Hajnal protiv Srbije

 Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 65/2012 од 6.7.2012. године.

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ХАЈНАЛ против СРБИЈЕ 
(Представка број 36937/06)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
19. јун 2012. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.

У предмету Хајнал против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у саставу:

Françoise Tulkens, председник,

Dragoljub Popović,

Isabelle Berro-Lefèvre,

András Sajó,

Guido Raimondi,

Paulo Pinto de Albuquerque,

Helen Keller, судије,

и Stanley Naismith, секретар Одељења,

после већања на затвореној седници одржаној 29. маја 2012. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 36937/06) против Србије, коју је Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција"), поднео држављанин Србије, г. Тихомир Хајнал ("Подносилац представке"), 27. јула 2006. године.

2. Подносиоца представке пред Судом је заступао г. В. Јухас Ђурић ("В. Ј. Ђ. "), адвокат из Суботице. Владу Србије ("Влада") заступао је њен заступник, г. С. Царић.

3. Подносиоца представке је тврдио да је претрпео бројне повреде чл. 3, 5, 6. и 8. Конвенције, све у контексту правде у кривичном поступку.

4. Представка је 22. септембра 2010. године прослеђена Влади. Такође је одлучено да се допуштеност и основаност представке разматрају истовремено (члан 29. став 1.).

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Подносилац представке, рођен 1985. године, живи у Суботици, Србија.

А. Догађаји од 8. августа 2005. године

6. Подносилац представке је 8. августа 2005. године приведен у просторије полиције у Суботици због наводне провалне крађе. Полиција је у извештају навела да је подносилац представке, заједно са извесним бројем других лица, ухваћен после почињеног дела и да је одузето неколико предмета употребљених за извршење наводног кривичног дела. Подносилац представке је дао изјаву службенику полиције. Према записнику о његовом испитивању, подносилац представке је признао један покушај провалне крађе, а затим га је потписао надимком, упркос претходном наводу у истом записнику којим је констатовано да је "неписмен". У записнику је даље наведено да га је, сходно члану 177. Законика о кривичном поступку (видети став 60. у даљем тексту), подносилац представке прочитао, на лични захтев, и да није имао примедби.

Б. Догађаји од 17. августа 2005. године

7. Према његовој сопственој процени, 17. августа 2005. године, око 4.00 сата ујутро, полиција у Суботици је поново привела подносиоца представке у њихове просторије, заједно са још неколико лица, да би га испитивала због кривичног дела. Није било претходног покушаја да му се уручи позив. Влада је изнела да је разлог за то била опасност да подносилац представке може побећи или прикрити доказе.

8. Подносилац представке је изнео да су његовог адвоката, В. Ј. Ђ., о овом привођењу обавестили рођаци, па је он тако успео да стигне на време да са њим поприча накратко пре саслушања. Подносилац представке је изгледа рекао В. Ј. Ђ. да га је полиција већ физички злостављала, пошто је покушала да добије његово признање. Сам В. Ј. Ђ. је изјавио да је подносилац представке изгледао "ментално сломљен" и да је храмао.

9. Касније саслушање почело је у 13.35 часова и завршило се до 13.40 часова, када је подносилац представке пуштен. Општинско јавно тужилаштво је обавештено о рочишту у 8.30 часова, али му није присуствовало. Током овог саслушања од подносиоца представке се тражило да да изјаву у вези са "провалном крађом продавнице у Великом Радановцу". Подносилац представке је међутим одбио да то уради и констатовао да је задржао В. Ј. Ђ. као браниоца. У записнику са саслушања даље је наведено да је подносилац представке "неписмен" и уместо потписа у њему је био отисак прста. Позивајући се на члан 177. Законика о кривичном поступку, у записнику је најзад констатовано да га је подносилац представке прочитао, по сопственом захтеву, те да нема примедби. Записник је потписао и В. Ј. Ђ.

10. Подносилац представке је изнео да није добио храну док је био у полицијском притвору.

В. Догађаји од 18. августа 2005 . године

11. Према процени самог подносиоца представке, 18. августа 2005. године, око 4.00 ујутро, полиција га је још једном привела у своје просторије у Суботици, а да му позив није претходно уручен. Влада је изнела да је, као и раније, разлог за то била опасност да подносилац представке може побећи или прикрити доказе.

12. Подносилац представке је тврдио да су га полицајци поново тукли јер су покушали да добију његово признање. Подносилац представке је очигледно тражио да В. Ј. Ђ. буде обавештен о његовом привођењу, али је полиција тај захтев игнорисала. Уместо тога, подносиоцу представке је обезбеђена правна помоћ адвоката Н. Д., који се, тврди се, појавио само накратко да би потписао записник о саслушању и убрзо после тога отишао.

13. Предметни записник садржао је: (i) назнаку да се подносилац представке терети за бројне провалне крађе; (ii) детаљан опис како је починио та кривична дела; (iii) изјаву да не жели да задржи В. Ј. Ђ. као свог браниоца; и (iv) потврду да је изјаву дао у одсуству "физичке или психичке принуде".

14. У записнику су даље констатована питања која је поставио Н. Д., укључујући и питање да ли је подносилац представке покушао да некога заштити својим признањем. Општински јавни тужилац је обавештен о рочишту 17. августа 2005. године у 12.20 часова, али му није присуствовао. На крају, у записнику је наведено да је подносилац представке "неписмен", као и да га је, позивајући се на члан 177. Законика о кривичном поступку, прочитао, на сопствени захтев, и да није имао примедби. Подносилац представке није потписао тај записник, већ је уместо тога ставио отисак прста. Саслушање је трајало од 14.40 часова до 15.40 часова, после чега је подносилац представке пуштен.

15. Подносилац представке је изнео да није добио храну док је био у полицијској станици.

Г. Догађаји од 24. августа 2005. године

16. Полиција је подносиоца представке поново привела 24. августа 2005. године, око 5.15 ујутро, по његовој сопственој процени или у 9.00 ујутро према званичној евиденцији, али му је том приликом одређен притвор од 48 часова. Подносилац представке није примио никакав претходни позив. Он је међутим примио решење о притвору у коме је наведено да је лишен слободе због сумње да је извршио низ кривичних дела тешке крађе. Решење је засновано на извесном броју одредаба Законика о кривичном поступку (видети став 57. у даљем тексту), али није садржало никакво навођење чињеница које захтевају притвор према подносиоцу представке или његово кривично гоњење.

17. Истог дана полиција је поднела извештај као допуну кривичне пријаве против подносиоца представке и још три осумњичена лица, у вези са 13 посебних случајева тешке крађе. Овај извештај садржао је, између осталог, опис кривичних дела и позивао се на прибављене доказе.

18. В. Ј. Ђ. jе истог дана уложио жалбу у име подносиоца представке. У њој је он, између осталог, изнео да је спорно решење о одређивању притвора било сам шаблон без било каквог смисаоног образложења. Даље, В. Ј. Ђ. је обавестио истражног судију да се, по притвору сина, мајци подносиоца представке обратио адвокат који је понудио своје услуге. Адвокат је посебно рекао да зна да је подносилац представке већ задржао В. Ј. Ђ., али је објаснио да би за њега било боље да промени браниоца јер би му то олакшало пуштање из притвора у полицији.

19. Истог дана, истражни судија Општинског суда у Суботици је одбио горе наведену жалбу. Она је подсетила, између осталог, да је подносилац представке саслушан 18. августа 2005. године у присуству браниоца одређеног по службеној дужности, да су органи гоњења прибавили изјаве неколико сведока који инкриминишу подносиоца представке, као и да је подносилац представке раније осуђиван и да је после тога "наставио да врши кривична дела". Судија је најзад навела да је у току шест засебних кривичних предмета против подносиоца представке пред Општинским судом у Суботици, назначивши да је он "извршио" неколико имовинских кривичних дела у кратком временском периоду. То редом значи, да би подносилац представке, ако би био пуштен, поново починио кривична дела или побегао.

20. Најзад, истог дана подносиоца представке је прегледао дежурни лекар Окружног затвора у Суботици, али "није утврђено никакво обољење, тј. он се [сматрао] здравим". Влада је у том смислу доставила уверење које је 12. јануара 2011. године издао затворски лекар, као и примерке релевантног здравственог протокола од 24. августа 2005. године. Наведени протокол је међутим углавном био нечитак.

Д. Истражни поступак

21. Општинско јавно тужилаштво у Суботици затражило је 25. августа 2005. године да се против подносиоца представке покрене истрага у вези са бројним провалним крађама, и предложило да му се притвор продужи.

22. Истог дана истражни судија је донео решење о спровођењу истраге и продужио притвор подносиоцу представке за још месец дана. Пре тога, она је позвала подносиоца представке да дâ изјаву у присуству В. Ј. Ђ. и заменика јавног тужиоца и обавестила га о доказима које је тужилаштво изнело против њега. Подносилац представке је међутим одбио да одговори на предметне оптужбе. Уместо тога позвао се на то да је за време испитивања у полицији био злостављан, као и да су наводно повређена његова процесна права до тог тренутка. У образложењу у вези са продужењем притвора подносиоца представке судија је, између осталог, навела да би подносилац представке, ако би био пуштен, могао поновити кривично дело, крити се или неовлашћено утицати на сведоке.

23. Трочлано веће Општинског суда је потврдило решење о продужењу притвора подносиоцу представке 26. августа 2005. године, у потпуности прихвативши образложење истражног судије.

24. Трочлано веће Општинског суда је 30. августа 2005. године потврдило решење истражног судије о спровођењу истраге.

25. Следећих недеља истражни судија је саслушао многе сведоке, укључујући сведоке Ђ. Д. и П. Д. Овај први је 1. септембра 2005. године изјавио да му је полиција ударала главу о зид да би изнудила његову изјаву, док је други навео да му је полиција у истом циљу претила безбол палицом.

Ђ. Оптужница против подносиоца представке и каснији кривични поступак

26. Општинско јавно тужилаштво је 16. септембра 2005. године оптужило подносиоца представке за предметна кривична дела.

27. В. Ј. Ђ. је 4. октобра 2005. године поднео приговор против оптужнице, али је трочлано веће Општинског суда 6. октобра 2005. године овај приговор одбило.

28. В. Ј. Ђ. је 21. новембра 2005. године обавестио Општински суд да је полиција недавно фотографисала подносиоца представке у затвору. Он је затражио објашњење о томе која је била законска основа те мере, и изразио забринутост да би фотографија могла да се употреби да се незаконито обезбеди идентификацију његовог клијента за будуће провере идентитета Влада је изнела да је подносилац представке фотографисан само једном, 25. августа 2005. године, по доласку у затвор, и да је, даље, ова фотографија употребљена искључиво у сврху допуне његовог личног листа у затвору.

29. В. Ј. Ђ. је 7. децембра 2005. године поново упутио допис Општинском суду, наводећи да је 26. августа 2005. године, 18. новембра 2005. године и 6. децембра 2005. године посетио подносиоца представке у притвору, и да је за време разговора било присутно затворско особље. Заправо, оно је било довољно близу да је могло и да чује и да види све. В. Ј. Ђ. је тражио објашњење због чега подносилац представке није имао право на комуникацију са својим браниоцем без надзора. Како се касније испоставило, Општински суд је 26. августа 2005. године издао сталну дозволу В. Ј. Ђ., којом га је овластио да посећује подносиоца представке у затвору. Наведеном дозволом је било предвиђено да посете могу да трају до 30 минута и да се обављају под надзором, тј. у присуству службеника кога ће одредити управник затвора. Влада је изнела да је предметни надзор подразумевао само визуелно посматрање, без слушања разговора између подносиоца представке и његовог адвоката.

30. У периоду од 9. децембра 2005. године до 21. марта 2006. године одржана су или одложена четири претреса пред Општинским судом.

31. У присуству заменика јавног тужиоца, подносилац представке је описао злостављање које је претрпео док је био у полицијском притвору и дао је физички опис полицајца који је учествовао у његовом злостављању 17. августа 2005. године. Подносилац представке је додао да је тог дана претрпео повреде ногу и леђа, и да је такође био привремено неспособан да чује на лево уво. По пуштању, подносилац представке је отишао у локалну болницу али му је лечење ускраћено зато што је заборавио да донесе здравствену књижицу. Када се подносилац представке вратио са здравственом књижицом, болничко особље му је, међутим, рекло "да дође сутра". Пошто су га полицајци још једном истукли 18. августа 2005. године, подносилац представке је тражио да се В. Ј. Ђ. обавести о његовом хапшењу, али је полицајац Д. М. одбио да то учини. Био је присутан и полицајац М. В. Подносилац представке је објаснио да је на крају био приморан да потпише изјаву коју је полиција већ припремила без његовог учешћа. У једном тренутку, Н. Д., његов адвокат кога је полиција именовала, појавио се у просторији за саслушања само да би ставио печат и потписао исту изјаву. У вези са оптужбама против њега, подносилац представке је посебно неке од њих порекао, а у вези са другим је одбио да одговара на питања.

32. Полицајац Д. М. је изјавио да је записник од 17. и 18. августа 2005. године тачан, да он лично није видео да је подносилац представке злостављан нити да је чуо било шта у вези с тим. Полицајац се такође није сећао да ли је подносилац представке прописно позван да дође у полицију, али се сетио да се подносилац представке стално селио, због чега су га тешко пронашли.

33. Полицајац М. В. је констатовао да он није учествовао у испитивању од 17. августа 2005. године, и да се само слабо сећао саслушања које је обављено сутрадан. Он се посебно сећао да је подносилац представке рекао да не жели да задржи В. Ј. Ђ. као свог браниоца пошто га је он увек саветовао да не даје изјаве полицији и да му је већ доста сталног хапшења и саслушавања. М. В. није имао да понуди никакве информације о томе да ли је подносилац представке на ваљан начин позван да дође у полицију, али се сећао да је током целог саслушања био присутан адвокат подносиоца представке кога је полиција одредила. Најзад, М. В. је потврдио да је изјава подносиоца представке тачно унета у два записника о његовом саслушању и додао да је он лично обавестио подносиоца представке о њиховом садржају пре него што их је он потписао.

34. Пред Општинским судом је касније саслушано више десетина сведока, од којих су неки потврдили да су од подносиоца представке "куповали робу". Сведок Р. К. је даље навео, између осталог, да је у августу 2005. године видео неколико лица како у црвеним колима напуштају место извршења кривичног дела.

35. Сведок Л. К. је међутим навео да га је полиција тукла безбол палицом како би га приморала да призна један број кривичних дела, као и да окриви подносиоца представке. Да би поткрепио овај навод он је Општинском суду доставио копију лекарског уверења којим документује повреде од 18. августа 2005. године.

36. Сведок Ђ. Д. је изјавио да је подносиоца представке из полицијске станице отпратио до болнице, којом приликом је видео да је подносилац представке повређен и да "храмље" (видети ст. 8 и 31. у горњем тексту).

