Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 96/2018 од 11.12.2018. године.
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ МИРКОВИЋ И ДРУГИ ПРОТИВ СРБИЈЕ
(Представке брoj 27471/15 и 12 других – погледати приложени списак)
ПРЕСУДА
Ова верзија садржи исправку од 13. новембра 2018. године у складу са правилом 81. Пословника о раду Суда
СТРАЗБУР 26. јун 2018. године
Поступак по захтеву за изношење предмета пред Велико веће је у току
Ова пресуда постаје правоснажна у околностима из члана 44. став 2. Конвенције. Може бити предмет редакцијских измена.
У предмету Мирковић и други против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу:
Helena Jäderblom, председница,
Branko Lubarda,
Dmitry Dedov,
Pere Pastor Vilanova,
Alena Poláčková,
Jolien Schukking,
María Elósegui, судије,
и Stephen Phillips, секретар одељења,
После већања на затвореној седници 5. јуна 2018. године, Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу тринаест различитих представки против Србије (бр. 27471/15, 27288/15, 27751/15, 27779/15, 27790/15, 28156/15, 28418/15, 30893/15, 30906/15, 32933/15, 35780/15, 40646/15 и 55066/15), које су Суду поднели, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), осамнаест држављана Србије.
2. Списак подносилаца представки, као и њихови додатни лични подаци, датуми подношења њихових представки Суду и информације о њиховом правном заступању, наведени су у Додатку. Представке бр. 30906/15, 32933/15 и 40646/15 имају по два, три и три подносилаца.
3. Владу Србије (у даљем тексту: Влада) заступао је њихов агент, госпођа Н. Плавшић.
4. Наводећи да су домаћи судови одбили њихове тужбене захтеве, истовремено усвајајући идентичне тужбене захтеве других тужилаца, подносиоци представки се жале да је дошло до повреде њиховог права на правну сигурност. Ослањајући се суштински на исте чињенице, они такође наводе да је повређено њихово право на правично суђење, право на мирно уживање имовине, као и забрана дискриминације.
5. Представке су достављене Влади 30. августа 2016. године.
ЧИЊЕНИЦЕ
1. Опште информације о предмету
6. Сви подносиоци представки били су запослени у Управи за извршење кривичних санкција Министарства правде Републике Србије. Због тешкоћа са којима се суочава затворско особље током службе у казненим установама на територији Србије, српско право предвиђа да они имају право на одређене привилегије, као што су привилегије у погледу рачунања њихове старосне пензије и увећања зараде.
7. Уопштено речено, питања у вези са пензијом и радом у Србији регулисана су са следећа два закона: 1) Закон о пензионом и инвалидском осигурању (објављен у „Службеном гласнику РС”, број 34/03, са изменама и допунама); и 2) Закон о раду (објављен у „Службеном гласнику РС”, број 24/05, са изменама и допунама). Међутим, у погледу запослених у поправним установама, пензиона и питања везана за рад регулишу се и: 1) Законом о извршењу кривичних санкција (објављен у „Службеном гласнику РС” – СГ РС број 85/05, измене објављене у „Службеном гласнику РС”, број 72/09); и 2) Уредбом о коефицијентима за обрачун и исплату плата у Управи за извршење кривичних санкција (објављена у „Службеном гласнику РС” – СГ РС број 16/07, измене објављене у „Службеном гласнику РС”, бр. 21/09, 1/11 – Одлука Уставног суда (спроведбена одлука Уставног суда од 18. новембра 2010. године), 83/11 и 102/11 – у даљем тексту „Уредба”).
8. Према члану 262. Закона о извршењу кривичних санкција, директор и други запослени у Управи за извршење кривичних санкција имају право на убрзану акумулацију пензијских права: то значи да се дванаест месеци редовног стажа рачуна као шеснаест месеци стажа на основу пуног радног времена у цивилној привреди када се врши обрачун њихових старосних пензија. Такође, лични коефицијент запослених у поправним установама може се, према поменутом члану, повећати до 30%. Радна места на које се примењује убрзана акумулација пензијских права утврђује министар надлежан за правосуђе и министар надлежан за пензијско и инвалидско осигурање.
9. У складу са чланом 7. став 3. Уредбе, у периоду од 1. јануара 2007. до 14. јануара 2011. године, лични коефицијенти подносилаца представки и њихових колега повећани су за 10% уместо 30%, како је то предвиђено Законом о извршењу кривичних санкција.
10. Уставни суд је 18. новембра 2010. године усвојио одлуку (број IУ-63/2007) у којој утврдио да је члан 7. став 3. Уредбе неуставан. Примена наведеног члана је обустављена. Измене Уредбе ступиле су на снагу 14. јануара 2011. године. Од 14. јануара 2011. године, лични коефицијенти су повећани за 30%.
11. У периоду од 1. јануара 2007. до 14. јануара 2011. године, док је ова неуставна одредба била на снази, запослени у Управи за извршење кривичних санкција Министарства правде су примали плате које су биле мање него што су им по закону припадале. Из тог разлога су и њихове старосне пензије, такође, смањене.
2. Релевантне околности предмета
(а) Пресуде првостепених судова и жалбених судова
12. Током 2011, 2012. и 2013. године, подносиоци представки, као и многе њихове колеге, поднели су различитим основним судовима одвојене парничне тужбе против Републике Србије, тражећи накнаду штете проузроковане током четворогодишњег периода важења неуставне одредбе.
13. Неки основни судови су усвојили захтеве тужилаца за накнаду штете, док су их други одбили. Жалбе су изјављене против одлука основних судова или од стране тужилаца или туженог.
14. Одређени тужиоци су имали успеха пред жалбеним судовима; ипак, сви подносиоци представки су на крају били неуспешни. Конкретно, жалбе подносилаца представки одбијене су од стране апелационих судова у Београду и Крагујевцу, јер подносиоци представки нису искористили одговарајућа правна средства. По мишљењу ових судова, подносиоци представке су најпре требали да покрену управне поступке и тек након тога да поднесу представке парничним судовима. У сваком случају, апелациони судови у Београду и Крагујевцу су такође истакли да немају надлежност да одлучују о предметима подносилаца представки.
15. Насупрот томе, у следећим случајевима су други апелациони судови, односно њихова већа пресуђивали у корист колега подносилаца представки:
1) Апелациони суд у Крагујевцу (на пример: одлуке број Гж1. 43/11 од 15. марта 2011. године и Гж1. 3034/14 од 2. октобра 2014. године);
2) Апелациони суд у Нишу (на пример: Гж1. 2444/13 од 27. децембра 2013. године);
3) Апелациони суд у Новом Саду (на пример: Гж1. 3549/13 од 24. децембра 2013. године и Гж1. 2379/14 од 7. новембра 2014. године).
16. Жалбени судови су горе наведеним одлукама усвојили захтеве тужилаца, наводећи да би колегама подносилаца представки требало да буде исплаћена разлика у зарадама, заједно са каматом на неплаћене износе, као и доприносе на име старосне пензије, за период у којем је примењена неуставна одредба.
(б) Одлука Врховног касационог суда број Рев. 2 393/2013 од 26. септембра 2013. године
17. С обзиром на различите одлуке по том питању, Апелациони суд у Новом Саду је 27. марта 2013. године затражио, у складу са чланом 395. Закона о парничном поступку (објављен у „Службеном гласнику РС” – СГ РС, бр. 125/04 и 111/09), да Врховни касациони суд преиначи њихову пресуду број Гж1-2352/12 од 12. децембра 2012. године и усклади судску праксу жалбених судова у вези са питањима која се односе на исплату разлика између износа које су подносиоци захтева примили и износа на који су имали право.
18. Као одговор на овај захтев, Врховни касациони суд је 26. септембра 2013. године утврдио, поступајући у складу са чл. 395. и 399. Закона о парничном поступку, да постоји општи интерес да се бави овим питањем. Утврђено је да је Апелациони суд у Новом Саду, приликом доношења пресуде од 12. децембра 2012. године, неправилно применио и тумачио домаћи закон. Врховни касациони суд је оценио да је требало донети пресуду у корист тужиоца и сходно томе је укинуо пресуду Апелационог суда у Новом Саду.
19. Након спорне одлуке, Апелациони судови у Новом Саду, Нишу и Крагујевцу су преузели следећи приступ:
„... како је Врховни касациони суд експлицитно утврдио у својим одлукама Рев. 2 број 393/2013 од 26. септембра 2013. и Рев. број 983/2012 од 26. септембра 2013. године, државни органи [су се понашали на начин који би требало сматрати] незаконитим радом, јер Уставни суд није усвојио одлуку [која се тиче] начина превазилажења последица неуставне одредбе [а] Влада Републике Србије, као регулаторни орган у оквиру своје надлежности, није обезбедила извршење оспорене одлуке Уставног суда у вези са спорним периодом у којем је плата тужиоца била неуставно и незаконито смањена, при чему је тужилац имао право да поднесе захтев за накнаду штете парничним судовима, који су надлежни за одлучивање о овом питању у складу са чланом 1. Закона о парничном поступку.” (цитирано из пресуде број Гж1. 2444/13 од 27. децембра 2013. године, стр. 4)
(в) Одлуке Уставног суда
20. У периоду од 26. септембра 2012. до 13. маја 2014. године, подносиоци представки су се жалили Уставном суду.
21. Они су се, између осталог, жалили на неуједначену судску праксу домаћих судова која је узроковала одбијање њихових тужбених захтева, као и на истовремено усвајање идентичних захтева њихових колега. Ослањајући се на члан 6. Конвенције или чл. 32. и 36. Устава (одредбе које одговарају члану 6. Конвенције), подносиоци представки тражили су од Уставног суда да утврди да ли је дошло до повреде начела правне сигурности, као саставног дела права на правично суђење.
22. У периоду од 23. октобра 2014. до 25. марта 2015. године, Уставни суд је одбио уставне жалбе подносилаца представки као неосноване.
3. Посебне околности предмета у погледу сваког подносиоца представке
23. Чињенице које се односе на сваког подносиоца представке могу се резимирати на следећи начин:
(а) Када је у питању представка број 27471/15 (госпођа Александра Мирковић – први подносилац представке)
24. У релевантном периоду, први подносилац представке била је запослена у Специјалној затворској болници у Београду.
25. Она је 20. децембра 2011. године покренула парнични поступак пред Првим основним судом у Београду у којем је тражила исплату разлике између зараде коју је примила и оне која јој је по праву припадала.
26. Првостепени суд је 3. јуна 2013. године одбио њен тужбени захтев. Апелациони суд у Београду је 3. октобра 2013. године потврдио ту пресуду након жалбе подносиоца представке.
27. Подносилац представке је 25. новембра 2013. године изјавила уставну жалбу, у којој се, између осталог, жалила на постојање неуједначене домаће праксе српских судова, нарочито на одбијање њеног захтева и истовремено усвајање идентичних захтева њених колега, те је тражила од Уставног суда да утврди да је дошло до повреде начела судске сигурности, као саставног дела права на правично суђење. Уставном суду је доставила копије неколико пресуда у прилог тврдњама у вези са неуједначеном судском праксом.
28. Она је 12. јуна 2014. године Уставном суду доставила одлуку Врховног касационог суда од 26. септембра 2013. године.
29. Уставни суд је 23. октобра 2014. године одбио уставну жалбу подносиоца представке и одлучио да не оцењује одлуку Врховног касационог суда од 26. септембра 2013. године имајући у виду да она потиче из периода након доношења оспорене пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 556/13 од 3. октобра 2013. године.
(б) Када је у питању представка број 27288/15 (госпођа Биљана Сарић – други подносилац представке)
30. У релевантном времену, други подносилац представке била је запослена у Специјалној затворској болници у Београду. Покренула је парнични поступак 20. децембра 2011. године пред Првим основним судом у Београду. Њен тужбени захтев је одбијен 8. фебруара 2013. године. Пресуду првостепеног суда је потврдио Апелациони суд у Београду 15. маја 2013. године.
31. Подносилац представке је 24. јула 2013. године изјавила уставну жалбу. Допунила је уставну жалбу 12. јуна 2014. године након одлуке Врховног касационог суда од 26. септембра 2013. године.
32. Уставни суд је 23. октобра 2014. године одбио уставну жалбу подносиоца из истог разлога као и код првог подносиоца представке.
(в) Када је у питању представка број 27751/15 (гђа Сања Поповић Радивојевић – трећи подносилац представке)
33. У релевантном периоду, трећи подносилац представке била је запослена у Казнено-поправном заводу за малолетнике у Ваљеву. Неутврђеног датума у току 2011. године, покренула је парнични поступак пред Основним судом у Ваљеву. Основни суд је 16. марта 2012. године пресудио у њену корист. Ова пресуда је преиначена од стране Апелационог суда у Београду 15. августа 2012. године.
34. Подносилац представке је 26. септембра 2012. године изјавила уставну жалбу. Уставном суду је доставила копију једне релевантне пресуде у којој је Апелациони суд у Крагујевцу усвојио тужбени захтев сличан њеном.
35. Уставни суд је 23. октобра 2014. године одбио њену жалбу због неадекватно поткрепљеног захтева. Конкретно је закључено да једна релевантна пресуда коју је доставила подносилац представке не може да буде доказ о дубоким или дуготрајним разликама у правоснажним пресудама највише инстанце у предметима сличним предмету подносиоца.
(г) Када је у питању представка број 27779/15 (г. Бранислав Марковић – четврти подносилац представке)
36. У релевантном периоду, четврти подносилац представке био је запослен у Казнено-поправном заводу Пожаревац–Забела. Подносилац представке је 14. јула 2011. године покренуо парнични поступак пред Основним судом у Пожаревцу. Основни суд је 8. фебруара 2012. године донео пресуду у његову корист. Ову пресуду је преиначио Апелациони суд у Београду 29. августа 2012. године.
37. Подносилац представке је изјавио уставну жалбу 13. новембра 2012. године, наводећи повреду права на правично суђење. Он није доставио Уставном суду копије ниједне пресуде у којима су парнични судови наводно усвојили захтеве сличне његовом.
38. Уставни суд је 23. октобра 2014. године одбио уставну жалбу подносиоца представке као неосновану.
(д) Када је у питању представка број 27790/15 (госпођа Милица Богићевић – пети подносилац представке)
39. У релевантном периоду, пети подносилац представке је била запослена у Специјалној затворској болници у Београду. Подносилац представке је 20. децембра 2011. године покренула парнични поступак пред Првим основним судом у Београду. Први основни суд је 23. јануара 2013. године пресудио у њену корист. Ову пресуду је 19. марта 2014. године преиначио Апелациони суд у Београду.
40. Подносилац представке је изјавила уставну жалбу 13. маја 2014. године. Уставном суду је доставила копију једне релевантне пресуде Апелационог суда у Новом Саду који је усвојио тужбени захтев сличан њеном.
41. Уставни суд је 23. октобра 2014. године одбио њену жалбу из истог разлога као и код трећег подносиоца представке.
(ђ) Када је у питању представка број 27288/15 (Гордана Масловарић – шести подносилац представке)
42. У релевантном периоду, шести подносилац представке била је запослена у Специјалној затворској болници у Београду. Покренула је парнични поступак 20. децембра 2011. године пред Првим основним судом у Београду. Њен тужбени захтев је одбијен 25. децембра 2012. године. Пресуду првостепеног суда потврдио је Апелациони суд у Београду 20. марта 2013. године.
43. Подносилац представке је изјавила уставну жалбу 17. маја 2013. године. Допунила је жалбу 12. јуна 2014. године након одлуке Врховног касационог суда од 26. септембра 2013. године.
44. Уставни суд је 30. октобра 2014. године одбио уставну жалбу подносиоца из истог разлога као и код првог подносиоца представке.
(е) Када је у питању представка број 28418/15 (г. Велимир Видић – седми подносилац представке)
45. У релевантном периоду, седми подносилац представке био је запослен у Казнено-поправном заводу у Београду – Падинска Скела и затвору у Пожаревцу – Забела Он је покренуо парнични поступак 20. децембра 2011. године пред Првим основним судом у Београду. Његов тужбени захтев је одбијен 3. децембра 2012. године. Пресуду првостепеног суда потврдио је Апелациони суд у Београду 1. марта 2013. године.
46. Подносилац представке је изјавио уставну жалбу 16. маја 2013. године. Допунио је жалбу 21. марта 2014. године након одлуке Врховног касационог суда од 26. септембра 2013. године.
