Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 10/2018 од 7.2.2018. године.
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ КРСМАНОВИЋ против СРБИЈЕ
(Представка бр. 19796/14)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
19. децембар 2017. године
Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакцијске измене.
У предмету Крсмановић против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу:
Helena Jäderblom, председник,
Branko Lubarda,
Luis López Guerra,
Dmitry Dedov,
Pere Pastor Vilanova,
Alena Poláčková,
Jolien Schukking, судије,
и Stephen Phillips, секретар Одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 28. новембра 2017. године,
изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 19796/14) против Републике Србије коју је Суду поднео према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Конвенција”), српски држављанин, г. Ђорђе Крсмановић („Подносилац представке”), дана 5. марта 2014. године.
2. Подносиоца представке је заступао г. А. Цвејић, адвокат из Београда. Владу Србије („Влада”) заступао је њен бивши заступник, госпођа В. Родић, коју је касније заменио садашњи заступник, госпођа Н. Плавшић.
3. Подносилац представке се жалио због одсуства делотворне истраге његовог злостављања које је наводно претрпео током његовог хапшења и задржавања у полицијском притвору. Он се позвао на члан 3, члан 6. став 1. и члан 13. Конвенције.
4. Дана 1. септембра 2015. године, представка је достављена Влади. Ова питања разматрана су у оквиру процедуралног дела члана 3. Конвенције.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подносилац представке рођен је 1975. године и живи у Земуну.
6. Дана 12. марта 2003. године, премијера Србије, г. Зорана Ђинђића убили су припадници криминалне групе познате под именом Земунски клан.
7. Српска Влада је због убиства премијера прогласила ванредно стање и увела мере у складу са Законом о мерама за случај ванредног стања из 1991. године („Службени гласник РС”, број 19/91).
8. Током тог периода спроведена је велика полицијска операција позната под називом операција Сабља (Сабља). Током те операције ухапшено је око 10.000 лица и притворено пре суђења.
9. Ванредно стање трајало је до 23. априла 2003. године.
Б. Третман подносиоца представке током његовог хапшења, саслушања и каснијег притвора
10. Подносилац представке био је припадник криминалне групе повезане са Земунским кланом. Током операције Сабља сви припадници Земунског клана и група повезаних са њим су ухапшени и саслушани у вези са атентатом на премијера. Ухапшени су такође саслушани о другим кривичним делима као што су убиства, отмице и трговина дрогом.
11. Хапшење подносиоца представке одиграло се око 16 часова дана 1. априла 2003. године, када је пет припадника Специјалне антитерористичке јединце провалило у стан у ком се подносилац представке крио са пет пријатеља.
12. Подносилац представке тврди да је приликом доласка Специјалне антитерористичке јединице био изложен физичком и вербалном злостављању. Њени припадници су одмах почели да га насумично ударају и туку по целом телу и лицу. Ставили су му јастучницу преко главе, вербално га злостављали и износили претње његовој породици. Злостављање је трајало сат времена. На снимку његовог хапшења, који је почетком априла 2003. године емитован на националној телевизији, приказан је са видљивим модрицама на лицу.
13. Око 18 часова, подносилац представке и његови пријатељи одведени су у полицијску станицу и остављени у ходнику. Према исказу подносиоца представке, полицијски службеници који су пролазили спорадично су ударали и шутирали њега и његове пријатеље. Није могао да их идентификује, јер му је лице и даље било прекривено јастучницом.
14. У неком тренутку дошла су два полицијска службеника и одвела подносиоца представке на саслушање. Одведен је у канцеларију у којој је било присутно седам до девет особа. Две или три су биле жене.
15. Према исказу подносиоца представке, злостављање се тамо наставило. Тукли су га бејзбол и полицијским палицама. Тукли су га по стопалима и длановима руку. Палица је неколико пута убачена у његов анус. У једном тренутку, најлонска кеса стављена је преко јастучнице, због чега је изгубио свест. Током тог времена подносилац представке присетио се да је чуо своје пријатеље како вриште.
16. Дана 2. априла 2003. године, око 3,30 часова у јутарњим сатима, два полицијска службеника су га одвела у самицу. Није био у стању да хода па су га полицијски службеници носили. У ћелији су му скинуте лисице, а налог за притвор стављен је испред њега на потпис.
17. Према наводима подносиоца представке, отприлике пола сата касније два полицијска службеника ушла су у ћелију. Ставили су му лисице, врећу преко главе и одвели га на саслушање. Током тог времена, поново је тучен, ударан и малтретиран. Све то време није му било дозвољено да пије воду.
18. Према верзији догађаја коју је изнео подносилац представке, након приближно два сата злостављања враћен је у самицу. Тамо је провео једанаест дана. Током првих пет дана није добијао никакву храну. Након тога, добијао је по један сендвич дневно. Током тог периода, полицијски службеници су га рутински испитивали и злостављали на исти начин као и раније.
19. Дана 2. априла 2003. године, око 22,00 часа, подносилац представке пребачен је у Окружни затвор у Београду, где је провео годину дана и два месеца чекајући исход кривичног поступка који је покренут против њега.
20. Дана 15. априла 2003. године, затворски лекар га је прегледао и издао лекарско уверење у ком је била садржана обимна листа његових задобијених повреда. Те повреде су укључивале велике хематоме на стопалима, длановима, лицу, раменима и стражњици, као и коњуктивну хиперемију (црвенило) на спољашњим деловима његових очију. Уверење је такође садржало изјаву да је подносилац представке био „тучен у полицијској станици”.
21. Током првих шездесет дана његовог притвора у Окружном затвору у Београду био је смештен у самицу, а једини контакт имао је са лекарима који су га прегледали. Након два месеца он се у потпуности опоравио од злостављања које је претрпео.
22. Дана 13. октобра 2003. године, подносилац представке оптужен је за неовлашћену производњу и стављање у промет опојних дрога, отмицу и противправно лишење слободе. Дана 22. јуна 2004. године осуђен је на четири године и десет месеци затвора. Дана 25. јуна 2004. године пуштен је из притвора пре суђења да чека исход жалбеног поступка.
В. Истрага у вези са наводним злостављањем
23. Дана 18. маја 2004. године мајка подносиоца представке поднела је притужбу Генералном инспекторату Министарства унутрашњих послова, наводећи да су њеног сина мучили припадници Специјалне антитерористичке јединице и полицијски службеници који раде у Одељењу за сузбијање наркоманије Управе криминалистичке полиције, познато и као Четврто одељење у Београду.
24. Дана 11. маја 2005. године, 26. маја 2005. године, 8. јуна 2005. године и 12. јануара 2006. године мајка подносиоца представке доставила је додатне информације у којима се притужује да је њен син био злостављан и да је покретна имовина одузета из његовог дома.
25. Дана 24. фебруара 2006. године подносилац представке позван је у Генерални инспекторат да да изјаву о наводима своје мајке. Потврдио је да је био злостављан.
26. Дана 16. марта 2006. године Генерални инспекторат је обавио разговор са Д.С., замеником Окружног јавног тужиоца у Београду, који је изјавио да је у априлу 2003. године био у полицијској станици током саслушања подносиоца представке. Д.С. је дао имена неколико тада присутних полицијских службеника и изјавио да није видео никакве повреде на подносиоцу представке. Напротив, подносилац представке је изгледао задовољно, јер је био обавештен да ће бити оптужен за лакша кривична дела него што је очекивао. Д.С. је такође тврдио да подносилац представке није имао притужбу у вези са његовим третманом.
27. Дана 13. јуна 2006. године узете су изјаве од два полицијска службеника, Р.П. и А.К. Обојица су навели да нису учествовали у непосредном хапшењу, али да су ушли у стан након што су припадници Специјалне антитерористичке јединице већ ухапсили подносиоца представке и његове пријатеље. У стану су видели неколико људи који су на себи имали само доњи веш, са лисицама у лежећем положају, лицем окренутим ка поду. Они су негирали да су видели било какве модрице или повреде на ухапшенима.
28. Дана 10. јула 2006. године у Генералном инспекторату обављен је разговор са супругом подносиоца представке, која није имала притужбе на третман подносиоца представке током његовог хапшења или боравка у притвору. Она се само жалила на одузимање одређених покретних ствари из њиховог дома.
29. Дана 28. септембра 2006. године начелник Четвртог одељења УКП СУП, З.К., дао је изјаву Сектору унутрашње контроле полиције. Изјавио је да није имао сазнања о томе да су подносилац представке и његови пријатељи били изложени било каквом облику злостављања.
30. Дана 21. марта 2007. године Генерални инспекторат је због недостатка доказа о извршеном кривичном делу одбацио притужбу мајке подносиоца представке о злостављању њеног сина.
31. Дана 1. јула 2007. године подносилац представке поднео је кривичну пријаву Првом општинском јавном тужилаштву против једног броја непознатих починилаца, као и против тројице полицијских службеника идентификованих само по презимену.
32. Дана 20. јула 2007. године тужилаштво је отворило званичну истрагу са захтевима да полиција достави доказе и имена оних који су били укључени у хапшење и саслушање подносиоца представке и да истражни судија саслуша подносиоца представке. Са њим је обављен разговор дана 9. октобра 2007. године.
33. Дана 30. новембра 2007. године Сектор унутрашње контроле полиције идентификовао је три полицијска службеника, В.М, С.П. и З.К., у вези са хапшењем и саслушањем подносиоца представке. Полицијски службеници су изјавили да се против подносиоца представке никада није користило насиље. Дана 27. децембра 2007. године тужилаштво је одбацило кривичну пријаву против њих због недостатка доказа.
34. Истовремено, предмет против неидентификованих полицијских службеника остао је отворен јер, према тужилаштву „из прикупљених доказа утврђено је да је Крсмановић Ђорђе задобио повреде у периоду док му је био одређен притвор”. Чини се да је овај предмет и даље отворен.
35. После сазнања о тој одлуци, дана 23. јануара 2008. године подносилац представке преузео је кривични поступак као супсидијарни тужилац (оштећени као тужилац) и тражио је да се отвори истрага против В.М, С.П. и З.К.
