Habimi i drugi protiv Srbije

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 110/2014 од 14.10.2014. године.

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ ХАБИМИ И ДРУГИ ПРОТИВ СРБИЈЕ
(представка број 19072/08)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР
3. јун 2014. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакторских измена.

У предмету Хабими и други против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу:

Josep Casadevall, председник,

Alvina Gyulumyan,

Dragoljub Popović,

Luis López Guerra,

Johannes Silvis,

Valeriu Griţco,

Iulia Antoanella Motoc, судије,

и Santiago Quesada, секретар Одељења,

После већања на затвореној седници 13. маја 2014. године, Доноси следећу пресуду, која је донета тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 19072/08) против Србије која је Суду поднета према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција"). Представку је 2. априла 2008. године поднело укупно 37 подносилаца представке (у даљем тексту: "подносиоци представке"), од којих су њих 36 српски држављани, а један, господин Qerim Binaj, држављанин Косова.¹ Детаљни лични подаци подносилаца представке наведени су у Анексу ове пресуде.

2. Подносиоце представке је првобитно заступао господин Д. Видосављевић, адвокат из Лесковца. Почев од 23. марта 2012. године, господин Б. Петровић, такође адвокат из Лесковца, привремено је преузео вођење адвокатске канцеларије господина Видосављевића. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") првобитно је заступао њен бивши заступник, господин С. Царић, а касније њен садашњи заступник, госпођа В. Родић.

3. Подносиоци представке су тврдили да су злостављани за време посебне полицијске операције од 24. новембра 2006. године и, уз то, да уопште није било делотворне званичне истраге тог догађаја.

4. Представка је 30. августа 2010. године прослеђена Влади. Суд је 1. фебруара 2014. године изменио састав одељења (правило 25. став 1). Стога је овај предмет додељен Трећем одељењу у новом саставу (правило, 52 став 1).

________

1 Свако помињање Косова у овом тексту, било да је реч о територији, установама или становништву, тумачи се у потпуности у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација и без утицаја на статус Косова.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Околности предмета, како су их стране изнеле, могу се сумирати на следећи начин.

A. Општи контекст

6. У новембру 2006. године дошло је до протеста у једном броју затвора широм земље због захтева Скупштини Србије да усвоји посебне законе о амнестији.

7. Према разним званичним извештајима, 22. новембра 2006. године избили су насилни сукоби између две главне групе затвореника у Казнено-поправном заводу у Нишу. Изгледа да се радикална група затвореника сукобила са умереним вођама око тога како да се протести наставе.

8. Већинска група затвореника је 23. новембра 2006. године затражила да сво затворско особље, укључујући и стражаре, напусти спаваонице. Они су такође више пута запретили затворском особљу отмицама ако не поступе у складу с овим захтевом. Затворско особље је због тога напустило три зграде у питању, а затвореници су после тога, у отприлике 16,45 часова, намештајем направили барикаде на улазима. Тако је скоро 600 затвореника остало без икаквог службеног надзора. Безбедносна ситуација у Казнено-поправном заводу у Нишу је после тога наставила да се погоршава. Заводске власти су процениле да постоји веома стварна претња за живот и здравље затвореника који су одбили да учествују у побуни.

9. Управник Казнено-поправног завода у Нишу истог дана је формирао кризни штаб који је одлучио да је неопходна већа интервенција. Министарство унутрашњих послова израдило је детаљан акциони план с тим у вези. План је, између осталог, укључивао процену отпора који се може очекивати на страни затвореника, снага неопходних да се овај отпор савлада и потребе да се обезбеди присуство лекарских екипа током и после интервенције.

10. Око 7,20 часова 24. новембра 2006. године више од 330 специјалних полицајаца, припадника жандармерије, који су имали шлемове са визиром, а којима су помагали затворски стражари и друго особље службе безбедности, ушло је у Казнено-поправни завод у Нишу. Протести су стављени под контролу до 8,45 часова ујутро.

11. Према информацијама које је Министарство правде касније доставило, повређено је укупно 79 затвореника којима је пружена лекарска помоћ. У истом документу наведено је да су претрпљене повреде, осим у једном случају, лаке и да су нанесене тупим предметом.

12. Полиција је изнела да је за време интервенције један број затвореника пружао активан отпор. Многи су такође имали одређене претходне повреде због насилног сукоба до ког је очигледно дошло између самих затвореника пре интервенције. Полиција је најзад приметила да су неки затвореници били повређени у општој пометњи која је настала током интервенције, између осталог и тако што су их други затвореници прегазили и/или гурали о намештај који је изнет у ходнике.

Б. Ситуација подносилаца представке

13. Подносиоци представке су тврдили да су их током интервенције и/или убрзо после тога полицајци и/или затворски стражари физички злостављали. У вези са самом интервенцијом, подносиоци представке су тврдили да су их тукли палицама за бејзбол и гуменим палицама, терали да трче између два реда полицајаца и/или затворских стражара који су их ударали ногама док су пролазили и на крају да леже на хладном бетонском поду сатима са лицима на рукама. Због тога су подносиоци представке наводно претрпели разне повреде, као што су ломови костију, модрице и ране по целом телу, унутрашње крварење и потреси мозга.

В. Првобитни поступак после интервенције

14. Истражни судија Општинског суда у Нишу и општински јавни тужилац из Ниша су 24. новембра 2006. године, око 9:30 ујутро, учествовали у увиђају на лицу места, када је у просторијама Казнено-поправног завода нађен велики број импровизованог оружја (тј. ножева, сечива и металних цеви).

15. Пошто је прегледао извештаје полицајаца који су током интервенције користили принуду, командир жандармеријске јединице која је у њој учествовала донео је 28. новембра 2006. године одлуку да је употреба силе била законита и сразмерна.

16. Министарство унутрашњих послова је 12. јануара 2007. године проследило записник са увиђаја Општинском јавном тужилаштву у Нишу ("ОЈТ Ниш"). Уз овај записник приложено је неколико полицијских извештаја, фотографије, као и изјава у којој су наведени предмети који су нађени у затвору после интервенције полиције.

17. ОЈТ Ниш је 8. марта 2007. године од полиције затражило информације о идентиту повређених лица и разлозима за примену мера принуде.

18. У периоду од 29. марта до 11. маја 2007. године подносиоци представке су поднели кривичне пријаве против неименованих полицајаца и једног броја затворских стражара. Највећи број стражара је касније идентификован на основу имена и/или надимка. Подносиоци представке су тражили да ОЈТ Ниш хитно: (i) утврди потпун идентитет свих полицајаца који су учествовали у њиховом злостављању; (ii) прибави релевантне лекарске извештаје који документују њихове повреде; (iii) саслуша један број осталих затвореника који су били сведоци њиховог злостављања; и (iv) коначно, поднесе кривичне пријаве против одговорних.

19. ОЈТ Ниш је 4. априла 2007. године наложило полицији да достави извештаје припремљене у складу са чланом 86. Закона о полицији (видети став 53. у даљем тексту).

20. Полиција је 25. априла 2007. године доставила ОЈТ Ниш списак затвореника који су повређени 24. новембра 2006. године и касније лечени у болници у Нишу. Међу њима су били следећи подносиоци представке: Бајрам Баждар, Ненад Ђокић, Предраг Алексић, Роберт Франц и Срђан Ломигора. За све њих је потврђено да су задобили разне врсте модрица и/или огреботина. Истом приликом полиција је идентификовала 12 затворских стражара које подносиоци представке помињу у својим кривичним пријавама.

21. ОЈТ Ниш је 7. маја и 20. јуна 2007. године затражило од полиције да испита затворске стражаре о којима је реч.

22. Полиција је 4. августа 2007. године поднела извештај, делом заснован на изјавама које је очигледно дао један број затвореника, у смислу да је између разних група затвореника дошло до неколико жестоких сукоба 17, 18. и 23. новембра 2006. године, који су имали за последицу озбиљне повреде и кривично гоњење. Испитано је такође 12 затворских стражара и сви су порекли да су злостављали затворенике.

23. ОЈТ Ниш је 10. октобра 2007. године затражило од полиције да саслуша подносиоце представке и очевице наведене у кривичним пријавама.

24. Полиција је 5, 8, 15. и 19. новембра 2007. године обавила разговор са следећих 25 подносилаца представке у просторијама Казнено-поправног завода у Нишу: Срђаном Ломигора, Синишом Станковићем, Владимиром Ивљанином, Милошем Јуришићем, Братиславом Рајковићем, Слађаном Матићем, Иваном Шекуларцем, Владимиром Васиљевићем, Qerim Binaj, Ивицом Јоновићем, Дејаном Стојановићем, Браниславом Радуловићем, Зораном Здравковићем, Вукашином Костићем, Гораном Ристићем, Иваном Танасковићем, Бајрамом Баждаром, Минушем Белиловићем, Зораном Васићем, Огњеном Вујовићем, Александром Симоновићем, Иваном Гајић, Зораном Марковићем, Славишом Стругаром и Данетом Глушица. Сви су, осим Александра Симоновића, потврдили да су злостављани као што је описано у ставу 13. у горњем тексту. Неки су такође потврдили да су били сведоци злостављања које су претрпели остали подносиоци представке и идентификовали затворске стражаре. Господин Александар Симоновић је, са своје стране, одбио да полицији да изјаву, објаснивши да би он сведочио само пред судом.

25. ОЈТ Ниш је 5. децембра 2007. године донело решење да се кривичне пријаве подносилаца представке одбаце. При томе је оно узело у обзир, између осталог, изјаве које су дали затворски стражари, доступна медицинска документа, увиђај, и закључак командира полиције у смислу да је примењена сила била законита и сразмерна. У вези са повредама које су подносиоци представке задобили, ОЈТ Ниш је било мишљења да су оне биле проузроковане тучама између самих затвореника, падовима низ степенице и ударањем од намештај током операције и/или због отпора затвореника полицији која је покушавала да у Казнено-поправном заводу у Нишу поврати ред. Најзад, ОЈТ Ниш је констатовало да сразмерност целокупне интервенције најбоље доказује чињеница да је и поред великог броја умешаних затвореника, од којих су неки били наоружани и опасни, и размере интервенције само мали број затвореника био повређен, задобивши, заиста, углавном лаке телесне повреде.

Г. Поступак пред судовима

26. Подносиоци представке су 11. децембра 2007. године затражили од истражног судије Општинског суда у Нишу да се утврди идентитет свих полицајаца и затворских стражара у питању, ради покретања "супсидијарног кривичног гоњења" против њих (видети ст. 46. и 47. у даљем тексту). Подносиоци представке су навели да они затворске стражаре знају само по имену или надимку, а да се идентитет полицајаца може утврдити преко њиховог командира.

27. И поред претходног негативног мишљења истражног судије, 17. априла 2008. године веће Општинског суда у Нишу је наложило да се подносиоци представке саслушају (видети став 47. у даљем тексту).

28. У просторијама Казнено-поправног завода у Нишу истражни судија Општинског суда у Нишу је 19. маја и 2. јуна 2008. године саслушао следеће подносиоце представке: Зорана Марковића, Дејана Стојановића, Ненада Ђокића, Ивана Гајића, Бојана Вучковића, Бранислава Радуловића, Владимира Васиљевића, Минуша Белиловића, Ивана Шекуларца, Зорана Антића, Ненада Јовановића, Славишу Стругара, Ивана Танасковића, Александра Симоновића, Синишу Станковића, Сашу Стевановића, Ивицу Јоновића, Вукашина Костића, Бајрама Баждара, Зорана Васића, Огњена Вујовића и Qerim Binajа. Сви подносиоци представке, осим Минуша Белиловића, Зорана Антића, Ненада Јовановића, Александра Симоновића и Вукашина Костића описали су наводно злостављање које су починили полицајци и затворски стражари. Неки од њих су идентификовали затворске стражаре у питању по имену или надимку, али ниједан није могао да наведе детаље о идентитету полицајаца пошто су им визири покривали лица. Минуш Белиловић је, међутим, изјавио да он не жели да било ко буде осуђен због инцидента упркос томе што га је полиција злостављала, па је одлучио да повуче своју пријаву. Зоран Антић и Ненад Јовановић изјавили су да они нису лица истог имена и презимена која се жале на бруталност полиције. Александар Симоновић је описао како су га полиција и затворски стражари наводно злостављали, али је изјавио да "из страха" не жели да именује лица о којима је реч. Вукашин Костић је испричао да му је жао што је уопште умешан у тај догађај и да би желео да повуче своју кривичну пријаву.

