Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
Preuzmite presudu u pdf formatu
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 1/2017 од 6.1.2017. године
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ M. Б. - МАК ЧАЧАК ДОО И ДРУГИ против СРБИЈЕ
(Представке бр. 67856/14, 69282/14 и 70253/14)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР 27. септембар 2016. године
Ова пресуда је правоснажна. Она може бити предмет радакцијске измене.
У предмету М. Б. - Мак Чачак ДОО и други против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању већа у саставу:
Pere Pastor Vilanova, председник,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, судије,
и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,
После већања на затвореној седници 6. септембра 2016. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу три представке (бр. 67856/14, 69282/14 и 70253/14) против Србије, које су Суду поднели према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") предузеће M.Б. - Мак Чачак ДОО, друштво са ограниченом одговорношћу из Србије ("први подносилац представке"), господин Бранко Стефановић, српски држављанин ("други подносилац представке"), и Плус ДОО, друштво са ограниченом одговорношћу из Србије ("трећи подносилац представке"), 10. октобра 2014. године, односно 15. октобра 2014. године.
2. Првог и трећег подносиоца представки заступала је госпођа Д. Јанковић, адвокат из Чачка, а другог подносиоца представке заступао је господин В. Ђинђић, адвокат из Алексинца. Владу Србије ("Влада") заступао је њен заступник у то време, госпођа В. Родић.
3. Представке су 18. децембра 2014. године прослеђене Влади.
4. Влада је ставила примедбу на разматрање представке од стране Одбора. Пошто је размотрио ову примедбу, Суд је одбацује.
ЧИЊЕНИЦЕ
A. У вези са првим подносиоцем представке
5. Трговински суд у Чачку је 29. јуна 2005. године наложио друштвеном предузећу Фабрика резног алатала АД (у даљем тексту: "дужник") да првом подносиоцу представке исплати прецизиране износе на име штете, заједно са трошковима парничног поступка.
6. Виши трговински суд у Београду је 22. фебруара 2006. године преиначио првостепену пресуду, тако што је наложио дужнику да првом подносиоцу представке плати и прецизиране износе на име губитка зараде и повећао износ досуђених трошкова поступка. Ова пресуда је постала правоснажна неодређеног дана.
7. На основу предлога првог подносиоца представке, Трговински суд у Чачку је 26. јуна 2007. године наложио извршење наведених пресуда и даље наложио дужнику да првом подносиоцу представке исплати трошкове извршења.
8. Дужник је првом подносиоцу представке 17. марта 2009. године исплатио део износа прецизираних у наведеним пресудама.
9. Агенција за приватизацију је 30. марта 2010. године наложила реструктурирање дужника првог подносиоца представке. Због тога је извршни поступак против дужника обустављен.
10. Први подносилац представке је 11. марта 2011. године уложио уставну жалбу.
11. Уставни суд је 21. маја 2014. године утврдио повреду права првог подносиоца представке на суђење у разумном року и права на мирно уживање имовине. Он је даље досудио првом подносиоцу представке износ од 1.000 евра (ЕУР) на име правичног задовољења за нематеријалну штету и наложио суду у Чачку да поступак убрза. Уставни суд је одбио захтев првог подносиоца представке за накнаду материјалне штете као преурањен, пошто је извршни поступак био у току.
Б. У вези са другим подносиоцем представке
12. Трговински суд у Краљеву је 11. јула 2003. године утврдио стечено имовинско право подносиоца представке на одређеним канцеларијама и наложио ГП Јастребац (у даљем тексту: "дужник"), друштвеном предузећу у стечају, да заврши изградњу те непокретности. Трговински суд је даље наложио дужнику да другом подносиоцу представке исплати одређени износ, ако то не уради. Ова одлука је постала правоснажна неодређеног дана. Дужник никада није завршио изградњу непокретности у питању.
13. Дужник је 9. септембра 2009. године исплатио подносиоцу представке део износа утврђеног одлуком.
14. Други подносилац представке је 11. маја 2011. године уложио уставну жалбу.