36. Дана 21. априла и 18. новембра 2008. године истражни судија коме је додељен предмет обавио је разговор са три лекара који су радили у затворској болници. Дана 15. јануара 2009. године он је такође обавио разговор са полицијским службеницима оптуженим за злостављање. Дана 24. марта 2009. године одбио је да отвори истрагу, јер није било довољно доказа да су осумњичени починили кривично дело за које су осумњичени. Дана 23. септембра 2009. године, ванпретресно веће Првог општинског суда у Београду потврдило је одлуку истражног судије. Подносилац представке је изјавио жалбу. Дана 13. априла 2010. године Апелациони суд у Београду је потврдио одлуку.
37. Дана 10. јула 2010. године подносилац представке је тужилаштву поднео ревизију која је одбијена 11. октобра 2010. године.
38. Дана 11. јула 2010. године подносилац представке је такође изјавио уставну жалбу. Он се првенствено жалио на то да није било делотворне истраге о догађајима према чл. 21, 25, 27, 29, 32, 33. и 36. Устава и чл. 3, 6, 13. и 14. Конвенције. Дана 23. јула 2013. године Уставни суд је одбацио његову уставну жалбу, а та одлука је уручена подносиоцу представке дана 11. септембра 2013. године. Суд је првенствено разматрао притужбе подносиоца представке према члану 6. Конвенције и нашао да су очигледно неосноване. Што се тиче жалбе подносиоца представке према члану 3. Конвенције, Уставни суд је нашао да је то ван његове временске надлежности у светлу датума ступања на снагу самог Устава. У погледу осталих жалби, Уставни суд је, између осталог, утврдио да:
„није довољно навести повреду нечијих права у уставној жалби или навести уставна права која се сматрају повређеним и разлоге за њихову повреду засноване на субјективној процени или оцени подносиоца представке, већ да сваки наведени разлог буде у непосредном односу са наводном повредом уставног права, а кршење и ускраћивање одређеног уставног права мора бити проузроковано актом или радњом која се одиграла пре ступања Устава на снагу. Под овим се такође подразумева да конкретни и детаљни разлози наводног кршења уставног права морају бити наведени у уставној жалби, јер само узрочна веза која је представљена на такав начин може приморати Суд да утврди повреду или порекне одређено право.”
A. Устав Републике Србије (објављен у „Службеном гласнику РС”, број 98/06)
39. Релевантна одредба гласи како следи:
„Физички и психички интегритет је неповредив.
Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или другим огледима без свог слободно датог пристанка.”
Б. Кривични законик из 1977 (објављен у „Службеном гласнику СРС”, бр. 26⁄77, 28⁄77, 43⁄77, 20⁄79, 24⁄84, 39⁄86, 51⁄87, 6⁄89, 42⁄89 и „Службеном гласнику РС”, бр. 16⁄90, 21⁄90, 26⁄91, 75⁄91, 9⁄92, 49⁄92, 51⁄92, 23⁄93, 67⁄93, 47⁄94, 17⁄95, 44⁄98, 10⁄02, 11⁄02, 80⁄02, 39⁄03 и 67⁄03)
40. Кривични закон био је на снази од 1. јула 1977. године до 1. јануара 2006. године. Релевантна одредба гласи како следи:
Члан 66. (Злостављање од стране службених лица у вршењу службене дужности)
„Службено лице које у вршењу службене дужности другог злоставља или вређа или поступа са тим лицем на начин којим га понижава или омаловажава, казниће се затвором од три месеца до три године.”
В. Законик о кривичном поступку из 2001. године „објављен у „Службеном листу СРЈ”, број 70/01, измене и допуне објављене у „Службеном листу СРЈ”, број 68/02 и у „Службеном гласнику РС”, бр. 58⁄04, 85⁄05, 115⁄05, 49⁄07, 122⁄08, 20⁄09, 72⁄09 и 76⁄10)
41. Законик о кривичном поступку био је на снази од 28. марта 2002. године до 1. октобра 2013. године. Чланови 19, 20, 46. и 235, тумачени заједно, предвиђају да се кривични поступак може покренути на захтев овлашћеног тужиоца. За кривична дела која су предмет гоњења државе, овлашћени тужилац је јавни тужилац. Његово или њено овлашћење да одлучи да ли ће покренути гоњење је, међутим, било везано начелом законитости које захтева да он или она мора да поступи сваки пут када постоји основана сумња да је почињено кривично дело које подлеже гоњењу. Нема разлике у томе да ли је јавни тужилац сазнао за догађај из кривичне пријаве коју је поднела жртва или неко друго лице или је чак само чуо гласине у том смислу.
42. Чланом 61. прописано је да уколико је јавни тужилац одлучио да нема основа за гоњење, жртва мора бити обавештена о тој одлуци и тада има право да преузме кривично гоњење у предмету у сопствено име, у својству „оштећеног као тужиоца”, у року од осам дана од обавештења.
43. Члановима 64. став 1, 239. став 1. и 242, заједно, прописано је да када наводни починилац кривичног дела остане непознат, супсидијарни тужилац има право да истражном судији поднесе захтев за предузимање појединих предистражних радњи ради утврђивања идентитета починиоца пре него што се одлучи да ли да тражи покретање истраге. Ако истражни судија одбаци тај захтев, онда је, према члану 243. став 7. на већу истог суда да донесе одлуку о томе.
44. Чланом 257. став 2. прописано је да, пошто се званична судска истрага заврши, истражни судија треба да достави јавном тужиоцу спис предмета, а он онда има 15 дана да одлучи о даљем поступању, тј, да ли да се од истражног судије траже додатне информације, подигне оптужница пред судом или да одлучи да не поднесе оптужницу.
45. Чланом 259. став 2. приписано је, између осталог, да се одредбе члана 257. став 2. такође примењују, уз одговарајуће измене, и на супсидијарног тужиоца.
Г. Закон о полицији из 2005. године (објављен у „Службеном гласнику РС”, бр. 101⁄05, 63⁄09 – Одлука Уставног суда, 92⁄11 и 64⁄15”)
46. Закон о полицији био је на снази до 5. фебруара 2016. године. Члан 86. предвиђа да, сваки пут када полицијски службеник у питању употреби силу он треба да поднесе писани извештај свом надређеном у року од двадесет и четири сата. Надређени онда утврђује да ли је употреба силе била оправдана и законита.
47. Чланови 84, 85. и 88. до 109. прописују различите врсте мера принуде и специфичне ситуације у којим се оне могу применити, наглашавајући важност сразмерности у овом контексту.
Д. Правилник о раду Службе генералног инспектора РЈБ из 2001. године, објављен у интерном гласнику Министарства унутрашњих послова, дана 12. марта 2001. године
48. Први генерални инспектор именован је у јуну 2003. године. Служба генералног инспектора била је одговорна министру унутрашњих послова. Могла је да предлаже одређене мере у случајевима повреде дужности полицијских службеника и касније је реорганизована и преименована у Сектор за унутрашњу контролу полиције.
III. РЕЛЕВАНТНИ МЕЂУНАРОДНИ ДОКУМЕНТИ
A. Европски комитет за спречавање мучења и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања (ЦПТ)
49. У свом извештају Влади о посети Србији и Црној Гори од 16. до 28. септембра 2004. године (CPT/Inf (2006) 18; 18. мај 2006. године), ЦПТ је, између осталог, навео:
„30. Делегација ЦПТ је чула бројне наводе о намерном физичком злостављању лица лишених слободе од стране полиције широм Србије. ...
Многи притвореници са којима је делегација обавила разговор навели су да су шамарани, ударани песницом, шутирани или тучени пендрецима за време притвора у полицији. Одређени број лица са којима је делегација обавила разговор навели су да су били ударани бејзбол палицама и да су били принуђени да носе заштитне прслуке како њихове повреде не би биле видљиве. Неки су навели да су били везани лисицама за радијаторе и по неколико сати у болним положајима. Један број примљених навода укључивао је и недавне извештаје о: ударању по длановима руку; ударање по табанима стопала (познато и као ’фалака”); стављање пластичне вреће на главу притвореника да би се изазвало привремено гушење; примена електричних шокова по разним деловима тела, укључујући гениталије; ускраћивање сна на дужи период; присила да се једе со, а да се не нуди вода за пиће цео дан. Наводно злостављање је у неколико случајева било толико озбиљно да би се сасвим могло сматрати мучењем. ...
32. У скоро свим полицијским станицама које су посећене у Београду, делегација је пронашла бејзбол палице и сличне нестандардне и необележене предмете (као што су металне шипке или дрвене палице) у канцеларијама коришћеним за испитивање. Ово иде у прилог веродостојности навода добијених од лица лишених слободе од стране полиције да су били тучени таквим предметима. ...
34. Информације којима располаже ЦПТ указују да се лица осумњичена за кривично дело суочавају са значајним ризиком да ће их полиција у Србији злостављати у време хапшења и током првих часова у полицијском притвору и да повремено таква лица могу бити подвргнута озбиљном злостављању (или чак мучењу). Бројност и тежина навода о злостављању које је делегација добила и документовала позивају на хитну акцију домаћих власти; виши званичници нису оспоравали да злостављање лица лишених слободе од стране полиције представља озбиљан проблем у Србији. Биће потребна стална будност ако постоји намера да се подржи апсолутна забрана мучења и нечовечног или понижавајућег поступања.”
Б. Комитет за људска права Уједињених нација
50. Међународни пакт о грађанским и политичким правима, усвојен 16. децембра 1966. године под покровитељством Уједињених нација, ступио је на снагу у односу на Србију 12. марта 2001. године. „Закључна запажања” за Србију Комитета за људска права УН, тела независних стручњака основаног ради праћења спровођења овог пакта, гласе, у релевантном делу, како следи (документ CCPR/CO/81/SEMO од 12. августа 2004. године, став 15.):
„Иако констатује да је у Србији основана [Служба генералног инспектора] у јуну 2003. године, Комитет је забринут што не постоји независан механизам надзора за притужбе поводом истраге против припадника полиције за кривична дела, што би могло допринети некажњавању полицијских службеника умешаних у повреде људских права. Држава уговорница би требало да оснује независна цивилна надзорна тела на републичком нивоу са овлашћењем да примају и истражују све притужбе о претераној употреби силе и другим злоупотребама овлашћења од стране полиције.”