29. Иако уредно обавештен о рочишту одржаном 2. јуна 2008. године, адвокат подносилаца представке му није присуствовао. Он је 3. јуна 2008. године обавестио истражног судију да је морао да присуствује другом рочишту, у другом предмету, које је било заказано раније.

30. Истражни судија је 3. јуна 2008. године позвао адвоката подносилаца представке да суду достави информације где се налази један број подносилаца представке који су у међувремену пуштени на слободу или пребачени у други завод.

31. Адвокат подносилаца представке одговорио је 16. јуна 2008. године наводећи да није обавезан да поступи по овом захтеву. Уместо тога, требало је да истражни судија упути свој захтев Казнено-поправном заводу у Нишу.

32. Завод у Забели и Окружни затвор Врање обавестили су истражног судију 30. јуна и 2. јула 2008. године да се четворица подносилаца представке, Милош Јуришић, Владимир Ивљанин, Роберт Франц и Дане Глушица не налазе код њих.

33. Истражни судија је 4. јула 2008. године у својој канцеларији саслушао још два подносиоца представке, Срђана Ломигору и Зорана Здравковића. Они су препричали наводно злостављање од стране полиције и/или затворских стражара, али нису могли да идентификују полицајце због визира. Зоран Здравковић је даље изјавио да не може да идентификује затворске стражаре у питању пошто је тек скоро дошао у Казнено-поправни завод у Нишу.

34. Казнено-поправни завод у Нишу је истог дана обавестио истражног судију да су неки од 12 подносилаца представке који тек треба да буду саслушани премештени у друге заводе, наводећи у које, а да су неки пуштени на слободу, наводећи њихове кућне адресе. Касније се дознало да је један од ових подносилаца представке, Рамадан Љатифи, побегао из затвора.

35. Поступајући по захтеву Општинског суда у Нишу, 18. јула 2008. године истражни судија Општинског суда у Рашкој саслушао је још једног подносиоца представке, Дарка Савића, који је описао наводно злостављање током полицијске интервенције. Он, међутим, није могао да идентификује полицајце због визира.

36. Истражни судија Општинског суда у Нишу је од 5. септембра до 5. децембра 2008. године добио записнике о саслушању још седам подносилаца представке, конкретно Владимира Ивљанина, Аднана Хабимија, Милоша Јуришића, Зорана Матовића, Роберта Франца, Братислава Рајковића и Данета Глушицу, која су обављена у општинским судовима у Прокупљу, Лесковцу, Краљеву, Сремској Митровици и Пожаревцу. Сви подносиоци представке су поново потврдили да су их током интервенције полиција и/или затворски стражари тукли и сви су, осим Милоша Јуришића, по имену идентификовали затворске стражаре који су учествовали у наводном злостављању. Роберт Франц је уз то дао физички опис једног од полицајаца који су га наводно злостављали, пошто се лице тог полицајца видело. Владимир Ивљанин је осим тога дао и детаљну писану изјаву детаљно објаснивши како је злостављан за време интервенције и касније. Да би поткрепио ове тврдње навео је имена затворских чувара у питању, име полицајца који га је наводно тукао, дао списак 11 затворских чувара који би наводно могли потврдити да му није пружена лекарска помоћ, и имена неколико десетина затвореника и затворских чувара који су били сведоци његовог наводног злостављања и/или видели његове повреде.

37. Подносилац представке господин Ивица Јоновић је 10. новембра 2008. године повукао свој захтев поднет истражном судији.

38. Истражни судија је 22. децембра 2008. године обавестио адвоката подносилаца представке да је поступио како је веће наложило и да је сада на подносиоцима представке да одлуче да ли ће преузети кривично гоњење у овом предмету у својству супсидијарних тужилаца у року од осам дана (видети ст. 46-49. у даљем тексту).

39. Адвокат подносилаца представке се 31. децембра 2008. године жалио истражном судији да му је суштински ускраћена могућност да преузме кривично гоњење у предмету у име својих клијената. Конкретно, истражни судија му није, прекршивши чл. 257. и 259. Законика о кривичном поступку, доставио спис предмета који би му омогућио да буде обавештен о доступним доказима и идентитетима починилаца у питању (видети ст. 48. и 49. у даљем тексту). Такође, рок од осам дана је једноставно био исувише кратак.

40. Истражни судија се 8. јануара 2009. године обратио адвокату подносилаца представке. Он је између осталог навео да је адвокат до тада показао веома малу заинтересованост за предмет, да никада није тражио увид у спис предмета ни присуствовао рочиштима. Штавише, неки подносиоци представке су сами назначили да су изгубили сваки контакт са адвокатом. Коначно, истражни судија је подсетио да адвокати који поступају у име супсидијарних тужилаца немају право да добију спис предмета, али да га могу прегледати у просторијама самог суда.

Д. Остале релевантне чињенице

41. ОЈТ Ниш је 31. јануара 2007. године донело одлуку да нема основа да се против неког од затвореника који су учествовали у побуни покрене кривични поступак и објаснило да они никада нису ни имали намеру да користе силу како би побегли из затвора, што је неопходан услов за постојање кривичног дела прописаног чланом 338. Кривичног законика (видети став 44. у даљем тексту).

42. Један број подносилаца представке, конкретно Аднан Хабими, Љубомир Симић, Срђан Ломигора, Бојан Вучковић, Бајрам Баждар, Бранислав Радуловић, Дарко Савић, Qerim Binaj и Ненад Ђокић, је 21. јануара 2009. године затражио од болнице у Нишу, преко адвоката, да им доставе копије њихових здравствених картона. Болница у Нишу је 23. јануара 2009. године, међутим, одбила да то учини пошто би то било у супротности с чланом 37. Закона о здравственој заштити (видети став 55. у даљем тексту).

43. На основу копија делом противречних докумената који су садржали здравствене податке, које је Суд примио после достављања држави ове представке, Влада је изнела да у периоду од 24. новембра до 30. новембра 2006. године следећи подносиоци представке нису лечени, а и да јесу, током прегледа нису забележене никакве физичке повреде: Милош Јуришић, Рамадан Љатифи, Владимир Васиљевић, Ивица Јоновић, Ненад Јовановић, Вукашин Костић, Иван Танасковић, Минуш Белиловић, Иван Гајић, Славиша Стругар, Зоран Матовић и Зоран Антић. Преостали подносиоци представке, на основу доступне документације, изгледа да су задобили повреде које у суштини одговарају оним описаним у ставу 13. у горњем тексту. Три подносиоца представке, Аднан Хабими, Бојан Вучковић и Срђан Ломигора, доставили су и фотографије својих повреда.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

A. Кривични законик (објављен у "Службеном гласнику Републике Србије" - "Службени гласник РС", број 85/05, измене и допуне објављене у "Службеном гласнику РС", бр. 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 и 121/12)

44. Релевантни чланови овог Законика гласе како следи:

Члан 137.

"(1) Ко злоставља другог или према њему поступа на начин којим се вређа људско достојанство, казниће се затвором до једне године.

(2) Ко ... другоме нанесе велики бол или тешке патње с циљем да од њега или од трећег лица добије признање, исказ или друго обавештење или да се њему или трећем лицу прети или да се незаконито кажњава, казниће се затвором од шест месеци до пет година.

(3) Ако дело из ст. 1. и 2. овог члана учини службено лице у вршењу службе, казниће се за дело из става 1. затвором од три месеца до три године, а за дело из става 2. затвором од једне до осам година."

Члан 338.

"1. Лица која су на основу закона лишена слободе, која се скупе у намери да се насилно ослободе или да заједнички нападну лица чијем су надзору поверена или да их силом или претњом да ће непосредно употребити силу принуде да учине или пропусте нешто што је противно њиховој дужности,
казниће се затвором до три године.

(2) Учинилац дела из става 1. Овог члана који употреби силу или претњу, казниће се затвором од шест месеци до пет година."

Б. Законик о кривичном поступку (објављен у "Службеном листу Савезне Републике Југославије" - "Службени лист СРЈ", број 70/01, измене и допуне објављене у "Службеном листу СРЈ", број 68/02 и у "Службеном гласнику РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10)

45. Чланови 19, 20, 46. и 235, тумачени заједно, прописују, између осталог, да се кривични поступак може покренути на захтев овлашћеног тужиоца. У вези са кривичним делима која подлежу кривичном гоњењу по службеној дужности, овлашћени тужилац је јавни тужилац. Он има овлашћење да одлучи да ли да подигне оптужницу, али је везан начелом законитости које захтева његово поступање кад год постоји основана сумња да је учињено неко кривично дело које подлеже кривичном гоњењу по службеној дужности. Нема разлике у томе да ли је јавни тужилац сазнао за догађај из кривичне пријаве жртве или неког другог лица, или је заправо само чуо гласине у том смислу.

46. Члан 61. прописује да ако јавни тужилац одлучи да нема основа да предузме гоњење, он мора обавестити оштећеног о тој одлуци, који онда има право да преузме кривично гоњење у предмету у сопствено име, у својству "супсидијарног тужиоца", у року од осам дана од обавештења о тој одлуци.

47. Чланови 64. став 1, 239. став 1, и 242. заједно прописују да када наводни починилац кривичног дела остане непознат, супсидијарни тужилац има право да истражном судији поднесе захтев за предузимање појединих предистражних радњи ради утврђивања његовог идентитета пре него што одлучи да ли да тражи покретање истраге. Ако се истражни судија не сложи с овим захтевом, онда је, према члану 243. став 7, на већу истог суда да донесе одлуку о томе.

48. Члан 257. став 2. прописује да, пошто се истрага заврши, истражни судија доставља јавном тужиоцу спис предмета, а он онда има 15 дана да одлучи како да се даље поступа, тј. да ли да се од истражног судије траже додатне информације, подигне оптужница пред судом, или повуче пријава у питању.

49. Члан 259. став 2. прописује, између осталог, да се одредбе члана 257. став 2. такође примењују, уз одговарајуће измене, и на супсидијарног тужиоца.

В. Закон о извршењу кривичних санкција (објављен у "Службеном гласнику РС", број 85/05, измене и допуне објављене у "Службеном гласнику РС", број 72/09)

50. Члан 128. прописује да се мере принуде могу применити према осуђеним када су неопходне да се спречи бекство, физички напад на друго лице или наношење повреде другом лицу или самоповређивање. Мере принуде се исто тако могу применити када се сматрају неопходним како би се спречила материјална штета и/или савладао активан или пасиван отпор осуђеника.

51. Члан 129. наводи разне врсте мера принуде које се могу употребити у односу на осуђенике (тј. физичку силу, везивање, издвајање, употребу гумене палице, шмркова са водом, хемијских средстава и ватреног оружја), али њихова примена мора бити строго сразмерна.

52. Члан 130. прописује, између осталог, да одмах након примене мере принуде, осим ако је употребљено само везивање, осуђеник мора бити лекарски прегледан. Лекарски преглед истог осуђеника понавља се такође у размаку од 12 до 24 сата после тога. Писани извештај о догађају службе обезбеђења, као и лекарски извештај, одмах се достављају управнику затвора. Лекарски извештај садржи опис самог осуђеника о догађајима у питању, лекарску оцену задобијених повреда, ако оне постоје, и лекарско мишљење о односу између примењених мера принуде и задобијених повреда. Управник затвора обавештава Министарство правде о употребљеним мерама принуде и доставља му писани извештај с тим у вези у року од 24 сата.

