Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
Preuzmite presudu u pdf formatu
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 61/2016 од 7.7.2016. године.
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ МИЛИСАВЉЕВИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 50123/06)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
4. април 2017. године
Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима изнетим у члану 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакцијских измена.
У предмету Милисављевић против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу:
Helena Jäderblom, председник,
Branko Lubarda,
Luis López Guerra,
Helen Keller,
Dmitry Dedov,
Alena Poláčková,
Georgios A. Serghides, судије,
и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,
После већања на затвореном заседању 14. марта 2017. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 50123/06) против Републике Србије коју је Суду поднела према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”) држављанка Србије, госпођа Љиљана Милисављевић (у даљем тексту: „Подноситељка представке”), 13. децембра 2006. године.
2. Подноситељку представке заступао је господин C. Lister, адвокат из Лондона. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада”) заступао је њен тадашњи заступник, господин С. Царић.
3. Подноситељка представке тврдила је да је њеном осудом за увреду након објављивања новинског чланка који је написала повређено њено право на слободу изражавања.
4. Представка је 21. септембра 2010. године прослеђена Влади.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подноситељка представке, госпођа Љиљана Милисављевић, је српска држављанка рођена 1966. године, а живи у Београду.
6. Подноситељка представке била је новинарка запослена у „Политици”, највећим дневним новинама у Србији. У септембру 2003. године уређивачки одбор ју је замолио да напише чланак о госпођи Наташи Кандић.
7. Госпођа Наташа Кандић је српска активисткиња у области људских права позната по својим активностима у истраживању кривичних дела извршених за време оружаних сукоба у бившој Југославији, укључујући и она кривична дела која су извршиле српске регуларне и нерегуларне снаге. Она је, такође, призната као један од најгласнијих присталица за пуну сарадњу југословенских, а касније и српских органа са Међународним кривичним судом за бившу Југославију (у даљем тексту: „МКСБЈ”).
8. У време битно за овај предмет, између 40% и 64% српског становништва сматрало је да је МКСБЈ велика претња за сигурност Републике Србије.1 Неких 54% становништва било је против сарадње са МКСБЈ, која би укључивала хапшења и пребацивања осумњичених Срба у ову установу.2 Оцена сарадње Србије са МКСБЈ у 2003. години била је да је она „ни потпуна, ни проактивна”.3 На ниво сарадње даље је неповољно утицало убиство премијера Србије др Зорана Ђинђића у марту 2003. године, главне политичке фигуре отворене за потпуну сарадњу са МКСБЈ.4 И сама госпођа Кандић била је нападана од стране значајног дела српске политичке елите и широке јавности. Због тога је она била умешана у неколико инцидената.
9. Чланак подноситељке представке о госпођи Кандић појавио се у „Политици” 7. септембра 2003. године. Интегрални превод спорног чланка, под насловом „Хашки истражитељ” гласи како следи:
„Чак ме је и син оптужио да штитим све осим Срба”, каже директорка Фонда за хуманитарно право.
Госпођа Наташа Кандић, оснивач и извршни директор Центра за хуманитарно право за Србију, Црну Гору и Косово и Метохију, невладине организације која има за циљ промоцију људских права за мањине, протекле недеље поново се бранила „од навале српског патриотизма”.
Приликом обележавања Међународног дана несталих, на скупу удружења породица несталих и убијених на Косову и Метохији, организованом у центру Београда, након краће расправе ошамарила је једног учесника. Након овог инцидента, београдска полиција је против ње поднела захтев за покретање прекршајног поступка, а Удружење породица несталих тужбу, за захтевом да због увреде породицама киднапованих и убијених исплати 30.000.000 динара (РСД).
Недавно су наши медији пренели и вест да је овом „познатом заговорнику људских права и демократских реформи у Србији” 9. августа на свечаном ручку уручена годишња награда Правне иницијативе за Централну Европу и Евроазију (CEELI) Америчког удружења правника. Досадашњи добитници ове награде били су Петар Стојанов из Бугарске, Емил Константинеску из Румуније, Вацлав Хавел из Републике Чешке, Стјепан Месић из Хрватске ...
Такође је објављено да је почетком маја амерички магазин „Time” објавио листу од 36 личности које је назвао европским херојима, међу којима се нашла и Наташа Кандић.
Српски борац за истину о ратним злочинима, усамљени глас разума у Србији или Сорошев најамник, на којег су се позивали сви протерани шпијуни из ФРЈ5, до сада је добила многа признања, укључујући и награду „Хјуман Рајтс воча”, али јој ниједно до сада није додељено у Србији.
Наташа Кандић изазива бурне реакције где год да се појави. И док је на западу хвале и величају, у Србији о њој говоре са презиром, оптужујући је да води анти-српску политику. Највише јој се замера што се никада није бавила злочинима који су почињени над Србима, већ је искључиво откривала оне које су Срби починили над другим народима.
Иако је називају вештицом и проститутком и стално јој прете (ове године је морала да откаже и појављивање на једној домаћој телевизији због претње да је у студију постављена бомба), она каже: „То једноставно иде уз овај посао. Не мислим да мрзе мене, већ моју поруку”.
Ипак, једном се јавно пожалила: „Чак ме је и син оптужио да штитим све осим Срба”. Иако га је, каже, касније чула како брани њену бригу за слабе.
Наташа Кандић рођена је у Тополи 1946. године, од оца Радослава и мајке Вере. На студијама у Великој Британији била је 1966. године, да би се потом вратила и уписала на Филозофски факултет Универзитета у Београду. Била је учесник студентских демонстрација 1968. године. Седамдесетих добија посао у београдској општини Палилула.
Затим је радила у градском синдикату. Средином 1990. године одлази у Центар за антиратну акцију, на место техничког секретара, али га убрзо напушта због сукоба са госпођом Весном Пешић6. Почетком 1993. године са групом истомишљеника основала је Фонд за хуманитарно право.
Годину дана касније, на позив Џери Лабер, извршног директора Хелсинки воча, одлази у Њујорк. После разговора са челним људима Хашког трибунала7, Фонд за хуманитарно право почиње да се усмерава на такозване српске злочине над Муслиманима у Босни и Херцеговини, као и повреде и угрожавања муслиманске и хрватске мањине у СРЈ. На тај начин ова организација добија улогу „истражитеља” за потребе [МКТБЈ]. Од друге половине деведесетих Фонд почиње да се бави и питањима Косова и Метохије.
Током НАТО бомбардовања8 често је путовала на релацији Београд – Косово и Метохија – Црна Гора. О њеном боравку и раду на Космету сведоче и писма која је путем Интернета слала иностраним пријатељима и сарадницима.
Са Лазором Стојановићем9, творцем „Пластичног Исуса”, има сина Стефана, који живи у Њујорку и бави се графичком анимацијом.”