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 3. КОНВЕНЦИЈЕ
51. Подносилац представке се притуживао да власти нису спровеле делотворну истрагу у вези његових навода о злостављању од стране полицијских службеника током његовог хапшења и боравка у притвору. Он се ослонио на члан 3. Конвенције, који гласи како следи:
„Нико не сме бити подвргнут мучењу или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.”
1. Временска надлежност
(a) Наводи страна
52. Влада је тврдила да према добро установљеној пракси Суда, овај Суд није имао надлежност ratione temporis у предметима где се догађај десио пре 3. марта 2004. године, када је Конвенција ступила на снагу у односу на Тужену државу у питању. Тврдила је да су та начела била утврђена у пресуди Великог већа Блечић против Хрватске ([ВВ], бр. 59532/00, ст. 77–82, ЕСЉП 2006-III) и да су била примењива у овом предмету.
53. Подносилац представке је тврдио да је обавеза која је одређена Туженој Влади наведена у предмету Станимировић против Србије (бр. 26088/06, 18. октобар 2011. године), која јасно ставља до знања да на пропусте Тужене Владе да обезбеди делотворну истрагу није утицала временска надлежност за догађаје и чињенице пре ратификације.
(б) Оцена Суда
54. Суд је доследно закључио да процесна обавеза истраге према чл. 2. и 3. Конвенције није поступак исправљања у вези са наводном повредом која се могла догодити пре ступања на снагу Конвенције у односу на дотичну државу. Напротив, обавеза спровођења делотворне истраге има своје посебно подручје примене и делује независно од материјалног дела чл. 2. и 3. (видети Варнава и други против Турске [ВВ], бр. 16064/90 и 8 других, став 136., ЕСЉП 2009.). Кроз праксу Суда, та обавеза прерасла је у посебну и самосталну обавезу, која може да обавеже Тужену државу чак и када је смрт или злостављање наступило пре ратификације (видети Шилих против Словеније [ВВ], бр. 71463/01, став 159., 9. април 2009. године; Станимировић, цитирано у горњем тексту, ст. 28–29; и Оташевић против Србије, бр. 32198/07, став 24., 5. фебруар 2013. године). Обавеза је стална у смислу да она обавезује Тужену државу да се током тог периода од власти може разумно очекивати да предузме мере у циљу расветљавања околности смрти или злостављања и утврђивања одговорности за њих (видети Шилих, цитирано у горњем тексту, став 157.).
55. Међутим, с обзиром на начело правне сигурности, временска надлежност Суда у вези са поштовањем процесне обавезе из чл. 2. и 3. у односу на смрт или злостављање које се догодило пре ратификације није неограничена (ibid., став 161.). Када се спорни догађаји догоде пре ратификације, само процесни поступци и/или пропусти настали после тог датума могу да потпадају под временску надлежност Суда (ibid., став 162.). Даље, између случаја смрти или злостављања и ступања на снагу Конвенције у односу на Тужену државу мора да постоји „стварна веза” за процесну обавезу која се одређује чл. 2. и 3. Да би се та веза утврдила, морају се испунити два кумулативна критеријума: прво, проток времена између случаја смрти или злостављања и ступања Конвенције на снагу мора бити разумно кратак (не дужи од десет година) и друго, мора се утврдити да је значајан проценат процесних корака који су били од пресудног значаја за ток истраге били или су требали бити спроведени након ратификације Конвенције од стране дотичне државе (видети Janowiec и други против Русије [ВВ], бр. 55508/07 и 29520/09, ст. 145–148, ЕСЉП 2013.).
56. У овом предмету, треба напоменути да између наводног злостављања подносиоца представке и ратификације Конвенције од стране државе није протекао значајан временски период. Поред тога, иако надлежне власти нису никада покренуле истрагу о наводима подносиоца представке, сви предистражни кораци су спроведени након што је Конвенција ступила на снагу. Будући да су оба критеријума испуњена, Суд одбацује приговор Владе о ненадлежности ratione temporis.
2. Рок од шест месеци
(a) Наводи страна
57. Влада се бранила да је притужба подносиоца представке поднета ван рока. Влада је посебно тврдила да уставна жалба није била делотворно правно средство у његовом случају. Он је, према томе, требало да поднесе представку Суду најкасније 13. новембра 2010. године, шест месеци након што му је уручена одлука Апелационог суда у Београду.
58. Алтернативно, Влада је тврдила да подносилац представке није испоштовао правило од шест месеци, јер је пропустио да одмах обавести домаће власти о наводном злостављању и да тако поступи савесно. Требало је да поднесе представку Суду чим је постао свестан да истрага на домаћем нивоу није делотворна.
59. Подносилац представке је оспорио ове аргументе тврдећи да је поступао марљиво и да је у време када је поднео своје притужбе Уставном Суду, уставна жалба била делотворно правно средство.
(б) Оцена Суда
60. Суд понавља да је сврха правила од шест месеци да се промовише правна сигурност. Оно треба да обезбеди могућност утврђивања чињеница једног предмета пре него што оне избледе, чиме правично разматрање предметног питања постаје скоро немогуће (видети Станимировић, цитирано у горњем тексту, став 30.).
61. Рок од шест месеци почиње да тече од датума правоснажне одлуке у процесу исцрпљења домаћих правних средстава. Суд је већ утврдио да уставна жалба, у начелу, треба да се сматра делотворним домаћим правним средством у смислу члана 35. став 1. Конвенције у односу на све представке поднете против Србије од 7. августа 2008. године (видетиВучковић и други против Србије (прелиминарни приговор) [ВВ], број 17153/11 и 29 других, став 84., 25. март 2014. године и Винчић и други против Србије, број 44698/06 и други, став 51., 1. децембар 2009. године). У овом предмету не постоји разлог да се одступи од ове праксе. Да је подносилац представке поднео материјалну притужбу према члану 3. која се односи на догађаје у 2003. години, притужба би (како је утврдио Уставни суд) била неспојива са одредбама Конвенције ratione temporis. Међутим, притужба подносиоца представке се односи на процесну обавезу да се спроведе делотворна истрага. Подносилац представке је поднео ову притужбу у својој жалби Уставном суду, али одговор који је примио није се тицао конкретне притужбе. Тврдња Владе да овим правним средством нису могла бити решена предметна питања због временског ограничења надлежности Уставног суда стога није уверљива. Није дат ниједан други аргумент који би указивао на то да подносилац представке није могао разумно очекивати да је Уставни суд био у могућности да размотри притужбу у вези са процесном обавезом, те Суд прихвата да период од шест месеци треба рачунати од тренутка када је подносилац представке примио одлуку Уставног суда.
62. Што се тиче приговора Владе да подносилац представке није поступио савесно на домаћем нивоу и да је требало да уложи своју представку Суду чим је постао или је требало да постане свестан да кривична истрага о његовом злостављању није делотворна, Суд понавља да се, у предметима који се односе на истрагу о злостављању, као и у предметима који се тичу истраге о сумњивој смрти рођака, од подносилаца представки очекује да предузму кораке како би пратили напредак истраге или недостатак напретка и да поднесу своје представке у најкраћем року када постану или би требало да постану свесни неделотворности кривичне истраге (видети Mocanu и други против Румуније [ВВ], бр. 10865/09, 45886/07 и 32431/08, став 263., ЕСЉП 2014 (изводи); Bulut и Yavuz (одл.), цитирано у горњем тексту; Bayram и Yıldırım (одл.), цитирано у горњем тексту; и Atallah против Француске (одл.), бр. 51987/07, 30. август 2011. године).
63. Суд је већ појаснио да обавеза марљивости за подносиоца представке садржи два различита, али уско повезана аспекта: с једне стране, подносиоци представке морају одмах ступити у контакт са домаћим државним органима у вези са напретком истраге и, с друге стране, морају одмах Суду поднети своју представку, када постану или би требало да постану свесни неделотворности истраге (видети Mocanu и други, став 264., цитирано у горњем тексту; Nasirkhayeva против Русије (одл.), број 1721/07, 31. мај 2011. године;Akhvlediani и други против Грузије (одл.), број 22026/10, ст. 23–29, 9. април 2013. године; и Gusar против Молдавије (одл.), број 37204/02, ст. 14–17, 30. април 2013. године).
64. Први аспект обавезе марљивости – то јест, обавеза да се одмах пријави домаћим државним органима – мора се проценити у светлу околности предмета. С тим у вези, Суд је утврдио да кашњење подносиоца представке у подношењу притужбе није пресудно када су државни органи морали бити свесни да би одређено лице могло бити подвргнуто злостављању – нарочито у случају напада који се догодио у присуству полицијских службеника – с обзиром на то да је власт дужна да спроведе истрагу и без изричите притужбе (видети Velev против Бугарске, број 43531/08, ст. 59–60, 16. април 2013. године). Такво одлагање такође не утиче на допуштеност представке ако је подносилац представке био у посебно рањивој ситуацији, имајући у виду комплексност предмета и природу наводних повреда људских права у питању и, ако је то било разумно за њега или њу да сачекају развој догађаја који су могли разрешити кључна чињенична или правна питања (видети El-Masri против Бивше Југословенске Републике Македоније [ВВ], број 39630/09, став 142., ЕСЉП 2012.).
65. Суд констатује да је подносилац представке био у самици најмање до 12. јуна 2003. године, те да током боравка тамо није имао контакт ни са ким осим са лекарима који су пратили његово здравствено стање. Дана 25. јуна 2004. године пуштен је из притвора, а до тог тренутка његова мајка је поднела притужбу о злостављању (видети ст. 23. и 24. у горњем тексту).
66. У погледу другог аспекта ове обавезе марљивости – то јест, обавезе подносиоца представке да Суду поднесе представку чим уочи да истрага није делотворна – Суд је раније констатовао да питање утврђивања тачног тренутка у ком та фаза наступа нужно зависи од околности случаја, те да ју је тешко одредити са прецизношћу (видети Nasirkhayeva, цитирано у горњем тексту). Суд је одбацио као изјављене ван рока оне представке у којима је дошло до прекомерних или необјашњивих кашњења од стране подносилаца представке када постану или је требало да постану свесни да није дошло до покретања истраге или да је истрага постала неактивна или неделотворна и, када у било ком од ових случајева, није било непосредног, реалног изгледа да се у будућности спроведе делотворна истрага (видети, између осталог, Narin против Турске, број 18907/02, став 51, 15. децембра 2009. године, и Aydinlar и други против Турске (одл.), број 3575/05, 9. март 2010.).