Г. Закон о полицији (објављен у "Службеном гласнику РС", број 101/05)

53. Члан 86. прописује да, сваком приликом када се примени сила, полицајац у питању подноси писани извештај свом надређеном у року од 24 сата. Надређени полицијски службеник онда утврђује да ли је употреба силе била оправдана и законита.

54. Чланови 84, 85. и 88-109. прописују разне врсте мера принуде, детаљне услове под којима се оне могу применити, наглашавајући важност сразмерности у овом контексту.

Д. Закон о здравственој заштити (објављен у "Службеном гласнику РС", број 107/05)

55. Члан 37. прописује, између осталог, да се лични подаци пацијента, као и информације садржане у његовој здравственој документацији, сматрају службеном тајном, коју, као такву, мора поштовати сво медицинско особље. Медицинско особље се, међутим, може ослободити ове обавезе на основу судске одлуке или сагласности самог пацијента (у писаној форми или на други начин, под условом да је јасна и недвосмислена). Најзад, информације садржане у здравственој документацији неког лица могу се достављати и одређеним другим државним органима ако је и када је то предвиђено другим важећим законодавством.

III. РЕЛЕВАНТНИ ИЗВЕШТАЈИ О ЉУДСКИМ ПРАВИМА

A. Људска права у Србији - Опсежан извештај за 2006. годину, Београдски центар за људска права, објављен 2007. године, стр. 218

56. Релевантан део овог Извештаја гласи како следи:

"Почетком октобра, око 1.000 затвореника у...Сремској Митровици, Нишу и Пожаревцу ступило је почело протест тражећи ... доношење закона о амнестији...Нова побуна...због истог разлога избила је ... у новембру. Око 2.000 осуђеника у Сремској Митровици и Забели ...је одбило да узме храну због [тога што није усвојен]...Закон о амнестији... Касније су се протесту придружили и затвореници из Ниша. Након осам дана протеста око 500 припадника жандаремерије ушло је у затвор у Нишу и силом успоставило ред. ... у овој акцији је повређено 40 затвореника ... Министарство правде је ... констатовало да том приликом није било прекорачења овлашћења у употреби силе ..."

Б. Комисија Европских заједница, Извештај о напретку Србије за 2008. годину уз саопштење Комисије Европском парламенту и Савету, Брисел, 5. новембар 2008. године, 
стр. 14.

57. Релевантан део овог извештаја гласи како следи:

"Код спречавања мучења и злостављања и борбе против некажњивости, побољшана je судска контрола над поштовањем људских права у затворима ... Ипак, није било напретка у истраживању наводних озбиљних повреда људских права које се односе на затворске нереде из 2006. године."

ПРАВО

I. НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ ЧЛАНА 3. КОНВЕНЦИЈЕ

58. Подносиоци представке жалили су се да су за време полицијске интервенције 24. новембра 2006. године злостављани и да, даље, с тим у вези никада није спроведена делотворна званична истрага.

59. Подносиоци представке позвали су се на члан 3. Конвенције, чија одредба гласи како следи:

"Нико не сме бити подвргнут мучењу, или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању."

A. Допуштеност

60. Влада је тврдила да се, пошто не постоје медицински докази да су они били повређени током полицијске интервенције 24. новембра 2006. године, подносиоци представке чија су имена наведена у ставу 43. у горњем тексту не могу сматрати "жртвама" у смислу Конвенције.

61. Влада је даље изнела да су после одлуке истражног судије од 22. децембра 2008. године сви подносиоци представке пропустили да од њега траже додатне информације или да, алтернативно, подигну оптужницу пред Општинским судом у Нишу (видети став 38. у горњем тексту). Један од подносилаца представке, Ивица Јоновић, је чак повукао своју пријаву 10. новембра 2008. године (видети став 37. у горњем тексту). У таквим околностима, представка је у целини на исти начин била недопуштена због тога што подносиоци представке нису исцрпели делотворна домаћа правна средства.

62. Суд сматра да ове примедбе дотичу саму суштину питања да ли су подносиоци представке заиста претрпели материјалну и/или процесну повреду члана 3. и да је прикладније да се ово питање разматра у фази основаности. Представка такође није очигледно неоснована, у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције, и није недопуштена ни по неком другом основу. Она се према томе мора прогласити допуштеном.

Б. Основаност

1. Поднесци страна

(a) Поднесци подносилаца представке

63. Подносиоци представке су поново потврдили своје притужбе.

64. Они су даље тврдили да су их полиција и/или затворски стражари све злостављали током интервенције, укључујући и 12 подносилаца представке које је Влада посебно поменула. У сваком случају, званична истрага је требало да покаже да није било злостављања, али то никада није учињено на уверљив начин. Подносиоци представке су такође тврдили да непостојање пратећих медицинских доказа у неким случајевима не значи да они нису били злостављани, већ само да им није пружена лекарска помоћ. Такође није постојала одговарајућа медицинска анализа о томе како је тачно сваки подносилац представке задобио повреде, иако је то било неопходно за одлуку о сразмерности силе коју су примениле власти. ОЈТ Ниш је тако донело одлуку да нема основа за подизање оптужнице против подносилаца представке за кривично дело побуне у затвору, што указује да полиција заправо није наишла на отпор током интервенције.

65. Подносиоци представке су подсетили да је истражни судија Општинског суда у Нишу првобитно одбио да поступи према њиховом захтеву поднетом у својству супсидијарних тужилаца. На крају му је веће наложило да то учини, али су и тада поново саслушани само сами подносиоци представке, а саслушање је обављено у просторијама Завода у Нишу, где је и дошло до злостављања, а не у судници. Истражни судија је даље наложио адвокату подносилаца представке да достави кућне адресе оних подносилаца представке који су у међувремену пуштени на слободу иако је те информације требало прибавити директно од затворских власти. Такође, адвокат подносилаца представке није добио списак са именима, презименима и другим личним подацима затворских стражара, упркос томе што су ове информације биле познате истражном судији, док се идентитет полицајаца у питању није уопште испитивао. Адвокат подносилаца представке је најзад указао да он није никада добио судски спис предмета и да је уместо тога само обавештен да га може прегледати у просторијама суда у веома кратком року. Све је то значило да су подносиоци представке суштински били лишени права да преузму кривично гоњење у свом предмету као супсидијарни тужиоци.

(б) Поднесци Владе

66. Влада је тврдила да чињенице предмета не откривају повреду права подносилаца представке према члану 3. Конвенције, ни материјалног ни процесног аспекта.

67. У неколико детаља, она је препричала општи контекст у ком се одиграла полицијска операција и закључила да је употреба силе била законита, оправдана, неопходна и сразмерна. Заиста, иако је у њу било умешано скоро 600 затвореника, цела операција је трајала мање од сат и по, а повређен је само мали број затвореника упркос чињеници да су многи били наоуружани и опасни. Операција је стога била добро испланирана и добро обављена, а предузета је само као последња могућа мера. Осим тога, разлози које је навело ОЈТ Ниш за одлуку да не подигне оптужнице против затвореника због кривичног дела побуне у затвору били су веома јасни и нису се никако могли тумачити тако да је операција била непотребна или неоправдана (видети став 41. у горњем тексту).

68. Осим тога, насиље је почело чим су затворски стражари напустили спаваонице. Повреде које су затвореници задобили су према томе последица насилних сукоба између њих самих и/или њиховог отпора интервенцији, или су настале због панике током саме интервенције. У сваком случају, није било доказа да је 12 подносилаца представке из става 43. у горњем тексту задобило било какве повреде због интервенције, док су повреде које су задобили остали подносиоци представке биле лакше и, као такве, испод прага из члана 3. Конвенције.

69. Такође је спроведена и одговарајућа истрага догађаја. Увиђај на лицу места је обављен у присуству истражног судије. Резултати су затим прослеђени ОЈТ Ниш, које је о том питању дало образложено мишљење. Умешани полицајци су дали изјаве које је командир касније прихватио. Затворски стражари и подносиоци представке су исто тако саслушани, а ови први су порекли употребу било какве силе у овом догађају. На захтев адвоката подносилаца представке истражни судија је предузео додатне процесне радње, о чему је он обавештен. Међутим, адвокат подносилаца представке није на одговарајући начин заступао своје клијенте. Да се потрудио да провери у спису предмета, могао је да преузме кривично гоњење у предмету у име подносилаца представке, у њиховом својству супсидијарних тужилаца, бар у односу на затворске стражаре који су били идентификовани. Могле су се тражити и додатне мере са циљем да се полицајци идентификују. Уместо тога, адвокат подносилаца представке, који такође није присуствовао ниједном заказаном рочишту, поднео је веома уопштен захтев којим тражи идентификацију свих оних које је сматрао одговорним.

70. Најзад, Влада је изнела да су локални здравствени органи поступили потпуно у складу са релевантним домаћим законодавством кад су одбили да доставе копије здравствених картона подносилаца представке њиховом адвокату који је, уместо тога, за исте могао поднети захтев судовима. У сваком случају, чак и у одсуству таквог захтева, судови су коначно прибавили документацију у питању.

2. Оцена Суда

(а) Процесни аспект

(i) Општа начела

71. Суд подсећа да када неко лице изнесе уверљиву тврдњу да су државни службеници с њим поступали супротно члану 3, та одредба, тумачена заједно са општом обавезом држава према члану 1. Конвенције да "јемче свакоме у својој надлежности права и слободе одређене у... Конвенциј[и]", подразумева постојање делотворне званичне истраге (видети, међу многим ауторитетима, Labita против Италије [ВВ], број 26772/95, став 131, ЕЦХР 2000-IV).

72. Без обзира на начин истраге, органи морају да поступе чим је поднета званична притужба. Чак и када, строго гледано, није поднета никаква притужба, истрага мора да почне ако постоје довољно јасне назнаке да је употребљено злостављање (видети Станимировић против Србије, број 26088/06, став 39, 18. октобар 2011. године). Од жртава наводних повреда не тражи се да саме кривично гоне државне службенике осумњичене за злостављање. То је дужност јавног тужиоца који је за то боље оспособљен (Stojnšek против Словеније, број 1926/03, став 79, 23. јун 2009. године; и Оташевић против Србије, број 32198/07, став 25, 5. фебруар 2013. године). Ако подносилац представке и поред тога преузме кривично гоњење и добије суђење против државних службеника оптужених за злостављање, тај поступак постаје нераздвојив део предмета и мора се узети у обзир (видети V. D. против Хрватске, број 15526/10, став 53, 8. новембар 2011. године; Butolen против Словеније, број 41356/08, став 70, 26. април 2012. године; и Оташевић, цитиран у горњем тексту).

73. Истрага треба да буде подобна да доведе до утврђивања да ли је сила коју је држава употребила била оправдана у датим околностима и, ако није, до идентификације и кажњавања одговорних (видети Kaya против Турске, пресуда од 19. фебруара 1998. године, Извештаји 1998-I, став 87). Општа законска забрана мучења и нечовечног и понижавајућег поступања и кажњавања би иначе, упркос свом суштинском значају, била неделотворна у пракси, а у неким случајевима би државни службеници могли да злоупотребе права оних под њиховом контролом уз, такорећи, некажњивост (видети Labita, цитиран у горњем тексту, став 131).