10. Госпођа Кандић је 10. новембра 2003. године започела приватно кривично гоњење подноситељке представке. Она је тврдила да је цео чланак написан са намером да се она омаловажи у очима јавности и да буде представљена као издајник српских интереса, као и „плаћени слуга страних интереса и проститутка која се продаје за новац”. Она је даље тврдила да су наводи из чланка малициозно погрешно представљени и да чланак садржи неистине и јаке увреде. Она је јасно одбила да поднесе било какав захтев за накнаду штете у овом парничном поступку.
11. Подноситељка представке је у својој одбрани навела да не изражава своје мишљење о госпођи Кандић, коју није намеравала да увреди, и да је цео чланак написала на основу документације других часописа. Она је цитате ставила под наводнике, а „оно што није ставила под наводнике представљају наводе који нису цитати, већ их је препричавала из других листова”. Она је детаљно навела које су реченице узете из других чланака и часописа, укључујући и из ког чланка и часописа је узела реченицу да госпођу Кандић зову вештица и проститутка.
12. Након враћања предмета, Први општински суд у Београду је 1. септембра 2005. године нашао да је подноситељка представке починила кривично дело увреде када је навела за госпођу Кандић да „је зову вештица и проститутка” и изрекао јој судску опомену. Суд је утврдио да је спорну реченицу заиста раније објавио у једном другом чланку један други аутор у другом часопису. Међутим, подноситељка представке то није ставила под наводнике што значи да се она са тим слаже, те да је тако изнела своје мишљење. Суд је, према томе, закључио да постоји намера да се госпођа Кандић увреди. С обзиром на непостојање отежавајућих околности и један број олакшавајућих околности (подноситељка представке није била у кривичној евиденцији, била је запослена и у зрелом добу, одређена јој је само судска опомена), на основу чл. 41. и 59. Општег кривичног законика (види став 18. у даљем тексту). Није одређена ни казна затвора, ни новчане казне.
13. Подноситељка представке жалила се неодређеног дана након тога. Она је поновила да спорне речи нису њено мишљење, већ мишљење другог аутора. Чињеница да је она такође писала о негативним ставовима према приватном тужиоцу и њеном раду не може и не сме њу, подноситељку представке, чинити кривично одговорном. Она је, такође, изнела да такав став према слободи штампе може да има далекосежне последице.
14. Окружни суд у Београду је 5. јула 2006. године потврдио првостепену одлуку потврђујући у њој наведене разлоге.
15. У посебном поступку, 2. октобра 2006. године, Први општински суд у Београду наложио је подноситељки представке да госпођи Кандић исплати РСД 33.125 (око 386 евра (ЕУР)) на име трошкова поступка. Подноситељка представке није уложила жалбу на ту одлуку.
16. Подноситељка представке је у својим запажањима изнела да је касније отпуштена из „Политике” и да изгледа да је „њена осуда [...] разлог за [то]”.
––––––––
1 Види: „Јавно мњење у Србији – Ставови према Хашком трибуналу, Београдски центар за људска права, CMRI, јул 2003, стр. 11, доступно на српском на http://www.bgcentar.org.rs/istrazivanje-javnog-mnenja/stavovi-prema-ratnim-zlocinima-haskom-tribunalu-domacem-pravosudu-za-ratne-zlocine/.
2 Ibid, стр. 22.
3 Извештај Међународног суда за кажњавање лица одговорних за озбиљне повреде међународног хуманитарног права извршене на територији бивше Југославије од 1991. године, УН док. S/2003/829, стр. 53.
4 Ibid.
5 Савезна Република Југославија формирана је 1992. године од две бивше републике СФРЈ, наиме Србије и Црне Горе. Она је 2003. године постала Државна Заједница Србија и Црна Гора. Након проглашења независности Црне Горе, наследила ју је Србија 2006. године.
6 Госпођа Весна Пешић је још један истакнути активиста људских права и посланик у Скупштини.
7 Међународни кривични суд за бившу Југославију основале су у мају 1993. године Уједињене нације као одговор на ужасне злочине у Хрватској и Босни и Хеецеговини.
8 НАТО је 1999. године бомбардовао Савезну Републику Југославију.
9 Господин Лазар Стојановић је филмски редитељ. Провео је три године у затвору због свог филма „Пластични Исус”, снимљеног 1971. године. Филм је у јавности по први пут приказан 1990. године.
17. Кривични законик Социјалистичке Републике Србије из 1977. године (објављен у „Службеном листу СРС”, бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, „Службеном гласнику РС”, бр. 16/90, 21/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03) био је на снази од 1. јула 1977. године до 1. јануара 2006. године. У релевантном делу гласио је како следи:
„1. Ко увреди другог, казниће се новчаном казном или затвором до три месеца.
2. Ако је дело из става 1. овог члана учињено путем штампе... учинилац ће се казнити новчаном казном или казном затвора до шест месеци.”
„Неће се казнити ко се увредљиво изрази о другоме у... вршењу новинарског позива… ако то није учињено у намери омаловажавања”
18. Основни кривични закон (објављен у „Службеном листу ССРЈ”, бр. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 и 54/90, у „Службеном листу СРЈ”, бр. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 и 61/01, и у „Службеном гласнику РС”, број 39/03) био је на снази од 1. јула 1977. године до 1. јануара 2006. године. У релевантном делу гласио је како следи:
„Суд ће учиниоцу кривичног дела одмерити казну у границама које су законом прописане за то дело, имајући у виду сврху кажњавања и узимајући у обзир све [...] олакшавајуће и отежавајуће околности, а нарочито: степен кривичне одговорности, побуде из којих је дело учињено, јачину угрожавања или повреде заштићеног добра, околности под којима је дело учињено, ранији живот учиниоца, његове личне прилике и његово држање после учињеног кривичног дела, као и друге околности које се односе на личност учиниоца.”
„Суд може учиниоцу одмерити казну и ван законских оквира:
[...]
2) када утврди да постоје посебно олакшавајуће околности које указују да се сврха кажњавања може постићи чак и блажом казном.”
„1. Судска опомена може се изрећи за кривична дела за која је прописан затвор до једне године или новчана казна, а учињена су под таквим олакшавајућим околностима која их чине особито лаким.
[...]
4. При одлучивању да ли ће изрећи судску опомену суд ће, водећи рачуна о сврси судске опомене, посебно узети у обзир личност учиниоца, његов ранији живот, његово понашање после извршеног кривичног дела, степен кривичне одговорности и друге околности под којима је дело учињено.”
19. Лице коме је изречена судска опомена сматра се починиоцем, па се према томе он или она могу сматрати повратником ако почине друго кривично дело10.
––––––––
10 Види „Коментари Кривичног законика Савезне Републике Југославије” др Љубише Лазаревића, објавила „Савремена администрација” 1999. године.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 10. КОНВЕНЦИЈЕ
20. Подноситељка представке притуживала се да је њеном осудом за увреду повређено њено право на слободу изражавања прописано чланом 10. Конвенције, који гласи како следи:
„1. Свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе. Овај члан не спречава државе да захтевају дозволе за рад телевизијских, радио и филмских предузећа.
2. Пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву ..., заштите угледа или права других, ...”
21. Влада је оспорила тај аргумент.
22. Суд констатује да представка није очигледно неоснована, у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље констатује да није ни недопуштена по неком другом основу. Она се, према томе, мора прогласити допуштеном.
1. Поднесци странака
(a) Подноситељка представке
23. Подноситељка представке је тврдила да је њена осуда за увреду због чланка који је написала и објавила у „Политици” 7. септембра 2003. године било јасно мешање у њено право на слободу изражавања зајемчено чланом 10. Конвенције. Она је прихватила да је то „у складу са законом” како се захтева чланом 10. став 2. Конвенције и да је тежило легитимном циљу заштите права других. Међутим, она је тврдила да је њена кривична осуда, иако је повукла за собом судску опомену, била непропорционална у околностима предмета, посебно што је проузроковала њен каснији отказ у „Политици” и представљала претњу и упозорење свим новинарима у Србији.
24. Она је, такође, изнела да је чланак био уравнотежен и, заправо, „надмоћно повољан” за госпођу Кандић и да је из контекста било јасно да су спорне речи само извештавање о мишљењима других људи о њој и да су узете из других часописа. С тим у вези, она је потврдила да госпођа Кандић није поднела кривичну тужбу против новинара других часописа који су првобитно објавили спорне речи, посебно српског листа „Данас” и америчког листа Time, иако су их и они објавили без наводника. С тим у вези, подноситељка представке је изнела да новинари не треба да буду кажњени због тога што нису ставили наводнике на речи и идеје других и позвала се на предмет Thoma против Луксембурга, број 38432/97, став 64, ECHR 2001-III. Подноситељка представке је, такође, тврдила да је госпођа Кандић добро позната политичка активисткиња и, према томе, јавна личност, и да је чланак написан у оквиру јавне расправе о госпођи Кандић и њеној улози у истрази и кажњавању српских политичара и војних официра високог ранга за међународне злочине пред МКСБЈ.
(б) Влада
25. Влада није спорила да је осуда подноситељке представке за увреду представљала мешање у њено право на слободу изражавања. Она је даље тврдила да је ово мешање било у складу са законом, конкретно са чланом 93. Кривичног законика, да је тежило легитимном циљу заштите угледа госпође Кандић, која је без сумње добро позната јавна личност, као и да је било пропорционално циљу коме је тежило, с обзиром да подноситељки представке није одређена ни казна затвора, ни новчана казна.
26. Она је тврдила да су речи „вештица” и „проститутка”, за које је подноситељка представке била окривљена, саме по себи увредљиве природе и да контекст целог чланка јасно показује намеру подноситељке представке да увреди госпођу Кандић. Влада је прихватила да је те речи већ употребио један други новинар да опише ставове према госпођи Кандић, али у сасвим другом контексту. Она је даље тврдила да су сви позитивни аспекти каријере госпође Кандић на које се позива у чланку представљени малициозно и иронично. С тим у вези, она је тврдила да је сам наслов чланка дао негативну оцену госпође Кандић, означавајући је као слугу МКСБЈ, установе која је била веома неомиљена у српском друштву; да су позитивне особине госпође Кандић биле стављене под наводнике, а увредљиве оптужбе нису; да је значај остварења госпође Кандић намерно умањен њиховим повезивањем са изузетно непопуларним особама у Србији; и да су појединости о њеном породичном животу, посебно став сина госпође Кандић према њеном раду, извађене из контекста и погрешно представљене.
2. Оцена Суда
(a) Да ли је било мешања
27. Међу странакама није спорно да је осуда подноситељке представке представљала „мешање државних органа” у њено право на слободу изражавања. Такво мешање ће повредити Конвенцију уколико нису испуњени захтеви става 2. члана 10. Према томе, мора се утврдити да ли је оно било „прописано законом”, тежило једном легитимном циљу или више њих утврђених у том ставу и било „неопходно у демократском друштву” да би се ти циљеви постигли.
(б) „Прописано законом”
28. Суд констатује да је законски основ за осуду подноситељке представке био члан 93. став 2. Кривичног законика. Суд утврђује да је ова одредба била и доступна и предвидива на одговарајући начин, другим речима, била је формулисана са довољно прецизности да би појединцу омогућила – у случају потребе, одговарајући савет – да регулише своје понашање (види, међу многим другим ауторитетима, The Sunday Times против Уједињеног Краљевства (број 1), 26. април 1979. године, став 49, серија A број 30). Суд, према томе, закључује да је мешање о коме је реч било „прописано законом” у смислу члана 10. став 2. Конвенције.
(в) Легитимни циљ
29. Суд констатује да међу странкама није спорно да је мешање тежило једном од циљева наведених у члану 10. став 2, наиме „заштити угледа или права других”.
(г) „Неопходно у демократском друштву”
(i) Општа начела
30. Релевантна начела с тим у вези изнета су детаљно у, на пример, Axel Springer AG против Немачке [ВВ], број 39954/08, ст. 78–95, 7. фебруар 2012. године.
31. У вршењу своје надзорне надлежности, задатак Суда је посебно да посматра мешање на које се жали у светлу предмета као целине и утврди да ли су разлози које су понудили домаћи органи да га оправдају „релевантни и довољни” и да ли је оно било „пропорционално законитом циљу коме је тежило”.
32. Приликом разматрања неопходности мешања у демократском друштву у интересу „заштите угледа или права других”, од Суда се може тражити да потврди да ли су домаћи органи постигли праву равнотежу при заштити двају вредности зајемчених Конвенцијом које могу доћи у међусобни сукоб у одређеним случајевима, наиме, са једне стране, слободе изражавања заштићене чланом 10. и, са друге стране, права на поштовање приватног живота предвиђеног чланом 8. (види Hachette Filipacchi Associés против Француске, број 71111/01, став 43, 14. јун 2007. године, и MGN Limited против Уједињеног Краљевства, број 39401/04, став 142, 18. јануар 2011. године).
33. Када домаћи органи приступе постизању равнотеже између ова два права у складу са критеријумима утврђеним у пракси Суда, Суд захтева јаке разлоге да своје мишљење замени мишљењем домаћих судова (види MGN Limited, цитирана у горњем тексту, ст. 150. и 155, и Palomo Sánchez и други против Шпаније [ВВ], бр. 28955/06, 28957/06, 28959/06 и 28964/06, став 57, ЕЦХР 2011). Релевантни критеријуми с тим у вези су: (а) допринос чланка расправи од општег интереса; (б) колико је позната личност о којој је реч и шта је предмет извештавања; (в) понашање особе о којој је реч пре објављивања чланка; (г) начин прибављања информација и њихова истинитост; (д) садржај, форма и последице објављивања и (ђ) озбиљност одређене казне (види Axel Springer AG, цитирана у горњем тексту, ст. 89–95, 7. фебруар 2012. године).