67. Ако се осврнемо на предметни случај, Суд примећује да је 2007. године, након што је притужба његове мајке одбачена (видети став 30. у горњем тексту), подносилац представке поднео кривичну пријаву тужилаштву (видети став 31. у горњем тексту). Након што је његова кривична пријава одбачена (видети став 33. у горњем тексту), он је преузео кривични поступак као супсидијарни тужилац (види став 35. у горњем тексту). У складу са добро установљеном праксом Суда, када национални систем дозвољава жртви злостављања да сама преузме гоњење случаја у својству „супсидијарног тужиоца”, такав поступак после ратификације такође мора бити узет у обзир (видети Оташевић, цитирано у горњем тексту, став 25, и Butolen против Словеније, број 41356/08, став 70, 26. април 2012.). Према томе, подносилац представке је на прописан начин исцрпео сва доступна правна средства у оспоравању одлуке правосудних органа у вези са његовим супсидијарним кривичним гоњењем.
68. Имајући у виду горе наведено, Суд сматра да је подношењем представке у року од шест месеци од 11. септембра 2013. године (видети тачку 38. у горњем тексту), датумом уручења одлуке Уставног суда, подносилац представке испоштовао рок од шест месеци предвиђен чланом 35. став 1. Конвенције. Приговор Владе се стога одбацује.
3. Закључак
Суд констатује да притужба није очигледно неоснована у смислу значења члана 35. став 3 (а) Конвенције. Он даље напомиње да није недопуштена по било ком другом основу. Због тога се мора прогласити допуштеном.
1. Наводи страна
69. Подносилац представке притуживао се због пропуста да Тужена држава спроведе независну, делотворну и темељну истрагу о његовом злостављању током хапшења и боравка у притвору. Притуживао се да су државни органи били неделотворни и да је његова притужба одбачена на основу тога што се учионици нису могли идентификовати. По мишљењу подносиоца представке, Тужена држава је могла лако да идентификује лица одговорна за његово злостављање.
70. Влада је тврдила да је истрага која је спроведена у овом случају испунила процесне услове из члана 3. Конвенције и да је била темељна и делотворна. Влада је навела да се наводи мајке подносиоца представке у њеној првобитној притужби не могу сматрати веродостојним, јер је о њима сазнала од пријатеља подносиоца представке, а супруга подносиоца представке их није потврдила. Влада је такође навела да делотворност правног лека није зависила од извесности повољног исхода за подносиоца представке и да су домаће власти предузеле све неопходне кораке како би размотриле притужбу коју је поднела мајка подносиоца представке; то јест: они су прегледали све релевантне форензичке доказе, прикупили медицинску документацију и пратеће извештаје и обавили разговоре са подносиоцем представке, његовом супругом и другим сведоцима.
71. Влада је такође навела да су 2007. године, након што је подносилац представке поднео своју кривичну пријаву, надлежни органи поново размотрили све наводе.
72. На крају је Влада навела да позитивна обавеза према процесном делу члана 3. Конвенције није обавеза постизања резултата, већ средстава. Одлука о одбацивању притужби које су поднели подносилац представке и његова мајка била је заснована на налазима да против подносиоца представке није кориштена прекомерна сила и да су припадници Специјалне антитерористичке јединице поступали по закону.
2. Оцена Суда
(a) Општи принципи
73. Суд понавља да када појединац изнесе поткрепљиву тврдњу да су га озбиљно злостављали полиција или други државни службеници и то противно члану 3., та одредба, посматрана у вези са општом дужношћу државе по члану 1. Конвенције да „јемчи свакоме унутар своје надлежности права и слободе одређене ... Конвенцијом”, захтева постојање делотворне званичне истраге (видети Assenov и други против Бугарске, 28. октобар 1998, став 102., Извештаји о пресудама и одлукама, 1998-VIII, и Labita против Италије [ВВ], број 26772/95, став 131., ЕСЉП 2000-IV). Без обзира на метод истраге, власти морају реаговати чим се поднесе званична притужба. Осим тога, власти морају узети у обзир посебно рањиве ситуације у којима се жртве налазе и чињеницу да ће људи који су били изложени озбиљном злостављању често бити мање спремни или ради да уложе притужбу (видетиСтанимировић, цитирано у горњем тексту, став 39,. и Batı и други против Турске, бр. 33097/96 и 57834/00, став 133., ЕСЉП 2004-IV).
74. Иако обавеза истраге није обавеза постизања резултата, већ средстава, постоји неколико критеријума које истрага треба да испуни у сврху процесне обавезе из чл. 2. и 3. Конвенције (видети, mutatis mutandis, Ramsahai и други против Холандије [ВВ], број 52391/99, ст. 323–346, ЕСЉП 2007-II). Прво, делотворна истрага је она која је адекватна, односно истрага која може да омогући идентификацију и кажњавање одговорних (видети Labita [ВВ], цитирано у горњем тексту, став 131.; Boicenco против Молдавије, број 41088/05, став 120., 11. јул 2006. године; и Станимировић, цитирано у горњем тексту, став 40.). Друго, да би се истрага могла сматрати делотворном, генерално се може сматрати неопходним да особе надлежне за спровођење истраге и особе које је спроводе буду независне од особа које су учествовале у догађајима, што значи не само непостојање хијерархијске или институционалне везе, већ и практичну независност (видети Ramsahai и други [ВВ], цитирано у горњем тексту, став 325.; видети такође Ђурђевић против Хрватске, број 52442/09, став 85., ЕСЉП 2011 (изводи), и у тој пресуди цитирани извори). Треће, истрага мора бити темељна, што значи да власти морају увек озбиљно настојати да утврде шта се десило и не треба да се ослоне на брзе или неосноване закључке ради завршетка истраге или као основу за њихове одлуке (видети Assenov и други, цитирано у горњем тексту, став 103.; видети такође Станимировић, цитирано у горњем тексту, став 40.). Четврто, постоји обавеза да се одмах реагује и предузму мере чим се поднесе званична притужба. Чак иако, стриктно говорећи, није поднета никаква притужба, истрага мора почети ако постоје довољно јасне индикације да се догодило злостављање (видетиСтанимировић, цитирано у горњем тексту, став 39.). Пето, делотворна истрага је она која има довољан елемент јавног испитивања да би се осигурала одговорност. Иако степен јавног испитивања може варирати, подносиоцу притужбе се мора омогућити делотворан приступ поступку истраге у свим случајевима (видети Ђекић и други против Србије, број 32277/07, став 33., 29. април 2014.).
(б) Примена ових принципа у конкретном случају
75. Ако се осврнемо на околности предметног случаја, Суд је свестан да се наводно злостављање подносиоца представке догодило током ванредног стања, након атентата на српског премијера 2003. године. Суд је свестан да је подносилац представке ухапшен и притворен у контексту операције Сабља, током које је велики број лица ухапшено и стављено у притвор до суђења.
76. Када неко лице изнесе веродостојну тврдњу у сврху позитивне обавезе вођења истраге према члану 3., брз одговор власти суштински је важан за одржавање поверења јавности у њихово поштовање владавине права, као и за спречавање било каквог утиска о постојању неког договора или толеранције према незаконитим радњама (видети Шилих, цитирано у горњем тексту, став 195. и Bouyid против Белгије [ВВ], број 23380/09, став 121., ЕСЉП 2015.).
77. По питању тога да ли је таква тврдња изнета у овом предмету, Суд констатује да су подносилац представке и његова мајка поднели притужбе надлежним домаћим властима. Притужбе су биле детаљне у довољној мери и садржале су прецизне датуме, локације и могуће починиоце.
Лекарско уверење у ком су евидентиране бројне повреде на телу подносиоца представке такође је било на располагању властима (видети став 20. у горњем тексту).
Поред тога, постоји снимак који је емитован на националној телевизији и на ком се види да је подносилац представке имао видљиве модрице на лицу (видети став 12. у горњем тексту).
78. Притужбе које су поднели подносилац представке и његова мајка, лекарски налаз и конкретан снимак оправдавају „поткрепљиву тврдњу” у смислу члана 3. Конвенције да је подносилац представке био изложен злостављању током хапшења и боравка у притвору. Због тога су српске власти биле у обавези да спроведу делотворну истрагу.
79. Странке нису спориле да су предузети одређени истражни кораци у наводном злостављању подносиоца представке од стране три различите власти – Службе генералног инспектора, тужилаштва и истражног судије.
80. Међутим, све три истраге окончане су због наводног недостатка доказа, или по питању злостављања или по питању нечије кривице. Суд примећује да су се истраге углавном сводиле на обављање разговора са неколико полицијских службеника који су учествовали у инциденту. Подносиоцу представке и његовој мајци није било дозвољено делотворно учешће у тим истрагама, нити да саслушају полицијске службенике и поткрепе своје наводе. Поред тога, мало пажње је дато наводима подносиоца представке упркос томе што су били поткрепљени лекарским уверењем, а њихови наводи нису озбиљно оцењени.
81. Иако је тачно да су домаћим властима предочени довољни докази о злостављању подносиоца представке, власти нису успеле да идентификују оне који су у томе учествовали. Сама чињеница да ниједан могући очевидац злостављања подносиоца представке никада није идентификован указује на значајан недостатак адекватности сваке истраге засебно и све три истраге заједно. По мишљењу Суда, истражни органи су, након што су били упозорени на наводе подносиоца представке о злостављању, требали да обаве разговоре са другим лицима која су била присутна током његовог хапшења или боравка у притворској установи или да поткрепе његову изјаву са изјавама лица са којима је обављен разговор. Међутим, то није учињено.
82. Специфичне мере усмерене на утврђивање идентитета потенцијалних починилаца у све три истраге спровели су полицијски службеници који су одговарали истом ланцу командовања, као и службеници који су били под истрагом.
83. У коначној анализи, чињеница да су се истраге које су спровели државни органи показале као неделотворне чак и да идентификују представнике државе који су злостављали подносиоца представке – иако је доказано да је подносилац представке био подвргнут злостављању док је био под контролом полиције – (видети ст. 20. и 34. у горњем тексту) – појачава сумње Суда у погледу делотворности истраге.
