Milojević i drugi protiv Srbije

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 53/2016 од 7.6.2016. године.

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ МИЛОЈЕВИЋ И ДРУГИ против СРБИЈЕ

(Представке бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР

12. јануар 2016. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним у члану 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редаторске измене.

У предмету Милојевић и други против Србије,

Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању већа у саставу:

Luis López Guerra, председник,

Helena Jäderblom,

Helen Keller,

Johannes Silvis,

Dmitry Dedov,

Branko Lubarda,

Pere Pastor Vilanova, судије,

и Marialena Tsirli, заменик секретара Одељења,

После већања на затвореној седници 15. децембра 2015. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу три представке (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) против Републике Србије које су Суду поднела према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") три српска држављанина, господин Иван Милојевић ("први подносилац представке"), господин Миодраг Радосављевић ("други подносилац представке") и господин Петар Величковић ("трећи подносилац представке"), 5. септембра 2007. године, односно 3. октобра 2007. године. Они су рођени 1978. године, 1952. године и 1962. године.

2. Првог и другог подносиоца представки, који живе у Ћуприји, заступао је господин М. Цветковић, адвокат из Београда. Трећег подносиоца представке, који живи у Нишу, заступао је господин З. Митић, адвокат из Ниша. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступала је њена заступница, госпођа В. Родић.

3. Подносиоци представки су посебно тврдили да им је отказ повредио право на приватни живот и да су судске одлуке донете у вези са њиховим отказима произвољне.

4. Притужбе на наводну повреду права подносилаца представки на приватни живот и произвољност судских одлука прослеђене су Влади 3. септембра 2013. године, а преостали део представки проглашен је недопуштеним.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

A. Увод

5. Подносиоци представки били су запослени као полицајци. Против свих њих поднете су кривичне пријаве због извршења разних кривичних дела. Из полицијских снага су отпуштени према члану 45. Закона о министарству унутрашњих послова из 1991. године који је био на снази у то време. Накнадно су ослобођени кривице. Међутим, њихови откази су остали на снази. Због отказа су неуспешно водили парничне поступке пред домаћим судовима.

Б. Посебне околности

1. Први подносилац представке

6. Против првог подносиоца представке 26. априла 2004. године поднета је кривична пријава Окружном суду у Јагодини (у даљем тексту: "Окружни суд"). Пријављен је за подстрекивање свог претпостављеног, другог подносиоца представке, на злоупотребу службеног положаја. Ухапшен је истог дана, а против њега је покренут кривични поступак.

7. Истовремено са покретањем кривичног поступка, 26. априла 2004. године, Министарство унутрашњих послова покренуло је дисциплински поступак против подносиоца представке. Истог дана је удаљен са радног места из полиције, до доношења одлуке дисциплинског органа.

8. Општински тужилац у Ћуприји је 5. маја 2004. године поднео кривичну пријаву против подносиоца представке за наводно подстрекивање на злоупотребу службеног положаја.

9. Надлежна управа Министарства унутрашњих послова донела је 7. јуна 2004. године решење којом је подносиоцу представке, због отказа, престао радни однос у полицији. Решењем је констатовано да је против подносиоца представке покренут кривични поступак и да се може применити члан 45. Закона о министарству унутрашњих послова из 1991. године, који је био на снази у време отказа. Подносилац представке је поднео жалбу против овог решења. Министар је 16. јула 2004. године, поступајући као другостепени управни орган, одбацио његову жалбу, потврђујући отказ.

10. Дисциплински поступак против подносиоца представке завршен је 27. августа 2004. године без икакве одлуке о основаности. Дисциплински суд је закључио да је подносилац представке већ отпуштен из полиције због покретања кривичног поступка против њега и да је због ове чињенице дисциплински поступак излишан.

11. Општински суд у Ћуприји (у даљем тексту: "Општински суд") је 29. новембра 2004. године представке ослободио од оптужбе. Општински тужилац је изјавио жалбу против ове одлуке. Окружни суд је 29. марта 2005. године потврдио одлуку Општинског суда, чиме је одлука којом је подносилац ослобођен од оптужбе постала правоснажна.

12. Убрзо након одлуке којом је подносилац ослобођен од оптужбе, он је покренуо парнични поступак у коме је тражио поништај горе наведених одлука о отказу. Општински суд је 10. марта 2006. године усвојио захтев подносиоца представке и наложио Министарству унутрашњих послова да подносиоца врати на његово раније радно место. Суд је утврдио да формулација члана 45. Закона о министарству унутрашњих послова из 1991. године оставља велика дискрециона права Министарству унутрашњих послова да запослене отпушта чак и када им се не приписује кривична одговорност. Он је закључио да ово законско решење "свакако оставља могућност злоупотребе овлашћења". Он је такође приметио да је подносилац представке ослобођен у кривичном поступку који је покренут против њега. Најзад, суд је констатовао да је подносилац представке отпуштен без утврђивања његове дисциплинске одговорности, већ само на основу дискреционог права датог Министарству, чланом 45. Закона о министарству унутрашњих послова из 1991. године и без даљег образложења.

13. Министарство унутрашњих послова је изјавило жалбу против ове одлуке. Окружни суд је 2. новембра 2006. године потврдио ову одлуку и образложење Општинског суда.

14. Министарство унутрашњих послова поднело је ревизију Врховном суду. Врховни суд је 25. априла 2007 . године преиначио одлуку Окружног суда и донео одлуку да је отпуштање подносиоца представке законито. Према Врховном суду, Министарство унутрашњих послова употребило је, у складу са законом, своје дискреционо право према члану 45. Закона о министарству унутрашњих послова из 1991. године. Он је закључио да су ослобађање подносиоца представке у кривичном поступку и непостојање одлуке о основаности у дисциплинском поступку ирелевантни за његово отпуштање. Он је такође утврдио да су нижестепени судови прекорачили границе овлашћења у разматрању неопходности, пропорционалности и коректности у одлуци о отпуштању.

2. Други подносилац представке

15. Против другог представке је 26. априла 2004. године поднета кривична пријава Окружном суду. За њега се тврдило да је извршио кривично дело злоупотребе службеног положаја. Ухапшен је истог дана, а против њега је покренут кривични поступак.

16. Истовремено са покретањем кривичног поступка, 26. априла 2004. године, Министарство унутрашњих послова покренуло је дисциплински поступак против подносиоца представке. Истог дана удаљен је са радног места из полиције, до доношења одлуке дисциплинског органа.

17. Општински тужилац је 5. маја 2004. године поднео кривичну пријаву против подносиоца представке због наводне злоупотребе службеног положаја.

18. Министарство унутрашњих послова донело је 7. јуна 2004. године решење којим је подносиоцу представке, због отказа, престао радни односи у полицији. Образложење одлуке било је идентично као и образложење у случају првог подносиоца представке. Подносилац представке је изјавио жалбу против ове одлуке. Другостепени управни орган је 19. јула 2004. године потврдио ову одлуку.

19. Дисциплински поступак против подносиоца представке завршен је 27. августа 2004. године без икакве одлуке о основаности из истих разлога као и у случају првог подносиоца представке.

20. Општински суд је 29. новембра 2004. године ослободио од оптужбе подносиоца представке. Општински тужилац је изјавио жалбу против ове одлуке, а коју је Окружни суд одбио 29. марта 2005. године. Он је потврдио одлуку Општинског суда, па је одлука о ослобађању од оптужбе подносиоца представке постала правоснажна.

21. Након одлуке којом је ослобођен од оптужбе, подносилац представке је покренуо парнични поступак у коме је тражио поништај горе наведене одлуке о отказу. Општински суд је 25. априла 2005. године усвојио захтев подносиоца представке и наложио Министарству унутрашњих послова да подносиоца врати на његово раније радно место. Образложење суда било је исто као у случају првог подносиоца представке.

22. Министарство унутрашњих послова изјавило је жалбу против ове одлуке. Окружни суд је 8. јула 2005. године потврдио ову одлуку и образложење Општинског суда.

23. Министарство унутрашњих послова изјавило је ревизију. Врховни суд је 27. марта 2007. године преиначио горе наведене одлуке на истом основу као у случају првог подносиоца представке.

3. Трећи подносилац представке

24. Окружни тужилац из Врања је 19. октобра 1999. године подигао оптужницу пред Кружним судом у Врању (у даљем тексту: "Окружни суд") против трећег подносиоца представке због наводног неовлашћеног набављања и држања ватреног оружја и муниције. Окружни суд у Врању је 17. децембра 1999. године огласио подносиоца кривим по оптужници и изрекао му казну затвора у трајању од од годину дана.

25. Министарство унутрашњих послова је 14. јуна 2000. године донело решење којим подносиоцу представке, због отказа, престаје радни однос у полицији, уз исто образложење као у случају првог и другог подносиоца представке. Подносилац представке је изјавио жалбу против ове одлуке. Другостепени управни орган је 13. јула 2000. године потврдио горе наведену одлуку. Против подносиоца представке није покренут дисциплински поступак.

26. Врховни суд је 6. новембра 2001. године потврдио осуду подносиоца представке у кривичном поступку. Подносилац представке поднео је предлог за понављање поступка, који је усвојен. Окружни суд у Врању је 2. септембра 2005. године ослободио подносиоца представке од оптужбе. Окружни тужилац је изјавио жалбу против ове одлуке. Врховни суд је 22. фебруара 2006. године потврдио је одлуку којом је подносилац ослобођен од оптужбе.

27. Убрзо након ослобађајуће одлуке у кривичном поступку, подносилац представке покренуо је парнични поступак у коме је тражио поништај одлуке о отказу од 14. јуна 2000. године.

28. Општински суд у Врању је 18. октобра 2006. године усвојио захтев подносиоца представке и наложио Министарству унутрашњих послова да подносиоца представке врати на раније радно место. Министарство унутрашњих послова је изјавило жалбу. Окружни суд у Врању је 7. фебруара 2007. године преиначио ову одлуку и навео суштински исте разлоге које је навео Врховни суд у одлукама донетим у предметима првог и другог подносиоца представке. Подносилац представке је изјавио ревизију. Врховни суд је 3. августа 2007. године потврдио одлуку Окружног суда.

В. Остале релевантне чињенице које су стране изнеле

29. У кривичном поступку против трећег подносиоца представке, окривљени је био још један полицајац, Г. М. Он је био окривљен за исто кривично дело као и подносилац представке, али је ослобођен од оптужбе. Он и даље ради као полицајац.

30. Трећи подносилац представке је, такође, покренуо посебан парнични поступак у ком је тражио накнаду нематеријалне штете због незаконитог притвора, стреса претрпљеног у затвору и губитка угледа због лишења слободе. Општински суд у Гњиланима је 10. октобра 2008. године делимично усвојио захтев подносиоца представке и досудио му 780.000 динара (РСД), (приближно 6.330 евра (ЕУР)). Окружни суд у Гњиланима је 18. децембра 2008. године делимично потврдио ову одлуку, смањивши досуђени износ на РСД 530.000 (приближно 5.640 евра). Досуђени износ је исплаћен подносиоцу представке.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

A. Устав (објављен у "Службеном гласнику РС" - број 98/06)

31. Релевантне одредбе Устава гласе како следи:

"Члан 32.

Свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега."

