ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ДРУГО ОДЈЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ АНТОВИЋ И МИРКОВИЋ ПРОТИВ ЦРНЕ ГОРЕ
(Представка бр. 70838/13)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
28. новембар 2017. године
Ова пресуда ће постати коначна под околностима предвиђеним чланом 44 став 2 Конвенције. Може бити предмет редакцијске измјене.
У предмету Антовић и Мирковић против Црне Горе, Европски суд за људска права (Друго одјељење), на засиједању Вијећа у саставу:
Роберт Спано, Предсједник,
Јулиа Лаффранqуе,
Леди Бианку,
Небојша Вучинић,
Паул Лемменс,
Јон Фридрик Кјøлбро,
Стéпхание Моуроу-Викстрöм, судије,
и Станлеy Наисмитх, регистрар Одјељења
Након вијећања на сједници затвореној за јавност, дана 31. октобра 2017. године, донио је следећу пресуду која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је покренут представком (бр. 70838/13) против Црне Горе која је поднијета Суду на основу члана 34 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту “Конвенција”) од стране двоје држављана Црне Горе, г-ђе Невенке Антовић и г-дина Јована Мирковића (у даљем тексту: “подносиоци представке), 25. октобра 2013. године.
2. Подносиоце представке је заступао г-дин В. Радуловић, адвокат из Подгорице. Владу Црне Горе (у даљем тексту “Влада”) је првобитно заступао г-дин З. Пажин, њен заступник у то вријеме, а затим г-ђа В. Павличић, новоизабрана заступница.
3. Подносиоци представке су навели да је незаконитим постављањем и употребом видео надзора у амфитеатрима у којима су држали предавања повријеђено њихово право на поштовање приватног живота.
4. Дана 3. децембра 2014. године жалба због видео надзора је комуницирана Влади а остатак представке је проглашен неприхватљивим на основу Правила 54 став 3 Пословника Суда.
ЧИЊЕНИЦЕ
I. ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
5. Подносиоци представке су рођени 1969. године и 1961. године и живе у Подгорици.
А. Видео надзор
6. Дана 1. фебруара 2011. године Декан Природно-математичког факултета Универзитета Црне Горе, на сједници Савјета факултета, обавијестио је професоре који су предавали на том факултету, укључујући подносиоце представке, “да је уведен видео надзор” и да је спроведен у амфитеатрима у којима су се одржавала предавања.
7. Дана 24. фебруара 2011. године, Декан је донио одлуку о увођењу видео надзора у седам амфитеатара и испред деканата. У одлуци је наведено да је циљ мјере да се обезбиједи сигурност имовине и људи, укључујући студенте, и праћење извршавања наставних активности. У одлуци је наведено да је приступ добијеним подацима заштићен кодовима који су познати само Декану. Подаци ће се чувати годину дана.
8. Дана 14. марта 2011. године подносиоци представке су се жалили Агенцији за заштиту личних података (у даљем тексту: “Агенција”) због видео надзора и сакупљања података без њиховог пристанка. Позвали су се на Закон о заштити личних података (видјети доње ставове 24-27). Подносиоци представке су навели, конкретно, да је амфитеатар у којима су држали предавања био закључан прије и послије предавања, да су једина имовина били фиксирани столови и столице и табла, да нијесу видјели разлог за страх за било чију безбједност, и да је, у сваком случају, било другог начина да се заштите људи и имовина и прати извршавање наставе. Они су затражили уклањање камера и брисање података.
9. Дана 21. марта 2011. године два инспектора из Агенције сачинила су записник након посјете Природно-математичком факултету наводећи да је видео надзор у складу са Законом о заштити личних података. По њима, било је случајева уништавања универзитетске имовине, увођења животиња, уношења пића и дуванских производа, као и присуства људи који нијесу студенти. Такође су примијетили да камере стварају “слике са удаљености без јасне резолуције, што значи да карактеристике људи [не могу бити] јасно препознатљиве”, да не постоји могућност зумирања и да не репродукују аудио запис. Иако је одлуком о увођењу видео надзора предвиђено да подаци буду чувани годину дана, могућности сервера су биле такве да су се подаци могли чувати само тридесет дана након чега су аутоматски брисани новим симцима. Инспектори су такође примијетили да је обавјештење о “планирању увођења видео надзора” дато на сједници Савјета факултета 1. фебруара 2011. године.
10. Дана 22. марта 2011. године подносиоци представке су поднијели приговор на извјештај, наводећи, интер алиа, да они нијесу били упознати са било којим од наводних инцидената и да, у сваком случају, није јасно како би камере могле обезбиједити сигурност имовине и људи. Они су се сложили да би постојање камера изнад улаза и излаза из универзитетске зграде можда могло бити адекватан облик обезбјеђивања такве сигурности. Такође су навели да запослени “нијесу били обавијештени о увођењу видео надзора у писаном облику прије почетка вршења истог”. Наводно, одлука је донијета 24. фебруара 2011. године, док је надзор започет неколико недјеља раније. Нијесу навели тачан датум али су се позвали на сједницу од 1. фебруара 2011. године (видјети горњи став 6).
11. Дана 28. априла 2011. године, након приговора подносилаца представке на извјештај, Савјет Агенције за заштиту личних података је донио рјешење којим се налаже Природно-математичком факултету да уклони камере из амфитеатара у року од петнаест дана јер видео надзор није био у складу са Законом о заштити личних података, нарочито са члановима 10, 35 и 36 (видјети доње ставове 24 и 26-27). Конкретно, Савјет је утврдио да нијесу испуњени разлози за увођење видео надзора предвиђени чланом 36, с обзиром да није било доказа да постоји било каква опасност за безбједност људи и имовине у амфитеатрима, још мање за повјерљиве податке, и да надзор предавања не спада у легитимне основе за увођење видео надзора. Ни једна од страна није покренула управни спор пред судом против ове одлуке.
12. Дана 25. јануара 2012. године, Природно-математичком факултету достављена је одлука Савјета Агенције од 28. априла 2011. године. Камере су уклоњене најкасније 27. јануара 2012 године. Изгледа да су подаци који су били прикупљени такође обрисани неодређеног датума.
Б. Парнични поступак
13. Дана 19. јануара 2012. године подносиоци представке су поднијели тужбу за накнаду штете против Универзитета Црне Горе, Агенције за заштиту личних података и државе Црне Горе због повреде права на приватни живот, нарочито због неовлашћеног сакупљања и процесуирања података о њима. Конкретно, навели су да такво мијешање у њихове приватне животе, без икакве могућности да контролишу тај процес, није предвиђено ни једним прописом па да, сходно томе, није у складу са законом, у смислу члана 8 став 2 Конвенције. Такође су тврдили да се није тежило легитимном циљу и да није било неопходно у демократском друштву. Позвали су се на релевантне одредбе Закона о заштити личних података, члан 8 Конвенције и релевантну праксу Суда.
14. Дана 27. децембра 2012. године Основни суд у Подгорици је пресудио против подносилаца представке. Основни суд је утврдио да појам приватног живота сигурно укључује активности у пословној и професионалној области. Такође је утврдио, ипак, да је Универзитет јавна институција која спроводи активности од јавног интереса, позив редовног професора је такође јаван, па да, стога, видео надзором амфитеатра као јавног мјеста није могуће повриједити право подносилаца представке на поштовање њиховог приватног живота. То је радно мјесто, исто као што је судница или скупштина, гдје професори никада нијесу сами, па се, сходно томе, нијесу могли позивати на повреду било којег права на приватност. Подаци који су сакупљени такође се не могу сматрати личним подацима. Пропуст Универзитета да одмах уклони камере је био неовлашћен, али се не може оквалификовати као мијешање у приватни живот подносилаца представке, па је, стога, нерелевантан. Суд је даље примијетио да је такав закључак у складу са праксом Суда, с обзиром да надгледање радњи које се обављају у јавности није мијешање у приватни живот особе када то значи само биљежење онога што други могу да виде уколико се нађу на истом мјесту у исто вријеме. Суд је такође примијетио да надгледање радњи појединца на јавном мјесту фотографском опремом која само тренутно биљежи визуелне податке, не доводи до мијешања у приватни живот појединца, што би се могло десити када би било који дио тог материјала постао јавно доступан. Закључио је да постављањем и употребом видео надзора и сакупљањем података на тај начин нијесу повријеђена права на приватност подносилаца представке, па им, стога, нијесу проузроковали ни душевни бол. Током поступка један од свједока је изјавио да је било случајева крађе и оштећења ентеријера у згради и да је једном приликом нестало пет лап топова из лабораторије. Ови догађаји су довели до унајмљивања приватне агенције за обезбјеђење двије или три године раније. На основу изјаве свједока, полиција је предложила увођење опреме за видео надзор на просторијама факултета. Суд се, у свом дијелу, није бавио овим питањима.
15. Дана 31. децембра 2012. године, подносиоци представке су уложили жалбу. Позвали су се, интер алиа, на члан 8 Конвенције. Тврдили су, конкретно, да мијешање у њихово право на поштовање приватног живота није било у складу са било којим законом, па да је, сходно томе, било у супротности са чланом 8 став 2 Конвенције. Такође није било неопходно у демократском друштву. Поред тога, Основни суд се није позвао на било које законске одредбе у доношењу пресуде против њих и није испитао њихове наводе.
16. Дана 17. јула 2013. године Виши суд у Подгорици је потврдио првостепену пресуду, прихватајући њено образложење у суштини. Виши суд је конкретно утврдио да подносиоци представке нијесу доказали да је повријеђено њихово право на приватност и утврдио да је првостепени суд “дао јасан осврт на однос праксе Европског суда за људска права и конкретног случаја. Суд је размотрио остале аргументе подносилаца представке и утврдио да нијесу оправдали пресуду другачију него у конкретном предмету”.
17. Подносиоци представке нијесу уложили уставну жалбу.
II . РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО
А. Устав Црне Горе (објављен у “Сл. листу Црне Горе” бр. 01/07)
18. Чланом 40 је предвиђено да свако има право на поштовање приватног и породичног живота.
19. Чланом 43 је предвиђено да свако има право да буде упознат са подацима који су прикупљени о његовој личности и право на судску заштиту у случају злоупотребе.
20. Чланом 28 став 2 су загарантована, интер алиа, приватност и лична права.
21. Чланом 24 став 1 је предвиђено да се зајемчена људска права и слободе могу ограничити само законом у обиму који допушта Устав у мјери која је неопходна да би се у отвореном и слободном демократском друштву задовољила сврха због које је ограничење дозвољено.
22. Чланом 149 је предвиђено да Уставни суд одлучује о уставној жалби поднијетој због повреде људских права и слобода зајамчених Уставом, након исцрпљивања свих дјелотворних правних средстава.
23. Устав је ступио на снагу 22. октобра 2007. године.
Б. Закон о заштити података о личности (објављен у “Сл. листу ЦГ”, бр. 79/08, 70/09 и 44/12)
24. Чланом 10 је предвиђено да се обрада личних података може вршити по претходној сагласности лица чији се лични подаци обрађују, која се може опозвати у сваком тренутку.
25. Чланом 21 је предвиђено да је руковалац збирке личних података обавезан да, када подаци нијесу прикупљени директно од лица на које се односе, најкасније непосредно прије почетка обраде личних података то лице обавијести о, интер алиа, правном основу и намјени сакупљања података и о праву приступа подацима.
26. Чланом 35 (1) је предвиђено да јавни сектор може да врши видео надзор приступа службеним просторијама.
27. Чланом 36 је предвиђено да се видео надзор може вршити у службеном или пословном простору ако то налажу разлози заштите безбједности лица или имовине или тајних података ако се то не може остварити на други начин.
28. Чланом 48 је предвиђено да руковалац збирке личних података одговара за штету коју је лице претрпјело због повреде права прописаних овим законом, у складу са општим правилима о накнади штете.
29. Члановима 49-73 предвиђени су детаљи о Агенцији и активностима надзора.
30. Члановима 49, 51 и 52 је дефинисано да је Агенција као независни надзорни орган, сачињена од Савјета Агенције и директора. Савјет Агенције има предсједника и два члана које именује Скупштина и који за свој рад одговарају Скупштини.
31. Чланом 50 је предвиђено да Агенција врши надзор над спровођењем заштите личних података у складу са овим законом; рјешава по захтјевима за заштиту података; даје мишљења у вези примјене овог Закона; даје сагласност у вези са успостављањем збирки личних података; даје мишљење у случају када постоји сумња да ли се одређени скуп личних података сматра збирком у смислу овог закона; прати примјену организационих и техничких мјера за заштиту личних података; даје предлоге и препоруке за унапрјеђење заштите личних података; даје мишљење да ли одређени начин обраде личних података угрожава права и слободе лица; сарађује са органима надлежним за надзор над заштитом личних података у другим земљама; сарађује са надлежним државним органима у поступку припреме прописа који се односе на заштиту личних података; даје предлог за оцјену уставности закона, односно уставности и законитости других прописа којима се уређује заштита података; као и друге послове у складу са овим законом и Законом о слободном приступу информацијама.
32. Члановима 56-72 је предвиђено да Агенција спроводи своје послове преко контролора који сачињавају записнике о свом раду. Странке могу уложити приговор на записник контролора и Савјет Агенције мора одлучити по њему. Својим рјешењима Агенција може, интер алиа, да нареди да се неправилности у обради личних података отклоне у одређеном року; да привремено забрани обраду личних података који се обрађују супротно закону; да нареди брисање података прикупљених без правног основа. Против рјешења агенције може се водити управни спор.
Ц. Закон о облигационим односима из 2008. године (објављен у “Сл. листу ЦГ”, бр. 47/08 и 04/11)
33. Члановима 151, 206 и 207 Закона о облигационим односима, узевши скупа, је предвиђено, интер алиа, да свако ко је претрпио страх, физички бол или душевне болове због повреде угледа или личног интегритета, слободе или права личности, има право да тражи доношење привремене мјере, да тужи за новчану накнаду и захтијева друге облике накнаде “који могу омогућити” адекватну надокнаду за нематеријалну штету.
34. Чланом 166 је предвиђено, интер алиа, да правно лице, укључујући државу, одговара за штету коју његов орган проузрокује “трећем лицу” у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 8 КОНВЕНЦИЈЕ
35. Подносиоци представке су се жалили на основу члана 8 Конвенције да је наводним незаконитим постављањем и употребом опреме за видео надзор у амфитеатрима универзитета у којима су они држали часове, повријеђено њихово право на поштовање приватног живота. Релевантни члан гласи како слиједи:
“1. Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке.
2. Јавне власти се неће мијешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбједности, јавне безбједности или економске добробити земље, ради спрјечавања нереда или криминала, заштите здравља или морала или ради заштите права и слобода других.”
36. Влада је оспорила ове наводе.
А. Прихватљивост
1. Поднесци странака
37. Влада је тврдила да све професионалне и пословне активности не спадају у оквир приватног живота. Универзитет је јавна институција а предавање је дјелатност од јавног интереса. Зона која је била под надзором је радна зона ван оквира личне независности, за разлику од кабинета професора, гдје може постојати одређен ниво личне независности.
38. Влада је даље тврдила да подносиоци представке нијесу исцрпили све дјелотворне домаће правне љекове, конкретно уставну жалбу.
39. Подносиоци представке су оспорили наводе Владе. Конкретно, они су тврдили да уставна жалба у том времену није била дјелотворан правни лијек.
2. Процјена Суда
(а) Примјењивост члана 8
40. Релевантни принципи у овом смислу су дати у, на примјер, Ниемиетз против Њемачке (16. децембар 1992. године, ставови 29-31, Серија А, бр. 251-Б); Пецк против Уједињеног Краљевства (бр. 44647/98, ставови 57-58, ЕЦХР, 2003-И); Халфорд против Уједињеног Краљевства (25. јун 1997. године, ставови 44-46, Репортс оф Јудгментс анд Децисионс 1997-ИИИ), Фернàндез Мартинез против Шпаније [ВВ] (бр. 56030/07, ставови 109-110, ЕЦХР 2014 (изводи)); и Бăрбулесцу против Румуније [ВВ] (бр. 61496/08, ставови 70-73, 5. септембар 2017. године).
41. Конкретно, Суд понавља да је “приватни живот” широк термин који није подложан исцрпној дефиницији и да би било сувише рестриктивно ограничавати појам “приватни живот” на “унутрашњи круг” у којем појединац може да живи свој лични живот онако како сам изабере и из њега искључи читав спољашњи свијет који није обухваћен тим кругом (видјети Ниемиетз, горе цитиран, став 29). Тако је чланом 8 загарантовано право на “приватни живот” у ширем смислу, укључујући право на вођење “приватног друштвеног живота”, односно, могућност за појединца да развије свој друштвени идентитет. У том смислу, ово право гарантује могућност приступа другима како би се успоставиле и развиле везе са њима (видите Бăрбулесцу, горе цитиран, став 70 и ставови тамо цитирани).
42. Суд је већ утврдио да појам “приватни живот” може укључивати професионалне активности или активности које се врше у јавном контексту (видјети Бăрбулесцу, горе цитиран, став 71 и ставови тамо цитирани). Након свега, то је током радног вијека за већину људи значајна, ако не и највећа, могућност да развију односе са спољним свијетом, и није увијек могуће јасно разликовати која од активности појединца представља дио његовог професионалног живота, а која не (видјети Ниемиетз, горе цитиран, став 29). Стога, постоји зона интеракције особе са другима, чак и у јавном контексту, који се може сврстати под “приватни живот” (видјети Пецк, горе цитиран, став 57), а професионални живот је његов дио (видјети Фернàндез Мартинез, горе цитиран, став 110 ин фине).
43. Како би се утврдило да ли је појам “приватни живот” примјењив, Суд је у неколико наврата испитивао да ли су појединци имали разумна очекивања да њихов приватни живот буде поштован и заштићен. У том смислу, наведено је да је разумно очекивање приватности значајан иако не неопходно одлучујући фактор (видјети Бăрбулесцу, горе цитиран, став 73 и ставови тамо цитирани).
44. Враћајући се на предметни случај Суд примјећује да су универзитетски амфитеатри радна мјеста професора. То су мјеста на којима они не само да подучавају студенте, већ постоји интеракција са њима, и тиме се развијају заједнички односи и гради њихов друштвени идентитет. Већ је утврђено да се тајни видео надзор запосленог на радном мјесту, као такав, мора сматрати као значајно ометање приватног живота запосленог. Садржи документацију која је забиљежена и која се може репродуковати, о понашању лица на његовом / њеном радном мјесту, а које запослени, због обавезе на основу уговора о раду да ради на том радном мјесту, не може избјећи (видјети Кӧпке против Њемачке (одл.), бр 420/07, 5. октобар 2010. године). Не постоји разлог да Суд одступи од тог налаза чак и када је у питању видео надзор запослених и њихових радних просторија који није тајан. Надаље, Суд је такође нашао да чак и кад су прописи послодавца у односу на приватни живот запосленог на радном мјесту рестриктивни, они га не могу сводити на нулу. Поштовање приватног живота наставља да постоји, чак иако оно може бити смањено колико је неопходно (видјети Бăрбулесцу, горе цитиран, став 80).
45. У смислу горе наведеног, Суд сматра да се подаци сакупљени путем оспореног видео надзора односе на “приватни живот” подносилаца представке, чиме је члан 8 примјењив у њиховој жалби.