84. Ови налази су довољни да Суд закључи да подносиоцу представке није пружена делотворна истрага. Према томе, дошло је до повреде процесне обавезе из члана 3. Конвенције.
II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ
85. Подносилац представке се такође притуживао да је истрага о његовом наводном злостављању била неправедна и да је предуго трајала и да су због тога одговорна лица остала некажњена. Он се позвао на члан 6. став 1. Конвенције чији релевантни делови гласе:
„Свако током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона. Пресуда се изриче јавно, али се штампа и јавност могу искључити с целог или дела суђења у интересу морала, јавног реда или националне безбедности у демократском друштву, када то захтевају интереси малолетника или заштита приватног живота странака, или у мери која је, по мишљењу суда, нужно потребна у посебним околностима када би јавност могла да нашкоди интересима правде.”
86. Суд понавља да Конвенција не гарантује право да трећа лица буду кривично гоњена, осим у одређеним околностима које нису релевантне за овај предмет (упореди и супротстави са предметом Perez против Француске [ВВ], бр. 47287/99, став 70, ЕСЉП 2004-I). Притужба подносиоца представке према члану 6. став 1. је, према томе, неспојиваratione materiae са Конвенцијом и стога се проглашава недопуштеном.
III. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 13. КОНВЕНЦИЈЕ
87. Подносилац представке се притуживао да није имао на располагању делотворан правни лек. Он се позвао на члан 13. Конвенције, који гласи како следи:
„Свако коме су повређена права и слободе предвиђене у овој конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству.”
88. Суд констатује да је ова притужба повезана са горе разматраном, те се, на исти начин, мора прогласити допуштеном.
89. Пошто притужба подносиоца представке у вези са чланом 13. представља понављање његове притужбе према члану 3. и имајући у виду налазе који се односе на члан 3. (у ставу 84. у горњем тексту), није неопходно разматрати да ли је дошло до повреде члана 13. у овом предмету.
IV. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
90. Члан 41. Конвенције прописује:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.”
91. Подносилац представке је тражио EUR 20.000 на име нематеријалне штете.
92. Влада је оспорила тај захтев.
93. Суд подносиоцу представке досуђује износ од EUR 4.000 на име нематеријалне штете.
94. Подносилац представке такође је тражио EUR 4.200 на име трошкова.
95. Влада није дала коментар.
96. Према пракси Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су они заиста и неопходно настали и да су оправданог износа. У овом случају, на основу докумената које поседује и горе наведених критеријума, Суд сматра да је оправдано да досуди суму од EUR 4.200 за трошкове поступка.
97. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава притужбе у вези са чланом 3. у његовом процесном делу и чланом 13. Конвенције допуштеним;
2. Проглашава притужбу према члану 6. став 1. Конвенције недопуштеном;
3. Утврђује да је дошло до повреде члана 3. Конвенције у његовом процесном делу;
4. Утврђује да нема потребе да се посебно разматра притужба према члану 13. Конвенције;
5. Утврђује
(a) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе, који ће се претворити у валуту Тужене државе по стопи важећој на дан исплате:
(i) EUR 4.000 (четири хиљаде евра), плус сваки порез који се може наплатити, на име нематеријалне штете;
(ii) EUR 4.200 (четири хиљаде и двеста евра), плус сваки порез који се може наплатити подносиоцу представке, на име трошкова;
(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процентна поена;
6. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 19. децембра 2017. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.
Stephen Phillips Секретар
Helena Jäderblom, Председник
THIRD SECTION
CASE OF KRSMANOVIĆ v. SERBIA
(Application no. 19796/14)
JUDGMENT
STRASBOURG
19 December 2017
This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.
In the case of Krsmanović v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Chamber composed of:
Helena Jäderblom, President,
Branko Lubarda,
Luis López Guerra,
Dmitry Dedov,
Pere Pastor Vilanova,
Alena Poláčková,
Jolien Schukking, judges,
and Stephen Phillips, Section Registrar,
Having deliberated in private on 28 November 2017,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 19796/14) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Mr Đorđe Krsmanović (“the applicant”), on 5 March 2014.
2. The applicant was represented by Mr A. Cvejić, a lawyer practising in Belgrade. The Serbian Government (“the Government”) were represented by their former Agent, Ms V. Rodić, who was more recently substituted by their current Agent, Ms N. Plavšić.
3. The applicant complained of the lack of an effective investigation into the ill-treatment he had allegedly sustained during his arrest and while in police custody. He relied on Articles 3, 6 § 1 and 13 of the Convention.
4. On 1 September 2015 the application was communicated to the Government. The questions were put under the procedural limb of Article 3 of the Convention.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The applicant was born in 1975 and lives in Zemun.
6. On 12 March 2003 the Serbian Prime Minister, Mr Zoran Đinđić, was assassinated by members of a criminal group known as the Zemun Clan (Zemunski klan).
7. The Prime Minister’s assassination prompted the Serbian Government to declare a state of emergency and introduce measures in accordance with the State of Emergency Act 1991 (Zakon o merama za slučaj vanrednog stanja, Official Gazette of the Republic of Serbia, no. 19/1991).
8. During that time a large-scale police operation known as Operation Sabre (Sablja) took place. Approximately 10,000 people were arrested during the operation and placed in pre-trial detention.
9. The state of emergency lasted until 23 April 2003.
B. The applicant’s treatment during his arrest, questioning and subsequent detention
10. The applicant was a member of a criminal group linked to the Zemun Clan. During Operation Sabre all members of the Zemun Clan and groups linked to it were arrested and questioned about the Prime Minister’s assassination. Those arrested were also questioned about other crimes such as murders, abductions and drug trafficking.
11. The applicant’s arrest took place at around 4 p.m. on 1 April 2003, when five members of the Special Anti-Terrorist Unit broke into the apartment in which he was hiding with five friends.
12. The applicant claims that on the arrival of the Special Anti-Terrorist Unit he was subjected to physical and verbal abuse. Its members immediately started to kick and beat him indiscriminately all over his body and face. They put a pillowcase over his head, verbally abused him and made threats aimed at his family. The maltreatment continued for an hour. On the recording of his arrest, which was broadcast on national television at the beginning of April 2003, he was shown with visible bruises on his face.
13. At around 6 p.m. the applicant and his friends were taken to the police station and left in the corridor. According to the applicant, police officers passing by sporadically hit and kicked him and his friends. He could not identify them as his face was still covered with a pillowcase.
14. At some point two police officers came and took the applicant for questioning. He was taken to an office in which seven to nine people were present. Two or three of them were women.
15. According to the applicant, the maltreatment continued there. He was beaten with baseball bats and police truncheons. He was beaten on the soles of his feet and the palms of his hands. A truncheon was inserted several times into his anus. At one point, a nylon bag was put over the pillowcase which made him lose consciousness. During all that time the applicant remembered hearing his friends screaming.
16. At around 3.30 a.m. on 2 April 2003 two police officers took him to a solitary confinement cell. He was unable to walk so the officers carried him. In the cell his handcuffs were taken off and a detention order was put before him for signature.
17. As alleged by the applicant, approximately half an hour later two police officers entered the cell. They handcuffed him, put a bag over his head and took him for questioning. During that time he was again beaten, kicked and maltreated. Throughout this time, he was not allowed to drink any water.
18. In the applicant’s version of events, after approximately two hours of maltreatment he was returned to the solitary confinement cell. He was kept there for eleven days. During the first five days no food was given to him. Afterwards, he was given one sandwich per day. Throughout that period police officers routinely questioned and ill-treated him in the same way as before.
19. At approximately 10 p.m. on 12 April 2003 the applicant was transferred to Belgrade District Prison (Okružni zatvor), where he remained for a year and two months pending the outcome of the criminal proceedings instituted against him.
20. On 15 April 2003 a prison doctor examined him and issued a medical certificate, which contained an extensive list of his injuries. These included large haematomas on the soles of his feet, palms of his hands, face, shoulders and buttocks, as well as conjunctival hyperaemia (redness) on the external parts of his eyes. The certificate also contained a statement that the applicant had been “beaten in the police station”.
21. During the first sixty days of his detention in Belgrade District Prison he was placed in a solitary confinement cell and only had contact with the doctors who examined him. After two months he had fully recovered from the ill-treatment he had suffered.
22. On 13 October 2003 the applicant was charged with illegal production and trafficking of drugs (neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga), abduction (otmica) and unlawful deprivation of liberty (protivpravno lišenje slobode). On 22 June 2004 he was sentenced to four years and ten months’ imprisonment. He was released from pre-trial detention on 25 June 2004 pending the outcome of appeal proceedings.
C. The investigation concerning the alleged ill-treatment
23. On 18 May 2004 the applicant’s mother lodged a complaint with the Inspector General’s Service of the Ministry of the Interior (Generalni inspektorat Ministarstva unutrašnjih poslova), alleging that her son had been tortured by members of the Special Anti-Terrorist Unit and police officers working for the Narcotics Department of the Criminal Police Directorate (Odeljenje za suzbijanje narkomanije Uprave kriminalističke policije, also known as the Fourth Department) in Belgrade.
24. On 11 May 2005, 26 May 2005, 8 June 2005 and 12 January 2006 the applicant’s mother submitted additional information complaining that her son had been ill-treated, and that moveable property had been confiscated from his home.
25. On 24 February 2006 the applicant was invited to the Inspector General’s Service to give a statement about his mother’s allegations. He confirmed that he had been ill-treated.
26. On 16 March 2006 the Inspector General’s Service interviewed D.S., the Deputy District Public Prosecutor (zamenik Okružnog javnog tužioca) in Belgrade, who stated that in April 2003 he had been at the police station during the applicant’s questioning. D.S. gave the names of several of the police officers involved and stated that he had not seen any injuries on the applicant. On the contrary, the applicant had seemed pleased because he had been informed that he would be charged with lesser offences than expected. D.S. also claimed that the applicant had had no complaints about his treatment.
27. On 13 June 2006 statements were taken from two police officers, R.P. and A.K. Both claimed that they had not participated in the immediate arrest, but had entered the apartment after the members of the Special Anti-Terrorist Unit had already arrested the applicant and his friends. In the apartment they had seen several people dressed in only their underwear, being handcuffed and lying face down. They denied having seen any bruises or injuries on those arrested.
