1.6.5 Pravično suđenje
1.8 Član 8. - pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, doma i prepiske
1.8.3.2 Veze sa drugima
1.8.4 Porodični život
1.8.10 Porodični odnosi

Zbirke

Sudska praksa
Presuda ESLJP
Veće

Sažetak

Predmet je formiran na osnovu predstavke protiv Republike Srbije, koju je Sudu podnela gđa Vesna Damnjanović. Podnositelja predstavke se žalila na neizvršenje privremene mere za starateljstvo nad decom.

Povodom tvrdnji podnositelјke da je došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije, u potpunosti je prihvaćena argumentacija zastupnika, jer je Sud zaklјučio: 1. postupak izvršenja presude o razvodu braka, izdržavanja i poveravanja dece trajao je oko dve godine; 2. deca su tokom postupka iskazala spremnost da provode vreme sa podnositelјkom predstavke, ali su jasno stavile do znanja da žele da žive sa tuženim; 3. tuženi je tokom većeg dela postupka bio nekooperativan; 4. Centar za socijalni rad i drugi državni organi (u prvom redu sud) imali su konstruktivnu ulogu – na primer u nekoliko navrata je podnositelјki bilo omogućeno da viđa svoju decu u prostorijama Centra za socijalni rad, sud je sve vreme postupka imao veoma aktivnu ulogu; 5. domaći sud je u pokušaju da natera tuženog na saradnju u dva navrata istom izricao novčane kazne; 6. najvažnije je da je sud 17. aprila 2008. godine naredio fizičku predaju dece podnositelјki, ali je ona, iako veoma marlјiva tokom trajanja postupka, bila nespremna da ih preuzme fizički zbog odsustva njihove izričite saglasnosti u tom smislu. Kod takvog stanja stvari Sud je smatrao da se ne može izvesti zaklјučak o tome da država nije preduzela sve neophodne mere u cilјu izvršavanja pravosnažne presude o predaji dece, zbog čega nije bilo povrede člana 6 stav 1 Konvencije.

Povodom tvrdnji podnositelјke da je povređen član 8 Konvencije Sud je uzeo u obzir sledeće principe iz svoje prakse:
- uzajamno uživanje dece u društvu sa roditelјima čini fundamentalni elemenat «porodičnog života»;
- država ima pozitivne obaveze u vezi sa poštovanjem porodičnog života pri čemu se mora postići pravična ravnoteža između interesa pojedinca i društva u celini u čemu država ima izvesni prostor za slobodnu procenu;
- u vezi sa članom 8 roditelјi imaju pravo da žive sa svojom decom, a obaveza države je da preduzme mere radi olakšanja toga
- ono što je odlučujuće u vezi sa procenom mera državnih organa je to da li su preduzeli sve neophodne mere koje se od njih mogu razumno očekivati prema okolnostima datog slučaja
- u tom pogledu adekvatnost mera se procenjuje prema brzini njihove primene, jer protek vremena može imati nesagledive posledice na odnos između deteta i roditelјa koji ne živi sa detetom
- prinudne mere u ovakvim situacijama nisu poželјne u ovoj osetlјivoj materiji, ali upotreba sankcija ponekad je neizbežna u slučaju neazakonitog ponašanja roditelјa sa kojim dete ne živi

U svetlosti iznetih principa primenjenih na konkretan slučaj Sud je najpre uzeo u obzir da je u ovom slučaju privremena mera stavlјena van snage donošenjem presude. Zatim, Sud je imao u vidu da je domaći sud kažnjavao podnosioca kako bi ga naterao da se povinuje presudi. Ipak, najvažnije je to što su deca 30. avgusta 2004. godine i fizički predata podnositelјki, ali da ona sama nije bila u mogućnosti da preuzme brigu nad njima, jer su deca odbijala da napuste tuženog. Imajući sve to u vidu, Sud je smatrao da je u konkretnom slučaju država preduzela sve neophodne mere u cilјu izvršenja privremene mere određene tokom postupka pred domaćim sudom, kao i presude domaćeg suda zbog čega nije bilo povrede član 8 Konvencije.

Preuzmite presudu u pdf formatu

На основу члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст) објављује се, на српском и енглеском језику, Пресуда Европског суда за људска права по представци број 5222/07 - Дамњановић против Србије, која гласи:

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. бр. 113/2008 од 12.12.2008. године.

"САВЕТ ЕВРОПЕ
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ ДАМЊАНОВИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 5222/07)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР 18. новембар 2008. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним чланом 44. став 2 Конвенције. Могуће су редакторске промене.

У предмету Дамњановић против Србије,

Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у саставу:

Francoise Tulkens, председник,

Ireneu Cabral Barreto,

Vladimiro Zagrebelsky,

Danute Jočiene,

Драгољуб Поповић,

András Sajó,

Isil Karakas, судије

и Sally Dollé, секретар Одељења,

после већања на затвореној седници одржаној 21. октобра 2008. године,

изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 5222/07) против Србије коју је Суду поднела по члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту звана "Конвенција") држављанка Србије, гђа Весна Дамњановић (у даљем тексту звана "подноситељка представке"), дана 22. јануара 2007. године.

2. Подноситељку представке је заступао г. С. Митић, адвокат из Пирота. Владу Србије (у даљем тексту звана "Влада") заступао је њен заступник, г. С. Царић.

3. Председник Већа је представки дао приоритет у складу са Правилом 41. Пословника Суда.

4. Подноситељка представке се жалила на неизвршење привремене мере за старатељством над децом, као и због каснијег пропуста тужене државе да изврши правоснажну пресуду ради старатељства над децом.

5. Суд је 9. јануара 2008. године одлучио да представка буде достављена Влади. Према одредбама члана 29. став 3. Конвенције, такође, је одлучено да се основаност представке разматра заједно са њеном допуштеношћу.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

6. Подноситељка представке је рођена 1967. године и живи у Обреновцу.

А. Увод

7. Подноситељка представке се 1994. године удала за Д. С. (тужени). Њихове кћерке А и Б (деца) рођене су 1996. године, односно 1998. године.

8. У априлу 2003. године подноситељка представке се одселила, заједно са децом, у кућу њених родитеља у Обреновцу.

9. Подноситељка представке је 7. априла 2003. године поднела тужбу Општинском суду у Пироту ради развода брака, старатељства над децом и издржавања деце. Подноситељка представке је, такође, тражила привремено старатељство над децом до завршетка парничног поступка.

10. Тужени је 14. августа 2003. године вратио децу у Пирот.

Б. Права подноситељке представке на привремено старатељство над децом

11. Општински суд је 5. септембра 2003. године усвојио привремену меру старатељства коју је тражила подноситељка представке.

12. Окружни суд у Пироту је укинуо ову одлуку 26. децембра 2006. године.

13. Општински суд је поново 13. јула 2004. године усвојио тражену привремену меру и истом изричито наложио туженом да децу преда подноситељки представке до завршетка парничног поступка.

14. Општински суд је 4. августа 2004. године наложио извршење ове одлуке.

15. Окружни суд је 15. септембра 2004. године потврдио одлуку Општинског суда од 13. јула 2004. године.

16. У међувремену, 30. августа 2004. године, судски извршитељ, неколико полицајаца, представник Центра за социјални рад и подноситељка представке су дошли у кућу туженог, тражећи предају деце. Тужени је, међутим, очигледно одбио да испуни овај захтев, па је везан. Деца, која су том приликом предата подноситељки представке, почела су да плачу и ухватила се за туженог.

17. Општински суд је 5. новембра 2004. године прекинуо извршни поступак пошто су се деца супроставила повратку код подноситељке представке, а сама подноситељка није могла да "их узме силом".

18. Општински суд је 22. новембра 2004. године укинуо ову одлуку.

19. Подноситељка представке је 14. априла 2005. године затражила да се извршење привремене мере старатељства, која је донета 13. јула 2004. године, заиста спроведе.