37. Сведок Н.Д. је изјавио да га је полиција 18. августа 2005. године позвала да поступа као бранилац подносиоца представке. Пре испитивања, он је разговарао са подносиоцем представке који га је обавестио да је већ задржао браниоца. Подносилац представке је упркос томе био спреман да прихвати Н. Д. као адвоката само том приликом да би био пуштен на слободу (да иде одатле). Подносилац представке је затим признао, у неким детаљима, предметна кривична дела. Н. Д. је признао да није прегледао спис предмета пошто је подносилац представке одбио да са њим комуницира у вези са суштином предметних оптужби, поново потврдивши да је у ту сврху већ задржао адвоката. Н. Д. је додао да подносилац представке није имао видљиве повреде у том тренутку, те да је упозорио подносиоца представке да ће признање дато полицији бити употребљено као доказ против њега. Полицајац М. В. је испитивао подносиоца представке. Он је то учинио постављајући питања у вези са одређеним местима, провалним крађама и продавницама. Н. Д. је најзад приметио да у својој тридесет трогодишњој пракси није видео признање као што је подносиочево, па је због тога питао подносиоца представке да ли он "некога штити". Подносилац представке је изјавио да никога не штити.

38. Сведок М. Д. је негирао било какву везу са подносиоцем представке, али је изјавио да је и он такође физички злостављан од стране полиције неколико пута. М. Д. је такође доставио лекарско уверење с тим у вези.

39. Општински суд је 22. марта 2006. године донео решење да се изјава подносиоца представке од 18. августа 2005. године искључи из списа предмета. Он је објаснио, између осталог, да заиста постоје докази том у смислу да је подносилац представке више пута притваран а да није прво прописно позван што, само по себи, указује на једну врсту застрашивања од стране полиције са циљем да се добије његово признање. Даље, подносилац представке је без сумње изабрао В. Ј. Ђ. за свог браниоца и то овлашћење никада није опозвао. Полиција је и поред тога испитивала подносиоца представке у одсуству изабраног браниоца и одредила му браниоца по службеној дужности без јасног разлога.

40. Окружни суд у Суботици је 4. априла 2006. године укинуо ово решење и прогласио изјаву подносиоца представке од 18. августа 2005. године правно ваљаном. Он је констатовао, као што је назначено у записнику од истог датума, да је подносилац представке изричито рекао да не жели да му В. Ј. Ђ. буде бранилац. Питање да ли је подносилац представке прописно позван је небитно, а услови за именовање браниоца по службеној дужности су јасно испуњени. Подносилац представке је такође прописно упозорен о својим процесним правима.

41. Полицајац З. Т. је 10. априла 2006. године изјавио да је 8. августа 2005. године идентификовао један црвени аутомобил, који је изгледа виђен како напушта место кривичног дела и да је ухапсио четири или пет лица која су он и његов колега затекли ту или у околини. Та лица су полицајци касније одвели у полицијску станицу.

42. Општински суд је 13. априла 2006. године саслушао завршне аргументе странака, нашао да је подносилац представке крив за једанаест извршених тешких крађа, тј. за десет између 15. јуна 2005. године и 7. августа 2005. године и за једну 8. августа 2005. године, и осудио га на казну затвора од годину и по дана за једно продужено кривично дело тешке крађе. Општински суд је даље приметио да се против подносиоца представке паралелно води шест посебних кривичних предмета и нашао да је то отежавајућа околност приликом одмеравања казне. Притвор према подносиоцу представке је продужен док пресуда у његовом предмету не постане правоснажна. Општински суд је такође констатовао да је у међувремену већ разматрао и продужио притвор подносиоцу представке до 16. септембра 2005. године, 13. октобра 2005. године, 12. септембра 2005. године и 14. фебруара 2006. године, и да је његове одлуке сваки пут Окружни суд потврдио по жалби. У вези са осудом подносиоца представке за тешке крађе извршене између 15. јуна 2005. године и 7. августа 2005. године, Општински суд је узео у обзир признање подносиоца представке од 18. августа 2005. године, подсетио да је код њега нађена украдена роба и истакао да је неколико сведока потврдило да је ту робу купило од подносиоца представке. У вези са тешком крађом од 8. августа 2005. године Општински суд се ослонио на признање подносиоца представке од истог датума и изјаве сведока Р. К. и З. Т. Сведочење да је полиција неке сведоке злостављала да би заплашила подносиоца представке је или одбијено као небитно или је занемарено.

43. Општинско јавно тужилаштво је 23. маја 2006. године уложило жалбу, тражећи строжу казну.

44. В. Ј. Ђ. је 29. маја 2006. године и 7. јуна 2006. године уложио жалбу у име подносиоца представке, констатујући, између осталог, да: (i) изјава од 18. августа 2005. године је прибављена као резултат бруталности полиције и у одсуству његовог изабраног браниоца, те да нема другог доказа којим би осуда могла да се оправда; (ii) бранилац кога је полиција одредила никада није подносиоцу представке понудио стварно правно заступање и да је уместо тога помагао полицији у саслушању; (iii) Општинско јавно тужилаштво једноставно је игнорисало притужбе подносиоца представке због злостављања; (iv) затворско особље није дозвољавало подносиоцу представке слободну комуникацију са изабраним браниоцем; (v) шест засебних кривичних поступака који се паралелно воде против подносиоца представке не могу се законито узети у обзир као отежавајућа околност, већ да се због тога своде на прећутно кршење права подносиоца представке на претпоставку невиности.

45. Окружни суд је 27. јуна 2006. године одбио жалбе које су странке уложиле.

46. В. Ј. Ђ. је 25. јула 2006. године у име подносиоца представке уложио захтев за ванредно испитивање законитости правоснажне пресуде, понављајући своје раније наводе.

47. Врховни суд је, међутим, 15. новембра 2006. године одбио овај захтев.

48. Пошто је одслужио казну коју му је одредио Општински суд, подносилац представке је 23. фебруара 2007. године пуштен из Окружног затвора у Новом Саду.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

A. Кривични закон Републике Србије (објављен у "Службеном листу Социјалистичке Републике Србије", бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89 и 42/89, као и у "Службеном гласнику Републике Србије" - "Сл. гласник РС", бр. 16/90, 21/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03)

49. Члан 65. овог закона гласи како следи:

"(1) Службено лице које у вршењу службе употреби силу или претњу или друго недопуштено средство или недопуштен начин у намери да изнуди исказ или неку другу изјаву од окривљеног, сведока, вештака или другог лица, казниће се затвором од три месеца до пет година.

(2) Ако је изнуђивање исказа или изјаве праћено тешким насиљем, или ако су услед изнуђеног исказа наступиле особито тешке последице за окривљеног у кривичном поступку, учинилац ће се казнити затвором најмање три године."

Б. Законик о кривичном поступку из 2001. године (објављен у "Службеном листу Савезне Републике Југославије" - "Сл. лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02, као и у "Службеном гласнику РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 46/06)

50. Члан 3. предвиђа, између осталог, да ће сва државна тела и агенције поштовати право свих лица да се сматрају невиним осим и док њихова кривица не буде утврђена правоснажном судском одлуком.

51. Члан 4. став 1. предвиђа, између осталог, да се осумњичени, приликом првог испитивања, обавештава о оптужбама и доказима против њега.

52. Члан 12. забрањује, између осталог, свако насиље усмерено на изнуду признања или изјаве осумњиченог и/или оптуженог, или заправо сваког лица укљученог у поступак.

53. Члан 18. став 2. и члан 178. предвиђају да се судска одлука не може заснивати на доказима прибављеним кршењем домаћих закона, или повредом ратификованих међународних уговора, и да се сваки такав доказ мора искључити из списа предмета.

54. Чланови 19, 20, 46. и 235, тумачени заједно, предвиђају, између осталог, да се кривични поступак може покренути на захтев овлашћеног тужиоца. У вези са кривичним делима која се гоне по службеној дужности, као што је кривично дело у предметном случају, овлашћени тужилац је јавни тужилац лично. Његово овлашћење да одлучи да ли ће поднети оптужницу везано је међутим начелом законитости које захтева да он мора да поступи кад год постоји основана сумња да је извршено кривично дело које се гони по службеној дужности. Нема разлике у томе да ли је јавни тужилац сазнао за догађај из кривичне пријаве коју је поднео оштећени или неко друго лице, или је заправо само чуо гласине у том смислу.

55. Члан 224. предвиђа, између осталог, да се кривична пријава може поднети у писаној форми или усмено надлежном јавном тужиоцу, као и да суд, ако прими пријаву, исту одмах прослеђује надлежном јавном тужиоцу.

56. Члан 61. предвиђа да ако јавни тужилац одлучи да нема основа да поднесе оптужницу, он о тој одлуци мора да обавести оштећеног, који онда има право да преузме гоњење у предмету у сопствено име, у својству "супсидијарног тужиоца".

57. Члан 5. став 2, члана 142, члана 144. став 1, чл. 227. и 229, узети заједно, предвиђају, између осталог, да полиција може ухапсити осумњиченог, без покушаја да га прво позове, ако: (i) се он крије или ако постоји опасност да побегне; (ii) постоје околности које указују да он може прикрити доказе или утицати на сведоке и/или друге учеснике у кривичном поступку; и (iii) ако постоји основи да се верује да он може поновити кривично дело. Осумњичени онда мора, међутим, или бити приведен истражном судији, у року, у начелу, од максимално осам сати, или бити притворен од стране полиције, а тај притвор не може бити дужи од четрдесет осам сати. У овом другом случају, осумњиченом мора бити уручен налог о привременом притвору у року од два сата од хапшења, а он може уложити жалбу против тога истражном судији који о њој мора да одлучи у року од наредна четири часа. Ако жалба буде одбачена и по истеку четрдесет осам часова, осумњичени се или пушта или изводи пред истражног судију ради саслушања. Истражни судија има овлашћење да одреди притвор за осумњиченог до месец дана.

58. Члан 5. став 1, чл. 71, 72, члан 226. ст. 8. и 9, члан 227. став 2. и члан 228. став 1, тумачени заједно, предвиђају, између осталог, да лице које полиција ухапси има право да ћути, као и право да буде саслушано у присуству изабраног адвоката, или, ако га нема и у зависности од озбиљности пријаве, да му се обезбеди правни саветник кога плаћа држава. Ако је саслушање ухапшеног лица обављено у складу са законом, његова изјава дата том приликом може се употребити као доказ у каснијем кривичном поступку.

59. Члан 228. став 1, члан 229. став 5. и члан 226. став 8, узети заједно, даље предвиђају да, између осталог, лице које полиција ухапси има право да се обрати свом адвокату, директно или преко чланова породице, укључујући и телефон.

60. Члан 177. ст. 1. и 4. предвиђа, између осталог, да лице које полиција ухапси има право да прочита записник о саслушању пре него што га потпише, или да му се тај записник прочита. Ако је дотично лице неписмено, дозволиће му се да употреби кажипрст десне руке уместо потписа.

61. Члан 228. став 7. предвиђа, између осталог, да осумњичени има право да тражи да истражни судија наложи његов лекарски преглед. Одлука истражног судије у том смислу, као и касније мишљење лекара, улажу се у спис предмета.

62. Члан 75. ст. 2. и 5. предвиђа да ће тужени, док је у притвору, имати право на поверљиву комуникацију са правним саветником. Та комуникација може се надзирати само у фази пре подизања оптужнице, а и тада само визуелним, а и не аудио надзором.

63. Члан 193. предвиђа да трошкови кривичног поступка укључују, између осталог, трошкове браниоца, док члан 196. став 1. наводи да ће суд, ако нађе да је крив, наредити туженом да надокнади све трошкове.

64. Члан 225. став 4. предвиђа да се притужбе у вези са поступањем полиције могу уложити надлежном јавном тужиоцу.

65. Члан 560. став 1 (3) предвиђа, између осталог, да лице које је због незаконите радње државног органа или његове грешке неосновано лишено слободе има право на накнаду укупно претрпљене штете.

В. Закон о изменама и допунама Законика о кривичном поступку из 2001. године, усвојен 2009. године (објављен у "Сл. гласнику РС", број 72/09)

66. У складу са чланом 414. Законика о кривичном поступку из 2001. године, који је измењен у септембру 2009. године, понављање кривичног поступка може се тражити када Уставни суд или међународни суд утврди да су током суђења повређена права окривљеног.

Г. Закон о облигационим односима (објављен у "Службеном листу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, као и у "Сл. листу СРЈ", број 31/93)

67. Чланови 157, 199. и 200. Закона о облигационим односима, заједно, предвиђају, између осталог, да свако ко је претрпео страх, физички бол или душевну патњу због повреде угледа, личног интегритета, слободе или других права личности има право да тражи објаву судске одлуке, материјалну накнаду и захтева друге видове накнаде "који би могли" омогућити одговарајуће нематеријално задовољење (видети, на пример, пресуду број 3879/03 коју је донео Први општински суд у Београду 29. априла 2004. године, коју је, у релевантном делу, потврдио Врховни суд 25. маја 2006. године, доделивши накнаду за, између осталог, прећутну повреду претпоставке невиности према члану 200.; видети такође пресуду број 2939/01 коју је донео Општински суд у Шапцу 20. фебруара 2002. године, коју је коначно потврдио Врховни суд 21. априла 2004. године, наложивши престанак дискриминаторног понашања и објављивање извињења према чл. 157. и 199).

68. Члан 172. став 1. предвиђа да је правно лице, што укључује и државу, одговорно за било коју штету које проузрокује неко "његово тело" неком "трећем лицу". Ова одредба обухвата одговорност државе за свако погрешно поступање и/или грешку судова или полиције (видети, на пример, пресуде Врховног суда од 10. новембра 2002. године, Рев. 6203/02, и 10. априла 2003. године, Рев. број 1118/03).

Д. Домаћа судска пракса на коју се Влада позвала

69. Влада је Суду доставила судску праксу у којој се указује да је тужилац који се жали на законитост притвора, као и на односна питања у вези са приватним животом, укључујући и незаконито фотографисање, могао да добије накнаду пред домаћим судовима. Посебно, Општински суд у Новом Саду је 21. фебруара 2006. године, између осталог, применио члан 200. Закона о облигацијама, признао наводне повреде чл. 5. и 8. Конвенције, и наложио Туженој држави да тужиоцу исплати наведени износ накнаде (Пбр. 1848/05). Окружни суд у Новом Саду је 8. новембра 2006. године потврдио ову пресуду и повећао досуђену накнаду (Гж. број 3293/06).

III. РЕЛЕВАНТНИ МЕЂУНАРОДНИ ИЗВЕШТАЈИ

A. Извештај Влади Србије и Црне Горе о посети Србији и Црној Гори Европског одбора за спречавање мучења и нехуманог или понижавајућег поступања или кажњавања (у даљем тексту: "ЦПТ") од 16. до 28. септембра 2004. године, објављен 18. маја 2006. године.