28. On 10 July 2006 the Inspector General’s Service interviewed the applicant’s wife, who made no complaints about the applicant’s treatment during his arrest or while in detention. She only complained about the confiscation of certain movables from their home.
29. On 28 September 2006 the chief of the Fourth Department of the Criminal Police Directorate in Belgrade (Načelnik četvrtog odeljenja UKP SUP), Z.K., gave a statement to the Sector for the Internal Control of the Police. He said that he had had no knowledge of the applicant or his friends having been subjected to any ill-treatment.
30. On 21 March 2007 the applicant’s mother’s complaint of ill-treatment of her son was rejected by the Inspector General’s Service for lack of evidence of a crime.
31. On 1 July 2007 the applicant lodged a criminal complaint with the First Municipal Public Prosecutor’s Office (Prvo opštinsko javno tužilaštvo – “the prosecutor’s office”) against a number of the unknown perpetrators as well as against three police officers identified only by surname.
32. On 20 July 2007 the prosecutor’s office opened an official inquiry with requests for the police to provide evidence and the names of those involved in the applicant’s arrest and questioning, and an investigative judge to question the applicant. He was interviewed on 9 October 2007.
33. On 30 November 2007 the Sector for the Internal Control of the Police identified three police officers, V.M., S.P., and Z.K., in connection with the applicant’s arrest and questioning. The officers stated that no violence had ever been used against the applicant. On 27 December 2007 the prosecutor’s office dropped the charges against them for lack of evidence.
34. At the same time the case against the unidentified police officers remained open because, according to the prosecutor’s office, “it transpired from the evidence gathered that Krsmanović Đorđe had sustained injuries while in detention” (iz prikupljenih dokaza utvrđeno je da je Krsmanović Đorđe zadobio povrede u periodu dok mu je bio određen pritvor). It would appear that the case is still open.
35. After learning of that decision, on 23 January 2008 the applicant took over the criminal proceedings as a subsidiary prosecutor (oštećeni kao tužilac) by requesting to have an investigation opened against V.M., S.P., and Z.K.
36. On 21 April and 18 November 2008 the investigating judge to whom the case was assigned interviewed three doctors who worked at the prison hospital. On 15 January 2009 he also interviewed the police officers accused of ill-treatment. On 24 March 2009 he refused to open an investigation because there was not enough evidence to prove that the accused had committed the crime they were suspected of. On 23 September 2009 the pre-trial chamber of the First Belgrade Municipal Court upheld the decision of the investigating judge. The applicant appealed. On 13 April 2010 the Belgrade Appellate Court upheld that decision.
37. On 10 July 2010 the applicant lodged an appeal on points of law with the prosecutor’s office, which was rejected on 11 October 2010.
38. On 11 July 2010 the applicant also lodged a constitutional appeal. He complained principally about the lack of an effective investigation into the events under Articles 21, 25, 27, 29, 32, 33 and 36 of the Constitution and Articles 3, 6, 13 and 14 of the Convention. On 23 July 2013 his constitutional appeal was rejected by the Constitutional Court, whose decision was served on the applicant on 11 September 2013. The court primarily considered the applicant’s complaints under Article 6 of the Convention and found them to be manifestly ill-founded. As to the applicant’s complaint under Article 3 of the Convention, the Constitutional Court found it to be outside its temporal jurisdiction in view of the date of entry into force of the Constitution itself. In respect of the other complaints, the Constitutional Court held, inter alia, that:
“it is not enough to allege a violation of one’s rights in a constitutional appeal or list the constitutional rights that are considered to be violated and reasons for their violations based on the appellant’s subjective estimation or evaluation, but to put each mentioned reason into a direct relationship with the allegedly violated constitutional right, and a violation or denial of a certain constitutional right has to be caused by an act or action that occurred before the entry into force of the Constitution. This also implies that specific and detailed reasons of the alleged violation of the constitutional right have to be specified in the constitutional appeal, because only a causal link presented in such manner may compel the Court to find a violation or denial of a certain right.”
A. Constitution of the Republic of Serbia (Ustav Republike Srbije, published in Official Gazette of the Republic of Serbia no. 98/2006)
39. The relevant provision reads as follows:
“Physical and mental integrity is inviolable.
Nobody may be subjected to torture, inhuman or degrading treatment or punishment, nor subjected to medical and other experiments without their free consent.”
B. Criminal Code 1977 (Krivični zakon, published in the Official Gazette of the Socialist Republic of Serbia nos. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 and the Official Gazette of the Republic of Serbia nos. 16/90, 21/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 and 67/03)
40. The Criminal Code was in force from 1 July 1977 until 1 January 2006. The relevant provision reads as follows:
Article 66 (Ill-treatment by public officials acting in an official capacity)
“Whoever acting in an official capacity ill-treats or insults another or otherwise treats such person in a humiliating and degrading manner, shall be punished with imprisonment of from three months to three years.”
C. Code of Criminal Procedure 2001 (Zakonik o krivičnom postupku, published in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia – OG FRY – no. 70/01, amendments published in OG FRY no. 68/02 and in OG RS nos. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 and 76/10)
41. The Code of Criminal Procedure was in force from 28 March 2002 until 1 October 2013. Articles 19, 20, 46 and 235, read together, provided that formal criminal proceedings (krivični postupak) could be instituted at the request of an authorised prosecutor. For crimes subject to prosecution by the State the authorised prosecutor was the public prosecutor. His or her authority to decide whether to press charges, however, was bound by the principle of legality which required that he or she had to act whenever there was a reasonable suspicion that a crime subject to public prosecution had been committed. It made no difference whether the public prosecutor had learnt of the incident from a criminal complaint filed by the victim or another person, or indeed even if he or she had only heard rumours to that effect.
42. Article 61 provided that if the public prosecutor decided that there were no grounds to press charges, the victim had to be informed of that decision and would then have the right to take over the prosecution of the case him or herself in the capacity of a “subsidiary prosecutor” within eight days of notification.
43. Articles 64 § 1, 239 § 1 and 242, taken together, provided that when the alleged perpetrator of a crime remained unknown a subsidiary prosecutor was entitled to request that the investigating judge undertake specific additional measures aimed at establishing the perpetrator’s identity (pojedine predistražne radnje) prior to deciding whether or not to apply to have a formal judicial investigation (pokretanje istrage) opened. If the investigating judge rejected that request it would, pursuant to Article 243 § 7, be for the pre-trial chamber of the same court to rule on the matter.
44. Article 257 § 2 provided that once a formal judicial investigation had been completed the investigating judge had to provide the public prosecutor with the case file, who would then have fifteen days to decide how to proceed, that is to say whether to ask for additional information from the investigating judge, lodge an indictment with the court, or drop the charges in question.
45. Article 259 § 2 provided, inter alia, that the provisions of Article 257 § 2 also applied, mutatis mutandis, to a subsidiary prosecutor.
D. Police Act 2005 (Zakon o policiji, published in Official Gazette of the Republic of Serbia nos. 101/05, 63/09 – decision of the Constitutional Court, 92/11 and 64/15)
46. The Police Act was in force until 5 February 2016. Section 86 provided that whenever force was used the police officer concerned had to submit a written report to his superior within twenty-four hours. The latter would then establish whether the force used was justified and lawful.
47. Sections 84, 85 and 88 to 109 set out various types of coercive measures and the specific situations in which they could be applied, while emphasising the importance of proportionality in this regard.
E. Inspector General’s Service Ordinance 2001 (Pravilnik o radu Službe generalnog inspektora RJB, published in an internal gazette of the Ministry of Interior on 12 March 2001)
48. The first Inspector General was appointed in June 2003. The Inspector General’s Service was answerable to the Minister of Interior. It could suggest certain measures in cases of misconduct committed by police officers and was later reorganised and renamed to the Sector for the Internal Control of the Police.
III. RELEVANT INTERNATIONAL DOCUMENTS
A. European Committee for the Prevention of Torture and Inhuman or Degrading Treatment or Punishment (CPT)
49. In its report to the Government on its visit to Serbia and Montenegro from 16 to 28 September 2004 (CPT/Inf (2006) 18; 18 May 2006) the CPT stated, among other things:
“30. The CPT delegation heard numerous allegations of deliberate physical ill-treatment of persons deprived of their liberty by the police throughout Serbia. ...
Many detainees interviewed by the delegation alleged that they had been slapped, punched, kicked or beaten with batons during police custody. A certain number of persons interviewed by the delegation alleged that they had been beaten with baseball bats, while forced to wear bullet-proof vests in order to prevent their injuries becoming visible. Some others alleged that they had been handcuffed to a radiator for several hours in painfully contorted positions. A number of allegations received included recent accounts of: beating on the palms of the hands; beating on the soles of the feet (a practice known as ‘falaka’); placing a plastic bag over the detainee’s head to cause temporary asphyxiation; the infliction of electric shocks on different parts of the body, including the genitals; sleep deprivation for prolonged periods; being forced to eat salt without being offered water to drink for the whole day. The ill-treatment alleged was in several cases of such a severity that it could well be considered to amount to torture. ...
32. In almost all of the police stations visited in Belgrade, the delegation found baseball bats and other non-standard and unlabelled objects (such as metal bars or wooden sticks) in offices used for interrogation purposes. This lends further credibility to the allegations received that persons deprived of their liberty by the police had been beaten with such objects. ...
34. The information at the CPT’s disposal suggests that persons suspected of a criminal offence run a significant risk of being ill-treated by the police in Serbia at the time of their apprehension and during the first hours of police custody, and that on occasion such persons may be subject to severe ill-treatment (or even torture). The number and severity of allegations of police ill-treatment received and documented by the delegation calls for urgent action by the national authorities; senior officials did not contest that the ill-treatment of persons deprived of their liberty by the police represents a serious problem in Serbia. Constant vigilance will be required if the absolute prohibition of torture and inhuman or degrading treatment is to be upheld.”