(б) Исцрпљивање домаћих правних љекова
46. Релевантни принципи у овом смислу наведени су у пресуди Вучковић и други против Србије (прелиминарне примједбе) ([ВВ], бр. 17153/11 и 29 других, ставови 69-75, 25. март 2014. године).
47. Враћајући се на предметни случај, Суд је већ примијетио да се уставна жалба у Црној Гори може у принципу сматрати дјелотворним правним лијеком од 20. марта 2015. године (видјети Сиништај и други против Црне Горе, бр. 1451/10 и 2 друга, став 123. 24. новембар 2015. године). Суд понавља у том смислу да, иако може бити изузетака који могу бити оправдани специфичним околностима сваког предмета, питање да ли су домаћи правни љекови исцрпљени је углавном одређено према датуму када је представка поднијета Суду (видјети Бауманн против Француске, бр. 33592/96, став 47, ЕЦХР 2001-В (изводи)). С обзиром да су подносиоци представке поднијели представку у октобру 2013. године, што је много раније него што је уставна жалба постала дјелотворан правни лијек у туженој држави, Суд сматра да није било неопходно да искористе тај правни лијек (видјети Сиништај и други против Црне Горе, горе цитиран, ставови 124-125). Стога, приговори Владе морају бити одбијени.
(ц) Закључак Суда
48. Суд примјећује да представка није очигледно неоснована у смислу члана 35 став 3 (а) Конвенције. Даље примјећује да није неприхватљива по било ком другом основу. Стога мора бити проглашена прихватљивом.
Б. Основаност
1. Поднесци странака
(а) Подносиоци представке
49. Подносиоци представке су тврдили да је оспорени видео надзор био
незаконит, да није тежио легитимном циљу и да није био неопходан у демократском друштву. Декан Факултета је сакупљао и процесуирао податке сакупљене на тај начин без икаквих ограничења па подносиоци представке нијесу имали дјелотворну контролу над тим информацијама. Агенција такође није испунила своје законске обавезе, што је додатно учинило мијешање арбитрарним.
(б) Влада
50. Влада је тврдила да се не може сматрати да је надзор над активностима које се спроводе на јавном мјесту или фотографском опремом мијешање у приватни живот појединца осим ако је откривен или објављен, што овдје није био случај.
51. Влада је даље навела да је спорно мијешање, и поред одређених административних пропуста, било законито, да је тежило легитимном циљу, и да је било неопходно у демократском друштву.
52. Циљ којем се тежило, а који не би могао бити постигнут на мање инвазиван начин, била је превенција и истрага инцидената који су се односили на безбједност, као што су провале и крађе, у којима је имовина која припада и универзитету и запосленима, укључујући професоре, била украдена. Такође је за циљ имала превенцију уношења ватреног оружја, “недозвољеног увођења животиња”, просјачења, као и инцидената у амфитеатрима у којима је према професорима употребљавано физичко насиље. Чак је и полиција препоручила постављање опреме за видео надзор.
53. Влада је даље тврдила да су сви укључени појединци, укључујући подносиоце представке, били благовремено обавијештени о тој мјери, да сакупљени подаци нијесу злоупотријебљени ни на који начин и да им је само Декан факултета имао приступ. Стога, подаци су се користили искључиво у сврхе предвиђене законом и у ограниченом временском периоду, с обзиром да су се подаци аутоматски брисали након тридесет дана. Влада је даље тврдила да су камере биљежиле слике са ниском резолуцијом, да нијесу имале могућност зумирања, и да су њихове локације и углови снимања били постављени „у складу са методолошком анализом ризика, али и заштитом података о личности“
54. Влада је тврдила да државе имају широко поље процјене када је ријеч о видео надзору у јавном интересу, и да је тужена држава поступала у складу са националним и европским правним стандардима. У сваком случају, није задатак Суда да процјењује како домаћи судови тумаче и примјењују националне законе, нити њихове налазе и закључке, а домаћи судови нијесу утврдили повреду права подносилаца представке на приватни живот.
2. Процјена Суда
55. Суд је већ утврдио у конкретном предмету да видео надзор запосленог на радном мјесту, било да је тајни или не, мора бити разматран као значајно мијешање у приватни живот запосленог (видјети горњи став 44), и стога сматра да представља мијешање у смислу члана 8. Свако мијешање на основу члана 8 став 2 може бити оправдано само ако је у складу са законом, тежи једном од више легитимних циљева на које се односи та одредба и ако је неопходно у демократском друштву како би се постигао тај циљ (видјети Вукота-Бојић против Швајцарске, бр. 61838/10, став 60, 18. октобар 2016. године).
56. Суд примјећује да домаћи судови нијесу испитали питање усклађености поступака са законом, с обзиром да првенствено нијесу разматрали спорни видео надзор представља мијешање у приватни живот подносилаца представке.
57. Ипак, Агенција за заштиту личних података и том је приликом експлицитно утврдила да није било у складу са законом, нарочито са члановима 10, 35 и 36 Закона о заштити личних података (видјети горњи став 11).
58. Суд примјећује, у том смислу, да је чланом 35 предвиђено да јавне институције – универзитет је, и на основу тврдње саме Владе, један од њих – могу вршити видео надзор приступа службеним просторијама. Међутим, у конкретном случају видео надзор је вршен у амфитеатрима.
59. Штавише, чланом 36 је предвиђено да опрема за видео надзор може бити постављена у службеним или пословним просторијама, али само уколико цилљеви предвиђени тим чланом, нарочито безбједност људи и имовине, не може бити постигнута на други начин. Суд примјећује да је видео надзор у конкретном предмету уведен да би се обезбиједила сигурност имовине и људи, укључујући студената, и због надзора наставе. Суд примјећује да један од тих циљева, нарочито надзор наставе уопште, није предвиђен законом као основа за видео надзор. Даље, Агенција је експлицитно утврдила да није било доказа о угрожености људи или имовине, што би био један од разлога који би оправдао увођење видео надзора (видјети горњи став 11), а домаћи судови се нијесу уопште бавили тим питањем (видјети горњи став 14 ин фине). Влада, са своје стране, није доставила ни један супротан доказ у том смислу (видјети горњи став 52) нити је показала да је претходно разматрана било која друга мјера као алтернатива.
60. С обзиром да релевантни закони експлицитно предвиђају да одређени услови буду испуњени прије него што се прибјегне увођењу камера, а у конкретном предмету ти услови нијесу испуњени, а узимајући у обзир одлуку Агенције у том смислу (у одсуству било каквог испитивања питања од стране домаћих судова), Суд не може осим да закључи да предметно мијешање није било у складу са законом, што је чињеница која је довољна да буде повреде члана 8. Имајући у виду горњи закључак, Суд не сматра неопходним да разматра да ли су испоштовани остали захтјеви члана 8 став 2 (видјети Амман против Швајцарске [ВВ], бр. 27798/95, став 81, ЕЦХР 2000- ИИ, и Вукота-Бајић, горе цитирана, став 78).
II. ПРИМЈЕНА ЧЛАНА 41 КОНВЕНЦИЈЕ
61. Члан 41 Конвенције предвиђа:
“Када Суд утврди прекршај Конвенције или Протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само дјелимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.”
А. Штета
62. Подносиоци представке су тражили по 1.000,00 еура на име нематеријалне штете.
63. Влада је оспорила овај захтјев.
64. Суд додјељује по 1.000,00 еура подносиоцима представке на име нематеријалне штете.
Б. Трошкови и издаци
65. Подносиоци представке су такође тражили 1.312,50 еура на име трошкова насталих пред домаћим судовима и 357,00 еура на име трошкова насталих пред Судом.
66. Влада је оспорила захтјев подносилаца представке.
67. На основу праксе Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова поступка само ако докаже да су ти трошкови стварно и неопходно настали и да су разумни у износу. У конкретном предмету разматрајући документа која је имао на располагању и на основу горе наведених критеријума, Суд сматра разумним да додијели подносиоцима представке укупан износ од 1.669,50 еура као накнаду за све трошкове.
Ц. Камата
68. Суд сматра да је примјерено да каматна стопа буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процента поена.
СА ОВИХ РАЗЛОГА, СУД
1. Проглашава, већином гласова, представку прихватљивом;
2. Утврђује са четири гласа за и три против, да је било повреде члана 8 Конвенције;
3. Утврђује, са четири гласа за и три против,
(а) да тужена држава треба да плати подносиоцима представке, у року од три мјесеца од дана када је пресуда постала коначна, у складу са чланом 44 став 2 Конвенције, следеће износе:
(и) 1.000,00 (хиљаду еура), сваком, плус било који порези који се могу наплатити, на име нематеријалне штете;
(ии) 1.669,50 (хиљаду шест стотина шесдесет девет еура и 50 центи), укупно, плус било који порези који се могу наплатити подносиоцима представке, на име трошкова поступка;
(б) да ће се од дана истека горе поменута три мјесеца до дана исплате обрачунавати камата која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процента поена;
Сачињено на енглеском језику, у писменој форми, дана 28. новембра 2017. године, на основу Правила 77 став 2 и 3 Пословника Суда.
Станлеy Наисмитх Регистрар
Роберт Спано Предсједник
У складу са чланом 45 став 2 Конвенције и Правилом 74 став 2
Пословника Суда уз ову пресуду су приложена следећа издвојена мишљења:
(а) заједничко сагласно мишљење судија Вучинић и Лемменс;
(б) заједничко издвојено мишљење судија Спано, Бианку и Кјøлбро.
Р.С. С.Х.Н.
ЗАЈЕДНИЧКО САГЛАСНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈА ВУЧИНИЋ И ЛЕММЕНС
1. У потпуности смо сагласни са утврђивањем повреде члана 8 Конвенције. Ипак, преферирамо мало другачије образложење.
2. Ово је предмет о видео надзору универзитетских сала у којима су подносиоци представке, два професора, подучавали студенте. Главно питање пред Судом је било да ли је члан 8 примјењив на чињенице из овог предмета.