Б. Закон о унутрашњим пословима из 1991. године (објављен у "Службеном гласнику РС", бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/00, 8/01 и 106/03)

32. Релевантне одредбе овог закона гласе како следи:

"Члан 34.

1. Особа може бити запослена у Министарству унутрашњих послова на радном месту полицајца и запосленог одговорног за одређене дужности ако, осим испуњавања општих захтева за запослење у државној служби, такође испуњава и следеће захтеве:

1) да није осуђивана за кривична дела против уставног поретка и безбедности, оружаних снага, привреде и имовине, злоупотребе овлашћења и кривична дела мотивисана стицањем финансијске добити или неморалним мотивима;

2) да се против ње не води кривични поступак за кривична дела која се гоне по службеној дужности и да не постоји заштитна мера утврђена правоснажном одлуком суда која подносиоцу молбе онемогућава запослење или обављање дужности, све док је таква заштитна мера на снази.

...

Члан 45.

Запослени Министарства унутрашњих послова добија отказ ex lege ако је правоснажном судском одлуком осуђен за кривична дела наведена у члану 34. став 1. тачка 1) овог закона; запослени Министарства унутрашњих послова може такође да добије отказ ако престане да испуњава услове из члана 34. ст. 1. или 2. овог закона или ако се касније открије да он или она нису испунили захтеве за запослење у државној служби у време запослења."

В. Касније измене Закона о Министарству унутрашњих послова из 1991. године

33. Закон о Министарству унутрашњих послова из 1991. године опозван је и 2005. године усвојен је Закон о полицији, након званичног обраћања Уставног суда Народној скупштини у коме је указано на потребу да разјасни разлоге за отпуштање полицајаца против којих је покренут кривични поступак. Уставни суд је својим дописом такође тражио од Скупштине да утврди права оних полицајаца који су ослобођени од оптужбе или против којих су кривичне пријаве повучене. Члан 165. став 3. Закона о полицији из 2005. године прописује да полицајац може да буде суспендован само док траје кривични поступак.

Г. Закон о радним односима у државним органима из 1991. године (објављен у "Службеном гласнику РС", бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 и 39/02)

34. Релевантне одредбе овог закона гласе како следи:

"Члан 6.

Особа може ступити у државну службу под условом да:

1) је држављанин СФР Југославије;

2) је старија од 18 година;

3) испуњава опште здравствене услове;

4) има одговарајуће образовање;

5) није кажњавана за извршење кривичног дела казном затвора дужег од шест месеци и да није осуђивана за кривично дело због чега је особа у питању неподесна за државну службу;

6) испуњава остале захтеве прописане законом или другим прописима или актом о систематизацији одређеног органа."

Д. Закон о парничном поступку из 2011. године (објављен у "Службеном гласнику РС", број 72/11)

35. Члан 426. став 11. Закона из 2011. године прописује да се окончани парнични поступак може поново покренути ако за странку постане касније могуће у парничном поступку да се ослони на пресуду Европског суда за људска права којом се утврђује повреда неког људског права, што је могло да има за резултат повољнију одлуку у домаћем поступку.

Ђ. Судска пракса Уставног суда

36. Уставни суд је до сада донео две одлуке у предметима са суштински истим чињеничним стањем као у предметним случајевима (Стефановић против Србије, Уж-753/2008, 19. јануар 2011. године и Радовановић против Србије, Уж-1757/2009, 27. септембар 2012. године). Релевантни делови одлуке од 27. септембра 2012. године гласе како следи:

"Уставни суд констатује да је чланом 45. Закона о унутрашњим пословима била установљена могућност, али не и обавеза, доношења решења о престанку радног односа службеном лицу или раднику на одређеним дужностима у Министарству унутрашњих послова у случају да се против њега води кривични поступак за кривична дела која се гоне по службеној дужности.

Дакле, једини услов који мора бити испуњен у моменту када се решење о престанку радног односа доноси на основу дискреционог овлашћења из наведеног члана закона, јесте да се против службеног лица или радника на одређеним дужностима води кривични поступак за дело за које се гоњење предузима по службеној дужности.

По оцени Уставног суда, могућност доношења решења о престанку радног односа на основу члана 45. Закона о унутрашњим пословима установљена је управо са циљем заштите делокруга послова које обавља ова специфична, и за државу посебно значајна служба. С друге стране, коришћење ове могућности истовремено подразумева и ограничење права појединца ради заштите јавног интереса. При томе, ограничење права појединца мора бити засновано на нужности постизања легитимног циља, а тај циљ се, у конкретном случају, огледа у обезбеђивању да даље обављање послова радника Министарства против којег се води кривични поступак не штети интересима службе.

Надаље, Уставни суд указује да је парнични суд у радном спору који се води ради поништаја акта донетог по дискреционој оцени овлашћен да цени законитост таквог акта, што у конкретном случају значи да се овлашћење парничног суда састојало у томе да утврди да ли је решење о престанку радног односа подносиоцу могло бити донето и да ли су за доношење тог решења били испуњени законом прописани услови тј. да ли су у време доношења решења о престанку радног односа постојали законом прописани разлози да подносиоцу радни однос престане. То значи да се законитост решења о престанку радног односа цени у светлу околности које су постојале у моменту доношења тог решења. Према становишту Уставног суда, накнадно наступила околност која се тиче чињенице да је подносилац уставне жалбе правноснажном пресудом кривичног суда ослобођен од оптужбе да је починио кривично дело које му је било стављено на терет, не може бити од утицаја на законитост донетог решења о престанку радног односа, будући да Закон о унутрашњим пословима као једини услов за доношење таквог решења прописује вођење кривичног поступка за дело које се гони по службеној дужности у моменту доношења решења о престанку радног односа.

Закон о унутрашњим пословима, међутим, не садржи одредбе о законским последицама правоснажне пресуде кривичног суда којом се окривљени ослобађа од оптужбе и правном дејству такве одлуке на отказ полицајца.

Полазећи од тога да Закон о унутрашњим пословима даје дискреционо овлашћење надлежном органу у погледу коришћења могућности доношења решења о престанку радног односа у случају када се против радника Министарства води кривични поступак за дело које се гони по службеној дужности, те да ниједна одредба овог закона не даје одговор на питање последица по радноправни статус лица у односу на које касније буде донета ослобађајућа кривична пресуда, Уставни суд сматра да је у конкретном случају било неопходно да редовни судови поред оцене законитости решења о престанку радног односа подносиоцу, у конкретном случају, размотре и питање да ли би остављањем на снази тих решења била постигнута правична равнотежа између постизања легитимног циља и заштите јавног интереса с једне стране, и заштите права подносиоца с друге стране.

Редовни судови у овом случају у оспореним одлукама нису се упустили у оцену суштине права које се ограничава, сврху ограничења, постизања циља ограничења, те односа постигнутог циља и тежине последице коју производи решење о престанку радног односа донето на основу дискреционог овлашћења из члана 45. Закона о унутрашњим пословима, иако је парнични поступак управо био прекинут до правноснажног окончања кривичног поступка [...], што је за последицу имало да подносиоцу буду повређена право на правично суђење и право на рад".

37. У одлуци од 19. јануара 2011. године Уставни суд је такође констатовао:

"Уставни суд сматра да је евентуална примена датог овлашћења од стране надлежног органа у МУП-у [према члану 45. Закона о министарству унутрашњих послова] супротно циљу којем служи, или евентуална злоупотреба истог, морала бити предмет преиспитивања у поступку оцене законитости отказа уговора о раду пред надлежним редовним судовима. По оцени Уставног суда, управо је овај поступак представљао једну врста "корективне мере" у случају примене овлашћења супротно циљу којем служи, а нарочито у ситуацији када Закон о унутрашњим пословима није изричито садржао одредбу о томе шта се дешава са запосленим коме је по овом основу престао радни однос, а који је правноснажно ослобођен од оптужбе или против којег се одустало од оптужбе.

[...]

Сагласно изложеном, Уставни суд је оценио да су са аспекта правичног суђења редовни судови морали испитати и оценити да ли је у конкретном случају овлашћење послодавца да примени одредбу члана 45. Закона о унутрашњем пословима и донесе решење о престанку радног односа подносиоцу било коришћено супротно циљу којем то овлашћење служи...

Уставни суд утврђује да је оспорним пресудама Окружног суда [...] и Врховног суда [...] повређено право подносиоца представке на правично суђење..."

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 8. КОНВЕНЦИЈЕ

38. Подносиоци представки, не позивајући се на неку одређену одредбу Конвенције, притужују се због тога што им је отказ заснован на тврдњи да су починили кривична дела за која су ослобођени донео велику срамоту и што их је лишио материјалних средстава. Суд, као онај који правно квалификује чињенице сваког предмета пред њим (види Akdeniz против Турске, број 25165/94, став 88, 31. мај 2005. године), сматра да ову притужбу треба разматрати према члану 8. Конвенције, који, у релевантном делу, гласи како следи:

"1. Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке.

2. Јавне власти неће се мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других."

A. Допуштеност

1. У погледу првог подносиоца представке

(a) Да ли је применљив члан 8.

39. Суд примећује да стране не споре применљивост члана 8. Конвенције у предметном случају.

40. Он сматра да је члан 8. применљив за притужбе подносилаца представки, јер се оне односе на заштиту њиховог моралног и психичког интегритета као и њиховог угледа, а што све спада у оквир члана 8. Конвенције (види, између осталог, Axel Springer AG против Немачке [ВВ], број 39954/08, став 83, 7. фебруар 2012 . године;Kyriakides против Кипра, број 39058/05, став 41, 16. октобар 2008. године; X и Y против Холандије, 26. март 1985 . године, став 22, серија A број 91; Raninen против Финске, 16. децембар 1997. године, став 63, Извештаји о пресудама и одлукама 1997-VIII; Niemietz против Немачке, 16. децембар 1992. године, став 29, серија A број 251-B). Конкретно, у погледу заштите угледа појединаца, Суд примећује да је он признат као интерес загарантован чланом 8. Конвенције (види, између осталог, Pfeifer против Аустрије, број 12556/03, став 35, 15. новембар 2007. године; White против Шведске, број 42435/02, став 19, 19. септембар 2006. године; Chauvy и други против Француске, број 64915/01, став 70, ЕЦХР 2004-VI; Abeberry против Француске (одлука) број 58729/00, 21. септембар 2004. године).

41. Суд даље сматра да је члан 8. Конвенције применљив за притужбе подносилаца представки тиме што се оне односе на заштиту њиховог "унутрашњег круга", посебно материјалне добробити њих самих и њихових породица (види Oleksandr Volkov против Украјине, број 21722/11, став 166, ЕЦХР 2013).

(б) Исцрпеност домаћих правних лекова

42. Влада је тврдила да подносиоци представки нису исцрпели делотворна домаћа правна средства. Конкретно, они нису поднели парничну тужбу у складу са чл. 157, 172, 199. и 200. Закона о облигационим односима. Влада је даље тврдила да су подносиоци представки могли поднети уставну жалбу.

43. Подносиоци представки нису дали коментар с тим у вези.