70. Релевантни делови овог извештаја гласе како следи:

"203. Делегација ЦПТ је саслушала бројне наводе намерног физичког злостављања лица лишених слободе од стране полиције широм Србије. Неки наводи су се односили на злостављање у време или одмах после хапшења, док су се други односили на злостављање за време испитивања од стране полиције и, посебно, за време саслушања од стране полицајаца криминалистичке полиције. Многи притвореници са којима је делегација разговарала навели су да су шамарани, ударани песницом, шутирани или тучени пендрецима за време притвора у полицији. Један број примљених навода укључивао је и недавне извештаје о ударању по длановима руку или табанима стопала, стављање пластичне вреће на главу притвореника да би се изазвало привремено гушење, или примену електричних шокова по разним деловима тела. Наводно злостављање је у неколико случајева било тако озбиљно да би се сасвим могло сматрати мучењем.

... Даље, у скоро свим полицијским станицама које су посећене у Београду, делегација је пронашла безбол палице и сличне нестандардне и необележене предмете у канцеларијама коришћеним за испитивање.

204. Информације којима располаже ЦПТ указују да се лица осумњичена за кривично дело суочавају са значајним ризиком да ће их полиција у Србији злостављати у време хапшења и током првих часова у полицијском притвору. Бројност и тежина навода о злостављању од стране полиције позивају на хитну акцију домаћих власти ...

206. У вези са основним јемствима против злостављања лица лишених слободе од стране полиције (нпр. право да се о чињеници притвора обавести блиски рођак или трећа страна; право на адвоката и лекара), тренутно њихово практично спровођење оставља много тога што се може пожелети; ЦПТ је дао детаљне препоруке у овој области ..."

Б. Извештај Влади Србије о посети ЦПТ Србији од 19. до 29. новембра 2007. године, објављен 14. јануара 2009. године

71. Релевантни делови овог извештаја гласе како следи:

"13. Бројни наводи о злостављању од стране полиције за које је делегација ЦПТ чула током посете 2007. године је био мањи, а наводна злостављања мање озбиљна, него у време прве посете Комитета 2004. године.

Кад се то каже, делегација је заиста примила један број навода о физичком злостављању (које се састојало од ударања песницом, шутирања, удараца пендрецима, ударцима тешком књигом или ролном мокрих новина, и везивања лисицама за непокретне предмете у хипер-издуженом положају) за време испитивања од стране службеника криминалистичке полиције, да би се добила признања или друге информације. Изгледа да су малолетници осумњичени за тешка кривична дела посебно изложени физичком насиљу. Даље, делегација је добила неколико извештаја о вербалном малтретирању и претњама за време испитивања ...

14. Већина навода о злостављању односила се на извесно време пред посету делегације; сходно томе, све повреде које су могле бити изазване наводним злостављањем би скоро сигурно зарасле у међувремену ...

15. Требало би такође приметити да је, у неколико полицијских станица које је посетила (нпр. у Бору, Инђији, Ковину, Петровцу на Млави, Неготину и Руми), делегација исто пронашла - у канцеларијама коришћеним за разговоре - разне нестандардне предмете (као што су безбол палице, гвоздене шипке, дрвене палице, дебели метални каблови итд.). ЦПТ понавља препоруку да се сви нестандардни предмети одмах уклоне из свих полицијских просторија где се лица могу задржавати или испитивати. Сваки такав предмет одузет за време кривичне истраге требало би унети у посебну евиденцију, прописно обележити (са ознаком случаја на који се односе) и држати у одређеном складишту.

...

19. Као што је ЦПТ нагласио у извештају о првој посети Србији, очигледно је да судије морају предузети одговарајуће радње када постоје индикације да може доћи до злостављања од стране полиције. С тим у вези, требало би констатовати да су нека лица са којима се разговарало за време посете 2007. године навела да су истражне судије пред које су изведена ради одређивања притвора игнорисала њихове притужбе на лоше понашање полиције ..."

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 3. КОНВЕНЦИЈЕ

72. Подносилац представке се жалио према члану 3. Конвенције због злостављања од стране полиције 17. и 18. августа 2005. године, као и због каснијег пропуста Тужене државе да спроведе истрагу у вези са тим догађајима.

73. Члан 3. Конвенције гласи како следи:

"Нико не сме бити подвргнут мучењу, или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању."

A. Допуштеност

74. Суд примећује да ове притужбе нису очигледно неосноване у смислу значења члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље констатује да нису недопуштене ни по ком другом основу. Оне се због тога морају прогласити допуштеним.

Б. Основаност

1. Материјални аспект

(a) Наводи странака

75. Влада је истакла да нема медицинских доказа у погледу наводног злостављања. Заправо, постојали су само наводи подносиоца представке у том смислу. Даље је било нејасно зашто подносилац представке није тражио лекарски преглед 18. августа 2005. године или што није покушао да ступи у везу са В. Ј. Ђ. након пуштања из полицијског притвора. Најзад, Влада је приметила да је подносилац представке пропустио да захтева лекарски преглед у складу са чланом 228. став 7. Законика о кривичном поступку (видети став 61. у горњем тексту), и остала при ставу да 24. и 25. августа 2005. године, када је примљен у Окружни затвор у Суботици, односно када га је саслушао истражни судија, код њега није било очигледних повреда (видети ст. 20. и 22. у горњем тексту).

76. Подносилац представке је потврдио да није успео да прибави доказ од лекара у вези са предметним злостављањем, али је тврдио да има других непосредних или посредних доказа којима би се могло доказати његово злостављање док је био код полиције.

(б) Релевантна начела

77. Суд подсећа да се члан 3. Конвенције мора сматрати једном од најосновнијих одредби Конвенције и као основне вредности унете у законе демократских друштава која чине Савет Европе (видети Pretty против Уједињеног Краљевства, број 2346/02, став 49, ЕЦХР 2002-III). Супротно другим одредбама Конвенције, он је обликован у апсолутном смислу, без изузетка или привремености, или могућности укидања према члану 15. Конвенције (видети, између осталог, Chahal против Уједињеног Краљевства, пресуда од 15. новембра 1996. године, став 79, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-V).

78. У складу са утврђеном праксом Суда, злостављање мора стећи минимални ниво озбиљности да би потпадало под оквир члана 3. Процена овог минималног нивоа озбиљности је релативна; она зависи од свих околности случаја, као што су трајање поступања, његови физички и душевни ефекти и, у неким случајевима, пол, старост и здравствено стање жртве (видети, међу другим ауторитетима, Gäfgen против Немачке [ВВ], број 22978/05, став 88., ЕЦХР 2010; Price против Уједињеног Краљевства, број. 33394/96, став 24., ЕЦХР 2001-VII; Mouisel против Француске, број 67263/01, став 37., ЕЦХР 2002-IX; и Jalloh против Немачке [ВВ], број 54810/00, став 67., 11. јул 2006. године).

79. Суд је утврдио да је поступање "нечовечно" зато што је, између осталог, било смишљено, трајало сатима, проузроковало је или стварну телесну повреду или јаку физичку и душевну патњу (видети Labita против Италије [ВВ], број 26772/95, став 120., ЕЦХР 2000-IV). Поступање се сматра "понижавајућим" када је такво да код жртава ствара осећај страха, патње и инфериорности који може да их понизи и унизи и вероватно сломи њихов физички и морални отпор (видети Hurtado против Швајцарске, 28. јануар 1994. године, мишљење Комисије, став 67., серија A број 280, и Wieser против Аустрије, број 2293/03, став 36., 22. фебруар 2007. године). Стална душевна узнемиреност проузрокована претњом физичког насиља и наслућивањем истог, сматра се да превазилази праг члана 3. (видети Родић и други против Босне и Херцеговине, број 22893/05, став 73., 27. мај 2008 . године).

80. Суд наглашава да, у вези са лицем лишеним слободе, свако прибегавање физичкој сили која није стриктно неопходна због његовог понашања смањује људско достојанство и у начелу представља повреду права утврђеног чланом 3. Конвенције. Он понавља да захтеви да се спроведе истрага и неоспорне потешкоће својствене борби против криминала не могу оправдати одређивање граница заштите која се пружа у вези са физичким интегритетом појединаца (Ribitsch против Аустрије, 4. децембар 1995. године, став 38., серија A број 336; Tomasi против Француске, 27. август 1992. године, став 115., серија A број 241-A).

81. Притворене особе су рањиве и власти су одговорне за поступање са њима. Када је једно лице доведено у полицијски притвор у добром здравственом стању, па се по ослобађању утврди да има повреде, на држави је да обезбеди разумно објашњење о узроку тих повреда, а пропуст да то уради недвосмислено доводи до повреде члана 3. Конвенције (видети, међу многим другим ауторитетима, Selmouni против Француске [ВВ], број 25803/94, став 87., ЕЦХР 1999-V).

82. Приликом оцене доказа, Суд генерално примењује стандард "ван разумне сумње" (видети Ireland против Уједињеног Краљевства, 18. јануар 1978. године, став 161., серија A број 25). Међутим, такви докази могу да произлазе из узајамног постојања довољно јаких, јасних и усаглашених закључака или сличних неоспорених претпоставки (видети, на пример, Salman против Турске [ВВ], број 21986/93, став 100., ЕЦХР 2000-VII).

(в) Примена ових начела на конкретан случај

83. Суд примећује да нема доказа да је подносилац представке претрпео неке повреде пре његовог хапшења 17. августа 2005. године, и да Влада није сугерисала супротно.

84. Он даље констатује да су и В. Ј. Ђ., као изабрани саветник подносиоца представке и сведок Ђ.Д. изјавили да су видели подносиоца представке после саслушања 17. августа 2005. године и приметили његове повреде (видети ставове 8 и 36. у горњем тексту; видети такође изјаву подносиоца представке у суду у вези са повредама ногу и леђа, као и увета, у ставу 31. у горњем тексту).

85. Такође, многи други сведоци су сведочили да су и сами злостављани од стране полиције, неки од њих да би окривили подносиоца представке (видети ст. 25, 35. и 38. у горњем тексту).

86. Подносилац представке је остао при ставу да је он покушао да прибави лекарско уверење о повредама претрпљеним 17. августа 2005. године, али да то није могао да уради из техничких разлога (видети став 31. у горњем тексту). Сведок Ђ.Д. је потврдио да је том приликом био са подносиоцем представке (видети став 36. у горњем тексту).

87. Влада је, са своје стране, оспорила да је подносилац представке уопште био злостављан, па стога није понудила објашњење за предметне повреде.

88. Наводи се да је 17. августа 2005. године подносилац представке одбио да дâ изјаву полицији, а само дан касније, 18. августа 2005. године, он је наводно сам добровољно одлучио да призна бројне предметне провалне крађе (видети ст. 7-10. и 11-15. у горњем тексту). У вези са овим Суд подсећа на сумњиве околности у вези са именовањем браниоца подносиоца представке 18. августа 2005. године, као и на питања у вези са способношћу подносиоца представке да разуме записник о свом испитивању (видети ст. 12-14, 31. и 37. у горњем тексту). У вези са претходним, даље се примећује да је Н. Д., адвокат подносиоца представке кога је полиција именовала, сам изјавио да је пре испитивања 18. августа 2005. године, разговарао са подносиоцем представке који је рекао да је већ био задржао браниоца. Подносилац представке је и поред тога био спреман да га прихвати као адвоката, само том приликом, и "да би био пуштен". Подносилац представке је касније признао предметна кривична дела, а Н.Д. је признао да је подносилац представке одбио да са њим комуницира у вези са садржајем предметних оптужби, поново потврдивши да је већ задржао адвоката у ту сврху. Н.Д. је најзад констатовао да за 33 године своје праксе није видео признање као што је признање подносиоца представке, па га је због тога питао да ли "некога штити" (видети став 37. у горњем тексту).

89. Чак и под претпоставком да подносилац представке стварно није имао видљиве повреде 24. и 25. августа 2005. године, као што је Влада тврдила (видети став 75. у горњем тексту), недељу дана је протекло од испитивања у полицијској станици, што значи да су, у зависности од озбиљности, повреде могле зарасти у том интервалу. Наравно, последице било каквог застрашивања, или заправо било који други вид нефизичког злостављања, не би у сваком случају оставио видљив траг.

90. Суд такође примећује да је ЦПТ, на најприкладнији начин, утврдио да је у релевантном тренутку, "у скоро свим полицијским станицама које је посетила у Београду, делегација [била] нашла палице за безбол и сличне нестандардне и необележене предмете у канцеларијама које се користе за испитивање" (видети став 70 у горњем тексту). Он је даље утврдио да су "информације на ... располагању указивале да су лица осумњичена за кривично дело с[уочена] са значајним ризиком да ће их полиција у Србији злостављати у време лишавања слободе и за време првих часова у полицијском притвору. " (исто).

91. Најзад, примећено је да не постоји службена забелешка о томе када је подносилац представке доведен у полицијску станицу, 17. или 18. августа 2005. године. Уместо тога постоје само индикације у вези са трајањем његовог испитивања у ова два дана. У таквим околностима не може се искључити могућност да је подносилац представке заиста провео отприлике 10, односно 12 часова у полицијском притвору (видети ст. 9, 13. и 14. у горњем тексту; видети такође, mutatis mutandis, Fedotov против Русије, број 5140/02, став 78, 25. октобар 2005. године, премда у контексту члана 5). Подносилац представке је такође тврдио да му у том времену није обезбеђена храна, што Влада није оспорила (видети ст. 10. и 15. у горњем тексту; видети такође, mutatis mutandis, Ostrovar против Молдавије, број 35207/03, став 85, 13. септембар 2005. године).

92. С обзиром на горе наведено, Суд закључује да је подносилац представке физички злостављан 17. августа 2005. године и да је, у најмању руку његово признање 18. августа 2005. године изнуђено, пошто су догађаји у ова два дана неодвојиво међусобно повезани (видети, mutatis mutandis, Милановић против Србије, број 44614/07, став 78., 14. децембар 2010. године). Заправо, сам Општински суд је 22. марта 2006. године закључио да су поновљена хапшења подносиоца представке представљала узнемиравање од стране полиције ради прибављања признања (видети став 39. у горњем тексту).

93. Према томе, Суд сматра да је дошло до повреде члана 3. Конвенције по основу нечовечног и понижавајућег поступања које је подносилац представке претрпео.

2. Процесни аспект

(a) Наводи странака

94. Влада је признала да је јавни тужилац пропустио да покрене посебну кривичну истрагу у вези са наводима подносиоца представке да је злостављан. Разлог за то је, међутим, били су недовољни докази који указују да је подносилац представке злостављан. У сваком случају, подносилац представке није уопште поднео писану кривичну пријаву против предметних службеника, што би, према званичној статистици, било размотрено веома озбиљно, а није поднео ни притужбу према члану 225. став 4. Законика о кривичном поступку (видети став 64. у горњем тексту).

95. Подносилац представке је поново потврдио своју притужбу, додавши да је на прописан начин скренуо пажњу судија на своје злостављање, као и пажњу надлежних органа гоњења.