Док већина сматра да су универзитетске сале „радна мјеста“ професора и прилазе предмету као да се тиче мијешања у приватни живот запосленог од стране његовог послодавца (вијети став 44 пресуде), ми би жељели да више пажње поклонимо природи активности која је била под надзором.
3. Важан аспект права на поштовање приватног живота је „право да се живи приватно, ван нежељене пажње“ (видјети Смирнова против Русије, бр. 46133/99 и 48183/99, став 95, ЕЦХР 2003-ИX (изводи), Сидабрас и Џиаутас против Литваније, бр. 55480/00 и 59330/00, став 43, ЕЦХР 2004-ВИИИ; Цоудерц и Хацхетте Филипаццхи Ассоциéс против Француске [ВВ], бр. 40454/07, став 83, ЕЦХР 2015 (изводи); Сатакуннан Марккинапрӧсси Оy и Сатамедиа Оy против Финске [ВВ], бр. 931/13, став 130, ЕЦХР 2017 (изводи); и Бăрбулесцу против Румуније [ВВ], бр. 61496/08, став 70, ЕЦХР 2017 (изводи)).
Ипак, чланом 8 Конвенције је такође загарантован развој, без спољног мијешања, личности сваког појединца у његовим или њеним односима са другим људима. Стога, постоји зона интеракције међу појединцима, чак и у јавном контексту, који се може подвести под област приватног живота (видјети П.Г. и Ј.Х. против Уједињеног Краљевства, бр. 44787/98, став 56, ЕЦХР 2001-ИX; Пецк против Уједињеног Краљевства, бр. 44647/98, став 57, ЕЦХР 2003-И; Перрy против Уједињеног Краљевства, бр. 63737/00, став 36, ЕЦХР 2003-ИX (изводи); Узун против Њемачке, бр. 35623/05, став 43, ЕЦХР 2010 (изводи); Вон Ханновер против Њемачке (бр. 2) [ВВ], бр. 40660/08 и 60641/08, став 95, ЕЦХР 2012; Цоудерц и Хацхетте Филипаццхи Ассоциéс, горе цитирана, став 83; Вукота-Бојић против Швајцарске, бр. 61838/10, став 52, 18. октобар 2016. године; Магyар Хелсинки Бизоттсáг против Мађарске [ВВ], бр. 18030/11, став 191, ЕЦХР 2016; и Сатакуннан Марккинапöрсси Оy и Сатамедиа Оy, горе цитирана, став 131).
Постоје бројни елементи релевантни за разматрање питања да ли се мјере спроведене ван нечијег дома или личних просторија односе на приватни живот. С обзиром да постоје прилике када се људи свјесно или намјерно укључују у активности које могу бити снимане или јавно објављиване, разумна очекивања појединца када је у питању приватност могу бити значајан али не нужно и одлучујући фактор (видјети П.Г. и Ј.Х. против Уједињеног Краљевства, горе цитирана, став 57; Перрy, горе цитиран, став 37; Узун, горе цитиран, став 44, Вукота-Бојић, горе цитиран, став 54; и Магyар Хелсинки Бизоттсáг, горе цитиран, став 193).
4. Конкретни предмет се не тиче безбједоносних камера постављених, на примјер, на улазу и излазу из универзитетске зграде. Односи се на видео надзор у амфитеатрима. Док је безбједност људи и имовине наведена као један од циљева ове мјере (видјети став 7 пресуде), Савјет Агенције за заштиту личних података ово оправдање није сматрао увјерљивим (видјети став 11 пресуде). Други циљ који је наведен јесте надзор активности предавања (видјети став 7 пресуде). Чињеница да је Декан био тај који је имао приступ тракама може да потврди да је то заиста био циљ којем се тежило.
Универзитетске сале нијесу ни приватна нити јавна мјеста. То су мјеста гдје наставници сријећу њихове студенте и у медјусобној су интеракцији (видјети став 44 пресуде).
Ова комуникација наравно није чисто друштвене природе. Мјесто је врло специфично. Наставници подучавају студенте који су уписани на њиховим часовима. Однос између наставника и студента се обликује током цијелог периода предавања (година или семестар). У сали професор може дозволити себи да се понаша (“дјелује”) на начин на који то можда никада не би чинио ван учионице.
Нама изгледа да у таквој интеракцији наставник може очекивати приватност, у смислу да може нормално очекивати да оно што се догађа у учионици буде праћено само од стране оних који су уписани да похађају часове и који их заправо и похађају. Без “нежељене пажње” од других који немају никакве везе са часом. Може бити изузетака, на примјер када се предавање снима у едукативне сврхе, укључујући за студенте који нијесу у могућности да физички присуствују часу. Ипак, у случају подносилаца представке, то није била сврха.
Ми сматрамо да макар у академском окружењу, гдје су и активности предавања и учења покривене академском слободом, наведена очекивања поштовања приватности могу бити сматрана као “разумна”.
Надзор, као мјера контроле од стране Декана, по нашем мишљењу, није нешто што би наставници нормално морали очекивати.
Узимајући у обзир специфичне карактеристике односа наставник-студент, није нам тешко да закључимо да је примјењив члан 8 Конвенције.
5. Горе наведено не значи да видео надзор у салама није могућ.
Могу постојати добри разлози за стављање сала под видео надзор. Али, с обзиром да је члан 8 примјењив, таква мјера се мора ускладити са условима наведеним у члану 8 став 2 (видјети став 55 пресуде). Ово значи, између осталог, да мора постојати одговарајући законски основ, да обим надзора мора бити ограничен, и да постоје гаранције против злоупотребе.
6. У конкретном предмету, сагласни смо са пресудом у дијелу у којем је закључено да спорно мијешање није било у складу са законом и да стога представља повреду члана 8 (видјети ставове 56-60 пресуде).
ЗАЈЕДНИЧКО ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈА СПАНО, БИАНКУ И КЈØЛБРО
1. По мишљењу већине, спорни видео надзор универзитетских сала гдје су подносиоци представке предавали као професори, односио се и представљао је мијешање у приватни живот подносилаца представке који је заштићен чланом 8 Конвенције (видјети ставове 44-45 и 56 пресуде). Како се, с уважавањем, не слажемо са овим мишљењем, гласали смо против проглашавања представке прихватљивом и утврђивања повреде члана 8 Конвенције.
2. По нашем мишљењу, а како је у доњем тексту објашњено, пресуда превазилази оквире члана 8 став 1 Конвенције и може имати значајне посљедице.
3. Суд је одлучивао у бројним предметима у вези надзора на јавним мјестима, укључујући видео надзор, и из судске праксе произилази да такав надзор не покреће аутоматски питање на основу члана 8 став 1 Конвенције.
4. У овом контексту, Суд је тврдио да је “приватни живот” непримјењив на мјестима која су слободно доступна јавности и која се користе за активности које се не односе на приватни живот учесника (видјети Стеел и Моррис против Уједињеног Краљевства (одл.), бр. 68416/01, 22. октобар 2002. године). Даље, нормална употреба безбједоносних камера, било на јавним улицама или просторијама, као што су шопинг центри или полицијске станице, као таква не покреће питање на основу члана 8 став 1 Конвенције (видјети Пецк против Уједињеног Краљевства, бр. 44647/98, став 59, ЕЦХР 2003-И, и Перрy против Уједињеног Краљевства, бр. 63737/00, ставови 38 и 40, ЕЦХР 2003- ИX (изводи)). На основу изнијетог, снимање и систематско или трајно чување таквих података може представљати мијешање у приватни живот, чак и када је надзор обављен на јавном мјесту (видјети Пецк, горе цитиран, став 59, и Перрy, горе цитиран, став 38). Исто тако, тајни и систематски надзор лица на јавним мјестима, укључујући видео надзор, и чување и каснија употреба тако добијених података може представљати мијешање у приватни живот (видјети Перрy, горе цитиран, ставови 39-43 и Вукота-Бојић против Швајцарске, бр. 61838/10, став 52-59, 18. октобар 2016. године). Исто тако, откривање снимака са надзора на јавним мјестима може представљати мијешање у приватни живот (видјети Пецк, горе цитиран, ставови 60-63). Исто тако, трајни видео надзор особе може представљати мијешање у приватни живот (видјети Ван дер Грааф против Холандије (одл.), бр. 8704/03, 1. јун 2004. године).
5. Суд је такодје одлучивао у многим предметима који се тичу надзора на радним мјестима, укључујући видео надзор, и из ове праксе произилази да надзор који послодавац спроводи над запосленим на радном мјесту сам по себи не покреће питање по основу члана 8 став 1 Конвwенције.
6. У том контексту, Суд је утврдио да прислушкивање од стране послодавца телефонских позива запослених са радног мјеста спада у оквир појма “приватног живота” у ситуацијама када запослени имају разумна очекивања приватности таквих позива (видјети Халфорд против Уједињеног Краљевства, 25. јун 1997. године, ставови 44-46, Репортс оф Јудгментс анд Децисионс 1997-ИИИ). Ово се примјењује не само на телефонске позиве запослених, већ и на е-маил-ове и употребу интернета (видјети Цоупланд против Уједињеног Краљевства, бр. 62617/00, ставови 41-42, ЕЦХР 2007-И). Суд је утврдио да су разумна очекивања запослених у вези приватности значајан иако не нужно одлучујући фактор (видјети Кӧпке против Њемачке (одл.), бр. 420/07, 5. октобар 2010. године, Бăрбулесцу против Румуније [ВВ], бр. 61496/08, став 74, ЕЦХР 2017). Суд је утврдио да је видео снимање понашања запослене на њеном радном мјесту без претходног обавјештења, процесуирање и испитивање добијеног материјала које је вршило неколико лица, и накнадна употреба таквог материјала у јавном судском поступку покренуло питање о “приватном животу запосленог” (видјети Кӧпке, горе цитирана). Такође, Суд је утврдио да надзор послодавца над кориштењем употребе интернета и приступа приватним порукама послатих помоћу размјене тренутних порука (Yахоо Мессенгер) од стране запослених, покреће питање о “приватном животу” подносиоца представке (видјети Бăрбулесцу, горе цитирана, ставови 74-81).