44. Суд подсећа да правило исцрпености домаћих правних лекова наведено у члану 35. став 1. Конвенције захтева од подносилаца представки да прво употребе правне лекове предвиђене домаћим правним системом, чиме се државе ослобађају обавезе да пред Судом одговарају за своја дела пре него што им се укаже прилика да ствари исправе у сопственом правном систему. Да би се ово правило испоштовало, подносилац представке треба да употреби правна средства која су доступна и довољна да се омогући обештећење у погледу наводних повреда (види Akdivar и други против Турске, 16. септембар 1996 . године, ст. 66-67, Извештаји 1996-IV; Assenov и други против Бугарске, 28. октобар 1998. године, став 85, Извештаји 1998-VIII). Када постоји више доступних правних лекова, на подносиоцу представке је да изабере правни лек који ће употребити да би поштовао захтеве члана 35. став 1. (види Airey против Ирске, 9. октобар 1979 . године, став 23, серија A број 32).

45. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да су подносиоци представки отпуштени на основу управних аката Министарства унутрашњих послова. Сви они су уложили жалбе на ове одлуке, а другостепени управни орган је одбацио њихове жалбе. Они су даље покренули парнични поступак у коме су имали суштински исте притужбе као и притужбе пред Судом о којима се одлучивало у три инстанце на домаћем нивоу. У тим околностима, Суд сматра да се, пошто су исцрпели доступне правне лекове и у управном и у парничном поступку, од подносилаца представки не би поред тога могло оправдано очекивати да употребе још један парнични поступак на основу чл. 157, 172. став 1, 199. и/или 200. Закона о облигационим односима (види Матијашевић против Србије, број 23037/04, ст. 32. и 33, ЕЦХР 2006-X; Hajnal против Србије, број 36937/06, став 121, 19. јун 2012. године).

46. Суд даље подсећа да је већ утврдио да уставну жалбу треба, у начелу, сматрати делотворним домаћим правним леком, у оквиру значења члана 35. став 1. Конвенције, али само у односу на представке поднете против Србије почев од 7. августа 2008. године (види Винчић и други против Србије, бр. 44698/06 и даље, став 51, 1. децембар 2009. године). Он не види ниједан разлог да у предметном случају утврди другачије, и констатује да су оба подносиоца поднела своје представке Суду 5. септембра 2007. године.

47. Произилази да се обе примедбе Владе на исцрпеност домаћих правних лекова морају одбити.

(в) Остала питања допуштености

48. Суд је мишљења да притужбе првог и другог подносиоца представки нису очигледно неосноване у оквиру значења члана 35. став 3 (a) Конвенције, и да нису недопуштене ни по једном другом основу. Оне се према томе морају прогласити допуштеним.

3. У погледу трећег подносиоца представке

(а) Компатибилност ratione temporis притужбе трећег подносиоца представке према члану 8.

49. Суд примећује да Влада није изнела никакву примедбу у писаним запажањима у вези са компатибилношћу ratione temporis притужбе трећег подносиоца представке према члану 8. Конвенције. И поред тога, Суд подсећа да је некомпатибилност ratione temporis питање које спада у надлежност Суда пре него питање допуштености у уском смислу тог израза (види Blečić против Хрватске [ВВ], број 59532/00, став 67, ЕЦХР 2006-III). Пошто је област примене надлежности Суда утврђена самом Конвенцијом, посебно чланом 32, а не поднесцима страна у конкретном случају, само одсуство приговора на некомпатибилност не може проширити ту надлежност. Суд мора да се задовољи тиме што има надлежност у сваком предмету који се пред њега изнесе, па је, према томе, обавезан да разматра по сопственој иницијативи питање своје надлежности и то у свакој фази поступка (види Блечић, цитирана у горњем тексту, став 67.).

50. Суд подсећа да, у складу са општим правилима међународног права, одредбе Конвенције не обавезују уговорну страну у односу на неки акт или чињеницу који су се догодили или неку ситуацију која је престала да постоји пре датума ступања Конвенције на снагу у односу на ту страну (види, на пример, Kadiķis против Летоније (одлука), број 47634/99, 29. јун 2000. године). Да би се утврдила временска надлежност Суда, битно је да се идентификује, у сваком појединачном случају, тачно време наводног мешања. При томе, Суд мора узети у обзир и чињенице на које се подносилац представке притужује и област примене права према Конвенцији за које се тврди да је повређено.

51. Суд даље примећује да, у предметима у којима је мешање било пре ратификације, а одбијање да се оно исправи било после ратификације, задржавање датума овог каснијег акта при утврђивању временске надлежности Суда, имало би за последицу да Конвенција буде обавезујућа за ту државу у односу на чињеницу која се догодила пре него што је Конвенција ступила на снагу у односу на ту државу. То би било супротно општем правилу да уговори немају ретроактивно дејство (види Блечић,цитирана у горњем тексту, став 79.).

52. Примењујући горе наведена начела на конкретан предмет, Суд примећује да је подносилац представке отпуштен 13. јула 2000. године, док је Конвенција ступила на снагу у односу на Србију 3. марта 2004. године. Суд подсећа да је отказ, у начелу, тренутан акт, који не доводи ни до какве трајне повреде Конвенције (видиJovanović против Хрватске (одлука), број 59109/00, 28. фебруар 2002. године). Каснија одлука Врховног суда из 2007. године имала је само за последицу да омогући да се мешање наводно проузроковано отказом - трајни акт који је сам по себи могао да повреди права подносиоца представке - одржава. Та одлука, као таква, није представљала мешање. С обзиром на датум отказа подносиоца представке, мешање не спада у временску надлежност Суда. Произилази да се притужба подносиоца представке према члану 8. мора одбацити као некомпатибилна ratione temporis са одредбама Конвенције у оквиру значења члана 35. став 3.

53. С обзиром на овај закључак, није неопходно да Суд разматра даљу примедбу Владе засновану на пропусту подносиоца представке да исцрпи домаће правне лекове, губитак статуса жртве и злоупотребу права на појединачну представку.

Б. Основаност

1. Поднесци странака

54. Подносиоци представки су тврдили да је њихов отказ представљао мешање у право на поштовање приватног и породичног живота. Они су посебно тврдили да се њихов отказ из полиције због покретања кривичног поступка против њих одразио на њихов углед, а што их је још више погодило будући су радили и живели у малим срединама. Они су даље тврдили да је отказ нанео значајну штету њиховом материјалном стању и стању њихових породица.

55. Подносиоци представки су спорили да то мешање није у складу са законом у оквиру значења члана 8. Конвенције. Они су тврдили да је одредба члана 45. Закона о министарству унутрашњих послова, на основу које добили отказ, дала неограничено дискреционо право Министарству да раскине радни однос са полицајцима искључиво због покретања кривичног поступка. Подносиоци представки такође су тврдили да се ово дискреционо право није доследно примењивало. Даље су тврдили да у предметном закону нема одредбе која регулише обнављање радног односа након ослобађајуће одлуке у кривичном поступку и да закон није довољно прецизан, те да, из тих разлога, он не испуњава захтев законитости из члана 8. Конвенције. Подносиоци представки су даље навели да дефинитиван раскид њиховог радног односа, искључиво на основу покретања кривичног поступка, није пропорционалан легитимном циљу коме се тежи.

56. Влада је потврдила да отказ подносилаца представки представља мешање у њихов приватни и породични живот, али је тврдила да је то мешање у складу са законом и да је пропорционално легитимном циљу коме се тежи.

57. Она је истакла да је отказ подносилаца представки заснован на јасној законској одредби. Мада је признала да ова законска одредба "има одређене пропусте" у смислу да је "непрецизна... у односу на права оних лица која желе да се врате на посао у Министарству унутрашњих послова након... ослобађајуће одлуке", ти пропусти су касније исправљени одлукама Уставног суда и усвајањем новог Закона о полицији из 2005. године. Влада је даље изнела да, иако непрецизна, та одредба је "доследно примењивана" од стране Министарства унутрашњих послова и да је те радње Врховни суд потврдио.

58. Она је даље тврдила да је мешање тежило легитимном циљу, наиме заштити угледа Министарства унутрашњих послова. Било је то мишљење законодавног тела, истака је Влада, да је прописано дискреционо право за отпуштање неопходно како како би се заштитио углед службе која се бави откривањем починилаца кривичних дела, и да није у складу са положајем полицајаца да се против њих покрећу кривични поступци.

2. Оцена Суда

(а) Да ли је било мешања у право подносиоца представке на приватни и породични живот

59. Иако се из члана 8. не може извести опште право на рад, Суд је доследно утврђивао да појам "приватног живота" обухвата професионалне активности (види, између осталог, Fernández Martínez против Шпаније [ВВ], број 56030/07, ст. 109-110, ЕЦХР 2014, Bigaeva против Грчке, број 26713/05, став 23, 28. мај 2009. године, иOleksandr Volkov против Украјине, број 21722/11, ст. 165-67, ЕЦХР 2013). Суд понавља своју утврђену судску праксу која прописује да отказ са посла може представљати мешање у право на поштовање приватног живота (види Oleksandr Volkov против Украјине, цитирана у горњем тексту, став 165. и Kyriakides против Кипра, број 39058/05, став 50, 16. октобар 2008. године). Разлози за отказ могу такође штетити угледу подносиоца представке (види, уз одговарајуће измене, Kyriakides, цитирана у горњем тексту, став 52.). Он такође може имати утицај на њихов "унутрашњи круг", пошто губитак посла мора имати осетљиве последице за материјално стање подносилаца представки и њихових породица (види, уз одговарајуће измене, Oleksandr Volkov, цитирана у горњем тексту, став 166.).

60. Ако се вратимо на предметни случај, Суд је спреман да прихвати да је отпуштање подносилаца представки из полиције штетило широком опсегу њихових односа са другим лицима, укључујући и односе професионалне природе. Исто тако, Суд прихвата да је оно имало утицаја на њихов "унутрашњи круг" пошто губитак посла има осетљиве последице за материјално стање подносилаца представки и њихових породица. Штавише, Суд прихвата да је разлог за отпуштање подносилаца представки, покретање кривичног поступка против њих, морао штетити њиховом угледу.

61. Произилази да је отпуштање подносилаца представки представљало мешање у њихово право на поштовање приватног живота у оквиру значења члана 8. Конвенције.

(б) Да ли је отпуштање подносилаца представке било у складу са законом

62. Суд понавља своју устаљену судску праксу према којој изрази "прописано законом" и "у складу са законом" у чл. 8. до 11. Конвенције захтевају, не само да спорна мера треба да има неки основ у домаћем закону, већ да се, такође, односи и на квалитет закона у питању. Закон би требало да буде и адекватно доступан и предвидив, формулисан са довољно прецизности да појединцу омогући - ако је потребно, одговарајући савет - ради регулисања његовог понашања (види the Sunday Times против Уједињеног Краљевства (број 1) пресуда од 26. априла 1979. године, серија A број 30, стр. 31, став 49; the Larissis и други против Грчке пресуда од 24. фебруара 1998. године, Извештаји 1998-I, стр. 378, став 40; Hashman и Harrup против Уједињеног Краљевства [ВВ], број 25594/94, став 31, ЕЦХР 1999-VIII; Rotaru против Румуније[ВВ], број 28341/95, став 52, ЕЦХР 2000-V, Hasan и Chaush против Бугарске [ВВ], број 30985/96, став 84, ЕЦХР 2000-XI).