(б) Оцена Суда

96. Суд понавља да када неко лице веродостојно тврди да се са њим поступало супротно члану 3 од стране представника државе, та одредба, тумачена у вези са општом обавезом према члану 1. Конвенције да "обезбеди сваком у оквиру своје надлежности права и слободе дефинисане у ... [овој] Конвенцији", садржава и захтев за делотворну званичну истрагу (видети, међу многим ауторитетима, Labita против Италије, цитиран у горњем тексту, став 131.). Без обзира на начин истраге, органи морају реаговати чим се поднесе званична притужба.

97. Чак и када, строго говорећи, притужба није поднета, истрага се мора покренути ако постоје довољно јасне индикације да је било злостављања (видети Станимировић против Србије, број 26088/06, став 39, 18. октобар 2011. године).

98. Суд је такође утврдио да би истрага требало да доведе до идентификације и кажњавања одговорних. Ако није таква, општа законска забрана мучења и нечовечног и понижавајућег поступања и кажњавања би, упркос основној важности, била неделотворна у пракси и у неким случајевима државни органи би могли да злоупотребе права лица под њиховом контролом стварним некажњавањем (видети Labita против Италије, цитиран у горњем тексту, став 131.). Истрага мора такође бити темељна: органи морају увек озбиљно покушати да утврде шта се десило и не би требало да се ослањају на исхитрене или неосноване закључке ради затварања истраге или да они буду основа за њихове одлуке. Штавише, истрага мора бити хитна и независна. Најзад, истрага мора мора имати довољан елемент увида јавности како би се обезбедила одговорност. Док ниво увида јавности може да варира, лице које се притужује мора имати приступ истрази у свим случајевима (видети Batı и други против Турске, бр. 33097/96 и 57834/00, став 137., ЕЦХР 2004-IV).

99. У конкретном случају, пошто је већ утврдио материјалну повреду члана 3, Суд даље примећује да се подносилац представке заиста жалио да га је полиција злостављала. Он је то урадио пред истражним судијом и замеником јавног тужиоца, као и пред судећим и жалбеним већима (видети ст. 22, 31, 44. и 46. у горњем тексту). Ипак, упркос Конвенцији и домаћем праву који захтевају да се навод ове врсте истражи по службеној дужности (видети ст. 97 и 54. у горњем тексту, тим редоследом), надлежни органи никада нису покренули посебну истрагу у вези са злостављањем, са циљем да се идентификују и казне одговорни. Стога је јасно да горе наведени стандарди нису испуњени. Према томе, дошло је до повреде члана 3. Конвенције.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 5. СТАВ 1 (в) КОНВЕНЦИЈЕ

100. Подносилац представке се жалио да је његов притвор од 17. и 18. августа 2005. године био незаконит и као такав, да је повредио члан 5. став 1 (в) Конвенције, који гласи како следи:

"1. Свако има право на слободу и безбедност личности. Нико не може бити лишен слободе осим у следећим случајевима и у складу са законом прописаним поступком:

...

в) у случају законитог хапшења или лишења слободе ради привођења лица пред надлежну судску власт због оправдане сумње да је извршило кривично дело, или када се то оправдано сматра потребним како би се предупредило извршење

кривичног дела или бекство по његовом извршењу.

..."

A. Наводи странака

101. Влада је остала при ставу да подносилац представке није исцрпео делотворна домаћа правна средства. Посебно, он није уложио уставну жалбу против одлуке Врховног суда од 15. новембра 2006. године, притужбу на основу члана 225. став 4. Законика о кривичном поступку, нити, заправо, парничну тужбу на основу члана 560. став 1 (3) истог Законика заједно са релевантним одредбама Закона о облигационим односима (видети ст. 64, 65, 67. и 68. у горњем тексту).

102. Влада је тврдила, алтернативно, да је подносилац представку поднео неблаговремено. Конкретно, подносилац представке је требало да је уложи у року од шест месеци рачунајући од 24. августа 2005. године, а то је датум када је истражни судија Општинског суда одбацио његову жалбу (видети став 19. у горњем тексту).

103. Подносилац представке је навео да се ни уставна жалба ни притужба према члану 225. став 4. Законика о кривичном поступку не могу сматрати делотворним у оквиру значења члана 35. став 1. Конвенције. Даље, пошто полиција није издала формални налог о притвору 17. и 18. августа 2005. године, он ни није могао да уложи било какву жалбу на исти. Подносилац представке се, међутим, позвао на свој незаконити притвор у те дане у својој жалби против првостепене пресуде, као и у својој ревизији, мада у контексту незаконито прибављеног доказа, чиме је поштовао захтеве Конвенције како у погледу исцрпљивања, тако и рока од шест месеци.

Б. Оцена Суда

104. Суд понавља да члан 35. став 1. Конвенције предвиђа да он може разматрати притужбу само ако је поднета у року од шест месеци од датума правоснажне одлуке донете у процесу исцрпљења домаћих правних средстава. Када подносилац представке на располагању нема делотворан правни лек, временски рок истиче шест месеци после датума аката или мера на које се жали, или после датума сазнања за тај акт или његов утицај на подносиоца представке (видети Younger против Уједињеног Краљевства (одлука), број 57420/00, ЕЦХР 2003-I). Међутим, у случају трајне ситуације, рок истиче шест месеци по окончању те ситуације (видети, mutatis mutandis, Ječius против Литванија, број 34578/97, став 44, ЕЦХР 2000-IX).

105. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да је подносилац представке пуштен после хапшења и 17. и 18. августа 2005. године, и да није био у непрекидном притвору до 24. августа 2005. године (видети ст. 9, 14. и 16. у горњем тексту). Штавише, одлука истражног судије Општинског суда од 24. августа 2005. године јасно се односи на наредбу о притвору коју је полиција издала истог датума, а не на догађаје од 17. и 18. августа 2005. године (видети ст. 16, 18 и 19.), а правна средства којима је подносилац представке прибегао после осуде очигледно нису могла да третирају питање његовог притвора у полицији (она су се уместо тога углавном фокусирала на важност признања подносиоца представке од 18. августа 2005. године). Најзад, Суд констатује да је подносилац представке сам потврдио да, у складу са релевантним домаћим правом, заиста није било прилике да формално уложи жалбу у вези са својим притвором од 17. и 18. августа 2005. године (видети став 103. у горњем тексту).

106. У таквим околностима, пошто је подносилац представке поднео представку Суду 27. јула 2006. године, тј. више од шест месеци после наведена два датума, Суд сматра да се овај део представке мора одбацити као неблаговремен сходно члану 35. ст. 1. и 4. Конвенције (видети, mutatis mutandis, Yüksektepe против Турске, број 62227/00, став 32, 24. октобар 2006. године).

III. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ

107. Према члану 6. став 1. Конвенције подносилац представке се жалио да да је његова осуда заснована на његовој изјави од 18. августа 2005. године, која је дата као резултат претходне бруталности полиције.

108. Члан 6. став 1. Конвенције, у релевантном делу гласи како следи:

"Свако, током одлучивања ... о кривичној оптужби против њега, има право на правичну ... расправу ... пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона. ..."

A. Допуштеност

109. Суд констатује да ова притужба није очигледно неоснована у оквиру значења члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље констатује да није недопуштена ни по ком другом основу. Према томе, мора се прогласити допуштеном.

Б. Основаност

1. Наводи странака

110. Влада је поново потврдила став да не постоје докази да је полиција злостављала подносиоца представке, и да, стога, не постоји потреба да се спорно признање искључи из списа предмета. У сваком случају, осуда подносиоца представке није искључиво била заснована на признању, а он је такође имао ранију прилику да оспори њену веродостојност пред судовима. Влада је најзад констатовала да га је адвокат кога је полиција одредила, Н. Д., упозорио да се признање може употребити као доказ против њега у кривичном поступку.

111. Подносилац представке је навео да је евентуални закључак Суда да су његова права према члану 3. повређена 18. августа 2005. године требало аутоматски да доведе и до утврђивања повреде члана 6. став 1. Подносилац представке је даље инсистирао да је његова осуда ефективно била заснована само на његовом признању од 18. августа 2005. године.

2. Оцена Суда

112. Суд подсећа да његова функција није да се бави чињеничним или правним погрешкама које су наводно начинили домаћи судови осим у мери у којој су прекршена права заштићена Конвенцијом. Док члан 6. гарантује право на правично суђење, он не утврђује правила о допуштености доказа као таквог, што је првенствено ствар националног права (Schenk против Швајцарске, 12. јул 1988. године, ст. 45-46, серија A број 140; Teixeira de Castro против Португала, 9. јун 1998. године, став 34., Извештаји о пресудама и одлукама 1998-IV; и Heglas против Републике Чешке, број 5935/02, став 84, 1. март 2007. године). Према томе, улога Суда није да одређује, као ствар принципа, да ли одређени типови доказа - на пример, доказ прибављен незаконито у смислу домаћег права - може бити допуштен. Питање на које се мора одговорити је да ли је поступак у целини, укључујући и начин на који је доказ прибављен, био правичан. То укључује разматрање предметне незаконитости и тамо где је у питању повреда још неког права према Конвенцији, природу нађене повреде (видети Khan против Уједињеног Краљевства, број 35394/97, став 34., ЕЦХР 2000-V; P.G. и J.H. против Уједињеног Краљевства, број 44787/98, став 76., ЕЦХР 2001-IX; и Allan против Уједињеног Краљевства, број 48539/99, став 42., ЕЦХР 2002-IX).

113. Међутим, посебно разматрање важи у погледу коришћења доказа добијеног кршењем члана 3. у кривичном поступку. Суд је утврдио да прихватање изјава добијених мучењем или другим лошим поступањем као доказа за утврђивање релевантних чињеница у кривичном поступку чини поступак неправичним у целини. Овај став се примењује без обзира на доказну вредност таквих изјава и независно од тога да ли је њихова употреба одлучујућа у обезбеђивању осуђујуће пресуде (видети Gäfgen против Немачке [ВВ], број 22978/05, став 166., 1. јун 2010. године).

114. У конкретном случају, Суд подсећа да је већ утврдио да је подносилац представке злостављан, чиме је повређен члан 3. Конвенције, током његовог испитивања од стране полиције. Посебно, да је физички злостављан 17. августа 2005. године и да је признање од 18. августа 2005. године дао под психичком принудом, а ово друго је, између осталог, јасно повезано са страхом од даљег малтретирања који је подносилац представке морао разумљиво имати (видети, mutatis mutandis, Станимировић против Србије, цитиран у горњем тексту, став 52.). Такође је констатовано да су српски судови касније употребили признање подносиоца представке да га осуде (видети ст. 42, 45. и 47. у горњем тексту), и поред разних питања у вези са делотворношћу његовог правног заступања том приликом (видети став 37. у горњем тексту).

115. У тим околностима, Суд закључује да без обзира на утицај подносиочевог признања на исход кривичног поступка, његова употреба учинила је суђење неправичним у целини. Суд даље примећује да су подносиочева хапшења од стране полиције у рано јутро, која су се понављала, чињеница да није било ни покушаја да се он прво позове и услови у којима је чекао испитивање, заједнички, довели до истог закључка. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

IV. НАВОДНА ПОВРЕДЕ ЧЛАНА 6. СТАВ 2. КОНВЕНЦИЈЕ

116. Подносилац представке се жалио према члану 6. став 2. Конвенције због повреде његовог права на претпоставку невиности, која произлази из судских одлука донетих 24. августа 2005. године и 13. априла 2006. године. Ове одлуке су посебно прејудицирале његову кривицу у вези са кривичним делима за која је оптужен у шест других посебних кривичних поступака који су у току.

117. Члан 6. став 2. Конвенције гласи како следи:

"Свако ко је оптужен за кривично дело мора се сматрати невиним све док се не докаже његова кривица на основу закона."

A. Допуштеност

1. Наводи странака

118. Влада је остала при ставу да је подносилац представке пропустио да исцрпи делотворна домаћа правна средства. Конкретно, он није поднео парничну тужбу у складу са чл. 157, 172, 199. и 200. Закона о облигационим односима (видети ст. 67. и 68. у горњем тексту), нити је уложио уставну жалбу (у вези са којом је Влада цитирала неколико одлука које је Уставни суд донео у периоду између 9. октобра 2008. године и 25. децембра 2008. године). У вези са притужбом која се односи на одлуку од 24. августа 2005. године, Влада је даље тврдила да је она неблаговремена.

119. Подносилац представке није дао никакав коментар у вези са тим.

2. Оцена Суда

(а) У вези са пресудом од 13. априла 2006. године

120. Суд подсећа да правило исцрпљења домаћих правних средстава из члана 35. став 1. Конвенције захтева да подносиоци представке прво употребе правна средства предвиђена домаћим правним системом, чиме се државе ослобађају одговорности за поступке пред Судом пре него што су имале могућност да исправе ствари кроз сопствени правни систем. Да би се поштовало ово правило, нормалан правни пут за подносиоца представке би био да употреби правна средства доступна и довољна да омогуће накнаду у вези са наводним повредама (видети Assenov и други против Бугарске, 28. октобар 1998. године, став 85., Извештаји о пресудама и одлукама 1998-VIII). Када постоји неколико доступних делотворних правних средстава, на подносиоцу представке је да изабере правно средство које ће следити да би поштовао захтеве из члана 35. став 1. (видети Airey против Ирске, 9. октобар 1979. године, став 23., серија A број 32).

121. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да је 13. априла 2006. године Општински суд нашао да је подносилац представке крив и осудио га на казну затвора од годину и по дана. При томе, он је, између осталог, приметио да постоји шест посебних, невезаних кривичних предмета који се воде паралелно против подносиоца представке и сматрао да је то отежавајућа околност за његово кажњавање (видети став 42. у горњем тексту). Суд даље констатује да се у жалби на ову пресуду, и касније у трећој инстанци, подносилац представке жалио због наведеног изрицања казне, као и следствене "повреде права на претпоставку невиности" (видети ст. 44-47 у горњем тексту), мада узалуд. У тим околностима, Суд сматра да се, пошто је исцрпео доступна правна средства у кривичном контексту, од подносиоца представке није могло разумно очекивати да употреби и парничну тужбу на основу члана 157, члана 172. став 1., чл. 199. и/или 200. Закона о облигационим односима (видети, mutatis mutandis, Maтијашевић против Србије, број 23037/04, ст. 32. и 33., ЕЦХР 2006-X).

122. Суд даље подсећа да је већ утврдио да би уставну жалбу требало, у начелу, сматрати делотворним правним средством, у смислу члана 35. став 1. Конвенције, али само у односу на представке поднете против Србије почев од 7. августа 2008. године (видети Винчић и други против Србије, бр. 44698/06 итд., став 51., 1. децембар 2009. године). Он не види ниједан разлог да у конкретном случају утврди другачије, и констатује да је подносилац представке поднео представку Суду 27. јула 2006. године.

123. Произлази да се двострука примедба Владе у вези са исцрпљењем домаћих правних средстава мора одбити.