20. Општински суд је истог дана донео одлуку да се туженом дају три дана да добровољно испоштује ову меру и додао да ће, ако то не уради, морати да плати новчану казну у износу од 150.000 динара, што је у то време било око 1.740 евра.

21. Општински суд је 28. јуна 2005. године у другом већу укинуо одређену новчану казну, али је потврдио остали део одлуке.

22. Општински суд је 5. октобра 2005. године опет донео одлуку да тужени мора да испоштује привремену меру старатељства у року од три дана, и приметио да ће казна, ако до ње дође, тада износити 5.000 динара, што је у том тренутку било око 58 евра.

23. Тужени је 11. новембра 2005. године дошао у Општински суд са децом и адвокатом, а да о томе није унапред обавестио ни подноситељку представке ни сам суд. У таквим околностима суд није могао да позове подноситељку представке, а њен адвокат је већ био ангажован неким другим неодложним послом. Деца су изјавила да желе да остану са туженим, па је Центар за социјални рад, у свом делу, одбио да у томе учествује без присуства подноситељке представке.

24. Општински суд је 18. јануара 2006. године изменио своју одлуку од 5. октобра 2005. године и опозвао новчану казну "зато шо је тужени показао намеру да без противљења испоштује привремену меру старатељства".

25. Општински суд је 7. фебруара 2006. године одложио унапред заказану предају деце пошто тужени, иако уредно позван, није лично дошао.

26. Привремена мера старатељства од 13. јула 2004. године изгубила је значај 2. марта 2006. године, када је пресуда парничног суда постала правоснажна (види ставове 30 и 31 у даљем тексту).

В. Парнични поступак (развод, старатељство и издржавање деце)

27. Општински суд је 23. децембра 2004. године развео брак подноситељке представке, доделио јој искључиво старатељство над децом и одредио права туженог на одржавање личних односа.

28. Окружни суд је 3. марта 2005. године делимично укинуо ову пресуду и наложио поновно суђење.

29. Показало се да је после тога Општински суд одржао девет рочишта и од Центра за социјални рад добио стручно мишљење, које потврђује да подноситељки представке треба доделити старатељство над децом.

30. Општински суд је 26. октобра 2005. године поново пресудио у корист подноситељке представке. Њој је досудио старатељство и издржавање деце, док је тужени добио широко право одржавања личних односа, па му је наложено да преда децу "у року од 15 дана од датума када ова пресуда постане правоснажна".

31. Окружни суд је 2. марта 2006. године потврдио пресуду Општинског суда по жалби.

Г. Извршење парничне пресуде

32. Општински суд је 11. априла 2006. године наложио извршење горе наведене правоснажне пресуде. Тужени је посебно обавезан да ће платити новчану казну ако децу не преда у року од три дана од пријема овог решења.

33. Тужени је 12. маја 2006. године затражио да се извршење одложи с обзиром на чињеницу да школска година још није била завршена.

34. Окружни суд је 5. јуна 2006. године потврдио решење о извршењу од 11. априла 2006. године.

35. Општински суд је 29. јуна 2006. године одбио захтев туженог од 12. маја 2006. године, али му је дао рок од још три дана да преда децу.

36. Подноситељка представке је 17. јула 2006. године послала још један захтев Општинском суду, тражећи да се извршење правоснажне пресуде у питању заиста спроведе.

37. Општински суд је 24. јула 2006. године наложио туженом да плати новчану казну у износу од 150.000 динара.

38. Окружни суд је 13. новембра 2006. године укинуо ову одлуку и вратио предмет нижој судској инстанци на поновно разматрање.

39. Општински суд је 27. новембра 2006. године одржао рочиште. Том приликом тужени је изјавио да је спреман да поштује правоснажну пресуду о старатељству над децом која је донета у корист подноситељке, али је указао да сама деца не желе да са њом живе. Подноситељка представке је затим предложила да се предаја деце одмах изврши и приметила да је Центар за социјални рад за то најбоље место. Тужени је, међутим, одбио да децу доведе у Центар за социјални рад, али је очигледно прихватио да се то обави код његове куће. Подноситељка представке је, као одговор на то, ургирала код суда да новчано казни туженог како би га приморао да преда децу у складу са поступком предвиђеним законом. Суд је коначно прихватио овај предлог и наложио туженом да плати новчану казну у износу од 150.000 динара.

40. Окружни суд је ову одлуку потврдио 4. јуна 2007. године.

41. Општински суд је одложио рочиште заказано за 28. септембар 2007. године зато што тужени није био уредно позван.

42. Општински суд је 18. октобра 2007. године одложио још једно рочиште. Он је истакао да тужени, иако уредно позван, није дошао и да, с обзиром на некооперативан став туженог, Центар за социјални рад није могао да да мишљење о томе како тачно треба обавити предају деце.

43. Подноситељка представке и њена деца су се састала у Центру за социјални рад 5. новембра 2007. године, 9. новембра 2007. године, 13. новембра 2007. године, односно 19. новембра 2007. године. Ови сусрети су били веома успешни, а деца су "прихватила подноситељку представке иако са њом нису дуго имала контакт." Центар за социјални рад је и поред тога приметио да деца још нису у потпуности спремна за предају и препоручио да овај поступак буде постепен.

44. Даље је одлучено да ће деца са подностељком представке провести викенд од 23. новембра 2007. године, али се то очигледно није никада остварило због неспремности туженог да сарађује.

45. Општински суд је изгледа 4. децембра 2007. године донео одлуку против раније заказане предаје деце силом. Уместо тога је затражио додатну помоћ Центра за социјални рад.

46. Општински суд је 4. фебруара 2008. године заказао предају деце силом за 21. фебруар 2008. године.

47. Деца су лично саслушана у Општинском суду 21. фебруара 2008. године. Оба детета су изјавила да би желела да одржавају контакт са подноситељком представке, али да више воле да наставе да живе са туженим.

48. Општински суд је истог дана одлучио да прекине поступак одузимања деце док једна од странака не затражи његово обнављање. Он је то учинио на основу споразума постигнутог између странака и наложио да се подноситељки представке дозволи да се састаје са децом. Суд је даље приметио, између осталог, да је подноситељка представке већ могла преузети старатељство над децом, али је очигледно одустала од тога због њихове очекиване реакције.

49. Подноситељка представке се са децом састала 29. фебруара 2008. године, 3. марта 2008. године и 10. марта 2008. године.

50. Подноситељка представке, односно тужени, су 21. марта 2008. године и 3. априла 2008. године затражили обнављање извршног поступка.

51. Општински суд је 2. априла 2008. године заказао предају деце силом за 17. април 2008. године.

52. Представник Центра за социјални рад је 17. априла 2008. године изјавио у Општинском суду да децу треба предати подноситељки представке, јер су имали довољно прилике да са њом поново успоставе контакт. Сама деца су изјавила да би желела да остану код туженог и да наставе да се виђају са подноситељком представке. Судија је затим из суднице удаљио туженог и адвокате странака, како би олакшао неформални разговор између деце и подноситељке представке у присуству представника Центра за социјални рад. Отприлике после једног часа рочиште је настављено. Једно дете је изјавило да жели да остане код туженог, а друго "да не зна шта да каже". Подноситељка представке је стога предложила да се физичка предаја не обави одмах и да се закажу њена даља виђања са децом. Судија је онда одлучио да децу треба физички предати подноситељки представке. Међутим, због противљења деце и поновљеног захтева подноситељке представке да се прво одрже додатни припремни сусрети, судија је на крају заказао неколико таквих сусрета и прекинуо поступак извршења.

53. Деца су се сусрела са подноситељком представке 26. априла 2008. године и 4. маја 2008. године, али су очигледно и после тога наставила да живе са туженим.

Д. Кривични поступак против туженог

54. Војни суд у Београду је 8. марта 2004. године нашао да је тужени, официр војске, крив за отмицу деце и осудио га на казну затвора од шест месеци, условно на годину дана. Врховни војни суд је 26. јуна 2004. године потврдио ову пресуду по жалби.