47. Уставни суд је 23. октобра 2014. године одбио уставну жалбу подносиоца из истог разлога као и код првог подносиоца представке.
(ж) Када је у питању представка број 30893/15 (г. Небојша Нејковић – осми подносилац представке)
48. У релевантном периоду, осми подносилац представке био је запослен у Казнено-поправном заводу Пожаревац – Забела. Неутврђеног датума у току 2013. године, покренуо је парнични поступак пред Основним судом у Пожаревцу. Његов захтев је одбијен 21. августа 2013. године. Пресуду првостепеног суда потврдио је Апелациони суд у Београду 30. октобра 2013. године.
49. Подносилац представке је изјавио уставну жалбу 10. децембра 2013. године. Допунио је жалбу 27. фебруара 2014. године након одлуке Врховног касационог суда од 26. септембра 2013. године.
50. Уставни суд је 13. новембра 2014. године одбио уставну жалбу подносиоца из истог разлога као и код првог подносиоца представке.
(з) Када је у питању представка број 30906/15 (гђа Александра Пешић – девети подносилац представке и госпођа Јелена Јевремовић – десети подносилац представке)
51. У релевантном периоду, девети и десети подносилац представке су били запослени у Казнено-поправном заводу за жене у Пожаревцу. Неутврђеног датума у току 2011. године, подносиоци представки поднели су заједничку парничну тужбу Основном суду у Пожаревцу. Основни суд је 13. јануара 2012. године донео пресуду у њихову корист. Ову пресуду је 4. априла 2013. године поништио Апелациони суд у Београду.
52. Подносиоци представки су изјавили уставну жалбу 21. маја 2013. године. Оне су допуниле жалбу 27. фебруара 2014. године након одлуке Врховног касационог суда од 26. септембра 2013. године.
53. Уставни суд је 23. октобра 2014. године одбио уставну жалбу подносилаца из истог разлога као и код првог подносиоца представке.
(и) Када је у питању представка број 32933/15
(i) г. Жељко Градишка – једанаести подносилац представке
54. У релевантном периоду, једанаести подносилац представке био је запослен у Казнено-поправном заводу за жене у Пожаревцу. Неутврђеног датума у току 2011. године, подносилац представке је покренуо парнични поступак пред Основним судом у Пожаревцу. Основни суд је 24. фебруара 2012. године донео пресуду у његову корист. Ову пресуду је 16. октобра 2013. године преиначио Апелациони суд у Београду.
55. Подносилац представке је изјавио уставну жалбу 10. децембра 2013. године. Он је касније допунио жалбу одлуком Врховног касационог суда од 26. септембра 2013. године.
56. Уставни суд је 23. октобра 2014. године одбио уставну жалбу подносиоца представке јер, по мишљењу истог, одлука Врховног касационог суда, односно ревизијско решење не може бити доказ о различитом поступању судова највише инстанце.
(ii) г. Милан Вучићевић – дванаести подносилац представке
57. У релевантном периоду, дванаести подносилац представке био је запослен у Казнено-поправном заводу Пожаревац–Забела. Неутврђеног датума у току 2012. године, подносилац представке је покренуо парнични поступак пред Основним судом у Пожаревцу. Његов тужбени захтев је одбијен 2. октобра 2013. године. Пресуду првостепеног суда потврдио је Апелациони суд у Београду 22. новембра 2012. године.
58. Подносилац представке је изјавио уставну жалбу 15. јануара 2013. године. Он није доставио Уставном суду копије било које пресуде у којима су парнични судови највише инстанце наводно усвајали тужбене захтеве сличне његовом.
59. Уставни суд је 23. марта 2015. године одбио уставну жалбу подносиоца представке као неосновану. Уставни суд се није изјаснио у односу на његову притужбу на неуједначену судску праксу.
(iii) г. Драшко Вељковић – тринаести подносилац представке
60. У релевантном периоду, тринаести подносилац представке био је запослен у Окружном затвору у Краљеву. Неутврђеног датума у току 2011. године, подносилац представке је покренуо парнични поступак пред Основним судом у Краљеву. Основни суд је 23. децембра 2011. године донео пресуду у његову корист. Ову пресуду је 12. марта 2013. године преиначио Апелациони суд у Београду.
61. Подносилац представке је изјавио уставну жалбу 13. маја 2013. године. У неколико наврата, између 30. децембра 2013. и 19. августа 2014. године, он је допунио жалбу, додајући копије неколико других пресуда у којима су парнични судови највише инстанце усвојили тужбене захтеве сличне његовом, као и одлуку Врховног касационог суда од 26. септембра 2013. године.
62. Уставни суд је 23. октобра 2014. године одбио уставну жалбу подносиоца из истог разлога као и код првог подносиоца представке.
(ј) Када је у питању представка број 35780/15 (госпођа Бранислава Стојановић – четрнаести подносилац представке)
63. У релевантном периоду, четрнаести подносилац представке била је запослена у Казнено-поправном заводу за жене у Пожаревцу. На неутврђени датум у току 2012. године, покренула је парнични поступак пред Основним судом у Пожаревцу. Њен захтев је одбијен 22. маја 2012. године. Пресуду првостепеног суда потврдио је Апелациони суд у Београду 13. септембра 2012. године.
64. Подносилац представке је изјавила уставну жалбу 22. октобра 2012. године. Она је касније допунила жалбу након одлуке Врховног касационог суда од 26. септембра 2013. године.
65. Уставни суд је 29. јануара 2015. године одбио уставну жалбу подносиоца из истог разлога као и код првог подносиоца представке.
(к) Када је у питању представка број 40646 (госпођа Невенка Бијелић – петнаести подносилац представке, госпођа Весна Вулевић – шеснаести подносилац представке и госпођа Зорица Јовановић – седамнаести подносилац представке)
66. У релевантном периоду, петнаести, шеснаести и седамнаести подносилац представке били су запослени у Казнено-поправном заводу за жене у Пожаревцу. Неутврђеног датума у току 2012. године, подносиоци представки покренули су спојени парнични поступак пред Основним судом у Ваљеву. Њихов тужбени захтев је одбијен 29. маја 2013. године. Пресуду првостепеног суда потврдио је Апелациони суд у Београду 11. септембра 2013. године.
67. Подносиоци представки су поднеле уставну жалбу 16. октобра 2013. године. Оне су касније измениле жалбу, додајући копије неколико других пресуда, у којима су парнични судови највише инстанце пресудама усвојили тужбене захтеве сличне њиховим, као и одлуку Врховног касационог суда од 26. септембра 2013. године.
68. Уставни суд је 11. фебруара 2015. године одбио уставну жалбу подносилаца из истог разлога као и код првог подносиоца представке.
(к) Када је у питању представка број 55066/15 (г. Дејан Степановић – осамнаести подносилац представке)
69. У релевантном периоду, осамнаести подносилац представке био је запослен у Специјалној затворској болници у Београду. Он је покренуо парнични поступак 20. децембра 2011. године пред Првим основним судом у Београду. Његов захтев је одбијен 26. фебруара 2013. године. Пресуду првостепеног суда потврдио је Апелациони суд у Београду 5. јуна 2013. године.
70. Подносилац представке је изјавио уставну жалбу 5. августа 2013. године. Он је допунио жалбу 12. јуна 2014. године након одлуке Врховног касационог суда од 26. септембра 2013. године.
71. Уставни суд је 25. марта 2015. године одбио уставну жалбу подносиоца из истог разлога као и код првог подносиоца представке.
А. Закон о парничном поступку (објављен у „Службеном гласнику РС”, бр. 125/04 и 111/09)
72. Закон о парничном поступку био је на снази од 22. фебруара 2005. до 1. фебруара 2012. године (у даљем тексту: стари Закон о парничном поступку). Међутим, у складу са чланом 506. став 1. новог Закона о парничном поступку (објављен у „Службеном гласнику РС”, бр. 72/11, 49/13 – Одлука Уставног суда, 74/13 – Одлука Уставног суда 55/14 – у даљем тексту: нови Закон о парничном поступку), одредбе старог Закона о парничном поступку примењују се на све поступке који су започети пре ступања на снагу новог Закона о парничном поступку.
„Овим законом уређују се правила поступка за пружање судске правне заштите по којима се поступа и одлучује приликом решавања грађанскоправних спорова из личних, породичних, радних, привредних, имовинскоправних и других грађанскоправних односа, осим спорова за које је посебним законом предвиђена друга врста поступка.”
„Ревизија је изузетно дозвољена и против другостепене пресуде, која се не би могла побијати ревизијом по одредбама члана 394. овог закона, кад је по оцени апелационог суда о допуштености ове ревизије, потребно да се размотре правна питања од општег интереса, уједначи судска пракса или кад је потребно ново тумачење права.”
„Ревизијски суд испитује побијану пресуду само у оном делу у коме се она побија ревизијом и у границама разлога наведених у ревизији, пазећи по службеној дужности на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. овог закона и на правилну примену материјалног права.”
„(1) Ако ревизијски суд утврди да је материјално право погрешно примењено, пресудом ће усвојити ревизију и преиначити побијану пресуду.”
„(1) Ако ревизијски суд нађе да је због погрешне примене материјалног права чињенично стање непотпуно утврђено и да због тога нема услова за преиначење побијане пресуде, решењем ће усвојити ревизију, укинути у целини или делимично пресуду првостепеног и другостепеног суда или само пресуду другостепеног суда. Врховни касациони суд предмет враћа на поновно суђење истом или другом већу првостепеног, односно другостепеног суда, или другом надлежном суду.”
Б. Закон о парничном поступку (објављен у „Службеном гласнику РС”, бр. 72/11, 49/13 – одлука Уставног суда, 74/13 – одлука Уставног суда 55/14)
73. Нови Закон о парничном поступку ступио је на снагу 1. фебруара 2012. године. Примењује се на све поступке који су започети након ступања на снагу, односно на поступке који су поново отворени након ступања на снагу. Релевантне одредбе гласе:
„Ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).
О дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.”
„Врховни касациони суд испитује побијану пресуду само у оном делу у коме се побија ревизијом и у границама разлога наведених у ревизији, пазећи по службеној дужности на битну повреду из члана 374. став 2. тачка 2) овог закона и на правилну примену материјалног права.”
„Поступак који је одлуком суда правноснажно окончан може да се по предлогу странке понови ако:...
11) странка стекне могућност да употреби одлуку Европског суда за људска права којом је утврђена повреда људског права, а то је могло да буде од утицаја на доношење повољније одлуке;
12) је Уставни суд, у поступку по уставној жалби, утврдио повреду или ускраћивање људског или мањинског права и слободе зајемчене Уставом у парничном поступку, а то је могло да буде од утицаја на доношење повољније одлуке.
В. Закон о уређењу судова (објављен у „Службеном гласнику РС”, СГ РС, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11 – други закон, 78/11 – други закон, 101/11, 101/13, 106/15, 40/15 – други закон, 13/16 и 108/16)
74. Закон о уређењу судова усвојен је 2008. године и ступио је на снагу 1. јануара 2010. године. Овај закон уређује правосудни систем у Републици Србији, као и организацију и надлежност судова.
75. Врховни касациони суд има седиште у Београду, а како је наведено у чл. 30. и 31. Закона о уређењу судова: i) одлучује о ванредним правним средствима изјављеним на одлуке судова Републике Србије; ii) одлучује о сукобу надлежности између судова, ако за одлучивање није надлежан други суд, као и о преношењу надлежности судова; iii) утврђује начелне правне ставове ради јединствене судске примене права; iv) разматра примену закона и других прописа и рад судова; v) именује судије Уставног суда, даје мишљења о кандидатима за председника Врховног касационог суда; и vi) врши друге надлежности одређене законом.
76. Као што је предвиђено чланом 43. Закона, Врховни касациони суд мора да сазива седнице одељења Врховног касационог суда на којима се разматрају питања из делокруга рада различитих судских одељења. Састанци одељења Врховног касационог суда посебно се сазивају уколико се појави питање које одступа од домаће судске праксе. Правна схватања усвојена на наведеним седницама обавезују сва већа у саставу одељења.
Г. Судски пословник – објављен у „Службеном гласнику РС” – СГ РС – бр. 110/09, 70/11, 19/12, 89/13, 96/15, 104/15, 113/15 – прилог, 39/16, 56/16 и 77/16)
77. Чланови 27, 28, 29. и 31. предвиђају, између осталог, да: (i) судови са већим бројем судија могу имати одељења за судску праксу којима је поверено надгледање релевантне домаће и међународне судске праксе; (ii) судови морају водити регистар свих правних схватања која се сматрају од значаја за судску праксу; (iii) жалбени судови могу да држе заједничке консултације о питањима која се односе на судску праксу, укључујући и Врховни касациони суд; и (iv) одељења за судску праксу припремају предлоге за пленарне седнице судија у циљу осигурања усаглашености релевантне судске праксе.
Д. Закон о Уставном суду – објављен у „Службеном гласнику РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – одлука Уставног суда, 40/15 и 103/15)
78. Члан 85. став 2. прописује да подносиоци уставне жалбе морају да поткрепе своје уставне жалбе било којим и свим доказима од значаја за одлучивање о њиховом предмету, да доставе копију оспореног појединачног акта, као и доказе да су сва остала делотворна правна средства већ исцрпљена.
А. Релевантне одлуке Врховног касационог суда
1. Одлука Врховног касационог суда број Рев2 400/2015/Рж 134/2015 од 2. априла 2015. године
79. Врховни касациони суд је 2. априла 2015. године преиначио пресуду број Гж1-2008/13 Апелационог суда у Београду од 20. марта 2013. године и одлучио у корист тужиоца у вези са плаћањем разлике између вредности примљених и очекиваних плата. Суд је пресудио да је Апелациони суд у Београду погрешно применио и тумачио домаће право при доношењу пресуде од 20. марта 2013. године.
80. Врховни касациони суд је поступио на основу чл. 395. и 399. старог Закона о парничном поступку; то су одредбе које је Врховни касациони суд примењивао када је настала потреба за усклађивањем судске праксе апелационих судова.
2. Одлука Врховног касационог суда број Рев2 381/2016 од 17. марта 2016. године
81. На основу члана 404. новог Закона о парничном поступку, а у циљу усклађивања недоследности у домаћој судској пракси, Врховни касациони суд је 17. марта 2016. године преиначио пресуду број Гж1 3851/2014 Апелационог суда у Београду од 30. октобра 2015. године којом је жалба одређеног Ј.Т. у вези са исплатом разлике између очекиваних и примљених плата одбијена. Врховни касациони суд је утврдио да је пресуду требало усвојити у корист тужиоца.
82. Предмет је враћен на поновно одлучивање Апелационом суду у Београду.
3. Одлука Врховног касационог суда број Рев2 1383/2016 од 21. јула 2016. године
83. На основу члана 404. новог Закона о парничном поступку, а у циљу усклађивања недоследности у домаћој судској пракси, Врховни касациони суд је 21. јула 2016. године преиначио пресуду број Гж1 2644/2015 Апелационог суда у Београду од 25. новембра 2015. године и пресуду број П1 5570/11 првостепеног суда у Београду од 26. маја 2014. године којима је жалба одређеног Р.Р. у вези са исплатом разлике између очекиване и примљене плате одбијена. Врховни касациони суд је утврдио да су пресуде морале да буду усвојене у корист тужиоца.
84. Предмет је враћен првостепеном суду.
Б. Одлука Уставног суда од 13. јануара 2016. године
85. Уставни суд је 13. јануара 2016. године утврдио повреду права на правично суђење у одређеном предмету са чињеницама сличним онима у случају подносилаца представки. Конкретно, утврђено је да је право на правично суђење одређеној Д.Б. повређено због недоследне домаће судске праксе у погледу исплате штете настале услед одложеног плаћања истоветног повећања зараде запосленима у поправним установама.
86. Д.Б је била запослена у Специјалној затворској болници у Београду). Апелациони суд у Београду је 19. септембра 2013. године одбио жалбу Д.Б. Д.Б. је 21. октобра 2013. године изјавила уставну жалбу (Уж-8442/2013).
87. Д.Б. је пред домаћим судовима заступао исти адвокат који заступа првог, другог, петог, шестог, једанаестог, дванаестог, тринаестог и осамнаестог подносиоца представке пред овим Судом. Захтеви и жалбе Д.Б. на домаћем нивоу били су исти као и захтеви и жалбе наведених подносилаца представки; временски оквир је био исти. Током поступка пред Уставним судом, Д.Б. се позивала на одлуку Врховног касационог суда од 2. априла 2015. године.