34. Суд такође подсећа да се мора направити разлика између приватних појединаца и лица која поступају у јавном контексту, као што су политичке личности или јавне личности. Сходно томе, док приватни појединац непознат јавности може тражити посебну заштиту његовог права на приватни живот, исто не важи за јавне личности (види Minelli против Швајцарске (одлука), број 14991/02, 14. јун 2005. године, и Petrenco против Молдавије, број 20928/05, став 55, 30. март 2010. године) у вези са којима су границе критичког коментара шире, пошто су оне неизбежно и свесно изложене испитивању јавности и због тога морају да покажу посебно висок ниво толеранције (види Ayhan Erdoğan против Турске, број 39656/03, став 25, 13. јануар 2009. године, и Kuliś против Пољске, број 15601/02, став 47, 18. март 2008. године).
(ii) Примена ових начела
35. Суд прво констатује да је чланак написан у контексту сталне и у то време вруће јавне расправе о сарадњи Републике Србије са МКСБЈ – теми од велике важности за српско друштво. У време када је чланак објављен постојало је велико непријатељство према госпођи Кандић у великом делу српске јавности због њених напора да обезбеди пуну сарадњу српских органа са МКСБЈ и њених активности у вези са истрагом злочина које су починиле српске снаге за време оружаних сукоба у бившој Југославији. Изјаве подноситељке представке дате су, према томе, у контексту расправе о питањима од јавног интереса.
36. Суд даље примећује да је подноситељка представке новинар и да је у том својству њен задатак био да напише чланак о госпођи Кандић, добро познатој активисткињи људских права и без поговора јавној личности. У том чланку она је, између осталог, написала да су госпођу Кандић „[звали] вештицом и проститутком”. Домаћи суд је утврдио да је она прећутно потврдила ове речи као своје тиме што их није ставила под наводнике и осудио ју је за увреду.
37. Иако су спорне речи увредљиве, Суд сматра да је из формулације реченице јасно да је то како други доживљавају госпођу Кандић, а не сама подноситељка представке. Осим тога, подноситељка представке је пред домаћим судовима тврдила да је спорне речи узела из другог чланка који је написао други новинар и објавио га у другом часопису, што је заиста и утврђено у домаћем поступку и што је Влада потврдила (види ст. 12. и 26. у горњем тексту). Према томе, очигледно је, чак и без наводника, да то није било лично мишљење подноситељке представке о госпођи Кандић, већ да је она само преносила како други виде госпођу Кандић. Суд је већ утврдио да општи захтев за новинаре да се систематски и формално дистанцирају од садржаја цитата који може увредити или изазвати друге или нанети штету њиховом угледу није помирљив са улогом штампе да даје информације о текућим догађајима, мишљењима и идејама (види Thoma, цитирана у горњем тексту, ст. 63–65). Суд сматра да очевидно само непостојање наводника не може да се сматра „посебно уверљивим разлозима” који могу оправдати одређивање казне новинару (види, уз одговарајуће измене, Thoma, цитирана у горњем тексту, став 64).
38. Штавише, домаћи судови нису ни покушали да направе било какву равнотежу између угледа госпође Кандић и слободе изражавања подноситељке представке и њене дужности, као новинара, да саопшти информације од општег интереса. Они се, такође, нису уопште позвали на целокупан контекст текста и околности под којима је написан већ су њихови налази били прилично ограничени на чињеницу да спорне речи нису стављене под наводнике. Такво кратко и неразрађено образложење је, по мишљењу Суда, само по себи проблематично јер је сваку одбрану подноситељке представке лишило било каквог практичног дејства.
39. Суд не може да прихвати тврдњу Владе да је подноситељка представке, инсинуацијама и умањењем чињеница, имала за циљ да опише госпођу Кандић у негативном светлу. Подноситељка представке је у свом чланку јасно ставила до знања да су мишљења о госпођи Кандић подељена, и да нуде и позитивне и негативне аспекте. У чланку је, такође, објављено да је госпођа Кандић добила многе награде, од којих су неке престижне, као и да је борац за истину о ратним злочинима и усамљени глас разума у Србији, што је такође написано без наводника, супротно ономе што је Влада изнела.
40. Суд посебно сматра да се спорне речи не могу разумети као безразложан лични напад или увреда госпође Кандић. Оне се нису односиле на њен приватни или породични живот, већ на то како њу доживљавају професионално. Госпођа Кандић, као активиста људских права, била је јавна личност, као што је Влада потврдила. Стога Суд сматра да се она неизбежно и свесно излагала оцени јавности и да је, према томе, требало да покаже виши степен толеранције од обичног приватног појединца.
41. Суд најзад подсећа да су природа и озбиљност одређене казне фактори који се морају узети у обзир при оцени пропорционалности мешања (види, на пример, Chauvy и други против Француске, број 64915/01, став 78, ЕЦХР 2004-VI). У овом случају, домаћи судови су утврдили да је подноситељка представке извршила кривично дело увреде и изрекли су јој судску опомену, која се може сматрати отежавајућом околношћу, ако би починила још неко кривично дело (види став 19. у горњем тексту). Суд не може да прихвати аргумент Владе да је казна подноситељке представке била блага. По мишљењу Суда, оно што је битно није што је подноситељка представке добила „само” судску опомену, већ што је уопште осуђена за увреду (види Lopes Gomes da Silva против Португалије, број 37698/97, став 36, ЕЦХР 2000-X). Без обзира на озбиљност казне која ће се вероватно одредити, прибегавање кривичном гоњењу новинара за наводне увреде, уз ризик од кривичне осуде и кривичне казне, за критику јавне личности на начин који се може сматрати лично увредљивим, вероватно ће задржавати новинаре да доприносе јавној расправи о питањима од животног значаја за заједницу (види став 19. у горњем тексту; види, такође, Бодрожић и Вујин против Србије, број 38435/05, став 39, 23. јун 2009. године, и Grebneva и Alisimchik против Русије, број 8918/05, став 65, 22. новембар 2016. године (још није правоснажна)).
42. Горе наведена разматрања довољна су да омогуће Суду да закључи да је реакција домаћих органа на чланак подноситељке представке и посебно на спорне речи била непропорционална законитом циљу коме се тежи, па према томе није била неопходна у демократском друштву, у смислу члана 10. став 2 . Конвенције.
43. Према томе, дошло је до повреде члана 10. Конвенције.
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
44. Члан 41. Конвенције прописује:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.”
45. Подноситељка представке тражила је 20.000 евра (ЕУР) укупно на име материјалне и нематеријалне штете, износећи да је њена осуда била фактор који је довео до отказа у „Политици”.