15. Уставни суд је 26. марта 2014. године утврдио повреду права другог подносиоца представке на суђење у разумном року. Он му је даље досудио 500 евра на име правичног задовољења за нематеријалну штету и наложио надлежном суду да убрза стечајни поступак. Уставни суд је одбио притужбу другог подносиоца представке у вези са његовим правом на мирно уживање имовине, као и његовим захтевом за накнаду материјалне штете, јер је стечајни поступак и даље у току.
В. У вези са трећим подносиоцем представке
16. Трговински суд у Београду је 22. септембра 2003. године наложио друштвеном предузећу, ДП Фабрика термотехничких уређаја и монтаже "ЦЕР" Чачак (у даљем тексту: "дужник"), да трећем подносиоцу представке исплати прецизиране износе на рачун штете, заједно са трошковима парничног поступка. Ова пресуда је постала правоснажна до 17. октобра 2003. године.
17. На основу предлога трећег подносиоца представке, Општински суд у Београду је 30. октобра 2006. године прихватио извршење наведене пресуде и дужнику даље наложио да првом подносиоцу представке исплати трошкове извршења.
18. Трећи подносилац представке је 12. октобра 2011. године уложио уставну жалбу.
19. Уставни суд је 17. априла 2014. године утврдио повреду права трећег подносиоца представке на суђење у разумном року. Он му је даље досудио 800 евра на име правичног задовољења за нематеријалну штету и наложио надлежном суду да убрза поступак. Уставни суд је одбио притужбу трећег подносиоца представке у вези са његовим правом на мирно уживање имовине, као и његовим захтевом за накнаду материјалне штете, јер је извршни поступак и даље у току.
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА
20. Релевантно домаће право које се односи на статус друштвених предузећа, као и извршне и стечајне поступке, изнето је у предметима Р. Качапор и друге подноситељке представке против Србије, бр. 2269/06 и друге, ст. 57-64. и 71-76, 15. jануар 2008. године и Јовичић и други против Србије (одлука), број 37270/11, ст. 88-93, 15. октобар 2013. године. Штавише, судска пракса Уставног суда у односу на друштвена предузећа, заједно са релевантним одредбама које се односе на уставну жалбу изнета је у одлуци о допуштености у предмету Маринковић против Србије (одлука), број 5353/11, ст. 26-29. и 31-44, 29. јануар 2013. године, пресуди Маринковић против Србије, број 5353/11, ст. 29-31, 22. октобар 2013. године и одлуци Феризовић против Србије (одлука), број 65713/13, ст. 12-17, 26. новембар 2013. године.
ПРАВО
21. Суд сматра да у складу са правилом 42. став 1. Пословника Суда, представке треба здружити, с обзиром на заједничку чињеничну и правну позадину.
II. НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ ЧЛАНА 6. СТАВ 1. И ЧЛАНА 13. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ
22. Подносиоци представки су се притуживали због пропуста Тужене државе да изврши или да у потпуности изврши правоснажне судске пресуде донете у њихову корист и због непостојања делотворног правног лека с тим у вези. Они су се позвали на члан 6. став 1. и члан 13. Конвенције, као и члан 1. Протокола број 1, који у релевантном делу гласе како следи:
"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона."
"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."
"Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству."
23. Влада је тврдила да представке треба прогласити недопуштеним, пошто је Уставни суд сваком подносиоцу представке досудио одређени износ на име накнаде претрпљене нематеријалне штете и тиме им пружио одговарајуће обештећење. Подносиоци представке су тако изгубили статус жртве. Влада је даље тврдила да се предузећа о којима је реч не могу сматрати државним. Посебно њихови поступци, као и поступци њихових директора, не могу се приписати Туженој држави. Чињеница да су се наведена предузећа углавном састојала од друштвеног капитала не треба да буде одлучујућа за оцену одговорности Тужене државе.
24. Подносиоци представке се са тим нису сложили.