55. Општинско јавно тужилаштво у Пироту је 26. децембра 2007. године затражило предузимање појединих истражних радњи због тога што тужени не поштује правоснажну пресуду о старатељству над децом од 26. октобра 2005. године.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

А. Закон о браку и породичним односима, објављен у Службеном листу Социјалистичке Републике Србије
- Сл. лист бр. 22/80 и 11/88, као и Службеном гласнику Републике Србије - Сл. гласник бр. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 и 29/01)

56. Члановима 390. и 391. став 1. предвиђено је, између осталог, да судови морају решавати све поступке за извршење старатељства над децом по хитном поступку.

57. Овај закон је стављен ван снаге у јулу 2005. године.

Б. Закон о извршном поступку, објављен у Службеном листу Савезне Републике Југославије - Сл. лист СРЈ бр. 28/00, 73/00 и 71/01)

58. Чланом 209, који посебно наглашава најбоље интересе детета, наводи се да треба да постоји почетни рок од три дана да се добровољно испуни налог за старатељством над дететом. После тог рока, међутим, примењиваће се новчане казне и, на крају, ако је неопходно, дете ће се одузети силом, у сарадњи са Центром за социјални рад.

В. Закон о извршном поступку из 2004. године, објављен у Службеном гласнику РС бр. 125/04

59. Члан 224 одговара у суштини одредбама члана 209. Закона о извршном поступку из 2000. године.

60. Закон о извршном поступку из 2004. године ступио је на снагу у фебруару 2005. године, чиме је Закон о извршном поступку из 2000. године стављен ван снаге. У складу са чланом 304. овог закона, међутим, сви извршни поступци који су почели пре 23. фебруара 2005. године морају се завршити према Закону о извршном поступку из 2000. године.

ПРАВО

НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛ. 6 И 8. КОНВЕНЦИЈЕ

61. На основу члана 6. Конвенције и члана 5. Протокола број 7, подноситељка представке се жалила да је, због неизвршења правоснажне пресуде ради старатељства над децом од 26. октобра 2005. године, као и због ранијег пропуста тужене државе да изврши привремену меру за старатељство над децом од 13. јула 2004. године, била спречена да остварује своја родитељска права у складу са релевантним домаћим законодавством.

62. Суд сматра да прву притужбу треба разматрати и у смислу члана 6. став 1. и у смислу члана 8 Конвенције (види, уз неопходне измене, Томић против Србије, бр. 25959/06, став 105, 26. јуни 2007. године), док другу треба разматрати само према члану 8 (види В. А. М. против Србије, бр. 39177/05, став 115, 13. март 2007. године).

63. Релевантне одредбе наведених чланова гласе како следи:

Члан 6. став 1.

"....Свако, током одлучивања о његовим (или њеним) грађанским правима и обавезама... има право на правичну ... расправу у разумном року... пред непристрасним судом ..."

Члан 8.

"1. Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота,...

2. Јавне власти неће се мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву... ради заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других."

А. Допуштеност

64. Суд примећује да представка није очигледно неоснована у смислу члана 35 став 3 Конвенције. Он даље примећује да није недопустива ни по једном другом основу. Због тога се мора прогласити допуштеном.

Б. Основаност

1. У вези са неизвршењем правоснажне пресуде за старатељство над децом разматраним према члану 6. став 1. Конвенције

(а) Аргументи које су стране изнеле

65. Влада је на првом месту приметила да предметни поступак подразумева сложена и осетљива питања. Друго, домаћи органи су учинили све да изврше правоснажну пресуду о старатељству над децом у питању, истовремено настојећи да заштите најбоље интересе деце подноситељке представке. Треће, подноситељка представке је била неодлучна у захтеву за предају деце силом, у ситуацијама када је таква предаја могућа, и уместо тога била је склона да да предност постепеном поступку поновног спајања, одређивањем новчаних казни и уз помоћ Центра за социјални рад. Најзад, између деце, са којом се редовно састајала, и подноситељке представке постојала је "добра емотивна веза".

66. Подноситељка представке је поново потврдила своје притужбе.

(б) Релевантна начела

67. Суд подсећа на његову установљену судску праксу у смислу да члан 6, између осталог, штити спровођење правоснажних, обавезујућих судских одлука које, у земљама које прихватају владавину права, не могу остати неизвршене на штету једне странке. Сходно томе, извршење судске пресуде се не може спречити, поништити нити се са њим може неоправдано каснити (види, међу другим ауторитетима, Horsnby против Грчке, пресуда од 19. маја 1997. године, Извештаји о пресудама и одлукама 1997 - II, стр. 510-11, став 40, Burdov против Русије, бр. 59498/00, став 34, ЕЦХР 2002-III и Jasiuniene против Литваније, бр. 41510/98, став 27, 6. март 2003. године).

68. Суд даље примећује да је, без обзира да ли се пресуда извршава против приватног или државног актера, на држави да предузме све неопходне мере да се правоснажна судска пресуда изврши као и да тиме обезбеди делотворно учешће целог апарата, а ако то не учини неће се испунити захтеви садржани у члану 6. став 1 (види, уз одговарајуће измене, у контексту старатељства над дететом, Pini и други против Румуније, бр. 78028/01 и 78030/01, ставови 174-189, ЕЦХР 2004-У).

(в) Оцена Суда у вези са предметним случајем

69. Суд првенствено примећује да је спорни поступак извршења трајао отприлике две године (види ставове 32 и 52 у горњем тексту). Друго, и сама деца су била вољна да проводе време са подноситељком представке, али су јасно ставила до знања да желе да наставе да живе са туженим (види став 47 у горњем тексту). Треће, сам тужени је највећим делом био некооперативан (види ставове 42 и 44 у горњем тексту). Четврто, Центар за социјални рад, и сам државни орган, играо је конструктивну улогу у поступку (види ставове 43, 45 и 52 у горњем тексту). Пето, домаћи судови су досуђивали новчане казне у два наврата, у покушају да обезбеде да тужени поштује одлуке (види ставове 37 -39 у горњем тексту). Најзад, а као најважније, Општински суд је 17. априла 2008. године наложио физичку предају деце подноситељки представке, али подноситељка представке на крају, иако се марљиво трудила током целог поступка, није могла да физички преузме децу у одсуству њиховог изричитог пристанка у том смислу (види став 52 у горњем тексту).

70. С обзиром на горе наведено, иако саосећа са тврдњом подноситељке представке, Суд не може а да не закључи да је држава предузела неопходне мере да се правоснажна пресуда донета у њену корист изврши (види став 68 у горњем тексту). Према томе, није дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

2. У вези са неизвршењем привреме мере за старатељство над децом и правоснажне пресуде за старатељством над децом, разматраног према члану 8. Конвенције

(а) Аргументи које су стране изнеле

71. Влада је изнела да није дошло до повреде члана 8. У вези са правоснажном пресудом за старатељство над децом, Влада се ослонила на аргументе већ изнете у ставу 65 у горњем тексту, док је, у вези са привременом мером за старатељством над децом, задовољна што су домаћи судови учинили све што су могли да се ова одлука изврши. Подноситељка представке, међутим, није била довољно активна, пошто 30. августа 2004. године није преузеле децу, већ се уместо тога одлучила за постепен поступак спајања са децом уз помоћ Центра за социјални рад. У сваком случају, деца нису желела да живе са подноситељком представке.

72. Подноситељка представке је поново потврдила своје притужбе. Она је даље приметила да су деца систематски плашена и да им тужени није дозвољавао личне контакте са њом. Због тога су биле потребне одређене припремне радње пре него што се могао поново успоставити било какав значајан контакт.

(б) Релевантна начела

73. Суд примећује да узајамно уживање међусобног контакта родитеља и детета представља суштински елемент "породичог живота" у смислу члана 8. Конвенције (види, између осталих правних ауторитета, Mopogu против Румуније и Мађарске, бр. 71099/01, став 70, 5. април 2005. године).

