Milosavljev protiv Srbije

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 61/2012 од 22.6.2012. године.

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ МИЛОСАВЉЕВ против СРБИЈЕ

(Представка број 15112/07)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР

12. јун 2012. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.

У предмету Милосављев против Србије,

Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у саставу:

Françoise Tulkens, Председник,

Danutė Jočienė,

Dragoljub Popović,

Işıl Karakaş,

Guido Raimondi,

Paulo Pinto de Albuquerque,

Helen Keller, судије,

и Stanley Naismith, Секретар одељења,

после већања на затвореној седници одржаној 22. маја 2012. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 15112/07) против Србије, коју је Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција"), поднео држављанин Србије, г. Живко Милосављев ("Подносилац представке"), 21. марта 2007. године.

2. Подносиоца представке пред Судом је заступала гђа М. Кулиџан, адвокат из Кикинде. Владу Србије ("Влада") заступао је њен заступник, г. С. Царић.

3. Подносилац представке навео је да је претрпео повреду права на претпоставку невиности и жалио се због одузимања возила.

4. Представка је 7. децембра 2010. године достављена Влади. Такође је одлучено да се допуштеност и основаност представке разматрају истовремено (члан 29. став 1.).

ЧИЊЕНИЦЕ 

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Подносилац представке рођен је 1947. године и живи у Кикинди.

A. Чињенице како их је приказао подносилац представке

6. Чињенице овог предмета, како их је приказао подносилац представке, могу се сумирати како следи.

7. Подносилац представке је у септембру 2000. године купио аутомобил (Mercedes 190D) од неког лица које живи у Немачкој. Намера му је била да га користи као такси. Пошто је аутомобил већ био старији од шест година, подносилац представке није могао да га директно региструје у Србији. Због тога је он аутомобил прво регистровао у Босни и Херцеговини, на име рођака, а у Србији је аутомобил регистровао тек у децембру 2000. године, када је ова друга држава усвојила закон којим је то било могуће.

8. Општина Кикинда 21. јануара 2003. године донела је одлуку у којој се наводи да ће подносилац представке, који је таксиста од 20. септембра 2002. године користио предметни аутомобил као такси.

9. Полиција је 6. маја 2004. године запленила аутомобил подносиоца представке због царинског прекршаја.

10. Комисија за царинске прекршаје Царинарнице Зрењанин је 5. јула 2004. године обуставила прекршајни поступак покренут против подносиоца представке, али је упркос томе одлучила да му одузме возило. Царинарница је објаснила да је уверена да је подносилац представке начинио предметни прекршај, тј. да је прихватио да увезе возило које се није могло законски увести, а да о томе није обавестио надлежне царинске органе, али је констатовала да се прекршајни поступак није могао због наступања релативне застарелости. Одузимање је, међутим, било оправдано пошто није наступила апсолутна застарелост (видети ставове 23 - 25. у даљем тексту).

11. Подносилац представке је 21. јула 2004. године уложио жалбу против ове одлуке, приметивши да Царинарница није правилно утврдила релевантне чињенице и да је такође дошла до "погрешног правног закључка" који је довео до коначног одузимања његовог аутомобила.

12. Министарство финансија је 18. фебруара 2005. године одбило ову жалбу. Оно је, доносећи одлуку, између осталог, навело да апсолутна застарелост није наступила и да је спорно одузимање возила тиме законито.

13. Неодређеног дана после тога Царинарница је изгледа продала аутомобил подносиоца представке трећем лицу. Новац добијен на тај начин депонован је код Министарства финансија.

14. Подносилац представке је 16. марта 2005. године уложио захтев за ванредно преиспитивање правоснажне одлуке, поново наводећи своје раније аргументе.

15. Врховни суд Србије је 2. фебруара 2007. године одбио захтев подносиоца представке за ванредно преиспитивање правоснажне одлуке и потврдио решење Министарства финансија као и разлог које је оно навело.

Б. Додатне чињенице које је Влада презентовала

15. Влада се није сложила са неким чињеницама које је подносилац представке изнео и доставила је додатне детаље, који се могу сумирати како следи.

16. Подносилац представке је у августу 2000. године купио половно возило (Mercedes 190D) од неког лица које живи у Немачкој. Претходни власник аутомобила вратио је регистарске таблице надлежним немачким органима.

17. У то време и с обзиром на старосну границу, предметни аутомобил није могао да се законски увезе у Србију. У сваком случају, чак и да је то било могуће, подносилац представке би морао да плати значајну суму за царинске трошкове и порезе, тј. укупно 44% каталошке вредности аутомобила.

18. У одређеном тренутку 2000. године Влада је најавила да разматра уредбу којом ће се омогућити увоз аутомобила из једне од бивших југословенских република ослобођен свих царина или пореза, без обзира на старост возила. Ова уредба је коначно усвојена у децембру 2000. године (видети став 28. у даљем тексту).

19. Подносилац представке је затим употребио фалсификована документа да докаже да је аутомобил био регистрован у Босни и Херцеговини, на име друге особе, последње три године. Тиме је он осигурао уживање погодности предвиђених наведеном уредбом и успео да 12. децембра 2000. године региструје аутомобил у Србији.

20. Општински суд у Кикинди је 23. марта 2005. године нашао да је подносилац крив за кривично дело навођења на оверавање неистинитог садржаја. Општински суд је посебно утврдио да је подносилац представке поднео фалсификовани документ, тј. лажну босанско-херцеговачку саобраћајну дозволу, која је требало да покаже да се предметни аутомобил увози из Босне и Херцеговине, а не из Немачке, на основу чега су надлежни органи Србије издали саобраћајну дозволу. Подносилац представке, који је за аутомобил платио 5.000 немачких марака (ДМ), осуђен је на казну затвора од три месеца, условно на годину дана.