25. Суд констатује да је Уставни суд заиста утврдио да су подносиоци представке претрпели повреду њихових уставних права и досудио им је одређене износе на име накнаде нематеријалне штете. Међутим, за разлику од других сличних случајева (види, на пример, Феризовић против Србије, цитиран у горњем тексту, став 14.), Уставни суд је пропустио да држави наложи да из сопствених средстава исплати износе досуђене домаћим пресудама у питању, а у вези са другим и трећим подносиоцем представке одбио је притужбу у вези са правом на мирно уживање имовине. Даље, с обзиром на његову праксу (Стошић против Србије, број 64931/10, ст. 66-68, 1. октобар 2013. године), Суд подсећа да се суме које је Уставни суд досудио подносиоцима представке за нематеријалну штету не могу сматрати довољним обештећењем (Scordino против Италије (број 1) [ВВ], број 36813/97, ст. 211-216, ЕЦХР 2006-V). Према томе, ови подносиоци представке морају се и даље сматрати жртвама, у смислу члана 34. Конвенције.
26. У вези са обавезом Тужене државе за дуговања предузећа у питању, Суд је већ више пута навео у упоредивим случајевима против Србије да је држава одговорна за измирење дугова друштвених/државних предузећа утврђених правоснажним домаћим судским пресудама (види, на пример, Р. Качапор и други, цитирану у горњем тексту, ст. 97-98.). Међутим, пријатељско поравнање је постигнуто пред Судом у неколико случајева у вези са истим предузећима (види Piper и други против Србије (одлука), бр. 73409/13 итд., 31. март 2015. године, и Вукајлић и други против Србије(одлука), бр. 72396/12 итд., 10. јун 2014. године). Суд не види ниједан разлог да одступи од те праксе у овом случају. Сходно томе, примедба Владе мора се одбацити.
27. Пошто притужбе подносилаца представке нису ни очигледно неосноване, у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције, нити недопуштене по неком другом основу, оне се морају прогласити допуштеним.
28. Суд констатује да су домаће пресуде које се разматрају у овом предмету остале неизвршене или делимично неизвршене до данас.
29. Суд примећује да је често утврдио повреде члана 6. став 1. Конвенције и/или члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у предметима који покрећу питања слична онима постављеним у предметном случају (види Р. Качапор и друге подноситељке представки, цитирана у горњем тексту, ст. 115-116. и 120; Црнишанин и други против Србије, бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, ст. 123-124. и 133-134, 13. јануар 2009. године).
30. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није истакла ниједну чињеницу, нити убедљив аргумент који би га могао убедити да донесе другачији закључак у конкретном случају. Према томе, дошло је до повреда члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1.
31. Пошто је донео овај закључак, Суд сматра да није неопходно да разматра суштински исту притужбу према члану 13. Конвенције (види, уз одговарајуће измене, Кин-Стиб и Мајкић против Србије, број 12312/05, став 90, 20. април 2010. године).
III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
32. Члан 41. Конвенције прописује:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
33. Сви подносиоци представке су тражили да држави буде одређено да им, из сопствених средстава, исплати дуг према пресудама, заједно са трошковима извршног поступка, умањен за износе који су им већ исплаћени по овом основу. Други подносилац представке је даље тражио да се држави одреди да му исплати 25.525,60 евра због немогућности да користи канцеларије у питању и да му се дозволи да уђе у посед наведених канцеларија или да му се исплати њихова комерцијална вредност.
34. На име нематеријалне штете, сваки подносилац представке је тражио 3.000,00 евра.
35. На име трошкова насталих пред Судом, први и трећи подносилац су тражили по 2.000,00 евра, а други подносилац представке је тражио 1.500,00 евра.
36. Влада је оспорила ове захтеве.
37. С обзиром на повреде које је утврдио у овом случају и сопствену праксу (види, на пример, Р. Качапор и друге подноситељке представки, цитирана у горњем тексту, ст. 123-26; и Црнишанин и други, цитирана у горњем тексту, став 139.), Суд сматра да Влада треба да исплати подносиоцима представке суме досуђене правоснажним домаћим пресудама у питању (види ст. 5, 12. и 16. у горњем тексту), као и утврђене трошкове извршног поступка, умањене за износе који су им можда већ исплаћени по овом основу.
38. У вези са осталим делом захтева другог подносиоца за накнаду материјалне штете, Суд налази да између наводне штете и утврђене повреде не постоји узрочна веза. Он, према томе, одбацује овај део захтева другог подносиоца представке за накнаду материјалне штете.