88. Утврђивање повреде права Д.Б. на правну сигурност је био саставни део њеног права на правично суђење, а Уставни суд је посебно изјавио следеће:
„...чињеница да су судови у највишој инстанци доносили неуједначене одлуке при одлучивању о истим чињеничним и правним питањима створило је ситуацију правне несигурности за подносиоца жалбе. По мишљењу Уставног суда, те околности су довољне да Уставни суд утврди повреду права на једнаку заштиту гарантовано чланом 36. став 1. Устава.”
ПРАВО
89. Суд сматра да би требало, у складу с правилом 42. став 1. Пословника о раду Суда, извршити спајање представки с обзиром на њихову чињеничну и правну сличност.
II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ
90. Подносиоци представке су се жалили да је одбијање њихових парничних тужбених захтева од стране домаћих судова и истовремено усвајање идентичних тужбених захтева поднетих од других тужилаца резултирало повредом њихових права гарантованих чланом 6. став 1. и чланом 14. Конвенције и чланом 1. Протокола број 1, као и чланом 1. Протокола број 12 Конвенције. Међутим, Суд сматра да би представке требало разматрати искључиво према члану 6. став 1. Конвенције, који у релевантном делу гласи:
„Приликом одлучивања о грађанским правима и обавезама лица... свако има право на правичну ... расправу... од [стране]... суда..”.
1. Поднесци странака
(a) Влада
91. Влада је тврдила да подносиоци представке нису исцрпели домаћа правна средства, у складу са чланом 35. став 1. Конвенције. Њени аргументи се могу поделити на четири тачке:
Прво, Влада је тврдила да је подношење предлога за понављање поступка на основу члана 426. став 1. тачка 12. новог Закона о парничном поступку (видети горе наведени став 73) био делотворан правни лек када су у питању ситуације подносилаца представки. Она је указала на одлуку Уставног суда од 13. јануара 2016. године (видети горе наведени став 85) у којој је утврђено кршење права подносилаца жалбе на правично суђење у случају сличном подносиоцима представки. У складу са чланом 426. став 1. тачка 12, таква одлука, по мишљењу Владе, представља основ за понављање поступка;
Друго, Влада је тврдила да подносиоци представки нису користили ревизију како је предвиђено чланом 395. старог Закона о парничном поступку (видети горе наведени став 72). По њиховом мишљењу, с обзиром на то да је ово правно средство било делотворно у случајевима колега подносилаца представки, највероватније би подносиоци представки успели да су је искористили (видети ст. 17–18 и 79–80 горе);
Треће, Влада је тврдила да су подносиоци представки пропустили да искористе адекватну правну заштиту у циљу испуњења својих захтева за накнаду штете. Конкретно, Влада је тврдила да су подносиоци представки прво требали да покрену управни поступак, а у случају да исход тог поступка буде неповољан, поднесу тужбу пред парничним судовима (видети горе наведени став 14);
Четврто, Влада је тврдила да се подносиоци представки нису исправно жалили пред Уставним судом.
92. Алтернативно, Влада је у вези са четвртим подносиоцем представке навела да је у својој уставној жалби навео повреду само права на правично суђење и према томе је пропустио да поднесе притужбу у вези са повредом права на правну сигурност.
(б) Подносиоци представки
93. Сви подносиоци представке су оспорили тврдње Владе. Они су изјавили да су подношењем тужбе за накнаду штете пред парничним судовима искористили адекватно правно средство.
94. Први, други, трећи, пети, шести, једанаести, дванаести, тринаести и осамнаести подносиоци представки оспорили су став Владе о делотворности предлога за понављање поступка.
95. Седми подносилац представке је оспорио наводе Владе у вези са употребом ревизије. Он је тврдио да се, као ванредни правни лек, ревизија не може сматрати делотворним правним средством. Штавише, у складу са чланом 395. претходног Закона о парничном поступку, успех поменутог правног лека зависио је од позитивне оцене жалбеног суда; ти судови су у ствари већ негативно оценили захтев подносиоца представке.
2. Оцена Суда
(a) Релевантна начела
96. Суд је на почетку поновио да према члану 35. став 1. Конвенције може решавати представке само након што се исцрпе сви домаћи правни лекови. Сврха члана 35. је да омогући државама уговорницама могућност да спрече или исправе кршења на које се притужују против њих пре него што се ти наводи поднесу Суду (видети, на пример, Misfud против Француске (одл.) [ВВ], број 57220/00, став 15, ЕСЉП 2002-VIII).
97. Суд примећује да обавеза исцрпљивања домаћих правних средства захтева од подносиоца представке да на уобичајен начин употреби правне лекове који су доступни и довољни у вези с његовим или њеним притужбама у вези са Конвенцијом. Постојање наведених правних лекова мора бити довољно сигурно не само у теорији, већ и у пракси, јер неуспехом не би имали потребну доступност и ефикасност (видети Вучковић и други против Србије (прелиминарни приговор) [ВВ], број 17153/11 и 29 других, став 71, 25. март 2014).
(б) Понављање поступка
98. Оцена суда о обавезама подносиоца представке да исцрпи домаће правне лекове, укључујући и предлог за понављање поступка, обично се врши у вези с датумом подношења представке (видети, на пример, Цветковић против Србије, број 17271/04, став 41, 10. јун 2008). Међутим, ово правило подлеже изузецима, који могу бити оправдани посебним околностима сваког предмета (поређење и разлике Brusco против Италије (одл.), број 69789/01, ЕСЉП 2001-IX).
99. Суд не сматра да је предметни случај изузетак од горе наведеног правила. Наводи да су у овом предмету представке поднете између 29. маја 2015. и 23. октобра 2015. године. Одлука Уставног суда која би могла, у складу са чланом 426. став 1. тачка 12. новог Закона о парничном поступку, да представља релевантну чињеницу за понављање поступка, усвојена је 13. јануара 2016. године (видети ст. 85–88 горе). Чињеница да су предметни поступци још увек били у току у тренутку када су подносиоци представки поднели Суду своје представке не може им се замерити у овом контексту, с обзиром да подносиоци представки нису имали релевантне разлоге да поднесу захтев за понављање поступка (видети, mutatis mutandis, Salah Sheekh против Холандије, број 1948/04, став 125, 11. јануар 2007. године).
100. У сваком случају, предлог за понављање поступка закљученог на основу правоснажне пресуде не може се обично сматрати делотворним правним средством у смислу значења члана 35. став 1. Конвенције (видети Шоргић против Србије, број 34973/06, став 54, 3. новембар 2011. године и одлуке цитиране у истом).
101. Сходно томе, приговор Владе у вези са чињеницом да подносиоци представки нису искористили могућност поновног покретања поступка мора бити одбијен.
(в) Ревизија
102. Што се тиче приговора Владе да су подносиоци представки требали да искористе ревизију како је предвиђено чланом 395. старог Закона о парничном поступку, Суд примећује да је то ванредни правни лек који се само изузетно одобрава. Као што је предвиђено чланом 395, надлежни жалбени суд може „изузетно” одлучити да је ревизија допуштена, ако би то било корисно како би се решило „правно питање од општег интереса”, ускладила неуједначена судска пракса, или усвојило „ново тумачење закона”.
103. У својим упутствима (Ставови Уставног суда који се односе на поступак претходног испитивања уставне жалбе) од 2. априла 2009. године, Уставни суд је напоменуо да ревизија мора бити исцрпљена пре него што се уставна жалба може поднети само ако стари Закон о парничном поступку предвиђа њену непосредну прихватљивост, чиме се имплицитно искључује члан 395. старог Закона о парничном поступку, чија је примена увек била условљена повољном, дискреционом оценом предметног апелационог суда.
104. С обзиром на горе наведено, било би претерано формално од стране Суда да тражи од подносилаца представки да искористе правно средство који их чак и највиши суд у својој земљи не би обавезао да исцрпе (видети, mutatis mutandis, D.H. и други против Чешке Републике [ВВ], број 57325/00, ст. 117. и 118, ЕСЉП 2007-IV). У сваком случају, Уставни суд није одбацио уставне жалбе подносилаца представки због пропуста да изјаве ревизије.
105. Сходно томе, приговор Владе да подносиоци представки нису искористили ревизију, у конкретним околностима овог предмета (упоредити и супротно Ракић и други против Србије, број 47460/07 и 29 других, ст. 37–38, 5. октобра 2010), мора бити одбијен.
(г) Адекватност захтеване правне заштите
106. Влада је даље тврдила да су притужбе подносилаца представки исто тако биле неприхватљиве услед неисцрпљивања правних средства, с обзиром на то да се подносиоци представки нису исправно обратили домаћим органима подношењем својих притужби парничним судовима, уместо да су најпре покренули управне поступке. Према мишљењу Владе, подносиоци представки нису могли да очекују повољан исход својих парничних тужби, јер нису употребили право на покретање управног поступка пре парничног.
107. Суд сматра да овај део приговора Владе покреће питања која нису повезана са наведеним повредама, односно неуједначеном праксом парничних судова у решавању предмета код којих се јављају истоветне чињенице као код подносилаца представки. Према томе, приговор Владе се мора одбацити.
(д) Жалбе пред Уставним судом
108. Влада је такође истакла да су подносиоци представки пропустили да се правилно жале Уставном суду.
109. Суд понавља да правило исцрпљивања домаћих правних лекова обично захтева да притужбе које се намеравају накнадно поднети Стразбуру морају прво бити покренуте пред домаћим судовима, барем у суштини и у складу са формалним захтевима и роковима утврђеним у домаћем праву (видети Fressoz и Roire против Француске [ВВ], број 29183/95, став 37, ЕСЉП 1999-I).
110. Обавеза исцрпљивања домаћих правних средства на које подносиоци представки имају право у погледу наводне повреде права на правну сигурност садржи два сродна аспекта: с једне стране, подносиоци представки су морали да истакну притужбу у вези са Конвенцијом на националном нивоу (видети Azinas против Кипра, [ВВ], број 56679/00, став 38, ЕСЉП 2004-III, Вучковић и други против Србије, цитиран горе, § 75, и Perihan i Mezopotamya Basın Yayın A.Ş. против Турске, број 21377/03, став 47, 21. јануара 2014. године), а с друге стране, морају да поткрепе своју притужбу одговарајућим доказима (видети Голубовић и други против Србије (одл.), број 10044/11 и сл., став 43, 17. септембар 2013. године, и mutatis mutandis, Ştefănică и други против Румуније, број 38155/02, став 35, 2. новембар 2010. године)
111. Што се тиче првог аспекта, Суд налази да је очигледно из копија уставних жалби подносилаца представки и одлука Уставног суда да су, супротно аргументу Владе, са изузетком четвртог подносиоца представке, који је само споменуо повреду права на правично суђење (видети горе наведени став 37), сви подносиоци представки поднели конкретне притужбе у вези с кршењем права на правну сигурност. Ови приговори су били идентични притужбама које су изнете пред овим Судом (видети горе наведени став 21), што је у складу с захтевом да се наводно кршење мора решавати пред домаћем судовима.
112. Када је у питању други аспект, односно услов да подносиоци представки морају предочити Уставном суду одговарајуће доказе (видети Голубовић и други против Србије, горе цитиран, став 43) или доказни материјал који упућује на неуједначену праксу у тумачењу националног права (видети, mutatis mutandis, Ştefănică и други против Румуније, цитиран горе, став 35, 2. новембар 2010. године), Суд примећује да су сви осим четвртог и дванаестог подносиоца представке (видети ст. 37. и 58. горе) обезбедили Уставном суду бар по један примерак пресуде у којем су домаћи судови, који су решавали на највишој инстанци, усвојили исти тужбени захтев као и код подносилаца представки. Даље се примећује да су сви, осим трећег и петог подносиоца представке (видети ст. 34. и 40. горе), накнадно изменили своје уставне жалбе и доставили Уставном суду одлуку Врховног касационог суда од 26. септембра 2013. године.
113. До сада је Суд одбио притужбе због неисцрпљења домаћих правних средстава у случајевима где подносиоци представки нису испунили формалне захтеве утврђене домаћим правом (видети Вучковић и други, горе цитиран, став 105) или су пропустили да се жале у одговарајућом облику и да укључе одговарајуће доказе у прилог њиховим притужбама (видети Голубовић и други против Србије, горе цитиран, став 43).
114. Међутим, Суд је у више наврата сматрао да примена правила исцрпљивања домаћих правних лекова мора обезбедити додатну накнаду у овом контексту. Стога је препознато да се члан 35. мора применити са одређеним степеном флексибилности и без претераног формализма.
115. Окрећући се околностима овог предмета, Суд примећује да су, упркос неким разликама у уставним жалбама подносилаца представки, њиховим облицима и начинима подношења поткрепљујућих доказа, сви одбијени из истог разлога, то јест, због тога што нису поткрепили своје жалбе у вези са разликама у судској пракси по том питању.
116. Конкретно, уставна жалба четвртог подносиоца представке одбијена је због тога што притужба у вези са неуједначеном судском праксом није истакнута на одговарајући начин (видети горе наведени став 38).
117. Жалба дванаестог подносиоца представке одбијена је због тога што није доставио Уставном суду копије било које пресуде парничних судова највише инстанце којом је наводно усвојен тужбени захтев сличан његовом (видети горе наведени став 59).
118. Уставне жалбе трећег и петог подносиоца представке одбијене су зато што докази које су они поднели нису били адекватни за утврђивање постојања дубоких или дуготрајних разлика у пресудама судова у највишој инстанци када су у питању случајеви слични предметима подносилаца представки (видети горе наведене ст. 35. и 59).
119. У погледу првог, другог, шестог, седмог, осмог, деветог, десетог, тринаестог, четрнаестог, петнаестог, шеснаестог, седамнаестог и осамнаестог подносиоца представке, Уставни суд је одбио њихове притужбе у вези са повредом права на правну сигурност, с обзиром на то да недоследност у домаћој судској пракси није могла да утиче на подносиоце представки, јер је Врховни касациони суд донео одлуку 26. септембра 2013. након што су жалбени судови усвојили предметне пресуде (видети горе наведени став 29).
120. У случају једанаестог подносиоца представке, Уставни суд је одбио уставну жалбу, јер по његовом мишљењу, одлуке Врховног касационог суда нису представљале доказ о неуједначености судске праксе судова највише инстанце (видети горе наведени став 56).
121. Суд примећује да, у складу са устаљеном праксом, ако подносилац представке не поднесе притужбу на домаћем нивоу барем у суштини и у складу са формалним захтевима и роковима утврђеним у домаћем праву, то чини представку неприхватљивим пред овим Судом (видети Cardot против Француске, 19. март 1991, став 34, Серија А број 200, Károly Nagy против Мађарске [ВВ], број 56665/09, став 42, ЕСЉП 2017).
122. Суд примећује да за постизање успеха пред Уставним судом, подносиоци захтева морају своје уставне жалбе да поднесу у складу са формалним захтевима утврђеним домаћим правом (видети Скендери и други против Србије (одл.), број 15090/08 и 4 других, § 109, 4. јула 2017). У складу са чланом 85. став 2. Закона о Уставном суду, притужбе истакнуте пред Уставним судом морају бити адекватно поткрепљене и достављене са одговарајућим доказима (видети горе наведени став 78). Ако се то не учини, то доводи до одбијања уставне жалбе.
123. Суд даље напомиње да су уставне жалбе трећег, четвртог, петог и дванаестог подносиоца представке одбијене због тога што нису поткрепили своје уставне жалбе било каквим или одговарајућим доказима о наводном кршењу. Да су трећи, четврти, пети и дванаести подносилац представке поткрепили своје уставне жалбе одговарајућим доказима, уставни правни лек би им понудио разумну шансу за успех (видети, mutatis mutandis, Цупара против Србије, број 34683/08, ст. 16 –17, 12. јул 2016.). Осим тога, захтев да њихове притужбе буду поткрепљене одговарајућим доказима се чини веома разумним (поређење и разлика Голубовић и други против Србије, горе цитиран, став 46).
124. Стога трећи, четврти, пети и дванаест подносиоци представки нису успели да правилно изјаве уставну жалбу.
