Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
Preuzmite presudu u pdf formatu
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 50/2019 од 12.7.2019. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ОКИЉ против СРБИЈЕ
(Представка број 16019/15)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
28. мај 2019. године
Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијске измене.
У предмету Окиљ против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу:
Georgios A. Serghides, председник,
Бранко Лубарда,
Erik Wennerström, судије,
и Stephen Phillips, секретар Одељења,
Након већања на затвореној седници одржаној 7. маја 2019. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке против Србије (број 16019/15) коју је Суду поднео према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”) држављанин Србије, г. Драгослав Окиљ (у даљем тексту: „Подносилац представке”), 23. марта 2015. године.
2. Подносиоца представке је заступао господин С. Радовановић, адвокат из Београда. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада”) је заступао њен заступник госпођа Н. Плавшић.
3. Представка је 25. априла 2016. године достављена Влади.
ЧИЊЕНИЦЕ
4. Подносилац представке је рођен 1949. године и живи у Београду.
5. Подносилац представке је 9. маја 2005. године поднео тужбу са захтевом за утврђење власништва над 265 акција компаније „Три грозда” а.д. Београд.
6. Првостепени суд у Београду је 14. септембра 2007. године донео пресуду у корист подносиоца представке.
7. Дана 13. децембра 2011. године, Апелациони суд у Београду је преиначио пресуду од 14. септембра 2007. године и одбио тужбени захтев подносиоца представке.
8. Подносилац представке је дана 3. априла 2012. године поднео уставну жалбу, у којој се притужује на повреду свог права на суђење у разумном року, и затражио новчану надокнаду у том погледу.
9. Уставни суд је 23. септембра 2014. године утврдио повреду права подносиоца представке на суђење у разумном року. Суд је сматрао да је утврђивање повреде само по себи представљало довољну правичну накнаду у посебним околностима овог предмета из следећих разлога. Прво, номинална вредност спорних акција била је тек нешто већа од 200 евра. Стога, случај је за подносиоца представке био од мањег значаја. Друго, Суд је сматрао да је подносилац представке допринео дужини трајања парничног поступка тиме што није раније изјавио уставну жалбу.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ
10. Подносилац представке се жалио на то да је дужина трајања предметног парничног поступка била неспојива са захтевом „разумног рока”, утврђеног у члану 6. став 1. Конвенције, који гласи како следи:
„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на ... суђење у разумном року пред ... судом, ...”
11. Период који треба узети у обзир почео је 9. маја 2005. године и завршио се 13. децембра 2011. године. Према томе, трајао је шест година и седам месеци у два нивоа надлежности.
12. Влада је тврдила да подносилац представке не може више тврдити да је „жртва”, јер је Уставни суд утврдио повреду која је предмет приговора, као и да је утврђење повреде представљало довољно правично задовољење у околностима овог предмета, из разлога наведених у одлуци Уставног суда (види став 9. горе).
13. Подносилац представке се није сложио са тим тврдњама. Наиме, он је тврдио да је, иако је номинална вредност спорних акција заиста била безначајна, њихова тржишна вредност износила више од 3.000 евра у 2006. години (током трајања предметног парничног поступка).
14. Суд подсећа да статус „жртве” подносиоца представке зависи од чињенице да ли су домаћи органи признали, било изричито или прећутно, наводну повреду Конвенције и, ако је неопходно, обезбедили одговарајућу накнаду у вези са тим. Само када су ови услови испуњени, супсидијарна природа заштитног механизма Конвенције искључује разматрање представке (види Cocchiarella против Италије [ВВ], бр. 64886/01, став 71, ЕЦХР 2006-V; и Cataldo против Италије (одл.), бр. 45656/99, од 3. јуна 2004. године).
15. С тим у вези, Суд констатује да је Уставни суд утврдио да је право подносиоца представке на одлучивање о његовој тужби у разумном року било повређено – чиме је утврђена повреда која је предмет притужбе и чиме је, ефективно, задовољен први услов утврђен у пракси Суда. Према томе, статус жртве подносиоца представке зависи од тога да ли је, у конкретним околностима овог предмета, требала бити пружена накнада штете.