39. Штавише, Суд сматра да су подносиоци представке претрпели одређени губитак због повреда Конвенције у овом предмету. Пресуђујући на правичној основи, како се то захтева чланом 41. Конвенције, Суд сматра да је оправдано да сваком подносиоцу представке досуди по 2.000,00 евра, умањено за износе који су можда већ исплаћени с тим у вези на домаћем нивоу, за претрпљену нематеријалну штету, као и трошкове настале пред Судом (види Стошић против Србије, цитирана у горњем тексту, ст. 66. и 67.).
34. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Одлучује да представке здружи;
2. Проглашава представке допуштеним;
3. Утврђује да је дошло до повреда члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију;
4. Утврђује да нема потребе да се посебно разматра притужба према члану 13. Конвенције;
5. Утврђује
(а) да Тужена држава исплати подносиоцима представке, из сопствених средстава и у року од три месеца, износе досуђене пресудама донетом у њихову корист, после одузимања износа који су можда већ исплаћени по овом основ;
(б) да Тужена држава исплати подносиоцима представке, у истом року, по 2.000,00 евра (две хиљаде евра) на име нематеријалне штете и трошкова, заједно са порезом који се може наплатити подносиоцу представке, који ће се претворити у локалну валуту Тужене државе по курсу важећем на дан измирења;
(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;
6. Одбија преостали део захтева подносилаца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 27. септембра 2016. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.
| Fatoş Aracı Заменик секретара Одељења |
Pere Pastor Vilanova Председник |
THIRD SECTION
CASE OF M.B. - MAK ČAČAK DOO AND OTHERS v. SERBIA
(Applications nos. 67856/14, 69282/14 and 70253/14)
JUDGMENT
STRASBOURG 27 September 2016
This judgment is final. It may be subject to editorial revision.
In the case of M.B. - Mak Čačak DOO and Others v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Pere Pastor Vilanova, President,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, judges,
and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 6 September 2016,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in three applications (nos. 67856/14, 69282/14, and 70253/14) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by M.B. - Mak Čačak DOO, a limited liability company based in Serbia ("the first applicant"), Mr Branko Stefanović, a Serbian national ("the second applicant"), and Plus DOO, a limited liability company based in Serbia ("the third applicant") on 10 October 2014 and 15 October 2014 respectively.
2. The first and the third applicant were represented by Ms D. Janković, a lawyer practising in Čačak and the second applicant was represented by Mr V. Đinđić, a lawyer practising in Aleksinac. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent at the time, Ms V. Rodić.
3. On 18 December 2014 the applications were communicated to the Government.
4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
A. As regards the first applicant
5. On 29 June 2005 the Čačak Commercial Court ordered a socially-owned company Fabrika Reznog Alata Čačak AD (hereinafter "the debtor") to pay the first applicant specified amounts on account of damages, plus the costs of the civil proceedings.
6. On 22 February 2006 the Belgrade High Commercial Court amended the first instance judgment by ordering the debtor to also pay the first applicant specified amounts on account of lost profits and increasing the awarded costs of proceedings. This judgment became final on an unspecified date.
7. On 26 June 2007, upon the first applicant’s request to that effect, the Čačak Commercial Court ordered the enforcement of the said judgments and further ordered the debtor to pay the first applicant the enforcement costs.
8. On 17 March 2009 the debtor paid the first applicant a part of the sums specified in the said judgments.
9. On 30 March 2010 the Privatisation Agency ordered the restructuring of the first applicant’s debtor. As a result, the ongoing enforcement proceedings against the debtor were stayed.
10. On 11 March 2011 the first applicant lodged a constitutional appeal.
11. On 21 May 2014 the Constitutional Court found a violation of the first applicant’s right to a hearing within a reasonable time and of its right to the peaceful enjoyment of its possessions. It further awarded the first applicant 1,000 euros (EUR) as just satisfaction for non-pecuniary damage and ordered the court in Čačak to expedite the proceedings. The Constitutional Court dismissed the first applicant’s request for pecuniary damages as premature, since the enforcement proceedings were still pending.