74. Истрага мора такође бити темељна. То значи да власти морају увек озбиљно покушати да утврде шта се десило и не би требало да се ослањају на исхитрене или неосноване закључке ради затварања истраге или да на њима заснивају своје одлуке (видети Assenov и други против Бугарске, 28. октобар 1998. године, став 103 et seq., Извештаји о пресудама и одлукама 1998-VIII). Оне морају предузети све разумне мере које су им доступне како би обезбедиле доказе о догађају, укључујући, између осталог, изјаве сведока и форензичке доказе (видети Tanrıkulu против Турске [ВВ], број 23763/94, ЕЦХР 1999-IV, став 104. et seq, и Gül против Турске, број 22676/93, став 89, 14. децембар 2000. године). Сваки недостатак у истрази који подрива њену способност да се утврди узрок повреда или идентитет одговорних лица представљаће ризик да она неће испунити овај стандард (видети Boicenco против Молдавије, број 41088/05, став 123, 11. јул 2006. године).

75. Уопштено говорећи, неопходно је да лица која су одговорна за истрагу и која је спроводе буду независна од лица умешаних у догађаје (видети, на пример,Barbu Anghelescu против Румуније, број 46430/99, став 66, 5. октобар 2004. године; и Kurnaz и други против Турске, број 36672/97, став 56, in fine, 24. јул 2007. године). То значи не само да не постоји хијерархијска или институционална веза, већ и да постоји самосталност у пракси (видети Boicenco, цитиран у горњем тексту, став 121; видети такође Ergi против Турске, 28. јул 1998. године, ст. 83. и 84, Извештаји о пресудама и одлукама 1998-IV, где је истрага јавног тужиоца показала недостатак независности на основу његовог снажног ослањања на информације које су дали жандари умешани у догађај). Најзад, истрага мора пружити довољан елемент увида јавности како би се обезбедила одговорност. Док ниво увида јавности може да варира, лице које се притужује мора имати приступ истрази у свим случајевима (видети Batı и други против Турске, бр. 33097/96 и 57834/00, став 137, ЕЦХР 2004-IV).

(ii) Примена ових начела у овом предмету

76. Суд сматра да су притужбе подносилаца представке на злостављање од стране полицајаца и/или затворских стражара довољно уверљиве да захтевају делотворну званичну истрагу. Тежина наводног злостављања је такође изнад прага који се захтева чланом 3.

77. Ако се вратимо на истрагу, Суд прво примећује да ју је првобитно координирало ОЈТ Ниш. Међутим, у пракси, њу је скоро искључиво водила полиција, која је очигледно била институционално повезана са припадницима жандармерије оптуженим за злостављање подносилаца представке, а и једна и друга су део Министарства унутрашњих послова (видети ст. 15-25. у горњем тексту).

78. Друго, при одбацивању кривичних пријава подносилаца представке од стране ОЈТ Ниш 5. децембра 2007. године уопште нису узете у обзир изјаве које су дали сами подносиоци представке, а следствено томе, није разматрано, између осталог, ни питање зашто би подносиоци представке, који су у то време још увек били у затвору, били тако одлучни да безразложно оптуже полицију и/или затворске стражаре да су их злостављали. ОЈТ Ниш је дало посебну важност мишљењу командира самих полицајаца, у смислу да је употребљена сила била законита и сразмерна, а које се тешко може описати као независно. Коначно, расправљајући о повредама, ОЈТ Ниш је то урадило на прилично неодређен начин, углавном се позивајући на "затворенике" у општем смислу, а не посебно на подносиоце представке и њихове повреде (видети став 25. у горњем тексту).

79. Треће, истражни судија Општинског суда у Нишу на крају се укључио у истрагу. Међутим, истражни судија наведеног суда само је саслушао подносиоце представке и прибавио записник о изјавама подносилаца представке које су дали другим истражним судијама. Судија никада није саслушао никакве сведоке, на које се подносиоци представке позивају у својим кривичним пријавама, нити полицајце или затворске чуваре (видети ст. 28-38. у горњем тексту).

80. Четврто, ни истражни судија ни ОЈТ Ниш нису покушали да идентификују полицајце који су наводно злостављали подносиоце представке, иако су неки од њих наводно могли да их идентификују (видети став 36. у горњем тексту). Такође, подносиоцима представке није пружена прилика да се суоче са онима који су их наводно или могуће злостављали, иако су постојали докази о идентитету како полицајаца који су користили мере принуде за време интервенције, тако и умешаних затворских стражара (видети ст. 15. и 20-22. у горњем тексту).

81. Пето, Суд примећује да је изгледа један број подносилаца представке саслушан, од стране полиције и/или истражног судије, у просторијама Казнено-поправног завода у Нишу где је неколико њих конкретно изјавило да се плаше да идентификују оне који су их злостављали, док су други одлучили да повуку своје притужбе. Чини се веома упечатљивим да у овим околностима истражни судија очигледно није предузео ништа да испита назнаке званичног застрашивања (видети став 28. у горњем тексту).

82. Најзад, адвокату подносилаца представке је ускраћен приступ медицинској документацији. Док је Влада тврдила да је на судовима да обезбеде ове информације, што су они на крају и урадили, и сасвим независно од тога да ли се наведено одбијање може сматрати законитим (видети став 55. у горњем тексту), чини се да је посебно неприкладно што су напори подносилаца представке да образложе своје тврдње о злостављању ометане на такав начин на почетку (видети став 42. у горњем тексту).

83. С обзиром на горе наведено, Суд одбија претходни приговор Владе у вези са неисцрпеношћу домаћих правних лекова (видети такође став 72. у горњем тексту), и сматра да су подносиоци представке претрпели повреду процесног аспекта члана 3. Конвенције.

(б) Материјални аспект

(i) Општа начела

84. Суд подсећа да се мора сматрати да члан 3. Конвенције представља једну од суштински најзначајнијих одредаба Конвенције која штити основне вредности демократских друштава која чине Савет Европе (видети Pretty против Уједињеног Краљевства, број 2346/02, став 49, ЕЦХР 2002-III). Супротно осталим одредбама у Конвенцији, он је обликован у апсолутном смислу, без изузетка или услова, или могућности укидања на основу члана 15. Конвенције (видети, између осталог, Chahal против Уједињеног Краљевства, пресуда од 15. новембра 1996. године, став 79, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-V).

85. У складу с устаљеном праксом Суда, злостављање мора достићи минимални ниво озбиљности да би спадало у оквир члана 3. Процена овог минималног нивоа озбиљности је релативна; она зависи од свих околности случаја, као што су трајање злостављања, физичке и душевне последице и, у неким случајевима, пол, старост и здравствено стање жртве (видети, међу другим ауторитетима, Gäfgen против Немачке [ВВ], број 22978/05, став 88, ЕЦХР 2010; Price против Уједињеног Краљевства, број 33394/96, став 24, ЕЦХР 2001-VII; и Jalloh против Немачке [ВВ], број 54810/00, став 67, 11. јул 2006. године). Поступање се сматра "нечовечним" зато што је, између осталог, унапред смишљено, трајало сатима и изазвало или телесну повреду или јаку физичку и душевну патњу (видети Labita, цитиран у горњем тексту, став 120). Оно се сматра "понижавајућим" када је такво да код жртава ствара осећај страха, патње и подређености који може да их понизи и унизи и вероватно сломи њихов физички и морални отпор (видети Hurtado против Швајцарске, 28. јануар 1994. године, мишљење Комисије, став 67, серија A број 280, иWieser против Аустрије, број 2293/03, став 36, 22. фебруар 2007. године). Мучење, међутим, подразумева намерно нечовечно поступање које изазива веома озбиљну и тешку патњу (видети, на пример, Aksoy против Турске, пресуда од 18. децембра 1996. године, Извештаји 1996-VI, стр. 2279, став 64; Aydın против Турске, пресуда од 25. септембра 1997. године, Извештаји 1997-VI, стр. 1891-92, ст. 83-84. и 86; и Selmouni против Француске [ВВ], број 25803/94).

86. У контексту лица лишених слободе, Суд наглашава да су лица у притвору у осетљивом положају и да власти имају дужност да штите њихов физички интегритет (видети, међу многим другим ауторитетима, Sarban против Молдавије, број 3456/05, став 77, 4. октобар 2005. године; и Mouisel против Француске, број 67263/01, став 40, ЕЦХР 2002-IX). Свако прибегавање физичкој сили у односу на лице лишено слободе које није стриктно неопходно због њиховог понашања умањује људско достојанство и у начелу представља повреду права утврђеног чланом 3. Конвенције (видети Sheydayev против Русије, број 65859/01, став 59, 7. децембар 2006. године; Ribitsch против Аустрије, пресуда од 4. децембра 1995. године, серија A број 336, став 38; и Krastanov против Бугарске, број 50222/99, став 53, 30. септембар 2004. године). Суд је, наравно, свестан могућности насиља која постоји у казненим установама и чињенице да непослушност притвореника може брзо да се претвори у побуну (видети Gömi и други против Турске, број 35962/97, став 77, 21. децембар 2006. године). Он, према томе, прихвата да употреба силе може повремено бити неопходна ради осигурања безбедности у затвору, за одржавање реда и спречавања кривичних дела. Упркос томе, таква сила може се употребити само ако је неизбежна и не сме бити претерана (видети Vladimir Romanov против Русије, број 41461/02, став 63, 24. јул 2008. године).

87. Наводи о злостављању морају се поткрепити одговарајућим доказима. При оцени доказа, Суд уопштено примењује стандард доказа "ван разумне сумње" (видети Ireland против Уједињеног Краљевства, пресуда од 18. јануара 1978. године, серија A број 25, стр. 64-65, став 161). Међутим, такав доказ произилази из истовременог постојања довољно јаких, јасних и саобразних индиција или сличних неоповргнутих чињеничних претпоставки. Када се догађаји у питању налазе у целости или у великом делу у оквиру искључивог сазнања власти, као што је у случају лица под њиховом контролом у притвору, постоје јаке чињеничне претпоставке у вези са повредама насталим током таквог притвора. Заиста, може се сматрати да је терет доказивања на властима које треба да пруже задовољавајуће и убедљиво објашњење (видети Salman против Турске [ВВ], број 21986/93, став 100, ЕЦХР 2000-VII). Иако, у начелу, задатак Суда није да даје сопствену оцену чињеница уместо домаћих судова, Суд и поред тога није везан налазима домаћих судова с тим у вези (видети, на пример, Ribitsch, цитиран у горњем тексту, став 32).

(ii) Примена ових начела у овом предмету

88. Суд примећује да су стране прихватиле да је 23. новембра 2006. године, због притиска једног броја затвореника, сво затворско особље, укључујући и стражаре, напустило спаваонице Казнено-поправног завода у Нишу. Скоро 600 затвореника је тако остало без службеног надзора до 24. новембра 2006. године, када су, после велике полицијске интервенције, протести коначно завршени (видети ст. 8-10. у горњем тексту). У тим околностима, јасно је да ниједан догађај у том периоду, до самог завршетка полицијске операције, није "био у целости, или великим делом, у оквиру искључивог сазнања власти" и да би сви наводи злостављања морали да буду поткрепљени "ван разумне сумње".

89. Иако је већина подносилаца представке имала лекарске доказе о повредама задобијеним у релевантном периоду и иако су се практично сви позвали на сведоке да поткрепе своје наводе о злостављању од стране полиције и/или затворских стражара, то Суду није довољно да закључи, свакако не ван разумне сумње, да су они заиста били злостављани, чиме би био повређен члан 3. Конвенције (видети, уз одговарајуће измене, Gömi и други, цитиран у горњем тексту, став 77). Посебно, постоје неке назнаке да су повреде које су претрпели подносиоци представке или које су наводно претрпели могле настати као последица обрачуна између самих затвореника или услед панике која је настала током интервенције (видети ст. 8, 12, 22. и 25. у горњем тексту). Штавише, постоје извештаји који указују да су неки затвореници, опет евентуално укључујући и подносиоце представке, пружили отпор за време интервенције и неспорно је да су затворске власти заплениле велику количину оружја 24. новембра 2006. године (видети ст. 9, 12, 14. и 25. у горњем тексту).