63. Да би домаћи закон испунио ове захтеве, он мора да омогући меру законске заштите од произвољних мешања државних органа у права заштићена Конвенцијом. У стварима која утичу на основна права, било би супротно владавини права, једном од основних начела демократског друштва предвиђених Конвенцијом, да се законско дискреционо право које је поверено извршном органу изражава у смислу неограниченог овлашћења. Сходно томе, тај закон мора довољно јасно назначити област примене сваког таквог дискреционог права датог надлежним органима и начин на који ће се оно примењивати (види Rotaru, цитирана у горњем тексту, став 55.).

64. Непрецизна формулација закона може се исправити ако се успоставе довољне процесне заштите, као што је контрадикторни поступак пред независним телом који може размотрити примену дискреционих права и осигурати да се она неће примењивати на произвољан начин (види M. и други против Бугарске, број 41416/08, став 100, 26. јул 2011. године и Al-Nashif против Бугарске, број 50963/99, ст. 123, 20. јун 2002. године). Недовољно је да се дискреционо право, неограничено својом дефиницијом, само формално подвргава судском разматрању (Ostrovar против Молдавије, број 35207/03, ст. 100-101. и 105-108, 13. септембар 2005. године). Тело у питању мора бити надлежно да разматра да ли предузете мере теже легитимном циљу и да ли су пропорционалне (M. и други против Бугарске, цитирана у горњем тексту, став 100.).

65. Ако се вратимо на предметни случај, Суд на почетку примећује да Влада потврђује непрецизну формулацију члана 45. Закона о министарству унутрашњих послова. Ова одредба дала је потпуно дискреционо право Министарству да одлучује о отказу полицајаца против којих је у току кривични поступак. Она не даје никакве смернице како да се то дискреционо право примењује. Она, такође, не даје упутство у вези са последицама ослобађања полицајаца од кривичне оптужбе. У недостатку објашњења о употреби овог дискреционог права, закон на основу кога су подносиоци представки отпуштени није само непрецизан, већ га је Министарство унутрашњих послова, такође, произвољно примењивало.

66. Суд даље примећује да су горе наведене мањкавости закона могле бити исправљене успостављањем одговарајућих процесних гаранција и заштите, као што је контрадикторни поступак пред независним телом, против произвољне примене дискреционог права датог Министарству. Суд потврђује да су подносиоци представки имали приступ парничном поступку у коме су могли да оспоре законитост њиховог отказа. Међутим, он примећује да је Врховни суд јасно одбио да разматра начин на који Министарство примењује дискреционо право, чиме су спречили покушај нижестепених судова да разматрају легитимитет и пропорционалност спорних овлашћења. Врховни суд, према томе, није пружио суштинско, независно, разматрање отказа подносилаца представки. Он је применио формалистички приступ и оставио Министарству потпуно и неконтролисано дискреционо право. Пошто овај парнични поступак није пружио суштинско судско разматрање, од произвољности није било заштите.

67. С обзиром на горе наведено, Суд закључује да члан 45. Закона о министарству унутрашњих послова из 1991. године, на основу кога су подносиоци представки отпуштени, није испунио захтев предвидљивости. Сходно томе, отказ подносилаца представки није био "у складу са законом", како се захтева чланом 8. став 2. Конвенције.

68. С обзиром на овај закључак, Суд не мора да разматра преостала питања, која се односе на постојање легитимног циља и пропорционалности.

69. Дошло је до повреде члана 8. Конвенције у односу на првог и другог подносиоца представки.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ

70. Подносиоци представки притужују се, према члану 6. став 1. Конвенције, да су одлуке домаћих органа у парничним поступцима у вези са њиховим отпуштањем биле произвољне и да није било довољно разлога за њих.

71. Релевантни део члана 6. став 1. гласи како следи:

1. Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на правичну и јавну расправу ... пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона. Пресуда се мора изрећи јавно ..."

A. Допуштеност

1. Исцрпеност домаћих правних лекова

72. Влада је тврдила да су подносиоци представки пропустили да исцрпе делотворне домаће правне лекове. Конкретно, они су пропустили да уложе уставну жалбу.

73. Подносиоци представки нису дали никакав коментар с тим у вези.

74. Суд подсећа да се већ бавио овом примедбом када је одлучивао о допуштености притужби подносилаца представки према члану 8. Конвенције (види ст. 45-47. у горњем тексту). Он не види ниједан разлог да одступи од овог мишљења.

75. Произилази да се примедба Владе о исцрпености домаћих правних лекова мора одбити.

2. Компатибилност ratione temporis притужбе трећег подносиоца представке према члану 6. став 1.

76. Суд је већ утврдио да је притужба подносиоца представке према члану 8. Конвенције у вези са његовим отказом некомпатибилна ratione temporis са Конвенцијом (види став 52. у горњем тексту). Остаје да се утврди да ли Суд има временску надлежност да се бави притужбом подносиоца представке према члану 6. став 1. Конвенције.

77. Суд мора да на почетку понови разлику у природи интереса заштићених чл. 6. и 8. Конвенције. Иако члан 6. пружа процесну заштиту, наиме "право на суд" које ће дати "разлоге за своје одлуке" при утврђивању "грађанских права и обавеза неког лица", члан 8. служи широј сврси обезбеђења одговарајућег поштовања, између осталог, приватног и породичног живота. Разлике између сврхе заштите коју пружају чл. 6. и 8. може, у светлу одређених околности, могу оправдати разматрање истог комплета чињеница и према једном и према другом члану (види, међу многим ауторитетима, McMichael против Уједињеног Краљевства, 24. фебруар 1995. године, став 91, серија A број 307-B и Golder против Уједињеног Краљевства, 21. фебруар 1975. године, ст. 20-22, серија A број 18). Суд примећује да је могућност постизања различитих правних резултата када се примењују различита правна правила на једну чињеничну ситуацију очигледна (види, на пример, у контексту чл. 6. и 8. Anghel против Италије, број 5968/09, ст. 71 и даље, 25. јун 2013. године).

78. Суд подсећа на начела релевантна за утврђивање његове временске надлежности изнета у горњем тексту (види ст. 49-51.). Суд, међутим, понавља своју установљену праксу да када подносилац представке има одбрањив захтев према домаћем праву у време ступања на снагу Конвенције за Тужену државу, и тај захтев надживи првобитну чињеницу, акт или ситуацију из које је настао, надлежност Суда ratione temporis мора се разматрати у односу на домаћи поступак покренут у вези са тим захтевом, ако је подносилац представке у ствари уложио притужбу на тај поступак (види Kotov против Русије [ВВ], број 54522/00, став 69, 3. април 2012. године;Plechanow против Пољске, број 22279/04, ст. 76 и даље, 7. јул 2009. године; Broniowski против Пољске (одлука) [ВВ], број 31443/96, ст. 74 и даље, ЕЦХР 2002-X; Jovanović, цитирана у горњем тексту).

79. Суд налази да не може бити сумње да је притужба подносиоца представке према члану 6. уложена против поступка у ком се оспорава законитост његовог отказа. С обзиром да је тај поступак и почео и завршио се након ступања Конвенције на снагу у односу на Србију, и с обзиром да је подносилац представке тада имао одбрањив захтев у оквиру правног система Србије, Суд закључује да он има надлежност ratione temporis да се бави притужбом подносиоца представке према члану 6. став 1. Конвенције.

3. Остала питања допуштености

80. Суд је мишљења да притужбе подносилаца представки према члану 6. став 1. нису очигледно неосноване у оквиру значења члана 35. став 3 (a) Конвенције, и да нису недопуштене ни по једном другом основу. Оне се према томе морају прогласити допуштеним.

Б. Основаност

1. Поднесци трећих страна

81. Подносиоци представки притужују се, према члану 6. став 1. Конвенције, да су одлуке домаћих органа у парничном поступку у вези са њиховим отказом биле произвољне и да су недовољно образложене. Они тврде да су те одлуке једноставно поновиле законске одредбе на основу којих су били отпуштени, без икаквог даљег објашњења разлога и прикладности њихових притужби у конкретним случајевима. Они сматрају да су та разматрања била од пресудне важности пошто је законска одредба која је служила као основ за њихово отпуштање била сама по себи произвољна, остављајући Министарству унутрашњих послова неограничено дискреционо право да ли да је примене или не.

82. Влада се са тим није сложила. Она је тврдила да су спорне одлуке довољно образложене и да су, у време њиховог доношења, представљале доследну судску праксу домаћих судова о релевантном питању.

2. Оцена Суда

83. Суд понавља да, према добро установљеној судској пракси, која одражава начело правилне примене правде, пресуде судова и трибунала треба да на одговарајући начин наводе разлоге на којима се заснивају. У ком обиму ће то образложење бити дато, зависиће од природе одлуке и околности случаја (види Ruiz Torija против Шпаније и Hiro Balani против Шпаније, 9. децембар 1994. године, ст. 27, 29, серија A бр. 303-A и 303-B; и Higgins и други против Француске, 19. фебруар 1998. године, став 42, Извештаји 1998-I). Иако члан 6. став 1. обавезује судове да наводе разлоге својих одлука, то се не може разумети као да се тиме захтева детаљан одговор на сваки аргумент страна у спору (види Van de Hurk против Холандије, 19. април 1994. године, став 61, серија A број 288). Међутим, када примењују правна правила којима недостаје прецизност, домаћи судови морају показати посебну пажњу приликом навођења разлога због којих је то правило примењено у конкретном случају. Само навођење нејасне одредбе не може се сматрати довољним образложењем (види H. против Белгије, 30. новембар 1987. године, став 53, серија A број 127-B).

84. Ако се вратимо на предметни случај, Суд мора на почетку поновити свој став у погледу квалитета законске одредбе на основу које су подносиоци били отпуштени и понашања домаћих судова када примењују ову одредбу (види ст. 65-68. у горњем тексту). Суд такође примећује да је Уставни суд, после 2008. године, разматрао два слична предмета која пред овим Судом покрећу суштински идентична питања. У његовој горе цитираној одлуци (види ст. 36-37.), он је закључио да су и закон на основу ког су подносиоци представки отпуштени и судске одлуке које су идентичне одлукама донетим у предметима подносилаца представки, биле произвољне у утврђивању повреде права на правично суђење. У светлу скоро идентичних чињеничних и правних околности предмета које је Уставни суд разматрао и овог предмета, Суд не види ниједан разлог да одступи од образложења Уставног суда.

85. Дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

III. ПРИМЕНА ЧЛ. 41. И 46. КОНВЕНЦИЈЕ

A. Члан 41. Конвенције

86. Члан 41. Конвенције прописује:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

1. Штета

(a) У погледу првог подносиоца представке

87. Први подносилац представке није поднео захтев за правично задовољење. Према томе, Суд сматра да нема места да му се досуди било какав износ на рачун тога.

(б) У погледу другог подносиоца представке

88. Други подносилац представке тражио је 20.000 евра на име материјалне штете и 10.000 евра на име нематеријалне штете.

89. Влада је оспорила његове захтеве. У погледу материјалне штете, она је истакла да захтев није образложен и да је недовољно прецизан. Она је даље тврдила, у погледу ове врсте штете, да се између штете и повреде не може приметити узрочна веза.

90. Суд сматра да захтев подносиоца представке за паушални износ од 20.000 евра за материјалну штету није прецизиран и образложен. Из тих разлога он овај захтев одбацује.

91. У вези са нематеријалном штетом, Суд сматра да је подносилац представке због утврђених повреда права морао трпети непријатност и узнемиреност. Пресуђујући на основу правичности, он подносиоцу представке на име нематеријалне штете досуђује 5.800 евра.