7. На основу праксе Суда у вези надгледања, у суштини је неопходно направити разлику између видео надзора као таквог и снимања, процесуирања и употребе добијених података са друге стране, при чему се у обије ситуације у разматрање узима приватни живот (видјети Кӧпке, горе цитирана, Пецк, горе цитирана, ставови 59-59, Перрy, горе цитирана, ставови 38 и 40-41).
8. Из постојеће праксе Суда можемо закључити следеће: видео надгледање или надзор сам по себи не представља мијешање у приватни живот надгледаних особа. Било да предмет зависи од процјене специфичних околности предмета, укључујући мјесто гдје се врши надгледање, природа активности које се надгледају, да ли је надгледање циљано и систематично, да ли надгледане особе имају разумна очекивања за приватност, да ли су обавијештени и да ли особа, без обзира на такво обавјештење, има разумна очекивања за приватност у односу на природу активности, да ли су подаци сачувани, процесуирани и искориштени, укључујући питање да ли су ширени. Другим ријечима, зависи од процјене видео надзора, као и од његовог чувања, процесуирања и употребе података или сакупљених информација.
9. Приликом процјене примјењивости аспекта “приватног живота” из члана 8 став 1 Конвенције, већина се фокусира на видео надзор као такав (видјети ставове 44-45 и 56 пресуде), а не на било какво снимање или каснију употребу сакупљених података. За већину, довољно је позвати се на члан 8 на основу тога што се видео надзор или надгледање обављао на радном мјесту подносилаца представке, у салама у којима су професори предавали и комуницирали са студентима. По нашем мишљењу, ово је веома опширно и широко тумачење појма “приватни живот”.
10. По нашем мишљењу, имајући у виду специфичне околности конкретног предмета, видео надзор у универзитетским салама гдје су подносиоци представке предавали као професори, није покренуло питање везано за приватни живот подносилаца представке, и у том контексту смо сагласни са процјеном домаћих судова. Сматрамо да је одлучујуће да је видео надзор обављан у универзитетским салама, да су подносиоци представке обавијештени о видео надзору, да су посматране професионалне активности подносилаца представке, да је надзор уклоњен, да није било аудио снимања па стога није било снимања предавања или дискусија, да су слике биле замагљене и да особе нијесу биле лако препознатљиве, да су видео снимци били доступни само декану и аутоматски брисани након 30 дана, и да подаци или информације нијесу накнадно употребљавани.
11. Као што је горе наведено, већина се позива само на видео надзор као такав, а не на снимање, процесуирање или могућу употребу сакупљених података. У сваком случају, желимо да додамо да по нашем мишљењу чување видео надзора само по себи не покреће питање на основу “приватног живота”. Чак иако се може тврдити да се снимљени видео тиче података идентификованих или препознатљивих особа (видјети Аманн против Швајцарске [ВВ], бр. 27789/95, став 65, ЕЦХР 2000-ИИ и Сатакуннан Марккинапӧрсси Оy и Сатамедиа Оy против Финске [ВВ], бр. 931/13, став 133, ЕЦХР 2017 (изводи)), подносиоци представке се нијесу жалили у овом предмету да је квалитет видео снимака био такав да би довео до њиховог препознавања, чиме би покренули питање приватног живота подносилаца представке који је заштићен чланом 8 став 1 Конвенције, нити да су било какви подаци били или могли бити употријебљени на такав начин да би аспект “приватног живота” на основу члана 8 став 1 ступио на сцену (видјети а цонтрарио С. и Марпер против Уједињеног Краљевства [ВВ], бр. 30562/04 и 30566/04, ставови 60-61 и 67, ЕЦХР 2008).
12. Коначно, ми се не слажемо са налазом већине да је видео надзор, као такав, довео жалбу подносилаца представке у оквир члана 8 став 1 Конвенције и представљао мијешање у њихова приватна права. Наглашавамо да су подносиоци представке универзитетски професори који су предавали у универзитетским амфитеатрима, чиме су потпуно укључени у професионалну активност у квази-јавним околностима, а не, на примјер, у њиховим канцеларијама. С обзиром да су обавијештени о видео надзору у амфитеатрима, њихова разумна очекивања о приватности у том конкретном контексту, уколико их је уопште и било, била су веома ограничена. Коначно, сама чињеница да су амфитеатри надгледани не може, по нашем мишљењу, укључивати члан 8 став 1 Конвенције без приказивања даљих елемената, као што смо горе објаснили. Ширењем обима члана 8 став 1 да укључује чињенице конкретног предмета, већина је превише проширила појам “приватног живота” на основу те одредбе, до мјере која нема основа у пракси Суда и није довољно подржана убједљивом правном аргументацијом.
Превод пресуде преузет са https://www.sudovi.me/
SECOND SECTION
CASE OF ANTOVIĆ AND MIRKOVIĆ v. MONTENEGRO
(Application no. 70838/13)
JUDGMENT
STRASBOURG
28 November 2017
FINAL
28/02/2018
This judgment has become final under Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.
In the case of Antović and Mirković v. Montenegro,
The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:
Robert Spano, President,
Julia Laffranque,
Ledi Bianku,
Nebojša Vučinić,
Paul Lemmens,
Jon Fridrik Kjølbro,
Stéphanie Mourou-Vikström, judges,
and Stanley Naismith, Section Registrar,
Having deliberated in private on 31 October 2017,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 70838/13) against Montenegro lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by two Montenegrin nationals, Ms Nevenka Antović and Mr Jovan Mirković (“the applicants”), on 25 October 2013.
2. The applicants were represented by Mr V. Radulović, a lawyer practising in Podgorica. The Montenegrin Government (“the Government”) were initially represented by Mr Z. Pažin, their Agent at the time, and later by Mrs V. Pavličić, the newly appointed Agent.
3. The applicants alleged that the unlawful installation and use of video surveillance equipment in the university auditoriums where they held classes had violated their right to respect for their private life.
4. On 3 December 2014 the complaint concerning the video surveillance was communicated to the Government and the remainder of the application was declared inadmissible pursuant to Rule 54 § 3 of the Rules of Court.
THE FACTS
THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The applicants were born in 1969 and 1961 respectively and live in Podgorica.
Video surveillance
6. On 1 February 2011 the Dean of the School of Mathematics of the University of Montenegro (Prirodno-matematički fakultet), at a session of the School’s council, informed the professors teaching there, including the applicants, that “video surveillance has been introduced” (da je uveden video nadzor) and that it was in the auditoriums where classes were held.
7. On 24 February 2011 the Dean issued a decision introducing video surveillance in seven amphitheatres and in front of the Dean’s Office (ispred dekanata). The decision specified that the aim of the measure was to ensure the safety of property and people, including students, and the surveillance of teaching (praćenje izvršavanja nastavnih aktivnosti). The decision stated that access to the data that was collected was protected by codes which were known only to the Dean. The data were to be stored for a year.
8. On 14 March 2011 the applicants complained to the Personal Data Protection Agency (Agencija za zaštitu ličnih podataka, “the Agency”) about the video surveillance and the collection of data on them without their consent. They relied on the Personal Data Protection Act (see paragraphs 24‑27 below).The applicants submitted, in particular, that the amphitheatre where they taught was locked both before and after the classes, that the only property there was fixed desks and chairs and a blackboard, that they knew of no reason to fear for anybody’s safety and that, in any event, there were other methods for protecting people and property and monitoring classes. They requested that the cameras be removed and the data erased.
9. On 21 March 2011 two Agency inspectors issued a report (zapisnik) after visiting the School of Mathematics, stating that the video surveillance was in accordance with the Personal Data Protection Act. According to them, there had been cases of destruction of university property, the bringing in of animals, drink and tobacco, and the presence of people who were not students. They also noted that the cameras provided “a picture from a distance without clear resolution, that is people’s features [could not] be easily recognised”, that they could not zoom in and out and did not record any audio (ne reprodukuju audio zapis). While the decision on introducing video surveillance had provided that data would be stored for a year, the servers’ capacity was such that the data was stored for thirty days and then automatically erased by new recordings. The inspectors also noted that information on a “plan to introduce video surveillance” (planiranje uvođenja video nadzora) had been given at a session of the School Council on 1 February 2011.
10. On 22 March 2011 the applicants filed an objection to the report, submitting, inter alia, that they were not aware of any of the alleged incidents and that, in any event, it was unclear how such cameras could ensure the safety of people and property. They agreed that cameras over the entrances and exits from the university building might perhaps be an adequate form of ensuring such security. They also submitted that employees had not been “notified in writing on the introduction of video surveillance before it started” (nijesu bili obavješteni o uvođenju video nadzora u pisanom obliku prije početka vršenja istog). Notably, the decision had been issued on 24 February 2011 whereas surveillance had commenced a few weeks before. They did not specify when exactly but referred to the minutes of the session of 1 February 2011 (see paragraph 6 above).
11. On 28 April 2011, after the applicants’ objection to the report, the Agency’s Council (Savjet Agencije za zaštitu ličnih podataka) issued a decision (rješenje) ordering the School of Mathematics to remove the cameras from the auditoriums within fifteen days as the video surveillance was not in accordance with the Personal Data Protection Act, notably sections 10, 35 and 36 (see paragraphs 24, and 26-27 below). In particular, the Council held that the reasons for the introduction of video surveillance provided for by section 36 had not been met, given that there was no evidence that there was any danger to the safety of people and property in the auditoriums, still less to confidential data, and that the surveillance of teaching was not among the legitimate grounds for video surveillance. None of the parties initiated an administrative dispute in court against that decision.