74. Даље, иако је примарни циљ члана 8. да заштити појединца од произвољног поступања јавних органа, постоје, осим тога, и позитивне обавезе присутне у делотворном "поштовању" породичног живота. У оба контекста, мора се водити рачуна да се постигне правична равнотежа између супротних интереса појединца и друштва у целини. У оба контекста, држава ужива одређени простор за слободну процену (видети Keegan против Ирске, пресуда од 26. маја 1994. године, серија А бр. 290, стр. 19 став 49).

75. У вези са обавезом државе да спроводи позитивне мере, Суд сматра да члан 8. садржи право родитеља да се предузму мере за њихово поновно спајање са децом и обавезу националних органа да таква спајања олакшају (види, међу многим ауторитетима, Iganoccolo-Zenide против Румуније, бр. 31679/96, став 94, ЕЦХР 2000-1; Nuutinen против Финске, бр. 32842/96 став 127, ЕЦХР 2000- VIII; Iglesisas Gil и A. U. I против Шпаније, бр. 56673/00, став 49, ЕЦХР 2003-V).

76. Оно што је одлучујуће је да ли су национални органи предузели све неопходне мере како би олакшали извршење, како се може оправдано очекивати у посебним околностима сваког случаја (види,уз одговарајуће измене,Hokkanen против Финске, цитиран у горњем тексту, став 58; Iganoccolo-Zenide, цитиран у горњем тексту, став 96; Nuutinen против Финске, цитиран у горњем тексту, став 128; Sylvester против Аустрије, бр. 36812/97 и 40104/98, став 59, 24. април 2003. године).

77. У овом контексту, подобност неке мере се цени брзином њеног спровођења, пошто протек времена може да има непоправљиве последице за односе између детета и родитеља који са њим не живи (види Iganoccolo-Zenide, цитиран у горњем тексту, став 102).

78. Коначно, Суд је сматрао да се, иако мере принуде против деце нису пожељне у овој осетљивој области, употреба казни не сме се искључивати у случају незаконитог понашања родитеља са којим деца живе (видиIganoccolo-Zenide, цитиран у горњем тексту, став 106).

(в) Оцена Суда

79. Суд примећује да је неспорно да веза између подноситељке представке и њене деце спада у оквир "породичног живота" у смислу члана 8. Конвенције.

(i) Увези са неизвршењем привреме мере за старатељство над децом

80. Суд на првом месту примећује да привремена мера за старатељством над децом није била извршена од 4. августа 2004. године, када је извршење наложено, до 2. марта 2006. године, када је стављено ван снаге због доношења правоснажне пресуде о старатељству над децом (види ставове 1, 14 и 26 у горњем тексту). Друго, домаћи судови су прибегавали новчаном кажњавању туженог у покушају да обезбеде његово поштовање донетих одлука (види ставове 20-22 у горњем тексту). Најзад, а као најважније, тужени је привремено везан, а деца су предата подноситељки представке, али подноситељка представке није могла да их физички преузме пошто су деца почела да плачу и одбила да напусте туженог (види ставове 16, 17 и 69 у горњем тексту).

81. С обзиром на горе изнето, Суд налази да је држава предузела неопходне мере да се предметна привремена мера за старатељство над децом изврши. Према томе, није дошло до повреде члана 8 Конвенције.

(ii) У вези са неизвршењем правоснажне пресуде за старатељством над децом

82.С обзиром на одлуку према члану 6. став 1. и из истих разлога (види ставове 69 и 70 у горњем тексту), а у светлу судске праксе цитиране у горњем тексту (види став 76), Суд налази да није дошло ни до повреде члана 8. Конвенције по овом основу.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Проглашава представку допуштеном,

2. Утврђује да није било повреде члана 6. став 1. Конвенције,

3. Утврђује да није било повреде члана 8. Конвенције.

Састављено на енглеском и достављено у писаној форми 18. новембра 2008. године, према Правилу 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.

Sally Dollé
Секретар

Francoise Tulkens
Председник

COUR EUROPÉENNE DES DROITS
DE L’HOMME
EUROPEAN COURT OF HUMAN RIGHTS

SECOND SECTION

CASE OF DAMNJANOVIĆ v. SERBIA
(Application no. 5222/07)

JUDGMENT

STRASBOURG
18 November 2008

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Damnjanović v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Françoise Tulkens, President,

Ireneu Cabral Barreto,

Vladimiro Zagrebelsky,

Danute Jočiene,

Dragoljub Popović,

András Sajó,

Isil Karakas, judges,

and Sally Dollé, Section Registrar,

Having deliberated in private on 21 October 2008,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 5222/07) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Ms Vesna Damnjanović ("the applicant"), on 22 January 2007.

2. The applicant was represented by Mr S. Mitić, a lawyer practising in Pirot. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.

3. The President of the Chamber gave priority to the application in accordance with Rule 41 of the Rules of Court.

4. The applicant complained about the non-enforcement of an interim custody order, as well as the subsequent failure of the respondent State to enforce the final custody judgment.

5. On 9 January 2008 the Court decided to communicate the application to the Government. Under the provisions of Article 29 § 3 of the Convention, it was also decided that the merits of the application would be examined together with its admissibility.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

6. The applicant was born in 1967 and lives in Obrenovac.

A. Introduction

7. In 1994 the applicant married D.S. ("the respondent"). Their daughters A and B ("the children") were born in 1996 and 1998, respectively.

8. In April 2003 the applicant moved, together with the children, from Pirot to her parents’ house in Obrenovac.

9. On 7 April 2003 the applicant filed a claim with the Municipal Court (Opštinski sud) in Pirot, seeking dissolution of her marriage, sole custody of the children and child maintenance. The applicant also requested interim custody of the children until the conclusion of the civil proceedings.

10. On 14 August 2003 the respondent took the children back to Pirot.

B. The applicant’s interim custody rights

11. On 5 September 2003 the Municipal Court granted the interim custody order sought by the applicant.

12. On 26 December 2003 the District Court (Okružni sud) in Pirot quashed this decision.

13. On 13 July 2004 the Municipal Court again granted the interim custody sought and, in so doing, specifically ordered the respondent to hand over the children to the applicant pending the final outcome of the civil proceedings.

14. On 4 August 2004 the Municipal Court ordered the enforcement of this decision.

15. On 15 September 2004 the Municipal Court’s decision of 13 July 2004 was upheld by the District Court.

16. In the meantime, on 30 August 2004, a bailiff, several police officers, a representative of the Social Care Centre and the applicant all came to the respondent’s home, requesting that the children be surrendered. The respondent, however, apparently refused to comply with this request and was thus temporarily restrained. The children, who were then handed over to the applicant, started crying and clung on to the respondent.

17. On 5 November 2004, the Municipal Court terminated the enforcement proceedings since the children had objected to being reunited with the applicant and the applicant herself had failed to "take them forcibly".

18. On 22 November 2004 the Municipal Court quashed this decision.

19. On 14 April 2005 the applicant requested the effective enforcement of the interim custody order adopted on 13 July 2004.

20. On the same date, the Municipal Court ruled that the respondent was to be given three days to comply with this order voluntarily and added that, should he fail to do so, he would have to pay a fine in the amount 150,000 Dinars ("RSD"), at that time approximately 1,740 Euros ("EUR").

21. On 28 June 2005 the Municipal Court in another formation quashed the fine imposed, but upheld the remainder of this decision.

22. On 5 October 2005 the Municipal Court again ruled that the respondent was to comply with the interim custody order within three days, but noted that the subsequent fine, if needed, would instead be RSD 5,000, at that time approximately EUR 58.

23. On 11 November 2005 the respondent appeared before the Municipal Court with the children and his lawyer, without any prior notice having been given to the applicant or the court itself. In these circumstances, the Municipal Court was unable to summon the applicant, while her lawyer had already been engaged on other pressing business. The children stated that they wanted to stay with the respondent and the Social Care Centre, for its part, refused to participate in applicant’s absence.

24. On 18 January 2006 the Municipal Court amended its decision of 5 October 2005, repealing the fine "because the respondent had displayed an intention to comply with the interim custody order voluntarily".