125. У погледу свих осталих подносилаца представки, Суд примећује да су они барем поткрепили своје притужбе у вези са повредом права на правну сигурност одлуком Врховног касационог суда од 26. септембра 2013. године. У њиховом случају, Уставни суд је одлучио да не разматра значај одлуке Врховног касационог суда, јер није сматрао да је одлука наведеног суда доказ о неуједначеној судској пракси на домаћем нивоу или јер није сматрао да је релевантна за предмете подносилаца.
126. Као што је то у складу са Законом о уређењу судова и Пословником о раду Суда (видети горе наведене ст. 74–77), Врховни касациони суд је орган који је задужен за усклађивање домаће судске праксе, те Суд нема разлога да сумња да је оспорена одлука заправо установила недоследност судске праксе у вези с тим. Суд даље напомиње да је, супротно свом образложењу у предметима подносилаца представки (видети горе наведене ст. 119. и 120), Уставни суд утврдио повреду права подносилаца уставних жалби на правну сигурност и утврдио неуједначеност у домаћој судској пракси на основу одлуке Врховног касационог суда (видети горе наведени став 88). Сходно томе, одлука Врховног касационог суда се исто тако има сматрати довољним поткрепљењем уставних жалби подносилаца представки.
127. Имајући у виду горе наведено, уставне жалбе првог, другог, шестог, седмог, осмог, деветог, десетог, једанаестог, тринаестог, четрнаестог, петнаестог, шеснаестог, седамнаестог и осамнаестог подносиоца представке изјављене су у складу са формалним домаћим захтевима и са одговарајућим доказима. Примедба Владе у вези са неуспехом ових подносилаца представки да се на одговарајући начин притужују пред Уставним судом мора бити одбијена.
128. С обзиром на претходни став 124, Суд сматра да није потребно одвојено разматрати приговор Владе у односу на четвртог подносиоца представке.
3. Закључак
129. Суд констатује да се трећи, четврти, пети и дванаести подносилац представке нису на адекватан начин жалили Уставном суду и одбацује њихове притужбе према члану 35. ст. 1. и 4. Конвенције због неисцрпљивања домаћих правних лекова.
130. Суд даље примећује да су се остали подносиоци представки жалили на одговарајући начин Уставном суду. Суд закључује да њихове притужбе нису неприхватљиве у смислу члана 35. став 1. Конвенције. Такође закључује да оне нису неприхватљиве по било ком другом основу. Стога се морају прогласити прихватљивим.
1. Поднесци странака
131. Подносиоци представки су поново потврдили своје притужбе, додајући да је судска пракса остала неуједначена током релевантног периода. Они су такође тврдили да је Апелациони суд у Београду, упркос сталним напорима Врховног касационог суда да усклади предметну судску праксу, наставио да одбија тужбене захтеве других тужилаца у вези са истим ситуацијама током 2015. и 2016. године.
132. Влада није оспорила чињеницу да су надлежни судови у Републици Србији у релевантном периоду доносили различите закључке када је у питању наведени предмет у вези са истим чињеничним и правним ситуацијама као код подносиоца представки. Међутим, према њиховом мишљењу, само постојање такве неуједначености не може се сматрати кршењем права подносилаца представки на правично суђење.
133. Влада је нагласила да су у пресуди Великог већа Nejdet Şahin и Perihan Şahin против Турске ([ВВ], број 13279/05, 20. октобра 2011) утврђена начела која се односе на неуједначену судску праксу и да су примењива на конкретан случај. По њиховом мишљењу, разлике у судској пракси домаћих судова нису биле ни дубоке, нити дуготрајне. Ослањајући се на случај Цупара против Србије (цитиран у горњем тексту, став 36), Влада такође констатује да је српски правни систем обезбедио механизам способан за превазилажење неуједначености у домаћој судској пракси. Међутим, такође је навела да се разлике у пресудама између Врховног касационог суда и Уставног суда у овом предмету не могу објаснити.
2. Оцена Суда
134. У својој пресуди у предмету Nejdet Şahin и Perihan Şahin (горе цитиран), Суд је поновио главна начела примењива у предметима који се односе на питање супротних судских одлука (ст. 49–58). Та начела су укратко описана у наставку у предмету Станковић и Трајковић против Србије (бр. 37194/08 и 37260/08, став 40, 22. децембра 2015):
„(i) Улога Суда није да се бави чињеничним или правним погрешкама које је наводно учинио национални суд, осим и у оној мери у којој су повређена права и слободе заштићене Конвенцијом (види García Ruiz против Шпаније [ВВ], број 30544/96, став 28, ЕЦХР 1999-I). На исти начин, није задатак Суда да упоређује, сем у случају очигледне произвољности, различите одлуке домаћих судова, чак и када су донете у наизглед сличним поступцима, с обзиром да се независност ових судова мора поштовати (види Ādamsons против Летоније, број 3669/03, став 118, 24. јун 2008. године);
(ii) Постојање супротних судских одлука је стална карактеристика правних система који се заснивају на мрежи судећих и жалбених судова, са надлежношћу на одређеној територији. Такве разлике могу се јавити у оквиру истог суда. Ово се само по себи не може сматрати супротно Конвенцији (види Santos Pinto против Португала, број 39005/04, став 41, 20. мај 2008. године, и Tudor Tudor против Румуније, број 21911/03, став 29, 24. март 2009. године);
(iii) Критеријуми којима се Суд руководи приликом оцене да ли су противречне одлуке различитих домаћих судова, који су одлучивали у последњој инстанци, у сагласности са правом на правично суђење према члану 6. став 1. Конвенције, састоји се у установљавању да ли постоје „дубоке и дуготрајне разлике” у судској пракси домаћих судова, да ли домаће право предвиђа механизам за превазилажење ових разлика, те да ли се тај механизам примењује и какав је ефекат те промене (Iordan Iordanov и други против Бугарске, број 23530/02, ст. 49–50, 2. јул 2009. године; Beian против Румуније (број 1), број 30658/05, ст. 34–40, ЕЦХР 2007-V (изводи); Ştefan и Ştef против Румуније, бр. 24428/03 и 26977/03, ст. 33–36, 27. јануар 2009. године; Schwarzkopf и Taussik против Чешке Републике (одлука), број 42162/02, 2. децембар 2008. године; Tudor Tudor, цитирана у горњем тексту, став 31; Ştefănică и други против Румуније, број 38155/02, став 36, 2. новембар 2010. године);
(iv) Оцена Суда заснива се такође и на принципу правне сигурности који је имплицитно садржан у свим члановима Конвенције и представља суштински аспект владавине права (види, међу другим ауторитетима, Beian (број 1), цитирана у горњем тексту, став 39; Iordan Iordanov и други, цитирана у горњем тексту, став 47; и Ştefănică и други, цитирана у горњем тексту, став 31.);
(v) Принцип правне сигурности гарантује, између осталог, извесну стабилност и доприноси поверењу јавности у судове. Опстајање противречних судских одлука, с друге стране, може довести до правне несигурности која би вероватно довела до умањења поверења јавности у правни систем, при чему је јасно да је такво поверење један од суштинских елемената државе која се заснива на владавини права (види Paduraru против Румуније, став 98, број 63252/00, ЕЦХР 2005-XII (изводи); Винчић и други, цитирана у горњем тексту, став 56; и Ştefănică и други, цитирана у горњем тексту, став 38);
(vi) Међутим, захтеви за правном сигурношћу и заштитом легитимног поверења јавности, не дају стечено право на доследност судске праксе (види Unédic против Француске, број 20153/04, став 74, 18. децембар 2008. године). Развој судске праксе није сам по себи противречан исправној примени правде јер пропуст да се одржи динамичан и развојни приступ могао би довести до ризика ометања реформе или напретка (види Atanasovski против Бивше Југословенске Републике Македоније, број 36815/03, став 38, 14. јануар 2010. године).”
135. Суд примећује да у овом предмету странке нису оспориле чињеницу да су постојале недоследности у решавању парничних тужби које су поднели многи појединци који су били у идентичним или сличним ситуацијама као подносиоци представки. Суд такође примећује да су, према релевантној судској пракси коју су пружиле странке, такве недоследности трајале четири године; то јест, између 2012. и 2016. године.
136. Суд такође напомиње да у том периоду недоследности у судској пракси нису биле исте. Могу се препознати два различита периода:
i) први период – од 2012 до 26. септембра 2013;
ii) други период – од 26. септембра 2013. до 21. јула 2016.
137. Током првог периода, сва четири жалбена суда у Туженој су различито пресуђивала у ситуацијама у којима су били и подносиоци представки. Тај период се завршио септембра 2013. године, одлуком Врховног касационог суда (видети горе наведене ст. 17–18).
138. Током другог периода, апелациони судови у Новом Саду, Крагујевцу и Нишу усвојили су приступ у решавању предмета који се тичу истих чињеница као и код подносилаца представки, у складу са препоруком Врховног касационог суда. Апелациони суд у Београду наставио је са супротним приступом. У три наврата, Врховни касациони суд критиковао је недоследност у пресуђивању Апелационог суда у Београду (видети горе наведене ст. 79–84).
139. Ситуација подносилаца представки се односи на оба периода, те са изузетком тринаестог подносиоца представке, Апелациони суд у Београду је пресудио у односу на све. Пресуду у жалбеном поступку у вези са тринаестим подносиоцем донео је Апелациони суд у Крагујевцу (видети горе наведени став 14).
140. Иако је домаћи закон у Србији обезбедио судски механизам способан да реши недоследности у пресуђењу (видети горе наведене ст. 72. и 73), чини се да судска пракса Врховног касационог суда по том питању, као ни напори тог суда да се усклади пракса, нису у овом случају имали никаквог дејства све до друге половине 2016. године, у најбољем случају. Поред тога, иако у српском правном систему Уставни суд игра важну улогу у заштити права појединца на правну сигурност (видети Цупара против Србије, цитиран у горњем тексту, став 36), недоследности у вези са наведеним пресуђењем постојале су и пред овим судом (видети горе наведене ст. 85–88).
141. У таквим околностима, Суд налази да се неспорне неусклађености приликом одлучивања о парничним тужбама у релевантном периоду не могу сматрати институционално решеним. Наведене неусклађености створиле су стање континуиране неизвесности, што је, с друге стране, морало смањити поверење јавности у правосуђе, а такво поверење је једна од битних компоненти државе засноване на владавини права. Суд примећује да тужена Влада није могла да објасни наведене неусклађености (видети горе наведени став 133). Штавише, наведене неусклађености нису елиминисане све до јула 2016. године на основу поступака предвиђеним Законом о уређењу судова и Пословником о раду Суда (видети горе наведене ст. 74–77) и другим одредбама које предвиђају механизам који може да реши питање супротних одлука у судовима на домаћем нивоу.
142. Стога Суд, сматрајући да није прикладно да се изјашњава о томе какав је стварни исход парничних поступака подносилаца представки требао бити (видети Винчић и други против Србије, број 44698/06 и 30 других, § 56, 1. децембар 2009. године), сматра да су четири године судске несигурности лишиле подносиоце представки правичног суђења, а ту неизвесност нису успели да реше својим одлукама ни Врховни касациони суд, нити Уставни суд. С обзиром на „дубок и дуготрајан” карактер разлика у пресудама, Суд закључује да је у погледу преосталих подносилаца представки дошло до повреде њиховог права на правну сигурност садржане у члану 6. став 1. Конвенције.
V. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
143. Члан 41. Конвенције гласи:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.”
1. Материјална штета
144. Подносиоци представки су тражили да се Држави наложи да, из својих сопствених средстава, исплати одговарајуће износе истакнуте у тужбама за накнаду штете које су поднете парничним судовима.
145. Влада је оспорила та потраживања.
146. Имајући у виду повреду утврђену у овом предмету и разлоге за то (видети горе наведени став 142, нарочито упућивање на исходе парница подносилаца представки), Суд сматра да захтеви подносилаца представки, у делу који се односи на исплате одговарајућих износа тражених на домаћем нивоу, морају бити одбачени (видети Винчић и други против Србије, горе цитиран, став 61).
2. Нематеријална штета
147. Први, други, шести, једанаести, тринаести и осамнаести подносилац представке додатно су тражили по 1.000 евра (EUR) за накнаду нематеријалне штете претрпљене као резултат повреде њихових права гарантованих чланом 6. став 1. Конвенције.
Седми подносилац представке је тражио 4.000 евра, а осми, девети, десети, четрнаести, петнаести, шеснаести и седамнаести подносиоци су тражили по 4.200 евра по истом основу.
148. Влада је оспорила потраживања подносилаца представки.
149. Приликом оцењивања на једнакој основи, Суд додељује првом, другом, шестом, седмом, осмом, деветом, десетом, једанаестом, тринаестом, четрнаестом, петнаестом, шеснаестом, седамнаестом и осамнаестом подносиоцу представки по 1.000 евра на име претрпљене нематеријалне штете.
150. Подносиоци представки су такође тражили између 1.000 и 2.000 евра за трошкове и издатке који су настали пред домаћим судовима, а између 650 и 2.000 евра за оне који су настали пред Судом.
151. Влада је оспорила те потраживања.
152. Према пракси Суда, подносилац представке има право на повраћај трошкова и издатака само у оној мери у којој је доказано да су стварно и нужно настали и да су разумни у погледу износа или у вези са утврђеном повредом. Правило 60. Пословника о раду Суда даље захтева да подносилац представке поднесе детаљне податке о свим захтевима, заједно са свим релевантним пратећим документима. Ако подносилац представке не испуни услове из претходних ставова, Веће може да одбаци потраживања у целини или делимично.
153. Ако се осврнемо на околности овог предмета, Суд не налази никакву везу између повреде коју је утврдио и оне утврђене кроз домаће судске поступке. Услед тога се одбијају потраживања у погледу трошкова и издатака насталих током домаћих поступака.
154. У погледу трошкова и издатака који су настали пред Судом, Суд примећује да је првог, другог, шестог, једанаестог, тринаестог и осамнаестог подносиоца представке заступао један адвокат, а да је осмог, деветог, десетог, четрнаестог, петнаестог, шеснаестог, и седамнаестог подносиоца представке заступао други адвокат. С обзиром на Правило 60, поднеске адвоката подносилаца представки и документацију из списа предмета, Суд сматра разумним да свакој групи додели заједнички износ од 2.500 евра за поступак пред Судом. У погледу седмог подносиоца представке, кога је заступао његов адвокат, Суд сматра да је разумно да му се додели 1.500 евра.
155. Суд сматра да је прикладно да затезна каматна стопа буде заснована на маргиналној каматној стопи Европске централне банке, којој треба додати три процентна поена.
ИЗ ОВИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Одлучује да споји представке;
2. Проглашава да су притужбе према члану 6. став 1. у вези са неуједначеном судском праксом домаћих судова које су поднели први, други, шести, седми, осми, девети, десети, једанаести, тринаести, четрнаести, петнаести, шеснаести, седамнаести и осамнаести подносилац представке прихватљиве;
3. Проглашава представке које су поднели трећи, четврти, пети и дванаести подносилац представке неприхватљивим;
4. Сматра да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције у вези са неуједначеном судском праксом домаћих судова у погледу првог, другог, шестог, седмог, осмог, деветог, десетог, једанаестог, тринаестог, четрнаестог, петнаестог, шеснаестог, седамнаестог и осамнаестог подносиоца представке;
5. Сматра да Тужена треба да плати, у року од три месеца од дана када пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе, које би требало претворити у валуту Тужене по стопи која се примењује на дан поравнања:
(а) првом, другом, шестом, седмом1, осмом, деветом, десетом, једанаестом, тринаестом, четрнаестом, петнаестом, шеснаестом, седамнаестом и осамнаест подносиоцу представке по 1.000 евра (хиљаду евра), као и било који порез који се може наплатити, на име нематеријалне штете;
(б) првом, другом, шестом, једанаестом, тринаестом и осамнаестом 2,500 евра (две хиљаде и петсто евра) заједно, као и било који порез који се може наплатити, на име трошкова и издатака пред Судом;
(в) осмом, деветом, десетом, четрнаестом, петнаестом, шеснаестом и седамнаестом износ од 2,500 евра (две хиљаде и пет стотина евра) заједно, као и било који порез који се може наплатити, на име трошкова и издатака пред Судом;
(г) седмом подносиоцу представке 1500 евра (хиљаду и петсто евра), као било који порез који се може наплатити, на име трошкова и и издатака пред Судом;
(д) од истека наведених три месеца до измирења, камата на горе наведене износе по стопи која је једнака маргиналној каматној стопи Европске централне банке биће платива током периода неиспуњавања обавеза плус три процентна поена;
6. Одбацује остале захтеве подносилаца представки за правично задовољење.