124. Најзад, Суд је мишљења да притужба подносиоца представке није очигледно неоснована у оквиру значења члана 35. став 3 (a) Конвенције, и да није недопуштена по неком другом основу. Због тога се она мора прогласити допуштеном.

(б) У вези са одлуком од 24. августа 2005. године

125. Суд подсећа на начела Конвенције изнета у ставу 104. у горњем тексту.

126. У вези са предметним случајем, он примећује да је спорну одлуку истражни судија донео 24. августа 2005. године, док је подносилац представке поднео притужбу Суду 27. јула 2006. године, тј. после више од шест месеци. Према томе, произлази, имајући у виду наведени став Суда у вези са уставном жалбом (видети став 122. у горњем тексту) и чак под претпоставком да парнична тужба на основу чл. 157, члан 172. став 1, чл. 199. и/или 200. Закона о облигационим односима није могла обезбедити подносиоцу представке одговарајућу накнаду, да је предметна притужба неблаговремена и да се мора одбацити у складу са чланом 35. ст. 1. и 4. Конвенције.

Б. Основаност (у вези са пресудом од 13. априла 2006. године)

127. Подносилац представке поново је потврдио своју притужбу.

128. Влада је остала при ставу да је Општински суд само констатовао чињеницу да је било шест посебних кривичних поступака који су паралелно вођени против подносиоца представке. Ово, само по себи, не може да представља повреду претпоставке невиности.

129. Суд понавља да ће претпоставка невиности према члану 6. став 2. бити повређена ако судска одлука или, заправо, изјава јавног званичника у вези са лицем које је оптужено за кривично дело одражава мишљење да је оно криво пре него што се његова кривица докаже у складу са законом. Довољно је, у недостатку званичног налаза, да постоји неко објашњење које сугерише да суд или службено лице о коме је реч сматра оптуженог кривим, док би преурањено изражавање таквог једног мишљења од стране самог суда неизбежно довело до повреде наведене претпоставке (видети, међу другим ауторитетима, Deweer против Белгије, 27. фебруар 1980. године, став 56., серија A број 35; Minelli против Швајцарске, 25. март 1983. године, ставови 27, 30 и 37, серија A број 62; Allenet de Ribemont против Француске, 10. фебруар 1995. године, ставови 35-36, серија A број 308; и Karakaş и Yeşilırmak против Турске, број 43925/98, став 49, 28. јун 2005. године; и Матијашевић против Србије, цитиран у горњем тексту, став 45.). Члан 6 став 2 уређује кривични поступак у целини, "без обзира на исход гоњења" (видети Minelli, цитиран у горњем тексту, став 30).

130. Као што је већ констатовано у горњем тексту, Општински суд је 13. априла 2006. године нашао да је подносилац представке крив и осудио га на казну затвора од годину и по дана. Он је даље приметио да се против подносиоца представке паралелно води шест посебних кривичних предмета и сматрао то отежавајућом околношћу у његовој осуди (видети став 42. у горњем тексту).

131. Суд сматра, с тим у вези, да само званично утврђивање претходног кривичног дела, тј. правоснажна осуда неког лица, може бити узета као отежавајућа околност за будућу осуду. Прихватање саме чињенице да постоје други, посебни и кривични поступци који су још у току против предметног лица као отежавајућу околност, неизбежно би подразумевало његову или њену кривицу у тим самим поступцима. То је тачно оно што се десило у конкретном случају где је Општински суд имплицитно прекршио право подносиоца представке на претпоставку невиности у наведених шест посебних паралелних поступака у току.

132. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 2. Конвенције.

V. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 3. КОНВЕНЦИЈЕ

133. Према члану 6. став 3 (а) Конвенције подносилац представке се жалио да 17. и 18. августа 2005. године није био обавештен о свим оптужбама и доказима против њега.

134. Према члану 6. став 3 (б) и (в) Конвенције подносилац представке се жалио да му је 26. августа 2005. године, 18. новембра 2005. године и 6. децембра 2005. године комуникација са адвокатом била дозвољена само у присуству затворског особља, чиме је прекршено његово право да му буду обезбеђене одговарајуће могућности за припрему одбране.

135. Према члану 6. став 3 (в) Конвенције подносилац представке се жалио да му је 18. августа 2005. године ускраћена правна помоћ по сопственом избору: конкретно да је био приморан да прихвати адвоката кога је полиција именовала, који није поступао у његовом најбољем интересу.

136. Члан 6. став 3. Конвенције, у релевантном делу, гласи како следи:

"Свако ко је оптужен за кривично дело има следећа минимална права:

а) да без одлагања, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима оптужбе против њега;

б) да има довољно времена и могућности за припремање одбране;

в) да се брани лично или путем браниоца кога сам изабере или, ако нема довољно средстава да плати за правну помоћ, бесплатно добије браниоца по службеној дужности када интереси правде то захтевају...;"

137. Имајући у виду свој закључак по чл. 6 § 1. Конвенције, тј. да је целокупни поступак против подносиоца био неправичан (видети став 115. горе), Суд сматра да није неопходно да испитује посебно допуштеност или основаност подносиочевих додатних притужби према члану 6. став 3. (видети, mutatis mutandis, Stanislav Zhukov против Русије, број 54632/00, став 25., 12. октобар 2006. године).

VI. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 8. КОНВЕНЦИЈЕ

138. Најзад, према члану 8. Конвенције, подносилац представке се жалио да је његово фотографисање у затвору представљало кршење права на поштовање приватног живота.

139. Члан 8. Конвенције, у релевантном делу, гласи како следи:

"1. Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке.

2. Јавне власти неће се мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других."

140. Влада, се још једном позвала на Закон о облигационим односима, као и на релевантну праксу домаћих судова (видети ст. 67, 68. и 69. у горњем тексту). Пошто је подносилац пропустио да покрене парницу на основу овог законодавства, или заиста, непосредно по члану 8. Конвенције, Влада је тврдила да би његову притужбу требало одбацити као недопуштену.

141. Подносилац представке у вези са тим није дао никакав коментар.

142. Суд подсећа на начела Конвенције изложена у ст. 120. и 121. горе. Даље, он уочава релевантну праксу домаћих судова достављену од стране Владе, засновану на Закону о облигационим односима и непосредној примени члана 8. Конвенције, посебно у контексту, између осталог, незаконитог фотографисања (видети став 69. у горњем тексту and супротно томе, на пример, Slavgorodski против Естоније (одлука), број 37043/97, 9. март 1999. године), па закључује да се подносиочева притужба мора стога одбацити на основу члана 35. ст. 1. и 4. Конвенције због неисцрпљивања домаћих правних средстава.

VII. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

143. Члан 41. Конвенције предвиђа:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

A. Штета

144. Подносилац представке је приближно тражио 3.200 евра, у српским динарима, по основу изгубљене зараде за време које је провео служећи затворску казну. Подносилац представке је објаснио да мада у време затварања није имао посао, независно од тога био је спречен да тражи посао у наведеном интервалу. Подносилац представке је даље тражио 34.615 евра за претрпљену нематеријалну штету због затварања.

145. Алтернативно, подносилац представке је приметио да је кривични поступак против њега могао поново да се покрене и заврши без његовог изнуђеног признања од 18. августа 2005. године, или, у том погледу, доказа који су сведоци дали, а који су и сами били злостављани од полиције, како би га окривили.

146. Подносилац представке је најзад тражио накнаду за претрпљену нематеријалну штету, како следи: (i) за материјалну повреду члана 3, 8.000 евра; (ii) за процесну повреду члана 3, 2.000 евра; (iii) за повреду члана 5. став 1 (в), 2.000 евра; (iv) за повреду члана 6. став 1, 4.000 евра; (v) за повреду члана 6 став 2, 2.000 евра; (vi) за повреду члана 6 став 3, 6.000 евра; и (vii) за повреду члана 8., 1.000 евра.

147. Влада је оспорила ове захтеве.

148. Суд примећује да је подносилац представке доставио споразум на основу ког би сваку накнаду њему досуђену требало исплатити директно његовом адвокату, В. Ј. Ђ.

149. Суд не види никакву узрочно последичну везу између утврђене повреде и наводне материјалне штете; због тога он одбацује овај захтев. Са друге стране, јасно је да је подносилац представке претрпео неки нематеријалну губитак због кршења његових права према члану 3. и члану 6. ст. 1. и 2. Конвенције, за који би требало да добије накнаду. Процењујући на основу правичности, како се захтева чланом 41. Конвенције, он подносиоцу представке досуђује 12.000 евра с тим у вези, плус сваки порез који се може платити, што треба исплатити директно правном заступнику подносиоца представке, В. Ј. Ђ.

150. Даље је примећено да српски Законик о кривичном поступку омогућава подносиоцима представки да траже поновно суђење када Суд утврди да су током суђења била повређена права окривљеног лица, као у конкретном случају (видети став 66. у горњем тексту).

Б. Трошкови

151. Подносилац представке је такође тражио 21.616,50 евра за трошкове пред домаћим судом, и 1.815 евра за трошкове пред Судом (од чега приближно 15 евра, у српским динарима, за односне поштанске трошкове).

152. Влада је оспорила ове захтеве. У вези са трошковима пред домаћим судом, она се посебно позвала на члан 193. и члан 196. став 1. Законика о кривичном поступку (видети став 63. у горњем тексту).

153. Суд примећује да је подносилац доставио споразум о трошковима и сатници адвоката у погледу рада на његовом предмету и тражио да настали трошкови буду директно исплаћени његовом адвокату, В. Ј. Ђ.

154. Према пракси Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој се докаже да су заиста и неопходно настали и да су, такође, разумни у погледу износа. То значи, да је подносилац представке морао да их плати или је обавезан да их плати, на основу законске или уговорне обавезе и да се нису могли избећи како би се спречила утврђена повреда или добила накнада. У предметном случају, узевши у обзир документа која поседује и горе наведене критеријуме, Суд сматра да је разумно да се подносиоцу представке досуди износ од 9.000 евра на име покрића трошкова по свим основама, који ће се исплатити директно правном заступнику подносиоца представке, В. Ј. Ђ. (видети Belchev против Бугарске, број 39270/98, став 113., 8. април 2004. године).

В. Законска камата

155. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД

1. Проглашава једногласно притужбе према члановима 3 и 6 став 1, као и притужбу према члану 6 став 2 у вези са пресудом Општинског суда од 13. априла 2006. године, допуштеним;

2. Проглашава једногласно притужбе према члану 5. став 1 (в), члану 6. став 2. у вези са одлуком истражног судије од 24. августа 2005. године, и чланом 8. недопуштеним;

3. Утврђује гласовима 6 против 1 да је дошло до повреде материјалног аспекта члана 3. Конвенције;

4. Утврђује једногласно да је дошло до повреде процесног аспекта члана 3. Конвенције;

5. Утврђује једногласно да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;

6. Утврђује једногласно да је дошло до повреде члана 6. став 2. Конвенције у вези са пресудом Општинског суда од 13. априла 2006. године;

7. Утврђује једногласно да није неопходно да се посебно разматрају притужбе према члану 6. став 3 (a), (б) и (в) Конвенције;

8. Утврђује једногласно

(a) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције и директно правном заступнику подносиоца представке, г. В. Јухас Ђурићу, следеће износе, који ће се претворити у националну валуту Тужене државе по стопи важећој на дан исплате:

(i) 12.000 евра (дванаест хиљада евра), плус порез који се може наплатити, на име нематеријалне штете;

(ii) 9.000 евра (девет хиљада евра), плус порез који се може наплатити подносиоцу представке, на име трошкова;

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

9. Одбија једногласно преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 19. јуна 2012. године у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

У складу са чланом 45. став 2. Конвенције и Правилом 74 став 2. Пословника Суда, издвојено мишљење судије Sajó је приложено уз ову пресуду.

Ф. Т.

С. Х. Н.

ДЕЛИМИЧНО ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ SAJÓ

Иако се слажем са већином мишљења у предметном случају, на жалост не могу да следим већину у закључку у вези са материјалном повредом члана 3.

Иако је прибегавање физичкој сили када није апсолутно неопходна у начелу повреда права утврђеног чланом 3. (видети Ribitsch против Аустрије, 4. децембар 1995. године, став 34., серија A број 336; Tekin против Турске, 9. јун 1998. године, ст. 52-53, Извештаји о пресудама и одлукама 1998-IV; и Assenov и други против Бугарске, 28. октобар 1998. године, став 94., Извештаји 1998-VIII), у конкретном случају нема директног доказа о повредама тужиоца. У недостатку документованих лекарских извештаја, видљиве физичке повреде, очигледне душевне патње, или поткрепљујуће изјаве непристрасног сведока, искључиво ослањање на сведочење тужиоца и његовог адвоката В.Ј.Ђ. представљају недовољан доказ за утврђивање кривице. Сам тужилац је признао да није успео да прибави лекарски извештај, иако је за то имао целу недељу. Није направио ни фотографију која би показала његове повреде. Пресуда Суда ослања се на не поткрепљене тврдње о злостављању других притворених лица у вези са поступањем са њима, као и на околности које су пратиле признање тужиоца, као индиректан доказ дела. У вези са овим другим питањем - околностима које су пратиле признање - оно само по себи не доказује убедљиво душевну патњу или застрашивање потребно за "нечовечно" или "понижавајуће поступање"; коначна одлука подносиоца да призна спада у оквир онога што се може разумно очекивати у полицијском притвору. Заиста, поновни притвор г. Хајнала своди се на узнемиравање и чини се e да је био незаконит prima faci, али ове карактеристике саме по себи не представљају повреду члана 3. Као резултат, није се десила повреда материјалног аспекта члана 3. и према томе, терет доказивања није промењен, иако су примедбе подносиоца представке требало да покрену истрагу о наводној бруталности полиције. Ја стога, са дужним поштовањем, издвајам своје мишљење у вези са утврђеном повредом материјалног аспекта члана 3.

SECOND SECTION

CASE OF HAJNAL v. SERBIA 
(Application no. 36937/06)

JUDGMENT

STRASBOURG 
19 June 2012

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Hajnal v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Françoise Tulkens, President,

Dragoljub Popović,

Isabelle Berro-Lefèvre,

András Sajó,

Guido Raimondi,

Paulo Pinto de Albuquerque,

Helen Keller, judges,

and Stanley Naismith, Section Registrar,

Having deliberated in private on 29 May 2012,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 36937/06) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Mr Tihomir Hajnal ("the applicant"), on 27 July 2006.

2. The applicant was represented by Mr V. Juhas Đurić ("V.J.Đ"), a lawyer practising in Subotica. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.

3. The applicant alleged that he had suffered numerous violations of Articles 3, 5, 6 and 8 of the Convention, all in the criminal justice context.

4. On 22 September 2010 the application was communicated to the Government. It was also decided to rule on the admissibility and merits of the application at the same time (Article 29 § 1).

