Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
Preuzmite presudu u pdf formatu
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 14/2019 од 6.3.2019. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ СТОЈКОВИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 24899/15)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
22. јануар 2019. године
Ова пресуда је коначна, али може бити предмет редакцијских измена.
У предмету Стојковић против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу:
Pere Pastor Vilanova, председник,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, судије,
и Stephen Phillips, секретар Одељења,
После већања на затвореној седници 18. децембра 2018. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је инициран представком (број 24899/15) која је поднета Суду против Републике Србије 6. маја 2015. године у складу са чланом 34. Европске конвенције зa заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) од стране држављанке Србије, госпође Сунчице Стојковић (у даљем тексту: подноситељка представке).
2. Подноситељку представке је представљао господин Ђ. Благојевић, адвокат са праксом у Нишу. Владу Србије (у даљем тексту: Влада) је заступала њихова заступница, госпођа Н. Плавшић.
3. Притужба у вези са дужином поступка достављена је Влади 28. јуна 2016. године, док је остатак представке проглашен неприхватљивим на основу правила 54. став 3. Пословника Суда.
ЧИЊЕНИЦЕ
4. Подноситељка представке је рођена 1956. године и живи у Бујановцу.
5. Подноситељка представке се притуживала на прекомерно трајање управног поступка, према члану 6. став 1. Конвенције.
6. Поступак о коме је реч започет је 10. октобра 2005. године, када је подноситељка представке изјавила жалбу против првостепене управне одлуке од 28. септембра 2005. године којом би се смањила њена већ призната накнада за рад. Ова жалба је одбијена у другом степену 23. јануара 2006. године, након чега је подноситељка представке одлучила да затражи судско преиспитивање ових одлука. Управни суд је 4. септембра 2008. године укинуо одлуке донете у првостепеном и другостепеном управном поступку. Стога је 6. маја 2009. године донета нова првостепена управа одлука, али је 22. маја 2009. године подноситељка представке поново изјавила жалбу против ње. Оспорена одлука је 9. октобра 2009. године укинута у другом степену. Дана 19. октобра 2009. године донесена је трећа управна одлука у првом степену, али је и против ње подноситељка представке изјавила жалбу. Међутим, 21. јануара 2010. године, ова жалба је одбијена у другом степену. Подноситељка представке је 4. фебруара 2010. године затражила даље судско преиспитивање наведеног одбијања. Коначно, 17. марта 2011. године, Управни суд је донео правоснажну одлуку по том питању, на тај начин што је донео одлуку против подноситељке представке.
7. Подноситељка представке је након тога покушала да добије правну заштиту у вези са наводним кршењем њеног права на суђење у разумном року. Међутим, 4. новембра 2014. године Уставни суд је одбио њену жалбу. Утврдио је да предмет заиста није био сложен, да је, заправо, био веома значајан за подноситељку представке, да су управни органи мање или више поступили у оквиру законски утврђених рокова, али да је поступак био донекле продужен због понашања управних органа, али су, без обзира на то, сматрали да се не може утврдити повреда Устава, јер подноситељка представке није могла ни у једном тренутку да буде несигурна у неизбежно неповољан исход у погледу њеног захтева.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНA 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ
8. Подноситељка пријаве се жалила да је дужина управног поступка била неспојива са захтевом „разумног рока”, који је предвиђен у члану 6. став 1. Конвенције, који гласи:
„Приликом одлучивања о грађанским правима и обавезама..., свако има право на ... јавну расправу у разумном року ... од [стране]... суда...”.
9. Период који треба узети у обзир почео је 10. октобра 2005. године (видети Пејчић против Србије, бр. 34799/07, § 69, 8. октобар 2013. године) и завршио се 17. марта 2011. године. Стога је трајало 5 година и 5 месеци и то у оквиру једне инстанце.
10. Суд закључује да представка није неприхватљива у смислу члана 35. став 3(а) Конвенције. Такође констатује да није неприхватљива по било ком другом основу. Стога се мора прогласити прихватљивом.