90. Коначно, Суд примећује да је 31. јануара 2007. године ОЈТ Ниш донело одлуку да нема основа за покретање кривичног поступка против било ког затвореника који је учествовао у побуни само зато што они "нису никада имали намеру да употребе силу да би побегли из затвора", што је био неопходан услов за постојање предметног кривичног дела (видети став 41. у горњем тексту). Суд је мишљења да се ова одлука, према томе, не може тумачити тако да је, као што подносиоци представке сугеришу, полицијска операција као таква била непотребна.

91. С обзиром на горе наведено, Суд само може да закључи да није било повреде материјалног аспекта члана 3. Конвенције, при чему ни истрага коју су спровели сами српски органи такође није потпуно разјаснила релевантне чињенице. Суд даље налази да у светлу овог закључка није неопходно да се донесе одлука о претходном приговору Владе у вези са статусом жртве подносилаца представке (видети, уз одговарајуће измене, Palić против Босне и Херцеговине, број 4704/04, став 81, 15. фебруар 2011. године).

II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

92. Члан 41. Конвенције предвиђа:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

A. Штета

93. Подносиоци представке тражили су накнаду претрпљене нематеријалне штете. Конкретно, Аднан Хабими, Бојан Вучковић, Срђан Ломигора, Роберт Франц и Дарко Савић тражили су по 10.000 евра, док су Синиша Станковић и Владимир Ивљанин тражили по 6.000 евра. Преостали подносиоци представке тражили су по 4.000 евра.

94. Влада је оспорила ове захтеве.

95. Суд сматра да су подносиоци представке свакако претрпели одређену нематеријалну штету. С обзиром на природу утврђене повреде у овом предмету и процењујући на основу правичности, како се захтева чланом 41. Конвенције, Суд сваком подносиоцу представке досуђује по 3.500 евра

Б. Трошкови

96. Подносиоци представке су такође заједно тражили 3.038,82 евра на име трошкова насталих пред домаћим органима и 8.500 евра за трошкове настале пред Судом.

97. Влада је оспорила ове захтеве.

98. Према пракси Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој се докаже да су заиста и неопходно настали и да су, такође, разумни у погледу износа. То значи, да је подносилац представке морао да их плати или је обавезан да их плати, на основу законске или уговорне обавезе и да се нису могли избећи како би се спречила утврђена повреда или добило задовољење.

99. У овом предмету, узевши у обзир документа која поседује и горе наведене критеријуме, Суд сматра да је оправдано да се подносиоцима представке заједно досуди сума од 5.000 евра за трошкове настале на домаћем нивоу, као и за трошкове настале пред Судом.

В. Затезна камата

100. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Спаја са основаношћу претходни приговор Владе о неисцрпености домаћих правних лекова и одбија га;

2. Спаја са основаношћу претходни приговор Владе о статусу жртве подносилаца представке;

3. Проглашава представку допуштеном;

4. Утврђује да је дошло до повреде процесног аспекта члана 3. Конвенције;

5. Утврђује да није било повреде материјалног аспекта члана 3. Конвенције;

6. Утврђује да у светлу његовог закључка из тачке 5, није неопходно да се одлучује о претходном приговору Владе у погледу статуса жртве подносилаца представке који је наведен у тачки 2;

7. Утврђује

(а) да Тужена држава треба да исплати, у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44, став 2. Конвенције, следеће износе, које треба претворити у валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате:

(i) 3.500 евра (три хиљаде и пет стотина евра) сваком подносиоцу представке, плус порез који се може наплатити, на име нематеријалне штете;

(ii) 5.000 евра (пет хиљада евра) подносиоцима представке заједно, плус порез који им се може наплатити, на име трошкова;

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

8. Одбија преостали део захтева подносилаца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском, и достављено у писаној форми 3. јуна 2014. године, према правилу 77, ст. 2. и 3. Пословника Суда.

Анекс

THIRD SECTION

CASE OF HABIMI AND OTHERS v. SERBIA
(Application no. 19072/08)

JUDGMENT

STRASBOURG
3 June 2014

FINAL
03/09/2014

This judgment has become final under Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Habimi and Others v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Chamber composed of:

Josep Casadevall, President,

Alvina Gyulumyan,

Dragoljub Popović,

Luis López Guerra,

Johannes Silvis,

Valeriu Griţco,

Iulia Antoanella Motoc, judges,

and Santiago Quesada, Section Registrar,

Having deliberated in private on 13 May 2014,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 19072/08) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention"). The application was brought on 2 April 2008 by a total of 37applicants ("the applicants"), of whom 36 were Serbian nationals and one, Mr Qerim Binaj, was a national of Kosovo¹. The applicants’ further personal details are set out in the Annex to this judgment.

2. The applicants were initially represented by Mr D. Vidosavljević, a lawyer practising in Leskovac. As of 23 March 2012, Mr B. Petrović, also a lawyer based in Leskovac, temporarily took over the management of Mr Vidosavljević’s law firm. The Serbian Government ("the Government") were initially represented by their former Agent, Mr S. Carić, and subsequently by their current Agent, Ms Vanja Rodić.

3. The applicants alleged that they had been ill-treated during a special police operation of 24 November 2006 and, further, that there was never an effective official investigation into this incident.

4. On 30 August 2010 the application was communicated to the Government. On 1 February 2014 the Court changed the composition of its Sections (Rule 25 § 1). This case was thus assigned to the newly composed Third Section (Rule 52 § 1).

__________

1 All reference to Kosovo, whether to the territory, institutions or population, in this text shall be understood in full compliance with United Nations Security Council Resolution 1244 and without prejudice to the status of Kosovo.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

5. The facts of the case, as submitted by the parties, may be summarised as follows.

A. The general context

6. In November 2006 protests broke in a number of prisons throughout the country regarding demands for the Serbian Parliament to enact specific amnesty-related legislation.

7. On 22 November 2006, according to various official reports, violent conflicts between the two main groups of prisoners occurred in the Niš Penitentiary. It would appear that a radical group of prisoners clashed with the moderate leaders over how to proceed with the protests.

8. On 23 November 2006 the prevailing group of prisoners requested that allprison staff, including the guards, vacate the dormitories. Theyalso reportedly threatened the prison staff with kidnappings should they fail to comply with this request. The prison staff therefore left the three buildings in question and the prisoners subsequently, at approximately 4.45 p.m., barricaded the entrances with furniture. Almost 600 prisoners were thus left without any official supervision. The security situation in the Niš Penitentiary continued to deteriorate thereafter. The prison authorities assessed that there was a very real threat to the life and health of the prisoners who had refused to take part in the revolt.

9. On the same day the governor of the Niš Penitentiary formed a crises team which decided that a large scale intervention was necessary. The Ministry of Internal Affairs produced a detailed action plan in this regard. It included, inter alia, the assessment of the resistance that could be expected on the part of the prisoners, the force needed to overcome this resistance and the need to secure the presence of medical teams during and in the aftermath of the intervention.

10. On 24 November 2006, at around 7.20 a.m., more than 330 special police officers, members of the Gendarmerie, wearing helmets with visors, assisted by prison guards and other security staff, entered the Niš Penitentiary. The protests were brought under control by 8.45 a.m.

11. According to the information subsequently provided by the Ministry of Justice,a total of 79 prisoners had been injuredand medically treated. The same document stated that the injuries sustained, except in one case, were slight in character and had been inflictedby means of blunt force trauma.

12. The police maintained that during their intervention a certain number of prisoners had offered active resistance. Many also had certain pre-existing injuries stemming from a violent conflict which had apparently occurred between the prisoners themselves prior to the intervention. The police lastly noted that some prisoners had been injured as a result of the general commotion that had ensued in the course of the intervention, including prisoners being trampled over by other prisonsand/orpushed against the furniture which had been moved into the corridors.

B. The applicants’ situation

13. The applicantsclaimed that in the course of the intervention and/or shortly thereafter they had been physically abused by the police officers and/or the prisons guards. Concerning the intervention itself, the applicants contended that they had been beaten with baseball bats and truncheons, forced to run between two rows of police officers and/or prison guards who had kicked them as they passed and, lastly, compelled to lie on a cold, concrete floor for hours while being handcuffed. As a result, the applicants allegedly sustained various injuries, such as fractured bones, bruises and wounds all over the body, internal bleeding and brain concussions.

C. The initial proceedings following the intervention

14. On 24 November 2006, at around 9.30 a.m., the investigating judge of the Niš Municipal Court and the Niš Municipal Public Prosecutor took part in an on-site investigationwhich found a large number of improvised weapons (i.e. knives, blades and metal pipes)on the premises of the Niš Penitentiary.

15. On 28 November 2006, having reviewed the reports of the police officers who had used restraints in the course of the intervention, the commanding officer of the Gendarmerie unit involved decided that the force used had been lawful and proportionate.

16. On 12 January 2007 the Ministry of Internal Affairs forwarded the minutes of the on-site investigation to the Niš Municipal Public Prosecutor’s Office ("NMPPO"). These minutes were accompanied by several police reports, photographic documentation, and astatement listing the objects which had been found in prison following the police intervention.

17. On 8 March 2007 the NMPPO requested information from the police concerning the identity of the injured persons and the reasons for the application of coercive measures.

18. Between 29 March and 11 May 2007 the applicants lodged their criminal complaints against unnamed police officers anda number of prison guards. The latter were, for the most part, identified by their respective first names and/or nicknames. The applicantsurged the NMPPO to: (i) establish the full identities of all officials who had participated in their abuse; (ii) obtain the relevant medical records documenting their injuries; (iii) hear a number of other prisoners who had witnessed their ill-treatment; and (iv) ultimately, press criminal charges against all those responsible.

19. On 4 April 2007 the NMPPO ordered the police to submit the reports prepared in accordance with Article 86 of the Police Act (see paragraph 53 below).

20. On 25 April 2007 the police provided the NMPPO with a list of prisoners who had been injured on 24 November 2006 and subsequently treated at the Niš Hospital. The following applicants were among them: Mr Bajram Baždar, Mr Nenad Đokić, Mr Predrag Aleksić, Mr Robert Franc, and Mr Srđan Lomigora. They were all certified as having sustained different kinds of bruises and/or excoriations. On the same occasion the policeidentified the twelve prison guards to whom the applicants had referred in their criminal complaints.

21. On 7 May and 20 June 2007 the NMPPO requested the police to interrogate the prison guards in question.

22. On 4 August 2007 the police submitted a report, based partly on statements apparently given by a number of prisoners, to the effect that there had been several violent clashes between the various groups of prisoners on 17, 18 and 23 November 2006, resulting in serious injuries and a criminal prosecution. The twelve prison guards were also questioned and all denied ill-treating the applicants.

23. On 10 October 2007 the NMPPO requested the police to hear the applicants and the eyewitnesses specified in the criminal complaints.

24. On 5, 8, 15 and 19 November 2007 police interviewed the following twenty-five applicants on the premises of the Niš Penitentiary: Mr Srđan Lomigora, Mr Siniša Stanković, Mr Vladimir Ivljanin, Mr MilošJurišić,Mr Bratislav Rajković, Mr Slađan Matić, Mr Ivan Šekularac, Mr Vladimir Vasiljević, Mr Qerim Binaj, Mr Ivica Jonović, Mr Dejan Stojanović, Mr Branislav Radulović, Mr Zoran Zdravković, Mr Vukašin Kostić, Mr Goran Ristić, Mr Ivan Tanasković, Mr Bajram Baždar, Mr Minuš Belilović, MrZoranVasić,Mr Ognjen Vujović, Mr Aleksandar Simonović, Mr Ivan Gajić, Mr Zoran Marković, MrSlaviša Strugar and Mr Dane Glušica. All, except for Mr Aleksandar Simonović, confirmed that they had been abused as described at paragraph 13 above. Some also confirmed having witnessed the abuse suffered by other applicants and identified the prison guards in question. Mr Aleksandar Simonović, for his part, refused to give a statement to the police, explaining that he would only testify before a court of law.