B. As regards the second applicant
12. On 11 July 2003 the Kraljevo Commercial Court established the secured property right of the applicant on certain commercial premises and ordered GP Jastrebac (hereinafter "the debtor") , a socially-owned company undergoing insolvency proceedings, to finish the construction of that property. The Commercial Court further ordered the debtor to pay the second applicant a certain amount if it failed to do so. This decision became final on an unspecified date. The debtor never finished the construction of the property in question.
13. On 9 September 2009 the debtor paid the applicant a part of the amount established by the decision.
14. On 11 May 2011 the second applicant lodged a constitutional appeal.
15. On 26 March 2014 the Constitutional Court found a violation of the second applicant’s right to a hearing within a reasonable time. It further awarded him EUR 500 as just satisfaction for non-pecuniary damage and ordered the competent court to expedite the insolvency proceedings. The Constitutional Court dismissed the second applicant’s complaint concerning his right to the peaceful enjoyment of his possessions as well as his request for pecuniary damages, since the insolvency proceedings were still pending.
C. As regards the third applicant
16. On 22 September 2003 the Belgrade Commercial Court ordered a socially-owned company, DP Fabrika termotehničkih uređaja i montaže "CER" Čačak (hereinafter "the debtor"), to pay the third applicant specified amounts on account of damages, plus the costs of the civil proceedings. This judgment became final by 17 October 2003.
17. On 30 October 2006, upon the third applicant’s request to that effect, the Belgrade Municipal Court accepted the enforcement of the said judgment and further ordered the debtor to pay the first applicant the enforcement costs.
18. On 12 October 2011 the third applicant lodged a constitutional appeal.
19. On 17 April 2014 the Constitutional Court found a violation of the third applicant’s right to a hearing within a reasonable time. It also awarded the third applicant EUR 800 as just satisfaction for non-pecuniary damage and ordered the competent court to expedite the proceedings. The Constitutional Court dismissed the third applicant’s complaint concerning its right to the peaceful enjoyment of possessions and its request for pecuniary damages as premature, since the enforcement proceedings were still pending.
II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE
20. The relevant domestic law concerning the status of socially-owned companies, as well as enforcement and insolvency proceedings, has been outlined in the cases of R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 et al., §§ 57-64 and 71-76, 15 January 2008, and Jovičić and Others v. Serbia (dec.), no. 37270/11, §§ 88-93, 15 October 2013. Furthermore, the case-law of the Constitutional Court in respect of socially-owned companies, together with the relevant provisions concerning constitutional redress has likewise been outlined in the admissibility decision in Marinković v. Serbia (dec.), no. 5353/11, §§ 26-29 and 31-44, 29 January 2013, the judgment in Marinković v. Serbia, no. 5353/11, §§ 29-31, 22 October 2013, and the decision in Ferizović v. Serbia (dec.), no. 65713/13, §§ 12-17, 26 November 2013.
THE LAW
I. JOINDER OF THE APPLICATIONS
21. The Court considers that, in accordance with Rule 42 § 1 of the Rules of Court, the applications should be joined, given their common factual and legal background.
II. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLES 6 § 1 AND 13 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1 TO THE CONVENTION
22. The applicants complained of the respondent State’s failure to enforce or fully enforce final court judgments rendered in their favour and of the lack of an effective remedy in that connection. They relied on Articles 6 § 1 and 13 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1, which, in so far as relevant, read as follows:
"In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law."
"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.
The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."
"Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity."
23. The Government argued that the applications should be declared inadmissible, since the Constitutional Court had awarded each applicant a certain amount of money as compensation for the non-pecuniary damage suffered and therefore provided them with adequate redress. The applicants thus lost their victim status. The Government further maintained that the companies concerned could not be considered as State-owned. In particular, their acts, as well as the acts of their managers, may not be attributed to the Respondent State. The fact that the said companies consisted mostly of social capital should not be decisive for the assessment of responsibility of the Respondent State.