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

5. The applicant was born in 1985 and lives in Subotica, Serbia.

A. The events of 8 August 2005

6. On 8 August 2005 the applicant was arrested by the Subotica police and brought to their station concerning an alleged burglary. In their report the police stated that the applicant, together with a number of others, had been caught after the act and that several objects used for the commission of the alleged crime had been seized. The applicant gave a statement to the officers. According to the minutes of his interrogation, the applicant confessed to one count of attempted burglary, and then signed the document using his nickname, notwithstanding a prior reference in the same minutes noting that he was "illiterate". The minutes further stated that, pursuant to Article 177 of the Code of Criminal Procedure (see paragraph 60 below), the applicant had read them, at his own request, and had had no objections.

B. The events of 17 August 2005

7. On 17 August 2005, at around 4.00 a.m. according to his own estimate, the Subotica police again brought the applicant, together with several others, to their premises in order to question him about a criminal offence. There was no prior attempt to serve him with the summons. The Government maintained that the reason for this had been the danger that the applicant might otherwise have absconded or tampered with the evidence.

8. The applicant maintained that his lawyer, V.J.Đ., had been informed of this arrest by his relatives and had hence managed to arrive in time to briefly talk to him before the interrogation. The applicant apparently told V.J.Đ. that he had already been physically abused by the police, who had attempted to obtain his confession. V.J.Đ. himself stated that the applicant had seemed "mentally broken" and had been walking with a limp.

9. The subsequent police interrogation began at 1.35 p.m. and ended by 1.40 p.m., at which point the applicant was released. The Municipal Public Prosecutor (Opštinski javni tužilac) had been informed of the hearing at 8.30 a.m., but did not attend it. In the course of the interrogation the applicant was asked to give a statement concerning "a burglary of a store in Veliki Radanovac". The applicant, however, declined to do so and noted that he had retained V.J.Đ. as his legal counsel. The minutes of the interrogation further stated that the applicant was "illiterate", and bore his fingerprint instead of a signature. With reference to Article 177 of the Code of Criminal Procedure, the minutes, lastly, noted that the applicant had read them, at his own request, and had had no objections. The minutes were also signed by V.J.Đ.

10. The applicant maintained that he had been provided with no food whilst in police custody.

C. The events of 18 August 2005

11. On 18 August 2005, at around 4.00 a.m. according to the applicant’s own estimate, he was brought, yet again, by the Subotica police to their premises, without having been previously summoned. The Government maintained that, just like before, the reason for this had been the danger that the applicant might otherwise have absconded or tampered with the evidence.

12. The applicant claimed that he had once again been beaten by the officers who had attempted to obtain his confession. The applicant apparently asked that V.J.Đ. be informed of his arrest, but the police ignored this demand. Instead, the applicant was provided with a legal aid lawyer, N.D., who, it is claimed, appeared only briefly to sign the minutes of the interrogation and left shortly thereafter.

13. The minutes in question contained: (i) an indication that the applicant was being charged with numerous counts of burglary; (ii) his detailed confession of how he had committed those offences; (iii) his statement to the effect that he did not want to retain V.J.Đ. as his legal counsel; and (iv) his declaration that he had given his statement in the absence of "any physical or mental coercion".

14. The minutes further noted the questions posed by N.D., including whether the applicant was trying to protect anyone with his confession. The Municipal Public Prosecutor had been informed of the hearing on 17 August 2005 at 12.20 p.m., but did not attend it. Finally, the minutes stated that the applicant was "illiterate", but then went on to note, with reference to Article 177 of the Code of Criminal Procedure, that he had read them, at his own request, and had had no objections. The applicant did not sign the minutes, having instead left his fingerprint. The interrogation lasted between 2.40 p.m. and 3.40 p.m., following which the applicant was released.

15. The applicant maintained that he had been provided with no food whilst in the police station.

D. The events of 24 August 2005

16. On 24 August 2005, at around 5.15 a.m. according to his own estimate or at 9.00 a.m. according to official records, the police arrested the applicant once more, but, this time, ordered his detention for a period of 48 hours. The applicant received no prior summons. He was, however, provided with a detention order, which stated that he had been deprived of his liberty on suspicion of having committed numerous burglaries. The order relied on a number of provisions of the Code of Criminal Procedure (see paragraph 57 below), but did not contain any substantiation as to the factual circumstances warranting the applicant’s detention or his prosecution.

18. On the same day V.J.Đ. lodged an appeal on behalf of the applicant. Therein, inter alia, he maintained that the impugned detention order had been merely a template devoid of any meaningful reasoning. V.J.Đ. further informed the investigating judge that, following her son’s detention, the applicant’s mother had been contacted by a lawyer who had offered his services. In particular, the lawyer had said that he knew that the applicant had already retained V.J.Đ. but explained that it would be better for him to change legal counsel as this would facilitate his release from police custody.

19. On the same day the investigating judge of the Municipal Court (Opštinski sud) in Subotica rejected the above appeal. She recalled, inter alia, that on 18 August 2005 the applicant had been heard in the presence of his legal aid lawyer, that the prosecuting authorities had obtained several witness statements incriminating the applicant, and that the applicant had both been convicted of crimes in the past and had "continued committing crimes" thereafter. The judge lastly specified that there were six separate criminal cases pending concurrently against the applicant before the Municipal Court in Subotica, indicating that he had "committed" several property-related crimes in a short period of time. This, in turn, meant that, if released, the applicant was likely to re-offend and/or abscond.

20. Lastly, on the same day the applicant was examined by the on-duty doctor of the District Prison (Okružni zatvor) in Subotica, but "no disease was established, i.e. he was [deemed] healthy". The Government provided a certificate to this effect issued by the prison doctor on 12 January 2011, as well as copies of the relevant medical protocol dated 24 August 2005. The said protocol, however, was mostly illegible.

E. The preliminary judicial investigation

21. On 25 August 2005 the Municipal Public Prosecutor’s Office in Subotica requested that a preliminary judicial investigation (istraga) be instituted against the applicant in respect of numerous counts of burglary, and proposed that his detention be extended.

22. On the same day the investigating judge instituted the proceedings sought and extended the applicant’s detention for an additional month. Before so doing, she invited the applicant to give a statement in the presence of V.J.Đ. and the Deputy Public Prosecutor and informed him about the evidence put forth by the prosecution. The applicant, however, refused to respond to the charges in question. He referred, instead, to the abuse suffered at the hands of the police, as well as the alleged breach of his procedural rights up to that point. In the reasoning as regards the applicant’s continued detention, inter alia, the judge stated that the applicant could, if released, re-offend, abscond or unduly influence the witnesses.

23. On 26 August 2005 the applicant’s continued detention was confirmed by the three-judge panel of the Municipal Court, which fully accepted the reasoning of the investigating judge.

24. On 30 August 2005 the Municipal Court’s three-judge panel confirmed the investigating judge’s decision to institute a preliminary judicial investigation.

25. In the following weeks the investigating judge heard many witnesses, including witnesses Đ.D. and P.D. On 1 September 2005 the former stated that his head had been slammed against the wall by the police in order to elicit his statement, whilst the latter recounted that he too had been threatened by the police with a baseball bat and for the same purpose.

F. The applicant’s indictment and the subsequent criminal proceedings

26. On 16 September 2005 the Municipal Public Prosecutor’s Office indicted (optužilo) the applicant for the crimes in question.

27. On 4 October 2005 V.J.Đ. filed a formal objection against the indictment (podneo prigovor protiv optužnice), but on 6 October 2005 the three-judge panel of the Municipal Court rejected this objection.

28. On 21 November 2005 V.J.Đ. informed the Municipal Court that the applicant had recently been photographed by the police in prison. He requested clarification as to what had been the legal basis for this exercise, and expressed concern that the photograph could be used to unlawfully secure his client’s identification in the course of future identity parades. The Government submitted that the applicant had been photographed only once, on 25 August 2005, upon admission to the prison, and, further, that this photograph had been used solely for the purpose of supplementing his prison identity papers (lični list).

29. On 7 December 2005 V.J.Đ. wrote again to the Municipal Court, stating that on 26 August 2005, 18 November 2005 and 6 December 2005 he had visited the applicant in prison, and that each time prison staff had been present during their conversations. Indeed, they had been close enough to be able to both hear and see everything. V.J.Đ. requested an explanation as to why the applicant had not been entitled to unsupervised communication with his counsel. As it subsequently transpired, on 26 August 2005 the Municipal Court had issued a standing permit (stalna dozvola) to V.J.Đ., authorising him to visit the applicant in prison. The said permit stated that visits could last up to 30 minutes and take place under the supervision, i.e. in the presence, of an official to be designated by the prison governor. The Government maintained that the supervision in question meant visual observation only, not listening to the conversations between the applicant and his lawyer.

30. Between 9 December 2005 and 21 March 2006 four hearings were held or adjourned before the Municipal Court.

32. Officer D.M. stated that the minutes of 17 and 18 August 2005 were accurate, that he had not personally seen the applicant being abused or even heard anything to that effect. The officer also had no recollection as to whether the applicant had been duly summoned to appear before the police, but recalled that the applicant had constantly moved around, which was why he had been difficult to find.

33. Officer M.V. noted that he had not taken part in the interrogation of 17 August 2005, and had only a vague recollection of the interrogation which had taken place the next day. In particular, he remembered that the applicant had said that he did not want to retain V.J.Đ. as his counsel since the latter had always advised him to give no statements to the police and he had already had enough of the repeated arrests and interrogations. M.V. had no information to offer as to whether the applicant had been duly summoned to appear before the police, but recalled that the applicant’s police-appointed lawyer had been present throughout the interrogation. Finally, M.V. affirmed that the applicant’s statement was accurately recorded in the minutes of his interrogation, and added that he had personally informed the applicant of their content before he signed them.

34. More than a dozen witnesses were subsequently heard before the Municipal Court, some of whom confirmed that they had "bought merchandise" from the applicant. Witness R.K. further stated, inter alia, that in August of 2005 he had seen several persons fleeing a crime scene in a red car.

35. Witness L.K., however, stated that the police had beaten him with a baseball bat in order to force him to confess to a number of crimes, as well as to incriminate the applicant. In support of this allegation he provided the Municipal Court with a copy of a medical certificate documenting his injuries of 18 August 2005.

36. Witness Đ.D. stated that he had accompanied the applicant from the police station to the hospital, on which occasion he had seen that the applicant had been injured and had been "walking with a limp" (see paragraphs 8 and 31 above).

37. Witness N.D. stated that he had been invited by the police to act as the applicant’s legal aid lawyer on 18 August 2005. Prior to the interrogation, he had had a conversation with the applicant who had informed him that he had already retained legal counsel. The applicant was nevertheless willing to accept N.D. as his lawyer on that occasion only and in order to be released (da idem odavde). The applicant then confessed, in some detail, to the crimes in question. N.D. admitted that he had not inspected the case-file since the applicant had refused to communicate with him as regards the substance of the charges at issue, re-affirming that he had already retained a lawyer for this purpose. N.D. added that the applicant had had no visible injuries at that time, and that he had warned the applicant that the confession given to the police would be used as evidence against him. Officer M.V. interrogated the applicant. He did so by posing questions concerning specific places, burglaries and stores. N.D. lastly noted that he had not seen in his 33 years of practice a confession such as the applicant’s, and had therefore asked the applicant whether he was "protecting anyone". The applicant had maintained that he was not.

38. Witness M.D. denied any connection to the applicant, but stated that he too had been physically abused by the police on a number of occasions. M.D. also provided a medical certificate in this regard.

39. On 22 March 2006 the Municipal Court decided to exclude the applicant’s statement of 18 August 2005 from the case file. It explained, inter alia, that there was indeed evidence to the effect that the applicant had been repeatedly arrested without having first been properly summoned which, in and of itself, indicated a sort of police harassment aimed at obtaining his confession. Further, there was no doubt that the applicant had chosen V.J.Đ. as his legal counsel and had never revoked this authorisation. The police, nevertheless, questioned the applicant in his chosen counsel’s absence, and appointed a legal aid lawyer for no apparent reason.

40. On 4 April 2006 the District Court (Okružni sud) in Subotica quashed this decision and declared the applicant’s statement of 18 August 2005 legally valid. It noted that, as indicated in the minutes of the same date, the applicant had specifically said that he did not want V.J.Đ. to act as his legal counsel. The issue of whether the applicant was duly summoned was irrelevant, and the conditions for the appointment of a legal aid lawyer were clearly fulfilled. The applicant was also properly advised of his procedural rights.

41. On 10 April 2006 officer Z.T. stated that on 8 August 2005 he had indentified a red car, which had apparently been seen leaving the crime scene, and had arrested the four or five persons whom he and his colleague had found in or around it. These persons were subsequently taken by other officers to the police station.

42. On 13 April 2006 the Municipal Court heard the parties’ closing arguments, found the applicant guilty of having, effectively, committed eleven burglaries, i.e. ten between 15 June 2005 and 7 August 2005 and one on 8 August 2005, and sentenced him to one and a half years’ imprisonment for a single crime of "extended burglary" (jedno produženo krivično delo teške krađe). The Municipal Court further observed that there were six separate criminal cases pending concurrently against the applicant and considered this as an aggravating circumstance in sentencing. The applicant’s detention was prolonged until the judgment in his case became final. The Municipal Court also noted that, in the meantime, it had already reviewed and extended the applicant’s detention on 16 September 2005, 13 October 2005, 12 September 2005 and 14 February 2006, and that each time its decisions had been confirmed by the District Court on appeal. As regards the applicant’s conviction concerning the burglaries committed between 15 June 2005 and 7 August 2005, the Municipal Court took note of the applicant’s confession of 18 August 2005, recalled that he had been found in possession of stolen property, and emphasised that several witnesses had confirmed that they had bought such property from the applicant. Concerning the burglary of 8 August 2005 the Municipal Court relied on the applicant’s confession of the same date and the statements given by witnesses R.K and Z.T. Testimony indicating that certain witnesses had been ill-treated by the police in order to incriminate the applicant was either dismissed as irrelevant or simply ignored.

43. On 23 May 2006 the Municipal Public Prosecutor’s Office lodged an appeal, seeking a harsher sentence.

44. On 29 May 2006 and 7 June 2006 V.J.Đ. filed an appeal on behalf of the applicant, noting, inter alia, that: (i) his statement of 18 August 2005 had been obtained as a result of police brutality and in the absence of his chosen counsel, there being no other evidence which could have warranted a conviction; (ii) the police-appointed lawyer had never offered any genuine legal representation to the applicant and had instead been there to assist the police in their interrogation; (iii) the applicant’s complaints of ill-treatment had simply been ignored by the Municipal Public Prosecutor’s Office; (iv) the prison staff had not allowed the applicant free communication with his chosen counsel; (v) the six separate criminal proceedings which had been pending concurrently against the applicant could not lawfully have been taken into account as an aggravating circumstance, but that since they were this amounted to an implied breach of the applicant’s right to be presumed innocent.