11. Влада је тврдила да трајање наведеног поступка није било неразумно дуго, ослањајући се на образложење Уставног суда.
12. Подноситељка представке је поновила своју притужбу.
13. Суд понавља да се оправданост дужине поступка мора проценити у светлу околности предмета и узимајући у обзир следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подноситељке представке и надлежних органа и значај спора за подноситељку представке (видети, између многих других органа, Frydlender против Француске [ВВ], број 30979/96, став 43, ЕСЉП 2000-VII). Такође је примећено да је потребна посебна ревност када су у питању радноправни спорови (видети, mutatis mutandis, Ruotolo против Италије, пресуда од 27. фебруара 1992, Серија А бр. 230-Г, стр. 39, став 17).
14. Свакако, Суд је често има прилике да утврди повреду члана 6. став 1. Конвенције у предметима у којима су покретана питања слична онима у овом предмету (видети горе наведени Frydlender).
15. Након што је размотрио сав достављени материјал, Суд сматра да Влада није изнела ни једну чињеницу или аргумент који би могао да га убеди да усвоји други закључак у погледу овог предмета. У светлу своје судске праксе о оваквим питањима, Суд сматра да је трајање поступка у овом предмету било прекомерно и да није испунило захтев „разумног рока”.
16. У складу с тим, дошло је до кршења члана 6. став 1. Конвенције.
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
17. Члан 41. Конвенције гласи:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.”
18. Подноситељка представке је захтевала 2.500 евра (EUR) у вези са претрпљеном нематеријалном штетом.
19. Влада је оспорила такво потраживање.
20. Суд је уверен да је подноситељка представке несумњиво претрпела узнемиреност због одлагања у спорном поступку. Према томе, подноситељки представке се додељује 2.000 евра за претрпљену нематеријалну штету.
21. Подноситељка представке је, такође, тражила 2.200 евра за трошкове и издатке који су настали пред домаћим судовима и пред Судом.
22. Влада је оспорила такво потраживање.
23. Када је у питању овај предмет, с обзиром на документе које поседује и своју судску праксу, Суд сматра да је разумно да досуди износ од 500 евра (пет стотина евра) за накнаду трошкова по свим тачкама.
24. Суд сматра да је прикладно да затезна каматна стопа буде заснована на маргиналној каматној стопи Европске централне банке, којој треба додати три процентна поена.
ИЗ ОВИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава представку прихватљивом;
2. Сматра да је дошло до кршења члана 6. став 1. Конвенције;
3. Утврђује
(а) да Тужена треба да плати подноситељки представке у року од три месеца следеће износе:
(i) 2.000 евра (две хиљаде евра), као и било који порез који се може наплатити у вези са нематеријалном штетом;
(ii) 500 евра (пет стотина евра), као и било који порез који се може наплатити у вези са насталим трошковима и издацима;
(б) да се за период од истека наведених три месеца до исплате обрачуна камата на горе наведене износе по стопи која је једнака маргиналној каматној стопи Европске централне банке, плус три процентна поена;
4. Одбацује остатак захтева подноситељке представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и прослеђено у писаном облику 22. јануара 2019. године, у складу с правилом 77. §§ 2. и 3. Пословника о раду суда.
| Stephen Phillips секретар |
Pere Pastor Vilanova председник |
THIRD SECTION
CASE OF STOJKOVIĆ v. SERBIA
(Application no. 24899/15)
JUDGMENT
STRASBOURG
22 January 2019
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Stojković v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Pere Pastor Vilanova, President,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, judges,
and Stephen Phillips, Section Registrar,
Having deliberated in private on 18 December 2018,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 24899/15) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Ms Sunčica Stojković (“the applicant”), on 6 May 2015.
2. The applicant was represented by Mr Đ. Blagojević, a lawyer practising in Niš. The Serbian Government (“the Government”) were represented by their Agent, Ms N. Plavšić.
3. On 28 June 2016 the complaint concerning the length of the proceedings was communicated to the Government, while the remainder of the application was declared inadmissible pursuant to Rule 54 § 3 of the Rules of the Court.
