/16 od 14.11.2018. godine.

U svojoj presudi Privredni apelacioni sud se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Presudom broj GŽ-1265/20 od 27.05.2021. godine Apelacioni sud u Kragujevcu odbio je kao neosnovanu žalbu tuženog Stečajna masa „ĐĐ“ DD … i potvrdio presudu Osnovnog suda u Čačku 1P.br.1356/18 od 16.12.2019. godine

U svojoj presudi Apelacioni sud u Kragujevcu se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna na javnoj stranici Apelacionog suda u Kragujevcu ovde

Član P1-1 | DIC | Nešić protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2609/18/2018 od 13.12.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Osnovnog sua u Lazarevcu P 707/15 od 07.02.2018. godine u stavu prvom, delu stava trećeg koji je izvršeno prebijanje potraživanja i obavezana tužena da tužilјama isplati presudom određeniiznos, u parnici tužilaca AA1 do AA3,protiv tužene Gradske opštine Lazarevac, radi naknade štete.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Tehnogradnja DOO protiv Srbije

Presuda je navedena u presudi Gž 9376/2018 od 13.06.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 12.089.792,46 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.07.2015. godine do isplate.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku tužilac je dana 31.03.2014. godine, zaklјučio ugovor o pružanju pravne pomoći i zastupanju sa HI "AA", kao vlastodavcem, na osnovu kog ugovora je tužilac kao punomoćnik preuzeo obavezu da pruža advokatske usluge vlastodavcu kroz pravne savete, konsultacije, zastupanja i odbrane pred sudovima i svim drugim organima vlasti, dok je se sa druge strane vlastodavac obavezao da tužiocu za to plaća paušalno mesečnu naknadu u iznosu od 2.000,00 evra neto uz uvećanje za visinu poreza na usluge u dinarskoj protivvrednosti po kursu važećem na dan plaćanja svakog 01-og do 10-og u mesecu za prethodni mesec, kao i da mu isplati iznos dosuđenih i naplaćenih troškova po svakom predmetu u iznosu koji vlastodavac realizuje uz umanjenje za iznos materijalnih troškova koje u toku postupka snosio sam vlastodavac i koji pripadaju vlastodavcu. Ugovor je zaklјučen na neodređeno vreme, sa početkom važenja od 01.04.2004. godine.

Vlastodavac po osnovu navedenog ugovora HI "AA", bilo je društveno preduzeće, a “AA1” d.o.o., bio je kupac 70% društvenog kapitala navedenog preduzeća, na osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javnog tendera koji je zaklјučen dana 13.01.2004. godine. Agencija za privatizaciju obavestila je preduzeće HI "AA" i “AA1” d.o.o., dopisom od 01.07.2005. godine, da se ugovor o prodaji društvenog kapitala javnim tenderom smatra raskinutim zbog neispunjenja istekom naknadno ostavlјenog roka, zbog čega je Agencija u skladu sa odredbom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, donela odluku o prenosu kapitala Preduzeća HI “AA”, Akcijskom fondu.

Tužilac AA, po osnovu ugovora o pružanju pravne pomoći i zastupanju, preduzimao je pružanje advokatskih usluga HI “AA” a.d., zaklјučno sa julom 2006. godine, ali kako mu naknada nije isplaćena, tužilac je pokrenuo parnični postupak koji je ončan donošenjem presude Osnovnog suda u Kruševcu P. br. 884/12 od 13.02.2014. godine, kojim je usvojen njegov zahtev i obavezan tuženi HI “AA” a.d., da tužiocu na ime duga isplati iznos od 4.914.652,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.08.2006. godine do isplate, kao i da mu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.064.834,00 dinara. Ova presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž.br. 3567/16 od 13.12.2016. godine.