(в) У погледу трећег подносиоца представке

92. Подносилац представке тражио је 95.000 евра на име материјалне штете због губитка плате од дана отказа 13. јула 2000. године, до дана када је нашао нови посао 28. јуна 2011. године. Он је свој захтев засновао на просечној плати полицајаца истог ранга који је он имао у време отказа. Није тражио никакву камату, нити прилагођавања због инфлације. Он је даље тражио 6.000 евра на име нематеријалне штете.

93. Влада је тврдила да се између штете и повреде не може приметити никаква узрочна веза.

94. У погледу материјалне штете, Суд се слаже са Владом да се између штете и повреде не може утврдити узрочна веза. Суд, према томе, одбацује захтев подносиоца представке за накнаду материјалне штете.

95. У погледу нематеријалне штете, Суд сматра да је подносилац представке због утврђених повреда права морао трпети непријатност и узнемиреност. Пресуђујући на основу правичности, он подносиоцу представке досуђује 2.400 евра на име нематеријалне штете.

2. Трошкови

96. Други подносилац представке је такође тражио 5.000 евра за трошкове настале пред Судом. Трећи подносилац представке тражио је 3.500 евра за исте потребе. Они нису доставили никакву документацију да поткрепе овај захтев.

97. Влада је ове захтеве оспорила као необразложене.

98. У складу са праксом Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су они заиста и неопходно настали и да су оправдани у износу (Iatridis против Грчке (правично задовољење) [ВВ], број 31107/96, став 54, ЕЦХР 2000-XI). У конкретном предмету, с обзиром да подносиоци представке нису доставили никакву документацију да овај захтев поткрепе, Суд га одбацује.

3. Затезна камата

99. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

Г. Члан 46. Конвенције

100. Члан 46. Конвенције, у релевантном делу гласи како следи:

"1. Високе стране уговорнице преузимају обавезу да се повинују правоснажној пресуди Суда у сваком предмету у коме су странке.

2. Правоснажна пресуда Суда се доставља Комитету министара који надгледа њено извршење ..."

101. Трећи подносилац представке сматрао је да Суд треба да наложи Туженој држави да поново покрене парнични поступак у коме би домаћи судови применили начела која је Суд утврдио у овој пресуди и тако да се осигура, по завршетку свих релевантних управних поступака, да ће подносилац представке бити поново запослен у полицији.

102. Суд примећује да члан 426. Закона о парничном поступку прописује да се правноснажно окончан поступак може поновити ако странка стекне могућност да употреби одлуку Европског суда за људска права којом је утврђена повреда људског права, што би могло да буде од утицаја на доношење повољније одлуке.

103. У светлу горе наведеног, Суд сматра да није неопходно да наложи тражену појединачну меру.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Проглашава представке првог и другог подносиоца допуштеним;

2. Проглашава притужбу трећег подносиоца представке према члану 8. недопуштеном;

3. Проглашава притужбу трећег подносиоца представке према члану 6. став 1. допуштеном;

4. Утврђује да је дошло до повреде члана 8. Конвенције у погледу првог и другог подносиоца представке;

5. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције у погледу сва три подносиоца представке;

6. Утврђује

(a) да Тужена држава, на име накнаде нематеријалне штете, треба да плати другом подносиоцу представке, у року од три месеца од дана када пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, 5.800 евра (пет хиљада осам стотина евра), заједно са порезом који се може наплатити и који ће се претворити у валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате;

(б) да Тужена држава треба, на име накнаде нематеријалне штете, да плати трећем подносиоцу представке, у року од три месеца од дана када пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, 2.400 евра (две хиљаде четири стотине евра), заједно са порезом који се може наплатити и који ће се претворитиу валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате;

(c) да од истека горе наведена три месеца до исплате треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;

7. Одбија преостали део захтева подносилаца представки за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 12. јануара 2016. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

THIRD SECTION

CASE OF MILOJEVIĆ AND OTHERS v. SERBIA

(Applications nos. 43519/07, 43524/07 and 45247/07)

JUDGMENT

STRASBOURG

12 January 2016

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Milojević and Others v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Chamber composed of:

Luis López Guerra, President,

Helena Jäderblom,

Helen Keller,

Johannes Silvis,

Dmitry Dedov,

Branko Lubarda,

Pere Pastor Vilanova, judges,

and Marialena Tsirli, DeputySection Registrar,

Having deliberated in private on 15 December 2015,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in three applications (nos. 43519/07, 43524/07 and 45247/07) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by three Serbian nationals, Mr Ivan Milojević ("the first applicant"), Mr Miodrag Radosavljević ("the second applicant") and Mr Petar Veličković ("the third applicant"), on 5 September 2007 and 3 October 2007 respectively. They were born in 1978, 1952 and 1962.

2. The first and the second applicants, who live in Ćuprija,were represented by Mr M. Cvetković, a lawyer practising in Belgrade. The third applicant, who lives in Niš, was represented by Mr Z. Mitić, a lawyer practicing in Niš. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Ms V. Rodić.

3. The applicants alleged, in particular, that their dismissal violated their right to private life and that judicial decisions delivered in respect of their dismissals were arbitrary.

4. On 3 September 2013complaints concerning the alleged violation of applicants’ right to private life and arbitrariness of judicial decisions were communicated to the Government and the remainder of the applications was declared inadmissible.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

A. Introduction

5. The applicants were employed as police officers. They were all charged with the commission of various criminal offences. They were dismissed from the police force pursuant to Article 45 of the Ministry of Interior Act 1991 which was in force at the time. Subsequently, all the applicants were acquitted. However, their dismissals remained in force. They unsuccessfully challenged their dismissals in civil proceedings before the national courts.

B. Particular circumstances

1. The first applicant

6. On 26 April 2004 a criminal complaint was lodged against the first applicant with the Jagodina District Court ("the District Court"). He was reported to have instigated his superior, the second applicant, to abuse his power. He was arrested the same day and criminal proceedings were instituted against him.

7. On 26 April 2004, simultaneously with the initiation of criminal proceedings, the Ministry of Interior instituted disciplinary proceedings against the applicant. He was suspended from the police force on the same day, pending the decision of the Disciplinary Court.

8. On 5 May 2004 the Ćuprija Municipal Prosecutor charged the applicant for alleged instigation to abuse of power.

9. On 7 June 2004 the competent directorate of the Ministry of the Interior rendered a decision by which the applicant was dismissed from the police force. The decision noted that criminal proceedings had been instituted against the applicant and that Article 45 of the Ministry of Interior Act 1991 which was in force at the time of the dismissal could beapplied. The applicant lodged an appeal against this decision. On 16 July 2004 the Minister, acting as a second-instance administrative body, rejected his appeal, confirming the dismissal.

10. On 27 August 2004 the disciplinary proceedings against the applicant were stopped without any decision on the merits. The Disciplinary Court concluded that the applicant had already been dismissed from the police force as a result of the initiation of the criminal proceedings against him and that this fact rendered the disciplinary proceedings redundant.

11. On 29 November 2004 the Ćuprija Municipal Court ("the Municipal Court") acquitted the applicant. The Prosecutor appealed against this decision. On 29 March 2005 the District Court confirmed the Municipal Court’s decision and the applicant’s acquittal became final.

12. Shortly after the applicant’s acquittal in the criminal proceedings, he instituted civil proceedings in which he requested the annulment of the above decisions on dismissal. On 10 March 2006 the Municipal Court accepted the applicant’s claim and ordered the Ministry of Interior to reinstate him in his former post. The court held that the formulation of Article 45 of the 1991 Ministry of Interior Act left broad discretionary powers to the Ministry of Interior to dismiss its employees even when no criminal responsibility was attributable to them. It concluded that this legal solution "most certainly leftthe possibilityof abuse of this authority." It also observed that the applicant had been acquitted in criminal proceedings instituted against him. Finally, the court noted that the applicant had been dismissed without any determination of his disciplinary responsibility but solely through the use of the discretionary power given to the Ministry by Article 45 of the 1991 Ministry of Interior Act and without any further reasoning.

13. The Ministry of the Interior appealed against this decision. On 2 November 2006 the District Court upheld the decision and reasoning of the Municipal Court.

14. The Ministry of the Interior lodged an appeal on points of law before the Supreme Court. On 25 April 2007 the Supreme Court quashed the District Court’s decision and decided that the applicant’s dismissal was lawful. According to the Supreme Court, the Ministry of Interior had used its discretionary power under Article 45 of the Ministry of Interior Act 1991 in accordance with the law. It concluded that the applicant’s acquittal in the criminal proceedings and the absence of a decision on the merits in the disciplinary proceedings were irrelevant to his dismissal. It also held that the lower courts had overstepped the limits of their authority in considering the necessity, proportionality and correctness of the dismissal decision.

2. The second applicant

15. On 26 April 2004 a criminal complaint was lodged against the second applicant with the District Court. He was alleged to have committed the crime of abuse of power. He was arrested the same day and criminal proceedings were instituted against him.

16. On 26 April 2004, simultaneously with the initiation of the criminal proceedings, the Ministry of Interior instituted disciplinary proceedings against the applicant. He was suspended from the police force on the same day, pending the decision of the Disciplinary Court.

17. On 5 May 2004 the Municipal Prosecutor charged the applicant with alleged abuse of power.

18. On 7 June 2004 the Ministry of Interior rendered a decision by which the applicant was dismissed from the police force. The reasoning of the decision was identical to that in the case of the first applicant. The applicant appealed against this decision. On 19 July 2004, the second-instance administrative body confirmed the decision.

19. On 27 August 2004 the disciplinary proceedings against the applicant were stopped without any decision on the merits for the same reasons as in the case of the first applicant.

20. On 29 November 2004 the Municipal Court acquitted the applicant. The prosecutor lodged an appeal which was dismissed on 29 March 2005 by the District Court.It confirmed the Municipal Court’s decision and the applicant’s acquittal became final.

21. The applicant instituted civil proceedings after the acquittal, in which he requested the annulment of the above decision on dismissal. On 25 April 2005 the Municipal Court accepted the applicant’s claim and ordered the Ministry of Interior to reinstate him in his previously held post. The reasoning of the court was the same as in the case of the first applicant.

22. The Ministry of the Interior appealed against this decision. On 8 July 2005 the District Court upheld the decision and reasoning of the Municipal Court.

23. The Ministry of the Interior lodged an appeal on points of law. On 27 March 2007 the Supreme Court quashed the above decisions on the same grounds as in the case of the first applicant.

3. The third applicant

24. On 19 October 1999, the Vranje District Prosecutor lodged an indictment with the Vranje District Court ("the District Court") against the third applicant for the alleged unauthorised possession of weapons and ammunition. On 17 December 1999 the Vranje District Court found him guilty as charged and sentenced him to one year of imprisonment.

25. On 14 June 2000 the Ministry of Interior rendered a decision by which the applicant was dismissed from the police force with the same reasoning as in the case of the first and the second applicants. The applicant appealed. On 13 July 2000 the second-instance administrative body confirmed the above decision. No disciplinary proceedings were instituted against the applicant.

26. On 6 November 2001 the Supreme Court confirmed the applicant’s conviction in criminal proceedings. The applicant lodged a request for the re-opening of the proceedings, which was granted. On 2 September 2005 the Vranje District Court acquitted the applicant. The Prosecutor appealed against this decision. On 22 February 2006 the Supreme Court confirmed the acquittal.

