Podnosilac predstavke je rođen 1963. godine i živi u Novoj Pazovi. Bez pozivanja na bilo koju konkretnu odredbu Konvencije, podnosilac predstavke se žalio na neizvršenje dve odluke kojima je utvrđeno njegovo pravo na održavanje ličnih odnosa sa decom.

Od 1991. do 2001. godine podnosilac predstavke je živeo sa M.K. Par je imao dvoje dece, ćerku, J.G., rođena 20. januara 1992. godine i sina M.G, rođenog 28. jula 1994. godine. M.G. ima umereni intelektualni invaliditet. Odlukom Centra za socijalni rad u Staroj pazovi 2001. Godine, vršenje roditeljskog prava dato je M.K., a podnosiocu predstavke odobreno je održavanje ličnih odnosa sa decom svakog drugog vikenda i tokom prve polovine letnjeg i zimskog raspusta. Izvršenje ove odluke je obustavljeno, jer je podnosilac predstavke odlučio da ostvari roditeljsko pravo u sudskom postupku, tražeći pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi isključivo vršenje roditeljskog prava. Opštinski sud u Staroj Pazovi je 11. Septembra 2008. Godine odlučio da se parnična tužba podnosioca smatra povučenom, jer ni on ni M.K. nisu dali valjane razloge za odsustvo sa glavne rasprave, što je kasnije potvrdio i Okružni sud. Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici, sudska jedinica u Staroj Pazovi je 17. oktobra 2011. godine ukinuo privremenu meru o održavanju ličnih odnosa od 27. decembra 2005. godine, s obzirom da je postupak u vezi vršenja roditeljskog prava okončan 11. decembra 2008. godine. Podnosiocu predstavke je naloženo da plati M.K. sudske troškove. U periodu od marta do decembra 2006. Na zahtev podnosioca predstavke Opštinski sud u Staroj pazovi je naložio sudskom izvršitelju prinudno izvršenje privremene mere o održavanju ličnih odnosa, jer je J.G. u ovom periodu u više navrata odbijala da ga vidi, a M.K. nije dozvoljavala da M.G. ide bez sestre. Na saslušanju 4. Aprila 2007. Godine, u prisustvu dečijeg psihologa iz Centra za socijalni rad, deca su izjavila da ne žele da imaju kontakt sa ocem jer ga se plaše. U septembru 2009. Godine, deca su na saslušanju izjavila da ne žele da vide podnosioca predstavke, a u prethodne tri godine J.G. on nije video nijednom. M.G. je imao anksiozni napad prilikom jednog saslušanja, ali je podnosilac predstavke bio izuzetno zainteresovan za održavanje kontakta sa decom, pa je dogovoreno da se svakog ponedeljka održavaju sastanci u Centru za socijalni rad sa M.G. Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici je 15. novembra 2011. godine okončao izvršni postupak pokrenut 18. januara 2006. Godine. Osnovni sud u Staroj Pazovi je 24. decembra 2015. godine, na zahtev M.K., naložio izvršenje rešenja od 15. novembra 2011. godine. Osim troškova čije je plaćanje naloženo tom odlukom, podnosiocu predstavke je naloženo da plati troškove izvršenja, koji je trebalo da se odbijaju od invalidske penzije. Žalbeno veće Osnovnog suda u Staroj Pazovi je 5. aprila 2016. godine potvrdilo odluku od 24. decembra 2015. godine.

Sud je ispitao preostale pritužbe podnosioca predstavke istaknute bez pozivanja na bilo koji poseban član Konvencije. Međutim, imajući u vidu sve materijale koji poseduju i do koje mere se ove pritužbe nalaze u nadležnosti Suda, utvrđuje se da nije otkriveno nikakvo kršenje prava i sloboda navedenih u Konvenciji. Sud jednoglasno odlučuje da je zahtev u vezi sa neizvršenjem privremene mere za održavanje odnosa od 27. decembra 2005. prihvatljiv, a ostatak predstavke neprihvatljiv. Sa šest glasova prema jedan odlučeno je da da nije došlo do povrede člana 8. Konvencije. U okviru presude postoji izdvojeno mišljenje sudjije Serghides koje se odnosi na povredu člana 8. Konvencije.

Preuzmite presudu u pdf formatu

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 77/2018 од 17.10.2018. године.

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ ГРУЈИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ

(представка број 203/07)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР

28. август 2018. године

Ова пресуда постаје правоснажна под условима из члана 44. став 2. Конвенције. Може бити предмет редакцијских измена.

У предмету Грујић против Србије,

Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу:

Helena Jäderblom, председница

Branko Lubarda,

Helen Keller,

Pere Pastor Vilanova,

Alena Poláčková,

Georgios A. Serghides,

Jolien Schukking, судије

и Stephen Phillips, секретар одељења

После већања на затвореној седници 3. јула 2018. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је инициран представком (број 203/07) против Републике Србије која је поднета Суду 3. јуна 2006. године у складу са чланом 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) од стране држављанина Србије, г. Бошка Грујића (у даљем тексту: подносилац представке).

2. Подносиоца представке је заступала госпођа С. Грујић, адвокат из Нове Пазове. Владу Србије (у даљем тексту: Влада) заступао је њихов агент, госпођа Н. Плавшић.

3. Без позивања на било коју конкретну одредбу Конвенције, подносилац представке се жалио на неизвршење две одлуке којима je утврђено његово право на одржавање личних односа са децом.

4. Притужба у вези са неизвршењем одлуке од 27. децембра 2005. године достављена је Влади 14. децембра 2015. године. Притужба у вези са неизвршењем одлуке од 9. јануара 2001. године проглашена је неприхватљивом у складу с правилом 54. став 3. Пословника о раду Суда.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Подносилац представке је рођен 1963. године и живи у Новој Пазови.

6. Од 1991. до 2001. године подносилац представке је живео са М.К. Пар је имао двоје деце, ћерку, Ј.Г., рођена 20. јануара 1992. године и сина М.Г, рођеног 28. јула 1994. године.

7. М.Г. има умерени интелектуални инвалидитет.

А. Грађански поступак (вршење родитељског права и издржавање, укључујући усвајање привремене мере о одржавању личних односа)

8. Одлуком Центра за социјални рад у Старој Пазови (у даљем тексту: Центар за социјални рад) од 9. јануара 2001. године, вршење родитељског права дато је М.К. Истом одлуком подносиоцу представке је одобрено одржавање личних односа са децом сваког другог викенда од 18.00 часова у петак до 18.00 часова у недељу и током прве половине летњег и зимског школског распуста. Одлуком је предвиђено да подносилац представке купи и враћа децу испред породичног дома М.К.

9. Центар за социјални рад је 30. јуна 2005. године обуставио извршење одлуке од 9. јануара 2001. године на захтев подносиоца представке, јер је намеравао да оствари родитељско право у судском поступку.

10. Подносилац представке је 11. августа 2005. године пред Општинским судом у Старој Пазови тражио искључиво вршење родитељског права.

11. Општински суд у Старој Пазови је 27. децембра 2005. године издао привремену меру о одржавању личних односа подносиоца представке, сваког другог викенда од 18.00 часова у петак до 18.00 часова у недељу и током прве половине летњег и зимског школског одмора. Предвиђено је да привремена мера остане на снази до правноснажног окончања поступка вршења родитељског права.

12. Окружни суд у Сремској Митровици (у даљем тексту: Окружни суд) је 2. фебруара 2006. године потврдио привремену меру о одржавању личних односа.

13. Општински суд у Старој Пазови је 11. септембра 2008. године одлучио да се парнична тужба подносиоца представке сматра повученом, јер ни он ни М.К. нису дали ваљане разлоге за своје одсуство са главне расправе. Окружни суд је 11. децембра 2008. године потврдио ту одлуку.

14. Основни суд у Сремској Митровици, судска јединица у Старој Пазови (Општински суд у Старој Пазови престао је да постоји након реформе правосуђа у 2010. години – у даљем тексту: Основни суд у Сремској Митровици) је 17. октобра 2011. године укинуо привремену меру о одржавању личних односа од 27. децембра 2005. године, с обзиром да је поступак у вези вршења родитељског права окончан 11. децембра 2008. године. Подносиоцу представке је наложено да плати М.К. судске трошкове у износу од 30.625 динара (приближно 257 евра (ЕUR)), као и законом одређену камату. Та одлука је постала правоснажна 10. новембра 2011. године.

Б. Извршење привремене мере о одржавању односа

15. На захтев подносиоца представке, Општински суд у Старој Пазови је 18. јануара 2006. године наложио судском извршитељу принудно извршење привремене мере о одржавању личних односа (видети горе наведени став11). Одлука о извршењу потврђена је од стране Окружног суда 17. марта 2006. године.

16. Први покушај да се принудно изврши привремена мера о одржавању личних односа десио се 20. јануара 2006. године. Судски извршитељ је отишао до куће М.К., али је Ј.Г. одбила да види подносиоца представке. М.Г. је желео да га види, али је М.К. одбила да га пусти без његове сестре.

17. Ј.Г. и М.Г. су боравили са подносиоцем представке током викенда од 7. до 9. априла 2006. године.

18. У још једном покушају да изврши привремену меру о одржавању личних односа 21. априла 2006. године, судски извршитељ и подносилац представке отишли су у дом М.К. Бака деце са мајчине стране З.К.В. им је рекла да су М.К. и деца негде отишли. У каснијим кривичним поступцима против М.К. (видети став 45. у наставку текста), утврђено је да подносилац представке није требало да ступи у контакт тог викенда, јер је то био трећи викенд у месецу.

19. Други покушај спровођења привремене мере извршен је 5. маја 2006. године, али је М.К. изјавила судском извршитељу да деца не желе да виде подносиоца представке.

20. У још једном покушају извршења привремене мере о одржавању личних односа 19. маја 2006. године, М.К. је обавестила судског извршитеља да су деца на екскурзији са школом. Подносилац представке, који је такође био присутан, затражио је помоћ полиције у наредном покушају извршења.