12. On 25 January 2012 the School of Mathematics was served with the Agency Council’s decision of 28 April 2011. The cameras were removed by 27 January 2012 at the latest. It appears that the data that had been collected was also erased on an unspecified date.
Civil proceedings
13. On 19 January 2012 the applicants brought a compensation claim against the University of Montenegro, the Personal Data Protection Agency and the State of Montenegro, for a violation of their right to a private life, notably by the unauthorised collection and processing of data on them. They submitted in particular that such an interference with their private lives, without any possibility to control that process, was not provided for by any piece of legislation and that therefore it had not been in accordance with the law, within the meaning of Article 8 § 2 of the Convention. They also maintained that it had not pursued any legitimate aim and had not been necessary in a democratic society. They relied on the relevant provisions of the Personal Data Protection Act, Article 8 of the Convention and the relevant case-law of the Court.
14. On 27 December 2012 the Court of First Instance (Osnovni sud) in Podgorica ruled against the applicants. The court found that the notion of private life certainly included activities in the business and professional spheres. It also held, however, that the university was a public institution performing activities of public interest, teaching being one of them (poziv redovnog profesora [je] takođe javan), and that it was thus not possible for video surveillance of the auditoriums as public places to violate the applicants’ right to respect for their private life. It was a working area, just like a courtroom or parliament, where professors were never alone, and therefore they could not invoke any right to privacy that could be violated. The data that had been collected could thereby also not be considered as personal data. The university’s failure to remove the cameras immediately had been unauthorised, but it could not be classed as an interference with the applicants’ private life and was therefore irrelevant. The court further held that such a conclusion was in accordance with the Court’s case-law given that the monitoring of actions taking place in public was not an interference with a person’s private life when those means just recorded (bilježi) what others could see if they happened to be in the same place at the same time. The court also held that the monitoring of the actions of an individual in a public place by the use of photographic equipment which just instantaneously recorded visual data did not give rise to an interference with that individual’s private life, which could arise once any footage of such material became publicly available. It concluded that the installation and use of video surveillance and the collection of data thereby had not violated the applicants’ right to privacy (pravo na privatnost) and had therefore not caused them any mental anguish. During the proceedings one of the witnesses stated that there had been cases of theft and of damage to the interior of the building and that on one occasion five laptops had disappeared from a laboratory. Those events had led to the hiring of a private security agency two or three years earlier. According to the witness, the police had suggested installing video surveillance equipment on the School’s premises. The court, for its part, did not deal with those issues.
15. On 31 December 2012 the applicants appealed. They relied, inter alia, on Article 8 of the Convention. They maintained, in particular, that the interference with their right to respect for their private lives had not been in accordance with any law and had therefore been contrary to Article 8 § 2 of the Convention. It had also not been necessary in a democratic society. Furthermore, the Court of First Instance had not relied on any legal provision in ruling against them and had failed to assess their arguments.
16. On 17 July 2013 the High Court (Viši sud) in Podgorica upheld the first-instance judgment, endorsing its reasons in substance. The High Court held in particular that the applicants had not proved that their right to privacy had been violated and found that the first-instance court had “sufficiently related the Court’s case-law to the case at issue (dao jasan osvrt na odnos prakse Evropskog suda za ljudska prava i konkretnog slučaja) ... The court considered the [applicants’] other arguments and found that they did not justify ruling otherwise in the present case...”.
17. The applicants did not file a constitutional appeal.
RELEVANT DOMESTIC LAW
Constitution of Montenegro 2007 (Ustav Crne Gore; published in the Official Gazette of Montenegro - OGM - no. 01/07)
18. Article 40 provides that everyone has the right to respect for their private and family life.
19. Article 43 provides that everyone has the right to be informed about the gathering of personal data about them and the right to judicial protection in case of misuse.
20. Article 28 § 2 guarantees, inter alia, privacy and personal rights.
21. Article 24 § 1 provides that guaranteed human rights and freedoms can be restricted only by law, to the extent allowed by the Constitution and as far as is necessary in an open and democratic society to serve the purpose for which the restriction was allowed.
22. Article 149 provides that the Constitutional Court rules on a constitutional appeal lodged in respect of an alleged violation of a human right or freedom guaranteed by the Constitution after all other effective legal remedies have been exhausted.
23. The Constitution entered into force on 22 October 2007.
The Personal Data Protection Act (Zakon o zaštiti podataka o ličnosti; published in the OGM nos. 79/08, 70/09 and 44/12)
24. Section 10 provides that personal data can be processed only after consent has been obtained from the person whose data are to be processed and the consent can be withdrawn at any time.
25. Section 21 provides that the person responsible for handling the data that has been gathered must inform the person involved about, inter alia, the legal grounds and purpose of the gathering of the data and about the right of access to the information.
26. Section 35(1) provides that public institutions (javni sektor) can carry out video surveillance of an area of access (pristup) to official premises.
27. Section 36 provides that video surveillance can be carried out in official or business premises to ensure the safety of people or property or for the protection of confidential data if that cannot be achieved in any other way.
28. Section 48 provides that the person responsible for handling any data that has been collected is also responsible for any damage caused by a violation of the rights provided for by the Act, in accordance with the general rules on compensation for damage.
29. Sections 49-73a provide details about the Agency and its supervisory activities (nadzor).
30. Section 49, 51 and 52 define the Agency as an independent supervisory body (nadzorni organ), composed of the Agency Council and the director. The Agency Council has a president and two members, who are all appointed by Parliament and who answer to Parliament.
31. Section 50 provides that the Agency oversees (vrši nadzor) the implementation of personal data protection in accordance with the Act; decides on requests for data protection; gives opinions on the implementation of the Act; gives consent related to creating collections (uspostavljanje zbirki) of personal data; gives its opinion on whether a certain amount of personal data can be considered as “collection” within the meaning of the Act; monitors the implementation of organisational and technical measures for personal data protection; makes proposals and recommendations for the improvement of personal data protection; gives its opinion on whether a certain way of processing personal data (obrada) endangers rights and freedoms; cooperates with bodies from other countries in charge of personal data protection; cooperates with competent State bodies in preparing regulations relating to personal data protection; gives assessments of the constitutionality and legality of Acts and other regulations relating to personal data processing; as well as other functions in accordance with the Act and the Free Access to Information Act.
32. Sections 56-72 provide that the Agency performs its supervisory function through inspectors (kontrolori), who make reports (zapisnik) on their work. Parties can file an objection (prigovor) against the inspectors’ reports and the Agency Council must rule thereon. By means of its decisions the Agency can, inter alia, order that irregularities in personal data processing be removed within a certain time; temporarily prohibit personal data processing when it is contrary to the Act; and order that personal data which have been collected without legal grounds be erased. An administrative dispute can be initiated against the Agency’s decisions.
The Obligations Act 2008 (Zakon o obligacionim odnosima; published in the OGM nos. 47/08 and 04/11)
33. Sections 151, 206 and 207 of the Obligations Act, taken together, provide, inter alia, that anyone who has suffered fear, physical pain or mental anguish as a consequence of damage to his or her reputation or a breach of personal integrity, liberty or other personal rights (prava ličnosti) is entitled to seek injunctive relief, sue for financial compensation and request other forms of redress “which might be capable” of affording adequate non-pecuniary relief.
34. Section 166 provides, inter alia, that a legal entity (pravno lice), which includes the State, is liable for any damage caused by one of its bodies to a “third person” in the course of performing its functions or acts related thereto.
THE LAW
ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 8 OF THE CONVENTION
35. The applicants complained under Article 8 of the Convention that the alleged unlawful installation and use of video surveillance equipment in the university auditoriums where they held classes had violated their right to respect for their private life. The relevant Article reads as follows:
“1. Everyone has the right to respect for his private and family life, his home and his correspondence.
There shall be no interference by a public authority with the exercise of this right except such as is in accordance with the law and is necessary in a democratic society in the interests of national security, public safety or the economic well-being of the country, for the prevention of disorder or crime, for the protection of health or morals, or for the protection of the rights and freedoms of others.”
36. The Government contested that argument.
Admissibility
The parties’ submissions
37. The Government submitted that not all professional and business activities fell within the ambit of private life. The university was a public institution and teaching was an activity of public interest (djelatnost od javnog interesa). The area that had been under surveillance was a working area outside the scope of personal autonomy, unlike professors’ offices, where a certain amount of personal autonomy could exist.
38. They further maintained that the applicants had failed to exhaust all the effective domestic remedies, notably a constitutional appeal.
39. The applicants contested the Government’s submissions. In particular, they averred that a constitutional appeal was not an effective remedy at the relevant time.
The Court’s assessment
(a) Applicability of Article 8
40. The relevant principles in this regard are set out, for example, in Niemietz v. Germany (16 December 1992, §§ 29-31, Series A no. 251‑B); Peck v. the United Kingdom (no. 44647/98, §§ 57-58, ECHR 2003‑I); Halford v. the United Kingdom (25 June 1997, §§ 44-46, Reports of Judgments and Decisions 1997‑III); Fernández Martínez Spain [GC] (no. 56030/07, §§ 109-110, ECHR 2014 (extracts)); and Bărbulescu v. Romania [GC] (no. 61496/08, §§ 70-73, 5 September 2017).
41. In particular, the Court reiterates that “private life” is a broad term not susceptible to exhaustive definition and that it would be too restrictive to limit the notion of “private life” to an “inner circle” in which the individual may live his own personal life as he chooses and to exclude therefrom entirely the outside world not encompassed within that circle (see Niemietz, cited above, § 29). Article 8 thus guarantees a right to “private life” in the broad sense, including the right to lead a “private social life”, that is, the possibility for the individual to develop his or her social identity. In that respect, the right in question enshrines the possibility of approaching others in order to establish and develop relationships with them (see Bărbulescu, cited above, § 70, and the authorities cited therein).