21. Окружни суд у Зрењанину је 1. јуна 2005. године потврдио ову пресуду по жалби, и она је тако постала правоснажна.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

A. Царински закон из 1992. године (објављен у "Службеном листу Савезне Републике Југославије" - "Службени лист СРЈ" - бр. 45/92, 16/93, 50/93, 24/94, 28/96, 29/97, 59/98, 23/01, 36/02 и 7/03)

22. Члан 199. предвиђа да се царински прекршајни поступак не може покренути ако је прошло више од три године од датума када је предметни прекршај извршен (релативна застарелост).

23. Члан 204. став 2. предвиђа, између осталог, да се возило употребљено за извршење царинског прекршаја може одузети чак и када се, из законских разлога, поступак не може покренути против починиоца, изузев у случајевима апсолутне застарелости.

Б. Закон о прекршајима којима се повређују савезни прописи (објављен у "Службеном листу Савезне Федеративне Републике Југославије" - "Службени лист СФРЈ" - бр. 4/77, 36/77, 20/82, 14/85, 74/87, 57/89, 3/90 и 35/91, као и у "Службеном листу СРЈ", бр. 50/93, 24/94, 28/96 и 64/01)

24. Члан 48. став 1. предвиђа, између осталог, да чак и када је прекршајни поступак покренут апсолутна застарелост наступа пошто протекне двоструко време неопходно за релевантну застарелост.

В. Закон о прекршајима из 1989. године (објављен у "Службеном гласнику Републике Србије" - "Службени гласник РС" - бр. 44/89, 21/90, 11/92, 20/93, 53/93, 67/93, 28/94, 16/97, 37/97, 36/98, 44/98 и 65/01)

25. У "Службеном гласнику Републике Србије, број 55/04 од 21. маја 2004. године објављена је измена овог закона, којом је, између осталог, Закон о прекршајима којима се повређују савезни прописи из 1977. године стављен ван снаге у целости.

26. Члан 69. став 7. Закона о прекршајима из 1989. године, измењен, суштински одговара члану 48. став 1. претходног Закона о прекршајима којима се повређују савезни прописи из 1977. године.

Г. Прописи у вези са регистрацијом одређених возила у Србији

27. Влада је 1997. године и 2000. године усвојила две посебне уредбе (Уредба о регистрацији возила из бивших република СФРЈ које нису у саставу Савезне Републике Југославије, објављена у "Службеном листу СРЈ", број 32/1997, и Уредба о посебној накнади за регистрацију одређених возила, објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 49/2000, 51/2000 и 7/2001). Њима се утврђују услови за регистрацију одређених возила у Србији, укључујући и она регистрована у једној од бивших југословенских република.

E. Основни кривични закон (објављен у "Службеном листу СФРЈ", бр. 44/76, 46/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 и 54/90, у "Службеном листу СРЈ", бр. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 и 61/01, као и у "Службеном гласнику РС", број 39/03)

28. Члан 69. став 1. предвиђа, између осталог, да се предмети употребљени за извршење кривичног дела могу одузети ако припадају починиоцу.

29. Чланови 84 - 87. предвиђају, између осталог, да се свака материјална корист проистекла из кривичног дела одузима. Предметна материјална корист може укључити новац, физичке предмете и све друге вредности. Ако одузимање у натури није могуће, починилац може бити обавезан да исплати одређену суму која је сразмерна његовој незаконито стеченој користи.

ПРАВО

I. НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ ЧЛАНА 6. СТАВ 2. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1

30. Подносилац представке се жалио да је Царинарница повредила његово право на претпоставку невиности зајемчено чланом 6. став 2. Конвенције.

31. Подносилац представке се даље жалио да је пленидбом његовог возила прекршен члан 1. Протокола број 1.

32. Одредбе на које се позвао подносилац представке гласе како следи:

Члан 6. став 2.

"Свако ко је оптужен за кривично дело мора се сматрати невиним све док се не докаже његова кривица на основу закона." 

Члан 1. Протокола бр. 1

"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни." 

A. Допуштеност

1. У вези са обе притужбе

33. Влада је тврдила да је подносилац представке пропустио да достави све чињенице релевантне за своје притужбе. Она је посебно изнела да је он пропустио да обавести Суд о својој кривичној осуди (видети ставове 21. и 22. у горњем тексту), да би га намерно заварао и исфорсирао успех представке. Влада је због тога сугерисала да је подносилац представке злоупотребио право на представку, и да би његову представку требало одбацити сходно члану 35. став 3. Конвенције.

34. Подносилац представке навео је да се његова представка односи на поступак који је последица одузимања његовог возила, а не његове кривичне осуде.

35. Суд примећује да се представка може одбацити само ако злоупотребљава права у смислу члана 35. став 3. Конвенције у изванредним околностима, као што су када је представка намерно заснована на опису чињеница којим се пропуштају или изврћу догађаји од централне важности (видети, на пример, Akdivar и други против Турске, 16. септембар 1996 . године, ст. 53 - 54, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-IV; Varbanov против Бугарске, број 31365/96, § 36, ЕЦХР 2000-X; и Assenov и други против Бугарске, одлука Комисије од 27. јуна 1996 . године, одлуке и извештаји (ДР) 86-Б, стр. 54). Од подносиоца представке се не очекује да достави све могуће информације о предмету. Његова је дужност, међутим, да достави најмање све оне битне чињенице које има на располагању и за које мора знати да су од значаја за Суд да би могао да предмет правилно процени (видети, на пример, Al-Nashif и други против Бугарске, (одлука) број 50963/99, 25. јануар 2001 . године).

36. Суд примећује да у првом обраћању подносилац представке није споменуо кривичну осуду од 23. марта 2005. године, која је постала правоснажна до 1. јуна 2005. године (видети ставове 21. и 22. у горњем тексту). Према наводима Владе у том смислу, он је једино изјавио да се његова представка Суду односи на прекршајни поступак који је последица одузимања његовог возила, а не кривичне осуде.