21. Остали покушаји извршења привремене мере о одржавању личних односа изведени су 2., 16. и 23. јуна, 14. јула и 22. септембра 2006. године. У сваком покушају, Ј.Г. је одбила да види подносиоца представке, те М.К. није желела да дозволи М.Г. да иде сам.

22. Општински суд у Старој Пазови је 5. јула 2006 казнио М.К. са 5,000 динара за непоштовање решења о извршењу од 18. јануара 2006. године (видите горе наведени став 15).

23. Ј.Г. је поново 27. октобра 2006. одбила да види подносиоца представке, упркос инсистирању М.К. да она треба то да уради. Као и раније, М.К. је одбила да пусти М.Г. да иде без његове сестре.

24. Извршење је покушано у присуству полицијског службеника, судског извршитеља и подносиоца представке 10. новембра 2006. године. Ј.Г. је одбила да види подносиоца представке, те је М.К. одбила да пусти М.Г. да иде сам.

25. Ј.Г. је поново одбила да види подносиоца представке 24. новембра, као 8. и 22. децембра 2006. године, а М.К. је одбила да пусти М.Г. да иде сам. Осим тога, у току последње поменутог датума, М.К. је претила да ће да поднесе кривичне пријаве против судског извршитеља и подносиоца представке.

26. Општински суд у Старој Пазови је 4. априла 2007. године саслушао Ј.Г. и М.Г. у присуству дечијег психолога из Центра за социјални рад. Деца су изјавила да не желе да имају контакт са својим оцем, јер су га се плашили. Ј.Г. је рекла да је подносилац представке викао на њу раније и да је једном, када су заједно били у кафићу, извукао њен мобилни телефон из њене руке. Други пут, када су се играли у базену у башти њене мајке, подносилац представке је зграбио М.Г. и одвео га у кафић, претећи да га неће вратити.

27. Поступци за вршење родитељског права су окончани 11. септембра 2008. године, јер подносилац представке и М.К. нису присуствовали главној расправи, без оправданог разлога (видети горе наведени став 13).

28. Општински суд у Старој Пазови је 3. фебруара 2009. године одлучио да обезбеди мишљење и препоруку од Центра за социјални рад у вези са наставком поступка извршења и евентуалној штети која би се могла нанети развоју деце.

29. У свом мишљењу од 30. марта 2009. године, Центар за социјални рад је известио да су потешкоће у односима између подносиоца представке и М. К. настављене и након раздвајања и да су се претвориле у сукоб о родитељским правима. Штавише, Ј.Г. је развила снажан отпор према свом оцу. Она је осећала срамоту и страх због његовог понашања у току периода када је породица била окупљена. Поред тога, М.Г. није желео да види подносиоца представке без његове сестре. Центар за социјални рад је даље известио да М.К. није могла да пружи подршку својој деци како би се превазишле потешкоће у одржавању контакта са њиховим оцем. Она је тврдила да им није забранила контакт с њим, али да није могла да утиче на мишљење своје ћерке. Међутим, М.К. никада није изразила жељу да присуствује саветовању или било којој другој специјалистичкој терапији, иако је то неколико пута предложено.

30. У последње три године подносилац представке није видео Ј.Г. ниједном, али је изјавио да се повремено сусрео с М.Г. у школи током паузе. У таквим околностима није био у могућности да врши родитељска права, те поред тога није имао други начин одржавања контакта са својом децом. Непостојање контакта онемогућило је стварање добре интеракције са његовом децом. Мишљењем је закључено да наставак извршног поступка додатно утиче на децу и ствара још већи отпор, посебно када је у питању Ј.Г. Предложена је употреба других метода предвиђених законом како би се створили услови који би омогућили оцу да врши родитељска права.

31. Општински суд у Старој Пазови је 14. августа 2009. године заказао састанак између подносиоца представке и деце за 4. септембар 2009. године у кући М.К. у присуству судског извршитеља и социјалних радника.

32. У присуству психолога и социјалног радника, судског извршитеља и подносиоца представке, Ј.Г. и М.Г. су 4. септембра 2009. године, видно потресени, изјавили да не желе да виде подносиоца представке.

33. Основни суд у Сремској Митровици (видети горе наведени став 14) одржао је 25. фебруара 2011. године рочиште на којем су М.К., Ј.Г., М.Г. и подносилац представке саслушавани одвојено. Присутни су били и психолог и социјални радник из Центра за социјални рад. Суд је напоменуо да је непосредно пре саслушања затражена хитна помоћ за М.Г. који је показивао знаке напада анксиозности. На саслушању Ј.Г. и М.Г. су изјавили да не желе да имају контакт са својим оцем и да је био насилан према њима. Ј.Г. је нарочито рекла да је однос с оцем и његовим покушајима одржавања контакта психолошки утицало на њу (плашила се да ноћу излази из куће сама). Поред тога, рекла је да је подносилац представке вршио психолошки притисак на М.Г. Након састанка с оцем, понашање М.Г. се увек мењало и говорио би увредљиве ствари својој мајци и баки. М.К. је изјавила да није ометала извршење привремене мере о одржавању односа – једноставно, деца нису хтела да виде подносиоца представке. Социјални радник је изјавио да ће на захтев суда Центар за социјални рад поднети предлог о могућности одржавања контакта између подносиоца представке и М.Г, који је и даље био малолетан. Подносилац представке је инсистирао на наставку извршења.

34. Основни суд у Сремској Митровици наложио је 1. марта 2011. године Центру за социјални рад да саслуша подносиоца представке, М.К. и М.Г. посебно у вези са могућношћу одржавања личних односа између подносиоца представке и М.Г. и да припреми мишљење о физичком и менталном здрављу и развоју М.Г. Конкретно, суд се позвао на изјаве М.Г. на саслушању 25. фебруара 2011. (видети горе наведени став 33) и чињеницу да је претрпео анксиозни напад пре тог саслушања. Док је подносилац представке, као родитељ, имао право да одржава личне односе са својим дететом, потребно је узети у обзир жеље, потребе и најбоље интересе М.Г. У ситуацији у којој је М.Г. одбио да види свог оца, суд је сматрао да је у интересу свих да се постепено остварује контакт уз помоћ Центра за социјални рад све док се не створе услови за потпуно извршење привремене мере о одржавању личних односа.

35. Центар за социјални рад је 26. маја 2011. године поднео своје мишљење Основном суду у Сремској Митровици. Наведено је да је М.Г. имао умерену интелектуалну онеспособљеност и да му је потребна помоћ при облачењу, одржавању личне хигијене и храњењу. Био је врло близак мајци и сестри и осећао се вољеним и прихваћеним. М.К. је изјавила да није спречила М.Г. да се виђа се оцем, али се плашила за његово здравље. Веровала је да се М.Г. плашио свог оца због два претходна инцидента. Према М.К, једном приликом је подносилац представке зграбио М.Г. из њиховог дворишта; други пут је наводно отворио М.Г. уста како би проверио његове зубе. Међутим, мишљењем је наглашено да се, према информацијама које је поднела школа, М.Г. повремено сусретао са својим оцем у школи. Састанци су увек били топли и љубазни, а М.Г. никада није показивао никакве знакове страха или анксиозности. Према мишљењу, подносилац представке је био изузетно заинтересован да одржи контакт са својом децом и сарађује са Центром за социјални рад. Предложено је да се организује састанак између М.Г. и подносиоца представке у Центру за социјални рад у присуству социјалних радника.

36. На неутврђени датум након тога, подносилац представке, М.К. и социјални радници су се сложили да ће се састанци између подносиоца представке и М.Г. одржати сваког понедељка у 11,00 часова и да би М.К. требало да доведе М.Г. у Центар за социјални рад. Први састанак био је заказан за 2. јун 2011. године.

37. Бака наведене деце З.К.В. је 31. маја 2011. године информисала Центар за социјални рад да је М.Г. био је у Грчкој са својом мајком.

38. Други састанак је заказан за 13. јун 2011. године.

39. Подносилац представке се састао са М.Г. у Центру за социјални рад 13. јуна 2011. године у присуству социјалних радника. Састанак је трајао један сат и протекао је у пријатној атмосфери. М.Г. је разговарао и смејао се са својим оцем. Касније тог дана, М.К. је информисала Центар за социјални рад да је М.Г. био узнемирен после састанка, па је морала да позове хитну помоћ. То је потврдио дежурни лекар у то време.

40. Следећи састанак, заказан за 20. јуни 2011. године, отказан је због М.К. која је информисала Центар за социјални рад да се не осећа добро и да нема никога ко би могао да одведе М.Г. на састанак. Неколико минута касније, З.К.В. је назвала Центар за социјални рад и била је вербално агресивна према особи која се бави овим предметом. Након што су обавештене да је састанак отказан, З.К.В. и Ј.Г. су довеле М.Г. у Центар, где су биле вербално агресивне према присутним социјалним радницима. М.Г. је био је уплашен и збуњен.

41. Следећи састанак заказан је за 27. јун 2011. године. У спису предмета нема података о томе да ли је састанак одржан или није.

42. Центар за социјални рад је 28. јуна 2011. године израдио распоред састанака за јул и август 2011. године. Подносилац представке је требао да види М.Г. сваког понедељка између 11,00 и 12,00 часова у Центру за социјални рад. Чини се да су ти састанци одржани без икаквих проблема.

43. Основни суд у Сремској Митровици је 15. новембра 2011. године окончао извршни поступак покренут 18. јануара 2006. године (видети горе наведени став 15). Подносиоцу представке је наложено да плати М.К. судске трошкове у износу од 28.125 динара (око 236 евра).

44. Основни суд у Старој Пазови (који је поново успостављен и преименован у оквиру реформи правосуђа у току 2014. године, видети горе наведени став 14) је 24. децембра 2015. године, на захтев М.К., наложио извршење решења од 15. новембра 2011. године. Осим трошкова чије је плаћање наложено том одлуком, подносиоцу представке је наложено да плати трошкове извршења у износу од 10.225 динара (око 85 евра), који је требало да се одбијају од инвалидске пензије. Жалбено веће Основног суда у Старој Пазови је 5. априла 2016. године потврдило одлуку од 24. децембра 2015. године.