46. Влада је оспорила захтев подноситељке представке као претеран и неоснован. Она је посебно изнела да подноситељка представке није дала никакав доказ да је заиста отпуштена са посла и да се, чак и у том случају, наведена осуда односила на отказ.
47. Суд не види никакву узрочну везу између утврђене повреде и наводне материјалне штете, посебно с обзиром на чињеницу да подноситељка представке није доставила никакав доказ да је заиста отпуштена с посла и, ако је тако, да је то било због осуде; он због тога одбацује овај захтев. У вези са нематеријалном штетом, Суд јој досуђује ЕУР 500.
48. Подноситељка представке тражила је накнаду трошкова насталих пред домаћим судовима, у вредности која је тада износила ЕУР 386 (види став 15. у горњем тексту).
49. Влада је оспорила овај захтев.
50. Према пракси Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су они заиста и неопходно настали и да су оправданог износа. У овом случају, на основу докумената које поседује и горе наведених критеријума, Суд сматра да је оправдано да досуди суму од ЕУР 386 за трошкове у домаћем поступку.
51. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава представку допуштеном;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 10. Конвенције;
3. Утврђује
(а) да Тужена држава треба да исплати подноситељки представке, у року од три месеца од датума када пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе, који ће се претворити у валуту Тужене државе, по курсу важећем на дан исплате:
(i) ЕУР 500 (пет стотина евра), заједно са порезом који се може наплатити, за нематеријалну штету;
(ii) ЕУР 386 (три стотине осамдесет шест евра), заједно са свим порезом који се може наплатити подноситељки представке, за трошкове;
(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;
4. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 4. априла 2017. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
Fatoş Aracı
Заменик секретара
Helena Jäderblom
Председник
THIRD SECTION
CASE OF MILISAVLJEVIĆ v. SERBIA
(Application no. 50123/06)
JUDGMENT
STRASBOURG
4 April 2017
This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.
In the case of Milisavljević v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Chamber composed of:
Helena Jäderblom, President,
Branko Lubarda,
Luis López Guerra,
Helen Keller,
Pere Pastor Vilanova,
Alena Poláčková,
Georgios A. Serghides, judges,
and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 14 March 2017,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 50123/06) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Ms Ljiljana Milisavljević (“the applicant”), on 13 December 2006.
2. The applicant was represented by Mr C. Lister, a lawyer practising in London. The Serbian Government (“the Government”) were represented by Mr S. Carić, their Agent at the time.
3. The applicant alleged that her conviction for “criminal insult” (uvreda) following the publication of a newspaper article written by her violated her right to freedom of expression.
4. On 21 September 2010 the application was communicated to the Government.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The applicant, Ms Ljiljana Milisavljević, is a Serbian national who was born in 1966 and lives in Belgrade.
6. The applicant was a journalist employed at Politika, a major Serbian daily newspaper. In September 2003 she was requested by the editorial board to write an article about Ms Nataša Kandić.
7. Ms Nataša Kandić is a Serbian human rights activist primarily known for her activities in investigating crimes committed during the armed conflicts in the former Yugoslavia, including those crimes committed by Serbian regular and irregular forces. She was also recognised as one of the most vocal advocates for full cooperation of the Yugoslav and later Serbian authorities with the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (hereinafter “the ICTY”).
8. At the time relevant to this case, between 40% and 64% of the Serbian population considered the ICTY to be a major security threat to the Republic of Serbia.1 Some 54% of the population was against cooperation with the ICTY, which would include arrests and transfers of Serbian suspects to this institution.2 In 2003, the ICTY’s assessment of Serbia’s cooperation with that court was that it was “neither full nor proactive”.3 The level of cooperation was further negatively influenced by the assassination of the Serbian Prime Minister Dr Zoran Đinđić in March 2003, a major political figure open to full cooperation with the ICTY.4 Ms Kandić herself came under attack by a significant portion of the Serbian political elite and general population. As a consequence, she was involved in several incidents.
9. The applicant’s article on Ms Kandić appeared in Politika on 7 September 2003. The integral translation of the impugned article, titled “The Hague Investigator”, reads as follows:
“‘Even my son blames me for protecting everybody but the Serbs’, says the director of the Fund for Humanitarian Law.
Ms Nataša Kandić, founder and Executive Director of the Humanitarian Law Centre for Serbia, Montenegro, and Kosovo and Metohija, a non-governmental organisation aimed at promoting human rights for minorities, last week, again, defended herself ‘from the Serbian patriotism surge’.
On the occasion of the International Day of the Disappeared commemoration, at the gathering of the Association of Families of Missing and Kidnapped Persons in Kosovo and Metohija organised in the centre of Belgrade, following a short argument she slapped one of the participants. After this incident the Belgrade police submitted a request for the initiation of prosecution proceedings against her, and the Association of Families of the Missing lodged a lawsuit, demanding that she pay 30,000,000 Serbian dinars (RSD) for the insult to the families of those kidnapped and killed.
Recently our media have also reported that this ‘prominent advocate of human rights and democratic reform in Serbia’ was awarded the annual Central European and Eurasian Law Initiative Award (CEELI) from the American Bar Association on 9 August during the ABA Annual Meeting luncheon in San Francisco. Former winners of this award were Petar Stoyanov from Bulgaria, Emil Constantinescu from Romania, Vaclav Havel from the Czech Republic, Stjepan Mesić from Croatia ...
It was also reported that at the beginning of May the American magazine Time published a list of thirty-six individuals dubbed the European heroes, among which was Nataša Kandić, too.
The Serbian campaigner for the truth on war crimes, a lonely voice of reason in Serbia or the Soros5 mercenary, the one who was named by all the banished FRY6 spies, has won many awards, including the Human Rights Watch Award, but none of them were awarded to her in Serbia.
Nataša Kandić provokes stormy reactions wherever she appears. While the West lauds and praises her, in Serbia she is spoken about with contempt and accused of anti-Serbian politics. Most of all they blame her for never pursuing the crimes against Serbs but exclusively dealing with those committed by Serbs against other ethnicities.
Although she has been called a witch and a prostitute and is permanently under threat (this year she has also had to cancel her appearance at a local TV station owing to a bomb threat), she says: ‘This is simply the part of this job. I don’t think that they hate me, only my message’.
Nevertheless, she once made a public complaint: ‘Even my son has accused me of protecting everybody except the Serbs.’ Although later, she adds, she heard him defending her concern for the weak.
Nataša Kandić was born in 1946 in Topola, to her father Radoslav and mother Vera. In 1966 she went to study in Great Britain and upon her return she enrolled in the Faculty of Philosophy at the University of Belgrade. She participated in the 1968 student demonstrations. In the 1970s she started working in the Belgrade municipality of Palilula.
Afterwards she worked in the city trade union. During the mid-1990s she went to the Centre for Antiwar Action to work as a technical secretary, but before long she left it after a conflict with Ms Vesna Pešić7. With a group of like-minded people she founded the Humanitarian Law Centre at the beginning of 1993.