37. Суд према томе сматра да је, са једне стране, подносилац представке, чак и да није доставио лажне информације, можда заиста покушао да представи свој предмет као једноставну, јасну ствар. Са друге стране, међутим, апсолутно нема позивања на кривичну осуду подносиоца представке у оквиру наведеног прекршајног поступка (видети ставове 9 - 15 у горњем тексту), самом кривичном осудом није наложено одузимање возила (видети ставове 21. и 22. у горњем тексту), а одузето возило подносиоца представке је чак продато трећим лицима пре наведене осуде (видети ставове 13, 21. и 22. у горњем тексту). Најзад, тачно је да се притужбе подносиоца представке у предмету пред Судом односе само на прекршајни поступак.

38. У таквим околностима, Суд не може а да не закључи да чињенице које је подносилац представке изоставио, међутим, на жалост, нису од таквог значаја да би га спречиле да правилно процени предмет. Примедба Владе с тим у вези се, према томе, мора одбацити.

2. У вези са притужбом према члану 6. став 2.

39. Суд подсећа да правило исцрпљивања домаћих правних лекова, о коме је реч у члану 35. став 1. Конвенције, обавезује оне који желе да предмет изнесу пред њега, да прво употребе правна средства предвиђена домаћим правним системом, чиме се државе ослобађају одговорности пред Судом за своје поступке пре него што им се пружи прилика да ствари исправе на домаћем нивоу. Да би се ово правило поштовало, нормално је да се подносилац представке позове на доступна и довољна правна средства која могу да му омогуће исправку наводних повреда (видети, међу многим другим ауторитетима, Assenov и други против Бугарске, 28. октобар 1998. године, став 85., Извештаји о пресудама и одлукама 1998 - VIII).

40. Ако се вратимо на предметни случај, Суд констатује да се подносилац представке није жалио на повреду претпоставке невиности ни у жалби ни у накнадном захтеву поднетом у прекршајном поступку (видети ставове 11 - 15. у горњем тексту). Овај део представке је стога недопуштен због неисцрпљивања домаћих правних средстава, и мора се, као такав, одбацити према члану 35. ст. 1. и 4. Конвенције.

3. У вези са притужбом према члану 1. Протокола број 1

41. Суд примећује да притужба подносиоца представке није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3. (a) Конвенције. Он даље примећује да није недопуштена ни по неком другом основу. Због тога се мора прогласити допуштеном.

Б. Основаност (у вези са притужбом према члану 1. Протокола број 1)

1. Наводи странака

42. Подносилац представке је поново потврдио своју притужбу.

43. Он је додао да одузимање његовог возила није оправдано с обзиром на чињеницу да његова кривица за царински прекршај није утврђена у парничном поступку, као и да је непропорционално с обзиром да је предметно возило користио за обезбеђење средстава за живот као таксиста.

44. Подносилац представке је изнео да је он увезао аутомобил у Србију потпуно у складу са прописима важећим у то време. Хиљаде других аутомобила је увезено на исти начин.

45. Најзад, подносилац представке је приметио да је између 2000. године и 2004. године више пута пререгистровао аутомобил у Србији, код полиције, и да није имао никаквих проблема.

46. Влада је прихватила да би притужбу подносиоца представке требало разматрати у оквиру члана 1. Протокола број 1.

47. Његов аутомобил је, међутим, одузет у складу са законом у светлу очигледног царинског прекршаја. Небитно је што кривица подносиоца представке није званично утврђена за овај прекршај у прекршајном поступку, пошто је члан 204. став 2. Царинског закона из 1992. године предвиђао, између осталог, да се возило употребљено за извршење царинског прекршаја може одузети чак и када, из законских разлога, против починиоца не може да се покрене поступак, изузев у случајевима апсолутне застарелости. У случају подносиоца представке није било апсолутне застарелости, а подносилац представке је у сваком случају накнадно осуђен у кривичном предмету на основу истих чињеница.

48. Влада је даље уочила да је одузимање возила од подносиоца представке имало за циљ обезбеђење плаћања пореза/увозних дажбина и извршење казне, у смислу чл. 1. и 2. Протокола број 1.

49. Најзад, Влада је изнела да је спорно одузимање возила предузето у легитимном јавном интересу, тј. ради сузбијања кријумчарења, и тврдила да она има широк простор за процену с тим у вези, наводећи обимну судску праксу Суда.

2. Оцена Суда

50. Суд подсећа да члан 1. Протокола број 1 гарантује у суштини право на имовину и и садржи три различита правила. Прво, које је изражено у првој реченици првог става и опште је природе, утврђује начело мирног уживања имовине. Друго правило, у другој реченици истог става, покрива лишавање имовине под одређеним условима. Треће, садржано у другом ставу, признаје да државе уговорнице имају право, између осталог, да контролишу коришћење имовине у складу са општим интересом. Друго и треће правило, која се односе на посебне случајеве мешања у право на мирно уживање имовине, треба тумачити у светлу општег начела утврђеног првим правилом (видети, међу многим другим ауторитетима, Draon против Француске [ВВ], број 1513/03, став 69., 6. октобар 2005. године).

51. Предметна имовина у конкретном случају је било возило подносиоца представке које је одузето одлуком управних органа, касније потврђеном од стране Врховног суда. Странке не споре да је одузимање возила представљало мешање у право подносиоца представке на имовину, и да се према томе примењује члан 1. Протокола број 1. Преостаје да се утврди да ли је та мера обухваћена првим или другим ставом тог члана.

52. Суд подсећа на његов доследан приступ да мера одузимања, иако заиста укључује лишавање имовине, и поред тога представља контролу коришћења имовине у смислу другог става члана 1. Протокола број 1 (видети Riela и други против Италије (одлука), број 52439/99, 4. септембар 2001. године; Arcuri и други против Италије (одлука), број 52024/99, ЕЦХР 2001-VII; C.M. против Француске (одлука), број 28078/95, ЕЦХР 2001-VII; Air Canada против Уједињеног Краљевства, 5. мај 1995. године, став 34., серија A број 316-A; и AGOSI против Уједињеног Краљевства, 24. октобар 1986. године, став 34., серија A број 108). Према томе, он сматра да се исти приступ мора следити и у предметном случају.