25. On 7 February 2006 the Municipal Court adjourned a pre-scheduled custody transfer since the respondent, though duly summoned, had failed to appear in person.

26. The interim custody order of 13 July 2004 became irrelevant on 2 March 2006, which is when the civil court judgment became final (see paragraphs 30 and 31 below).

C. Civil proceedings (divorce, custody and child maintenance)

27. On 23 December 2004 the Municipal Court dissolved the applicant’s marriage, granted her sole custody of the children and specified the respondent’s access rights.

28. On 3 March 2005 the District Court partly quashed this judgment and ordered a retrial.

29. It would appear that the Municipal Court thereafter held nine hearings and obtained an expert opinion from the Social Care Centre, confirming that the applicant should be granted custody.

30. On 26 October 2005 the Municipal Court again ruled in favour of the applicant. She was granted sole custody and child maintenance, while the respondent obtained extensive access rights and was ordered to surrender the children "within a period of 15 days of the date when this judgment becomes final".

31. On 2 March 2006 the District Court upheld the Municipal Court’s judgment on appeal.

D. Enforcement of the civil judgment

32. On 11 April 2006 the Municipal Court ordered the enforcement of the above final judgment. In particular, the respondent was obliged to pay a fine should he fail to surrender the children within three days as of the date of receipt of this order.

33. On 12 May 2006 the respondent requested that the enforcement be postponed in view of the fact that the school year had not yet ended.

34. On 5 June 2006 the District Court upheld the enforcement order of 11 April 2006.

35. On 29 June 2006 the Municipal Court rejected the respondent’s request of 12 May 2006, but gave him another three days to surrender the children.

36. On 17 July 2006 the applicant sent another request to the Municipal Court, seeking effective enforcement of the final judgment in question.

37. On 24 July 2006 the Municipal Court ordered the respondent to pay a fine in the amount of RSD 150,000.

38. On 13 November 2006 the District Court quashed this decision and remitted the case for reconsideration.

39. On 27 November 2006 the Municipal Court held a hearing. On this occasion the respondent stated that he was willing to comply with the final custody judgment rendered in favour of the applicant but noted that the children themselves did not want to live with her. The applicant then proposed that the transfer of custody be carried out immediately and observed that the best place for so doing was the Social Care Centre. The respondent, however, refused to bring the children to the centre, but apparently accepted to facilitate the transfer at his own home. The applicant, in response, urged the court to fine the respondent in order to compel him to surrender the children in accordance with the procedure provided by law. Ultimately, the court accepted this motion and ordered the respondent to pay a fine in the amount of RSD 150,000.

40. On 4 June 2007 this decision was upheld by the District Court.

41. The hearing scheduled for 28 September 2007 was adjourned by the Municipal Court because the respondent had not been duly summoned.

42. On 18 October 2007 the Municipal Court adjourned another hearing. It noted that the respondent, though duly summoned, had failed to appear and, that, given the respondent’s uncooperative attitude, the Social Care Centre had not been able to provide an opinion on how exactly the transfer of custody should be carried out.

43. On 5 November 2007, 9 November 2007, 13 November 2007 and 19 November 2007, respectively, the applicant and her children were able to meet at the premises of the Social Care Centre. These reunions were very successful and the children had "accepted the applicant despite having had no contact with her for a long period of time". The Social Care Centre nevertheless noted that the children were not yet fully prepared for the transfer of custody and recommended that this process be gradual.

44. It was further decided that the children would spend the weekend of 23 November 2007 with the applicant, but this apparently never came to pass because of the respondent’s unwillingness to cooperate.

45. On 4 December 2007 the Municipal Court seems to have decided against the previously scheduled forcible transfer of custody. Instead, it requested additional assistance from the Social Care Centre.

46. On 4 February 2008 the Municipal Court scheduled the forcible transfer of custody for 21 February 2008.

47. On 21 February 2008 the Municipal Court heard the children in person. Both stated that they would like to maintain contacts with the applicant but would prefer to continue living with the respondent.

48. On the same date the Municipal Court decided to stay the enforcement procedure (prekine postupak oduzimanja dece) until one of the parties seeks its resumption. It did so based on an agreement reached between the parties and ordered that the applicant be allowed to meet with the children. The court further observed, inter alia, that the applicant could already have taken custody of the children but had apparently refrained from doing so because of their anticipated reaction.

49. The applicant met with the children on 29 February 2008, 3 March 2008 and 10 March 2008.

50. On 21 March 2008 and 3 April 2008 the applicant and the respondent, respectively, requested the resumption of the enforcement procedure.

51. On 2 April 2008 the Municipal Court scheduled the forcible transfer of custody for 17 April 2008.

52. On 17 April 2008 a representative of the Social Care Centre stated, before the Municipal Court, that the children should be surrendered to the applicant since they have had enough time to re-establish contact with her. The children themselves declared that they would like to stay with the respondent and continue seeing the applicant. The judge then removed the respondent and the parties’ lawyers from the courtroom, thus facilitating an informal conversation between the children and the applicant in the presence of the Social Care Centre’s representative. Approximately one hour later the hearing recommenced. One of the children stated that she still wanted to stay with the respondent, while the other "did not know what to say". The applicant thus proposed that no physical transfer of custody be carried out immediately, suggesting instead that further meetings between her and the children be scheduled. The judge then decided that the children should be physically handed over to the applicant. Ultimately, however, following the children’s protests and the applicant’s repeated request to the effect that additional preparatory meetings be held first, the judge scheduled several such meetings and declared the enforcement procedure terminated.

53. On 26 April 2008 and 4 May 2008 the children met with the applicant, but have apparently continued living with the respondent thereafter.

E. Criminal proceedings against the respondent

54. On 8 March 2004 the Military Court (Vojni sud) in Belgrade found the respondent, an army officer, guilty of parental child abduction and sentenced him to six months in prison, suspended for one year. On 26 June 2004 the Supreme Military Court (Vrhovni vojni sud) upheld this judgment on appeal.

55. On 26 December 2007 the Municipal Public Prosecutor’s Office (Opštinsko javno tužilaštvo) in Pirot requested the institution of a preliminary judicial investigation (preduzimanje pojedinih istražnih radnji) into the respondent’s non-compliance with the final custody judgment of 26 October 2005.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW

A. Marriage and Family Relations Act (Zakon o braku i porodičnim odnosima; published in the Official Gazette of the Socialist Republic of Serbia
- OG SRS - nos. 22/80 and 11/88, as well as in the official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - nos. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 and 29/01)

56. Articles 390 and 391 § 1 provided, inter alia, that all child custody enforcement proceedings were to be dealt with by the courts urgently.

57. This Act was repealed in July 2005.

B. Enforcement Procedure Act 2000 (Zakon o izvršnom postupku; published in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia
- OG FRY - nos. 28/00, 73/00 and 71/01)

58. Article 209, while placing special emphasis on the best interests of the child, stated that there would be an initial period of three days for voluntary compliance with a child custody order. Beyond that, however, fines would be imposed and, ultimately, if necessary, the child would be taken forcibly, in co-operation with the Social Care Centre.

C. Enforcement Procedure Act 2004 (Zakon o izvršnom postupku; published in the OG RS no. 125/04)

59. Article 224 corresponds, in substance, to the provisions of Article 209 of the Enforcement Procedure Act 2000.

60. The Enforcement Procedure Act 2004 entered into force in February 2005, thereby repealing the Enforcement Procedure Act 2000. In accordance with Article 304 of this Act, however, all enforcement proceedings instituted prior to 23 February 2005 are to be concluded pursuant to the Enforcement Procedure Act 2000.

THE LAW

ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLES 6 AND 8 OF THE CONVENTION

61. Relying on Article 6 of the Convention and Article 5 of Protocol No. 7, the applicant complained that, due to the non-enforcement of the final custody judgment of 26 October 2005, as well as the respondent State’s prior failure to enforce the interim custody order of 13 July 2004, she had been prevented from exercising her parental rights in accordance with the relevant domestic legislation.