В. Кривични поступак

45. Општински суд у Старој Пазови је 12. октобра 2007. године прогласио М.К. кривом за непоштовање привремене мере о одржавању личних односа и наредио јој да плати новчану казну у износу од шездесет дневних износа од по 500 динара (око 6,40 евра). Суд је закључио да је М.К. ометала извршење привремене мере о одржавању личних односа од 27. децембра 2005. године, спречавајући М.Г. да види свог оца без Ј.Г. На тај начин је спречила подносиоца представке да ступи у контакт с његовим сином, осим у једном случају када није имао право да га посети (видети горе наведени став 18). Суд је сматрао да М.К. није спречила Ј.Г. да види подносиоца представке, те да је отпор Ј.Г. последица њеног личног сукоба с њим. Подносилац представке је упућен да свој имовинскоправно захтев оствари у парничном поступку.

46. Окружни суд у Сремској Митровици је 29. јула 2008. потврдио пресуду од 12. октобра 2007. године која је тиме постала правоснажна.

47. Основни суд у Сремској Митровици је 28. марта 2013. године ослободио М.К. и З.К.В. оптужбе за непоштовање привремене мере о одржавању личних односа у вези са инцидентом који се догодио 20. јуна 2011. године (видети горе наведени став 40).

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

А. Закон о браку и породичним односима из 1980. године

48. Члан 124. Закона о браку и породичним односима из 1980. године („Службени гласник Социјалистичке Републике Србије”, бр. 22/80 и 11/88 и „Службени гласник Републике Србије” (у даљем тексту: „Службени гласник РС”, бр. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 и 29/01) предвиђа да уколико родитељи нису у могућности да се договоре о вршењу родитељског права, одлуку доноси надлежни Центар за социјални рад.

49. Члан 131. предвиђа да уколико родитељи нису у могућности да се договоре о одржавању личних односа између детета и родитеља који не врши родитељско право, одлуку доноси надлежни Центар за социјални рад.

Б. Породични закон из 2005. године

50. Породични закон из 2005. године (Породични закон, „Службени гласник РС”, бр. 18/05, 72/11 и 6/15) ступио је на снагу 4. марта 2005. и почео је да се примењује 1. јула 2005. године. Овим законом је стављен ван снаге Закон о браку и породичним односима из 1980. године.

51. Члан 61. став 4. предвиђа да дете које је способно за расуђивање и које има петнаест година може одлучити да ли ће одржавати лични однос са родитељем сa којим он или она не живи. Члан 65. став 3. предвиђа да се мишљење детета мора узети у обзир у вези са свим питањима и поступцима који се тичу његових или њених права, у складу са његовим или њеним годинама и зрелошћу. Дете од десет година може слободно и директно изразити мишљење кад год су у питању његова или њена права (члан 65. став 4.)).

52. Члан 78, између осталог, предвиђа да родитељ који не врши родитељско право има право да одржава лични однос са својим дететом. Члан 272. став 2. предвиђа да уколико родитељи нису у могућности да се сложе о родитељским правима или суд сматра да такав споразум није у најбољем интересу детета, одлуку о вршењу родитељског права, алиментацији и праву на одржавање односа доноси суд. Члан 80. регулише надлежност Центра за социјални рад да спроведе корективни надзор над вршењем родитељског права.

В. Кривични законик из 2005. године

53. Члан 191. став 2. Кривичног законика из 2005. године (Кривични законик, „Службени гласник РС”, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), као што је био на снази у релевантном времену, предвиђао је да свако ко спречава извршење одлуке надлежног органа којим се утврђује начин одржавања личног односа између малолетника и његовог родитеља или другог сродника може се казнити новчано или казном затвора до једне године.

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 8. КОНВЕНЦИЈЕ

54. Без обзира на конкретну одредбу Конвенције, подносилац представке се жалио да су српске власти пропустиле да предузму делотворне мере за спровођење привремене мере о одржавању личних односа од 27. децембра 2005. године.

55. Суд сматра да би притужбу подносиоца представке требало испитати према члану 8. Конвенције, која гласи:

„1. Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, свог дома и преписке.

2. Јавне власти неће се мешати у вршење овог права, осим ако је то у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економског благостања земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или заштите права и слобода других”.

A. Допуштеност

56. Суд закључује да њихове притужбе нису неприхватљиве у смислу члана 35. став 3(а) Конвенције. Такође констатује да нису неприхватљиве по било ком другом основу. Стога се морају прогласити прихватљивим.

Б. Основаност

1. Поднесци странака

(a) Подносилац захтева

57. Подносилац представке је тврдио да домаћи органи нису успели да примене домаћи закон на начин који би могао ефикасно осигурати његово право на одржавање личних односа и да су требали да предузму више мера како би му помогли да поново успостави значајан однос са својом децом. Он је тврдио да је М.К. изманипулисала његову ћерку да одбије било какав контакт са њим, док његов син никада није имао избор када је у питању њихов контакт.

(б) Влада

58. Влада је тврдила да није дошло до повреде члана 8. Конвенције. Они су тврдили да су надлежни органи предузели све неопходне кораке и искористили расположиви механизам према домаћем закону за извршење привремене мере од 27. децембра 2005. године, све време бринући о најбољем интересу деце и њиховим правима. Међутим, извршење је отежано због непрестаног и јаког отпора деце да виђају оца. Здравље М.Г. се погоршало у сваком покушају спровођења привремене мере и пријављено је да је осећао страх и анксиозност. Осим тога, након састанка са подносиоцем представке у Центру за социјални рад, М.Г. је био узнемирен и хитна помоћ морала да интервенише.

59. Влада је даље нагласила да је извршни суд у више наврата тражио мишљење и процену Центра за социјални рад, који је активно учествовао у поступку. На основу њиховог мишљења, састанци између подносиоца представке и М.Г. организовани су у контролисаним условима. Влада је такође тврдила да су при успостављању кривице М.К. и утврђивању новчане казне надлежни домаћи органи показали чврсту намеру да принудно реализују право на одржавање личних односа подносиоца представке и да кривично гоне и казне све радње у циљу спречавања истог.

2. Оцена Суда

(a) Релевантна начела

60. Суд примећује да узајамно уживање родитеља и детета у међусобном друштву чини основни елемент породичног живота (видети, између осталог, К. и Т. против Финске [ГВ], број 25702/94, став 151, ЕЦЉП 2001-VII).

61. Основни циљ члана 8. је заштита појединца од произвољних поступака државних органа. Поред тога, постоје позитивне обавезе својствене ефективном поштовању породичног живота (видети Manic против Литваније, број 46600/11, § 100, 13. јануар 2015. године). У оба контекста мора се водити рачуна о правичној равнотежи између конкурентских интереса појединца и заједнице у целини, и у оба контекста држава ужива одређену слободу процене (видети Hokkanen против Финске, 23. септембра 1994. године, § 55, Серија А број 299-А и В.П. против Русије, бр. 61362/12, § 125, 23. октобар 2014.).

62. Међутим, када се наведене мере односе на спорове између родитеља око своје деце, Суд не може да замени надлежне домаће органе у регулисању питања која се тичу контакта, већ, у складу са Конвенцијом, може да преиспита одлуке које су ти органи усвојили у реализацији њиховог поља слободне процене (видети, између осталог, Wdowiak против Пољске, број 28768/12, став 61, 7. фебруар 2017.).

63. Међутим, обавеза националних органа да предузму мере да олакшају контакт родитеља који не врши родитељско право са децом након развода није апсолутна (видети, mutatis mutandis, Hokkanen, цитиран горе, став 58). Могуће је да контакт није могуће одмах обезбедити, те да је потребно предузети припремне мере. Природа и обим такве припреме зависи од околности сваког случаја, али разумевање и сарадња свих заинтересованих страна ће увек бити важан састојак. Иако национални органи морају учинити све да олакшају такву сарадњу, свака обавеза примене принуде у овој области мора бити ограничена јер се интереси, као и права и слободе свих заинтересованих лица, морају узети у обзир, а нарочито најбољи интереси детета и његових или њених права из члана 8. Конвенције (видети Вељков против Србије, број 23087/07, став 95, 19. април 2011. године).

64. Када контакт са родитељем може да угрози те интересе или да омета ова права, национални органи морају да остваре правичну равнотежу између истих. Оно што је пресудно јесте да ли су национални органи предузели све неопходне кораке како би олакшали контакт који се разумно може очекивати у посебним околностима сваког случаја (видети Вељков, цитиран горе, § 95).

65. У овом предмету, у разматрању да ли неизвршавање одређеног начина одржавања личних односа које је одредио домаћи суд представља кршење права на породични живот подносиоца представке, Суд мора успоставити равнотежу између различитих интереса, односно интереса деце подносиоца представке и њихове мајке, самог подносиоца представке и општег интереса за осигурање поштовања владавине права (видети Wdowiak, цитирано горе, став 63). Недостатак сарадње између родитеља који су раздвојени није околност која сама по себи може ослободити власти од својих позитивних обавеза према члану 8. Заправо, наведени члан налаже властима да предузму мере које би помириле супротстављене интересе странака, имајући у виду најважније интересе детета (видети З. против Пољске, број 34694/06, § 75, 20. април 2010. године, и Г.Б. против Литваније, број 36137/13, став 93, 19. јануар 2016. године). На крају, најбољи интерес детета мора бити најпре разматран и може, зависно од њихове природе и озбиљности, да преовлада над интересима родитеља (видети, између многих других органа, Płaza против Пољске, број 18830/07, § 71, 25. јануар 2011. године).

(б) Примена општих начела на конкретан случај

66. Суд сматра да је однос између подносиоца представке и његове деце представљао „породични живот” у смислу члана 8. став 1. Конвенције. То није спорно.

67. С обзиром на горе наведена начела, у овом случају је одлучујуће да ли су српске власти предузеле све неопходне кораке како би олакшале спровођење привремене мере за одржавање односа.