25. On 5 December 2007 theNMPPO decided to reject the applicants’ criminal complaints.In so doing, it took into account, inter alia, the statements given by the prison guards, the available medical documents, the on-sight investigation, and the conclusion of the police officers’commander to the effect that the force used had been lawful and proportionate. Concerning the injuries sustained by the applicants, the NMPPO opined that they had been caused by fights between the prisoners themselves, their falling down the stairs or against the furniture in the course of the operation and/orthe prisoners’resistance to the police who had been trying to restore order to the Niš Penitentiary. Lastly, the NMPPO noted that the proportionality of the entire intervention was best evidenced by the fact that despite the large number of prisoners involved, of which some had beenarmed and dangerous, and the scale of the intervention only a small number of persons had been injured, sustaining, as they did, mostly slight bodily harm.

D. The proceedings before the courts

26. On 11 December 2007 the applicants requested from the investigating judge ofthe Niš Municipal Court to establish the identity of all police officers and prison guards concerned, with the intention of starting a "subsidiary prosecution" against them (see paragraphs 46 and 47 below). The applicants stated that they knew the prison guards by their first names or nicknames only, whilethe identity of the police officers could be established through their commanding officer.

27. On 17 April 2008, despite a prior negative opinion expressed by the investigating judge, the pre-trial Chamber of the Niš Municipal Court ordered that the applicants be heard (see paragraph 47 below).

28. On 19 May and 2 June 2008, on the premises of the Niš Penitentiary, the investigating judge of the Niš Municipal Court heard the following applicants: Mr Zoran Marković, Mr Dejan Stojanović, Mr Nenad Đokić, Mr Ivan Gajić, Mr Bojan Vučković, Mr Branislav Radulović, Mr Vladimir Vasiljević, Mr Minuš Belilović, Mr Ivan Šekularac, Mr Zoran Antić, Mr Nenad Jovanović, Mr Slaviša Strugar, Mr Ivan Tanasković, Mr Aleksandar Simonović, Mr Siniša Stanković, Mr Saša Stevanović, Mr Ivica Jonović, Mr Vukašin Kostić, Mr Bajram Baždar, Mr Zoran Vasić, Mr Ognjen Vujović and Mr Qerim Binaj. All applicants, except for Mr Minuš Belilović, Mr Zoran Antić, Mr Nenad Jovanović, Mr Aleksandar Simonović and Mr Vukašin Kostić recounted the alleged abuse suffered at the hands of the police officers and/or prison guards. Some of them identified, by first name or nickname, the prison guards in question but none could provide any details regarding the identity of the police officers since they had visors covering their faces. Mr Minuš Belilović, however, stated that despite having been ill-treated by the police he did not want anyone to be convicted for the incident and had therefore decided to withdraw his complaint. Mr Zoran Antić and Mr Nenad Jovanović stated, respectively, that they were not the persons of the same name and surname who had complained of police brutality. Mr Aleksandar Simonović described his alleged ill-treatment by the police and prison guards but stated that "out of fear" he did not want to name the persons concerned.Mr Vukašin Kostićrelated that he was sorry to have been involved in the incident at all and would like to withdraw his criminal complaint.

29. Though duly informed of the hearing held on 2 June 2008, the applicant’s counseldid not attend it. On 3 June 2008 he informed the investigating judge that he had had to attend another hearing, in a different case, scheduled earlier.

30. On 3 June 2008 the investigating judge invited the applicants’ counsel to provide the court with information as to the whereabouts of a number of applicants who had in the meantime been released or transferred to another penitentiary.

31. On 16 June 2008 the applicants’ counsel responded by stating that he was not obliged to comply with this request. The investigating judge should instead have addressed his request to the Niš Penitentiary.

32. On 30 June and 2 July 2008 the Zabela Penitentiary and the Vranje District Prison informed the investigating judge that four applicants, Mr Miloš Jurišić, Mr Vladimir Ivljanin, Mr Robert Franc and Mr Dane Glušica, were not in their custody.

33. On 4 July 2008 the investigating judge heard another two applicants, Mr Srđan Lomigora and Mr Zoran Zdravković, in his own office. They recounted the abuse allegedly inflicted by the police and/or the prison guards but could not identify the police officers because of their visors. Mr Zoran Zdravković further stated that since he had only recently arrived to the Niš Penitentiary he could not identify the prison guards in question.

34. On the same day the Niš Penitentiary informed the investigating judge that out of the twelve applicants who had yet to be heard some had been moved to other penitentiaries, specifying which, and some released, specifying their home addresses. It subsequently transpired that one of these applicants, Mr Ramadan Ljatifi, had escaped from prison.

35. On 18 July 2008 the investigating judge of the Raška Municipal Court, acting on the request of the Niš Municipal Court, heard another applicant, Mr Darko Savić, who described the alleged abuse suffered in the course of the police intervention. He could not, however, identify the officers because of their visors.

37. On 10 November 2008 applicant Mr Ivica Jonović withdrew his request filed with the investigating judge.

38. On 22 December 2008 the investigating judge informed the applicants’ counsel that he had complied with the instructions of the pre-trial Chamber and that it was now up to the applicants to decide whether to take over the prosecution of the case in the capacity of subsidiary prosecutors within a period of eight days (see paragraphs 46-49 below).

39. On 31 December 2008 the applicants’ counsel complained to the investigating judge that he was effectively deprived of the possibility to take over the prosecution of the case on behalf of his clients. Specifically, the investigating judge had, in breach of Articles 257 and 259 of the Code of Criminal Procedure, failed to provide him with the case file which could have enabled him to be informed of the available evidence and of the identities of the perpetrators in question (see paragraphs 48 and 49 below). Also, a period of eight days was simply too short.

40. On 8 January 2009 the investigating judge addressed the applicants’ counsel. He stated, inter alia, that the latter had shown very little interest in the case to date, having never sought access to the case file or attended the hearings. Moreover, some of the applicants had themselves indicated that they had lost all contact with their lawyer. Finally, the investigating judge recalled that counsel acting on behalf of subsidiary prosecutors were not entitled to be provided with the case file but could review it on the court’s own premises.

E. Other relevant facts

41. On 31 January 2007 the NMPPO decided that there were no grounds to bring a criminal case against any of the prisoners involved in the revolt and explained that they had never had the intent to use force in order to escape from prison which was a necessary precondition for the existence of the crime provided for in Article 338 of the Criminal Code (see paragraph 44 below).

42. On 21 January 2009 a number of applicants, specifically Mr Adnan Habimi, Mr Ljubomir Simić, Mr Srđan Lomigora, Mr Bojan Vučković, Mr Bajram Baždar, Mr Branislav Radulović, Mr Darko Savić, Mr Qerim Binaj and Mr Nenad Đokić, requested from the Niš Hospital, through their counsel, to provide them with copies of their respective medical files. On 23 January 2009, however, the Niš Hospital declined to do sosince this would be in breach of Article 37 of the Health Care Act (see paragraph 55 below).

43. Based on the copies of the partly inconsistent documents containing medical information, received by the Court after the communication of the present application, the Government maintained that between 24 November and 30 November 2006 the following applicants had not received any medical treatment or, if they had, no physical injuries had been recorded in the course of the examination: Mr Miloš Jurisić, Mr Ramadan Ljatifi,Mr Vladimir Vasiljević, Mr Ivica Jonović, Mr Nenad Jovanović, Mr Vukašin Kostić, Mr Ivan Tanasković, Mr Minuš Belilović, Mr Ivan Gajić, Mr Slaviš Strugar, Mr Zoran Matović and Mr Zoran Antić.The remaining applicants, in view of the available documentation, seemed to have sustained injuries essentially corresponding to those described at paragraph 13 above. Three applicants, Mr Adnan Habimi, Mr Bojan Vučković and Mr Mr Srđan Lomigora, also submitted photographs of their respective injuries.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW

A. The Criminal Code (Krivični zakonik, published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - no. 85/05, amendments published in OG RS nos. 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 and 121/12)

44. The relevant Articlesof this Code read as follows:

Article 137

"1. Whoever ill-treats another or treats another in a degrading manner shall be punished with imprisonment of up to one year.

2. Whoever ...causes severe pain or suffering to another for such purposes as obtaining from him or a third person a confession, a statement or information, or intimidating or unlawfully punishing him or a third person ... shall be punished with imprisonment from six months to five years.

3. If the offence specified in paragraphs 1 and 2 above is committed by an official acting in an official capacity, the official concerned shall be punished for the offence specified in paragraph 1 with imprisonment from three months to three years, and for the offence specified in paragraph 2 with imprisonment from one to eight years."

Article 338

"1. Persons who have been deprived of their liberty in accordance with the law, and who have assembled with the intent of obtaining their own forcible release or jointly assaulting persons who have been entrusted with their supervision or for the purpose of compelling such persons, by means of force or an imminent threat thereof, to undertake certain actions or fail to act in breach of their official duties, shall be punished with imprisonment of up to three years.

2. The perpetrator of the offence specified in paragraph 1 above who has actually resorted to the use of force or made the threat in question shall be punished with imprisonment from six months to five years."

B. The Code of Criminal Procedure (Zakonik o krivičnom postupku, published in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia - OG FRY - no. 70/01, amendments published in OG FRY no. 68/02 and in OG RS nos. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 and 76/10)

45. Articles 19, 20, 46 and 235, read in conjunction, provide, inter alia, that formal criminal proceedings (krivični postupak) may be instituted at the request of an authorised prosecutor. In respect of crimes subject to prosecution ex officio the authorised prosecutor is the public prosecutor personally. The latter’s authority to decide whether to press charges, however, is bound by the principle of legality which requires that he must act whenever there is a reasonable suspicion that a crime subject to prosecution ex officio has been committed. It makes no difference whether the public prosecutor has learnt of the incident from a criminal complaint filed by the victim or another person, or indeed even if he has only heard rumours to that effect.

46. Article 61 provides that should the public prosecutor decide that there are no bases to press charges, he must inform the victim of this decision, who shall then have the right to take over the prosecution of the case on his own behalf, in the capacity of a "subsidiary prosecutor", within eight days from the notification of that decision.

47. Articles 64 § 1, 239 § 1, and 242, taken together, provide that when the alleged perpetrator of a crime remains unknown a subsidiary prosecutor shall be entitled to petition the investigating judge to undertake specific, additional, measures aimed at the establishment of his identity (pojedine predistražne radnje) prior to deciding on whether or not to seek the institution of a formal judicial investigation (pokretanje istrage). Should the investigating judge reject this request, it shall, pursuant to Article 243 § 7, be up to the pre-trial Chamber of the same court to rule on the matter.

48. Article 257 § 2 provides that, once a formal judicial investigation has been completed, the investigating judge shall provide the public prosecutor with the case file who shall then have fifteen days to decide on how to proceed, i.e. whether to ask for additional information from the investigating judge, lodge an indictment with the court, or drop the charges in question.

49. Article 259 § 2 provides, inter alia, that the provisions of Article 257 § 2 shall also be applied, mutatis mutandis, to a subsidiary prosecutor.

C. The Enforcement of Criminal Sanctions Act (Zakon o izvršenju krivičnih sankcija; published in OG RS no. 85/05, amendments published in OG RS no. 72/09)

50. Article 128 provides that coercive measures may be used against prisoners when necessary to prevent an escape, a physical attack on oran injury to other persons orthe infliction of self-injuries. Coercion may likewise be applied when it is deemed necessary in order to prevent material damage and/or overcome the prisoners’ active or passive resistance.

51. Article 129 lists the various types of coercive measures that can be used with respect to prisoners (i.e. physical force, restraints, isolation, rubber truncheons, water hoses, chemical substances and firearms) but requires strict proportionality in their application.