A year later, on the invitation of Ms Jeri Laber, the Helsinki Watch Executive Director, she left for New York. Upon discussion with top people at the Hague Tribunal8, the Humanitarian Law Centre took charge of its work in respect of the so-called Serbian crimes against Muslims in Bosnia and Herzegovina, as well as violations and abuses of Muslim and Croatian minority rights in the FRY. That is how this organisation became the [ICTY] ‘investigator’. Starting from the second half of the 1990s the Centre became involved in the Kosovo and Metohija issues.
During the NATO campaign9 she frequently travelled the Belgrade-Kosovo and Metohija-Montenegro routes. Her email messages sent via the Internet to foreign friends and collaborators are the evidence of her time and work in Kosovo and Metohija.
With Lazar Stojanović10, the Plastični Isus (‘Plastic Jesus’) director, she has a son Stefan, who lives in New York and is involved in graphic animation.”
10. On 10 November 2003 Ms Kandić started a private prosecution against the applicant. She claimed that the entire piece had been written with the intent of belittling her in the eyes of the public, to present her as a traitor to Serbian interests and as a “paid servant of foreign interests and a prostitute who sells herself for money”. She further claimed that the points introduced in the article were maliciously misrepresented, and that the article contained untruths and blatant insults. She explicitly refused to lodge any civil compensation claim within these proceedings.
11. The applicant, in her defence, stated that she was not expressing her own opinion of Ms Kandić, whom she did not intend to insult, and that she had written the entire article on the basis of the documentation of other magazines. She put the citations within quotation marks, but she omitted them when she was not literally citing but paraphrasing (“ono što nije stavila pod navodnike predstavljaju navode koji nisu citati, već ih je prepričavala iz drugih listova”). She provided details as to what phrases were taken from which articles and magazines, including from which article and magazine she had taken the phrase that Ms Kandić had been called a witch and a prostitute.
12. On 1 September 2005, after a remittal, the First Municipal Court (Prvi opštinski sud) in Belgrade found that the applicant had committed a criminal offence of insult when having stated for Ms Kandić “although she has been called a witch and a prostitute” and gave her a judicial warning. The court established that the impugned phrase had been indeed previously published in another article by another author in a different magazine. However, the applicant did not put it in quotation marks which meant that she agreed with it, thus expressing her opinion. The court concluded that there was therefore an intention to insult Ms Kandić. In view of no aggravating circumstances and a number of mitigating ones (the applicant had a clean record, was employed and of mature age (u zrelom dobu)), she was given a mere judicial warning (sudska opomena), on the grounds of Articles 41 and 59 of the General Criminal Code (see paragraph 18 below). No prison sentence or fines were imposed.
13. On an unspecified date thereafter the applicant appealed. She reiterated that the impugned words were not her own opinion, but an opinion of another author. The fact that she wrote also on the negative attitudes towards the private prosecutor and her work could not and must not make her, the applicant, criminally liable. She also submitted that such an attitude towards the freedom of press could have long-reaching consequences.
14. On 5 July 2006 the Belgrade District Court (Okružni sud) upheld the first-instance decision endorsing the reasons given therein.
15. In separate proceedings, on 2 October 2006 the Belgrade First Municipal Court ordered the applicant to pay Ms Kandić RSD 33,125 (around 386 euros (EUR)) in respect of costs and expenses. The applicant did not appeal against that decision.
16. The applicant submitted in her observations that she had been later discharged from Politika and that “her conviction [...] appear[ed] to have been the cause [thereof]”.
–––––––––
1 See: “Public opinion in Serbia – Attitudes towards the ICTY” (“Javno mnenje u Srbiji – Stavovi prema Haškom tribunalu”), Belgrade Centre for Human Rights, CMRI, July 2003, p. 11, available in Serbian at: http://www.bgcentar.org.rs/istrazivanje-javnog-mnenja/stavovi-prema-ratnim-zlocinima-haskom-tribunalu-domacem-pravosudu-za-ratne-zlocine/.
2 Ibid, p. 22.
3 Report of the International Tribunal for the Prosecution of Persons Responsible for Serious Violations of International Humanitarian Law Committed in the Territory of the Former Yugoslavia since 1991, UN Doc. S/2003/829, p. 53.
4 Ibid.
5 Mr George Soros is the founder and chairman of the Open Society Foundations.
6 The Federal Republic of Yugoslavia was formed in 1992 from two former republics of the SFRY, namely Serbia and Montenegro. In 2003 it became the State Union of Serbia and Montenegro. Following the Montenegrin proclamation of independence, it was succeeded by Serbia in 2006.
7 Ms Vesna Pešić is another prominent human-rights activist and a member of parliament.
8 The International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia was established in May 1993 by the United Nations in response to mass atrocities then taking place in Croatia and Bosnia and Herzegovina.
9 In 1999 NATO waged a bombing campaign against the Federal Republic of Yugoslavia.
10 Mr Lazar Stojanović is a film director. He spent three years in prison because of his film, Plastic Jesus, made in 1971. The film was publicly screened for the first time in 1990.
II. RELEVANT DOMESTIC LAW
17. The Criminal Code of the Socialist Republic of Serbia 1977 (Krivični zakon, published in Official Gazette of the Socialist Republic of Serbia nos. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, Official Gazette of the Republic of Serbia nos. 16/90, 21/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 and 67/03) was in force from 1 July 1977 until 1 January 2006. It read, in so far as relevant, as follows:
“1. A person who insults another shall be fined or punished with imprisonment of up to three months.
2. If the act described in paragraph 1 above is committed through the press ... the offender shall be fined or punished with imprisonment of up to six months.”
“No one shall be punished for insulting another person if this has been done in ... the discharge of journalistic duties ... if there was no intention to defame.”
18. The General Criminal Code 1977 (Osnovni krivični zakon; published in Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia nos. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 and 54/90, in Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia nos. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 and 61/2001, and in Official Gazette of the Republic of Serbia no. 39/03) was in force from 1 July 1977 until 1 January 2006. It read, in so far as relevant, as follows:
“1. The court shall impose a punishment within the statutory limits for a particular offence, bearing in mind the purpose of punishment and taking into account all [...] mitigating and aggravating circumstances, and in particular: the degree of criminal liability, the motives for which the criminal offence was committed, the degree of endangering or violating the protected good, circumstances in which the offence was committed, previous life of the perpetrator, his/her personal circumstances and his/her behaviour afterwards, as well as other circumstances relating to the perpetrator’s life.”
“The court can impose a sanction below the statutory one:
[...]
2) when it finds that there are especially mitigating circumstances indicating that the purpose of sanctioning can be achieved even with a milder sanction.”
“1. A judicial warning can be given for those criminal offences for which one can be fined or imprisoned up to one year, when they were committed under such mitigating circumstances making them particularly minor.
[...]