68. Суд констатује да су се подносилац представке и М. К. развели 2001. године, када су Ј.Г. и М.Г. имали девет, односно седам година. Подносилац представке се по први пут жалио на потешкоће у одржавању контакта са својом децом у 2005. години када је поднео тужбу за искључиво вршење родитељског права (видети горе наведени став 10). У оквиру тог поступка, Општински суд у Старој Пазови издао је привремену меру за одржавање личних односа са децом, сваког другог викенда од 18,00 часова у петак до 18,00 часова у недељу и током прве половине летњег и зимског школског одмора.

69. На захтев подносиоца представке, Општински суд у Старој Пазови је 18. јануара 2006. године наложио извршење привремене мере. Након тога, било је 14 покушаја извршења од стране судског извршитеља у присуству подносиоца представке. Једном приликом је био присутан и полицијски службеник (видети горе наведени став 24). Извршни суд је одржао два рочишта на којима су саслушана оба детета (видети ст. 26. и 33. изнад) и редовно је тражио препоруке и мишљење Центра за социјални рад (видети ст. 28. и 34. горе). Штавише, М.К. је кажњена и кривично гоњена због непоштовања решења о извршењу (видети ст. 22. и 45. горе).

70. Суд даље констатује проактиван став Центра за социјални рад у решавању овог питања: када су постали свесни потешкоћа у примени утврђеног начина одржавања односа, предложили су да се организује надгледани састанак између подносиоца и његовог сина (видети ст. 30. и 35. изнад). У току јуна 2011. године заказана су четири таква састанка. Један састанак био је успешан, док су још два била отказана и у датом случају нема података о томе да ли је последњи одржан (погледати ст. 36–41 горе). Након тога, заказан је распоред састанака за јул и август 2011. године и чини се да су наредни састанци одржани без икаквих проблема (видети горе наведени став 42).

71. С обзиром на горе наведено, Суд налази да су, упркос периоду неактивности (видети ст. 32. и 33. горе), домаћи органи темељно поступали у овом случају. Међутим, сви ти напори су имали мали утицај на право подносиоца представке да ефикасно учествује у животима своје деце или да их редовно посећује. Суд примећује да су потешкоће у спровођењу утврђеног начина одржавања личних односа углавном биле због одбијања његове ћерке да га види, али и због опирања мајке да дозволи М.Г. контакт са својим оцем без присуства Ј.Г. Отпор ћерке према подносиоцу представке, као што је примећено од стране домаћих органа, је делимично последица његовог понашања током периода када је породица живела заједно (видети горе наведени став 29). Штавише, и на рочиштима пред извршним судом, оба детета су изјавили да не желе да имају контакт са оцем, јер су га се плашили (погледати ст. 26. и 33. изнад). Суд је упознат са чињеницом да су спорови у вези одржавања односа и боравка по својој природи изузетно осетљиви за све заинтересоване стране и није нужно лак задатак домаћих власти да осигурају извршење судског налога где су понашање једног или оба родитеља далеко од конструктивног. У овом случају, став мајке да не сарађује и очигледно непријатељски став ћерке према подносиоцу представке посебно је отежавала домаћим властима да предузму мере како би се у потпуности остварила права на одржавање односа подносиоца представке (видети, mutatis mutandis, Wdowiak, цитирано горе, став 71).

72. Суд даље напомиње да је, упркос мишљењу Центра за социјални рад да ће наставак извршења додатно утицати на децу и његове препоруке да се користе друге методе за стварање услова који омогућавају оцу да реализује родитељска права, подносилац представке инсистирао на наставку извршења (видети ст. 30. и 33. горе). Подносилац представке је повремено посећивао М.Г. у његовој школи. Подносилац представке је ове посете организовао на сопствену иницијативу изван извршног поступка. Иако се чини да су школски органи биле упознати с тим (видети горе наведени став 35), нејасно је да ли је било које овлашћено лице било присутно током ових посета. Суд је свестан чињенице да је након одређеног временског периода који се одликује непостојањем контакта подносилац захтева постао још узнемиренији и тражио друге начине да види свог сина. У сваком случају, Суд сматра да недозвољени и ненадгледани састанци са посебно угроженим дететом нису конструктиван начин успостављања контакта. Према томе, подносилац представке је у одређеној мери допринео тешкоћама у обезбеђивању извршења привремене мере.

73. Суд даље налази да подносилац представке није покушао да на друге начине побољша свој контакт са децом, на пример, тражећи од суда да измени привремену меру за одржавање односа, нити је затражио помоћ органа власти у постизању споразума са М.К. Суд примећује да је подносилац представке пропустио да до краја учествује у поступку за вршење родитељског права тиме што није присуствовао главној расправи, што је проузроковало укидање привремене мере за одржавање односа и окончање извршног поступка (видети ст. 13, 14. и 43. горе).

74. Према устаљеној пракси Суда, обавезе државе у вези с чланом 8. нису обавезе резултата, већ средства (видети Pascal против Румуније, број 805/09, став 69, 17. април 2012. године). Суд стога закључује да су, имајући у виду поље слободне процене државе, национални органи предузели све неопходне кораке које би се од њих разумно могле тражити како би се осигурало право подносиоца представке да ступи у контакт са својом децом (видети Gobec против Словеније, број 7233/04, став 152, 3. октобар 2013. године).

75. Следи да у овом предмету није било повреде члана 8. Конвенције.

II. ОСТАЛЕ ПРИТУЖБЕ

76. Суд је испитао преостале притужбе подносиоца представке истакнуте без позивања на било који посебан члан Конвенције. Међутим, имајући у виду све материјале који поседују и до које мере се ове притужбе налазе у надлежности Суда, утврђује се да није откривено никакво кршење права и слобода наведених у Конвенцији. Следи да ове представке морају бити одбачене као очигледно неосноване, у складу са чланом 35 ст. 3 (а) и 4. Конвенције.

ИЗ ОВИХ РАЗЛОГА, СУД,

1. Одлучује, једногласно, да је захтев у вези са неизвршењем привремене мере за одржавање односа од 27. децембра 2005. прихватљив, а остатак представке неприхватљив;

2. Одлучује, са шест гласова против један, да није дошло до повреде члана 8. Конвенције.

Састављено на енглеском и прослеђено у писаном облику 28. августа 2018. године, у складу с правилом 77. §§ 2. и 3. Пословника о раду суда.

Stephen Phillips
секретар

Helena Jäderblom
председник

У складу са чланом 45. став 2. Конвенције и Правилом 74. став 2. Пословника Суда, посебно мишљење судије Сергидес је приложено овој пресуди.

H.J.

J.S.P.

ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ SERGHIDES

1. Нисам у могућности да се придружим већини у закључку да су српске власти успеле да предузму ефективне кораке за спровођење привремене мере за одржавање личних односа од 27. децембра 2005. и стога, да није дошло до повреде члана 8. Конвенције.

2. Овим налогом, који је био на снази до коначног решавања поступка за вршење родитељског права, подносилац представке је имао право ступања у контакт са својом децом (његова ћерка Ј.Г., рођена 20. јануара 1992. године и његов син М.Г., рођен 28. јула 1994. године) сваког другог викенда од 18.00 у петак до 18.00 часова у недељу и током прве половине летњег и зимског школског одмора. Домаћи суд је укинуо ову привремену меру 17. октобра 2011. године, јер је поступак за вршење родитељског права окончан 11. децембра 2008. године.

3. Подносилац представке се жалио да су српске власти пропустиле да примене домаћи закон на начин који би могао ефикасно осигурати његова права и да је требало предузети више корака како би му се помогло да поново успостави значајан контакт са својом децом, с обзиром на то да је његова ћерка манипулисана од стране своје мајке М.К., да одбије контакт са њим и да његов син никада није био у могућности да сам изабере да ли жели да ступи у контакт с њим (видети став 57. пресуде).

4. Анализирао сам релевантну судску праксу Суда о својственој позитивној обавези државе да пронађе начине и предузме све неопходне припремне, превентивне, корективне или репресивне кораке или акције за извршење налога о вршењу родитељског права, односно одржавању односа издатих од стране својих судова, у издвојеном мишљењу у предмету Здравковић против Србије, број 28181/11, од 20. септембра 2016. године. Дакле, уздржаћу се од тога да поново то радим овде.

5. Довољно је рећи следеће да покажем зашто, према мом скромном мишљењу, српске власти нису предузеле адекватне и ефективне напоре како би се осигурало право подносиоца представке да ступи у контакт са својом децом.

(а) Дозволите ми да почнем са делом у изреченој пресуди, да су постојали периоди неактивности домаћих власти у вези с предметним питањем (погледати став 71. пресуде, у којем се помињу ст. 32. и 33.). Заиста, као што се види из ових ставова пресуде (на истом месту), период потпуне неактивности трајао је око годину и по дана (од 4. септембра 2009. до 25. фебруара 2011. године). Тај период је био предугачак с обзиром на природу предметног питања. Као што је изјавио Суд у предмету Здравковић (цитирано у горњем ставу 64), и у многим другим његовим пресудама, „у овом контексту, адекватност мере треба проценити брзином његове примене, јер пролазак времена може имати непоправљиве последице за односе између детета и родитеља који не живе заједно (видети Ignaccolo-Zenide, горе цитиран, § 102)”.

(б) Као што је јасно из пресуде (видети став 70.), током лета 2011. године, пре укидања привремене мере, Центар за социјални рад је организовао надгледане контакте између подносиоца и његовог сина, а одржани састанци су били успешни и прошли су без икаквих проблема. Надгледани контакти су се одвијали у присуству социјалних радника (видети став 35. пресуде). Међутим, Центар за социјални рад је много раније могао да предузме овакве адекватне и ефикасне кораке или мере, још у току децембра 2005. године, када је издат налог. Међутим, српске власти нису то урадиле.