52. Article 130 provides, inter alia, that immediately following the application of coercive measures, except when only restraints have been used, the prisoner must be medically examined. The medical examination of the same prisoner shall also be repeated between twelve and twenty-four hours thereafter. A written report on the incident prepared by the security services, as well as a medical report, shall be submitted to the prison governor without delay. The medical report shallinclude the prisoner’s own account of the events at issue, the doctor’s assessment of the injuries sustained, if any, and the doctor’s opinion on the relationship between the coercive measures applied and any injuries sustained. The prison governor shall inform the Ministry of Justice of the coercive measures used and shall provide it with a written report in this regard within a period of twenty-four hours.

D. The Police Act (Zakon o policiji, published in OG RS no. 101/05)

53. Article 86 provides that, whenever force has been used, the police officer concerned shall submit a written report to his superior within twenty-four hours. The latter shall then establish whether the force used was justified and lawful.

54. Articles 84, 85 and 88-109 set out the various types of coercive measures, the detailed conditions in which they may be applied whileemphasising the importance of proportionality in this context.

E. The Health Care Act (Zakon o zdravstvenoj zaštiti, published OG RS no. 107/05)

55. Article 37 provides, inter alia, that a patient’s personal data, as well as the information contained in his medical documentation, shall be considered as an "official secret" (službena tajna) which must, as such, be honoured by all medical staff. The latter, however, may be relieved of this duty based on a decision issued by a court of law or the patient’s own consent (in writing or otherwise, providing that it is clear and unequivocal). Lastly, information contained in one’s medical documentation may also be provided to certain other State bodies if and when so envisaged in other applicable legislation.

III. RELEVANT HUMAN RIGHTS REPORTS

A. Human Rights in Serbia - A Comprehensive Report for 2006, Belgrade Centre for Human Rights, published in 2007, p. 218

56. The relevant part of this report reads as follows:

"In early October, around 1,000 prisoners in ...Sremska Mitrovica, Niš and Požarevac launched a protest demanding the adoption of the Amnesty Act...The same reasons prompted another ...rebellion in November. Around 2,000 prisoners in Sremska Mitrovica and Zabela ...refused to eat because the Amnesty Act ... [had not been adopted] ...The inmates in the Niš prison joined the protest a few days later. Eight days into the protest, some 500 Gendarmerie officers entered the Niš prison and restored order by force, injuring forty inmates...The Justice Ministry...claimed that the police had not applied excessive force ..."

B. Commission of the European Communities, Serbia 2008 Progress Report accompanying the communication from the Commission to the European Parliament and the Council, Brussels,5 November 2008, p. 14

57. The relevant part of this report reads as follows:

"With regard to prevention of torture and ill-treatment and the fight against impunity, judicial control over respect for human rights in prisons has improved ... However, there has been no progress on investigating alleged serious violations ofhuman rights relating to prison riots in 2006."

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLE 3 OF THE CONVENTION

58. The applicants complained that they had been ill-treated during the police operation of 24 November 2006 and, further, that there was never an effective official investigation carried out in this connection.

59. The applicants relied on Article 3 of the Convention, which provision reads as follows:

"No one shall be subjected to torture or to inhuman or degrading treatment or punishment."

A. Admissibility

60. The Government maintained that since there wasno medical evidence that they had been injured during the police intervention of 24 November 2006 the applicants whose names have been listed at paragraph 43 above cannot be considered as "victims" within the meaning of the Convention.

61. The Government further submitted that, following the investigating judge’s decision of 22 December 2008, all applicants had failed to seek additional informationfor him or, alternatively, lodgean indictment with the Niš Municipal Court (see paragraph 38 above). One of the applicants, Mr Ivica Jonović, had even specifically withdrawn his charges on 10 November 2008 (see paragraph 37 above). In such circumstances, the application as a whole was likewise inadmissible due to the applicants’ failure to exhaust effective domestic remedies.

62. The Court considers that the these objections go to the very heart of the question whether the applicants had indeed suffered a substantive and/or a procedural violation of Article 3and would more appropriately be examined at the merits stage. The application is also not manifestly ill-founded, within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention, and is not inadmissible on any other ground. It must therefore be declared admissible.

B. Merits

1. The parties’ submissions

(a) The applicants’ submissions

63. The applicants reaffirmed their complaints.

64. They further maintained that they had all been abused in the course of the intervention by the police and/or the prison guards, including the twelve applicants specifically referred to by the Government. In any event, it was up to the official investigation to show that there had been no ill-treatment but it never did so convincingly. The applicants also argued that a lack of supporting medical evidence in some cases did not mean that they had not been abused but merely that no medical assistance had been provided. There was also no proper medical analysis of how, exactly, were each of the applicants’ injuries inflicted even though this was necessary in order to rule out any disproportionate use of force on the part of the authorities. The NMPPO likewise decided that there were no grounds to press criminal charges against the applicants for the crime of prison revolt, which indicated that the policehad in fact encountered no resistance during the operation.

65. The applicants recalled that the investigating judge of the Niš Municipal Court had initially refused to proceed based on their request lodged in the capacity of subsidiary prosecutors. Ultimately, he was ordered to do so by the pre-trial Chamber, but even then only the applicants themselves were reheard and the hearings took place onthe premises of the Niš Penitentiary, where the abuse had occurred, not in a courtroom.The investigating judge further ordered the applicants’ counsel to provide the home addresses of those applicants who had been released in the meantime even though he should have obtainedthis information from the prison authorities directly. Also, the applicants’ counsel was not provided with a list of the prison guards’ names, surnames and other personal data,despite the fact that this information was known to the investigating judge, whilethe identity of the police officers involved was never even explored. Finally, the applicants’ counsel pointed out that he had not been provided with the court’s case file and was, instead, merely informed that he could review it on the court’s premises within avery short period of time. All this meant that the applicants had effectively been deprived of their right to take over the prosecution of their case as subsidiary prosecutors.

(b) The Government’s submissions

66. The Government maintained that the facts of the case disclosed no breach of the applicants’ rights under Article 3 of the Convention, substantive or procedural.

67. They recounted, in some detail, the general context in which the police operation had taken placeand concluded that the use of force had been lawful, legitimate, necessary and proportionate. Indeed, although almost 600 prisoners were involved the entire operation lasted for less than an hour and a half and only a small number of prisoners were injured despite the fact that many were armed and dangerous. The operation was thus well-planned and well-executed and was only undertaken as a measure of last resort. Besides, the reasons given by the NMPPO for their decision not to press charges against the prisoners for the crime of prison revolt were very clear and could not, in any way, be interpreted to mean that the operation had been unnecessary or unjustified (see paragraph 41 above).

68. Additionally, violence started as soon as the prison guards had left the dormitories. The injuries sustained by the prisoners were therefore a consequence of violent clashes among themselves and/or their resistance to the intervention, or were caused due to the panic whichensued in the course thereof. In any event, there was no evidence that the twelve applicants referred to in paragraph 43 above suffered any injuries as a result of the intervention, while the injuries sustained by the remaining applicants were minor in character and as such below the threshold of Article 3 of the Convention.

69. There was also a proper investigation of the incident. An on-sight investigation was carried outin the presence of an investigating judge. The results were then forwarded to the NMPPO which took a reasoned position on the matter. The police officers involved in the operation gave their statements which were subsequently accepted by their commander. The prison guards and the applicants were likewise heard and the former denied using any force during the incident. At the request of the applicants’ counsel additional procedural steps were undertaken by the investigating judge and he was informed thereof. However, the applicants counsel failed to adequately represent his clients. Had he made an effort to consult the case-file he could have taken over the prosecution of the case on behalf of the applicants, in their capacity as subsidiary prosecutors, at least in respect of the prison guards who had been identified. Additional measures aimed at the identification of the police officers could also have been requested. Instead, the applicants’ counsel, who had also failed to attend any of the scheduled hearings, filed a very general request seeking the identification of all those he deemed responsible.

70. Finally, the Government submitted that the local medical authorities had acted fully in accordance with the relevant domestic legislation when they refused to provide copies of the applicants’ medical files to their counsel who could, instead, have petitioned the courts in this respect. In any event, even in the absence of such a request, the courts ultimately obtained the documentation in question.

2. The Court’s assessment

(a) The procedural aspect

(i) The general principles

71. The Court reiterates that where a person makes a credible assertion that he has suffered treatment contrary to Article 3 at the hands of State agents, that provision, read in conjunction with the general duty under Article 1 of the Convention to "secure to everyone within their jurisdiction the rights and freedoms defined in ... [the] Convention", requires by implication that there should be an effective official investigation (see, among many other authorities, Labita v. Italy [GC], no. 26772/95, § 131, ECHR 2000-IV).

72. Whatever the method of investigation, the authorities must act as soon as an official complaint has been lodged. Even when, strictly speaking, no complaint has been made, an investigation must be started if there are sufficiently clear indications that ill-treatment has been used (see Stanimirović v. Serbia, no. 26088/06, § 39, 18 October 2011). Victims of alleged violations are not required to pursue the prosecution of State agents suspected of ill-treatment on their own. This is a duty of the public prosecutor who is better equipped in that respect (Stojnšek v. Slovenia, no. 1926/03, § 79, 23 June 2009; and Otašević v. Serbia, no. 32198/07, § 25, 5 February 2013). If an applicant nonetheless takes over the prosecution and obtains a trial against the State agents accused of ill-treatment, those proceedings become an inherent part of the case and must be taken into account (see V.D. v. Croatia, no. 15526/10, § 53, 8 November 2011; Butolen v. Slovenia, no. 41356/08, § 70, 26 April 2012; and Otašević, cited above).

73. The investigation should be capable of leading to a determination of whether the force used by the State was or was not justified in the given circumstances and, in the latter case, to the identification and punishment of those responsible (see Kaya v. Turkey judgment of 19 February 1998, Reports 1998-I, § 87). The general legal prohibition of torture and inhuman and degrading treatment and punishment would otherwise, despite its fundamental importance, be ineffective in practice and it would be possible in some cases for State agents to abuse the rights of those within their control with virtual impunity (see Labita, cited above, § 131).

74. The investigation must likewise be thorough. That means that the authorities must always make a serious attempt to find out what happened and should not rely on hasty or ill-founded conclusions to close their investigation or as the basis of their decisions (see Assenov and Others v. Bulgaria, 28 October 1998, § 103 et seq., Reports of Judgments and Decisions 1998-VIII). They must take all reasonable steps available to them to secure the evidence concerning the incident, including, inter alia, eyewitness testimony and forensic evidence (see Tanrıkulu v. Turkey [GC], no. 23763/94, ECHR 1999-IV, § 104 et seq., and Gül v. Turkey, no. 22676/93, § 89, 14 December 2000). Any deficiency in the investigation which undermines its ability to establish the cause of injuries or the identity of the persons responsible will risk falling foul of this standard (see Boicenco v. Moldova, no. 41088/05, § 123, 11 July 2006).

75. Generally speaking, it is necessary for the persons responsible for and carrying out the investigation to be independent from those implicated in the events (see, for example, Barbu Anghelescu v. Romania, no. 46430/99, § 66, 5 October 2004; and Kurnaz and Others v. Turkey, no. 36672/97, § 56,in fine, 24 July 2007). This means not only a lack of hierarchical or institutional connection but also independence in practice (see Boicenco, cited above, § 121; see also Ergi v. Turkey, 28 July 1998, §§ 83 and 84,Reports of Judgments and Decisions 1998-IV, where the public prosecutor’s investigation showed a lack of independence through his heavy reliance on the information provided by the gendarmes implicated in the incident).Finally, the investigation must afford a sufficient element of public scrutiny to secure accountability. Whilst the degree of public scrutiny required may vary, the complainant must be afforded effective access to the investigatory procedure in all cases (see Batı and Others v. Turkey, nos. 33097/96 and 57834/00, § 137, ECHR 2004-IV).