16. Суд је већ назначио да постоји веома јака, али оборива правна претпоставка да је у предметима који се тичу дужине поступка једна од карактеристика довољне накнаде, која може отклонити статус жртве тужиоца, односи на досуђени износ (видети Scordino против Италије (број 1) [ВВ], бр. 36813/97, став 202, ЕЦХР 2006-V.) Суд даље примећује да фактори као што су понашање подносиоца представке и значај предмета спора за њега или њу, заједно са другим релевантним аспектима, може утицати у различитој мери на досуђивање накнаде нематеријалне штете (видети Apicella против Италије, бр. 64890/01, став 26, од 10. новембра 2004. године) и, изузетно, довести до тога да се накнада уопште не досуди (видети Scordino (број 1), цитиран у горњем тексту, став 204.). Домаћи судови би у том случају морали да оправдају своју одлуку наводећи адекватне разлоге (ibidem; и Šedý против Словачке, бр. 72237/01, ст. 90–92, од 19. децембра 2006. године).
17. Уставни суд је у овом предмету сматрао да нема потребе да досуди било какву накнаду штете јер је предмет за подносиоца представке од мање важности, а притом је и сам подносилац представке допринео дужини трајања предметног поступка (види став 9. горе). Суд се није сложио са тим тврдњама. Иако је тачно да је номинална вредност оспорених акција била тек нешто већа од 200 евра, стране су се сложиле да је њихова тржишна вредност била знатно већа у релевантном временском периоду. Штавише, подносилац представке није могао спречити прекомерну дужину парничног поступка у вези са тим акцијама ранијим подношењем уставне жалбе. Уставна жалба једноставно није превентивни правни лек. Заиста, као и сам Суд, Уставни суд не може наредити да се поступак убрза све док дужина истог не постане прекомерна, те је у том смислу утврдио кршење права на суђење у разумном року. Према томе, уставна жалба се разликује од, на пример, жалбе због ћутања управе која се може користити зарад убрзавања управног поступка и спречавања њихове прекомерне дужине (види Вуковић против Црне Горе (одл.), бр. 18626/11, ставови 30–31, од 27. новембра 2012. године). Сходно томе, подносилац представке није допринео дужини парничног поступка. У тим околностима, утврђивање повреде од стране Уставног суда није представљало довољно правично задовољење (супротно случају Милосављевић против Србије (одл.), бр. 21603/07, од 5. новембра 2013. године). Према томе, подносилац представке и даље може тврдити да је „жртва” у смислу члана 34. Конвенције, те приговор Владе мора бити одбијен.
18. Суд констатује да ова представка није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3(а) Конвенције нити неприхватљива по било ком другом основу. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.
19. Суд понавља да се оправданост дужине поступка мора ценити у светлу околности предмета и позивањем на следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносиоца представке и надлежних органа и важност предмета спора за подносиоца представке (види, међу многим другим ауторитетима, Frydlender против Француске [ВВ], бр. 30979/96, став 43, ЕЦХР 2000-VII).
20. Суд је често налазио кршења члана 6. став 1. Конвенције у предметима у којима се покрећу питања слична онима која су покренута у овом предмету (види, на пример, Немет против Србије, бр. 22543/05, од 8. децембра 2009. године, Благојевић против Србије [Одбор], бр. 63113/13, од 28. марта 2017. године, и Ковић и други против Србије [Одбор], бр. 39611/08 и две друге, од 4. априла 2017. године).
21. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није изнела никакву чињеницу, нити аргумент који би могли да га убеде да донесе другачији закључак у овом предмету. Имајући у виду своју судску праксу по овом питању, Суд сматра да у овом предмету дужина поступка није испунила захтев „разумног рока”.
22. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције;
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
23. Члан 41 Конвенције гласи:
„Када Суд утврди повреду Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.”
24. Подносилац представке је тражио износ од 1.000 евра (EUR) на име нематеријалне штете.