Овај неуспех је поткрепљен чињеницом да су српске власти знале да мајка деце није спремна да дозволи свом сину да ступи у контакт са својим оцем без присуства сестре, те да су тешкоће у спровођењу утврђеног начина одржавања односа углавном биле везане за ту чињеницу и да је ћерка одбијала да види свог оца (видети став 71. пресуде). У пресуди се такође наводи да „М.Г. [син подносиоца представке] није хтео да види подносиоца представке без његове сестре” (видети став 29). Очигледно, овај став М.Г. био је резултат неодговарајућег става његове мајке по овом питању. Тако су власти, знајући захтев мајке, односно да је њен син могао да ступи у контакт са својим оцем само у присуству сестре – захтев који није био предвиђен у налогу и стога био неоправдан – могле да предложе и спроведу надгледани контакт без присуства Ј.Г. много раније (око пет и по година раније).

(в) Као што је јасно из пресуде (видети ст. 22, 45. и 69), мајка деце је кажњена и кривично гоњена два пута због непоштовања привремене мере. Међутим, у оба случаја новчана казна је била сувише ниска и с обзиром на то да М.К. није наложена казна у вези са вршењем родитељског права, ситуација је остала иста, јер подносилац представке није био у могућности да комуницира са својом децом. То је био још један пропуст српских власти да осигурају поштовање налога суда.

(г) Будући да изрицање новчане казне мајци није променило њен став у погледу поштовања налога, а пошто она, како је објавио Центар за социјални рад, „није могла да пружи подршку својој деци” у вези са овим питањем, те „никада није изразила жељу да присуствује саветовању или било којој другој специјалистичкој терапији, иако је то било неколико пута предложено” (видети став 29. пресуде), српске власти нису показале које су конкретне напоре предузели да убеде мајку да присуствује саветовању или било коју другу специјалистичку терапију, било сама или заједно са децом и оцем, или да то није успело, барем добију дозволу од мајке да допусти деци да иду на саветовање или било коју другу специјалистичку терапију, заједно са својим оцем или сами. Ово би, такође, могло да буде наложено од стране суда.

6. Не могу да коментаришем оно што је речено у ставу 72. пресуде. По мом мишљењу, отац се не може критиковати, као што је то учинила већина, јер је он повремено посећивао свог сина у школи. То је био природно чин доброг оца који годинама није био у могућности да ступи у контакт са сином услед мајчиног непридржавања налога, да барем нађе неки начин да види свог сина. С обзиром на такве околности и да налог није забранио такву врсту контакта, није било ничега погрешно у тој иницијативи, а није било доказа да је имало негативне последице за психолошки развој његовог сина, као што већина сматра (видети став 72). Напротив, како је Центар за социјални рад известио домаћи суд, према информацијама које је поднела школа М.Г., састанци подносиоца представке са сином у школи су „увек били топли и љубазни и М.Г. никада није показивао никакве знакове страха или анксиозности” (видети став 35. пресуде) и зато је предложено да се организује састанак између М.Г. и подносиоца представке у Центру за социјални рад у присуству социјалних радника (на истом месту). Ови састанци су се на крају били успешни (видети горенаведени став 5(б)).

7. На крају, жалим што морам да кажем, али по мом мишљењу позитивна обавеза српских власти да осигурају право подносиоца представке на поштовање породичног живота према члану 8. и 1. Конвенције, као и начело ефективности на коме се заснива ова обавеза, није спроведена од стране горепоменутих власти. Због тога сам гласао за повреду члана 8. Конвенције у овом предмету.

8. Ја бих подносиоцу представке доделио новчани износ у вези са нематеријалном штетом због повреде његовог права на поштовање породичног живота гарантованог чланом 8, али с обзиром да сам у мањини, није потребно одредити износ такве штете.

THIRD SECTION

CASE OF GRUJIĆ v. SERBIA

(Application no. 203/07)

JUDGMENT

STRASBOURG

28 August 2018

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Grujić v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Chamber composed of:

Helena Jäderblom, President,

Branko Lubarda,

Helen Keller,

Pere Pastor Vilanova,

Alena Poláčková,

Georgios A. Serghides,

Jolien Schukking, judges,

and Stephen Phillips, Section Registrar,

Having deliberated in private on 3 July 2018,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 203/07) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Mr Boško Grujić (“the applicant”), on 3 June 2006.

2. The applicant was represented by Ms S. Grujić a lawyer practising in Nova Pazova. The Serbian Government (“the Government”) were represented by their Agent, Ms N. Plavšić.

3. Without reference to any specific provision of the Convention, the applicant complained about the non-enforcement of two decisions granting him contact rights with his children.

4. On 14 December 2015 the complaint concerning the non-enforcement of the decision of 27 December 2005 was communicated to the Government. The complaint concerning the non-enforcement of the decision of 9 January 2001 was declared inadmissible pursuant to Rule 54 § 3 of the Rules of Court.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

5. The applicant was born in 1963 and lives in Nova Pazova.

6. From 1991 until 2001 the applicant lived with M.K. The couple had two children, a daughter, J.G., born on 20 January 1992 and a son, M.G., born on 28 July 1994.

7. M.G. has a moderate intellectual disability.

A. Civil proceedings (child custody and maintenance, including adoption of an interim contact order)

8. By a decision of the Stara Pazova Social Care Centre (“the Social Care Centre”) of 9 January 2001, custody of the children was given to M.K. By the same decision the applicant was given contact with the children every other weekend from 6 p.m. on Friday to 6 p.m. on Sunday and during the first half of the summer and winter school holidays. The decision provided that the applicant had to collect and return the children outside M.K.’s family home.

9. On 30 June 2005 the Social Care Centre suspended the enforcement of the decision of 9 January 2001 at the applicant’s request, as he intended to assert his parental rights in judicial proceedings.

10. On 11 August 2005 the applicant applied to the Stara Pazova Municipal Court for sole custody of the children.

11. On 27 December 2005 the Stara Pazova Municipal Court issued an interim contact order giving the applicant contact with the children every other weekend from 6 p.m. on Friday to 6 p.m. on Sunday and during the first half of the summer and winter school holidays. The order was to remain in force until the final resolution of the custody proceedings.

12. On 2 February 2006 the interim contact order was upheld by the Sremska Mitrovica District Court (“the District Court”).

13. On 11 September 2008 the Stara Pazova Municipal Court decided that the applicant’s civil claim had to be considered withdrawn because neither he nor M.K. had given valid reasons for their failure to attend the main hearing that day. On 11 December 2008 the District Court upheld that decision.

14. On 17 October 2011 the Sremska Mitrovica Basic Court Stara Pazova Judicial Unit (the Stara Pazova Municipal Court having ceased to exist following the 2010 judicial reform – hereinafter “the Sremska Mitrovica Basic Court”) revoked the interim contact order of 27 December 2005 given that the custody proceedings had terminated on 11 December 2008. The applicant was ordered to pay 30,625 dinars (approximately 257 euros (EUR)) to M.K. in legal costs together with statutory interest. That decision became final on 10 November 2011.

B. Enforcement of the interim contact order

15. On 18 January 2006, at the applicant’s request, the Stara Pazova Municipal Court ordered enforcement of the interim contact order (see paragraph 11 above) by a court bailiff. The enforcement order was upheld by the District Court on 17 March 2006.

16. On 20 January 2006 a first attempt to enforce the contact order was made. A bailiff went to M.K.’s home, but J.G. refused to see the applicant. M.G. wanted to see him, but M.K. refused to let him go without his sister.

17. J.G. and M.G. stayed with the applicant for the weekend of 7 to 9 April 2006.

18. In another attempt to enforce the contact order on 21 April 2006, the bailiff and the applicant went to M.K.’s home. The children’s maternal grandmother Z.K.V. told them that M.K. and the children were away. In later criminal proceedings against M.K. (see paragraph 45 below), it was established that the applicant had not been meant to have contact that weekend as it had been the third weekend in the month.

19. On 5 May 2006 another attempt was made to enforce the interim order, but M.K. told the bailiff that the children did not want to see the applicant.

20. On 19 May 2006, in another attempt to enforce the contact order, M.K. informed the bailiff that the children were on a school trip. The applicant, who was also present, requested the assistance of the police at the next enforcement attempt.

21. On 2, 16 and 23 June, 14 July and 22 September 2006 other attempts to enforce the contact order were made. At every attempt J.G. refused to see the applicant and M.K. did not want to let M.G. go alone.

22. On 5 July 2006 the Stara Pazova Municipal Court fined M.K. 5,000 dinars for non-compliance with the enforcement order of 18 January 2006 (see paragraph 15 above).

23. On 27 October 2006 J.G. again refused to see the applicant, despite M.K.’s insistence that she should go. As before, M.K. refused to let M.G. go without his sister.

24. On 10 November 2006 the enforcement was attempted in the presence of a police officer, the bailiff and the applicant. J.G. refused to see the applicant and M.K. refused to let M.G. go alone.

25. On 24 November, 8 and 22 December 2006 J.G. again refused to see the applicant, and M.K. refused to let M.G. go alone. Furthermore, on the latter date M.K. threatened to press criminal charges against the bailiff and the applicant.

26. On 4 April 2007 the Stara Pazova Municipal Court heard J.G. and M.G. in the presence of a child psychologist from the Social Care Centre. The children stated that they did not want to have contact with their father because they were afraid of him. J.G. said that the applicant had yelled at her before and that once, when they had been in a coffee bar together, he had snatched her mobile phone from her hand. Another time, when they had been playing in the swimming pool in their mother’s garden, the applicant had grabbed M.G. and taken him to a coffee bar, threatening not to return him.

27. On 11 September 2008 the custody proceedings were terminated because the applicant and M.K. failed to attend the main hearing without valid reasons (see paragraph 13 above).

28. On 3 February 2009 the Stara Pazova Municipal Court decided to obtain an opinion and recommendation from the Social Care Centre concerning the continuation of the enforcement proceedings and the possible harm it might have on the children’s development.

29. In its opinion of 30 March 2009 the Social Care Centre reported that the relationship difficulties between the applicant and M.K. had persisted after their separation and had transformed into arguments over parental rights. Moreover, J.G. had developed strong resistance to her father. She was ashamed and afraid of him because of his behaviour during the time the family had lived together. In addition, M.G. did not want to see the applicant without his sister. The Social Care Centre further reported that M.K. was unable to give support to her children in order to overcome the difficulties in maintaining contact with their father. She claimed that she had not forbidden the children from having contact with him, but was unable to influence her daughter’s opinion. However, M.K. had never expressed the desire to attend counselling or any other specialist therapy, even though it had been suggested several times.