45. On 27 June 2006 the District Court rejected the appeals lodged by the parties.

46. On 25 July 2006 V.J.Đ. filed an appeal on points of law (zahtev za vanredno ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude) on behalf of the applicant, re-stating his submissions made earlier.

47. On 15 November 2006, however, the Supreme Court (Vrhovni sud) rejected this appeal.

48. On 23 February 2007, having served his sentence imposed by the Municipal Court, the applicant was released from the District Prison in Novi Sad.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW

A. The Criminal Code of the Republic of Serbia 1977 (Krivični zakon Republike Srbije; published in the Official Gazette of the Socialist Republic of Serbia nos. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89 and 42/89, as well as in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - nos. 16/90, 21/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 and 67/03)

49. Article 65 of this Code reads as follows:

"(1) Whoever acting in an official capacity uses force or threats or other inadmissible means ... with intent to extort a confession or another statement from an accused, a witness, an expert witness or another person, shall be punished with imprisonment of from three months to five years.

(2) If the extortion of a confession or a statement is aggravated by extreme violence or if the extortion of a statement results in particularly serious consequences for the accused in the criminal proceedings, the offender shall be punished by a minimum of three years’ imprisonment."

B. The Code of Criminal Procedure 2001 (Zakonik o krivičnom postupku, published in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia - OG FRY - nos. 70/01 and 68/02, as well as in OG RS nos. 58/04, 85/05, 115/05 and 46/06)

50. Article 3 provides, inter alia, that all State bodies and agencies shall respect the right of all persons to be presumed innocent unless and until their guilt has been established by a final court decision.

51. Article 4 § 1 provides, inter alia, that a suspect, when first questioned, shall be informed of the charges and evidence against him.

52. Article 12 prohibits, inter alia, any and all violence aimed at extorting a confession or a statement from the suspect and/or the accused, or indeed any other person involved in the proceedings.

53. Articles 18 § 2 and 178 provide that a court decision may not be based on evidence obtained in breach of domestic legislation, or in violation of ratified international treaties, and that any such evidence must be excluded from the case file.

54. Articles 19, 20, 46 and 235, read in conjunction, provide, inter alia, that formal criminal proceedings (krivični postupak) may be instituted at the request of an authorised prosecutor. In respect of crimes subject to prosecution ex officio, such as the one at issue in the present case, the authorised prosecutor is the Public Prosecutor personally. The latter’s authority to decide whether to press charges, however, is bound by the principle of legality which requires that he must act whenever there is a reasonable suspicion that a crime subject to prosecution ex officio has been committed. It makes no difference whether the Public Prosecutor has learnt of the incident from a criminal complaint filed by the victim or another person, or indeed even if he has only heard rumours to that effect.

55. Article 224 provides, inter alia, that a criminal complaint may be filed in writing or orally with the competent Public Prosecutor, as well as that a court of law, should it receive a complaint of this sort, shall immediately forward it to the competent Public Prosecutor.

56. Article 61 provides that should the Public Prosecutor decide that there is no basis to press charges, he must inform the victim of this decision, who shall then have the right to take over the prosecution of the case on his own behalf, in the capacity of a "subsidiary prosecutor".

57. Articles 5 § 2, 142, 144 § 1, 227 and 229, taken together, provide, inter alia, that a suspect may be arrested by the police, without an attempt to be summoned first, if: (i) he is in hiding or there is a danger of him absconding; (ii) there are circumstances indicating that he may tamper with evidence or influence witnesses and/or other participants in the criminal proceedings; and (iii) there are grounds to believe that he may re-offend. The suspect must, however, then either be brought before an investigating judge, within, in principle, a maximum of eight hours, or be formally detained by the police, which detention cannot exceed forty-eight hours. In the latter case, the suspect must be served with the provisional detention order within two hours as of his arrest and may lodge an appeal against it with the investigating judge who shall have to decide upon it within another four hours. Should the appeal be rejected and after the forty-eight hours have expired, the suspect shall either be released or brought to the investigating judge for questioning. The investigating judge shall have the power to order the suspect’s detention for up to one month.

58. Articles 5 § 1, 71, 72, 226 §§ 8 and 9, 227 § 2 and 228 § 1, read in conjunction, provide, inter alia, that a person arrested by the police shall have the right to remain silent, as well as the right to be heard in the presence of his chosen counsel, or, in the absence thereof and depending on the seriousness of the charges, be provided with a legal aid attorney paid for by the State. If the arrested person’s interrogation has been carried out in accordance with the law, his statement given on this occasion may be used as evidence in the subsequent criminal proceedings.

59. Articles 228 § 1, 229 § 5 and 226 § 8, taken together, further provide that, inter alia, the person arrested by the police shall have the right to contact his lawyer, directly or through family members, including by means of a telephone.

60. Article 177 §§ 1 and 4 provides, inter alia, that a person arrested by the police shall be entitled to read the minutes of his interrogation before he signs them, or have those minutes read to him. Should the person in question be illiterate, he shall be allowed to use his right hand index fingerprint instead of a signature.

61. Article 228 § 7 provides, inter alia, that the suspect shall be entitled to request that his medical examination be ordered by the investigating judge. The investigating judge’s decision to this effect, as well as the medical doctor’s subsequent opinion, shall be included in the case file.

62. Article 75 §§ 2 and 5 provides that a defendant, whilst in detention, shall have the right to confidential communication with his legal counsel. This communication may be supervised only during the pre-indictment stage of the proceedings, and even then only by means of visual, not audio, monitoring.

63. Article 193 provides that the costs of criminal proceedings shall include, inter alia, the defence counsel’s fees, whilst Article 196 § 1 states that should the court find the defendant guilty it shall order him to reimburse all costs.

64. Article 225 § 4 provides that general complaints (pritužbe) concerning the conduct of police operations may be filed with the competent Public Prosecutor.

65. Article 560 § 1 (3) provides, inter alia, that a person who due to an unlawful action undertaken by a State body or an error on its part has been deprived of his liberty in the absence of proper legal basis (neosnovano) shall be entitled to recover any damages suffered.

C. The Amendments to the Code of Criminal Procedure 2001 adopted in 2009 (Zakon o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku, published in OG RS no. 72/09)

66. In accordance with Article 414 of the Code of Criminal Procedure 2001, as amended in September 2009, the re-opening of a criminal trial may be sought where the Constitutional Court or an international court has found that the convicted person’s rights have been breached in the trial.

D. The Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima, published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia nos. 29/78, 39/85, 45/89 and 57/89, as well as in OG FRY no. 31/93)

67. Articles 157, 199 and 200 of the Obligations Act, taken together, provide, inter alia, that anyone who has suffered fear, physical pain or mental anguish as a consequence of a breach of his reputation, personal integrity, liberty or of his other personal rights (prava ličnosti) shall be entitled to seek injunctive relief, sue for financial compensation and request other forms of redress "which might be capable" of affording adequate non-pecuniary satisfaction (see, for instance, judgment no. 3879/03 adopted by the First Municipal Court in Belgrade on 29 April 2004, which has, in its relevant part, been upheld by the Supreme Court on 25 May 2006, awarding compensation for, inter alia, an implied breach of the presumption of innocence under Article 200; see also judgment no. 2939/01 rendered by the Municipal Court in Šabac on 20 February 2002, which was ultimately confirmed by the Supreme Court on 21 April 2004, ordering the cessation of discriminatory treatment and the publication of an apology under Articles 157 and 199).

68. Article 172 § 1 provides that a legal entity (pravno lice), which includes the State, shall be liable for any damage caused by one of "its bodies" to a "third person". This provision includes State liability for any judicial or police misconduct and/or malfeasance (see, for example, the judgments of the Supreme Court of 10 November 2002, Rev. 6203/02, and 10 April 2003, Rev. no. 1118/03).

E. Domestic case-law referred to by the Government

69. The Government provided the Court with case-law indicating that a plaintiff complaining about the lawfulness of his detention, as well as the related issues concerning his private life, including the unlawful taking of photographs, had been able to obtain redress before the domestic courts. Specifically, on 21 February 2006 the Municipal Court in Novi Sad, inter alia, applied Article 200 of the Obligations Act, recognised the alleged breaches of Articles 5 and 8 of the Convention, and ordered the respondent State to pay the plaintiff a specified amount of compensation (Pbr. 1848/05). On 8 November 2006 the District Court in Novi Sad upheld this judgment and increased the compensation awarded (Gž. br. 3293/06).

III. RELEVANT INTERNATIONAL REPORTS

A. Report to the Government of Serbia and Montenegro on the visit to Serbia and Montenegro carried out by the European Committee for the Prevention of Torture and Inhuman or Degrading Treatment or Punishment ("the CPT") from 16 to 28 September 2004, made public on 18 May 2006.

70. The relevant sections of this report read as follows:

"203. The CPT’s delegation heard numerous allegations of deliberate physical ill-treatment of persons deprived of their liberty by the police throughout Serbia. Some of the allegations concerned ill-treatment at the time of or immediately following apprehension, whereas others related to ill-treatment during police questioning and, more particularly, during interrogation by officers of the criminal police. Many detainees interviewed by the delegation alleged that they had been slapped, punched, kicked or beaten with batons during police custody. A number of allegations received included recent accounts of beatings on the palms of the hands or soles of the feet, the placing of a plastic bag over the detainee’s head to cause temporary asphyxiation, or the infliction of electric shocks on different parts of the body. The ill-treatment alleged was in several cases of such a severity that it could well be considered to amount to torture.

... Further, in almost all of the police stations visited in Belgrade, the delegation found baseball bats and similar non-standard and unlabelled objects in offices used for interrogation purposes.

204. The information at the CPT’s disposal suggests that persons suspected of a criminal offence run a significant risk of being ill-treated by the police in Serbia at the time of their apprehension and during the first hours in police custody. The number and severity of allegations of police ill-treatment received calls for urgent action by the national authorities ...

206. As regards fundamental safeguards against ill-treatment of persons deprived of their liberty by the police (e.g. the right to have the fact of one’s detention notified to a close relative or third party; the rights of access to a lawyer and a doctor), at present their practical implementation leaves a lot to be desired; the CPT has made detailed recommendations in this area ..."

B. Report to the Government of Serbia on the visit to Serbia carried out by the CPT from 19 to 29 November 2007, made public on 14 January 2009

71. The relevant sections of this report read as follows:

"13. The number of allegations of ill-treatment by the police heard by the CPT’s delegation in the course of the 2007 visit was lower, and the ill-treatment alleged less severe, than during the Committee’s first periodic visit in 2004.

That said, the delegation did receive a number of allegations of physical ill-treatment (consisting of punches, kicks, truncheon blows, blows with a thick book or with a wet rolled newspaper, and handcuffing to fixed objects in a hyper-extended position) during questioning by criminal police officers, in order to obtain confessions or other information. It would appear that juveniles suspected of serious criminal offences are particularly exposed to physical violence. Further, the delegation received some accounts of verbal abuse and threats during questioning ...

14. Most of the allegations of ill-treatment related to periods some time before the delegation’s visit; consequently, any injuries which might have been caused by the ill-treatment alleged would almost certainly have healed in the meantime ...

15. It should also be noted that, in several police stations visited (e.g. in Bor, Inđija, Kovin, Petrovac na Mlavi, Negotin and Ruma), the delegation again found - in offices used for police interviews - various non-standard issue items (such as baseball bats, iron rods, wooden sticks, thick metal cables, etc). The CPT reiterates its recommendation that any non-standard issue objects be immediately removed from all police premises where persons may be held or questioned. Any such items seized during criminal investigations should be entered in a separate register, properly labelled (identifying the case to which they refer) and kept in a dedicated store.

...

19. As stressed by the CPT in the report on its first visit to Serbia, it is axiomatic that judges must take appropriate action when there are indications that ill-treatment by the police may have occurred. In this connection, it should be noted that some persons interviewed during the 2007 visit alleged that the investigating judges before whom they had been brought with a view to being remanded in custody ignored their complaints of police misconduct ..."

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 3 OF THE CONVENTION

72. The applicant complained under Article 3 of the Convention about the police ill-treatment of 17 and 18 August 2005, as well as the respondent State’s subsequent failure to conduct any investigation into these incidents.

73. Article 3 of the Convention reads as follows:

"No one shall be subjected to torture or to inhuman or degrading treatment or punishment."

A. Admissibility

74. The Court notes that these complaints are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that they are not inadmissible on any other ground. They must therefore be declared admissible.

B. Merits

1. The substantive aspect

(a) The parties’ submissions

75. The Government pointed out that there was no medical evidence to the effect that the alleged ill-treatment had occurred. In fact, there was nothing but the applicant’s own allegations to this effect. It was further unclear as to why the applicant had not sought a medical examination on 18 August 2005, or indeed attempted to get in touch with V.J.Đ. after his release from police custody. Finally, the Government noted that the applicant had failed to request a medical examination in accordance with Article 228 § 7 of the Code of Criminal Procedure (see paragraph 61 above), and maintained that on 24 and 25 August 2005, which was when he had been admitted to the District Prison in Subotica and heard by the investigating judge, respectively, no injuries were apparent on his person (see paragraphs 20 and 22 above).

76. The applicant acknowledged that he had not managed to obtain medical evidence of the abuse in question, but argued that there was other, direct or indirect, evidence capable of proving his abuse at the hands of the police.

(b) The relevant principles

77. The Court reiterates that Article 3 of the Convention must be regarded as one of the most fundamental provisions of the Convention and as enshrining core values of the democratic societies making up the Council of Europe (see Pretty v. the United Kingdom, no. 2346/02, § 49, ECHR 2002-III). In contrast to the other provisions in the Convention, it is cast in absolute terms, without exception or proviso, or the possibility of derogation under Article 15 of the Convention (see, inter alia, Chahal v. the United Kingdom, judgment of 15 November 1996, § 79, Reports of Judgments and Decisions 1996-V).

78. According to the Court’s settled case-law, ill-treatment must attain a minimum level of severity if it is to fall within the scope of Article 3. The assessment of this minimum level of severity is relative; it depends on all the circumstances of the case, such as the duration of the treatment, its physical and mental effects and, in some cases, the sex, age and state of health of the victim (see, among other authorities, Gäfgen v. Germany [GC], no. 22978/05, § 88, ECHR 2010; Price v. the United Kingdom, no..33394/96, § 24, ECHR 2001-VII; Mouisel v. France, no. 67263/01, § 37, ECHR 2002-IX; and Jalloh v. Germany [GC], no. 54810/00, § 67, 11 July 2006).

79. Treatment has been held by the Court to be "inhuman" because, inter alia, it was premeditated, was applied for hours at a stretch and caused either actual bodily injury or intense physical and mental suffering (see Labita v. Italy [GC], no. 26772/95, § 120, ECHR 2000-IV). Treatment has been considered "degrading" when it was such as to arouse in its victims feelings of fear, anguish and inferiority capable of humiliating and debasing them and possibly breaking their physical or moral resistance (see Hurtado v. Switzerland, 28 January 1994, opinion of the Commission, § 67, Series A no. 280, and Wieser v. Austria, no. 2293/03, § 36, 22 February 2007). Constant mental anxiety caused by the threat of physical violence and the anticipation of such, has likewise been deemed to go beyond the threshold of Article 3 (see Rodić and Others v. Bosnia and Herzegovina, no. 22893/05, § 73, 27 May 2008).