Састављено на енглеском и прослеђено у писаном облику 26. јуна 2018. године, у складу с правилом 77. §§ 2. и 3. Пословника о раду суда.
Stephen Phillips |
Helena Jäderblom |
–––––––––––––
1 Исправка извршена 13. новембра 2018. године: реч „седам” је додата у тачки 5(а) изреке пресуде.
Бр. |
Бр. представке |
Поднето |
Подносилац представке бр. |
Име подносиоца представке |
Заступник |
1. |
27471/15 |
29.05.2015. |
Први подносилац представке |
Александра МИРКОВИЋ |
Рајка ЈАСИКА |
2. |
27288/15 |
29.05.2015. |
Други подносилац представке |
Биљана САРИЋ |
Рајка ЈАСИКА |
3. |
27751/15 |
02.06.2015. |
Трећи подносилац представке |
Сања |
Споменка НЕГИЋ |
4. |
27779/15 |
29.05.2015. |
Четврти подносилац представке |
Бранислав МАРКОВИЋ |
ДРАГАН СОКНИЋ |
5. |
27790/15 |
29.05.2015. |
Пети подносилац представке |
Милица БОГИЋЕВИЋ |
Рајка ЈАСИКА |
6. |
28156/15 |
29.05.2015. |
Шести подносилац представке |
Гордана МАСЛОВАРИЋ |
Рајка ЈАСИКА |
7. |
28418/15 |
05.06.2015. |
Седми подносилац представке |
Велимир ВИДИЋ |
Предраг АВРАМОВИЋ |
8. |
30893/15 |
17.06.2015. |
Осми подносилац представке |
Небојша НЕЈКОВИЋ |
Ружица ЛЕКИЋ |
9. |
30906/15 |
17.06.2015. |
Девети подносилац представке |
Александра ПЕШИЋ |
Ружица ЛЕКИЋ |
Десети подносилац представке |
Јелена ЈЕВРЕМОВИЋ |
||||
10. |
32933/15 |
16.06.2015. |
Једанаести подносилац представке |
Жељко ГРАДИШКА |
Рајка ЈАСИКА |
Дванаести подносилац представке |
Милан ВУЧИЋЕВИЋ |
||||
Тринаести подносилац представке |
Драшко ВЕЉКОВИЋ |
||||
11. |
35780/15 |
15.07.2015. |
Четрнаести подносилац представке |
Бранислава СТОЈАНОВИЋ |
Ружица ЛЕКИЋ |
12. |
40646/15 |
21.07.2015. |
Петнаести подносилац представке |
Невенка БИЈЕЛИЋ |
Ружица ЛЕКИЋ |
Шеснаести подносилац представке |
Весна ВУЛЕВИЋ |
||||
Седамнаести подносилац представке |
Зорица ЈОВАНОВИЋ |
||||
13. |
55066/15 |
23.10.2015. |
Осамнаести подносилац представке |
Дејан СТЕПАНОВИЋ |
Рајка ЈАСИКА |
THIRD SECTION
CASE OF MIRKOVIĆ AND OTHERS v. SERBIA
(Applications nos. 27471/15 and 12 others – see appended list)
JUDGMENT
This version was rectified on 13 November 2018 under Rule 81 of the Rules of Court.
STRASBOURG 26 June 2018
Request for referral to the Grand Chamber pending
This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.
In the case of Mirković and Others v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Chamber composed of:
Helena Jäderblom, President,
Branko Lubarda,
Dmitry Dedov,
Pere Pastor Vilanova,
Alena Poláčková,
Jolien Schukking,
María Elósegui, judges,
and Stephen Phillips, Section Registrar,
Having deliberated in private on 5 June 2018,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in thirteen separate applications against Serbia (nos. 27471/15, 27288/15, 27751/15, 27779/15, 27790/15, 28156/15, 28418/15, 30893/15, 30906/15, 32933/15, 35780/15, 40646/15 and 55066/15) lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by eighteen Serbian nationals.
2. A list of applicants, as well as their additional personal details, the dates of introduction of their complaints before the Court, and information regarding their legal representation is set out in the appendix. Applications nos. 30906/15, 32933/15 and 40646/15 have two, three and three applicants, respectively.
3. The Serbian Government (“the Government”) were represented by their Agent, Ms N. Plavšić.
4. Alleging rejections of their civil claims by the domestic courts and the simultaneous acceptance of identical claims lodged by other claimants, the applicants complain that there have been breaches of their right to legal certainty. Relying on essentially the same facts, they also allege violations of their right to a fair trial, their right to peaceful enjoyment of their possessions, and violations of the prohibition on discrimination.
5. On 30 August 2016 the applications were communicated to the Government.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
1. Background to the cases
6. The applicants were all employees of the Ministry of Justice’s directorate for the execution of criminal sanctions in Serbia. Because of the hardships prison staff endure during service at penal institutions in Serbia, Serbian law provides that they are eligible for certain employment benefits, such as benefits concerning the calculation of their old-age pensions and salary increases.
7. In general, pension and work-related issues in Serbia are regulated by two laws: 1) the Old-Age Pension and Disability Insurance Act (Zakon o penzionom i invalidskom osiguranju, published in the Official Gazette of the Republic of Serbia no. 34/2003, as amended); and 2) the Labour Act (Zakon o radu, published in the Official Gazette of the Republic of Serbia no. 24/2005, as amended). However, in regards to employees of correctional facilities, pension and work-related issues are also regulated by: 1) the Execution of Criminal Sanctions Act (Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, published in the Official Gazette of the Republic of Serbia -OG RS- no. 85/2005, amendments published in the Official Gazette no. 72/2009); and 2) the Directive on personal coefficients for the calculation and payment of salaries to individuals employed within the Ministry of Justice’s directorate for the execution of criminal sanctions (Uredba o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, published in the Official Gazette of the Republic of Serbia -OG RS- no. 16/2007, amendments published in the Official Gazette nos. 21/2009, 1/2011 – Constitutional Court decision (implementing decision of the Constitutional Court of 18 November 2010), 83/2011 and 102/2011 – hereinafter “the Directive”).
8. Under Article 262 of the Execution of Criminal Sanctions Act, the director and other employees of the directorate for the execution of criminal sanctions are entitled to an accelerated accumulation of pension rights: this means that twelve months of full-time employment is counted as sixteen months of full-time employment in the civilian economy when their old-age pensions are calculated. Also, the personal coefficient of employees in correctional facilities may, according to the said Article, be increased by up to 30%. The posts to which the accelerated accumulation of pension rights applies are determined by the minister responsible for the judiciary and the minister responsible for pension and disability insurance.
9. In accordance with Article 7 § 3 of the Directive, in the period between 1 January 2007 and 14 January 2011 the personal coefficients of the applicants and their colleagues were increased by 10% instead of 30% as provided by the Execution of Criminal Sanctions Act.
10. On 18 November 2010, the Constitutional Court adopted a decision (no. IU 63/2007) stating that Article 7 § 3 of the Directive was unconstitutional. The said Article was struck down. The amendments to the Directive entered into force on 14 January 2011. As of 14 January 2011 the personal coefficients were increased by 30%.
11. Between 1 January 2007 and 14 January 2011, while this unconstitutional norm (neustavna odredba) was in force, the employees of the Ministry of Justice’s directorate for the execution of criminal sanctions received lower salaries that they had been entitled to. For that reason, their old-age pensions were also reduced.
2. Relevant circumstances of the cases
(a) Judgments of the courts of first instance and courts of appeal
12. Throughout 2011, 2012 and 2013 the applicants, as well as many of their colleagues, lodged with various courts of first instance (osnovni sudovi) separate civil claims against the Republic of Serbia, asking for compensation for the damage caused while the four-year-long unconstitutional norm pertained.
13. Some of the courts of first instance upheld the claimants’ applications for compensation, while others dismissed them. Decisions of the courts of first instance were appealed against either by claimants or the defendant.
14. Certain claimants were successful before the courts of appeal; yet all the applicants were unsuccessful. In particular, the applicants’ complaints were rejected by the courts of appeal in Belgrade and Kragujevac for the applicants’ failure to pursue the proper avenue of redress. In the view of these courts the applicants should have first initiated administrative proceedings and afterwards lodged a complaint with the civil courts. In any event, the Belgrade and Kragujevac Courts of Appeal also held that they did not have jurisdiction to decide on the applicants’ cases.
15. In contrast, in the following cases other courts of appeal or chambers thereof ruled in favour of the applicants’ colleagues:
1) The Kragujevac Court of Appeal (for example: decisions nos. Gž1. 43/11 of 15 March 2011 and Gž1. 3034/14 of 2 October 2014);
2) The Niš Court of Appeal (for example: Gž1. 2444/13 of 27 December 2013);
3)The Novi Sad Court of Appeal (for example: Gž1. 3549/13 of 24 December 2013 and Gž1. 2379/14 of 7 November 2014).
16. In the above-mentioned decisions the courts of appeal upheld the claimants’ requests, stating that the applicants’ colleagues should be paid the differences in their salaries together with interest on the unpaid amounts, and the contributions in respect of the their old-age pensions, for the period during the which unconstitutional norm had been applied.
(b) Decision of the Supreme Court of Cassation (Vrhovni kasacioni sud) no. Rev.2 393/2013 of 26 September 2013
17. Given the differences in adjudication on the matter, on 27 March 2013 the Novi Sad Court of Appeal requested, in accordance with Article 395 of the Civil Procedure Act (Zakon o parničnom postupku, published in the Official Gazette of the Republic of Serbia – OG RS – 125/04 and 111/2009), that the Supreme Court of Cassation amend its judgment no. Gž1-2352/12 of 12 December 2012 and harmonise the case-law of the courts of appeal in matters concerning the payment of the differences between the salaries claimants had received and those they had been entitled to.
18. On 26 September 2013, in response to the said request, the Supreme Court of Cassation found, acting in accordance with Articles 395 and 399 of the Civil Procedure Act, that there was an interest of general concern to deal with this issue. It held that the Novi Sad Court of Appeal in delivering the judgment of 12 December 2012 had incorrectly applied and interpreted domestic law. The Supreme Court of Cassation held that the judgment should have been rendered in the claimant’s favour and, accordingly, set the judgment of the Novi Sad Court of Appeal aside.
19. After the impugned decision, the Courts of Appeal in Novi Sad, Niš and Kragujevac assumed the following approach:
“... as the Supreme Court of Cassation explicitly stated in its decisions nos. Rev. 2 br. 393/2013 of 26 September 2013 and Rev. br. 983/2012 of 26 September 2013, State organs [were engaging in what had to be considered] unlawful work, as the Constitutional Court failed to adopt a decision [regarding] in which manner the consequences of the unconstitutional norm should have been overcome[, and] the Government of the Republic of Serbia, as the regulatory authority, within the scope of their jurisdiction did not secure the execution of the impugned decision of the Constitutional Court concerning the disputed period during which the claimant’s salary was unconstitutionally and illegally reduced, the claimant had a right to lodge a claim for compensation for damage with the civil courts, and the civil courts are in charge of deciding on the matter in accordance with Article 1 of the Civil Procedure Act.” (cited from the judgment no. Gž1. 2444/13 of 27 December 2013, p. 4)
(c) Decisions of the Constitutional Court
20. In the period between 26 September 2012 and 13 May 2014 the applicants appealed to the Constitutional Court.
21. They complained, inter alia, of the inconsistent domestic case-law of the Serbian courts which had caused the rejection of their claims and the simultaneous acceptance of identical claims lodged by their colleagues. Relying on Article 6 of the Convention or Articles 32 and 36 of the Constitution (provisions that correspond to Article 6 of the Convention) the applicants asked the Constitutional Court to find that there had been a breach of the principle of legal certainty as an integral part of the right to a fair trial.
22. Between 23 October 2014 and 25 March 2015, the Constitutional Court rejected the applicants’ constitutional appeals as unsubstantiated.
3. Specific circumstances of each applicant’s case
23. The facts relating to each applicant may be summarised as follows:
(a) As regards application no. 27471/15 (Ms Aleksandra Mirković – the first applicant)
24. At the relevant time, the first applicant was an employee of Belgrade Special Prison Hospital.
25. On 20 December 2011 she lodged a civil claim with the First Basic Court (Prvi opštinski sud) in Belgrade asking for payment of the difference between the salary she had received and the one she had been entitled to.
26. On 3 June 2013 the first-instance court rejected her claim. On 3 October 2013 the Belgrade Court of Appeal upheld that judgment following an appeal by the applicant.
27. The applicant lodged a constitutional appeal on 25 November 2013 complaining, inter alia, of the existence of inconsistent domestic case-law of Serbian courts, in particular the rejection of her own claim and the simultaneous acceptance of identical claims lodged by her colleagues, and asked the Constitutional Court to find that there had been a breach of the principle of judicial certainty as an integral part of her right to a fair trial. She provided the Constitutional Court with copies of several judgments in support of her allegation regarding the inconsistent case-law.
28. On 12 June 2014 she provided the Constitutional Court with the decision of the Supreme Court of Cassation of 26 September 2013.
29. On 23 October 2014 the Constitutional Court rejected the applicant’s constitutional appeal and decided not to evaluate the decision of the Supreme Court of Cassation of 26 September 2013 because it had been adopted after the judgment of the Belgrade Court of Appeal of 3 October 2013 had been adopted in the applicant’s case (Ustavni sud nije posebno cenio imajući u vidu da ona potiče iz perioda nakon donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu GŽ1 556/13 od 3. oktobra 2013. godine.)
(b) As regards application no. 27288/15 (Ms Biljana Sarić – the second applicant)
30. At the relevant time, the second applicant was an employee of Belgrade Special Prison Hospital. On 20 December 2011 she lodged a civil claim with the First Basic Court in Belgrade. Her complaint was rejected on 8 February 2013. The judgment of the first-instance court was upheld by the Belgrade Court of Appeal on 15 May 2013.
31. On 24 July 2013 the applicant lodged a constitutional appeal. She amended her appeal following the decision of the Supreme Court of Cassation of 26 September 2013 on 12 June 2014.
32. On 23 October 2014 the Constitutional Court rejected the applicant’s constitutional appeal for the same reason as in the case of the first applicant.
(c) As regards application no. 27751/15 (Ms Sanja Popović-Radivojeviċ – the third applicant)
33. At the relevant time, the third applicant was an employee of Juvenile Detention Centre (Kazneno-popravni zavod za maloletnike) in Valjevo. On an unspecified date in 2011, she lodged a civil claim with the Basic Court in Valjevo. On 16 March 2012 the Basic Court ruled in her favour. This judgment was overturned by the Belgrade Court of Appeal on 15 August 2012.
34. On 26 September 2012 the applicant lodged a constitutional appeal. She provided the Constitutional Court with the copy of one relevant judgment in which the Kragujevac Court of Appeal had accepted a similar claim to her own.
35. On 23 October 2014 the Constitutional Court rejected her appeal for failure to adequately substantiate her complaint. In particular it held that one relevant judgment submitted by the applicant could not amount to proof of either profound or long-standing differences in the adjudication of the courts’ ruling at final instance in cases similar to the applicant’s.
(d) As regards application no. 27779/15 (Mr Branislav Marković – the fourth applicant)
36. At the relevant time, the fourth applicant was an employee of the prison in Požarevac-Zabela (Kazneno-popravni zavod Požarevac-Zabela). On 14 July 2011, the applicant lodged a civil claim with the Basic Court in Požarevac. On 8 February 2012 the Basic Court ruled in his favour. This judgment was overturned by Belgrade Court of Appeal on 29 August 2012.
37. On 13 November 2012 the applicant lodged a constitutional appeal, alleging a violation of his right to a fair trial. He failed to provide the Constitutional Court with copies of any of the judgments in which the civil courts had allegedly accepted claims similar to his own.