53. Суд даље констатује да је одузимање возила, упркос непостојања осуде у прекршајном поступку, било засновано на члану 204. став 2. Царинског закона из 1992. године (видети став 24. у горњем тексту), а у вези са чланом 199. истог закона, чланом 48. Закона о прекршајима којима се повређују савезни прописи из 1977 . године, и/или чланом 69. став 7. Закона о прекршајима из 1989. године који је измењен 2004. године (видети ставове 23. и 25 - 27. у горњем тексту). Штавише, Суд прихвата да је мешање тежило легитимном циљу у општем интересу, наиме спречавању неконтролисане регистрације возила увезених из иностранства.

54. Према томе, једино преостало питање које треба да се утврди је да ли је постојао разуман однос сразмерности између средстава које су органи употребили да би тај циљ постигли и заштите права подносиоца представке на мирно уживање имовине.

55. Суд, с тим у вези, прво констатује да је возило подносиоцу представке одузето у оквиру прекршајног поступка иако је тај поступак окончан због застарелости, а да кривица подносиоца представке за прекршај није утврђена (видети ставове 8 - 15. у горњем тексту).

56. Друго, ово одузимање возила је потврђено по жалби, а аутомобил је продат трећим лицима, пре него што је подносилац представке осуђен у посебном кривичном поступку на основу истих чињеница (исто, видети и ставове 21. и 22. у горњем тексту).

57. Треће, ни у једној фази прекршајног поступка није било позивања на кривичне оптужбе против подносиоца представке (видети ставове 8 - 15. у горњем тексту).

58. Четврто, сама кривична осуда није садржала налог да се подносиоцу представке аутомобил одузме иако је кривични суд могао такође донети одлуку с тим у вези (видети ставове 21, 22, 29. и 30. у горњем тексту).

59. Пето, таква могућност није разматрана у прекршајном поступку нити је домаће право предвиђа, односно да ли је легитимни циљ Тужене државе, тј. спречавање неконтролисање регистрације возила увезених из иностранства, могао такође бити постигнут неким другим средствима.

60. Најзад, чињенице да је подносилац представке зарађивао за живот као таксиста и да нема индикација да је он икада осуђен за неки други царински прекршај изгледа да су занемарене када је у питању заплена возила, као и чињеница да је возило купио од законитог власника у Немачкој. Према тој другој основи овај случај може се такође разликовати од случајева у којима се мера заплене проширила и на имовину проистеклу из кривичног дела (видети Phillips против Уједињеног Краљевства, број 41087/98, ст. 9 - 18, ЕЦХР 2001 - VII), која се сматра стеченом на незаконит начин (видети Riela и Arcuri, оба цитирана у горњем тексту, и Raimondo против Италије, 22. фебруар 1994. године, став 29., серија A број 281-A) или је била намењена за употребу у незаконитим активностима (видети Butler против Уједињеног Краљевства (одлука), број 41661/98, 27. јун 2002. године).

61. У тим околностима, спорна заплена је, према мишљењу Суда, било несразмерна, тиме што је подносиоцу представке наметнула прекомеран терет.

62. Према томе, дошло је до повреде члана 1. Протокола број 1.

II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

63. Члан 41. Конвенције предвиђа:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци." 

A. Штета

64. Подносилац представке је тражио износ од укупно 26.978 евра (ЕУР) на име претрпљене материјалне штете, који укључује 5.000 евра на име стварне вредности његовог аутомобила, и још 21.978 евра на име изгубљене зараде као таксиста. У вези са овом другом сумом, подносилац представке је објаснио да му је аутомобил одузет 6. маја 2004. године. Према томе, без аутомобила је био до 1. јануара 2008. године, када је купио други аутомобил, тј. у периоду од 1.221 дана. Пошто осигуравајућа предузећа у Србији вреднују да један такси дан за возила која чекају на поправку износи 18 евра, укупан губитак зараде за предметни период је наведених 21.978 евра.

65. Влада је оспорила ова потраживања, приметивши да она нису поткрепљена доказима, и да нису директно повезана са наводном повредом и/или да су прекомерна.

66. Суд подсећа да је принцип у вези са материјалном накнадом тај да би подносилац представке требало да буде стављен, што је више могуће, у положај у коме би он или она били да се утврђена повреда није догодила - другим речима, restitutio in integrum. Ово може обухватити накнаду и за стварну штету (damnum emergens) и губитак, или умањену добит, који се очекује у будућности (lucrum cessans). На подносиоцу представке је да покаже да је материјална штета настала из наводне повреде или повреда. Подносилац представке би требало да достави релевантна документа да докаже, што је више могуће, не само постојање већ и износ или висину штете. Нормално, оно што Суд досуди одражаваће у потпуности процењени износ штете. Међутим, ако стварна штета не може прецизно да се израчуна, Суд ће извршити процену на основу чињеница које има на располагању. Такође могуће је да Суд може наћи да је разумно да досуди мање од потпуног износа губитка.

67. С обзиром на горе наведено, Суд примећује да је подносилац представке за предметно возило платио ДМ 5.000 (видети став 21. у горњем тексту), тј. приближно 2.500 евра, због чега он сматра да је прикладно да му досуди тај износ за стварно претрпљени губитак.

68. У вези са изгубљеном зарадом, Суд констатује да је обрачун осигурања који је понудио подносилац представке био заснован на једној електронској поруци коју је доставило осигуравајуће друштво као одговор на претходни упит његовог адвоката. Њему је према томе недостајало и довољно детаља и и званична потврда тог предузећа. Даље, подносилац представке је навео да да није могао да зарађује за живот као таксиста док 11. јануара 2008. године није купио нов аутомобил. Међутим, остаје нејасно да ли је подносилац представке могао да купи тај аутомобил у једном тренутку раније, или је, пошто за то нема никаквих доказа, наведени аутомобил заиста купљен као што он тврди 1. јануара 2008. године. Најзад, имплицитна тврдња подносиоца представке да би, заправо, био на улици скоро сваки дан између 6. маја 2004. године и 1. јануара 2008. године не чини се реалном.