42. The Court has already held that the notion of “private life” may include professional activities or activities taking place in a public context (see Bărbulescu, cited above, 71, and the authorities cited therein). It is, after all, in the course of their working lives that the majority of people have a significant, if not the greatest, opportunity to develop relationships with the outside world, and it is not always possible to distinguish clearly which of an individual’s activities form part of his professional or business life and which do not (see Niemietz, cited above, § 29). There is therefore a zone of interaction of a person with others, even in a public context, which may fall within the scope of “private life” (see Peck, cited above, § 57), professional life being part of it (see Fernández Martínez, cited above, § 110 in fine).
43. In order to ascertain whether the notion of “private life” is applicable, the Court has on several occasions examined whether individuals had a reasonable expectation that their privacy would be respected and protected. In that context, it has stated that a reasonable expectation of privacy is a significant though not necessarily conclusive factor (see Bărbulescu, cited above, 73, and the authorities cited therein).
44. Turning to the present case, the Court notes that university amphitheatres are the workplaces of teachers. It is where they not only teach students, but also interact with them, thus developing mutual relations and constructing their social identity. It has already been held that covert video surveillance of an employee at his or her workplace must be considered, as such, as a considerable intrusion into the employee’s private life. It entails the recorded and reproducible documentation of a person’s conduct at his or her workplace, which the employee, being obliged under the employment contract to perform the work in that place, cannot evade (see Köpke v. Germany (dec.), no. 420/07, 5 October 2010). There is no reason for the Court to depart from that finding even where it concerns cases of non‑covert video surveillance of an employee at his or her workplace. Furthermore, the Court has also held that even where the employer’s regulations in respect of the employees’ private social life in the workplace are restrictive they cannot reduce it to zero. Respect for private life continues to exist, even if it might be restricted in so far as necessary (see Bărbulescu, cited above, 80).
45. In view of the above, the Court considers that the data collected by the impugned video surveillance related to the applicants’ “private life”, thus making Article 8 applicable to their complaint.
(b) Exhaustion of domestic remedies
46. The relevant principles in this regard are set out in Vučković and Others v. Serbia (preliminary objection) ([GC], nos. 17153/11 and 29 others, §§ 69-75, 25 March 2014).
47. Turning to the present case, the Court has already held that as of 20 March 2015 a constitutional appeal in Montenegro can in principle be considered an effective domestic remedy (see Siništaj and Others v. Montenegro, nos. 1451/10 and 2 others, § 123, 24 November 2015). The Court reiterates in this regard that, while it can be subject to exceptions which might be justified by the specific circumstances of each case, the issue of whether domestic remedies have been exhausted is normally determined by reference to the date when the application was lodged with the Court (see Baumann v. France, no. 33592/96, § 47, ECHR 2001‑V (extracts)). Given that the applicants lodged their application in October 2013, which was long before the constitutional appeal became an effective domestic remedy in the respondent State, the Court considers that they were not required to avail themselves of that particular remedy (see Siništaj and Others, cited above, §§ 124-125). The Government’s objection must therefore be dismissed.
(c) The Court’s conclusion
48. The Court notes that the application is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
Merits
The parties’ submissions
(a) The applicants
49. The applicants submitted that the impugned video surveillance had been unlawful, had not pursued any legitimate aim and had not been necessary in a democratic society. The Dean of the School had collected and processed the data obtained thereby without any restriction and the applicants had had no effective control over that information. The Agency had also failed to live up to its legal obligations, thus in addition making the interference arbitrary.
(b) The Government
50. The Government submitted that surveillance over activities that took place in public or with photographic equipment was not considered to be an interference with a person’s private life unless it was disclosed or published, which was not the case here.
51. They further submitted that the impugned interference, in spite of certain administrative failures (i pored određenih administrativnih propusta), had been lawful, had pursued a legitimate aim, and had been necessary in a democratic society.
52. The aim that had been pursued, which could not have been achieved in a less invasive manner, had been the prevention and investigation of safety-related incidents, such as thefts and burglaries, in which property belonging to both the university and its employees, including professors, had been stolen. It had also aimed at preventing the bringing in of firearms, “the unauthorised bringing in of animals”, begging, as well as incidents in the amphitheatres in which professors had been threatened with physical violence. Even the police had recommended the installation of video surveillance equipment.
53. They further maintained that all the people involved, including the applicants, had been duly informed of the measure, that the data collected had not been misused in any way and that only the Dean of the School had had access to it. The data had therefore been used exclusively for the purposes provided for by the law and within a limited period, given that the data had been automatically deleted after thirty days. The Government further submitted that the cameras had taken low-resolution pictures, had had no zoom capacity, and that their location and angles of recording had been set up “in accordance with a methodological risk analysis, but also with personal data protection”.
54. The Government averred that States had a wide margin of appreciation when it came to video surveillance in the public interest, and the respondent State had acted in accordance with both national and European legal standards. In any event, it was not the Court’s task to assess the interpretation and application of national law by the domestic courts, nor their findings and conclusions, and the domestic courts had found no violation of the applicants’ right to respect for their private life.
The Court’s assessment
55. The Court has already held in the present case that video surveillance of an employee in the workplace, be it covert or not, must be considered as a considerable intrusion into the employee’s private life (see paragraph 44 above), and hence it considers that it constitutes an interference within the meaning of Article 8. Any interference can only be justified under Article 8 § 2 if it is in accordance with the law, pursues one of more of the legitimate aims to which that provision refers and is necessary in a democratic society in order to achieve any such aim (see Vukota-Bojić v. Switzerland, no. 61838/10, § 60, 18 October 2016).
56. The Court notes that the domestic courts did not examine the question of the acts being in accordance with the law given that they did not consider the impugned video surveillance to be an interference with the applicants’ private life in the first place.
57. However, the Personal Data Protection Agency did and in doing so explicitly held that it was not in accordance with the law, notably sections 10, 35 and 36 of the Personal Data Protection Act (see paragraph 11 above).
58. The Court observes in that respect that section 35 provides that public institutions – the university, according to the Government’s own submission, being one of them – can carry out video surveillance of areas of access to official premises. However, in the present case the video surveillance was carried out in the amphitheatres.
59. Moreover, section 36 provides that video surveillance equipment can also be installed in official or business premises, but only if the aims provided for by that section, notably the safety of people or property or the protection of confidential data, cannot be achieved in any other way. The Court observes that video surveillance was introduced in the present case to ensure the safety of property and people, including students, and for the surveillance of teaching. It is noted that one of those aims, notably the surveillance of teaching, is not provided for by the law at all as a ground for video surveillance. Furthermore, the Agency explicitly held that there was no evidence that either property or people had been in jeopardy, one of the reasons to justify the introduction of video surveillance (see paragraph 11 above), and the domestic courts did not deal with that issue at all (see paragraph 14 in fine above). The Government, for their part, neither provided any evidence to the contrary in that regard (see paragraph 52 above) nor showed that they had even considered any other measure as an alternative beforehand.
60. Given that the relevant legislation explicitly provides for certain conditions to be met before camera surveillance is resorted to, and that in the present case those conditions have not been met, and taking into account the decision of the Agency in this regard (in the absence of any examination of the question by the domestic courts), the Court cannot but conclude that the interference in question was not in accordance with the law, a fact that suffices to constitute a violation of Article 8. Having regard to the foregoing conclusion, the Court does not consider it necessary to examine whether the other requirements of paragraph 2 of Article 8 were complied with (see Amann v. Switzerland [GC], no. 27798/95, § 81, ECHR 2000‑II, and Vukota-Bojić, cited above, § 78).
APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
61. Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
a.Damage
62. The applicants claimed 1,000 euros (EUR) each in respect of non‑pecuniary damage.
63. The Government contested the applicants’ claim.
64. The Court awards the applicants EUR 1,000 each in respect of non‑pecuniary damage.
b. Costs and expenses
65. The applicants also claimed EUR 1,312.50 for the costs and expenses incurred before the domestic courts and EUR 357 for those incurred before the Court.
66. The Government contested the applicants’ claim.
67. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are reasonable as to quantum. In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the applicants jointly the entire sum of EUR 1,669.5 covering costs under all heads.
c. Default interest
68. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT
(a) that the respondent State is to pay the applicants, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts:
(i) EUR 1,000 (one thousand euros) each, plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;
(ii) EUR 1,669.50 (one thousand six hundred and sixty-nine euros and fifty cents) jointly, plus any tax that may be chargeable to the applicants, in respect of costs and expenses;
(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points.
Done in English, and notified in writing on 28 November 2017, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Stanley Naismith Robert Spano
Registrar President
In accordance with Article 45 § 2 of the Convention and Rule 74 § 2 of the Rules of Court, the following separate opinions are annexed to this judgment:
(a) Joint concurring opinion of Judges Vučinić and Lemmens;
(b) Joint dissenting opinion of Judge Spano, Bianku and Kjølbro.
R.S.
S.H.N.
JOINT CONCURRING OPINION OF JUDGES VUČINIĆ AND LEMMENS
While the majority consider that university auditoria are the teachers’ “workplaces” and approach the case as one relating to an interference in an employee’s private life by his employer (see paragraph 44 of the judgment), we would attach more importance to the nature of the activity that was placed under surveillance.