30. In the past three years the applicant had not once seen J.G., but submitted that he had occasionally met with M.G. at his school during the recess. In such circumstances he had been unable to exercise his parental rights and had had no other way of maintaining contact with his children. The absence of contact had made it impossible for him to create a good interaction with his children. The opinion concluded that the continuation of the enforcement proceedings would put additional pressure on the children and create even greater resistance, particularly in J.G. It suggested the use of other methods provided for by law to create the conditions to enable the father to exercise his parental rights.

31. On 14 August 2009 the Stara Pazova Municipal Court scheduled a meeting between the applicant and the children for 4 September 2009 at M.K.’s home in the presence of a bailiff and social workers.

32. On 4 September 2009, in the presence of a psychologist and a social worker, a bailiff and the applicant, J.G. and M.G., both visibly distressed, stated that they did not want to see the applicant.

33. On 25 February 2011 the Sremska Mitrovica Basic Court (see paragraph 14 above) held a hearing at which M.K., J.G., M.G. and the applicant were heard separately. A psychologist and a social worker from the Social Care Centre were also present. The court noted that shortly before the hearing an ambulance had had to be requested for M.G., who had been displaying signs of an anxiety attack. At the hearing J.G. and M.G. stated that they did not want to have contact with their father and that he was violent towards them. J.G. said, in particular, that the relationship with her father and his attempts at maintaining contact had affected her psychologically (she was afraid to go outside the home alone at night). She said further that the applicant exerted a psychological pressure on M.G. After meeting his father M.G.’s behaviour always changed and he would say offensive things to his mother and grandmother. M.K. stated that she had not obstructed the enforcement of the contact order – the children had not wanted to see the applicant. The social worker stated that at the court’s request the Social Care Centre would submit a proposal on the possibility of maintaining contact between the applicant and M.G., who was still a minor. The applicant insisted on continuation of the enforcement.

34. On 1 March 2011 the Sremska Mitrovica Basic Court ordered the Social Care Centre to hear the applicant, M.K. and M.G. separately concerning the possibility of maintaining contact between the applicant and M.G. and to prepare an opinion on M.G.’s physical and mental health and development. In particular, the court referred to M.G.’s statements given at the hearing of 25 February 2011 (see paragraph 33 above) and the fact that he had suffered an anxiety attack before that hearing. While the applicant, as a parent, had the right to maintain contact with his child, M.G.’s wishes, needs and best interests had to be taken into account. In a situation where M.G. refused to see his father, the court considered that it was in everyone’s interests to realise the contact gradually with the assistance of the Social Care Centre until the conditions for uninterrupted enforcement of the contact order were created.

35. On 26 May 2011 the Social Care Centre submitted its opinion to the Sremska Mitrovica Basic Court. It stated that M.G. had a moderate intellectual disability and needed help with dressing, personal hygiene and feeding himself. He was very close to his mother and sister, and felt loved and accepted by them. M.K. stated that she was not preventing M.G. from seeing his father, but feared for his health. She believed that M.G. was afraid of his father because of two previous incidents. According to M.K., on one occasion the applicant had grabbed M.G. from their garden; another time he had allegedly forced open M.G.’s mouth to check his teeth. The opinion stressed, however, that according to the information submitted by M.G.’s school, he had occasionally met his father at school. The meetings had always been warm and affectionate and M.G. had never displayed any signs of fear or anxiety. According to the opinion, the applicant was very keen to maintain contact with his children and cooperate with the Social Care Centre. It was suggested that a meeting be organised between M.G. and the applicant at the Social Care Centre in the presence of the social workers.

36. On an unspecified date thereafter, the applicant, M.K. and the social workers agreed that the meetings between the applicant and M.G. would be held every Monday at 11 a.m. M.K. was to take M.G. to the Social Care Centre. The first meeting was scheduled for 2 June 2011.

37. On 31 May 2011 the children’s maternal grandmother Z.K.V. informed the Social Care Centre that M.G. was in Greece with his mother.

38. A further meeting was scheduled for 13 June 2011.

39. On 13 June 2011 the applicant met with M.G. at the Social Care Centre in the presence of the social workers. The meeting lasted one hour and passed pleasantly. M.G. talked and laughed with his father. Later that day M.K. informed the Social Care Centre that M.G. had been upset after the meeting so she had had to call an ambulance. This was confirmed by a doctor on duty at the time.

40. The next meeting, scheduled for 20 June 2011, was cancelled because M.K. informed the Social Care Centre that she was unwell and had no one to take M.G. to the meeting. Several minutes later Z.K.V. called the Social Care Centre and was verbally aggressive towards a person dealing with the case. After being informed that the meeting had been cancelled, Z.K.V. and J.G. took M.G. to the centre and were verbally aggressive towards the social workers present. M.G. was frightened and confused.

41. The next meeting was scheduled for 27 June 2011. There is no information in the case file as to whether or not it was held.

42. On 28 June 2011 the Social Care Centre created a meeting schedule for July and August 2011. The applicant was to see M.G. every Monday between 11 a.m. and 12 noon at the Social Care Centre. It would appear that those meetings were held without any problems.

43. On 15 November 2011 the Sremska Mitrovica Basic Court terminated the enforcement proceedings initiated on 18 January 2006 (see paragraph 15 above). The applicant was ordered to pay 28,125 dinars (approximately EUR 236) to M.K. in legal costs.

44. On 24 December 2015 the Stara Pazova Basic Court (which had been re-established and renamed in the 2014 judicial reform; see paragraph 14 above), at M.K.’s request, ordered enforcement of the decision of 15 November 2011. In addition to the legal costs ordered by that decision, the applicant was ordered to pay enforcement costs of 10,225 dinars (approximately EUR 85), to be deducted from his disability pension. On 5 April 2016 the appeals chamber of the Stara Pazova Basic Court upheld the decision of 24 December 2015.

C. Criminal proceedings

45. On 12 October 2007 the Stara Pazova Municipal Court found M.K. guilty of non-compliance with the interim contact order and ordered her to pay sixty day-fines of 500 dinars (approximately EUR 6.40) each. The court held that M.K. had obstructed the enforcement of the interim contact order of 27 December 2005 by preventing M.G. from seeing his father without J.G. She had thus prevented the applicant from having contact with his son, except on one occasion when he had not had the right to visit him (see paragraph 18 above). The court considered that M.K. had not prevented J.G. from seeing the applicant and that J.G.’s resistance was due to her personal conflict with him. The applicant was instructed to submit his claim for damages in civil proceedings.

46. On 29 July 2008 the Sremska Mitrovica District Court upheld the judgment of 12 October 2007 and it became final.

47. On 28 March 2013 the Sremska Mitrovica Basic Court acquitted M.K. and Z.K.V. of charges of non-compliance with the interim contact order concerning the incident of 20 June 2011 (see paragraph 40 above).

II. RELEVANT DOMESTIC LAW

A. 1980 Marriage and Family Relations Act

48. Section 124 of the 1980 Marriage and Family Relations Act (Zakon o braku i porodičnim odnosima, Official Gazette of the Socialist Republic of Serbia, nos. 22/80 and 11/88, and Official Gazette of the Republic of Serbia (“OG RS”), nos. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 and 29/01) provided that if parents were unable to agree on child custody, a decision would be made by the competent Social Care Centre.

49. Section 131 provided that if parents were unable to agree on maintaining contact between their child and the parent who did not have custody rights, a decision would be made by the competent Social Care Centre.

B. 2005 Family Act

50. The 2005 Family Act (Porodični zakon, OG RS, nos. 18/05, 72/11 and 6/15) entered into force on 4 March 2005 and became applicable as of 1 July 2005. It repealed the 1980 Marriage and Family Relations Act.

51. Section 61(4) provides that a mentally competent child who is fifteen years old can decide whether to maintaining contact with the parent with whom he or she does not live. Section 65(3) provides that the opinion of a child must be given due consideration in respect of all matters and within proceedings concerning his or her rights, in accordance with his or her age and maturity. A child who is ten years old may freely and directly express an opinion whenever his or her rights are at stake (section 65(4)).

52. Section 78 provides, inter alia, that the parent who does not have custody rights has the right to maintain contact with his or her child. Section 272(2) provides that if parents are unable to agree on parental rights or the court considers that such an agreement is not in the best interests of the child, a decision on custody rights, child allowance and contact rights will be made by the court. Section 80 regulates the authority of the Social Care Centre to conduct corrective supervision over the exercise of parental rights.

C. 2005 Criminal Code

53. Article 191 § 2 of the 2005 Criminal Code (Krivični zakonik, OG RS, nos. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 and 111/09), as it was in force at the relevant time, provided that anyone who prevents enforcement of a decision of a competent authority setting out the manner of maintaining a personal relationship between a minor and his or her parent or another relative may be punished with a fine or a custodial sentence of up to one year.

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 8 OF THE CONVENTION

54. Without referring to any specific provision of the Convention, the applicant complained that the Serbian authorities had failed to take effective steps to enforce the interim contact order of 27 December 2005.

55. The Court considers that the applicant’s complaint falls to be examined under Article 8 of the Convention, which reads:

“1. Everyone has the right to respect for his private and family life, his home and his correspondence.

2. There shall be no interference by a public authority with the exercise of this right except such as is in accordance with the law and is necessary in a democratic society in the interests of national security, public safety or the economic well-being of the country, for the prevention of disorder or crime, for the protection of health or morals, or for the protection of the rights and freedoms of others.”

A. Admissibility

56. The Court notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.

B. Merits

1. The parties’ submissions

(a) The applicant

57. The applicant submitted that the domestic authorities had failed to apply the domestic law in a way which could have effectively secured his contact rights and that they should have taken more steps to help him re-establish meaningful contact with his children. He maintained that his daughter had been manipulated by M.K. into refusing contact with him, while his son had never been in a position to choose for himself whether he wanted to have contact with his father.