69. С обзиром на горе наведено и на основу процене да је подносилац представке, неоспорно таксиста, упркос томе претрпео извесну материјалну штету на име изгубљене зараде, Суд му досуђује износ од 5.000 евра у овом делу.

70. Подносилац представке није поднео захтев за надокнаду претрпљене нематеријалне штете. Сходно томе, Суд сматра да није овлашћен да му на име тога досуди било који износ.

Б. Трошкови

71. Подносилац представке је такође тражио 500 евра за трошкове настале пред домаћим органима, као и 1.920 евра за трошкове пред Судом.

72. Влада је ове захтеве описала као прекомерне.

73. Према пракси Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој се докаже да су стварно и неопходно настали и да су оправдани у погледу износа. У конкретном случају, на основу докумената које поседује и горе наведених критеријума, као и чињенице да је подносиоцу представке већ додељено 850 евра у оквиру програма правне помоћи Савета Европе, Суд сматра да је оправдано да му се досуди додатних 700 евра за покриће трошкова по свим основама.

В. Законска камата

74. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Проглашава притужбу према члану 1. Протокола број 1 допуштеном, а преостали део представке недопуштеним;

2. Утврђује да је дошло до повреде члана 1. Протокола број 1;

3. Утврђује

(а) да Тужена држава треба да исплати подносиоцима представке у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе, који ће се претворити у српске динаре по стопи важећој на дан исплате:

(i) 7.500 евра (седам хиљада пет стотина евра), плус сваки порез који може бити обрачунат, на име материјалне штете;

(ii) 700 евра (седам стотина евра), плус сваки порез који може бити обрачунат, на име трошкова;

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на износе наведене под (а) по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;

4. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 12. јуна 2012. године у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

Stanley Naismith, Секретар

Françoise Tulkens, Председник

SECOND SECTION

CASE OF MILOSAVLJEV v. SERBIA

(Application no. 15112/07)

JUDGMENT

STRASBOURG

12 June 2012

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Milosavljev v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Françoise Tulkens, President,

Danutė Jočienė,

Dragoljub Popović,

Işıl Karakaş,

Guido Raimondi,

Paulo Pinto de Albuquerque,

Helen Keller, judges,

and Stanley Naismith, Section Registrar,

Having deliberated in private on 22 May 2012,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

75. The case originated in an application (no. 15112/07) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Mr Živko Milosavljev ("the applicant"), on 21 March 2007.

76. The applicant was represented before the Court by Ms M. Kulidžan, a lawyer practising in Kikinda. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.

77. The applicant alleged that he had suffered a breach of his right to be presumed innocent, and complained about the confiscation of his vehicle.

78. On 7 December 2010 the application was communicated to the Government. It was also decided to rule on the admissibility and merits of the application at the same time (Article 29 § 1).

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

79. The applicant was born in 1947 and lives in Kikinda.

A. The facts as presented by the applicant

80. The facts of the case, as submitted by the applicant, may be summarised as follows.

81. In September 2000 the applicant bought a car (Mercedes 190D) from a person who lived in Germany. His intention was to use it as a taxi. Since the car was already more than six years old, the applicant was unable to have it directly registered in Serbia. Therefore, he first had the car registered in Bosnia and Herzegovina, in his relative’s name, and only registered the car in Serbia in December 2000, which was when the latter State adopted legislation making this arrangement possible.

82. On 21 January 2003 the Municipality of Kikinda issued a decision stating that the applicant, being a taxi driver since 20 September 2002, would from now on be using the car at issue as a taxi.

83. On 6 May 2004 the police seized the applicant’s car because of a customs violation (carinski prekršaj).

84. On 5 July 2004 the Customs Office (Komisija za carinske prekršaje Carinarnice Zrenjanin) discontinued the misdemeanour proceedings (prekšajni postupak) brought against the applicant, but decided nevertheless to confiscate his vehicle. The Customs Office explained that it was convinced that the applicant had committed the offence in question, i.e. that he had accepted to import a vehicle which could not have legally been imported and had not informed the competent customs authorities thereof, but noted that the misdemeanour proceedings could not be continued in view of the applicable "relative prescription" period (relativna zastarelost). The confiscation, however, was warranted since no "absolute prescription" (apsolutna zastarelost) had occurred (see paragraphs 23-25 below).

85. On 21 July 2004 the applicant filed an appeal against this decision, noting that the Customs Office had failed to properly establish the relevant facts, and had also come to "an erroneous legal conclusion" leading to the ultimate confiscation of his car.

86. On 18 February 2005 the Ministry of Finance (Ministarstvo finansija) rejected this appeal. In so doing, it stated, inter alia, that absolute prescription had not occurred and that the impugned confiscation was thus lawful.

87. On an unspecified date thereafter the Customs Office apparently sold the applicant’s car to a third person. The money thus obtained was deposited with the Ministry of Finance.

88. On 16 March 2005 the applicant filed an appeal on points of law (zahtev za vanredno preispitivanje pravosnažnog rešenja), re-stating his earlier arguments.

89. On 2 February 2007 the Supreme Court (Vrhovni sud Srbije) rejected the applicant’s appeal on points of law and upheld the impugned decision of the Ministry of Finance, as well as its reasoning.

B. Additional facts presented by the Government

90. The Government disagreed with some of the facts provided by the applicant and furnished additional details, which may be summarised as follows.

91. The applicant bought a second-hand car (Mercedes 190D) in August 2000 from a person who lived in Germany. The car’s former owner returned the licence plates to the competent German authorities.

92. At that time and given the vehicle age limitation requirement, the car in question could not have been legally imported to Serbia. In any event, even if this were possible, the applicant would have had to pay a significant sum for customs duties and taxes, i.e. a total of 44% of the catalogue value of the car.

93. At some point in 2000 the Government announced that it was considering a decree which would make it possible to import cars from one of the former Yugoslav republics free from any duties or taxes, and irrespective of the vehicle’s age. This decree was ultimately adopted in December 2000 (see paragraph 28 below).