38. On 23 October 2014 the Constitutional Court rejected the applicant’s constitutional appeal as unsubstantiated.
(e) As regards application no. 27790/15 (Ms Milica Bogićević – the fifth applicant)
39. At the relevant time, the fifth applicant was an employee of Belgrade Special Prison Hospital. On 20 December 2011, the applicant lodged a civil claim with the First Basic Court in Belgrade. On 23 January 2013 the First Basic Court ruled in her favour. This judgment was overturned by Belgrade Court of Appeal on 19 March 2014.
40. On 13 May 2014 the applicant lodged a constitutional appeal. She provided the Constitutional court with the copy of one relevant judgment in which the Novi Sad Court of Appeal had accepted a claim similar to her own.
41. On 23 October 2014 the Constitutional Court rejected her appeal for the same reason as in the case of the third applicant.
(f) As regards application no. 27288/15 (Ms Gordana Maslovarić – the sixth applicant)
42. At the relevant time, the sixth applicant was an employee of Belgrade Special Prison Hospital. On 20 December 2011 she lodged a civil claim with the First Basic Court in Belgrade. Her complaint was rejected on 25 December 2012. The judgment of the first-instance court was upheld by the Belgrade Court of Appeal on 20 March 2013.
43. On 17 May 2013 the applicant lodged a constitutional appeal. She amended her appeal following the decision of the Supreme Court of Cassation of 26 September 2013 on 12 June 2014.
44. On 30 October 2014 the Constitutional Court rejected the applicant’s constitutional appeal for the same reason as in the case of the first applicant.
(g) As regards application no. 28418/15 (Mr Velimir Vidić – the seventh applicant)
45. At the relevant time, the seventh applicant was an employee of Penitentiary institution in Belgrade-Padinska Skela (Kazneno-popravni zavod u Beogradu – Padinska Skela) and the prison in Požarevac-Zabela. On 30 November 2011 he lodged a civil claim with the First Basic Court in Belgrade. His complaint was rejected on 3 December 2012. The judgment of the first-instance court was upheld by the Belgrade Court of Appeal on 1 March 2013.
46. On 16 May 2013 the applicant lodged a constitutional appeal. He amended his appeal following the decision of the Supreme Court of Cassation of 26 September 2013 on 21 March 2014.
47. On 23 October 2014 the Constitutional Court rejected the applicant’s constitutional appeal for the same reason as in the case of the first applicant.
(h) As regards application no. 30893/15 (Mr Nebojša Nejković – the eighth applicant)
48. At the relevant time, the eighth applicant was an employee of the prison in Požarevac-Zabela. On an unspecified date in 2013 he lodged a civil claim with the Basic Court in Požarevac. His complaint was rejected on 21 August 2013. The judgment of the first-instance court was upheld by the Belgrade Court of Appeal on 30 October 2013.
49. On 10 December 2013 the applicant lodged a constitutional appeal. He amended his appeal following the decision of the Supreme Court of Cassation of 26 September 2013 on 27 February 2014.
50. On 13 November 2014 the Constitutional Court rejected the applicant’s constitutional appeal for the same reason as in the case of the first applicant.
(i) As regards application no. 30906/15 (Ms Aleksandra Pešić – the ninth applicant; and Ms Jelena Jevremović – the tenth applicant)
51. At the relevant time, the ninth and the tenth applicants were employees of Penitentiary institution in Požarevac (Kazneno-popravni zavod za žene). On an unspecified date in 2011, the applicants lodged a joint civil claim with the Basic Court in Požarevac. On 13 January 2012 the Basic Court ruled in their favour. This judgment was overturned by Belgrade Court of Appeal on 4 April 2013.
52. On 21 May 2013 the applicants lodged a constitutional appeal. They amended the appeal following the decision of the Supreme Court of Cassation of 26 September 2013 on 27 February 2014.
53. On 23 October 2014 the Constitutional Court rejected the applicants’ constitutional appeal for the same reason as in the case of the first applicant.
(j) As regards application no. 32933/15
(i) Mr Željko Gradiška – the eleventh applicant
54. At the relevant time, the eleventh applicant was an employee of the women’s prison in Požarevac. On an unspecified date in 2011, the applicant lodged a civil claim with the Basic Court in Požarevac. On 24 February 2012 the Basic Court ruled in his favour. This judgment was overturned by Belgrade Court of Appeal on 16 October 2013.
55. On 10 December 2013 the applicant lodged a constitutional appeal. He subsequently amended the appeal with the decision of the Supreme Court of Cassation of 26 September 2013.
56. On 23 October 2014 the Constitutional Court rejected the applicant’s constitutional appeal because in its view the decision of the Supreme Court of Cassation could not have been considered as proof of inconsistent case-law of courts ruling at final instance (revizijsko rešenje ne može biti dokaz o različitom postupanju sudova najviše instance).
(ii) Mr Milan Vučićević – the twelfth applicant
57. At the relevant time, the twelfth applicant was an employee of the prison in Požarevac-Zabela. On an unspecified date in 2012, the applicant lodged a civil claim with the Basic Court in Požarevac. His complaint was rejected on 2 October 2012. The judgment of the first-instance court was upheld by the Belgrade Court of Appeal on 22 November 2012.
58. On 15 January 2013 the applicant lodged a constitutional appeal. He failed to provide the Constitutional Court with copies of any of the judgments in which the civil courts at final instance had allegedly accepted claims similar to his own.
59. On 23 March 2015 the Constitutional Court rejected the applicant’s constitutional appeal as unsubstantiated. The Constitutional Court failed to separately address his complaint concerning the divergent case-law.
(iii) Mr Draško Veljković – the thirteenth applicant
60. At the relevant time, the thirteenth applicant was an employee of Kraljevo District Prison (Okružni zatvor u Kraljevu). On an unspecified date in 2011, the applicant lodged a civil claim with the Basic Court in Kraljevo. On 23 December 2011 the Basic Court ruled in his favour. This judgment was overturned by Kragujevac Court of Appeal on 12 March 2013.
61. On 13 May 2013 the applicant lodged a constitutional appeal. On several occasions, between 30 December 2013 and 19 August 2014, he amended the appeal, adding copies of a few other judgments in which the civil courts at final instance had accepted claims similar to his own, and adding the decision of the Supreme Court of Cassation of 26 September 2013.
62. On 23 October 2014 the Constitutional Court rejected the applicant’s constitutional appeal for the same reason as in the case of the first applicant.
(k) As regards application no. 35780/15 (Ms Branislava Stojanović – the fourteenth applicant)
63. At the relevant time, the fourteenth applicant was an employee of the women’s prison in Požarevac. On an unspecified date in 2012 she lodged a civil claim with the Basic Court in Požarevac. Her complaint was rejected on 22 May 2012. The judgment of the first-instance court was upheld by the Belgrade Court of Appeal on 13 September 2012.
64. On 22 October 2012 the applicant lodged a constitutional appeal. She subsequently amended the appeal following the decision of the Supreme Court of Cassation of 26 September 2013.
65. On 29 January 2015 the Constitutional Court rejected the applicant’s constitutional appeal for the same reason as in the case of the first applicant.
(l) As regards application no. 40646 (Ms Nevenka Bijelić – the fifteenth applicant; Ms Vesna Vulević – the sixteenth applicant; and Ms Zorica Jovanović – the seventeenth applicant)
66. At the relevant time, the fifteenth, the sixteenth and the seventeenth applicants were employees of the women’s prison in Požarevac. On an unspecified date in 2012, the applicants lodged a joint civil claim with the Basic Court in Požarevac. Their complaint was rejected on 29 May 2013. The judgment of the first-instance court was upheld by the Belgrade Court of Appeal on 11 September 2013.
67. On 16 October 2013 the applicants lodged a constitutional appeal. They subsequently amended the appeal, adding copies of a few other judgments in which the civil courts ruling at final instance had accepted claims similar to their own, and adding the decision of the Supreme Court of Cassation of 26 September 2013.
68. On 11 February 2015 the Constitutional Court rejected the applicants’ constitutional appeal for the same reason as in the case of the first applicant.
(m) As regards application no. 55066/15 (Mr Dejan Stepanović – the eighteenth applicant)
69. At the relevant time, the eighteenth applicant was an employee of Belgrade Special Prison Hospital. On 20 December 2011 he lodged a civil claim with the First Basic Court in Belgrade. His complaint was rejected on 26 February 2013. The judgment of the first-instance court was upheld by the Belgrade Court of Appeal on 5 June 2013.
70. On 5 August 2013 the applicant lodged a constitutional appeal. He amended his appeal following the decision of the Supreme Court of Cassation of 26 September 2013 on 12 June 2014.
71. On 25 March 2015 the Constitutional Court rejected the applicant’s constitutional appeal for the same reason as in the case of the first applicant.
A. Civil Procedure Act (Zakon o parničnom postupku – published in the Official Gazette of the Republic of Serbia nos. 125/04 and 111/2009)
72. The Civil Procedure Act was in force from 22 February 2005 until 1 February 2012 (hereinafter “the former Civil Procedure Act”). However, in accordance with Article 506 § 1 of the new Civil Procedure Act (Zakon o parničnom postupku, published in the Official Gazette of the Republic of Serbia nos. 72/2011, 49/2013 – Constitutional Court decision, 74/2013 – Constitutional Court decision 55/2014 – hereinafter: “the new Civil Procedure Act”) provisions of the former Civil Procedure Act are applicable to all proceedings which commenced before the new Civil Procedure Act entered into force.
“This Act shall govern the rules of proceedings for providing legal protection of the court applied in acting and adjudicating upon civil-law disputes arising from personal, family, labour, business, property and other civil legal relations, with and exception of the disputes in respect of which another type of proceedings is provided in accordance with the specific law.”
“Exceptionally, an appeal on points of law shall be permitted against a second-instance decision which is not liable to an appeal on points of law under the provisions referred to in Article 394 of this Law, if, in the assessment of the Court of Appeal on the admissibility of an appeal on points of law, this is required to examine legal issues in the common interest, achieve uniformity of application of the law in court judgments, or when a new legal interpretation is required.”
“The court of revision (revizijski sud) shall examine solely the part of a judgment contested by the application for an appeal on points of law and within the limits of the reasons stated in the appeal on points of law, and shall, of their own motion, take due care of a substantial violation of the civil-procedure rules pursuant to Article 361, paragraph 2, subparagraph 9 of this Act, and about the correct application of the law.”
“(1) If the court of revision establishes that substantive law was applied incorrectly, it shall render a judgment granting an application for review and reverse the contested judgment.
(2) If the court of revision finds that the facts were established incompletely owing to incorrect application of substantive law, and consequently no grounds for the contested judgment to be reversed existed, it shall render a ruling to grant an application for review and, entirely or partially, and set aside the judgments of a court of first instance and a court of second instance, or solely the judgment of a former. The Supreme Court of Cassation shall consequently refer the case for retrial to the same or another court chamber of the court of first instance, or of the court of second instance, or another competent court.”
B. Civil Procedure Act (Zakon o parničnom postupku – published in the Official Gazette of the Republic of Serbia nos. 72/2011, 49/2013 – Constitutional Court decision, 74/2013 – Constitutional Court decision, 55/2014)
73. The new Civil Procedure Act has been in force since 1 February 2012. It applies to all proceedings which commenced after its entry into force, or to proceedings which were reopened after its entry into force. The relevant provisions read as follows:
“An appeal on points of law shall exceptionally be permitted in the event of a wrongful implementation of substantive law and against a second-instance judgment which could not be disputed by an appeal on points of law if, according to the estimates of the Supreme Court of Cassation, it would be necessary to consider legal issues of general interest or legal issues in the interest of equal rights of citizens, for the purpose of the harmonisation of domestic case-law, as well as, if necessary, for the purpose of providing a new interpretation of law (special appeal on points of law) [posebna revizija].
The Supreme Court of Cassation shall decide on the admissibility and legitimacy of an appeal on points of law from paragraph 1 hereof by deliberating in a panel of five judges.”
“The Supreme Court of Cassation shall examine solely the part of a judgment contested by the application for an appeal on points of law and within the limits of the reasons stated in the appeal on points of law, and shall, of their own motion, pay due attention to a substantial violation of the civil-procedure rules pursuant to Article 374, paragraph 2, subparagraph 2 of this Act, and about the correct application of the law.”
“The proceedings in which a final decision was adopted by a court may be opened for a retrial following an application by a party if: ...
11) the party has an opportunity to make use of a judgment of the European Court of Human Rights in which a violation of human rights, relevant to the more favourable outcome of proceedings, is found
12) the Constitutional Court, while deciding on a constitutional appeal, finds a violation or denial of a human or minority right or a freedom guaranteed by the Constitution in the civil proceedings, and that might be relevant for a more favourable outcome.”
C. Courts Organisation Act (Zakon o uređenju sudova – published in the Official Gazette of the Republic of Serbia – OG RS – nos. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 – other law, 78/2011 – other law, 101/2011, 101/2013, 106/2015, 40/2015 – other law, 13/2016 and 108/16)
74. The Courts Organisation Act was enacted in 2008 and came into force on 1 January 2010. This Act regulates the judicial system in the Republic of Serbia, as well as the organisation, competence and jurisdiction of the courts.
75. The Supreme Court of Cassation has its seat in Belgrade, and as set out in Articles 30 and 31 of the Courts Organisation Act it: i) decides on extraordinary legal remedies lodged against decisions of courts of the Republic of Serbia; ii) decides on conflicts of jurisdiction between courts if this does not fall under the jurisdiction of any other court as well as on transfers of jurisdictions of the courts; iii) determines general legal views in order to ensure the uniform application of law; iv) evaluates the application of the laws and other regulations, as well as the work of courts; v) appoints judges of the Constitutional Court, provides opinions on candidates for the President of the Supreme Court of Cassation; and vi) exercise other competences set forth in the Act.
76. As provided in Article 43 of the Act, the Supreme Court of Cassation must hold departmental meetings of the Supreme Court of Cassation (sednice odeljenja Vrhovnog kasacionog suda) where the issues arising from the scope of work of different courts’ departments are analysed. The departmental meetings of the Supreme Court of Cassation are, in particular, convened when an issue of inconsistency of domestic case-law appears. Legal opinions (pravna shvatanja) adopted at those meeting are binding for all chambers (veća) of the relevant court’ departments.
D. Rules of Court (Sudski poslovnik – published in the Official Gazette of the Republic of Serbia – OG RS – nos. 110/2009, 70/2011, 19/2012, 89/2013, 96/2015, 104/2015, 113/2015 – addendum, 39/2016, 56/2016 and 77/2016)
77. Articles 27, 28, 29 and 31 provide, inter alia, that: (i) courts with a larger number of judges may have case-law departments entrusted with the monitoring of relevant domestic and international case-law; (ii) courts must keep a register of all legal opinions which are deemed to be of significance for case-law; (iii) courts of appeal may hold joint consultations on case-law related issues, including with the Supreme Court of Cassation; and (iv) the case-law departments shall prepare proposals for judges’ plenary sessions with a view to securing harmonisation of the relevant case-law.
E. Constitutional Court Act (Zakon o Ustavnom sudu - published in Official Gazette of the Republic of Serbia nos. 109/07, 99/2011, 18/13-decision of the Constitutional Court, 40/15 and 103/15)
78. Article 85 § 2 provides that appellants should substantiate their constitutional appeals with any and all evidence of relevance for the determination of their case, provide a copy of the impugned decision, and document that all other effective remedies have already been exhausted.
III. RELEVANT DOMESTIC PRACTICE
A. Relevant decisions of the Supreme Court of Cassation
1. Decision of the Supreme Court of Cassation no. Rev2 400/2015 / Rž 134/2015 of 2 April 2015
79. On 2 April 2015 the Supreme Court of Cassation overturned judgment no. Gž1-2008/13 of the Belgrade Court of Appeal of 20 March 2013 and ruled in favour of the claimant in a matter concerning the payment of the difference between the value of the received and anticipated salaries. It held that, while delivering the judgment of 20 March 2013, the Belgrade Court of Appeal had incorrectly applied and interpreted domestic law.
80. The Supreme Court of Cassation acted by virtue of Articles 395 and 399 of the former Civil Procedure Act; those were the provisions the Supreme Court of Cassation used when a need to harmonise case-law of the courts of appeal arose.
2. Decision of the Supreme Court of Cassation no. Rev2 381/2016 of 17 March 2016
81. Acting under Article 404 of the new Civil Procedure Act and with the purpose of harmonising the inconsistency in the domestic case-law, on 17 March 2016 the Supreme Court of Cassation overturned judgment no. Gž1 3851/2014 of the Belgrade Court of Appeal of 30 October 2015 in which the complaint of a certain J.T. concerning the payment of the difference between his anticipated and received salaries was rejected. The Supreme Court of Cassation found that the judgment should have been rendered in the claimant’s favour.