27. Shortly after the applicant was acquitted in the criminal proceedings, he instituted civil proceedings in which he requested the annulment of the 14 June 2000 decision on dismissal.

28. On 18 October 2006 the Vranje Municipal Court accepted the applicant’s claim and ordered the Ministry of the Interior to reinstate the applicant in his previously held post. The Ministry of the Interior appealed. On 7 February 2007 the Vranje District Court quashed this decision, giving essentially the same reasons as in the decisions of the Supreme Court delivered in the cases of the first and the second applicant. The applicant lodged an appeal on points of law. On 3 August 2007 the Supreme Court upheld the District Court’s decision.

C. Other relevant facts submitted by the parties

29. In the criminal proceedings against the third applicant, another police officer, G.M. was a co-defendant. G.M.was charged with the same crime as the applicant and was acquitted. He is still employed as a police officer.

30. The third applicant also instituted a separate set of civil proceedings in which he requested compensation for non-pecuniary damage related to his unlawful detention, stress sustained in prison and the loss of reputation caused by the imprisonment. On 10 October 2008 the Gnjilane Municipal Court partially accepted the applicant’s claim and awarded him 780,000 dinars (RSD), (approximately 6,330 euros (EUR)). On 18 December 2008 the Gnjilane District Court partially upheld this decision, decreasing the awarded amount to RSD 530,000 (approximately EUR 5,640). The awarded sum was paid to the applicant accordingly.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE

A. The Constitution (Ustav published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - no. 98/06)

31. The relevant provisions of the Constitution read as follows:

"Article 32

Everyone shall have the right to a public hearing before an independent and impartial tribunal established by the law within a reasonable time which shall pronounce judgment on their rights and obligations, grounds for suspicion resulting in initiated procedure and accusations brought against them."

B. Ministry of Interior Act 1991 (Zakon o unutrašnjim poslovima published in the OG RS nos. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/2001 and 106/2003)

32. The relevant provisions of this Act read as follows:

"Article 34

1. A person can be employed by the Ministry of Interior in the post of police officer and employee responsible for specific duties if, besides fulfilling the general requirements for employment in the civil service, he also fulfils the following special requirements:

1) that the person was not convicted of criminal offences against constitutional order and security, the armed forces, economy and property, abuse of power and crimes motivated by financial gain or immoral motives;

2) that no criminal proceedings are pending against the person for criminal offences which are prosecuted ex officio and that there is no protective measure established by a final decision of the court precluding the applicant from employment or conduct of duties, as long as such protective measure is in force.

...

Article 45

An employee of the Ministry of Interior shall be dismissed ex lege if convicted by a final decision of a court for crimes enumerated in Article 34(1)(1) of this Act; an employee of the Ministry of Interior can also be dismissed if he or she ceases to fulfil the requirements of Article 34(1) or (2) of this Act or it is subsequently discovered that he or she did not meet the requirements for employment in the civil service at the time of employment."

C. Subsequent amendments of the Ministry of interior Act 1991

33. In 2005 the Ministry of Interior Act 1991 was repealed and the Police Act 2005 was adopted following an official letter of the Constitutional Court instructing the Parliament to clarify the reasons for the dismissal of police officers against whom criminal proceedings were initiated. The Constitutional Court in its letter also requested the Parliament to determine the rights of those officers who were acquitted or against whom the charges were dropped. Article 165(3) of the Police Act 2005 provides that a police officer can only be suspended pending criminal proceedings.

D. Civil Service Act 1991 (Zakon o radnim odnosima u državnim organima published in OG RS nos. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/2001 and 39/2002)

34. The relevant provision of this Act reads as follows:

"Article 6

A person can join the civil service provided that he or she:

1) is a national of SFR Yugoslavia;

2) is over 18 years old;

3) fulfils general health requirements;

4) has adequate education;

5) has never been sentenced for the commission of a crime to more than 6 months’ imprisonment and has never been convicted for a crime which makes that person unsuitable for the civil service;

6) fulfils other requirements provided by law or other rules or by the act on systematisation of a particular organ."

E. Civil Procedure Act 2011 (Zakon o parničnom postupku; published in OG RS, no. 72/11)

35. Article 426 § 11 of the 2011 Act provides that terminated civil proceedings may be reopened if it subsequently becomes possible for a party in civil proceedings to rely on a judgment of the European Court of Human Rights finding a violation of a human right, which could have resulted in a more favourable decision in the domestic proceedings.

F. Case-law of the Constitutional Court

36. The Constitutional Court has so far delivered two decisions in cases with essentially the same factual background as those in the present cases (Stefanović v. Serbia, UŽ-753/2008, 19 January 2011 and Radovanović v. Serbia, UŽ-1757/2009, 27 September 2012). The relevant parts of the decision of 27 September 2012 read as follows:

"The Constitutional Court finds that Article 45 of the Ministry of Interior Act provides for a possibility, but not an obligation, of delivering a decision on termination of employment of a police officer when criminal proceedings are opened against him for criminal offences that are prosecuted ex officio.

Therefore, the only condition that needs to be met at the moment of the delivery of the decision on termination of employment which is founded on the discretionary power from the quoted provision of the Act is that criminal proceedings against a police officer are ongoing.

In the opinion of the Constitutional Court, the possibility of dismissing a police officer in accordance with Article 45 of the Ministry of Interior Act was introduced precisely for the purpose of protecting the specific nature of the Ministry’s work and its particular significance for State affairs. On the other hand, the actual utilisation of this possibility presupposes the limitation of the rights of individuals for the protection of the public interest. Every limitation of individual rights must be necessary for the achievement of a legitimate goal and that goal is, in this case, the protection of the interests of police integrity.

The Constitutional Court points out that the civil courts in labour disputes, when deciding on the annulment of an act delivered on the basis of discretionary power, are bound to examine the lawfulness of such acts. In this particular case, this means that the civil courts should have examined if the decision on the termination of employment could be delivered and if the conditions for its delivery required by law were met. This means that the legality of the decision on termination of employment should be assessed in the light of the circumstances of a specific case at the moment of the delivery of the decision. It is the Constitutional Court’s opinion that the subsequent acquittal of the applicant in the criminal proceedings cannot be of relevance when assessing the legality of the impugned decision on termination of employment, since the Ministry of Interior Act prescribes as the only condition for the dismissal the initiation of the criminal proceedings at the time of the delivery of the decision.

The Ministry of Interior Act, however, has no instructions on the legal consequences of the final judgment of a criminal court by which the defendant is acquitted and the influence of such decision on the police officer’s dismissal.

Since the Ministry of Interior Act gives discretionary power to the competent authority to use or not to use its right to dismiss a police officer if criminal proceedings are instituted against him, and since no provision of this Act provides an answer on what are the legal consequences of the acquittal of the former employee, the Constitutional Court holds that in this particular case it was necessary for the civil courts to assess, besides the legality of the decision on dismissal, the issue of the proportionality between the legitimate aim which was sought to be achieved by these decisions on one side and individual rights on the other.

The ordinary courts in this case failed to assess the nature of the limited rights, the aim of that limitation, the achievement of such aim and proportionality between the legitimate aim and the consequences of the limitation of individual rights produced by the decision on dismissal reached in accordance with discretionary powers from Article 45 of the Ministry of Interior Act [...], which resulted in violation of the applicant’s right to a fair trial and his right to work."

37. In its decision of 19 January 2011 the Constitutional Court also noted:

"The Constitutional Court finds that the potential use of discretionary powers [under Article 45 of the Ministry of Interior Act] contrary to the purpose for which it was established, or potential abuse of such power, had to be a subject of deliberation in the civil proceedings against the impugned decision on dismissal before the ordinary courts. In the opinion of the Constitutional Court, these proceedings are a ‘corrective measure’ in cases where the discretionary power was used contrary to the purpose for which it was established, especially since the Ministry of Interior Act did not prescribe what will happen to an employee who was dismissed [on the grounds of Article 45], but who was acquitted by a final decision in criminal proceedings or the indictment against him was withdrawn.

[...]

On the basis of what has been stated, the Constitutional Court holds that, from the perspective of the right to fair trial, the ordinary courts were obliged to examine if in this specific case the discretionary power of the employer prescribed by Article 45 of the Ministry of Interior Act was exercised contrary to its purpose...

The Constitutional Court holds that the impugned judgments of the District Court [...] and the Supreme Court [...] violated the applicant’s right to fair trial..."

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 8 OF THE CONVENTION

38. The applicants, without relying on any particular provision of the Convention, complain that their dismissal based on the allegation of the commission of criminal offences for which they have been acquitted brought great shame on them and that it deprived them of their material well-being. The Court, being a master of characterisation to be given in law to the facts of any case before it (see Akdeniz v. Turkey, no. 25165/94, § 88, 31 May 2005), considers that this complaint falls to be examined under Article 8 of the Convention, which, in so far as relevant, reads as follows:

"1. Everyone has the right to respect for his private and family life...

2. There shall be no interference by a public authority with the exercise of this right except such as is in accordance with the law and is necessary in a democratic society in the interests of national security, public safety or the economic well-being of the country, for the prevention of disorder or crime, for the protection of health or morals, or for the protection of the rights and freedoms of others."

A. Admissibility

1. As regards the first and second applicant

(a) Whether Article 8 is applicable

39. The Court notes that the parties do not dispute the applicability of Article 8 of the Convention in the present case.

40. It considers that Article 8 is applicable to the applicants’ complaints in that it concerned the protection of their moral and psychological integrity as well as their reputation, all of which fall within the scope of Article 8 of the Convention (see, inter alia, Axel Springer AG v. Germany [GC], no. 39954/08, § 83, 7 February 2012; Kyriakides v. Cyprus, no. 39058/05, § 41, 16 October 2008; X and Y v. the Netherlands, 26 March 1985, § 22, Series A no. 91; Raninen v. Finland, 16 December 1997, § 63, Reports of Judgments and Decisions 1997-VIII; Niemietzv. Germany, 16 December 1992, § 29, Series A no. 251-B). Specifically, in respect to the protection of an individual’s reputation, the Court notes that it has been acknowledged as an interest guaranteed by Article 8 of the Convention (see, inter alia, Pfeifer v. Austria, no. 12556/03, § 35, 15 November 2007;White v. Sweden, no. 42435/02, § 19, 19 September 2006; Chauvy and Others v. France, no. 64915/01, § 70, ECHR 2004-VI; Abeberry v. France (dec.) no. 58729/00, 21 September 2004).

41. The Court further considers that Article 8 of the Convention is applicable to the applicants’ complaints in that they concern the protection of their "inner circle", particularly the material well-being of themselves and their families (see Oleksandr Volkov v. Ukraine, no. 21722/11, § 166, ECHR 2013).

(b) Exhaustion of domestic remedies

42. The Government maintain that the applicants failed to exhaust the effective domestic remedies. Specifically, they did not bring a civil action in accordance with Articles 157, 172, 199 and 200 of the Obligations Act. The Government further argued that the applicants could have lodged a constitutional appeal.