94. The applicant then used forged documents to prove that the car had been registered in Bosnia and Herzegovina, in another person’s name, for the past three years. Thus he secured the enjoyment of the benefits provided by the said decree and succeeded in registering the car in Serbia on 12 December 2000.

95. On 23 March 2005 the Municipal Court (Opštinski sud) in Kikinda found the applicant guilty of having committed the crime of securing official certification of false information (navođenje na overavanje neistinitog sadržaja). In particular, the Municipal Court established that the applicant had submitted a forged document, i.e. a false Bosnian-Herzegovinian traffic permit, meant to indicate that the car in question was being imported from Bosnia and Herzegovina, rather than Germany, on the basis of which the competent Serbian authorities had issued him with a Serbian traffic permit (saobraćajna dozvola). The applicant, who had paid 5,000 German Marks (DEM) for the car, was sentenced to three months’ imprisonment, suspended for a period of one year.

96. On 1 June 2005 the District Court (Okružni sud) in Zrenjanin upheld this judgment on appeal, and it thereby became final.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW

A. Customs Act 1992 (Carinski zakon, published in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia - OG FRY- nos. 45/92, 16/93, 50/93, 24/94, 28/96, 29/97, 59/98, 23/01, 36/02 and 7/03)

97. Article 199 provides that customs-related misdemeanour proceedings may not be instituted if more than three years have elapsed as of the date of commission of the offence in question (relative prescription).

98. Article 204 § 2 provides, inter alia, that a vehicle used for the commission of a customs-related offence may be confiscated even when, for legal reasons, no proceedings may be brought against the perpetrator, except in cases of absolute prescription.

B. Federal Misdemeanours Act 1977 (Zakon o prekršajima kojima se povređuju savezni propisi, published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia - OG SFRY - nos. 4/77, 36/77, 20/82, 14/85, 74/87, 57/89, 3/90 and 35/91, as well as in OG FRY nos. 50/93, 24/94, 28/96 and 64/01)

99. Article 48 provides, inter alia, that even if misdemeanour proceedings have been instituted absolute prescription shall occur when twice the time required for relative prescription has elapsed.

C. The Misdemeanours Act 1989 (Zakon o prekršajima, published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - nos. 44/89, 21/90, 11/92, 20/93, 53/93, 67/93, 28/94, 16/97, 37/97, 36/98, 44/98 and 65/01)

100. The Official Gazette of the Republic of Serbia no. 55/04 of 21 May 2004 published an amendment to this Act, whereby, inter alia, the Federal Misdemeanours Act 1977 was repealed in its entirety.

101. However, Article 69 § 7 of the Misdemeanours Act 1989, as amended, substantively corresponds to Article 48 § 1 of the former Federal Misdemeanours Act 1977.

D. The regulations concerning the registration of certain vehicles in Serbia

102. In 1997 and 2000 two separate decrees were adopted by the Government (Uredba o registraciji vozila iz bivših republika SFRJ koje nisu u sastavu Savezne Republike Jugoslavije, published in OG FRY no. 32/1997, and Uredba o posebnoj naknadi za registraciju određenih vozila, published in OG RS nos. 49/2000, 51/2000 and 7/2001.) They set out the requirements for the registration of certain vehicles in Serbia, including those registered in one of the former Yugoslav republics.

E. The General Criminal Code (Osnovni krivični zakon, published in OG SFRY nos. 44/76, 46/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 and 54/90, in OG FRY nos. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 and 61/01, as well as in OG RS no. 39/03)

103. Article 69 § 1 provides, inter alia, that objects used for the commission of a crime may be confiscated if they belong to the perpetrator.

104. Articles 84-87 provide, inter alia, that any pecuniary benefit obtained as a result of the commission of a crime shall be confiscated. The pecuniary benefit in question may include money, physical objects and any other valuables. Should confiscation in kind be impossible, the perpetrator may be obliged to pay a certain sum which shall be proportionate to his or her illegal gains.

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLE 6 § 2 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL NO. 1

105. The applicant complained that the Customs Office had violated his right to be presumed innocent as guaranteed by Article 6 § 2 of the Convention.

106. The applicant further complained that the confiscation of his vehicle had been in breach of Article 1 of Protocol No. 1.

107. The provisions referred to by the applicant read as follows:

Article 6 § 2

"Everyone charged with a criminal offence shall be presumed innocent until proved guilty according to law."

Article 1 of Protocol No. 1

"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.

The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."

A. Admissibility

1. As regards both complaints

108. The Government argued that the applicant had failed to provide all of the facts relevant to his complaints. In particular, they submitted that he had omitted to inform the Court about his criminal conviction (see paragraphs 21 and 22 above), in order to deliberately misguide it and to force the success of his application. The Government suggested, therefore, that the applicant had abused his right of petition, and that his application should be rejected pursuant to Article 35 § 3 of the Convention.

109. The applicant stated that his application concerned the proceedings resulting in the confiscation of his vehicle, not his criminal conviction.

110. The Court observes that an application may only be rejected as abusive within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention in extraordinary circumstances, such as if an application was deliberately grounded on a description of facts omitting or distorting events of central importance (see, for example, Akdivar and Others v. Turkey, 16 September 1996, §§ 53-54, Reports of Judgments and Decisions 1996-IV; Varbanov v. Bulgaria, no. 31365/96, § 36, ECHR 2000-X; and Assenov and Others v. Bulgaria, Commission decision of 27 June 1996, Decisions and Reports (DR) 86-B, p. 54). The applicant is not expected to present all possible information on a case. It is, however, his duty to present at least those essential facts which are at his disposal and which he must be aware are of significant bearing for the Court to be able to properly assess the case (see, for example, Al-Nashif and Others v. Bulgaria, (dec.) no. 50963/99, 25 January 2001).

111. The Court notes that in his initial application the applicant made no mention of his criminal conviction of 23 March 2005, which had become final by 1 June 2005 (see paragraphs 21 and 22 above). Following the Government’s submissions to this effect, he merely stated that his application before this Court concerned the misdemeanour proceedings resulting in the confiscation of his vehicle, not the criminal conviction.