62. The Court considers that the former complaint falls to be examined under both Article 6 § 1 and Article 8 of the Convention (see, mutatis mutandis, Tomić v. Serbia, no. 25959/06, § 105, 26 June 2007), while the latter should be examined under Article 8 only (see V.A.M. v. Serbia, no. 39177/05, § 115, 13 March 2007).

63. The relevant provisions of the said Articles read as follows:

Article 6 § 1

"In the determination of his âor herã civil rights and obligations ... everyone is entitled to a fair ... hearing within a reasonable time by an ... impartial tribunal ..."

Article 8

"1. Everyone has the right to respect for his âor herã private and family life ,..

2. There shall be no interference by a public authority with the exercise of this right except such as is in accordance with the law and is necessary in a democratic society ... for the protection of health or morals, or for the protection of the rights and freedoms of others."

A. Admissibility

64. The Court notes that the application is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other ground. It must therefore be declared admissible.

B. Merits

1. As regards the non-enforcement of the final custody judgment considered under Article 6 § 1 of the Convention

(a) Arguments of the parties

65. The Government noted in the first place that the impugned proceedings involved particularly complex and sensitive issues. Secondly, the domestic authorities had made every effort to enforce the final custody judgment in question whilst trying to protect the best interests of the applicant’s children. Thirdly, the applicant was indecisive in requesting the forcible transfer of custody, in situations where such a transfer was possible, and was instead inclined to favour a gradual process of reunification through the imposition of fines and the assistance of the Social Care Centre. Lastly, there was a "good emotional relationship" between the children and the applicant who were meeting regularly.

66. The applicant reaffirmed her complaints.

(b) Relevant principles

67. The Court recalls its settled case-law to the effect that Article 6, inter alia, protects the implementation of final, binding judicial decisions, which, in States that accept the rule of law, cannot remain inoperative to the detriment of one party. Accordingly, the execution of a judicial decision cannot be prevented, invalidated or unduly delayed (see, among other authorities, Hornsby v. Greece, judgment of 19 March 1997, Reports of Judgments and Decisions 1997-II, pp. 510-11, § 40, Burdov v. Russia, no. 59498/00, § 34, ECHR 2002-III, and Jasiuniene v. Lithuania, no. 41510/98, § 27, 6 March 2003).

68. Further, the Court notes that, irrespective of whether enforcement is to be carried out against a private or State actor, it is up to the State to take all necessary steps to execute a final court judgment as well as to, in so doing, ensure effective participation of its entire apparatus, failing which it will fall short of the requirements contained in Article 6 § 1 (see, mutatis mutandis, in the child custody context, Pini and Others v. Romania, nos. 78028/01 and 78030/01, §§ 174-189, ECHR 2004-V).

69. The Court notes in the first place that the impugned enforcement proceedings had lasted approximately two years (see paragraphs 32 and 52 above). Secondly, the children themselves had been willing to spend time with the applicant but had made it clear that they wanted to continue living with the respondent (see paragraph 47 above). Thirdly, the respondent himself had, for the most part, been uncooperative (see paragraphs 42 and 44 above). Fourthly, the Social Care Centre, itself a State body, had played a constructive role in the proceedings (see paragraphs 43, 45 and 52 above). Fifthly, the domestic courts had imposed fines on two occasions, in an attempt to secure the respondent’s compliance (see paragraphs 37-39 above). Lastly, but most importantly, on 17 April 2008 the Municipal Court had ordered the physical transfer of custody to the applicant, but the applicant, although she had acted with much diligence throughout the proceedings, had ultimately been unable to physically assume custody of the children in the absence of their explicit consent to this effect (see paragraph 52 above).

70. In view of the above, while sympathising with the applicant’s predicament, the Court cannot but conclude that the State has taken the necessary steps to enforce the final custody judgment rendered in her favour (see paragraph 68 above). There has, accordingly, been no violation of Article 6 § 1 of the Convention.

2. As regards the non-enforcement of the interim custody order as well as of the final custody judgment both considered under Article 8 of the Convention

(a) Arguments of the parties

71. The Government maintained that there had been no violation of Article 8. Concerning the final custody judgment, the Government relied on the arguments already outlined at paragraph 65 above, whilst, in respect of the interim custody order, they contended that the domestic courts had done everything in their power to have this decision enforced. The applicant, however, had been insufficiently active, having failed to take custody of her children on 30 August 2004, and had instead opted for a gradual process of reunification with the assistance of the Social Care Centre. In any event, the children did not want to live with the applicant.

72. The applicant reaffirmed her complaints. She further observed that the children had been systematically intimidated and denied access to her by the respondent. Certain preparatory steps were therefore needed before any meaningful contact could be re-established.

(b) Relevant principles

73. The Court notes that the mutual enjoyment by parent and child of each other’s company constitutes a fundamental element of "family life" within the meaning of Article 8 of the Convention (see, among other authorities, Monory v. Romania and Hungary, no. 71099/01, § 70, 5 April 2005).

74. Further, even though the primary object of Article 8 is to protect the individual against arbitrary action by public authorities, there are, in addition, positive obligations inherent in effective "respect" for family life. In both contexts, regard must be had to the fair balance to be struck between the competing interests of the individual and of the community as a whole; in both contexts the State enjoys a certain margin of appreciation (see Keegan v. Ireland, judgment of 26 May 1994, Series A no. 290, p. 19, § 49).

75. In relation to the State’s obligation to implement positive measures, the Court has held that Article 8 includes for parents a right that steps be taken to reunite them with their children and an obligation on the national authorities to facilitate such reunions (see, among other authorities, Ignaccolo-Zenide v. Romania, no. 31679/96, § 94, ECHR 2000-I; Nuutinen v. Finland, no. 32842/96, § 127, ECHR 2000-VIII; Iglesias Gil and A.U.I. v. Spain, no. 56673/00, § 49, ECHR 2003-V).

76. What is decisive is whether the national authorities have taken all necessary steps to facilitate the execution as can reasonably be demanded in the specific circumstances of each case (see, mutatis mutandis, Hokkanen v. Finland, cited above, § 58; Ignaccolo-Zenide, cited above, § 96; Nuutinen v. Finland, cited above, §128; Sylvester v. Austria, nos. 36812/97 and 40104/98, § 59, 24 April 2003).

77. In this context, the adequacy of a measure is to be judged by the swiftness of its implementation, as the passage of time can have irremediable consequences for relations between the child and the parent who do not cohabit (see Ignaccolo-Zenide, cited above, § 102).

78. Finally, the Court has held that, although coercive measures against the children are not desirable in this sensitive area, the use of sanctions must not be ruled out in the event of unlawful behaviour by the parent with whom the children live (see Ignaccolo-Zenide, cited above, § 106).

79. The Court notes that it was common ground that the tie between the applicant and her children fell within the scope of "family life" within the meaning of Article 8 of the Convention.

(i) As regards the non-enforcement of the interim custody order

80. The Court notes, in the first place, that the interim custody order had remained unenforced from 4 August 2004, when its execution had been ordered, until 2 March 2006, when it had become obsolete due to the adoption of the final custody judgment (see paragraphs 13, 14 and 26 above). Secondly, the domestic courts had resorted to fining the respondent in an attempt to secure his compliance (see paragraphs 20-22 above). Lastly, but most importantly, on 30 August 2004 the respondent had been temporarily restrained and the children handed over to the applicant, but the applicant had been unable to physically assume custody of them as they had started crying and refused to leave the respondent (see paragraphs 16, 17 and 69 above).

81. In view of the above, the Court finds that the State has taken the necessary steps to enforce the interim custody order in question. There has, accordingly, been no violation of Article 8 of the Convention.

(ii) As regards the non-enforcement of the final custody judgment

82. Given its ruling under Article 6 § 1 and for the same reasons (see paragraphs 69 and 70 above), and in the light of the above-cited jurisprudence (see paragraph 76), the Court finds that there has also been no violation of Article 8 of the Convention in this regard.

FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY

1. Declares the application admissible;

2. Holds that there has been no violation of Article 6 § 1 of the Convention;

3. Holds that there has been no violation of Article 8 of the Convention.

Done in English, and notified in writing on 18 November 2008, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

Sally Dollé
Registrar

Françoise Tulkens
President"

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Član 8 | DIC

Presuda je povezana sa presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 2999/1999 od 4.9.2019. godine, kojom se odbija kao nesosnovana revizija tužilje-protivtužene, izjevljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilјa i tuženi su zaklјučili brak 06.05.2012. godine iz kog braka imaju maloletnog sina. Živeli su u kući u zajednici sa majkom i babom tuženog. Do prestanka bračne zajednice došlo je 04.09.2017. godine, kada je tužilјa napustila bračnu zajednicu. Bračni odnosi su ozbilјno i trajno poremećeni, nema izgleda da se bračna zajednica nastavi. Tužilјa, kada je napustila bračnu zajednicu prijavila je policiji tuženog za nasilјe u porodici. Navela je da je poslednje dve godine u braku bila u svađi sa tuženim, stalno su se raspravlјali, a tuženi je držao za ruke i drmao zbog čega su joj ostajale modrice, kao i da je dete često prisustvovalo ovim svađama. Po napuštanju zajednice otišla je da živi kod svojih roditelјa. Navodi tužilјe u pogledu vršenja nasilјa u porodici nisu ničim bili potkreplјeni. Presudom Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018. godine u stavu prvom izreke, brak zaklјučen dana 06.05.2014. je razveden na osnovu člana 41. Porodičnog zakona. U stavu drugom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca pa je zajedničko maloletno dete stranaka sin poveren ocu koji će samostalno vršiti roditelјsko pravo. Obavezana je tužena-protivtužilјa da na ime svog doprinosa u izdržavanju deteta plaća mesečno određeni novčani iznos. Presudom je uređen je način održavanja ličnih odnosa detat sa majkom. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilјe-protivtužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018.

Ceneći navode revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi na potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenili materijalno pravo, a pri čemu su se shodno citiranim propisima prevashodno rukovodili interesima maloletnog deteta, pravilno ocenjujući da je u interesu deteta da za sada ostane u domaćinstvu kod oca, tj. da se vršenje roditelјskog prava nad maloletnim poveri njegovom ocu a da majka ima pravo viđanja sa detetom, budući da je otac ostvario bolju emocionalnu povezanost sa detetom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 6 | DIC | Bochan protiv Ukrajine br.2

Bočan protiv Ukrajine interesantna je jer podnositeljka ima pravo da "žalbu u svetlu vanrednih okolnosti" koja predstavlja posebni vanredni pravni lek u ukrajinskom pravu. Međutim, Vrhovni sud Ukrajine odbio je dati zahtev podnositeljke a svoju odluku obrazložio je na način koji nije u skladu sa zaključcima iz ranije presude Evropskog suda.

Ovime je ona onemogućena da koristi pravni lek raspoloživ u domaćem pravu, čime je povređeno pravo na pravično suđenje.

Član 6 | DIC | Cvetković protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.04.2008. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Leskovcu, Gž. 860/07 od 26.04.2007, doneo rešenje kojim se ukida presuda Okružnog suda u Leskovcu i predmet vraća na drugostepeno odlučivanje o žalbama parničnih stranaka.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Erkapić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Kzz 1212/2018 od 14.11.2018. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Marka Ristića - advokata Aleksandra Milićevića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine okrivlјeni M.R. oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavlјanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 3 godine i 2 meseca, te mu je opozvana uslovna osuda izrečena presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu Spk.br.121/17 od 11.10.2017. godine i uzeta kao utvrđena kazna zatvora u trajanju od 8 meseci, pa je okrivlјeni osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i 6 (šest) meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno na zadržavanju i u pritvoru počev od 10.11.2017. godine do 19.04.2018. godine. Istom presudom prema okrivlјenom je izrečena mera bezbednosti oduzimanje predmeta i to opojne droge kanabis u neto iznosu od 421,02 grama. Okrivlјeni je obavezan da plati troškove krivičnog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara i sudski paušal u iznosu od 20.000,00 dinara, a sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Beogradu, okrivlјenog i njegovog branioca - advokata Aleksandra Milićevića, pa je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Filips protiv Ujedinjenog Kraljevstva

Presuda je povezana sa presudom Kzz 1211/2018 od 28.11.2018. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Ž.N., podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, te na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, dok se isti zahtev u ostalom delu odbacuje.

Presudom Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, okrivlјeni je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi člana 30. KZ i krivičnog dela nedozvolјena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ, pa pošto su mu primenom odredaba članova 56. i 57. KZ prethodno utvrđene pojedinačne kazne za svako od izvršenih krivičnih dela, i to za krivično delo iz člana 113. u vezi člana 30. KZ kazna zatvora u trajanju od tri godine, a za krivično delo iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ kazna zatvora u trajanju od šest meseci, okrivlјeni je na osnovu člana 60. KZ osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od tri godine i tri meseca, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 09.11.2013. godine do 19.05.2014. godine. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivlјenog, a presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, potvrđena.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Jelena Krstić protiv Srbije

Odluka je povezana sa rešenjem Ržk 3/17 od 27.02.2017. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim odbacuju kao neosnovane žalbe branioca okr. M.K. radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku od 16.01.2017. god. i žalba branioca istog okr., pa se rešenje predsednika Višeg suda u Subotici R4K.3/16 od 19.01.2017.god. potvrđuje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Lepojić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž1 3533/2018 od 11.01.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se preinačuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br.1882/18 od 2.7.2018.godine, u stavu prvom izreke, pa se odbija, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilјe kojim je tražila da se obaveže tužena da tužilјi na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od februara 2013.godine do marta 2015.godine isplati novčane iznose po mesecima, sa zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.

U postupku žalbene kontrole ovaj sud je posebno imao u vidu stav izražen u praksi Evropskog suda za lјudska prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava predmet “Lepojić protiv Srbije”, predstavka broj 13909/05), da su sudovi obavezani da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i preteranu fleksibilnost koja bi učinila bezvrednim (ništavim, beznačajnim), proceduralne zahteve predviđene zakonom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Ljajić protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž rr 1/2018 od 22.02.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P rr 1 br.1/17 od 06.11.2017. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P rr 1.br.1/17 od 06.11.2017. godine, prvim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se naloži tuženoj da mu na ime naknade štete isplati iznos od 338.431.379,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 05.11.2010. godine do isplate. Drugim stavom izreke naloženo je tužiocu da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 46.000,oo dinara.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Maširević protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.10.2007. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 967/2004 od 24.02.2005, doneo rešenje kojim se kao odbacije kao nedozvoljena revizija izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu i dopunske presude od 25.04.2007. godine.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Milovanović protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju presude Gž 2334/2018 od 27.04.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 12479/14 od 30.01.2017. godine u stavu prvom izreke i u delu stava drugog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca "AA" da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 8.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i u ovom delu žalbe tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde i tužioca "AA" odbijaju, kao neosnovane, a presuda se preinačava u preostalom delu stava drugog izreke tako što se obavezuje tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu "AA" na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 1.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate u roku od 15 dana od dostavlјanja otpravka presude.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Nuhović i Kurtanović protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 23/2016 od 13.09.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, u postupku radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku predlagača K.G.-Dž. iz S., kojim se utvrđuje da je predlagaču K.G.-Dž. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Somboru P. 506/11.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju rešenja Gž 1249/2013 od 22.04.2013. godine Apelacionog suda u Kragujevcu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Kruševcu, Sudske jedinice u Brusu II-11 P. br. 1466/2012 od 30. januara 2013. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3042/2019 od 25.10.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3007/18 od 28.02.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3100/2019 od 18.09.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3400/18 od 29.03.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Simić protiv Srbije

Presuda je citirana u rešenju R4r 8/2016 od 22.02.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču P.D. iz P. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Rumi pod. posl. br. 6P1. 153/2013. i nalaže se Osnovnom sudu u Rumi da preduzme odgovarajuće mere da se parnični postupak po tužbi predlagača u predmetu 6P1. 153/2013 okonča u najkraćem roku.