However, Article 8 of the Convention also guarantees the development, without outside interference, of the personality of each individual in his or her relations with other human beings. There is thus a zone of interaction of a person with others, even in a public context, which may fall within the scope of private life (see P.G. and J.H. v. the United Kingdom, no. 44787/98, § 56, ECHR 2001‑IX; Peck v. the United Kingdom, no. 44647/98, § 57, ECHR 2003‑I; Perry v. the United Kingdom, no. 63737/00, § 36, ECHR 2003‑IX (extracts); Uzun v. Germany, no. 35623/05, § 43, ECHR 2010 (extracts); Von Hannover v. Germany (no. 2) [GC], nos. 40660/08 and 60641/08, § 95, ECHR 2012; Couderc and Hachette Filipacchi Associés, cited above, § 83; Vukota-Bojić v. Switzerland, no. 61838/10, § 52, 18 October 2016; Magyar Helsinki Bizottság v. Hungary [GC], no. 18030/11, § 191, ECHR 2016; and Satakunnan Markkinapörssi Oy and Satamedia Oy, cited above, § 131).
There are a number of elements relevant to consideration of whether a person’s private life is concerned by measures implemented outside that person’s home or private premises. Since there are occasions when people knowingly or intentionally involve themselves in activities which are or may be recorded or reported in a public manner, a person’s reasonable expectations as to privacy may be a significant, although not necessarily conclusive, factor (see P.G. and J.H. v. the United Kingdom, cited above, § 57; Perry, cited above, § 37; Uzun, cited above, § 44; Vukota-Bojić, cited above, § 54; and Magyar Helsinki Bizottság, cited above, § 193).
University auditoria are neither private nor public places. They are places where teachers meet their students and interact with them (see paragraph 44 of the judgment).
These interactions are of course not of a purely social nature. The setting is a very specific one. The teacher teaches students who are enrolled in his or her class. The relationship between teacher and students takes shape during the whole period of teaching (a year or a semester). In the auditorium the teacher can allow him- or herself to act (“perform”) in a way he or she would perhaps never do outside the classroom.
It seems to us that in such an interaction the teacher may have an expectation of privacy, in the sense that he or she may normally expect that what is going on in the classroom can be followed only by those who are entitled to attend the class and who actually attend it. No “unwanted attention” from others, who have nothing to do with the class. There may be exceptions, for instance when a lecture is taped for educational purposes, including for use by students who were unable to physically attend the class. However, in the applicants’ case there was no such purpose.
It seems to us that at least in an academic environment, where both the teaching and the learning activities are covered by academic freedom, the said expectation of privacy can be considered a “reasonable” one. Surveillance as a measure of control by the dean is, in our opinion, not something a teacher should normally expect.
Having regard to the specific features of the teacher-student relationship, we have no difficulty concluding that Article 8 of the Convention is applicable.
There may be good reasons for putting an auditorium under video surveillance. But, since Article 8 is applicable, such a measure will then have to comply with the conditions set out in Article 8 § 2 (see paragraph 55 of the judgment). This means, among other things, that there must be a proper legal basis, that the scope of the surveillance must be limited, and that there are guarantees against abuse.
JOINT DISSENTING OPINION OF JUDGE SPANO, BIANKU AND KJØLBRO
1. In the majority’s view, the contested video monitoring of the university auditoriums where the applicants were teaching as professors, related to and interfered with the applicants’ private life as protected by Article 8 of the Convention (see paragraphs 44-45 and 56 of the judgment). As we respectfully disagree, we voted against declaring the application admissible and finding a violation of Article 8 of the Convention.
2. In our view, and as explained below, the judgment expands the scope of Article 8 § 1 of the Convention and may have significant implications.
3. The Court has decided a number of cases concerning monitoring in public places, including video surveillance, and it transpires from case-law that such monitoring does not automatically raise an issue under Article 8 § 1 of the Convention.
4. In this context, the Court has stated that “private life” is inapplicable to places which are freely accessible to the public and which are used for activities which do not relate to the private sphere of the participants (see Steel and Morris v. the United Kingdom (dec.), no. 68416/01, 22 October 2002). Furthermore, the normal use of security cameras, whether in public streets or on premises, such as shopping centres or police stations, do not as such raise issues under Article 8 § 1 of the Convention (see Peck v. the United Kingdom, 44647/98, § 59, ECHR 2003‑I, and Perry v. the United Kingdom, no. 63737/00, §§ 38 and 40, ECHR 2003‑IX (extracts)). That having been said, recording and systematic or permanent storing of such data may interfere with private life, even if the monitoring has taken place at a public place (see Peck, cited above, § 59, and Perry, cited above, § 38). Likewise, covert and systematic surveillance of a person in public places, including by means of video, and storing and subsequent use of the data obtained may interfere with private life (see Perry, cited above, §§ 39-43, and Vukota-Bojić v. Switzerland, no. 61838/10, § 52-59, 18 October 2016). Likewise, disclosure of recordings from surveillance cameras in public places may interfere with private life (see Peck, cited above, §§ 60-63). Likewise, permanent video surveillance of a person may interfere with private life (see Van der Graaf v. the Netherlands (dec.), no. 8704/03, 1 June 2004).
5. The Court has also decided a number of cases concerning monitoring at workplaces, including video surveillance, and it transpires from this case‑law that an employer’s surveillance of employees at the workplace does not automatically raise an issue under Article 8 § 1 of the Convention.
6. In this context, the Court has found that an employer’s interception of an employee’s phone calls from the workplace fell within the scope of the notion of “private life” in situations where the employee had a reasonable expectation of privacy for such calls (see Halford v. the United Kingdom, 25 June 1997, §§ 44-46, Reports of Judgments and Decisions 1997‑III). This applies not only to an employee’s phone calls but also to e-mails and internet usage (see Copland v. the United Kingdom, no. 62617/00, §§ 41-42, ECHR 2007‑I). The Court has stated that an employee’s reasonable expectations as to privacy is a significant though not necessarily conclusive factor (see Köpke v. Germany (dec.), no. 420/07, 5 October 2010, Bărbulescu v. Romania [GC], 61496/08, § 74, ECHR 2017). The Court has found that the video recording of an employee’s conduct at her workplace without prior notice, the processing and examination by several persons of the material obtained, and the subsequent use in public court proceedings of such material raised an issue under the employee’s “private life” (see Köpke, cited above). Likewise, the Court has found that an employer’s monitoring of an employee’s use of internet and access to private messages sent by means of an instant messaging service (Yahoo Messenger) raised an issue under the applicant’s “private life” (see Barbulescu, cited above, §§ 74-81).
7. Under the Court’s case-law concerning monitoring, it is, in principle, necessary to make a distinction between video monitoring as such and the recording, processing and use of the data obtained on the other side, both situations being able to give rise to private-life considerations (see Köpke, cited above, Peck, cited above, §§ 58-59, Perry, cited above, §§ 38 and 40‑41).
8. From the Court’s existing case-law we deduce the following: video monitoring or surveillance does not in itself amount to an interference with the private lives of the persons monitored. Whether that is the case depends on an assessment of the specific circumstances of the case, including where the monitoring takes place, the nature of the activities monitored, whether the monitoring is targeted and systematic, whether the persons monitored had a reasonable expectation of privacy, whether notice had been given or whether the person irrespective of such notice had a reasonable expectation of privacy having regard to the nature of the activities, whether the information is stored, processed and made use of, including whether it is disseminated. In other words, it depends on an assessment of the video monitoring as such as well as the storing, processing and use of the data or information gathered.
9. In assessing the applicability of the “private life” aspect of Article 8 § 1 of the Convention, the majority focuses on the video surveillance as such (see paragraph 44-45 and 56 of the judgment), and not on any recording or subsequent use of the information gathered. For the majority, it suffices to evoke Article 8, on the basis that the video surveillance or monitoring took place in the workplace of the applicants, the auditorium where they as professors were teaching and interacting with students. In our view, this is a very extensive and broad understanding of the “private life” notion.
10. In our view, having regard to the specific circumstances of the present case, the university’s video monitoring in the auditorium where the applicants were teaching as professors did not raise an issue as regards the applicants’ private life, and in this context we agree with the assessment of the domestic courts. We find it conclusive that the video monitoring took place at the university auditoriums, that the applicants had been notified of the video surveillance, that what was monitored was the applicants’ professional activity, that the surveillance was remote, that there was no audio recording and thus no recording of the teaching or discussions, that the pictures were blurred and the persons could not easily be recognised, that the video recordings were only accessible to the dean and were automatically deleted after 30 days, and that the data or information was not subsequently used.
11. As mentioned above, the majority only relies on the video monitoring as such, and not on the recording, processing or possible use of the data gathered. Be that as it may, we would like to add that in our view the storing of the video surveillance did not in itself raise an issue under “private life”. Even though it may be argued that a video filmed concerns data about identified or identifiable persons (see Amann v. Switzerland [GC], no. 27798/95, § 65, ECHR 2000-II, and Satakunnan Markkinapörssi Oy and Satamedia Oy v. Finland [GC], no. 931/13, § 133, ECHR 2017 (extracts)), the applicants have not argued in this case that the quality of the video was such that it would lead to their identification, thus raising an issue under the applicants’ private life as protected by Article 8 § 1 of the Convention, nor that any data was or could be used in such a way that the “private life” aspect of Article 8 § 1 of the Convention came into play (see a contrario and Marper v. the United Kingdom [GC], nos. 30562/04 and 30566/04, §§ 60-61 and 67, ECHR 2008).
12. In sum, we respectfully dissent from the majority’s findings that the video monitoring, as such, brought the applicant’s complaint within the scope of Article 8 § 1 of the Convention and constituted an interference with their privacy rights. We emphasise that the applicants are university teachers who were giving lectures in a university amphitheater, thus fully engaged in a professional activity in a quasi-public setting, and not, for example, in their offices. Having been notified of the video surveillance in the amphitheatres, their reasonable expectation of privacy in that particular context, if any, was very limited. In conclusion, the mere fact of the amphitheaters being monitored cannot in our view engage Article 8 § 1 of the Convention without further elements being demonstrated, as we have explained above. By expanding the scope of Article 8 § 1 to include the facts of the present case, the majority have overly broadened the notion of “private life” under that provision, to an extent which lacks a basis in the Court’s case-law and is not sufficiently supported by cogent legal arguments.