43. The applicants made no comment in this respect.

44. The Court recalls that the rule of exhaustion of domestic remedies referred to in Article 35 § 1 of the Convention requires applicants first to use the remedies provided by the national legal system, thus dispensing States from answering before the Court for their acts before they have had an opportunity to put matters right through their own legal system. In order to comply with the rule, normal recourse should be had by an applicant to remedies which are available and sufficient to afford redress in respect of the breaches alleged (see Akdivar and Others v. Turkey, 16 September 1996, §§ 66-67, Reports 1996-IV; Assenov and Others v. Bulgaria, 28 October 1998, § 85, Reports1998-VIII). Where there are several effective remedies available, it is for the applicant to select which remedy to pursue in order to comply with the requirements of Article 35 § 1 (see Airey v. Ireland, 9 October 1979, § 23, Series A no. 32).

45. Turning to the present case, the Court notes that the applicants were dismissed by the administrative decisions of the Ministry of Interior. They all lodged the appeals against these decisions, which were rejected by the second-instance administrative body. They further initiated civil proceedings in which they raised complaints that were substantially the same as those brought before the Court and which were decided by three instances at the domestic level. In these circumstances, the Court considers that, having exhausted the available remedies in both administrative and civil proceedings, the applicants could not in addition have reasonably been expected to make use of yet another civil proceedings based on Articles 157, 172 § 1, 199 and/or 200 of the Obligations Act (see Matijašević v. Serbia, no. 23037/04, §§ 32 and 33, ECHR 2006-X; Hajnal v. Serbia, no. 36937/06, § 121, 19 June 2012).

46. The Court further recalls that it has already held that a constitutional appeal should, in principle, be considered an effective domestic remedy, within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention, but only in respect of applications introduced against Serbia as of 7 August 2008 (see Vinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06 et seq., § 51, 1 December 2009). It sees no reason to hold otherwise in the present case, and notes that both applicants introduced their complaints before the Court on 5 September 2007.

47. It follows that both limbs of the Government’s objection concerning the exhaustion of domestic remedies must be dismissed.

(c) Other admissibility issues

48. The Court is of the opinion that the first and second applicants’ complaints are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention, and are not inadmissible on any other ground. They must therefore be declared admissible.

3. As regards the third applicant

(a) Compatibility ratione temporis of the third applicant’s Article 8 complaint

49. The Court notes that the Government made no objection in their written observations as to the compatibilityratione temporis of the third applicant’s complaint under Article 8 of the Convention. Nevertheless, the Court reiterates that incompatibility ratione temporis is a matter which goes to the Court’s jurisdiction rather than a question of admissibility in the narrow sense of that term(see Blečić v. Croatia [GC], no. 59532/00, § 67, ECHR 2006-III). Since the scope of the Court’s jurisdiction is determined by the Convention itself, in particular by Article 32, and not by the parties’ submissions in a particular case, the mere absence of a plea of incompatibility cannot extend that jurisdiction. The Court has to satisfy itself that it has jurisdiction in any case brought before it, and is therefore obliged to examine the question of its jurisdiction of its own motion and at every stage of the proceedings (see Blečić, cited above, § 67).

50. The Court reiterates that, in accordance with the general rules of international law, the provisions of the Convention do not bind a Contracting Party in relation to any act or fact which took place or any situation which ceased to exist before the date of the entry into force of the Convention with respect to that Party (see, for example, Kadiķis v. Latvia(dec.), no. 47634/99, 29 June 2000). In order to establish the Court’s temporal jurisdiction it is therefore essential to identify, in each specific case, the exact time of the alleged interference. In doing so the Court must take into account both the facts of which the applicant complains and the scope of the Convention right alleged to have been violated.

51. The Court further notes that in cases where the interference pre-dates ratification while the refusal to remedy it post-dates ratification, to retain the date of the latter act in determining the Court’s temporal jurisdiction would result in the Convention being binding for that State in relation to a fact that had taken place before the Convention came into force in respect of that State. This would be contrary to the general rule of non-retroactivity of treaties (see Blečić, cited above, § 79).

52. Applying the above principles to the present case, the Court observes that the applicant was dismissed on 13 July 2000 while the Convention entered into force in respect of Serbia on 3 March 2004.The Court reiterates that dismissal is, in principle, an instantaneous act, which does not give rise to any possible continuous situation of a violation of the Convention (see Jovanovićv. Croatia (dec.), no. 59109/00, 28 February 2002). The subsequent 2007 decision of the Supreme Court only resulted in allowing the interference allegedly caused by the dismissal - a definitive act which was by itself capable of violating the applicant’s rights - to subsist. That decision, as it stood, did not constitute the interference. Having regard to the date of the applicant’s dismissal, the interference falls outside the Court’s temporal jurisdiction. It follows that the applicant’s complaint under Article 8 must be rejected as incompatible ratione temporis with the provisions of the Convention within the meaning of Article 35 § 3.

53. In view of this conclusion, it is not necessary for the Court to examine the Government’s further objection based on the applicant’s failure to exhaust domestic remedies, his loss of victim status and the abuse of the right of individual application.

B. Merits

1. The parties’ submissions

54. The applicants argued that their dismissal amounted to an interference with their right to respect for their private and family life. They in particular argued that their dismissal from the police force on the basis of the initiation of criminal proceedings against them had affected their reputation which affected them all the more in that they worked and lived in small communities. They further argued that it significantly affected the material well-being of themselves and their families.

55. The applicants contended that this interference was not in accordance with the law within the meaning of Article 8 of the Convention. They submitted that the provision of Article 45 of the Ministry of Interior Act on the ground of which they were dismissed left unlimited discretionary power to the Ministry to terminate the employment of police officers solely on the basis of the initiation of criminal proceedings. The applicants also claimed that this discretionary power was not consistently applied. Theyfurther maintained that the law in question had no provision regulating the renewal of employment upon acquittal in criminal proceedings. They essentially argued that the law was not foreseeable enough and that, for these reasons, it did not satisfy the requirement of lawfulness from Article 8 of the Convention. The applicants further argued that the definitive termination of their employment solely on the basis of the initiation of criminal proceedings was not proportionate to the legitimate aim pursued.

56. The Government acknowledged that the applicants’ dismissal consituted an interference with their private and family life, but argued that such interference was in accordance with the law and that it was proportionate to the legitimate aim pursued.

57. They maintained that the applicants’ dismissal was grounded on an explicit legal provision. While admitting that this legal provision "had certain failures" in sense that it was "imprecise... in respect of the rights of those persons wishing to return to work with the Ministry of Interior upon...acquittal", such failures had later beenremedied by the Constitutional Court and through the adoption of the new Police Act of 2005. The Government further argued that, although imprecise, the provision was "consistently applied" by the Ministry of Interior and such actions were upheld by the Supreme Court.

58. They further submitted that the interference pursued a legitimate aim, namely the protection of the reputation of the Ministry of the Interior. It was the opinion of the legislature, the Government argued, that the prescribed discretionary power for dismissal was necessary to protect the reputation of the service dealing with detection of perpetrators of criminal acts, and that it was not consistent with the position of police officers to have criminal proceedings initiated against them.

2. The Court’s assessment

(a) Whether there was an interference with applicants’ right to private and family life

59. Although no general right to employment can be derived from Article 8, the Court has consistently held that the notion of "private life" includes professional activities (see, inter alia,Fernández Martínezv. Spain [GC], no. 56030/07, §§ 109-110, ECHR 2014, Bigaeva v. Greece, no. 26713/05, § 23, 28 May 2009, and Oleksandr Volkov v. Ukraine, no. 21722/11, §§ 165-67, ECHR 2013). The Court reiterates its established case-law which provides that dismissal from office can constitute an interference with the right to respect for private life (see Oleksandr Volkov v. Ukraine, cited above, § 165 and Kyriakides v. Cyprus, no. 39058/05, § 50, 16 October 2008). The reasons for dismissal can also affect the applicants’ reputation (see, mutatis mutandis, Kyriakides, cited above, § 52). It can also have an impact on their "inner circle", as the loss of job must have tangible consequences for the material well-being of the applicants and their families (see, mutatis mutandis, Oleksandr Volkov, cited above, § 166).

60. Turning to the present case,the Court is prepared to accept that the dismissal of the applicants from the police force affected a wide range of their relationships with other persons, including relationships of a professional nature. Likewise, the Court accepts that it had an impact on their "inner circle" as the loss of their job must have had tangible consequences for the material well-being of the applicants and their families. Moreover, the Court accepts that the reason for the applicant’s dismissal, namely the initiation of criminal proceedings against them, must have had affected their reputation.

61. It follows that the applicants’ dismissal constituted an interference with their right to respect for private life within the meaning of Article 8 of the Convention.

(b) Whether the applicants’ dismissal was in accordance with the law

62. The Court reiterates its settled case-law according to which the expressions "prescribed by law" and "in accordance with the law" in Articles 8 to 11 of the Convention not only require that the impugned measure should have some basis in domestic law, but also refer to the quality of the law in question. The law should be both adequately accessible and foreseeable, that is, formulated with sufficient precision to enable the individual - if need be with appropriate advice - to regulate his conduct (see the Sunday Times v. the United Kingdom (no. 1) judgment of 26 April 1979, Series A no. 30, p. 31, § 49; the Larissis and Others v. Greece judgment of 24 February 1998, Reports 1998-I, p. 378, § 40; Hashman and Harrup v. the United Kingdom [GC], no. 25594/94, § 31, ECHR 1999-VIII; Rotaru v. Romania [GC], no. 28341/95, § 52, ECHR 2000-V, Hasan and Chaush v. Bulgaria [GC], no. 30985/96, § 84, ECHR 2000-XI).

63. For domestic law to meet these requirements it must afford a measure of legal protection against arbitrary interferences by public authorities with the rights safeguarded by the Convention. In matters affecting fundamental rights it would be contrary to the rule of law, one of the basic principles of a democratic society enshrined in the Convention, for a legal discretion granted to the executive to be expressed in terms of an unfettered power. Consequently, the law must indicate with sufficient clarity the scope of any such discretion conferred on the competent authorities and the manner of its exercise (see Rotaru, cited above, § 55).

64. Animprecise formulation of the law can be rectified if sufficient procedural safeguards are set in place, such as adversarial proceedings before an independent body which can scrutinize the application of the discretionary powers and ensure that they are not exercised in an arbitrary manner (see M. and Others v. Bulgaria, no. 41416/08, § 100, 26 July 2011 and Al-Nashif v. Bulgaria, no. 50963/99, §§ 123, 20 June 2002). It is not enough that the discretionary power, unconfined in its terms, is only formally subject to judicial scrutiny (Ostrovar v. Moldova, no. 35207/03, § 100-101 and 105-108, 13 September 2005). The body in question must be competent to examine whether the measures taken pursue a legitimate aim and are proportionate (M. and Others v. Bulgaria, cited above, § 100).

65. Turning to the present case, the Court at the outset notes that the Government acknowledgethe imprecise formulation of Article 45 of the Ministry of Interior Act. This provision left to the complete discretion of the Ministry the decision about the dismissal of the officers against whom criminal proceedings were under way. It provided no guidance as to the exercise of this discretionary power. It also provided no instruction as to the consequences of the acquittal of the police officers. In the absence of any explanation as to the use of the discretion, the legislation on the basis of which the applicants were dismissed was not only imprecise, but it was arbitrarily applied by the Ministry of Interior.