U konkretnom slučaju po oceni ovog suda neažurno postupanje prvostepenog suda propuštanjem da zakaže pripremno ročište u zakonom propisanom roku iz čl. 301. st. 1. ZPP-a (održano nakon 1 godine i 7 meseci od odgovora na tužbu) i u dalјnjem propuštanje zakazivanja ročišta za glavnu javnu raspravu u roku od 30 dana od dana održavanja pripremnog ročišta (održano nakon 4 meseca), sa ročištima na kojima nije izveden nijedan dokaz niti je odlučeno o dokaznim predlozima stranaka protivno članu 315. ZPP-a, uz odlaganje dva ročišta, kao i nepoštovanje utvrđenog vremenskog okvira i odlučivanja koja će dokazna sredstva da izvede na glavnoj raspravi primenom člana 308. stav 3. ZPP-a, isklјučivi su razlog za dugotrajnost postupka po oceni ovog suda, pa i u situaciji kada postupak traje kraće od tri godine a nije doneta prvostepena presuda u konkretnom slučaju dve godine i šest meseci postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku. Naime, u konkretnom slučaju u pitanju je spor iz radnog odnosa radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu koji je po svojoj prirodi hitan i od egzistencijalnog značaja za tužioca, pa iako je u pitanju relativno složen postupak koji traži izvođenje odgovarajućih dokaza izloženo neažurno postupanje suda bez opravdanih razloga i doprinosa predlagača dugotrajnosti postupka protivno zakonom utvrđenim rokovima vodi povredi prava na koju osnovano ukazuje predlagač.

Prilikom zauzimanja ovakvog stava ovaj sud je cenio i praksu Evropskog suda za lјudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaklјučka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (presuda Evropskog suda za lјudska prava Proszak protiv Polјske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), ovaj Apelacioni sud je ocenio da se opisano postupanje prvostepenog suda u periodu od tužbe do podnošenja zahteva predlagača može smatrati neefikasnim i nedelotvornim, budući da je sud u toku celokupnog trajanja označenog dela postupka nije preduzimao radnje u cilјu raspravlјanja spornih činjenica i okončanja spora. Isti stav iskazan je i u Ustavnoj odluci br. Už-1971/2015 od 11.06.2015. godine.

Na potvrdu ovog stava ukazuje kako praksa suda u Strazburu (Čižiškova protiv Srbije od 19.01.2010. godine, Simić protiv Srbije od 24.11.2009. godine, Stanković protiv Srbije od 16.12.2008. godine), tako i praksa Ustavnog suda RS u većem broju svojih odluka (Už-779/2011 od 10.07.2013. godine, Už-2205/2013 od 18.06.2013. godine i Už-1838/2013 od 11.06.2015. godine).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 1540/2010 od 10.03.2010. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovana revizija tužilaca izjavlјena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke je obavezana tužena da tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa isplati svakom tužiocu po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine do isplate. Stavom drugim izreke konstatovano je da će po zahtevu za naknadu materijalne štete u vidu izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke tužioci su oslobođeni od obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, koji padaju na teret budžetskih sredstava suda. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačena je delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE isplati svakom po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od 03.10.2007. godine do konačne isplate, kao neosnovan.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, roditelјi tužilaca ĐĐ i EE su pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Đakovici od 15.09.2006. godine proglašeni umrlim 11.06.1999. godine, kada su bili oteti iz kuće u selu ..., na području AP Kosova i Metohije. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud preinačenjem prvostepene presude primenio materijalno pravo, kada je tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog smrti roditelјa, odbio.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev1 28/2013 od 19.04.2013. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se usvaja revizija tužilaca, pa se ukida presuda Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine i predmet ustupa Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Prvi opštinski sud u Beogradu, delimičnom presudom P 8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke, obavezao je tuženu da plati tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE, po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine, pa do isplate. U stavu drugom izreke, konstatovao je, da će o zahtevu za naknadu materijalne štete, izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG, kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno naknadno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke, oslobodio je tužioce obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, pa isti padaju na teret budžetskih sredstava suda.
Okružni sud u Beogradu, presudom Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačio je delimičnu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P 8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, kojim su tražili da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE plati po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, počev od 03.10.2007. godine pa do konačne isplate. Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud, presudom Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine, odbio je kao neosnovanu reviziju tužilaca, izjavlјenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine. Ustavni sud Srbije, odlukom Už 2786/2010 od 28.06.2012. godine, stavom prvim izreke, usvojio je ustavnu žalbu AA, BB, VV, GG i DD, izjavlјenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine i utvrdio da su podnosiocima ustavne žalbe povređena prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković protiv Srbije

Član 6 | DIC | Vidas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3108/2019 od 25.10.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine i odbijaju se zahtevi stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena da isplati tužiocu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda, sada Osnovnog suda u Vranju I 234/17 novčane iznose navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na dosuđeni iznos troškova izvršnog postupka plati zakonsku zateznu kamatu. Presudom Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Y protiv Slovenije

Presuda je povezana sa rešenjem R4k br. 18/15 od 17.06.2015. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija zahtev predlagača K.B. iz B.P. za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Loznici kao neosnovan.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde.

Presuda je međutim značajnija u pogledu pravnog stava koji se odnosi na ispitivanje svedoka, budući da je maloletna osoba agresivno ispitivana od strane optuženog čime je sekundarno viktimizovana.

Član 6 | DIC | Živaljević protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2108/18 od 09.08.2018. Apelacionog suda u Nišu, kojim se odbija žalba tuženog Grada Niša i potvrđuje presuda Višeg suda u Nišu 6P 1566/17 od 30.11.2017. godine u stavu prvom i drugom izreke i presuda ukida u trećem stavu i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u ovom delu.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Gardel protiv Francuske

Presuda je povezana sa rešenjem Gž 3189/19 od 22.08.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje rešenje Višeg suda u Beogradu P.br. 11293/18 od 11.12.2018. godine u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije radi kršenja lјudskih prava jer je tužena svojim dopisom dostavile lične podatke tužioca i njegove porodice Komisiji Federacije BiH.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Jurišić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Ržg 2/16 od 17.06.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača izjavlјena protiv rešenja Višeg suda u Somboru posl. br.R4p.2/16 od 26.5.2016. godine se odbacuje kao neblagovremena.

Pobijanim prvostepenim rešenjem odbijen je prigovor predlagača B.Đ. kojim je tražio da se utvrdi da mu je u postupku koji se vodi pred Višim sudom u Somboru pod posl. brojem P.32/2014 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Protiv ovog rešenja predlagač je izjavio žalbu u kojoj predlaže da Apelacioni sud naloži Višem sudu u Somboru postupanje po tužbi ovde predlagača u nepresuđenom delu kojim je tražena naknada materijalne štete, iz razloga što je predlagač starija i bolesna osoba pa je neophodna posebna hitnost u postupanju.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Kostić protiv Srbije

Odluka Ustavnog suda Republike Srbije\r\nhttps://ustavni.sud.rs/sudska-praksa/baza-sudske-prakse/pregled-dokumenta?PredmetId=16038\r\nkojom se usvaja ustavna žalba D.K. i utvrđuje da su u izvršnom postupku pred osnovnim sudom povređena prava roditelja i pravo na suđenje u razumnom roku

Član 8 | DIC | Milovanović protiv Srbije

Član 8 | DIC | Tomić protiv Srbije

Tematski povezani sadržaj u biblioteci Pravosudne akademije

Nastavni materijal

Pravo na pravično suđenje u praksi ESLjP uz poseban osvrt na porodične sporove
Evropska konvencija o ljudskim pravima porodični sporovi prava deteta pravo na pravično suđenje