25. Влада је оспорила овај захтев.
26. Суд сматра да је подносилац представке засигурно претрпео нематеријалну штету. Пресуђујући на правичној основи, Суд му досуђује пуну тражену суму.
27. Подносилац представке није поднео захтев за накнаду насталих трошкова.
28. Сходно томе, Суд сматра да нема основа да му за исте досуди било какав износ.
29. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на маргиналној каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава представку прихватљивом;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;
3. Утврђује
(а) да Тужена треба да плати подносиоцу представке, у року од три месеца, суму од 1.000 евра (хиљаду евра), као и било који порез који може бити обрачунат, на име нематеријалне штете;
(б) да ће горе наведени износ бити конвертован у националну валуту Тужене по курсу који је на снази на дан поравнања;
(б) да, по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба исплатити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака маргиналној каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми 28. маја 2019. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.
| Stephen Phillips Секретар |
Georgios A. Serghides Председник |
THIRD SECTION
CASE OF OKILJ v. SERBIA
(Application no. 16019/15)
JUDGMENT
STRASBOURG
28 May 2019
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Okilj v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Georgios A. Serghides, President,
Branko Lubarda,
Erik Wennerström, judges,
and Stephen Phillips, Section Registrar,
Having deliberated in private on 7 May 2019,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application against Serbia (no. 16019/15) lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Mr Dragoslav Okilj (“the applicant”), on 23 March 2015.
2. The applicant was represented by Mr S. Radovanović, a lawyer practising in Belgrade. The Serbian Government (“the Government”) were represented by their Agent, Ms N. Plavšić.
3. On 25 April 2016 the application was communicated to the Government.
THE FACTS
4. The applicant was born in 1949 and lives in Belgrade.
5. On 9 May 2005 the applicant lodged a claim seeking ownership of 265 shares of the company Tri Grozda a.d. Beograd
6. On 14 September 2007 the Belgrade Court of First Instance delivered a judgment in favour of the applicant.
7. On 13 December 2011 the Belgrade Court of Appeal reversed the judgment of 14 September 2007, and rejected the applicant’s claim.
8. On 3 April 2012 the applicant lodged a constitutional appeal, complaining of a violation of his right to a trial within a reasonable time and requesting compensation in that regard.
9. On 23 September 2014 the Constitutional Court found a violation of the applicant’s right to a trial within a reasonable time. It held that the finding of a violation had constituted sufficient just satisfaction in the particular circumstances of the present case for the following reasons. First, the nominal value of the impugned shares was only slightly higher than 200 euros. The case was thus of minor importance for the applicant. Secondly, it considered that the applicant had contributed to the length of the civil proceedings by failing to lodge a constitutional appeal earlier.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION
10. The applicant complained that the length of the civil proceedings in question had been incompatible with the “reasonable time” requirement, as laid down in Article 6 § 1 of the Convention, which reads as follows:
“In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal...”
11. The period to be taken into consideration began on 9 May 2005 and ended on 13 December 2011. It thus lasted six years and seven months for two levels of jurisdiction.
12. The Government maintained that the applicant could no longer claim to be a victim because the Constitutional Court had acknowledged the breach complained of and the finding of a violation had constituted sufficient just satisfaction in the circumstances of the present case, for the reasons advanced in the Constitutional Court’s decision (see paragraph 9 above).
13. The applicant disagreed. Notably, he submitted that while the nominal value of the impugned shares was indeed insignificant, their market value had been more than 3,000 euros in 2006 (during the civil proceedings in question).
14. The Court recalls that an applicant’s status as a “victim” depends on the fact whether the domestic authorities acknowledged, either expressly or in substance, the alleged infringement of the Convention and, if necessary, provided appropriate redress in relation thereto. Only when these conditions are satisfied does the subsidiary nature of the protective mechanism of the Convention preclude examination of an application (see Cocchiarella v. Italy [GC], no. 64886/01, § 71, ECHR 2006-V; and Cataldo v. Italy (dec.), no. 45656/99, 3 June 2004).