(b) The Government

58. The Government maintained that there had been no violation of Article 8 of the Convention. They contended that the competent bodies had taken all the necessary steps and had used the available mechanism under domestic law for the enforcement of interim order of 27 December 2005, all the while taking care of the best interest of the children and their rights. However, the enforcement had been made difficult due to children’s continuous and strong resistance to see their father. M.G.’s health got worse at each attempt to enforce the interim order and it had been reported that he felt fear and anxiety. Moreover, after meeting with the applicant in the Social Care Centre, M.G. had been upset and the ambulance had to intervene.

59. The Government further averred that the enforcement court had on several occasions requested the opinion and expertise of the Social Care Centre which had actively participated in the proceedings. On the basis of their opinion the meetings between the applicant and M.G. were organised in controlled conditions. The Government also argued that in finding M.K. guilty and ordering her to pay a fine, the competent domestic authorities had shown a firm intention to enforce the applicant’s contact rights and to prosecute and sanction all action aimed at preventing it.

2. The Court’s assessment

(a) Relevant principles

60. The Court notes that the mutual enjoyment by parent and child of each other’s company constitutes a fundamental element of family life (see, among other authorities, K. and T. v. Finland [GC], no. 25702/94, § 151, ECHR 2001-VII).

61. The essential object of Article 8 is to protect an individual against arbitrary action by the public authorities. There are in addition positive obligations inherent in effective respect for family life (see Manic v. Lithuania, no. 46600/11, § 100, 13 January 2015). In both contexts regard must be had to the fair balance that has to be struck between the competing interests of the individual and of the community as a whole, and in both contexts the State enjoys a certain margin of appreciation (see Hokkanen v. Finland, 23 September 1994, § 55, Series A no. 299-A, and V.P. v. Russia, no. 61362/12, § 125, 23 October 2014).

62. Where the measures at issue concern disputes between parents over their children, however, it is not for the Court to substitute itself for the competent domestic authorities in regulating contact questions, but rather to review under the Convention the decisions that those authorities have taken in the exercise of their power of appreciation (see, among other authorities, Wdowiak v. Poland, no. 28768/12, § 61, 7 February 2017).

63. The obligation of the national authorities to take measures to facilitate contact by a non-custodial parent with children after divorce is not, however, absolute (see, mutatis mutandis, Hokkanen, cited above, § 58). Access may not be possible immediately and may require preparatory measures to be taken. The nature and extent of such preparation will depend on the circumstances of each case, but the understanding and cooperation of all concerned will always be an important ingredient. Whilst national authorities must do their utmost to facilitate such cooperation, any obligation to apply coercion in this area must be limited since the interests as well as the rights and freedoms of all concerned must be taken into account, and more particularly the best interests of the child and his or her rights under Article 8 of the Convention (see Veljkov v. Serbia, no. 23087/07, § 95, 19 April 2011).

64. Where contact with the parent might appear to threaten those interests or interfere with those rights, it is for the national authorities to strike a fair balance between them. What is decisive is whether the national authorities have taken all necessary steps to facilitate contact as can reasonably be demanded in the special circumstances of each case (see Veljkov, cited above, § 95).

65. In the present case, in examining whether non-enforcement of the access arrangements ordered by the domestic court amounted to a lack of respect for the applicant’s family life, the Court must strike a balance between the various interests involved, namely the interests of the applicant’s children and their mother, those of the applicant himself and the general interest in ensuring respect for the rule of law (see Wdowiak, cited above, § 63). A lack of cooperation between parents who have separated is not a circumstance which can in itself exempt the authorities from their positive obligations under Article 8. It rather imposes on the authorities an obligation to take measures that would reconcile the conflicting interests of the parties, keeping in mind the paramount interests of the child (see Z. v. Poland, no. 34694/06, § 75, 20 April 2010, and G.B. v. Lithuania, no. 36137/13, § 93, 19 January 2016). Lastly, the child’s best interests must be the primary consideration and may, depending on their nature and seriousness, override those of the parents (see, among many other authorities, Płaza v. Poland, no. 18830/07, § 71, 25 January 2011).

(b) Application of these principles to the present case

66. The Court considers that the relationship between the applicant and his children amounted to “family life” within the meaning of Article 8 § 1 of the Convention. That has not been disputed.

67. In the light of the above principles, what is decisive in this case is whether the Serbian authorities took all the necessary steps to facilitate the enforcement of the interim contact order.

68. The Court notes that the applicant and M.K. separated in 2001, when J.G. and M.G. were nine and seven years old respectively. The applicant complained for the first time about the difficulties in maintaining contact with his children in 2005 when he applied for sole custody (see paragraph 10 above). Within those proceedings, the Stara Pazova Municipal Court issued an interim order giving the applicant contact with the children every other weekend from 6 p.m. on Friday to 6 p.m. on Sunday and during the first half of the summer and winter school holidays.

69. On 18 January 2006, at the applicant’s request, the Stara Pazova Municipal Court ordered enforcement of the interim order. Thereafter, there were fourteen attempts at enforcement carried out by a court bailiff in the presence of the applicant. On one occasion a police officer was also present (see paragraph 24 above). The enforcement court held two hearings at which it heard both children (see paragraphs 26 and 33 above) and it regularly requested the Social Care Centre’s recommendations and opinions (see paragraphs 28 and 34 above). Moreover, M.K. was fined and prosecuted for non-compliance with the enforcement order (see paragraphs 22 and 45 above).

70. The Court further notes the Social Care Centre’s proactive stance in resolving this matter: when it became aware of the difficulties in enforcing the contact arrangements, it proposed to organise supervised contact between the applicant and his son (see paragraphs 30 and 35 above). In June 2011 four such meetings were scheduled. One meeting was successful, while two others were cancelled and there is no information in the case file whether the last one was held (see paragraphs 36-41 above). Afterwards, a meeting schedule was created for July and August 2011 and it would appear that the subsequent meetings were held without any problems (see paragraph 42 above).

71. In view of the above, the Court finds that, despite periods of inactivity (see paragraphs 32 and 33 above), the domestic authorities did in general act diligently in this case. However, all those efforts proved to have little impact on the applicant’s right to participate effectively in his children’s lives or visit them regularly. The Court notes that the difficulties in enforcing the contact arrangements were largely due to his daughter’s refusal to see him but also due to the mother’s reluctance to allow M.G. contact with his father without J.G. present. The aversion of the applicant’s daughter towards him, as observed by the domestic authorities, was partly due to his behaviour during the time the family lived together (see paragraph 29 above). Moreover, at the hearings before the enforcement court both children stated that they did not want to have contact with their father because they were afraid of him (see paragraphs 26 and 33 above). The Court is mindful of the fact that contact and residence disputes are by their very nature extremely sensitive for all the parties concerned, and it is not necessarily an easy task for the domestic authorities to ensure enforcement of a court order where the behaviour of one or both parents is far from constructive. In the present case, the mother’s uncooperative attitude and the daughter’s manifest hostility towards the applicant made it particularly difficult for the domestic authorities to take action to fully enforce the applicant’s contact rights (see, mutatis mutandis, Wdowiak, cited above, § 71).

72. The Court further notes that despite the Social Care Centre’s opinion that the continuation of the enforcement would put additional pressure on the children and its recommendations to use other methods to create the conditions to enable the father to exercise his parental rights, the applicant insisted on continuation of the enforcement (see paragraphs 30 and 33 above). The applicant occasionally visited M.G. at his school. The applicant organised these visits on his own initiative outside of the enforcement proceedings. While it appears that the school authorities were aware of them (see paragraph 35 above), it is unclear whether any authorised person was present during these visits. The Court is aware of the fact that after a certain period of time characterised by the absence of contact the applicant must have become more agitated and sought other ways to see his son. Be that as it may, the Court considers that the unauthorised and unsupervised meetings with a particularly vulnerable child were not a constructive way to establish contact. Therefore, the applicant has also to some extent contributed to the difficulties in ensuring the enforcement of the interim order.

73. The Court further finds that the applicant did not try other possible ways to improve his contact with his children, for example, requesting the court to change the interim contact order nor did he seek the authorities’ assistance in reaching an agreement with M.K. The Court notes that the applicant ultimately failed to pursue the custody proceedings, by not attending the main hearing, and that consequently the interim order was revoked and the enforcement proceedings terminated (see paragraphs 13, 14 and 43 above).

74. According to the Court’s settled case-law, the State’s obligations in relation to Article 8 are not of result but are of means (see Pascal v. Romania, no. 805/09, § 69, 17 April 2012). The Court therefore concludes that, having regard to the margin of appreciation afforded to the State, the national authorities took all the steps necessary and which could reasonably be required of them in order to enforce the applicant’s right to have contact with his children (see Gobec v. Slovenia, no. 7233/04, § 152, 3 October 2013).

75. It follows that in the present case there has been no violation of Article 8 of the Convention.

II. OTHER COMPLAINTS

76. The Court examined the applicant’s remaining complaints raised without relying on any specific Article of the Convention. However, having regard to all the material in its possession, and in so far as these complaints fall within the Court’s jurisdiction, it finds that they do not disclose any appearance of a violation of the rights and freedoms set out in the Convention. It follows that these complaints must be rejected as being manifestly ill-founded, pursuant to Article 35 §§ 3 (a) and 4 of the Convention.

FOR THESE REASONS, THE COURT,

1. Declares, unanimously, the complaint concerning non-enforcement of the interim contact order of 27 December 2005 admissible and the remainder of the application inadmissible;

2. Holds, by six votes to one, that there has been no violation of Article 8 of the Convention.

Done in English, and notified in writing on 28 August 2018, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

Stephen Phillips
Registrar

Helena Jäderblom
President

In accordance with Article 45 § 2 of the Convention and Rule 74 § 2 of the Rules of Court, the separate opinion of Judge Serghides is annexed to this judgment.

H.J.

J.S.P.

DISSENTING OPINION OF JUDGE SERGHIDES

1. I am unable to join the majority in finding that the Serbian authorities did not fail to take effective steps to enforce the interim contact order of 27 December 2005 and, therefore, that there has been no violation of Article 8 of the Convention.