Žalbeni navod tužioca da je ugovor o prodaji društvenog kapitala od 13.01.2004. godine, raskinut retroaktivnom primenom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, je osnovan, ali nije od uticaja na drugačiju odluku suda, s obzirom da je i član 41a Zakona o privatizaciji), koji je važio u vreme zaklјučenja ugovora, predviđao mogućnost raskida ugovora zbog neispunjenja (neplaćanje rate ugovorene cene u ugovorenom roku).

Suprotno žalbenim navodima tužioca, pravilno je prvostepeni sud prilikom donošenja odluke imao u vidu presudu Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 14.03.2017. godine u predmetu “Tehnogradnja” d.o.o., protiv Srbije (predstavka br. 35081/10 i 68117/13), kada je našao da činjenice koje je sud razmatrao u tom postupku, nisu identične činjenicama iznetim od strane tužioca u ovoj parnici, s obzirom da je u tom postupku sud našao da je došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije i člana 1 Protokola 1 u vezi sa neizvršavanjem pravnosnažnih odluka domaćih sudova, s obrazloženjem da preduzeće – dužnik nije moglo “istovremeno biti podvrgnuto stečajnom i izvršnom postupku”. Tužilac, prema sopstvenim navodima, nije ni pokretao izvršni postupak, niti je mogao da ga pokrene jer je vodio parnični postupak koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. br. 3567/16 od 13.12.2016. godine, pa se na njega navedena presuda i stav izražen u njoj ne može primeniti.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Yaylali protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gabrić protiv Hrvatske (9702/04) od 05.02.2009. koju je doneo Evropski sud za ljudska prava, u kontekstu jednakog sagledavanja srazmernosti izrečene sankcije.

Član P1-1 | DIC | Zarifa Skenderi protiv Srbije

Odluka se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine

Presuda je povezana sa presudom Gž 1864/19 od 20.06.2019. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Smederevu P broj 875/18 od 03.10.2018.godine u parnici tužilaca AA do AA2 protiv tuženog BB radi iselјenja.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine

Presuda je povezana sa presudom Gž 1838/10 od 17.02.2010. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe i potvrđuje presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilјa, Republika Srbije, Ministarstvo odbrane, tražila da se naloži tuženoj B.B. da deo dvorišne zgrade na katastarskoj parceli broj __ KO __, koji se nalazi u dnu dvorišta gledano sa ulice desno do stana koji je od tužilјe otkupio VV, ispražnjen od lica i stvari preda u državinu tužilјi, kao i zahtev tužilјe za naknadu troškova parničnog postupka.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1-1 | DIC | Iatridis protiv Grčke

Podnosilac predstavke ima pravo na naknadu troškova samo u onoj meri u kojoj je pokazano da su ti troškovi zaista i neophodno nastali i da su razumni u pogledu iznosa, jeste premisa na osnovu koje je Veliko veće ESLJP zauzelo stav u pogledu pravičnog zadovoljenja u presudi Iatridis protiv Grčke, broj 31107/96, tačka 54.

Ovaj stav je naveden u brojnim presudama koje su usledile kod kojih je Sud razmatrao pravično zadovoljnenje usled izgubljene dobiit.

Tematski povezani sadržaj u biblioteci Pravosudne akademije

Nastavni materijal

Pravo na imovinu kroz domaće propise i član 1 Protokola 1 uz EKLjP
Evropska konvencija o ljudskim pravima pravo na imovinu praksa ESLjP

Publikacije

Član 1 Protokola br. 1 uz EKLjP: trajno/privremeno oduzimanje imovine
Evropska konvencija o ljudskim pravima međunarodni pravni standardi oduzimanje imevine proistekle iz krivičnog dela oduzimanje imovine pravo na imovinu praksa ESLjP

Tematski povezani sadržaj na CrossReference

presude

Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2444/2024 od 10.09.2024.
oduzimanje imovine pravo na imovinu eksproprijacija
Presuda Prekršajnog apelacionog suda 4-PRŽ br.17194/24 od 17.10.2024.
oduzimanje imovine pravo na imovinu carinski prekršaji