112. The Court considers therefore that, on the one hand, the applicant, even if he did not submit any false information, may indeed have tried to present his case as a simple, straightforward, matter. On the other hand, however, there was absolutely no reference to the applicant’s criminal conviction within the said misdemeanour proceedings (see paragraphs 9-15 above), the criminal conviction itself ordered no confiscation (see paragraphs 21 and 22 above), and the applicant’s confiscated vehicle had even been sold to third persons before the said conviction (see paragraphs 13, 21 and 22 above). Finally, it is true that the applicant’s complaints in the case before this Court concern the misdemeanour proceedings only.

113. In these circumstances, the Court cannot but conclude that the facts omitted by the applicant, however regrettably, were not of such significance as to prevent it from properly assessing the case. The Government’s objection in this regard must therefore be rejected.

2. As regards the complaint under Article 6 § 2

114. The Court recalls that the rule of exhaustion of domestic remedies, referred to in Article 35 § 1 of the Convention, obliges those seeking to bring a case before it to use first the remedies provided by the national legal system, thus dispensing States from answering before the Court for their acts before they have had an opportunity to put matters right domestically. In order to comply with the rule, normal recourse should be had by an applicant to remedies which are available and sufficient to afford redress in respect of the breaches alleged (see, among other authorities, Assenov and Others v. Bulgaria, 28 October 1998, § 85, Reports of Judgments and Decisions 1998-VIII).

115. Turning to the present case, the Court notes that the applicant did not complain about the violation of the presumption of innocence either in his appeal or in his subsequent appeal on points of law lodged within the misdemeanour proceedings (see paragraphs 11-15 above above). This part of the application is hence inadmissible for non-exhaustion of domestic remedies, and must, as such, be rejected under Article 35 §§ 1 and 4 of the Convention.

3. As regards the complaint made under Article 1 of Protocol No. 1

116. The Court notes that the applicant’s complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.

B. Merits (as regards the complaint under Article 1 of Protocol No. 1)

1. The parties’ submissions

117. The applicant re-affirmed his complaint.

118. He added that the confiscation of his vehicle was unjustified in view of the fact that he had never been found guilty of a customs offence in the misdemeanour proceedings, as well as disproportionate considering that he had been using the vehicle in question to secure his livelihood as a taxi driver.

119. The applicant submitted that he had imported his car to Serbia fully in accordance with the applicable regulations at that time. Thousands of other cars were imported in the same way.

120. Finally, the applicant noted that between 2000 and 2004 he had repeatedly re-registered his car in Serbia, with the police, but had never had any problems.

121. The Government accepted that the applicant’s complaint fell within the scope of Article 1 of Protocol No. 1.

122. His car, however, was confiscated in accordance with the law and in the light of an obvious customs violation. It is irrelevant that the applicant was never formally found guilty of this offence within the misdemeanour proceedings, since Article 204 § 2 of the Customs Act 1992 provided, inter alia, that a vehicle used for the commission of a customs-related offence could be confiscated even when, for legal reasons, no proceedings could be brought against the perpetrator, except in cases of absolute prescription. There had been no absolute prescription in the applicant’s case and, in any event, the applicant was subsequently convicted in a criminal case on the same facts.

123. The Government further noted that the confiscation of the applicant’s car was aimed at securing the payment of taxes/import duties and enforcement of penalties, within the meaning of Article 1 § 2 of Protocol No. 1.

124. Lastly, the Government maintained that the impugned confiscation was undertaken in pursuit of a legitimate public interest, i.e. the suppression of smuggling, and argued that they were entitled to a wide margin of appreciation in this respect, extensively citing the Court’s case-law.

2. The Court’s assessment

125. The Court reiterates that Article 1 of Protocol No. 1 guarantees in substance the right of property and comprises three distinct rules. The first, which is expressed in the first sentence of the first paragraph and is of a general nature, lays down the principle of peaceful enjoyment of possessions. The second rule, in the second sentence of the same paragraph, covers deprivation of possessions and makes it subject to certain conditions. The third, contained in the second paragraph, recognises that the Contracting States are entitled, amongst other things, to control the use of property in accordance with the general interest. The second and third rules, which are concerned with particular instances of interference with the right to peaceful enjoyment of property, are to be construed in the light of the general principle laid down in the first rule (see, among other authorities, Draon v. France [GC], no. 1513/03, § 69, 6 October 2005).

126. The "possession" at issue in the present case was the applicant’s vehicle which was confiscated by a decision of the administrative authorities, subsequently upheld by the Supreme Court. It is not disputed between the parties that the confiscation constituted an interference with the applicant’s right of property, and that Article 1 of Protocol No. 1 is therefore applicable. It remains to be determined whether the measure was covered by the first or second paragraph of that Article.

127. The Court reiterates its consistent approach that a confiscation measure, even though it does involve a deprivation of possessions, nevertheless constitutes control of the use of property within the meaning of the second paragraph of Article 1 of Protocol No. 1 (see Riela and Others v. Italy (dec.), no. 52439/99, 4 September 2001; Arcuri and Others v. Italy (dec.), no. 52024/99, ECHR 2001-VII; C.M. v. France (dec.), no. 28078/95, ECHR 2001-VII; Air Canada v. the United Kingdom, 5 May 1995, § 34, Series A no. 316-A; and AGOSI v. the United Kingdom, 24 October 1986, § 34, Series A no. 108). Accordingly, it considers that the same approach must be followed in the present case.

128. The Court further notes that the confiscation, albeit in the absence of a conviction in the misdemeanour proceedings, was based on Article 204 § 2 of the Customs Act 1992 (see paragraph 24 above), taken in conjunction with Article 199 of the same Act, Article 48 of the Federal Misdemeanours Act 1977, and/or Article 69 § 7 of the Misdemeanours Act 1989 as amended in 2004 (see paragraphs 23 and 25-27 above). Moreover, the Court accepts that the interference pursued a legitimate aim in the general interest, namely the prevention of uncontrolled registration of vehicles imported from abroad.