82. The case was remitted to the Belgrade Court of Appeal.
3. Decision of the Supreme Court of Cassation no. Rev2 1383/2016 of 21 July 2016
83. Acting under Article 404 of the new Civil Procedure Act and with the purpose of harmonising the inconsistency in the domestic case-law, on 21 July 2016 the Supreme Court of Cassation overturned judgment no. Gž1 2644/2015 of the Belgrade Court of Appeal of 25 November 2015 and judgment no. P1 5570/11 of the Court of First Instance in Belgrade of 26 May 2014 in which the complaint of a certain R.R. concerning the payment of the difference between the anticipated and received salaries was rejected. The Supreme Court of Cassation found that the judgments should have been rendered in the claimant’s favour.
84. The case was remitted to the court of first instance.
B. Decision of the Constitutional Court of 13 January 2016
85. On 13 January 2016 the Constitutional Court found a violation of the right to a fair trial in a case with facts similar to the applicants’. In particular, it found that because of the inconsistent domestic case-law in regards to the payment of damages for the delayed payment of the same salary increase granted to employees of correctional facilities, the right to a fair trial of a certain D.B. had been violated.
86. D.B had been an employee of Belgrade Special Prison Hospital (Specijalna zatvorska bolnica Beograd). On 19 September 2013 the Belgrade Court of Appeal had rejected D.B.’s appeal. On 21 October 2013 D.B. had lodged a constitutional appeal (Už-8442/2013).
87. D.B. had been represented before the domestic courts by the same lawyer who is representing the first, second, fifth, sixth, eleventh, twelfth, thirteenth and eighteenth applicants before this Court. D.B.’s claims and appeals at the domestic level had been the same as the claims and appeals of those applicants; the time-frame had also been the same. In the course of the proceedings before the Constitutional Court, D.B. referred to the decision of the Supreme Court of Cassation of 2 April 2015.
88. Finding the violation of D.B.’s right to legal certainty was an integral part of her right to fair trial, the Constitutional Court stated, in particular, that:
“... the fact that the courts of last instance have been adopting discordant decisions while deciding on the same factual and legal issues has created a situation of legal uncertainty for the complainant. In the Constitutional Court’s view those circumstances are enough for the Constitutional Court to find a violation of the right to equal protection guaranteed under Article 36 § 1 of the Constitution.”
THE LAW
I. JOINDER OF THE APPLICATIONS
89. The Court considers that, in accordance with Rule 42 § 1 of the Rules of Court, the applications should be joined, given their similar factual and legal background.
II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION
90. The applicants complained that the domestic courts’ rejection of their civil claims and the simultaneous acceptance of identical claims lodged by other claimants had resulted in a breach of their rights guaranteed under Article 6 § 1 and Article 14 of the Convention, and Article 1 of Protocol no. 1 and Article 1 of Protocol no. 12 to the Convention. The Court, however, considers that the applications fall to be examined solely under Article 6 § 1 of the Convention, which in relevant part reads as follows:
“In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a fair ... hearing ... by [a] ... tribunal ...”
1. The parties’ submissions
(a) The Government
91. The Government submitted that the applicants had not exhausted domestic remedies as required by Article 35 § 1 of the Convention. Their arguments are fourfold:
Firstly, the Government asserted that making an application for reopening of proceedings on the grounds provided in Article 426 § 1 (12) of the new Civil Procedure Act (see paragraph 73 above) was an effective remedy in the applicants’ situations. They pointed to the decision of the Constitutional Court of 13 January 2016 (see paragraph 85 above) in which a violation of an appellant’s right to a fair trial had been found in a case similar to the applicants’. In accordance with Article 426 § 1 (12) such a decision, in the Government’s view, had constituted relevant grounds for the reopening of proceedings;
Secondly, the Government claimed that the applicants had failed to make use of the appeal on points of law as provided for in Article 395 of the former Civil Procedure Act (see paragraph 72 above). In their view, since this remedy had been effective in the cases of the applicants’ colleagues, it was highly probable that had the applicants used it, they would have succeeded (see paragraphs 17-18 and 79-80 above);
Thirdly, the Government argued that the applicants had failed to pursue an adequate avenue of redress in order to be successful in their claims for compensation. Specifically, the Government claimed that the applicants should have first initiated administrative proceedings and, if the outcome of those proceedings had been unfavourable, lodged complaints with the civil courts (see paragraph 14 above);
Fourthly, the Government submitted that the applicants had failed to complain properly before the Constitutional Court.
92. In the alternative, the Government indicated, in respect of the fourth applicant, that in his constitutional appeal he had alleged a violation only of his right to a fair trial and, accordingly, had failed to raise the complaint concerning the violation of his right to legal certainty properly.
(b) The applicants
93. All the applicants contested the Government’s claims. They stated that by lodging the compensation claims before the civil courts they had pursued an adequate avenue of redress.
94. The first, second, third, fifth, sixth, eleventh, twelfth, thirteenth and eighteenth applicants, also, disputed the Government’s view about the effectiveness of an application for the reopening of proceedings.
95. The seventh applicant contested the Government’s allegation concerning the use of an appeal on points of law. He claimed that, as an extraordinary legal remedy, an appeal on points of law could not be deemed an effective remedy. Moreover, in accordance with Article 395 of the former Civil Procedure Act the success of the said remedy depended on the positive assessment of the court of appeals; those courts had in fact already taken a negative view on the applicant’s request.
2. The Court’s assessment
(a) Relevant principles
96. At the outset, the Court reiterates that under Article 35 § 1 of the Convention it may only deal with an application after all domestic remedies have been exhausted. The purpose of Article 35 is to afford the Contracting States the opportunity of preventing or putting right the violations alleged against them before those allegations are submitted to the Court (see, for example, Mifsud v. France (dec.) [GC], no. 57220/00, § 15, ECHR 2002-VIII).
97. The Court notes that the obligation to exhaust domestic remedies requires an applicant to make normal use of remedies which are available and sufficient in respect of his or her Convention grievances. The existence of the remedies in question must be sufficiently certain not only in theory but in practice, failing which they will lack the requisite accessibility and effectiveness (see Vučković and Others v. Serbia (preliminary objection) [GC], nos. 17153/11 and 29 others, § 71, 25 March 2014).
(b) Reopening of the proceedings
98. The Court’s assessment of an applicant’s obligation to exhaust domestic remedies, including an application for the reopening of proceedings, is normally carried out with reference to the date on which the application was lodged with it (see, for example, Cvetković v. Serbia, no. 17271/04, § 41, 10 June 2008). However, this rule is subject to exceptions, which may be justified by the particular circumstances of each case (compare and contrast Brusco v. Italy (dec.), no. 69789/01, ECHR 2001-IX).
99. The Court does not consider that the present case is an exception to the above rule. It notes that in the present case the applications were lodged between 29 May 2015 and 23 October 2015. The Constitutional Court’s decision which might, in accordance with Article 426 § 1 (12) of the new Civil Procedure Act, present relevant information for the reopening of proceedings was adopted on 13 January 2016 (see paragraphs 85-88 above). The fact that the proceedings in question were still pending at the time the applicants lodged their applications with the Court cannot be held against them in this context, since the applicants had no relevant grounds to apply for the reopening of proceedings (see, mutatis mutandis, Salah Sheekh v. the Netherlands, no. 1948/04, § 125, 11 January 2007).
100. In any event, a request for the reopening of a proceedings concluded by means of a final court decision cannot usually be regarded as an effective remedy within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention (see Šorgić v. Serbia, no. 34973/06, § 54, 3 November 2011 and authorities cited therein).
101. Accordingly, the Government’s objection concerning the applicants’ failure to make use of an application for the reopening of proceedings must be rejected.
(c) Appeal on points of law
102. In respect of the Government’s objection that the applicants should have made use of an appeal on points of law as provided in Article 395 of the former Civil Procedure Act, the Court observes that it is an extraordinary legal remedy which is only exceptionally granted. As provided in Article 395 a competent court of appeal may, “exceptionally”, decide that an appeal on points of law is admissible if this would be useful in order to deal with “a legal issue of general interest”, harmonise inconsistent case-law, or adopt a “new interpretation of the law”.
103. In its guidelines (Stavovi Ustavnog suda koji se odnose na postupak prethodnog ispitivanja ustavne žalbe) of 2 April 2009 the Constitutional Court noted that an appeal on points of law must be exhausted before a constitutional appeal may be lodged only if the former Civil Procedure Act itself provided for the direct admissibility of the former, thus implicitly excluding Article 395 of the former Civil Procedure Act, whose application has always been contingent upon a favourable, discretionary, assessment of the court of appeal concerned.
104. In view of the above, it would be unduly formalistic of the Court to require the applicants to exercise a remedy which even the highest court of their country would not oblige them to exhaust (see, mutatis mutandis, D.H. and Others v. the Czech Republic [GC], no. 57325/00, §§ 117 and 118, ECHR 2007-IV). In any event, the Constitutional Court did not reject the applicants’ constitutional appeals for their failure to lodge appeals on points of law.
105. Consequently, the Government’s objection concerning the applicants’ failure to make use of an appeal on points of law, in the particular circumstances of the present case (compare and contrast Rakić and Others v. Serbia, nos. 47460/07 and 29 others, §§ 37-38, 5 October 2010), must be dismissed.
(d) Adequacy of the redress pursued
106. The Government further submitted that the applicants’ complaints were also inadmissible on non-exhaustion grounds since the applicants had failed to apprise the domestic authorities in the proper manner by lodging their complaints with the civil courts instead of initiating administrative proceedings first. In the Government’s view, by failing to make use of the administrative avenue prior to the civil one, the applicants could not have expected a favourable outcome to their civil claims.
107. The Court considers that this limb of the Government’s objection raises issues which are not connected to the violation alleged, that being the inconsistent case-law of the civil courts in the adjudication of cases with the same facts as the applicants’. The Government’s objection must therefore be dismissed.
(e) Complaints made before the Constitutional Court
108. The Government also argued that the applicants had failed to complain properly before the Constitutional Court.
109. The Court reiterates that the rule of exhaustion of domestic remedies normally requires that the complaints intended to be made subsequently in Strasbourg should have been raised before the domestic courts, at least in substance and in compliance with the formal requirements and time-limits laid down in the domestic law (see Fressoz and Roire v. France [GC], no. 29183/95, § 37, ECHR 1999-I).
110. The obligation to exhaust domestic remedies incumbent on applicants, in respect of the alleged violation of the right to legal certainty, contains two connected aspects: on the one hand, the applicants must have aired a Convention complaint at national level (see Azinas v. Cyprus, GC], no. 56679/00, § 38, ECHR 2004-III; Vučković and Others v. Serbia, cited above, § 75; and Perihan and Mezopotamya Basın Yayın A.Ş. v. Turkey, no. 21377/03, § 47, 21 January 2014), and on the other they must substantiate their complaint with the proper evidence (see Golubović and Others v. Serbia (dec.), no. 10044/11 et seq., § 43, 17 September 2013, and, mutatis mutandis, Ştefănică and Others v. Romania, no. 38155/02, § 35, 2 November 2010).
111. In respect of the first aspect, the Court finds that it is apparent from the copies of the applicants’ constitutional appeals and the decisions of the Constitutional Court that, contrary to the Government’s argument, and with the exception of the fourth applicant, who only mentioned the violation of his right to a fair trial (see paragraph 37 above), all the applicants submitted specific complaints in respect of the violation of their right to legal certainty. Those complaints were identical to the complaints raised before this Court (see paragraph 21 above), which is in accordance with the requirement that the violation alleged must have been raised at the domestic level.
112. In respect of the second aspect, that is to say the requirement that the applicants must have furnished the Constitutional Court with the proper evidence (see Golubović and Others v. Serbia, cited above, § 43) or evidence proving the divergence of interpretation of national law by the different courts ruling at final instance (see, mutatis mutandis, Ştefănică and Others v. Romania, cited above, § 35, 2 November 2010), the Court notes that all but the fourth and twelfth applicants (see paragraphs 37 and 58 above) provided the Constitutional Court with at least one copy of a judgment in which domestic courts, ruling at final instance, had accepted the same claims as the applicants’. It further observes that all but the third and fifth applicants (see paragraphs 34 and 40 above) subsequently amended their constitutional appeals and furnished the Constitutional Court with the decision of the Supreme Court of Cassation of 26 September 2013.
113. So far, the Court has rejected for non-exhaustion of domestic remedies complaints where the applicants failed to comply with the formal requirements laid down in domestic law (see Vučković and Others, cited above, § 105), or failed to complain in the proper form and to include proper evidence in support of their complaints (see Golubović and Others v. Serbia, cited above, § 43).
114. The Court has however repeatedly held that the application of the rule of exhaustion of domestic remedies must make due allowance for the context. It has, thus, recognised that Article 35 must be applied with some degree of flexibility and without excessive formalism.
115. Turning to the circumstances of the present case, the Court observes that despite some differences in the applicants’ constitutional complaints, their forms and the ways in which corroborating evidence were submitted, they have all been rejected for the same reason, that is to say because of their failure to substantiate their complaints concerning the divergence of the case-law on the matter.
116. In particular, the constitutional appeal of the fourth applicant was rejected because of his failure to address the complaint concerning the divergent case-law (see paragraph 38 above).
117. The complaint of the twelfth applicant was rejected because of his failure to provide the Constitutional Court with copies of any of the judgments in which the civil courts at final instance had allegedly accepted claims similar to his own (see paragraph 59 above).
118. The constitutional appeals of the third and fifth applicants were rejected because the evidence submitted by those applicants was not sufficient to establish the existence of either profound or long-standing differences in the adjudication of the courts ruling at final instance in cases same as the applicants’ (see paragraphs 35 and 59 above).
119. In respect of the first, second, sixth, seventh, eighth, ninth, tenth, thirteenth, fourteenth, fifteenth, sixteenth, seventeenth, and eighteenth applicants the Constitutional Court rejected their complaints alleging violations of their right to legal certainty as in its view the inconsistency in the domestic case-law could not have affected the applicants because the Supreme Court of Cassation had made the decision of 26 September 2013 after the courts of appeal had adopted the judgments in their cases (see paragraph 29 above).
120. In the case of the eleventh applicant the Constitutional Court rejected his constitutional appeal because in its opinion the decisions of the Supreme Court of Cassation did not present proof of inconsistencies in the case-law of the courts of final instance (see paragraph 56 above).
121. The Court observes that in accordance with its settled case-law, the failure of an applicant at the domestic level to bring a complaint at least in substance and in compliance with the formal requirements and time-limits laid down in domestic law will cause the application to be declared inadmissible before this Court (see Cardot v. France, 19 March 1991, § 34, Series A no. 200, Károly Nagy v. Hungary [GC], no. 56665/09, § 42, ECHR 2017).
122. The Court observes that for complainants to be successful before the Constitutional Court, their complaints should be made in compliance with the formal requirements as laid down in domestic law (see Skenderi and Others v. Serbia (dec.), nos. 15090/08 and 4 others, § 109, 4 July 2017). In accordance with Article 85 § 2 of the Constitutional Court Act the complaints raised before the Constitutional Court should be properly substantiated and furnished with the proper evidence (see paragraph 78 above). Failure to do so will lead to the rejection of the constitutional complaint.
123. The Court further notes that the constitutional appeals of the third, fourth, fifth, and twelfth applicants were rejected for their failure to substantiate their constitutional appeals with any or proper evidence of the violation alleged. Had the third, fourth, fifth and twelfth applicants supported their constitutional appeals with the proper evidence, the constitutional remedy would have offered them a reasonable prospect of success (see, mutatis mutandis, Cupara v. Serbia, no. 34683/08, § 16-17, 12 July 2016). Besides, the requirement to include proper evidence in support of their complaints seems anything but unreasonable (compare and contrast Golubović and Others v. Serbia, cited above, § 46).
124. The third, fourth, fifth and twelfth applicants, thus, failed to make the proper use of the constitutional-appeal procedure.