THE FACTS
4. The applicant was born in 1956 and lives in Bujanovac.
5. The applicant complains about the excessive length of administrative proceedings under Article 6 § 1 of the Convention.
6. The proceedings at issue began on 10 October 2005 when the applicant lodged an appeal against a first instance administrative decision of 28 September 2005 whereby her already recognised employment-related benefits were to be reduced. On 23 January 2006 this appeal was rejected at second instance and the applicant then decided to seek judicial review of this rejection. On 4 September 2008 the Administrative Court quashed the administrative decisions rendered at first and second instance. On 6 May 2009 a new administrative decision was thus issued at first instance but on 22 May 2009 the applicant again lodged an appeal against it. On 9 October 2009 the impugned decision was quashed at second instance. On 19 October 2009 a third administrative decision was hence rendered at first instance but it was also appealed by the applicant. On 21 January 2010, however, this appeal was rejected at second instance. On 4 February 2010 the applicant sought further judicial review of the rejection. Ultimately, on 17 March 2011 the Administrative Court issued the final decision in the matter and in so doing ruled against the applicant.
7. The applicant thereafter attempted to obtain redress for the alleged breach of her right to a hearing within a reasonable time. On 4 November 2014, however, the Constitutional Court rejected her appeal. It found that the case had indeed not been complex, had, in fact, been very significant for the applicant, that the administrative authorities more or less had acted within the legally set timelines, but that the proceedings had been somewhat prolonged due to the conduct of the administrative authorities, but considered, regardless, that no violation of the Constitution could be established since the applicant could not have been uncertain at any point in time of the inevitably unfavourable outcome of her claim.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION
8. The applicant complained that the length of the administrative proceedings had been incompatible with the “reasonable time” requirement, laid down in Article 6 § 1 of the Convention, which reads as follows:
“In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by a ... tribunal...”
9. The period to be taken into consideration began on 10 October 2005 (see Pejčić v. Serbia, no. 34799/07, § 69, 8 October 2013) and ended on 17 March 2011. It thus lasted for 5 years and 5 months at one instance.
10. The Court notes that the application is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must, therefore, be declared admissible.
11. The Government maintained that the length of the proceedings in question was not unreasonably long and in so doing relied on the reasoning of the Constitutional Court.
12. The applicant reaffirmed her complaint.
13. The Court reiterates that the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and with reference to the following criteria: the complexity of the case, the conduct of the applicant and the relevant authorities and what was at stake for the applicant in the dispute (see, among many other authorities, Frydlender v. France [GC], no. 30979/96, § 43, ECHR 2000-VII). It is also noted that special diligence is necessary in employment-related disputes (see mutatis mutandis Ruotolo v. Italy, judgment of 27 February 1992, Series A no. 230-D, p. 39, § 17).
14. Indeed, the Court has frequently found violations of Article 6 § 1 of the Convention in cases raising issues similar to the one in the present case (see Frydlender, cited above).
15. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. In view of its case-law on the subject, the Court considers that in the instant case the length of the proceedings was excessive and failed to meet the “reasonable time” requirement.
16. There has accordingly been a breach of Article 6 § 1.
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
17. Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
18. The applicant claimed 2,500 euros (EUR) in respect of the non-pecuniary damage suffered.
19. The Government contested this claim.
20. The Court is satisfied that the applicant has undoubtedly suffered distress on account of the delay in the proceedings at issue. It, therefore, awards the applicant EUR 2,000 for the non-pecuniary damage suffered.
21. The applicant also claimed EUR 2,200 for the costs and expenses incurred before the domestic courts and those incurred before the Court.
22. The Government contested this claim.
23. In the present case, regard being had to the documents in its possession and to its case-law, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 500 (five hundred euros) covering costs under all heads.
24. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;
3. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months, the following amounts:
(i) EUR 2,000 (two thousand euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;
(ii) EUR 500 (five hundred euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;
(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
4. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 22 January 2019, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
| Stephen Phillips Registrar |
Pere Pastor Vilanova President |
baza unakrsnih veza