B. United Nations Human Rights Committee
50. The International Covenant on Civil and Political Rights, adopted under the auspices of the United Nations on 16 December 1966, entered into force in respect of Serbia on 12 March 2001. The relevant part of the “concluding observations” on Serbia of the UN Human Rights Committee, the body of independent experts set up to monitor the implementation of the treaty, reads as follows (document CCPR/CO/81/SEMO of 12 August 2004, § 15):
“While taking note of the establishment in Serbia of [Inspector General’s Service] in June 2003, the Committee is concerned that no independent oversight mechanism exists for investigating complaints of criminal conduct against members of the police, which could contribute to impunity for police officers involved in human rights violations. The State party should establish independent civilian review bodies at the Republic level with authority to receive and investigate all complaints of excessive use of force and other abuse of power by the police.”
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 3 OF THE CONVENTION
51. The applicant complained that the authorities had failed to conduct an effective investigation into his allegations of ill-treatment by police officers during his arrest and detention. He relied on Article 3 of the Convention, which reads as follows:
“No one shall be subjected to torture or to inhuman or degrading treatment or punishment.”
1. Temporal jurisdiction
(a) The parties’ submissions
52. The Government submitted that according to Court’s well-established case-law the Court did not have jurisdiction ratione temporis in cases where an event happened before 3 March 2004, when the Convention entered into force in respect of the respondent State in question. They argued that those principles were set out in the Grand Chamber judgment Blečić v. Croatia([GC], no. 59532/00, § 77–82, ECHR 2006-III) and were applicable to this case.
53. The applicant argued that the obligation imposed on the respondent Government was set out in Stanimirović v. Serbia (no. 26088/06, 18 October 2011), which made it clear that failures of a respondent Government to provide an effective investigation were not affected by temporal jurisdiction for events and facts before ratification.
(b) The Court’s assessment
54. The Court has consistently held that the procedural obligation to investigate under Articles 2 and 3 of the Convention is not a procedure of redress in respect of an alleged violation that may have occurred before the entry into force of the Convention with respect to the State concerned. On the contrary, an obligation to carry out an effective investigation has its own distinct scope of application and operates independently from the substantive limb of Articles 2 and 3 (see Varnava and Others v. Turkey [GC], nos. 16064/90 and 8 others, § 136, ECHR 2009). Throughout the Court’s case-law, that obligation has evolved into a separate and autonomous duty, capable of binding the State even when the death or ill-treatment took place before ratification (see Šilih v. Slovenia [GC], no. 71463/01, § 159, 9 April 2009; Stanimirović, cited above, §§ 28-29; and Otašević v. Serbia, no. 32198/07, § 24, 5 February 2013). The obligation is of a continuing nature, in the sense that it binds the State throughout the period in which the authorities can reasonably be expected to take measures with the aim of elucidating the circumstances of the death or ill-treatment and establishing responsibility for them (see Šilih, cited above, § 157).
55. However, having regard to the principle of legal certainty, the Court’s temporal jurisdiction as regards compliance with the procedural obligation under Articles 2 and 3 in respect of death or ill-treatment that occurred before ratification is not open-ended (ibid., § 161). Where the impugned events occurred before ratification, only procedural acts and/or omissions occurring after that date can fall within the Court’s temporal jurisdiction (ibid., § 162). Furthermore, there must be a genuine connection between the death or ill-treatment and the entry into force of the Convention in respect of the respondent State for the procedural obligations imposed by Articles 2 and 3 to come into effect. For that connection to be established, two cumulative criteria must be met: firstly, the lapse of time between the death or ill-treatment and the entry into force of the Convention must have been reasonably short (not exceeding ten years) and secondly, it must be established that a significant proportion of the procedural steps that were decisive for the course of the investigation were or ought to have been carried out after the ratification of the Convention by the State concerned (see Janowiec and Others v. Russia [GC], nos. 55508/07 and 29520/09, §§ 145–148, ECHR 2013).
56. In the present case, it is to be noted that no significant time elapsed between the alleged ill-treatment of the applicant and the ratification of the Convention by the State. In addition, although no investigation into applicant’s allegations was ever initiated by the competent authorities, all of the pre-investigative steps were conducted after the Convention came into force. As both criteria have been satisfied, the Court dismisses the Government’s objection ratione temporis.
2. Six-month time-limit
(a) The parties’ submissions
57. The Government contended that the applicant’s complaint had been lodged out of time. In particular, they argued that a constitutional appeal had not been an effective legal remedy in his case. He should therefore have lodged an application with the Court no later than 13 November 2010, six months after the decision of the Belgrade Appellate Court was served on him.
58. In the alternative, the Government claimed that the applicant had also failed to comply with the six-month rule because he had omitted to promptly inform the domestic authorities of the alleged ill-treatment and so act diligently. He should have lodged the application with the Court as soon as he had become aware that the investigation at domestic level was not effective.
59. The applicant contested these arguments, claiming that he had acted diligently and that at the time when he had lodged his complaints with the Constitutional Court, a constitutional appeal had been an effective legal remedy.
(b) The Court’s assessment
60. The Court reiterates that the purpose of the six-month rule is to promote security of the law. It should ensure that it is possible to ascertain the facts of a case before that possibility fades away, making a fair examination of the question in issue next to impossible (see Stanimirović, cited above, § 30).
61. The six-month period runs from the date of the final decision in the process of exhaustion of domestic remedies. The Court has already held that a constitutional appeal should, in principle, be considered an effective domestic remedy within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention in respect of all applications introduced against Serbia after 7 August 2008 (seeVučković and Others v. Serbia (preliminary objection) [GC], nos. 17153/11 and 29 others, § 84, 25 March 2014, and Vinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06 and others, § 51, 1 December 2009). It sees no reason to depart from this practice in the present case. If the applicant had raised a substantive complaint under Article 3 concerning the events in 2003, the complaint would have been (as the Constitutional Court also established) incompatible with the provisions of the Convention ratione temporis. However, the applicant’s complaint concerns the procedural obligation to conduct an effective investigation. The applicant raised this complaint in his appeal to the Constitutional Court but the reply he received did not deal with the specific complaint. The Government’s contention, that the remedy was not capable of addressing the issues because of the temporal limitation on the Constitutional Court’s jurisdiction, is therefore not convincing. No other argument has been made which would suggest that the applicant could not reasonably have expected that the Constitutional Court was able to consider a complaint concerning the procedural obligation, and so the Court accepts that the six month period should be calculated from the moment when the applicant received the decision of the Constitutional Court.
62. As for the Government’s objection that the applicant had failed to act diligently at domestic level, and that he should have lodged his application with the Court as soon as he had become or ought to have become aware that the criminal investigation into his ill-treatment was not effective, the Court reiterates that in cases concerning an investigation into ill-treatment, as in those concerning an investigation into the suspicious death of a relative, applicants are expected to take steps to keep track of the investigation’s progress, or lack thereof, and to lodge their applications with due expedition once they are or should have become aware of the lack of an effective criminal investigation (see Mocanu and Others v. Romania [GC], nos. 10865/09, 45886/07 and 32431/08, § 263, ECHR 2014 (extracts); Bulut and Yavuz (dec.), cited above; Bayram and Yıldırım (dec.), cited above; and Atallah v. France (dec.), no. 51987/07, 30 August 2011).
63. The Court has already clarified that the obligation of diligence incumbent on applicants contains two distinct but closely linked aspects: on the one hand, applicants must contact the domestic authorities promptly concerning progress in the investigation and, on the other, they must lodge their application promptly with the Court as soon as they become or should have become aware that the investigation is not effective (see Mocanu and Others, § 264, cited above; Nasirkhayeva v. Russia (dec.), no. 1721/07, 31 May 2011; Akhvlediani and Others v. Georgia(dec.), no. 22026/10, §§ 23–29, 9 April 2013; and Gusar v. Moldova (dec.), no. 37204/02, §§ 14–17, 30 April 2013).
64. The first aspect of the duty of diligence – that is, the obligation to apply promptly to the domestic authorities – must be assessed in the light of the circumstances of the case. In this regard, the Court has held that an applicant’s delay in lodging a complaint is not decisive where the authorities ought to have been aware that an individual could have been subjected to ill-treatment – particularly in the case of an assault which occurred in the presence of police officers – as the authorities’ duty to investigate arises even in the absence of an express complaint (see Velev v. Bulgaria, no. 43531/08, §§ 59–60, 16 April 2013). Nor does such a delay affect the admissibility of the application where the applicant was in a particularly vulnerable situation, having regard to the complexity of the case and the nature of the alleged human rights violations at stake, and where it was reasonable for him or her to wait for developments that could have resolved crucial factual or legal issues (see El-Masri v. the former Yugoslav Republic of Macedonia [GC], no. 39630/09, § 142, ECHR 2012).
65. The Court notes that the applicant was kept in solitary confinement, at least until 12 June 2003, during which time he had no contact with anyone apart from the doctors monitoring his state of health. He was released from detention on 25 June 2004, by which time a complaint of ill-treatment had been submitted by his mother (see paragraphs 23 and 24 above).
66. With regard to the second aspect of this duty of diligence – that is, the duty on an applicant to lodge an application with the Court as soon as he or she realises or ought to realise that an investigation is not effective – the Court has stated that the issue of identifying the exact point in time that that stage occurs necessarily depends on the circumstances of the case, and that it is difficult to determine it with precision (see Nasirkhayeva, cited above). The Court has rejected as out of time applications where there were excessive or unexplained delays on the part of applicants once they became or ought to have become aware that no investigation had been instigated or that the investigation had lapsed into inaction or become ineffective and, in any of those eventualities, there was no immediate, realistic prospect of an effective investigation being provided in the future (see, among other authorities, Narin v. Turkey, no. 18907/02, § 51, 15 December 2009, and Aydinlar and Others v. Turkey (dec.), no. 3575/05, 9 March 2010).
67. Turning to the circumstances of the present case, the Court notes that in 2007, after his mother’s complaint had been rejected (see paragraph 30 above), the applicant lodged a criminal complaint with the prosecutor’s office (see paragraph 31 above). After his criminal complaint was dismissed (see paragraph 33 above), he took over the criminal proceedings as a subsidiary prosecutor (see paragraph 35 above). According to the Court’s well established case-law, where a national system allows a victim of ill-treatment to take over the prosecution of the case him or herself in the capacity of a “subsidiary prosecutor”, such post-ratification proceedings must also be taken into account (see Otašević, cited above, § 25, and Butolen v. Slovenia, no. 41356/08, § 70, 26 April 2012). The applicant thus appropriately pursued the legal remedies available to him in challenging the decisions of the judicial bodies regarding his subsidiary criminal prosecution.