24. The applicants disagreed.
25. The Court notes that the Constitutional Court indeed held that the applicants had suffered a breach of their constitutional rights and awarded them certain sums as compensation for non-pecuniary damage. However, unlike in other similar cases (see, for example, Ferizović v. Serbia, cited above, § 14), the Constitutional Court failed to order the State to pay from its own funds the sums awarded in the domestic judgments in question and in respect of the second and the third applicants it dismissed the complaint concerning the right to the peaceful enjoyment of their possessions. Further, having regard to its case-law (Stošić v. Serbia, no. 64931/10, §§ 66-68, 1 October 2013), the Court reiterates that the sums which the Constitutional Court awarded the applicants for non-pecuniary damage cannot be considered as sufficient redress (Scordino v. Italy (no. 1) [GC], no. 36813/97, §§ 211-216, ECHR 2006-V). Therefore, these applicants must still be considered as victims within the meaning of Article 34 of the Convention.
26. Concerning the liability of the Respondent State for the debts of the companies in question, the Court has already stated on numerous occasions in comparable cases against Serbia that the State is liable for honouring the debts of socially/State-owned companies established by final domestic court judgments (see, for example, R. Kačapor and Others, cited above, §§ 97-98). Moreover, the friendly settlement was reached before the Court in several cases concerning the same companies (see Piper and Others v. Serbia (dec.), nos. 73409/13 et al., 31 March 2015, and Vukajlović and Others v. Serbia (dec.), nos. 72396/12 et al., 10 June 2014). The Court sees no reason to depart from that jurisprudence in the present case. Consequently, this Government’s objection must be also rejected.
27. Since the applicants’ complaints are neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention nor inadmissible on any other grounds, they must be declared admissible.
28. The Court notes that the domestic judgments under consideration in the present case have remained unenforced or partly unenforced to date.
29. The Court observes that it has frequently found violations of Article 6 of the Convention and/or Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in cases raising issues similar to those raised in the present case (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 115-116 and § 120; Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05 et seq., §§ 123-124 and §§ 133-134, 13 January 2009).
30. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or convincing argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. There have, accordingly, been violations of Article 6 § 1 of the Convention and of Article 1 of Protocol No. 1.
31. Having reached this conclusion, the Court does not find it necessary to examine essentially the same complaint under Article 13 of the Convention (see mutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010).
III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
32. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
33. All the applicants requested that the State be ordered to pay them, from its own funds the judgments debt, plus the costs of the enforcement proceedings, less the amounts which have already been paid on this basis. The second applicant further requested that the State be ordered to pay him EUR 25,525.60 on account of his inability to use the commercial premises in question and to allow him to enter into possession of those premises or to be paid their market value.
34. In respect of non-pecuniary damages, each applicant claimed EUR 3,000.
35. In respect of the costs and expenses incurred before the Court, the first and the third applicant claimed EUR 2,000 each and the second applicant claimed EUR 1,500.
36. The Government contested these claims.
37. Having regard to the violations found in the present case and its own case-law (see, for example, R. Kačapor and Others, cited above §§ 123-26; and Crnišanin and Others, cited above, § 139), the Court considers that the Government should pay to the applicants the sums awarded in the final domestic judgments in question (see paragraphs 5, 12 and 16 above), as well as the established costs of the enforcement proceedings, less any amounts which may have already been paid on this basis.
38. With regard to the remainder of the second applicant’s request for pecuniary damages, the Court finds that there is no causal link between the alleged damage and the violation found. It, therefore, rejects this part of the second applicant’s claim for pecuniary damage.
39. Furthermore, the Court considers that the applicants sustained some non-pecuniary loss arising from the breaches of the Convention found in this case. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court considers it reasonable to award EUR 2,000 to each applicant, less any amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level, to cover the non-pecuniary damage suffered, as well as costs and expenses incurred before the Court (see Stošić v. Serbia, cited above, §§ 66 and 67).
40. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Decides to join the applications;
2. Declares the applications admissible;
3. Holds that there have been violations of Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;
4. Holds that there is no need to examine separately the complaint under Article 13 of the Convention;
5. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicants, from its own funds and within three months, the sums awarded in the judgments rendered in their favour, less any amounts which may have already been paid on this basis;
(b) that the respondent State is to pay the applicants, within the same period, EUR 2,000 (two thousand euros) each in respect of non-pecuniary damage, costs and expenses, plus any tax that may be chargeable to the applicants, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
6. Dismisses the remainder of the applicants’ claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 27 September 2016, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
| Fatoş Aracı Deputy Registrar |
Pere Pastor Vilanova President |
baza unakrsnih veza