2. By this order, which was in force until the final resolution of the custody proceedings, the applicant was given contact with his two children (his daughter J.G., born on 20 January 1992, and his son M.G., born on 28 July 1994) every other weekend from 6 p.m. on Friday to 6 p.m. on Sunday and during the first half of the summer and winter school holidays. On 17 October 2011 the domestic court revoked this interim order because the custody proceedings had terminated on 11 December 2008.

3. The applicant complained that the Serbian authorities had failed to apply the domestic law in a way which could have effectively secured his contact rights and that they should have taken more steps to help him re-establish meaningful contact with his children, given that his daughter had been manipulated by her mother, M.K., into refusing contact with him and that his son had never been in a position to choose for himself whether he wanted to have contact with him (see paragraph 57 of the judgment).

4. I reviewed the relevant case-law of the Court on the State’s inherent positive obligation to find ways and take all necessary preparatory, preventive, corrective or repressive steps or actions to enforce custody or access orders issued by its courts, in my dissenting opinion in Zdravković v. Serbia, no. 28181/11, 20 September 2016. Hence, I will refrain from doing the same again here.

5. It suffices to say the following to show why, in my humble view, the Serbian authorities failed to make adequate and effective efforts to enforce the applicant’s right to contact with his children.

(a) Let me start by an admission made in the judgment, namely that there were periods of inactivity on the part of the domestic authorities regarding the issue in question (see paragraph 71 of the judgment, in which reference is made to paragraphs 32 and 33). Indeed, as it can be seen from these paragraphs of the judgment (ibid.), the period of complete inactivity lasted for about a year and a half (from 4 September 2009 until 25 February 2011), a period which was too long considering the nature of the issue in question. As said by the Court in Zdravković (cited above § 64), and in many other of its judgments, “[i]n this context, the adequacy of a measure is to be judged by the swiftness of its implementation, as the passage of time can have irremediable consequences for relations between the child and the parent who do not cohabit (see Ignaccolo-Zenide, cited above, § 102)”.

(b) As is clear from the judgment (see paragraph 70), in the summer of 2011, before the revocation of the interim order, the Social Care Centre organised supervised contacts between the applicant and his son and the meetings held were successful, without any problems. The supervised contacts took place in the presence of social workers (see paragraph 35 of the judgment). But such adequate and effective steps or measures could have been taken by the Social Care Centre much earlier, as far back as December 2005, when the order was issued. However, the Serbian authorities failed to do so.

This failure is reinforced by the fact that the Serbian authorities knew that the children’s mother was reluctant to allow her son to have contact with his father without his sister’s presence, and that the difficulties in enforcing the contact arrangement were largely due to this, and to the fact that the daughter refused to see her father (see paragraph 71 of the judgment). In the judgment it is also stated that “M.G. [the applicant’s son] did not want to see the applicant without his sister” (see paragraph 29). Obviously, this stand by M.G. was the result of his mother’s adamant stance on this issue. So the authorities, knowing the demand made by the mother, namely that her son could only have contact with his father in the presence of his sister – a demand which was not provided for in the order and therefore was unjustifiable – could have suggested and implemented the supervised contact without the presence of J.G. much earlier (about five and a half years earlier).

(c) As is clear again from the judgment (see paragraphs 22, 45 and 69), the mother of the children was fined and prosecuted twice for non-compliance with the interim order. However, the fine was too low in both cases and since no custodial penalty was imposed on M.K., the situation continued to be the same, with the applicant being unable to communicate with his children. That was another failure of the Serbian authorities to ensure compliance with a court’s order.

(d) Since the imposition of a fine on the mother did not change her attitude regarding compliance with the order, and since she, as the Social Care Centre reported, “was unable to give support to her children” regarding the issue, and she herself “never expressed the desire to attend counselling or any other specialist therapy, even though it had been suggested several times” (see paragraph 29 of the judgment), the Serbian authorities did not show what concrete efforts they had made to persuade the mother to attend counselling or any other specialist therapy, either alone or together with the children and the father, or failing that, at least to give her permission for the children to attend counselling or any other specialist therapy, either together with their father or alone. This could also have been ordered by the court.

6. I cannot but comment on what it is said in paragraph 72 of the judgment. In my view, the father cannot be criticised, as he was by the majority, for occasionally visiting his son at his school. It was only natural for a good father who had been unable for years to have contact with his son, due to the mother’s failure to comply with the order, to at least find a way to see his son. Under such circumstances, and since the order did not prohibit such contact, there was nothing wrong with that initiative, and there was no evidence that it had negative consequences for his son’s psychological development as the majority considered (see paragraph 72). On the contrary, as the Social Care Centre said in its report to the domestic court, according to the information submitted by M.G.’s school the applicant’s meetings with his son at the school “had always been warm and affectionate and M.G. had never displayed any signs of fear or anxiety” (see paragraph 35 of the judgment), and that is why it was suggested that a meeting be organised between M.G. and the applicant at the Social Care Centre in the presence of social workers (ibid). And these meetings eventually turned out to be successful (see paragraph 5 (b) above).

7. In conclusion, I regret to say that, in my view, not only was the positive obligation of the Serbian authorities to secure the applicant’s right to respect for his family life under Article 8 and under Article 1 of the Convention not fulfilled, but also the principle of effectiveness on which this obligation is based was not respected by the said authorities. That is why I voted for a violation of Article 8 of the Convention in the present case.

8. I would award the applicant an amount in respect of non-pecuniary damage for the violation of his right to respect for his family life guaranteed by Article 8, but as I am in the minority, it is unnecessary to determine the amount of such damage.

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 8 | DIC | Damnjanović protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 2999/1999 od 4.9.2019. godine, kojom se odbija kao nesosnovana revizija tužilje-protivtužene, izjevljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilјa i tuženi su zaklјučili brak 06.05.2012. godine iz kog braka imaju maloletnog sina. Živeli su u kući u zajednici sa majkom i babom tuženog. Do prestanka bračne zajednice došlo je 04.09.2017. godine, kada je tužilјa napustila bračnu zajednicu. Bračni odnosi su ozbilјno i trajno poremećeni, nema izgleda da se bračna zajednica nastavi. Tužilјa, kada je napustila bračnu zajednicu prijavila je policiji tuženog za nasilјe u porodici. Navela je da je poslednje dve godine u braku bila u svađi sa tuženim, stalno su se raspravlјali, a tuženi je držao za ruke i drmao zbog čega su joj ostajale modrice, kao i da je dete često prisustvovalo ovim svađama. Po napuštanju zajednice otišla je da živi kod svojih roditelјa. Navodi tužilјe u pogledu vršenja nasilјa u porodici nisu ničim bili potkreplјeni. Presudom Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018. godine u stavu prvom izreke, brak zaklјučen dana 06.05.2014. je razveden na osnovu člana 41. Porodičnog zakona. U stavu drugom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca pa je zajedničko maloletno dete stranaka sin poveren ocu koji će samostalno vršiti roditelјsko pravo. Obavezana je tužena-protivtužilјa da na ime svog doprinosa u izdržavanju deteta plaća mesečno određeni novčani iznos. Presudom je uređen je način održavanja ličnih odnosa detat sa majkom. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilјe-protivtužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018.

Ceneći navode revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi na potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenili materijalno pravo, a pri čemu su se shodno citiranim propisima prevashodno rukovodili interesima maloletnog deteta, pravilno ocenjujući da je u interesu deteta da za sada ostane u domaćinstvu kod oca, tj. da se vršenje roditelјskog prava nad maloletnim poveri njegovom ocu a da majka ima pravo viđanja sa detetom, budući da je otac ostvario bolju emocionalnu povezanost sa detetom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Gardel protiv Francuske

Presuda je povezana sa rešenjem Gž 3189/19 od 22.08.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje rešenje Višeg suda u Beogradu P.br. 11293/18 od 11.12.2018. godine u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije radi kršenja lјudskih prava jer je tužena svojim dopisom dostavile lične podatke tužioca i njegove porodice Komisiji Federacije BiH.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Jurišić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Ržg 2/16 od 17.06.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača izjavlјena protiv rešenja Višeg suda u Somboru posl. br.R4p.2/16 od 26.5.2016. godine se odbacuje kao neblagovremena.

Pobijanim prvostepenim rešenjem odbijen je prigovor predlagača B.Đ. kojim je tražio da se utvrdi da mu je u postupku koji se vodi pred Višim sudom u Somboru pod posl. brojem P.32/2014 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Protiv ovog rešenja predlagač je izjavio žalbu u kojoj predlaže da Apelacioni sud naloži Višem sudu u Somboru postupanje po tužbi ovde predlagača u nepresuđenom delu kojim je tražena naknada materijalne štete, iz razloga što je predlagač starija i bolesna osoba pa je neophodna posebna hitnost u postupanju.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Kostić protiv Srbije

Odluka Ustavnog suda Republike Srbije\r\nhttps://ustavni.sud.rs/sudska-praksa/baza-sudske-prakse/pregled-dokumenta?PredmetId=16038\r\nkojom se usvaja ustavna žalba D.K. i utvrđuje da su u izvršnom postupku pred osnovnim sudom povređena prava roditelja i pravo na suđenje u razumnom roku

Član 8 | DIC | Milovanović protiv Srbije

Član 8 | DIC | Tomić protiv Srbije

Tematski povezani sadržaj u biblioteci Pravosudne akademije

Nastavni materijal

Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života i prava deteta praksa ESLjP
poštovanje porodičnog života poštovanje privatnog života prava deteta
Pravo na pravično suđenje u praksi ESLjP uz poseban osvrt na porodične sporove
Evropska konvencija o ljudskim pravima porodični sporovi prava deteta pravo na pravično suđenje

Publikacije

Moja prava u izvršnom postupku
vodič izvršni postupak otvorena vrata pravosuđa postupak izvršenja

Tematski povezani sadržaj na CrossReference

presude

Presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž2 30/2023 od 28.2.2024.
najbolji interes deteta nasilje u porodici poštovanje porodičnog života roditeljsko pravo izdržavanje deteta