68. Having regard to the above considerations, the Court finds that by lodging his application within six months of 11 September 2013 (see paragraph 38 above), the date of service of the Constitutional Court’s decision, the applicant complied with the six-month time-limit provided for in Article 35 § 1 of the Convention. The Government’s objection is therefore dismissed.
3. Conclusion
The Court notes that the complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
1. Submissions by the parties
69. The applicant complained that the respondent Government had failed to conduct an independent, effective and thorough investigation into his ill-treatment during his arrest and while in detention. He complained that the State authorities had been inefficient and that his complaint had been dismissed on the grounds that the offenders could not be identified. In the applicant’s view, the people responsible for his ill-treatment were easily identifiable to the respondent Government.
70. The Government contended that the investigation carried out in the present case had met the procedural requirements of Article 3 of the Convention and had been thorough and effective. They submitted that the allegations raised by the applicant’s mother in her initial complaint could not be considered credible as she had learned of them from the applicant’s friends and the applicant’s wife failed to reaffirm them. They, also, submitted that the effectiveness of a remedy did not depend on the certainty of a favourable outcome for the applicant and that the domestic authorities had carried out all the necessary steps to examine the complaint raised by the applicant’s mother; that is: they had examined all the relevant forensic evidence, collected medical documentation and related reports, and conducted interviews with the applicant, his mother, his wife and other witnesses.
71. The Government also indicated that in 2007, after the applicant had lodged his criminal complaint, the relevant authorities had once again examined all the allegations.
72. They lastly submitted that the positive obligation under the procedural limb of Article 3 of the Convention was not an obligation of result, but of means. Their decisions to dismiss the complaints raised by the applicant and his mother had been based on findings that no excessive force had been used against the applicant and that the members of the Special Anti-Terrorist Unit had acted lawfully.
2. The Court’s assessment
(a) General principles
73. The Court reiterates that where an individual raises an arguable claim that he or she has been seriously ill-treated by the police or other such agents of the State in breach of Article 3, that provision, read in conjunction with the State’s general duty under Article 1 of the Convention to “secure to everyone within their jurisdiction the rights and freedoms defined in ... [the] Convention”, requires by implication that there should be an effective official investigation (see Assenov and Others v. Bulgaria, 28 October 1998, § 102, Reports of Judgments and Decisions,1998-VIII, and Labita v. Italy [GC], no. 26772/95, § 131, ECHR 2000-IV). Whatever the method of investigation, the authorities must act as soon as an official complaint has been lodged. Besides, the authorities must take into account the particularly vulnerable situation of victims and the fact that people who have been subjected to serious ill-treatment will often be less ready or willing to make a complaint (see Stanimirović, cited above, § 39, and Batı and Others v. Turkey, nos. 33097/96 and 57834/00, § 133, ECHR 2004-IV).
74. Even though the obligation to investigate is not an obligation of result, but of means, there are several criteria an investigation has to satisfy for the purposes of the procedural obligation under Articles 2 and 3 of the Convention (see, mutatis mutandis, Ramsahai and Others v. the Netherlands [GC], no. 52391/99, §§ 323-346, ECHR 2007-II). Firstly, an effective investigation is one which is adequate, that is an investigation which is capable of leading to the identification and punishment of those responsible (see Labita [GC], cited above, § 131; Boicenco v. Moldova, no. 41088/05, § 120, 11 July 2006; and Stanimirović, cited above, § 40). Secondly, for an investigation to be considered effective it may generally be regarded as necessary for the persons responsible for and carrying out the investigation to be independent from those implicated in the events, which means not only a lack of hierarchical or institutional connection but also a practical independence (see Ramsahai and Others [GC], cited above, § 325; see also Đurđević v. Croatia, no. 52442/09, § 85, ECHR 2011 (extracts), and the authorities citied therein). Thirdly, the investigation has to be thorough, which means that the authorities must always make a serious attempt to find out what happened and should not rely on hasty or ill-founded conclusions to close their investigation or as the basis of their decisions (see Assenov and Others, cited above, §§ 103; see also Stanimirović, cited above, § 40). Fourthly, there is an obligation to react promptly and take action as soon as an official complaint has been lodged. Even when strictly speaking no complaint has been made, an investigation must be started if there are sufficiently clear indications that ill-treatment has been used (see Stanimirović, cited above, § 39). Fifthly, an effective investigation is one which affords a sufficient element of public scrutiny to secure accountability. While the degree of public scrutiny may vary, the complainant must be afforded effective access to the investigatory procedure in all cases (see Đekić and Others v. Serbia, no. 32277/07, § 33, 29 April 2014).
(b) Application of those principles to the present case
75. Turning to the circumstances of the present case, the Court is mindful that the alleged ill-treatment of the applicant happened in a state of emergency following the assassination of the Serbian Prime Minister in 2003. The Court is aware that the applicant was arrested and detained in the context of Operation Sabre, when a large number of people were arrested and placed in pre-trial detention.
76. When a person raises a credible assertion for the purposes of the positive obligation to investigate under Article 3, a prompt response by the authorities is vital in maintaining public confidence in their adherence to the rule of law and in preventing any appearance of collusion in or tolerance of unlawful acts (see Šilih, cited above, § 195, and Bouyid v. Belgium [GC], no. 23380/09, § 121, ECHR 2015).
77. As to the question whether such an assertion was raised in the present case, the Court notes that the applicant and his mother lodged complaints with the relevant domestic authorities. The complaints were sufficiently detailed, containing precise dates, locations and the possible perpetrators.
The medical certificate in which numerous injuries on the applicant’s body were recorded was also at the disposal of the authorities (see paragraph 20 above).
In addition, there was a video broadcast on national television which showed the applicant with visible bruises on his face (see paragraph 12 above).
78. The complaints submitted by the applicant and his mother, the medical evidence and the video in question justified an “arguable claim” within the meaning of Article 3 of the Convention that the applicant had been subjected to ill-treatment during his arrest and while in detention. That being so, the Serbian authorities were under an obligation to conduct an effective investigation.
79. It has not been disputed by the parties that certain investigative steps into the applicant’s alleged ill-treatment were carried out by three different authorities – the Inspector General’s Service, the prosecutor’s office and an investigative judge.
80. However, all three investigations terminated because of an alleged absence of evidence, either of the ill-treatment or of someone’s guilt. The Court notes that the investigations were mainly confined to interviews with several police officers involved in the incident. The applicant and his mother were not allowed to participate effectively in those investigations or to have the police officers questioned and corroborate their allegations. Besides, little attention was given to the applicant’s allegations despite their being substantiated by the medical certificate, and their allegations were not seriously assessed.
81. Whilst it is true that the domestic authorities were presented with sufficient evidence of the applicant’s ill-treatment, they failed to identify those involved. The mere fact that no possible eyewitnesses to the applicant’s ill-treatment were ever identified amounts to a significant shortcoming in the adequacy of each investigation and all three investigations together. In the Court’s view, after being alerted to the applicant’s allegations of ill-treatment, the investigative authorities should have conducted interviews with the other people present during his arrest or in the detention facility or corroborated his statement with the statements of those interviewed. However, they failed to do so.
82. The specific measures aimed at establishing the potential perpetrators’ identities in all three investigations were carried out by police officers answering to the same chain of command as the officers under investigation.
83. In the final analysis, the fact that the investigations conducted by the State authorities proved incapable of even identifying the State agents who abused the applicant – even though it had been proven that the applicant was subjected to ill-treatment while under the control of the police (see paragraphs 20 and 34 above) – reinforces the Court’s doubts as to the effectiveness of the investigation.
84. These findings are enough for the Court to consider that the applicant did not have the benefit of an effective investigation. There has accordingly been a violation of the procedural obligation under Article 3 of the Convention.
II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION
85. The applicant also complained that the investigation into his alleged ill-treatment had been unfair and lengthy, and that because of that the people responsible had remained unpunished. He relied on Article 6 § 1 of the Convention, the relevant parts of which read:
“In the determination of his civil rights and obligations or of any criminal charge against him, everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law. Judgment shall be pronounced publicly but the press and public may be excluded from all or part of the trial in the interests of morals, public order or national security in a democratic society, where the interests of juveniles or the protection of the private life of the parties so require, or to the extent strictly necessary in the opinion of the court in special circumstances where publicity would prejudice the interests of justice.”
86. The Court reiterates that the Convention does not guarantee the right to have third parties prosecuted, save in certain circumstances not relevant to the present case (compare and contrast Perez v. France [GC], no. 47287/99, § 70, ECHR 2004-I). The applicant’s complaint under Article 6 § 1 is, therefore, ratione materiae incompatible with the Convention and must accordingly be declared inadmissible.
III. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 13 OF THE CONVENTION
87. The applicant complained that he had not had an effective remedy at his disposal. He relied on Article 13 of the Convention, which reads as follows:
“Everyone whose rights and freedoms as set forth in this Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.”
88. The Court notes that this complaint is linked to the one examined above and must therefore likewise be declared admissible.
89. Since the applicant’s complaint relating to Article 13 amounts to a repetition of his complaint under Article 3 and having regard to the finding relating to Article 3 (in paragraph 84 above), it is not necessary to examine whether there has also been a violation of Article 13 in this case.
IV. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
90. Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
91. The applicant claimed 20,000 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage.
92. The Government contested that claim.
93. The Court awards the applicant EUR 4,000 in respect of non-pecuniary damage.
94. The applicant also claimed EUR 4,200 for costs and expenses.
95. The Government did not comment.
96. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are reasonable as to quantum. In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 4,200 covering costs and expenses.
97. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the complaints concerning Article 3 under its procedural limb and Article 13 of the Convention admissible;
2. Declares the complaint under Article 6 § 1 of the Convention inadmissible;
3. Holds that there has been a violation of Article 3 of the Convention under its procedural limb;
4. Holds that there is no need to examine separately the complaint under Article 13 of the Convention;
5. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following sums, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement:
(i) EUR 4,000 (four thousands euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;
(ii) EUR 4,200 (four thousands two hundreds euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;
(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
6. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 19 December 2017, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Stephen Phillips, Registrar
Helena Jäderblom, President