Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
Preuzmite presudu u pdf formatu
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 27/2019 од 12.4.2019. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ НИКОЛИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 41392/15)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
19. март 2019. године
Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијске измене.
У предмету Николић против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању одбора у саставу:
Pere Pastor Vilanova, председник,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, судије,
и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,
Након већања на затвореној седници одржаној 26. фебруара 2019. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке против Србије (број 41392/15) коју је, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”), 7. августа 2015. године поднела Суду држављанка Србије, гђа Марица Николић (у даљем тексту: „Подноситељка представке”).
2. Подноситељку представке је заступала гђа Н. Даутовић, адвокат из Новог Сада. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада”) је заступао њен заступник госпођа Н. Плавшић.
3. Притужба подноситељке представке у погледу дужине трајања парничног поступка је прослеђена Влади 20. фебруара 2017. године, док је преостали део представке проглашен недопуштеним према Правилу 54. став 3. Пословника Суда.
ЧИЊЕНИЦЕ
4. Подноситељка представке је рођена 1949. године и живи у Новом Саду.
5. Подноситељка представке је 1. јуна 2004. године покренула парнични поступак са захтевом за накнаду штете због изгубљене зараде коју је изгубила услед аутомобилске несреће.
6. Дана 25. фебруара 2008. године, Основни суд у Новом Саду је донео пресуду делимично у корист подноситељке представке и наложио туженом да јој исплати одређени износ у том погледу.
7. Окружни суд у Новом Саду је 30. октобра 2008. године делимично укинуо пресуду од 25. фебруара 2008. године и вратио предмет на поновно суђење, потврђујући остатак пресуде.
8. Дана 2. јула 2010. године, Основни суд у Новом Саду је одбио тужбени захтев подноситељке представке у делу у коме је предмет враћен на поновно одлучивање.
9. Дана 30. јануара 2012. године, Апелациони суд у Новом Саду је делимично потврдио пресуду од 2. јула 2010. године, а делимично је преиначио тако што је усвојио одређене тужбене захтеве подноситељке.
10. Уставни суд је 5. фебруара 2015. године одбио уставну жалбу подноситељке представке у односу на предуго трајање тог поступка, узимајући у обзир да су парнични судови донели четири пресуде у две инстанце и да је поступак био сложен.
ПРАВО
I. НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ ЧЛАНА 6. СТАВ 1. И ЧЛАНА 13. КОНВЕНЦИЈЕ
11. Подноситељка представке се жалила да је дужина предметног парничног поступка била неспојива са захтевом „разумног рока” у складу са чл. 6. и 13. Конвенције. Члан 6. став 1. и члан 13. Конвенције гласе:
„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на ... расправу у разумном року пред ... судом, ...”
„Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред домаћим властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству.”
12. Влада је оспорила такву аргументацију, ослањајући се на аргументе изнете у одлуци Уставног суда (види став 10. горе).
13. Период који треба узети у обзир почео је 1. јуна 2004. године и завршио се 30. јануара 2012. године. Према томе, трајао је седам година и осам месеци у два нивоа надлежности. Суд такође примећује да се предметни поступак односио на изгубљене зараде подноситељке представке као последицу аутомобилске несреће, и да је стога био важан за подноситељку представке.
14. Суд констатује да ова представка није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3(а) Конвенције, нити неприхватљива по било ком другом основу, те она мора бити проглашена прихватљивом.
15. Суд понавља да се оправданост дужине поступка мора ценити у светлу околности предмета и позивањем на следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подноситељке представке и надлежних органа и важност предмета спора за подноситељку представке (види, међу многим другим ауторитетима, Frydlender против Француске [ВВ], бр. 30979/96, став 43, ЕСЉП 2000-VII).
16. Суд је често утврђивао кршење члана 6. став 1. Конвенције у предметима у којима се покрећу питања слична онима која су покренута у овом предмету (види, на пример, Немет против Србије, број 22543/05, од 8. децембра 2009. године, Благојевић против Србије [Одбор], број 63113/13, од 28. марта 2017. године, и Ковић и други против Србије [Одбор], бр. 39611/08 и две друге, од 4. априла 2017. године).
17. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд није утврдио ниједну чињеницу нити аргумент који би могли да га убеде да донесе другачији закључак о основаности притужбе подноситељке. Имајући у виду своју судску праксу по овом питању, Суд сматра да је у овом предмету дужина поступка била прекомерна и да није испунила захтев „разумног рока”.
18. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.
19. Након доношења таквог закључка, Суд не сматра неопходним да се суштински исто питање посебно разматра према члану 13. Конвенције на које се подноситељка представке позива (види, mutatis mutandis, Предузеће Кин-Стиб и Мајкић против Србије, бр. 12312/05, став 90, од 20. априла 2010. године).
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
20. Члан 41. Конвенције гласи:
„Када Суд утврди кршење Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.”
21. Подноситељка представке је тражила износ од 5,000 евра (EUR) на име нематеријалне штете.
22. Влада је тврдила да је тражени износ претеран.
23. Суд сматра да је подноситељка представке засигурно претрпела нематеријалну штету. Одлучујући на правичној основи, Суд јој досуђује износ од 2.100 евра по том основу.
24. Подноситељка представке је такође тражила износ од 1.130 евра за трошкове и издатке који су настали пред Судом и пред Уставним судом.
25. Влада је оспорила овај захтев.
26. Имајући у виду доступну документацију и судску праксу, Суд сматра да је разумно досудити износ од 500 евра, који би требало да покрије трошкове под свим тачкама.
27. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на маргиналној каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава представку допуштеном;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;
3. Сматра да нема потребе да се појединачно разматрају притужбе према члану 13. Конвенције;
4. Утврђује
(а) да Тужена треба да исплати подноситељки представке, у року од три месеца, следеће износе:
(i) EUR 2.100 (речима: две хиљаде и сто евра), као и било који порез који се може наплатити у вези са нематеријалном штетом;
(ii) EUR 500 (речима: пет стотина евра), као и било који порез који се може наплатити подноситељки представке у вези са овим износом у погледу трошкова и издатака;
(б) да ће горе наведени износи бити конвертовани у националну валуту Тужене по курсу који је на снази на дан исплате;
(в) да, за период од истека горе наведена три месеца до исплате, треба исплатити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака маргиналној каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;
5. Одбија преостали део захтева подноситељке представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми 19. марта 2019. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.
|
Заменик секретара |
Председник |
THIRD SECTION
CASE OF NIKOLIĆ v. SERBIA
(Application no. 41392/15)
JUDGMENT
STRASBOURG
19 March 2019
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Nikolić v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Pere Pastor Vilanova, President,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, judges,
and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 26 February 2019,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application against Serbia (no. 41392/15) lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Ms Marica Nikolić (“the applicant”), on 7 August 2015.
2. The applicant was represented by Ms N. Dautović, a lawyer practising in Novi Sad. The Serbian Government (“the Government”) were represented by their Agent, Ms N. Plavšić.
3. On 20 February 2017 the complaint concerning the length of civil proceedings was communicated to the Government and the remainder of the application was declared inadmissible pursuant to Rule 54 § 3 of the Rules of Court.
THE FACTS
4. The applicant was born in 1949 and lives in Novi Sad.
5. On 1 June 2004 the applicant instituted civil proceedings seeking reimbursement for income she had lost because of a car accident.
6. On 25 February 2008 the Novi Sad Court of First Instance delivered a judgment partly in favour of the applicant and ordered the defendant to pay her a certain amount in that respect.
7. On 30 October 2008 the Novi Sad District Court partly quashed the judgment of 25 February 2008 and remitted the case, upholding the remainder of the judgment.
8. On 2 July 2010 the Novi Sad Court of First Instance rejected the applicant’s claim in the remitted part.
9. On 30 January 2012 the Novi Sad Court of Appeal partly upheld the judgment of 2 July 2010 and partly reversed it granting certain applicant’s claims.
10. On 5 February 2015 the Constitutional Court rejected the applicant’s complaint about the length of those proceedings, taking into consideration that the civil courts had rendered four judgments at two instances and that the proceedings had been complex.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLE 6 § 1 AND ARTICLE 13 OF THE CONVENTION
11. The applicant complained under Articles 6 and 13 of the Convention that the length of the civil proceedings in question had been incompatible with the “reasonable time” requirement. Articles 6 § 1 and 13 of the Convention read as follows:
“In the determination of his civil rights and obligations..., everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal ...”
“Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.”
12. The Government contested that argument, relying on the arguments set out in the Constitutional Court’s decision (see paragraph 10 above).
13. The period to be taken into consideration began on 1 June 2004 and ended on 30 January 2012. It thus lasted seven years and eight months for two levels of jurisdiction. The Court also observes that the proceedings in question concerned the applicant’s lost income as a consequence of a car accident and were therefore important for the applicant.
14. The Court notes that the application is neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention nor inadmissible on any other grounds and must therefore be declared admissible.
15. The Court reiterates that the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and with reference to the following criteria: the complexity of the case, the conduct of the applicant and the relevant authorities and what was at stake for the applicant in the dispute (see, among many other authorities, Frydlender v. France [GC], no. 30979/96, § 43, ECHR 2000-VII).
16. The Court has frequently found violations of Article 6 § 1 of the Convention in cases raising issues similar to the one in the present case (see, for example, Nemet v. Serbia, no. 22543/05, 8 December 2009, Blagojević v. Serbia [Committee], no. 63113/13, 28 March 2017, and Ković and Others v. Serbia [Committee], no. 39611/08 and 2 others, 4 April 2017).
17. Having examined all the material submitted to it, the Court has not found any fact or argument capable of persuading it to reach a different conclusion on the merits of the applicant’s complaint. Having regard to its case-law on the subject, the Court considers that in the instant case the length of the proceedings was excessive and failed to meet the “reasonable time” requirement.
18. Accordingly, there has been a breach of Article 6 § 1 of the Convention.
19. After reaching such a conclusion, the Court does not find it necessary to examine essentially the same complaint invoked by the applicant under Article 13 of the Convention (see mutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010).
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
20. Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
21. The applicant claimed 5,000 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage.
22. The Government submitted that the claim was excessive.
23. The Court considers that the applicant must have sustained non-pecuniary damage. Ruling on an equitable basis, it awards her EUR 2,100 under that head.
24. The applicant also claimed EUR 1,130 for the costs and expenses incurred before the Constitutional Court and before the Court.
25. The Government contested this claim.
26. Regard being had to the documents in its possession and to its case-law, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 500 covering costs under all heads.
27. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;
3. Holds that there is no need to examine separately the complaint under Article 13 of the Convention;
4. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months, the following amounts:
(i) EUR 2,100 (two thousand one hundred euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;
(ii) EUR 500 (five hundreds euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;
(b) that the amounts specified above shall be converted into the national currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
5. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 19 March 2019, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
|
Fatoş Aracı |
Pere Pastor Vilanova |
baza unakrsnih veza