66. The Court further notes that the above deficiencies of the law might have been ameliorated through the establishment of procedural safeguards, such as adversarial proceedings before an independent body, against arbitrary exercise of the discretion left to the Ministry. The Court acknowledges that the applicants had access to civil proceedings to challenge the legality of their dismissal. However, it notes that the Supreme Court explicitly refused to scrutinise the manner in which the discretionary powers were exercised by the Ministry, stymying the attempt of the lower courts to examine the legitimacy and proportionality of the impugned measures. The Supreme Court, therefore, failed to provide meaningful independent scrutiny of the applicants’ dismissals. It applied a formalistic approach and left the Ministry full and uncontrolled discretion. As these civil proceedings did not provide any meaningful judicial scrutiny, there was no safeguard against arbitrariness.

67. In view of the above, the Court concludes that Article 45 of the Ministry of Interior Act 1991 on the basis of which the applicants were dismissed did not satisfy the requirement of foreseeability. Accordingly, the applicants’ dismissal was not "in accordance with the law", as required by Article 8 § 2 of the Convention.

68. In view of this conclusion, the Court is not required to examine the remaining issues, which concern the existence of a legitimate aim and proportionality.

69. There has therefore been a violation of Article 8 of the Convention concerning the first and second applicant.

II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION

70. The applicants complain, under Article 6 § 1 of the Convention, that the decisions of the domestic authorities in civil proceedings regarding their dismissal were arbitrary and lacked sufficient reasons.

71. The relevant part of Article 6 § 1 reads as follows:

1. In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a fair and public hearing ... by an independent and impartial tribunal established by law. Judgment shall be pronounced publicly ...

A. Admissibility

1. Exhaustion of domestic remedies

72. The Government argued that the applicants failed to exhaust the effective domestic remedies. Specifically, they failed to lodge a constitutional appeal.

73. The applicants made no comment in this respect.

74. The Court recalls that it already dealt with this objection when it ruled on admissibility of the applicants’ complaints under Article 8 of the Convention (see §§ 45-47 above). It sees no reason to depart from these findings.

75. It follows that the Government’s objection concerning the exhaustion of domestic remedies must be dismissed.

2. Compatibility of the third applicant’s Article 6 § 1 complaint ratione temporis

76. The Court has already held that the applicant’s complaint under Article 8 of the Convention related to his dismissal is incompatible ratione temporis with the Convention (see § 52 above). It remains to be determined whether the Court has temporal jurisdiction to entertain the applicant’s complaint under Article 6 § 1 of the Convention.

77. The Court must reiterate at the outset the difference in the nature of the interests protected by Articles 6 and 8 of the Convention. While Article 6 affords a procedural safeguard, namely the "right to a court" which will give "reasons for its decisions" in the determination of one’s "civil rights and obligations", Article 8 serves the wider purpose of ensuring proper respect for, inter alia, private and family life. The difference between the purpose pursued by the respective safeguards afforded by Articles 6 and 8 may, in the light of the particular circumstances, justify the examination of the same set of facts under both Articles (see, among many authorities, McMichael v. the United Kingdom, 24 February 1995, § 91, Series A no. 307-B and Golder v. the United Kingdom, 21 February 1975, §§ 20-22, Series A no. 18). The Court observes that the possibility of reaching different legal results when applying different legal rules on one factual situation is obvious (see, for example, in the context of Articles 6 and 8 Anghel v. Italy, no. 5968/09, §§ 71 et seq, 25 June 2013).

78. The Court recalls the principles relevant for the determination of its temporal jurisdiction elaborated above (see § 49-51). The Court, however, reiterates its established case-law that when the applicant has a defendable claim under domestic law at the time of the Convention’s entry into force for the Respondent, the claim outlives the original fact, act or situation from which the claim arises and the Court’s competence ratione temporis is to be examined in relation to the domestic proceedings related to this claim if the applicant, in fact, raised the complaint against these proceedings (see Kotov v. Russia [GC], no. 54522/00, § 69, 3 April 2012; Plechanow v. Poland, no. 22279/04, §§ 76 et seq., 7 July 2009; Broniowski v. Poland (dec.) [GC], no. 31443/96, §§ 74 et seq., ECHR 2002-X; Jovanović, cited above).

79. The Court finds that there can be no doubt that the applicant’s Article 6 complaint is raised against the proceedings in which the legality of his dismissal was challenged. Given that these proceedings both commenced and were finalized after the Convention came into force in respect of Serbia, and considering that the applicant at the time had a defendable claim under the Serbian legal system, the Court concludes that it has jurisdiction ratione temporis to entertain the applicant’s complaint under Article 6 § 1 of the Convention.

3. Other admissibility issues

80. The Court is of the opinion that the applicants’ complaints under Article 6 § 1 are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention, and are not inadmissible on any other ground. They must therefore be declared admissible.

B. Merits

1. The parties’ submissions

81. The applicants complain, under Article 6 § 1 of the Convention, that the decisions of the domestic authorities in civil proceedings regarding their dismissal were arbitrary and lacked sufficient reasoning. They claim that these decisions simply reiterated legal provisions on the basis of which they were dismissed without any further explanation as to the reasons and the appropriateness of their application in their specific cases. They argue that such considerations were of crucial importance since the legal provision which served as the basis for their dismissal was itself arbitrary, leaving the unlimited discretionary power to the Ministry of Interior to decide whether to apply it or not.

82. The Government disagreed. They claimed that the impugned decisions were sufficiently reasoned and that, at the time of their delivery, they constituted a body of a consistent case-law of the domestic courts on the relevant issue.

2. The Court’s assessment

83. The Court reiterates that according to its established case-law, reflecting a principle linked to the proper administration of justice, judgments of courts and tribunals should adequately state the reasons on which they are based. The extent to which this duty to give reasons applies may vary according to the nature of the decision and must be determined in the light of the circumstances of the case (see Ruiz Torija v. Spain and Hiro Balani v. Spain,9 December 1994, §§ 27, 29, Series A nos. 303-A and 303-B; andHiggins and Others v. France, 19 February 1998, § 42, Reports 1998-I). Although Article 6 § 1 obliges courts to give reasons for their decisions, it cannot be understood as requiring a detailed answer to every argument of the parties involved (see Van de Hurk v. the Netherlands, 19 April 1994, § 61, Series A no. 288). When applying legal rules lacking in precision, however, the domestic courts must show particular diligence in giving sufficient reasons as to why such a rule was applied in a particular manner, given the circumstances of each specific case. Merely citing the language of the imprecise provision cannot be regarded as sufficient reasoning (see H. v. Belgium, 30 November 1987,§ 53, Series A no. 127-B).

84. Turning to the present case, the Court must at the outset reiterate its finding as to the quality of the legal provision on the ground of which the applicants were dismissed and the conduct of the domestic courts in applying this provision (see §§ 65-68 above). The Court also notes that the Constitutional Court of Serbia, after becoming fully operational in 2008, had an opportunity to deal with two cases raising substantially identical issues to those brought by the applicants before this Court. In its decisions cited above (see §§ 36-37), it concluded that both the law on the basis of which the applicants had been dismissed and the judicial decisions which were identical to those rendered in the applicants’ cases had been arbitrary in violation of the right to a fair trial. In light of the almost identical factual and legal circumstances of the cases resolved by the Constitutional Court and the present case, the Court sees no reason to depart from the reasoning of the Constitutional Court.

85. There has therefore been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.

III. APPLICATION OF ARTICLES 41 AND 46 OF THE CONVENTION

A. Article 41 of the Convention

86. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

1. Damage

(a) As regards the first applicant

87. The first applicant did not submit a claim for just satisfaction. Accordingly, the Court considers that there is no call to award him any sum on that account.

(b) As regards the second applicant

88. The second applicant claimed EUR 20,000 in respect of pecuniary damage and EUR 10,000in respect of non-pecuniary damage.

89. The Government disputed his claims. With respect to pecuniary damage they pointed out that the claim was not substantiated and insufficiently specified. They further claimed, in respect of both types of damage, that no causal link could be discerned between the damage and the violation.

90. The Court finds that the applicant’s claim of a lump-sum of EUR 20,000 for pecuniary damage is not specified and substantiated. For these reasons, it rejects this claim.

91. With regard to non-pecuniary damage, the Court considers that the applicant must have suffered distress and anxiety on account of the violationsfound. Ruling on an equitable basis, it awards the applicant EUR 5,800 in respect of non-pecuniary damage.

(c) As regards the third applicant

92. The applicant claimed EUR 95,000 in respect of pecuniary damage for the loss of salary from the day of his dismissal on 13 July 2000 until the day when he managed to find new employment on 28 June 2011. He based his claim on the average salary of the police officers holding the same rank as his at the time of dismissal. He did not claim any interests or inflation adjustments. He further claimed EUR 6,000 in respect of non-pecuniary damage.

93. The Government maintained that no causal link could be discerned between the damage and the violation.

94. With regard to pecuniary damage, the Court agrees with the Government that there is no causal link between the damage and the violation found. The Court, therefore, rejects the applicant’s claim for pecuniary damage.

95. With regard to non-pecuniary damage, the Court considers that the applicant must have suffered distress and anxiety on account of the violation found. Ruling on an equitable basis, it awards the applicant EUR 2,400 in respect of non-pecuniary damage.

2. Costs and expenses

96. The second applicant also claimed EUR 5,000 for the costs and expenses incurred before the Court. The third applicant claimed EUR 3,500 for the same purposes. They provided no documentation in support of this claim.

97. The Government contested these claims as unsubstantiated.

98. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are reasonable as to quantum (Iatridis v. Greece (just satisfaction) [GC], no. 31107/96, § 54, ECHR 2000-XI). In the present case, regard being had to the fact that the applicants have provided no documentation in support of this claim, the Court rejects it.

3. Default interest

99. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

D. Article 46 of the Convention

100. Article 46 of the Convention, in so far as relevant, reads as follows:

"1. The High Contracting Parties undertake to abide by the final judgment of the Court in any case to which they are parties.

2. The final judgment of the Court shall be transmitted to the Committee of Ministers, which shall supervise its execution...."

101. The third applicant considered that the Court should order the Respondent to re-open the civil proceedings in which the domestic courts would apply the principles established by the Court in this judgment and in such manner secure, upon the finalisation of all relevant administrative procedures of verification, the renewal of the applicant’s employment in the police force.

102. The Court notes that Article 426.11 of the Civil Procedure Act provides that a case may be reopened if a party to civil proceedings gains an opportunity to rely on a judgment of the European Court of Human Rights finding a violation of a human right, which may have precluded a more favourable outcome of the civil proceedings in question.

103. In light of the above, the Court does not consider it necessary to order the requested individual measure.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

1. Declares the applications of the first and second applicant admissible;

2. Declares the third applicant’s complaint under Article 8 inadmissible;

3. Declares the third applicant’s complaint under Article 6 § 1 admissible;

4. Holds that there has been a violation of Article 8 of the Convention with respect to the first and second applicant;

5. Holds that there has been a violation of Article 6§ 1 of the Convention with respect to all three applicants;

6. Holds

(a) that the respondent State is to pay the second applicant, within three monthsfrom the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 5,800 (five thousand eight hundred euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage,to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;

(b) that the respondent State is to pay the third applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 2,400 (two thousand four hundred euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage,to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;

(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amountsat a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

7. Dismisses the remainder of the applicants’ claims for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 12 January 2016, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.