4. When deciding whether to give a judicial warning the court shall, bearing in mind the purpose of the judicial warning, take into account in particular the personality of the perpetrator, his/her previous life, his/her behaviour after having committed the offence, the degree of criminal liability and other circumstances under which the offence was committed.”
19. A person who was issued a judicial warning is considered an offender and therefore he or she could be considered a repeated offender (povratnik) should he or she commit another criminal offence11.
–––––––
11 See the Commentary of the Criminal Code of Federal Republic of Yugoslavia by dr Ljubiša Lazarević, published by Savremena Administracija in 1999.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 10 OF THE CONVENTION
20. The applicant complained that her conviction for criminal insult violated her right to freedom of expression as provided in Article 10 of the Convention, which reads as follows:
“1. Everyone has the right to freedom of expression. This right shall include freedom to ... impart information and ideas without interference by public authority ...
2. The exercise of these freedoms, since it carries with it duties and responsibilities, may be subject to such formalities, conditions, restrictions or penalties as are prescribed by law and are necessary in a democratic society ... for the protection of the reputation or rights of others ...”
21. The Government contested that argument.
22. The Court notes that the application is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
1. The parties’ submissions
(a) The applicant
23. The applicant maintained that her conviction for criminal insult because of the article she had written and published in Politika on 7 September 2003 had been a clear interference with her right of freedom of expression guaranteed by Article 10 of the Convention. She accepted that it was “in accordance with law” as required by Article 10 § 2 of the Convention, and that it had pursued the legitimate aim of protecting the rights of others. However, she maintained that her criminal conviction, although it had entailed a judicial warning, had been disproportionate under the circumstances of the case, in particular since it had caused her later dismissal from Politika, and represented a threat and warning to all Serbian journalists.
24. She also submitted that the article had been balanced and, in fact, “overwhelmingly favourable” towards Ms Kandić, and that it had been clear from the context that the impugned words had only been reporting of other people’s opinions about her and had been taken from another magazine. In this regard, she averred that Ms Kandić did not file a criminal action against the journalists of other magazines who had initially published the impugned words, notably Serbian Danas and the American Time, even though they published them without the quotation marks too. In this regard the applicant submitted that the journalists should not be penalised for failing to place quotation marks around words and ideas that come from others, and relied on Thoma v. Luxembourg, no. 38432/97, § 64, ECHR 2001-III. The applicant also maintained that Ms Kandić was a well-known political activist and, therefore, a public figure, and that the article had been written within the public debate about Ms Kandić and her role in the investigation and prosecution of high-ranking Serbian politicians and military officers for international crimes before the ICTY.
(b) The Government
25. The Government did not dispute that the applicant’s conviction for insult had presented an interference with her right of freedom of expression. They further maintained that this interference had been in accordance with the law, specifically Article 93 of the Criminal Code, that it had pursued the legitimate aim of protecting the reputation of Ms Kandić, who was undoubtedly a well-known public figure, and that it had been proportionate to the aim pursued, considering that no prison sentence or fine had been imposed on the applicant.
26. They argued that the words “witch” and “prostitute”, for the use of which the applicant had been convicted, are of inherently insulting nature and that the context of the entire article clearly showed the applicant’s intent to insult Ms Kandić. The government accepted that these words had already been used by another journalist to describe attitudes towards Ms Kandić, but in an entirely different context. They further argued that all the positive aspects of Ms Kandić’s career referred to in the article had been maliciously and ironically presented. With regard to that, they maintained that the very title of the article had given a negative view of Ms Kandić, marking her as a servant of the ICTY, an institution which had been very unpopular in Serbian society; that positive characteristics of Ms Kandić had been put in quotation marks while abusive allegations had not been; that the significance of Ms Kandić’s accomplishments had been deliberately diminished by connecting them to extremely unpopular personalities in Serbia; and that the details about her family life, specifically the attitude of Ms Kandić’s son towards her work, had been taken out of context and misrepresented.
2. The Court’s assessment
(a) Whether there has been interference
27. It is not disputed between the parties that the applicant’s conviction amounted to “interference by public authority” with her right to freedom of expression. Such interference will infringe the Convention unless it satisfies the requirements of paragraph 2 of Article 10. It must therefore be determined whether it was “prescribed by law”, pursued one or more of the legitimate aims set out in that paragraph and was “necessary in a democratic society” to achieve those aims.
(b) ”Prescribed by law”
28. The Court notes that the statutory basis for the applicant’s conviction was Article 93 § 2 of the Criminal Code. The Court holds that this provision was both adequately accessible and foreseeable, that is to say it was formulated with sufficient precision to enable the individual – if need be with appropriate advice – to regulate his or her conduct (see, among many other authorities, The Sunday Times v. the United Kingdom (no. 1), 26 April 1979, § 49, Series A no. 30). The Court, therefore, concludes that the interference at issue was “prescribed by law” within the meaning of Article 10 § 2 of the Convention.
(c) Legitimate aim
29. The Court notes that it is not disputed between the parties that the interference pursued one of the aims enumerated in Article 10 § 2, namely the “protection of the reputation or rights of others”.
(d) ”Necessary in a democratic society”
(i) General principles
30. The relevant principles in this regard are set out in details in, for example, Axel Springer AG v. Germany [GC], no. 39954/08, §§ 78-95, 7 February 2012.
31. In particular, the Court’s task, in exercising its supervisory jurisdiction, is to look at the interference complained of in the light of the case as a whole and determine whether the reasons adduced by the national authorities to justify it are “relevant and sufficient” and whether it was “proportionate to the legitimate aim pursued”.
32. When examining the necessity of an interference in a democratic society in the interests of the “protection of the reputation or rights of others”, the Court may be required to verify whether the domestic authorities struck a fair balance when protecting two values guaranteed by the Convention which may come into conflict with each other in certain cases, namely, on the one hand, freedom of expression protected by Article 10 and, on the other, the right to respect for private life enshrined in Article 8 (see Hachette Filipacchi Associés v. France, no. 71111/01, § 43, 14 June 2007, and MGN Limited v. the United Kingdom, no. 39401/04, § 142, 18 January 2011).
33. Where the balancing exercise between those two rights has been undertaken by the national authorities in conformity with the criteria laid down in the Court’s case-law, the Court would require strong reasons to substitute its view for that of the domestic courts (see MGN Limited, cited above, §§ 150 and 155, and Palomo Sánchez and Others v. Spain [GC], nos. 28955/06, 28957/06, 28959/06 and 28964/06, § 57, ECHR 2011). The relevant criteria in this regard are: (a) the contribution made by the article to a debate of general interest; (b) how well known is the person concerned and what is the subject of the report; (c) the conduct of the person concerned prior to publication of the article; (d) method of obtaining the information and its veracity; (e) content, form and consequences of the publication; and (f) severity of the sanction imposed (see Axel Springer AG, cited above, §§ 89-95, 7 February 2012).