129. Accordingly, the only remaining question to be determined is whether there was a reasonable relationship of proportionality between the means employed by the authorities to achieve that aim and the protection of the applicant’s right to the peaceful enjoyment of his possessions.

130. The Court, in this respect, firstly notes that the applicant’s vehicle was confiscated within the misdemeanour proceedings even though these proceedings were terminated on the basis of the applicable prescription period, and without the applicant having been found guilty of any offence (see paragraphs 8-15 above).

131. Secondly, this confiscation was upheld on appeal, and the car was sold to third persons, before the applicant had been convicted in a separate set of criminal proceedings on the same facts (ibid., see also paragraphs 21 and 22 above)

132. Thirdly, at no stage during the misdemeanour proceedings was there any reference to the criminal charges brought against the applicant (see paragraphs 8-15 above).

133. Fourthly, the criminal conviction itself contained no order concerning the confiscation of the applicant’s car even though the criminal court could also have ruled in this respect (see paragraphs 21, 22, 29 and 30 above).

134. Fifthly, there was no consideration within the misdemeanour proceedings, nor did the relevant domestic law provide for such a possibility, as to whether the respondent State’s legitimate aim, i.e. to prevent the uncontrolled registration of vehicles imported from abroad, might also have been achieved by some other means.

135. Finally, the facts that the applicant had been making his living as a taxi driver and that there was no indication that he had ever been convicted for another customs-related offence seem to have been disregarded when it came to the confiscation issue, as was the fact that he had purchased the vehicle from its lawful owner in Germany. On that latter ground the present case can also be distinguished from cases in which the confiscation measure extended to assets which were the proceeds of a criminal offence (see Phillips v. the United Kingdom, no. 41087/98, §§ 9-18, ECHR 2001-VII), which were deemed to have been unlawfully acquired (see Riela and Arcuri, both cited above, andRaimondo v. Italy, 22 February 1994, § 29, Series A no. 281-A) or were intended for use in illegal activities (see Butler v. the United Kingdom (dec.), no. 41661/98, 27 June 2002).

136. In these circumstances, the impugned confiscation was, in the Court’s view, disproportionate, in that it imposed an excessive burden on the applicant.

137. There has accordingly been a violation of Article 1 of Protocol No. 1.

II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

138. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage

139. The applicant claimed a total of 26,978 euros (EUR) in respect of the pecuniary damage suffered, consisting of EUR 5,000 as the real value of his car, and another EUR 21,978 on account of his lost earnings as a taxi driver. Concerning the latter sum, the applicant explained that his car was confiscated on 6 May 2004. He had therefore been without a car until 1 January 2008, which was when he had bought another car, i.e. for a period of 1,221 days. Since insurance companies in Serbia valued one "taxi day" for vehicles awaiting repair at EUR 18, the total lost earnings for the period in question was the said EUR 21,978.

140. The Government contested these claims, noting that they were unsubstantiated, not directly connected to the alleged violation and/or excessive.

141. The Court recalls that the principle with regard to pecuniary damage is that the applicant should be placed, as far as possible, in the position in which he or she would have been had the violation found not taken place - in other words, restitutio in integrum. This can involve compensation for both loss actually suffered (damnum emergens) and loss, or diminished gain, to be expected in the future (lucrum cessans). It is for the applicant to show that pecuniary damage has resulted from the violation or violations alleged. The applicant should submit relevant documents to prove, as far as possible, not only the existence but also the amount or value of the damage. Normally, the Court’s award will reflect the full calculated amount of the damage. However, if the actual damage cannot be precisely calculated, the Court will make an estimate based on the facts at its disposal. It is also possible that the Court may find it reasonable to award less than the full amount of the loss.

142. In view of the above, the Court notes that the applicant had paid for the vehicle in question DEM 5,000 (see paragraph 21 above), i.e. approximately EUR 2,500, which is why it considers it appropriate to award him this amount for the loss actually suffered.

143. As regards the lost earnings, the Court notes that the insurance calculation offered by the applicant was based on a single e-mail provided by an insurance company in response to his lawyer’s prior query. It therefore lacked both sufficient detail and the company’s formal certification. Further, the applicant stated that he had been unable to earn his living as a taxi driver until he bought a new car on 1 January 2008. However, it remains unclear whether or not the applicant could have bought this car at some point earlier, or indeed, absent any evidence to this effect, whether the said car had indeed been bought as claimed on 1 January 2008. Lastly, the applicant’s implied claim that, effectively, he would have been on the streets almost every day between 6 May 2004 and 1 January 2008 seems unrealistic.

144. In view of the above and based on its assessment that the applicant, undisputedly a taxi driver, has nevertheless suffered some pecuniary damage on account of lost earnings, the Court awards him the sum of EUR 5,000 under this head.

145. The applicant did not submit a claim seeking compensation for the non-pecuniary damage suffered. Accordingly, the Court considers that there is no call to award him any sum on that account.

B. Costs and expenses

146. The applicant also claimed EUR 500 for the costs and expenses incurred domestically, as well as EUR 1,920 for those incurred before the Court.

147. The Government described these claims as excessive.

148. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are reasonable as to their quantum. In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, as well as the fact that the applicant has already been granted EUR 850 under the Council of Europe’s legal aid scheme, the Court considers it reasonable to award him the additional sum of EUR 700 covering costs under all heads.

C. Default interest

149. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY

1. Declares the complaint under Article 1 of Protocol No. 1 admissible and the remainder of the application inadmissible;

2. Holds that there has been a violation of Article 1 of Protocol No. 1;

3. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts, to be converted into Serbian dinars at the rate applicable at the date of settlement:

(i) EUR 7,500 (seven thousand five hundred euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of pecuniary damage;

(ii) EUR 700 (seven hundred euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

4. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 12 June 2012, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

Stanley Naismith
Registrar

Françoise Tulkens
President