15. The Court, in this respect, notes that the Constitutional Court found that the applicant’s right to the determination of his claim within a reasonable time had been violated – thereby acknowledging the breach complained of and, effectively, satisfying the first condition laid down in the Court’s case-law. The applicant’s victim status thus depends on whether compensation for damages should have been afforded in the particular circumstances of the present case.
16. The Court has already indicated that there is a very strong but rebuttable presumption that in length-of-proceedings cases one of the characteristics of sufficient redress which may remove a litigant’s victim status relates to the amount awarded (see Scordino v. Italy (no. 1) [GC], no. 36813/97, § 202, ECHR 2006-V). The Court further notes that factors such as the conduct of the applicant and what is at stake for him or her in the dispute together with other relevant aspects may affect in various degrees the award in respect of non-pecuniary damage (see Apicella v. Italy, no. 64890/01, § 26, 10 November 2004) and, exceptionally, lead to no award at all (see Scordino (no. 1), cited above, § 204). The domestic courts will then have to justify their decision by giving sufficient reasons (ibidem; and Šedý v. Slovakia, no. 72237/01, §§ 90-92, 19 December 2006).
17. The Constitutional Court held in the present case that there was no need to award any compensation because the case was of minor importance for the applicant and, moreover, the applicant had contributed to the length of the proceedings at issue (see paragraph 9 above). The Court disagrees. While it is true that the nominal value of the impugned shares was only slightly higher than 200 euros, the parties agreed that their market value had been much higher at the relevant time. Furthermore, the applicant could not have prevented that the length of the civil proceedings concerning those shares become excessive by lodging a constitutional appeal earlier. The constitutional appeal is simply not a preventive remedy. Indeed, like this Court, the Constitutional Court cannot order that proceedings be speeded up until their length have already become excessive and it has found a breach of the right to a trial within a reasonable time in that regard. The constitutional appeal is thus different from, for example, an appeal against the silence of administration which may be used to speed up administrative proceedings and to prevent their excessive length (see Vuković v. Montenegro(dec.), no. 18626/11, §§ 30–31, 27 November 2012). Accordingly, the applicant did not contribute to the length of the civil proceedings. In these circumstances, the finding of a violation by the Constitutional Court did not constitute sufficient just satisfaction (contrast Milosavljević v. Serbia (dec.), no. 21603/07, 5 November 2013). The applicant can therefore still claim to be a “victim” within the meaning of Article 34 of the Convention and the Government’s objection must be dismissed.
18. The Court notes that this application is neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention nor inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
19. The Court reiterates that the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and with reference to the following criteria: the complexity of the case, the conduct of the applicant and the relevant authorities and what was at stake for the applicant in the dispute (see, among many other authorities, Frydlender v. France [GC], no. 30979/96, § 43, ECHR 2000-VII).
20. The Court has frequently found violations of Article 6 § 1 of the Convention in cases raising issues similar to the one in the present case (see for example, Nemet v. Serbia, no. 22543/05, 8 December 2009, Blagojević v. Serbia[Committee], no. 63113/13, 28 March 2017, and Ković and Others v. Serbia [Committee], no. 39611/08 and 2 others, 4 April 2017).
21. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. Having regard to its case-law on the subject, the Court considers that in the instant case the length of the proceedings failed to meet the “reasonable time” requirement.
22. Accordingly, there has been a breach of Article 6 § 1 of the Convention.
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
23. Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
24. The applicant claimed 1,000 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage.
25. The Government contested this claim.
26. The Court considers that the applicant must have sustained non-pecuniary damage. Ruling on an equitable basis, it awards him the full sum claimed.
27. The applicant did not submit a claim for costs and expenses.
28. Accordingly, the Court considers that there is no call to award him any sum on that account.
29. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;
3. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months, EUR 1,000 (one thousand euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;
(b) that the amount specified above shall be converted into the national currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points.
Done in English, and notified in writing on 28 May 2019, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
| Stephen Phillips Registrar |
Georgios A. Serghides President |
baza unakrsnih veza