125. In respect of all the other applicants, the Court observes that they all, at least, supported their complaints concerning the violations of their right to legal certainty with the decision of the Supreme Court of Cassation of 26 September 2013. In their cases, the Constitutional Court decided not to evaluate the relevance of the decision of the Supreme Court of Cassation either because it did not consider the decision of the said court to be evidence of inconsistent case-law at the domestic level, or because it did not consider it relevant to the applicants’ cases.
126. As in accordance with the Courts Organisation Act and the Rules of Court (see paragraphs 74–77 above) the Supreme Court of Cassation is the authority charged with the harmonisation of domestic case-law, the Court has no reason to doubt that the impugned decision actually established the divergence in the case-law in the matter. The Court further notes that, contrary to its reasoning in the applicants’ cases (see paragraphs 119 and 120 above), the Constitutional Court itself found a violation of a complainant’s right to legal certainty and established the inconsistency in domestic case-law based on the decision of the Supreme Court of Cassation (see paragraph 88 above). Accordingly, the decision of the Supreme Court of Cassation was deemed to be sufficient substantiation of the applicants’ constitutional appeals as well.
127. In view of the foregoing, the constitutional appeals of the first, second, sixth, seventh, eighth, ninth, tenth, eleventh, thirteenth, fourteenth, fifteenth, sixteenth, seventeenth, and eighteenth applicants were lodged in compliance with the formal domestic requirements and with the proper evidence. The Government’s objection concerning the failure of those applicants to properly complain before the Constitutional Court thus must be rejected.
128. In view of paragraph 124 above, the Court does not consider it necessary to examine the Government’s separate objection in respect of the fourth applicant.
3. Conclusion
129. The Court notes that the third, fourth, fifth and twelfth applicants had failed to complain properly before the Constitutional Court and rejects their complaints under Article 35 §§ 1 and 4 of the Convention for non-exhaustion of domestic remedies.
130. The Court further notes that the remaining applicants complained properly before the Constitutional Court. The Court finds that their complaints are not inadmissible within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention. It also finds that they are not inadmissible on any other grounds. They must, therefore, be declared admissible.
1. Submissions by the parties
131. The applicants reaffirmed their complaints, adding that the case-law had remained inconsistent during the relevant period. They also claimed that the Belgrade Court of Appeal had, despite continuous efforts by the Supreme Court of Cassation to harmonise the case-law at issue, continued to reject other claimants’ complaints concerning the same situations throughout 2015 and 2016.
132. The Government did not dispute the fact that at the time relevant in the applicants’ case competent courts in Republic of Serbia had reached different conclusions in the same factual and legal situations as the applicants’. However, in their view the mere existence of such divergence could not be considered to constitute violations of applicants’ right to a fair trial.
133. The Government argued that principles concerning the divergent case-law have been set out in the Grand Chamber’s judgment Nejdet Şahin and Perihan Şahin v. Turkey ([GC], no. 13279/05, 20 October 2011) and that they were applicable to the present case. In their view the differences in the case-law of the domestic courts had been neither profound nor long-standing. The Government, relying on the case of Cupara v. Serbia (cited above, § 36), also, alleged that the Serbian legal system provided machinery capable of overcoming the inconsistency in domestic case-law. However, they also stated that the differences in adjudication between the Supreme Court of Cassation and the Constitutional Court in the present case could not be explained.
2. The Court’s assessment
134. In its judgment in Nejdet Şahin and Perihan Şahin (cited above) the Court restated the main principles applicable in cases concerning the issue of conflicting court decisions (§§ 49-58). Those principles were summarised as follows in the case of Stanković and Trajković v. Serbia (nos. 37194/08 and 37260/08, § 40, 22 December 2015):
“(i) It is not the Court’s function to deal with errors of fact or law allegedly committed by a national court unless and in so far as they may have infringed rights and freedoms protected by the Convention (see García Ruiz v. Spain [GC], no. 30544/96, § 28, ECHR 1999-I). Likewise, it is not its function, save in the event of evident arbitrariness, to compare different decisions of national courts, even if given in apparently similar proceedings, as the independence of those courts must be respected (see Ādamsons v. Latvia, no. 3669/03, § 118, 24 June 2008);
(ii) The possibility of conflicting court decisions is an inherent trait of any judicial system which is based on a network of trial and appeal courts with authority over the area of their territorial jurisdiction. Such divergences may also arise within the same court. That, in itself, cannot be considered contrary to the Convention (see Santos Pinto v. Portugal, no. 39005/04, § 41, 20 May 2008, and Tudor Tudor v. Romania, no. 21911/03, § 29, 24 March 2009);
(iii) The criteria that guide the Court’s assessment of the conditions in which conflicting decisions of different domestic courts, ruling at last instance, are in breach of the fair trial requirement enshrined in Article 6 § 1 of the Convention consist in establishing whether ‘profound and long-standing differences’ exist in the case-law of the domestic courts, whether the domestic law provides for a machinery capable of overcoming these inconsistencies, whether that machinery has been applied and, if appropriate, to what effect (Iordan Iordanov and Others v. Bulgaria, no. 23530/02, §§ 49-50, 2 July 2009; Beian v. Romania (no. 1), no. 30658/05, §§ 34-40, ECHR 2007-V (extracts); Ştefan and Ştef v. Romania, nos. 24428/03 and 26977/03, §§ 33-36, 27 January 2009; Schwarzkopf and Taussik v. the Czech Republic (dec.), no. 42162/02, 2 December 2008; Tudor Tudor, cited above, § 31; Ştefănică and Others v. Romania, no. 38155/02, § 36, 2 November 2010);
(iv) The Court’s assessment has also always been based on the principle of legal certainty which is implicit in all the Articles of the Convention and constitutes one of the fundamental aspects of the rule of law (see, amongst other authorities, Beian (no. 1), cited above, § 39; Iordan Iordanov and Others, cited above, § 47; and Ştefănică and Others, cited above, § 31);
(v) The principle of legal certainty guarantees, inter alia, a certain stability in legal situations and contributes to public confidence in the courts. The persistence of conflicting court decisions, on the other hand, can create a state of legal uncertainty likely to reduce public confidence in the judicial system, whereas such confidence is clearly one of the essential components of a State based on the rule of law (see Paduraru v. Romania, § 98, no. 63252/00, ECHR 2005-XII (extracts); Vinčić and Others, cited above, § 56; and Ştefănică and Others, cited above, § 38);
(vi) However, the requirements of legal certainty and the protection of the legitimate confidence of the public do not confer an acquired right to consistency of case-law (see Unédic v. France, no. 20153/04, § 74, 18 December 2008). Case-law development is not, in itself, contrary to the proper administration of justice, since failure to maintain a dynamic and evolutive approach would risk hindering reform or improvement (see Atanasovski v. ’the Former Yugoslav Republic of Macedonia’, no. 36815/03, § 38, 14 January 2010).”
135. The Court observes that, in the present case, the parties did not dispute the fact that there were inconsistencies in the adjudication of civil claims brought by many individuals who were in identical or similar situations to the applicants. The Court also observes that according to the relevant case-law provided by the parties such inconsistencies continued for four years; that is to say between 2012 and 2016.
136. The Court also notes that during that period the inconsistencies in the case-law had not been the same. Two distinct periods can be discerned:
i) the first period – from 2012 until 26 September 2013;
ii) the second period – from 26 September 2013 until 21 July 2016.
137. During the first period, all four courts of appeal in the respondent State adjudicated situations which were the same as the applicants’ differently. That period ended in September 2013 with the decision of the Supreme Court of Cassation (see paragraphs 17-18 above).
138. During the second period the courts of appeal in Novi Sad, Kragujevac and Niš adopted an approach in the adjudication of cases with the same facts as the applicants’ that was consistent with the Supreme Court of Cassation’s recommendation. The Belgrade Court of Appeal continued with a conflicting approach. On three occasions, the Supreme Court of Cassation censured the inconsistency in the adjudication of the Belgrade Court of Appeal (see paragraphs 79-84 above).
139. The applicants’ situation concerns both periods and with the exception of the thirteenth applicant, all their judgments were given by the Belgrade Court of Appeal. The judgment on appeal in respect of the thirteenth applicant was given by the Kragujevac Court of Appeal (see paragraph 14 above).
140. Even though domestic law in Serbia provided a judicial machinery capable of resolving inconsistencies in adjudication (see paragraphs 72 and 73 above), it would appear that the Supreme Court of Cassation’s case-law on the matter as well as the efforts of that court to harmonise the case-law did not in the present case have any effect until, at best, the later part of 2016. Besides, even though in the Serbian legal system the Constitutional Court plays an important part in the protection of an individual’s right to legal certainty (see Cupara v. Serbia, cited above, § 36), the inconsistencies in the adjudication here in issue existed within this court as well (see paragraphs 85-88 above).
141. Under these circumstances, the Court finds that the undisputed inconsistencies in the adjudication of civil claims during the relevant period cannot be considered as having been institutionally resolved. The aforesaid inconsistencies created a state of continued uncertainty, which in turn must have reduced the public’s confidence in the judiciary, such confidence being one of the essential components of a State based on the rule of law. The Court notes that the respondent Government themselves were unable to explain the said inconsistencies (see paragraph 133 above). Moreover, the said inconsistencies were not eliminated until July 2016 by virtue of the procedures provided in the Courts Organisation Act and the Rules of the Court (see paragraphs 74-77 above) and other provisions providing for machinery capable of overcoming conflicting decisions within the courts at the domestic level.
142. The Court therefore, without deeming it appropriate to pronounce as to what the actual outcome of the applicants’ lawsuits should have been (see Vinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06 and 30 others, § 56, 1 December 2009), considers that the four years of judicial uncertainty in question deprived the applicants of a fair hearing, uncertainty the Supreme Court of Cassation or the Constitutional Court failed to resolve with their decisions. Given the “profound and long-standing” character of the differences in adjudication, the Court finds that in respect of the remaining applicants there has been a violation of their right to legal certainty enshrined in Article 6 § 1 of the Convention.
V. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
143. Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
1. Pecuniary damage
144. The applicants requested that the State be ordered to pay, from its own funds, the respective sums sought in their compensation claims brought before civil courts.
145. The Government contested those claims.
146. Having regard to the violation found in the present case and its reasons for so doing (see paragraph 142 above, particularly the reference to the outcome of the applicants’ suits), the Court considers that the applicants’ claims, in so far as they relate to the payment of the respective sums sought domestically, must be rejected (see Vinčić and Others v. Serbia, cited above, § 61).
2. Non-pecuniary damage
147. The first, second, sixth, eleventh, thirteenth, and eighteenth applicants further claimed 1,000 euros (EUR) each as the compensation for the non-pecuniary damage suffered as a result of the violation of their rights guaranteed under Article 6 § 1 of the Convention.
The seventh applicant claimed EUR 4,000, while the eighth, ninth, tenth, fourteenth, fifteenth, sixteenth, and seventeenth applicants claimed EUR 4,200 each in the same respect.
148. The Government contested the applicants’ claims.
149. The Court while making its assessment on an equitable basis, awards the first, second, sixth, seventh, eighth, ninth, tenth, eleventh, thirteenth, fourteenth, fifteenth, sixteenth, seventeenth and eighteenth applicants EUR 1,000 in respect of the non-pecuniary damage suffered.
150. The applicants also claimed between EUR 1,000 and EUR 2,200 each for the costs and expenses incurred before the domestic courts and between EUR 650 and EUR 2,000 each for those incurred before the Court.
151. The Government contested those claims.
152. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are reasonable as to quantum, or in connection to the violation found. Rule 60 of the Rules of Court further requires that an applicant submit itemised particulars of all claims, together with any relevant supporting documents. If the applicant fails to comply with the requirements set out in the preceding paragraphs the Chamber may reject the claims in whole or in part.
153. Turning to the circumstances of the present case, the Court finds no correlation between the violation found before it and the domestic proceedings. It therefore rejects the claims for costs and expenses in the domestic proceedings.
154. In respect of the costs and expenses incurred before it, the Court observes that the first, second, sixth, eleventh, thirteenth, and eighteenth applicants were represented by one lawyer, and that the eighth, ninth, tenth, fourteenth, fifteenth, sixteenth, and seventeenth applicants were represented by another lawyer. Regard being had to Rule 60 and the submissions of the applicants’ lawyers and the documents in the case-file, the Court considers it reasonable to award each group jointly the sum of EUR 2,500 for the proceedings before the Court. In respect of the seventh applicant who was represented by his own lawyer, the Court considers it reasonable to award him EUR 1,500.
155. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Decides to join the applications;
2. Declares the complaints under Article 6 § 1 concerning the divergence in the case-law of the domestic courts raised by the first, second, sixth, seventh, eighth, ninth, tenth, eleventh, thirteenth, fourteenth, fifteenth, sixteenth, seventeenth, and eighteenth applicants admissible;
3. Declares the applications lodged by the third, fourth, fifth, and twelfth applicants inadmissible;
4. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention concerning the divergence in the case-law of the domestic courts in respect of first, second, sixth, seventh, eighth, ninth, tenth, eleventh, thirteenth, fourteenth, fifteenth, sixteenth, seventeenth, and eighteenth applicants;
5. Holds that the respondent State is to pay, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement:
(a) the first, second, sixth, seventh,1 eighth, ninth, tenth, eleventh, thirteenth, fourteenth, fifteenth, sixteenth, seventeenth, and eighteenth applicants each EUR 1,000 (one thousand euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;
(b) the first, second, sixth, eleventh, thirteenth, and eighteenth EUR 2,500 (two thousand five hundred euros) jointly, plus any tax that may be chargeable, in respect of costs and expenses before the Court;
(c) the eighth, ninth, tenth, fourteenth, fifteenth, sixteenth, and seventeenth EUR 2,500 (two thousand five hundred euros) jointly, plus any tax that may be chargeable, in respect of costs and expenses before the Court;
(d) the seventh applicant EUR 1,500 (one thousand five hundred euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of costs and expenses before the Court;
(e) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
6. Dismisses the remainder of the applicants’ claims for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 26 June 2018, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Stephen Phillips |
Helena Jäderblom |
––––––––––––––
1 Rectified on 13 November 2018: the word “seventh” has been added in point 5(a) of the operative part.
No |
App.nos. |
Lodged on |
Applicant nos. |
Applicant’s name |
Represented by |
1. |
27471/15 |
29/05/2015 |
First applicant |
Aleksandra MIRKOVIĆ |
Rajka JASIKA |
2. |
27288/15 |
29/05/2015 |
Second applicant |
Biljana SARIĆ |
Rajka JASIKA |
3. |
27751/15 |
02/06/2015 |
Third applicant |
Sanja |
Spomenka NEGIĆ |
4. |
27779/15 |
29/05/2015 |
Fourth applicant |
Branislav MARKOVIĆ |
Dragan SOKNIĆ |
5. |
27790/15 |
29/05/2015 |
Fifth applicant |
Milica BOGIĆEVIĆ |
Rajka JASIKA |
6. |
28156/15 |
29/05/2015 |
Sixth applicant |
Gordana MASLOVARIĆ |
Rajka JASIKA |
7. |
28418/15 |
05/06/2015 |
Seventh applicant |
Velimir VIDIĆ |
Predrag AVRAMOVIĆ |
8. |
30893/15 |
17/06/2015 |
Eight applicant |
Nebojša NEJKOVIĆ |
Ružica LEKIĆ |
9. |
30906/15 |
17/06/2015 |
Ninth applicant |
Aleksandra PEŠIĆ |
Ružica LEKIĆ Požarevac |
Tenth applicant |
Jelena JEVREMOVIĆ |
||||
10. |
32933/15 |
16/06/2015 |
Eleventh applicant |
Željko GRADIŠKA |
Rajka JASIKA Inđija |
Twelfth applicant |
Milan VUČIĆEVIĆ |
||||
Thirteenth applicant |
Draško VELJKOVIĆ |
||||
11. |
35780/15 |
15/07/2015 |
Fourteenth applicant |
Branislava STOJANOVIĆ |
Ružica LEKIĆ Požarevac |
12. |
40646/15 |
21/07/2015 |
Fifteenth applicant |
Nevenka BIJELIĆ |
Ružica LEKIĆ Požarevac |
Sixteenth applicant |
Vesna VULEVIĆ |
||||
Seventeenth applicant |
Zorica JOVANOVIĆ |
||||
13. |
55066/15 |
23/10/2015 |
Eighteenth applicant |
Dejan STEPANOVIĆ |
Rajka JASIKA Inđija
|