(ii) The application of these principles to the present case

76. The Court considers that the applicants’ complaints of abuse by police officers and/or prison guards are sufficiently credible to require an effective official investigation. The severity of the alleged ill-treatment is likewise above the threshold required under Article 3.

77. Turning to the investigation, the Court firstly notes that it was initially co-ordinated by the NMPPO. However, in practice, it was carried out almost exclusively by the police which obviously had an institutional connection with the Gendarmerie officers accused of the applicants’ abuse,both being parts of the Ministry of Interior (see paragraphs 15-25 above).

78. Secondly, the NMPPO’s rejection of the applicants’ criminal complaints on 5 December 2007 never considered the statements given by the applicants themselves and consequently failed to address, inter alia, the issue of why would the applicants, who were all still in prison at that time, be so determined as to gratuitously accuse the police and/or the prison guards of their abuse. The NMPPO further attached particular importance to the opinion of the police officers’ own commander, to the effect that the force used had been lawful and proportionate, which opinion could hardly be described as independent. Finally in discussing the injuries, the NMPPO did so in rather vague terms, mostly referring to "the prisoners" in general rather than the applicants and their injuries in particular (see paragraph 25 above).

79. Thirdly, the investigating judge of Niš Municipal Court ultimately got involved in the investigation. However, the said court’s investigating judge only heard the applicants and obtained minutes of the applicants’ statements given to other investigating judges. No witnesses, referred to in the applicants’ criminal complaints, no police officers and no prison guards were ever heard by a judge (see paragraphs 28-38 above).

80. Fourthly, neither the investigating judge nor the NMPPO made an attempt to identify the police officers who had allegedly abused the applicants, although some of the latter were apparently able to identify the former (see paragraph 36 above). Also, the applicants were not given an opportunity to confront their alleged or possible abusers even though there was evidence regarding the identities of both the officers who had used restraints during the intervention and of the prison guards involved (see paragraphs 15 and 20-22 above).

81. Fifthly, the Court notes that a number of applicants appear to have been heard, by the police and/or the investigating judge, on the premises of the Niš Penitentiary where several specifically stated that they were afraid to identify their abusers while others decided to withdraw their complaints. It seems quite striking that in these circumstances the investigating judge apparently did nothing to explore these indications of official intimidation (see paragraph 28 above).

82. Lastly, the applicants’ counsel was denied access to their medical documentation. Whilst the Government maintain that it was up to the courts to obtain this information, which they ultimately did, and quite apart from whether the said refusal could be considered lawful (see paragraph 55 above), it seems particularly inappropriate that the applicants’ efforts to substantiate their claims of ill-treatment would be hindered in such a way at the outset (see paragraph 42 above).

83. In view of the above, the Court dismisses the Government’s preliminary objection, regarding the non-exhaustion of domestic remedies (see also paragraph 72 above), and finds that the applicants have suffered a violation of the procedural aspect of Article 3 of the Convention.

(b) The substantive aspect

(i) The general principles

84. The Court reiterates that Article 3 of the Convention must be regarded as one of the most fundamental provisions of the Convention and as enshrining core values of the democratic societies making up the Council of Europe (see Pretty v. the United Kingdom, no.2346/02, § 49, ECHR 2002-III). In contrast to the other provisions in the Convention, it is cast in absolute terms, without exception or proviso, or the possibility of derogation under Article 15 of the Convention (see, inter alia, Chahal v. the United Kingdom, judgment of 15 November 1996, § 79, Reports of Judgments and Decisions 1996-V).

85. According to the Court’s settled case-law, ill-treatment must attain a minimum level of severity if it is to fall within the scope of Article 3. The assessment of this minimum level of severity is relative; it depends on all the circumstances of the case, such as the duration of the treatment, its physical and mental effects and, in some cases, the sex, age and state of health of the victim (see, among other authorities, Gäfgen v. Germany [GC], no. 22978/05, § 88, ECHR 2010; Price v. the United Kingdom, no..33394/96, § 24, ECHR 2001-VII; and Jalloh v. Germany [GC], no. 54810/00, § 67, 11 July 2006).Treatment has been held to be "inhuman" because, inter alia, it was premeditated, was applied for hours at a stretch and caused either actual bodily injury or intense physical and mental suffering (see Labita, cited above, § 120). It has been considered "degrading" when it was such as to arouse in its victims feelings of fear, anguish and inferiority capable of humiliating and debasing them and possibly breaking their physical or moral resistance (see Hurtado v. Switzerland, 28 January 1994, opinion of the Commission, § 67, Series A no. 280, and Wieser v. Austria, no. 2293/03, § 36, 22 February 2007). Torture, however, involves deliberate inhuman treatment causing very serious and cruel suffering (see, for example, Aksoy v. Turkey, judgment of 18 December 1996, Reports 1996-VI, p. 2279, § 64; Aydın v. Turkey, judgment of 25 September 1997, Reports1997-VI, pp. 1891-92, §§ 83-84 and 86; and Selmouni v. France[GC], no. 25803/94).

86. In the context of detainees, the Court has emphasised that persons in custody are in a vulnerable position and that the authorities are under a duty to protect their physical well-being (see, among other authorities, Sarban v. Moldova, no. 3456/05, § 77, 4 October 2005; and Mouisel v. France, no. 67263/01, § 40, ECHR 2002-IX). Any recourse to physical force in respect of a person deprived of his liberty which has not been made strictly necessary by his own conduct diminishes human dignity and is in principle an infringement of the rights set forth in Article 3 of the Convention (see Sheydayev v. Russia, no. 65859/01, § 59, 7 December 2006; Ribitsch v. Austria, judgment of 4 December 1995, Series A no. 336, § 38; and Krastanov v. Bulgaria, no. 50222/99, § 53, 30 September 2004). The Court is, of course, mindful of the potential for violence that exists in penal institutions and of the fact that disobedience by detainees may quickly degenerate into a riot (see Gömi and Others v. Turkey, no. 35962/97, § 77, 21 December 2006). It accepts therefore that the use of force may be necessary on occasion to ensure prison security, to maintain order or prevent crime. Nevertheless, such force may be used only if indispensable and must not be excessive (see Vladimir Romanov v. Russia, no. 41461/02, § 63, 24 July 2008).

87. Allegations of ill-treatment have to be supported by appropriate evidence. In assessing evidence, the Court has generally applied the standard of proof of "beyond reasonable doubt" (see Ireland v. the United Kingdom, judgment of 18 January 1978, Series A no. 25, pp. 64-65, § 161). However, such proof may follow from the coexistence of sufficiently strong, clear and concordant inferences or of similar unrebutted presumptions of fact. Where the events at issue lie wholly, or in large part, within the exclusive knowledge of the authorities, as in the case of persons within their control in custody, strong presumptions of fact will arise in respect of injuries occurring during such detention. Indeed, the burden of proof may be regarded as resting on the authorities to provide a satisfactory and convincing explanation (see Salman v. Turkey [GC], no. 21986/93, § 100, ECHR 2000-VII).Whilstit is not, in principle, the Court’s task to substitute its own assessment of the facts for that of the domestic courts, the Court is nevertheless not bound by the domestic courts’ findings in this regard (see, for example, Ribitsch, cited above, § 32).

(ii) The application of these principles to the present case

88. The Court notes that it is accepted by the parties that on 23 November 2006, as a consequence of the pressure applied by a number of prisoners, all prison staff, including the guards, vacated the dormitories of the Niš Penitentiary. Almost 600 prisoners were thus left without any official supervision until 24 November 2006 when, following a large-scale police intervention, the protests were ultimately brought to an end (see paragraphs 8-10 above). In these circumstances, it is clear that any events during that period, up until the very conclusion of the police operation, did not "lie wholly, or in large part, within the exclusive knowledge of the authorities" and that any allegations of ill-treatment would have to be substantiated "beyond a reasonable doubt".

89. Whilst most applicants had medical evidence of the injuries sustained during the relevant period and practically all had referred to witnesses in support of their allegations of ill-treatment at the hands of the police and/or the prison guards this is not sufficient for the Court to conclude, certainly not beyond a reasonable doubt,that they had indeed been abused in breach of Article 3 of the Convention(see, mutatis mutandis, Gömi and Others, cited above, § 77). Specifically, there are some indications to the effect that the injuries sustained or allegedly sustained by the applicants might have been caused as a consequence of score-settling between the prisoners themselves or due to thepanic which had ensued in the course of the intervention (see paragraphs 8, 12, 22 and 25 above). Furthermore, there are reports to the effect that some prisoners, again possibly including the applicants, had offered resistance during the intervention and it is undisputed that a large number of weapons were seized by the prison authorities on 24 November 2006 (see paragraphs 9, 12, 14, and 25 above).

90. Finally, the Court notes that on 31 January 2007 the NMPPO decided that there were no grounds to bring a criminal case against any of the prisoners involved in the revoltonly because they "had never had the intent to use force in order to escape from prison", which was a necessary precondition for the existence of the crime in question (see paragraph 41 above). The Court is of the opinion that this decision cannottherefore be interpreted to mean, as suggested by the applicants, that the police operation as such had been unwarranted.

91. In view of the foregoing, the Court cannot but find that there has been no violation of the substantive aspect of Article 3 of the Convention, the investigation carried out by the Serbian authorities themselves having also not fully clarified the relevant facts. The Court further finds that in the light of this conclusion it is not necessary to decide on the Government’s preliminary objection regarding the applicants’victim status (see, mutatis mutandis, Palić v. Bosnia and Herzegovina, no. 4704/04, § 81, 15 February 2011).

II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

92. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage

93. The applicantssought compensation for the non-pecuniary damage suffered. Specifically, Mr Adnan Habimi, Mr Bojan Vučković, Mr Srđan Lomigora, Mr Robert Franc and Mr Darko Savić claimed 10,000 euros (EUR) each, whileMr Siniša Stanković and Mr Vladimir Ivljanin claimed EUR 6,000 each. The remaining applicants claimed EUR 4,000 each.

94. The Government contested these claims.

95. The Court considers that the applicants have certainly suffered some non-pecuniary damage. Having regard to the nature of the violation found in the present case and making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court awards the sum of EUR 3,500 to each applicant.

B. Costs and expenses

96. The applicants also jointly claimed EUR 3,038.82 for the costs and expenses incurred before the domestic authorities and EUR 8,500 for those incurred before the Court.

97. The Government contested these claims.

98. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and were also reasonable as to their quantum. That is, the applicant must have paid them, or be bound to pay them, pursuant to a legal or contractual obligation, and they must have been unavoidable in order to prevent the violation found or to obtain redress.

99. In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award to the applicants jointly the sum of EUR 5,000 for the costs and expenses incurred domestically, as well as the costs and expenses incurred before the Court.

C. Default interest

100. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY

1. Joins to the merits the Government’s preliminary objection as to the non-exhaustion of domestic remedies and rejects it;

2. Joins to the merits the Government’s preliminary objection as to the applicants’ victim status;

3. Declares the application admissible;

4. Holds that there has been a violation of the procedural aspect of Article 3 of the Convention;

5. Holds that there has been no violation of the substantive aspect of Article 3 of the Convention;

6. Holds that in the light of its conclusion under point 5 it is not necessary to decide on the Governments’ preliminary objection regarding the applicants’ victim status mentioned in point 2;

7. Holds

(a) that the respondent State is to pay, within three monthsfrom the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts, to be converted into the currency of the respondent Stateat the rate applicable at the date of settlement:

(i) EUR 3,500 (three thousand and five hundred euros) to each applicant, plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;

(ii) EUR 5,000 (five thousand euros) to the applicants jointly, plus any tax that may be chargeable to them, in respect of costs and expenses;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

8. Dismisses the remainder of the applicants’ claims for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 3 June 2014, pursuant to Rule 77§§ 2 and 3 of the Rules of Court.

Annex