34. The Court also reiterates that a distinction has to be made between private individuals and persons acting in a public context, as political figures or public figures. Accordingly, whilst a private individual unknown to the public may claim particular protection of his or her right to private life, the same is not true of public figures (see Minelli v. Switzerland(dec.), no. 14991/02, 14 June 2005, and Petrenco v. Moldova, no. 20928/05, § 55, 30 March 2010) in respect of whom limits of critical comment are wider, as they are inevitably and knowingly exposed to public scrutiny and must therefore display a particularly high degree of tolerance (see Ayhan Erdoğan v. Turkey, no. 39656/03, § 25, 13 January 2009, and Kuliś v. Poland, no. 15601/02, § 47, 18 March 2008).
(ii) Application of these principles
35. The Court firstly notes that the article was written in the context of an ongoing and at the time heated public debate on the Republic of Serbia’s cooperation with the ICTY – a subject of great importance for Serbian society. At the time the article was published there was a high degree of animosity towards Ms Kandić from a large part of the Serbian public because of her efforts to secure the Serbian authorities’ full cooperation with the ICTY and her activities related to the investigation of crimes committed by Serbian forces during the armed conflicts in the former Yugoslavia. The applicant’s statements were therefore made in the context of a debate on matters of public interest.
36. The Court further observes that the applicant is a journalist and in that capacity her task was to write an article about Ms Kandić, a well-known human rights activist and undeniably a public figure. In so doing, she wrote, inter alia, that Ms Kandić “[had] been called a witch and a prostitute”. The domestic court’s held that by failing to put these words in quotation marks she had tacitly endorsed them as her own and convicted her for insult.
37. While the impugned words are offensive the Court considers that it is clear from the formulation of the sentence that this is how Ms Kandić was perceived by others, not by the applicant herself. In addition, the applicant claimed before the domestic courts that the impugned words had been taken from another article written by another journalist and published in another magazine, which was indeed established as such in the domestic proceedings and acknowledged by the Government (see paragraphs 12 and 26 above). Therefore, it is evident, even without the quotation marks, that this was not the applicant’s personal opinion of Ms Kandić, but that she was merely transmitting how Ms Kandić was perceived by others. The Court has already held that a general requirement for journalists systematically and formally to distance themselves from the content of a quotation that might insult or provoke others or damage their reputation is not reconcilable with the press’s role of providing information on current events, opinions and ideas (see Thoma, cited above, §§ 63-65). The Court does not consider that the sheer absence of quotation marks alone can be regarded as “particularly cogent reasons” capable of justifying the imposition of a penalty on the journalist (see, mutatis mutandis, Thoma, cited above, § 64).
38. Furthermore, the domestic courts failed to make any balancing exercise whatsoever between Ms Kandić’s reputation and the applicant’s freedom of expression and her duty, as a journalist, to impart information of general interest. They also made no reference to the overall context of the text and the circumstances under which it was written but their findings were rather limited to the fact that the impugned words were not put in the quotation marks. Such terse and undeveloped reasoning is, in the Court’s view, in itself problematic as it rendered any defence raised by the applicant devoid of any practical effect.
39. The Court cannot accept the Government’s argument that the applicant, through insinuations and diminution of facts, aimed to depict Ms Kandić in a negative light. The applicant made it clear in her article that the opinions on Ms Kandić were divided, offering both positive and negative aspects thereon. The article also reported that Ms Kandić had received many awards, some of them prestigious, as well as that she was campaigner for the truth on war crimes and a lonely voice of reason in Serbia, which was also written without the quotation marks, contrary to the Government’s submission.
40. In particular, the Court does not consider that the impugned words can be understood as a gratuitous personal attack on, or insult to Ms Kandić. They did not refer to her private or family life, but to how she was perceived professionally. Ms Kandić, as a human rights activist, was a public figure, as acknowledged by the Government. That being so, the Court considers that she inevitably and knowingly exposed herself to public scrutiny and should therefore have displayed a greater degree of tolerance than an ordinary private individual.
41. The Court finally reiterates that the nature and the severity of the sanction imposed are the factors to be taken into account when assessing the proportionality of the interference (see, for instance, Chauvy and Others v. France, no. 64915/01, § 78, ECHR 2004-VI). In the present case, the domestic courts found that the applicant had committed a criminal offence of insult and issued against her a judicial warning, which could be considered an aggravating circumstance, should she commit another criminal offence (see paragraph 19 above). The Court cannot accept the Government’s argument that the applicant’s sentence was lenient. In the Court’s view, what matters is not that the applicant was issued a judicial warning “only”, but that she was convicted for an insult at all (see Lopes Gomes da Silva v. Portugal, no. 37698/97, § 36, ECHR 2000-X). Irrespective of the severity of the penalty which is liable to be imposed, a recourse to the criminal prosecution of journalists for purported insults, with the attendant risk of a criminal conviction and a criminal penalty, for criticising a public figure in a manner which can be regarded as personally insulting, is likely to deter journalists from contributing to the public discussion of issues affecting the life of the community (see paragraph 19 above; see, also, Bodrožić and Vujin v. Serbia, no. 38435/05, § 39, 23 June 2009, and Grebneva and Alisimchik v. Russia, no. 8918/05, § 65, 22 November 2016 (not yet final)).
42. The foregoing considerations are sufficient to enable the Court to conclude that the national authorities’ reaction to the applicant’s article and in particular to the impugned words was disproportionate to the legitimate aim pursued, and was therefore not necessary in a democratic society, within the meaning of Article 10 § 2 of the Convention.
43. There has accordingly been a violation of Article 10 of the Convention.
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
44. Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
45. The applicant claimed 20,000 euros (EUR) in total in respect of pecuniary and non-pecuniary damage, submitting that her conviction was a factor which led to her later discharge from Politika.
46. The Government contested the applicant’s claim as excessive and unfounded. They submitted, in particular, that the applicant had offered no evidence that she had been indeed discharged and even if that had been the case, that the said conviction was related to it in any way.
47. The Court does not discern any causal link between the violation found and the pecuniary damage alleged, in particular in view of the fact that the applicant failed to submit any proof that she had been indeed dismissed and, if so, that it was due to the conviction; it therefore rejects this claim. In respect of non-pecuniary damage the Court awards the applicant EUR 500.
48. The applicant claimed the costs and expenses incurred before the domestic courts, which amount corresponded to EUR 386 at the time (see paragraph 15 above).
49. The Government contested this claim.
50. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are reasonable as to quantum. In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 386 for costs and expenses in the domestic proceedings.
51. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 10 of the Convention;
3. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts, to be converted into the currency of the respondent State, at the rate applicable at the date of settlement:
(i) EUR 500 (five hundred euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;
(ii) EUR 386 (three hundred and eighty six euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;
(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
4. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 4 April 2017, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
|
Fatoş Aracı |
Helena Jäderblom |
baza unakrsnih veza