80. The Court emphasises that, in respect of a person deprived of his liberty, any recourse to physical force which has not been made strictly necessary by his own conduct diminishes human dignity and is in principle an infringement of the right set forth in Article 3 of the Convention. It reiterates that the requirements of an investigation and the undeniable difficulties inherent in the fight against crime cannot justify placing limits on the protection to be afforded in respect of the physical integrity of individuals (Ribitsch v. Austria, 4 December 1995, § 38, Series A no. 336; Tomasi v. France, 27 August 1992, § 115, Series A no. 241-A).

81. Persons in custody are in a vulnerable position and the authorities are under an obligation to account for their treatment. Where an individual is taken into police custody in good health but is found to be injured at the time of release, it is incumbent on the State to provide a plausible explanation of how those injuries were caused, failing which a clear issue arises under Article 3 of the Convention (see, among many other authorities, Selmouni v. France [GC], no. 25803/94, § 87, ECHR 1999-V).

82. In assessing evidence, the Court has generally applied the standard of proof "beyond reasonable doubt" (see Ireland v. the United Kingdom, 18 January 1978, § 161, Series A no. 25). However, such proof may follow from the coexistence of sufficiently strong, clear and concordant inferences or of similar unrebutted presumptions of fact (see, for example, Salman v. Turkey [GC], no. 21986/93, § 100, ECHR 2000-VII).

(c) The application of these principles to the present case

83. The Court observes that there is no evidence that the applicant had sustained any injuries prior to his arrest on 17 August 2005, and that the Government have not suggested otherwise.

84. It further notes that both V.J.Đ., as the applicant’s chosen counsel, and witness Đ.D. stated that they had seen the applicant after the interrogation of 17 August 2005 and had observed his injuries (see paragraphs 8 and 36 above; see also the applicant’s statement in court as regards the injuries to his legs and back, as well as his ear, at paragraph 31 above).

85. Also, many other witnesses testified to the effect that they had themselves been ill-treated by the police, some of them in order to incriminate the applicant (see paragraphs 25, 35 and 38 above).

86. The applicant maintained that he had attempted to obtain a medical certificate of the injuries sustained on 17 August 2005, but was unable to do so for technical reasons (see paragraph 31 above). Witness Đ.D. confirmed that he had accompanied the applicant on this occasion (see paragraph 36 above).

87. The Government, for their part, contested that the applicant had been ill-treated at all, and hence offered no explanation for the injuries in question.

88. It is telling that on 17 August 2005 the applicant had declined to give a statement to the police, yet only a day later, on 18 August 2005, he allegedly decided of his own free will to confess to the numerous burglaries at issue (see paragraphs 7-10 and 11-15 above). It this respect the Court recalls the dubious circumstances concerning the appointment of the applicant’s legal aid lawyer on 18 August 2005, as well as the issues concerning the applicant’s ability to understand the minutes of his interrogations (see paragraphs 12-14, 31 and 37 above). In respect of the former, it is further noted that N.D., the applicant’s police-appointed lawyer, had himself stated that, prior to the interrogation of 18 August 2005, he had had a conversation with the applicant who had said that he had already retained legal counsel. The applicant was nevertheless willing to accept him as his lawyer on that occasion only and "in order to be released". The applicant subsequently confessed to the crimes in question, and N.D. admitted that the applicant had refused to communicate with him as regards the substance of the charges at issue, re-affirming that he had already retained a lawyer for this purpose. N.D. lastly noted that he had not seen in his 33 years of practice a confession such as the applicant’s, and had therefore asked him as to whether he was "protecting anyone" (see paragraph 37 above).

89. Even assuming that the applicant had indeed had no visible injuries on 24 and 25 August 2005, as argued by the Government (see paragraph 75 above), a week had elapsed since his interrogation in the police station, meaning that, depending on their severity, the injuries could have healed in the interval. Of course, consequences of any intimidation, or indeed any other form of non-physical abuse, would in any event have left no visible trace.

90. The Court also notes that the CPT has, most pertinently, found that, at the relevant time, "in almost all of the police stations visited in Belgrade, the delegation [had] found baseball bats and similar non-standard and unlabelled objects in offices used for interrogation purposes" (see paragraph 70 above). It further held that the "information at ... [its] ... disposal suggest[ed] that persons suspected of a criminal offence r[an] a significant risk of being ill-treated by the police in Serbia at the time of their apprehension and during the first hours in police custody" (ibid.).

91. Finally, it is observed that there are no official records as to when the applicant was brought to the police station on either 17 or 18 August 2005. There are, instead, merely indications concerning the duration of his interrogations on those two days. In such circumstances it cannot be ruled out that the applicant had indeed spent approximately 10 and 12 hours in police custody, respectively (see paragraphs 9, 13 and 14 above; see also, mutatis mutandis, Fedotov v. Russia, no. 5140/02, § 78, 25 October 2005, albeit in the context of Article 5). The applicant also argued that he had been provided with no food during this time, which allegation was not contested by the Government (see paragraphs 10 and 15 above; see also, mutatis mutandis, Ostrovar v. Moldova, no. 35207/03, § 85, 13 September 2005).

92. In view of the above, the Court concludes that the applicant was physically abused on 17 August 2005 and was, at the very least, mentally coerced into giving his confession on 18 August 2005, events of those two days being inextricably linked to each other (see, mutatis mutandis, Milanović v. Serbia, no. 44614/07, § 78, 14 December 2010). Indeed, on 22 March 2006 the Municipal Court itself concluded that the applicant’s repeated arrests amounted to police harassment aimed at obtaining his confession (see paragraph 39 above).

93. Accordingly, the Court considers that there has been a violation of Article 3 of the Convention on account of the inhuman and degrading treatment suffered by the applicant.

2. The procedural aspect

(a) The parties’ submissions

94. The Government conceded that the Public Prosecutor had failed to initiate a separate criminal investigation in respect of the applicant’s allegations of ill-treatment. The reason for this, however, was that there had been insufficient evidence indicating that the applicant had been abused. In any event, the applicant never filed a written criminal complaint against the officers in question, which, as documented by official statistics, would have been considered very seriously, nor did he submit a complaint based on Article 225 § 4 of the Code of Criminal Procedure (see paragraph 64 above).

95. The applicant re-affirmed his complaint, adding that he had properly brought his abuse to the attention of the judges, as well as the competent prosecuting authorities.

(b) The Court’s assessment

96. The Court reiterates that where a person makes a credible assertion that he has suffered treatment contrary to Article 3 at the hands of State agents, that provision, read in conjunction with the general duty under Article 1 of the Convention to "secure to everyone within their jurisdiction the rights and freedoms defined in ... [the] Convention", requires by implication that there should be an effective official investigation (see, among many authorities, Labita v. Italy, cited above, § 131). Whatever the method of investigation, the authorities must act as soon as an official complaint has been lodged.

97. Even when, strictly speaking, no complaint has been made, an investigation must be started if there are sufficiently clear indications that ill-treatment has been used (see Stanimirović v. Serbia, no. 26088/06, § 39, 18 October 2011).

98. The Court has also held that the investigation should be capable of leading to the identification and punishment of those responsible. If not, the general legal prohibition of torture and inhuman and degrading treatment and punishment would, despite its fundamental importance, be ineffective in practice and it would be possible in some cases for State agents to abuse the rights of those within their control with virtual impunity (see Labita v. Italy, cited above, § 131). The investigation must also be thorough: the authorities must always make a serious attempt to find out what happened and should not rely on hasty or ill-founded conclusions to close their investigation or as the basis of their decisions. Furthermore, the investigation must be prompt and independent. Lastly, the investigation must afford a sufficient element of public scrutiny to secure accountability. While the degree of public scrutiny required may vary, the complainant must be afforded effective access to the investigatory procedure in all cases (see Batı and Others v. Turkey, nos. 33097/96 and 57834/00, § 137, ECHR 2004-IV).

99. In the present case, having already found a substantive violation of Article 3, the Court further notes that the applicant had indeed complained of having been abused by the police. He did so before the investigating judge and the Deputy Public Prosecutor, as well as the trial and appellate chambers (see paragraphs 22, 31, 44 and 46 above). Yet, despite the Convention and the domestic law requiring that an allegation of this sort be explored ex officio (see paragraphs 97 and 54 above, in that order), no separate abuse-related investigation, aimed at the identification and punishment of those responsible, was ever instituted by the competent authorities. It is thus clear that the aforementioned standards have not been satisfied. Accordingly, there has been a violation of Article 3 of the Convention.

II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 5 § 1 (c) OF THE CONVENTION

100. The applicant complained that his detention of 17 and 18 August 2005 had been unlawful and, as such, in breach of Article 5 § 1 (c) of the Convention, which reads as follows:

"1. Everyone has the right to liberty and security of person. No one shall be deprived of his liberty save in the following cases and in accordance with a procedure prescribed by law:

...

(c) the lawful arrest or detention of a person effected for the purpose of bringing him before the competent legal authority on reasonable suspicion of having committed an offence or when it is reasonably considered necessary to prevent his committing an offence or fleeing after having done so;

..."

A. The parties’ submissions

101. The Government maintained that the applicant had failed to exhaust effective domestic remedies. In particular, he did not file a constitutional appeal against the Supreme Court’s decision of 15 November 2006, a complaint based on Article 225 § 4 of the Code of Criminal Procedure, or, for that matter, a civil action based on Article 560 § 1 (3) of the same Code taken together with the relevant provisions of the Obligations Act (see paragraphs 64, 65, 67 and 68 above).

102. The Government argued, in the alternative, that the applicant’s complaint had been lodged out of time. Specifically, the applicant should have brought it within six months as of 24 August 2005, which was when the investigating judge of Municipal Court had rejected his appeal (see paragraph 19 above).

103. The applicant stated that neither a constitutional appeal nor a complaint under Article 225 § 4 of the Code of Criminal Procedure could be deemed as effective within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention. Further, since there was no formal detention order issued by the police on 17 and 18 August 2005 he could not have filed any sort of an appeal against it. The applicant did, however, refer to his unlawful detention on those dates in his appeal against the first instance judgement, as well as in his appeal on points of law, albeit in the context of unlawfully obtained evidence, having thus complied with both the Convention’s exhaustion and its six-month requirements.

B. The Court’s assessment

104. The Court reiterates that Article 35 § 1 of the Convention provides that it may only deal with a complaint which has been introduced within six months from date of the final decision rendered in the process of exhaustion of domestic remedies. Where no effective remedy is available to the applicant, the time-limit expires six months after the date of the acts or measures complained of, or after the date of knowledge of that act or its effect on the applicant (see Younger v. the United Kingdom (dec.), no. 57420/00, ECHR 2003-I). In the case of a continuing situation, however, the time-limit expires six months after the end of the situation concerned (see, mutatis mutandis, Ječius v. Lithuania, no. 34578/97, § 44, ECHR 2000-IX).

105. Turning to the present case, the Court notes that the applicant was released after arrest on both 17 and 18 August 2005, and was not placed in continuing detention until 24 August 2005 (see paragraphs 9, 14 and 16 above). Moreover, the decision of the Municipal Court’s investigating judge of 24 August 2005 clearly concerned the detention order issued by the police on the same date, not the events of 17 and 18 August 2005 (see paragraphs 16, 18 and 19), and the post-conviction remedies pursued by the applicant were patently incapable of addressing the issue of his police detention (they were, instead, mostly focused on the validity of the applicant’s confession of 18 August 2005). Finally, the Court notes that the applicant himself has acknowledged that, in accordance with the relevant domestic law, there had indeed been no opportunity to file a formal appeal in respect of his detention of 17 and 18 August 2005 (see paragraph 103 above).

106. In such circumstances, since the applicant lodged his complaint with the Court on 27 July 2006, i.e. more than six months following the said two dates, the Court considers that this part of the application must be rejected as out of time pursuant to Article 35 §§ 1 and 4 of the Convention (see, mutatis mutandis, Yüksektepe v. Turkey, no. 62227/00, § 32, 24 October 2006).

III. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION

107. Under Article 6 § 1 of the Convention the applicant complained that his conviction was based on his statement of 18 August 2005, which had itself been obtained as a result of prior police brutality.

108. Article 6 § 1 of the Convention, in so far as relevant, reads as follows:

"In the determination of ... any criminal charge against him, everyone is entitled to a fair ... hearing ... by an independent and impartial tribunal established by law ..."

A. Admissibility

109. The Court notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other ground. It must therefore be declared admissible.

B. Merits

1. The parties’ submissions

110. The Government re-affirmed their position that there was no evidence that the applicant had suffered any ill-treatment by the police, and, hence, no need to exclude the impugned confession from the case file. In any event, the applicant’s conviction was not exclusively based on the confession, and he had also had a prior opportunity to challenge its authenticity before the courts. The Government lastly noted that the applicant’s police-appointed lawyer, N.D., had warned him that the confession could be used as evidence against him in the subsequent criminal proceedings.

111. The applicant maintained that the Court’s possible conclusion that his Article 3 rights have been breached on 18 August 2005 should automatically lead to a finding that there has also been a violation of Article 6 § 1. The applicant further insisted that his conviction had effectively been based on his confession of 18 August 2005 alone.

2. The Court’s assessment

112. The Court recalls that it is not its function to deal with errors of fact or law allegedly committed by national courts unless and in so far as they may have infringed rights protected by the Convention. While Article 6 guarantees the right to a fair hearing, it does not lay down any rules on the admissibility of evidence as such, which is primarily a matter for regulation under national law (Schenk v. Switzerland, 12 July 1988, §§ 45-46, Series A no. 140; Teixeira de Castro v. Portugal, 9 June 1998, § 34, Reports of Judgments and Decisions 1998-IV; and Heglas v. the Czech Republic, no. 5935/02, § 84, 1 March 2007). It is, therefore, not the role of the Court to determine, as a matter of principle, whether particular types of evidence - for example, evidence obtained unlawfully in terms of domestic law - may be admissible. The question which must be answered is whether the proceedings as a whole, including the way in which the evidence was obtained, were fair. This involves an examination of the unlawfulness in question and, where the violation of another Convention right is concerned, the nature of the violation found (see Khan v. the United Kingdom, no. 35394/97, § 34, ECHR 2000-V; P.G. and J.H. v. the United Kingdom, no. 44787/98, § 76, ECHR 2001-IX; and Allan v. the United Kingdom, no. 48539/99, § 42, ECHR 2002-IX).

113. However, particular considerations apply in respect of the use in criminal proceedings of evidence obtained in breach of Article 3. The Court has held that the admission of statements obtained as a result of torture or other ill-treatment as evidence to establish the relevant facts in criminal proceedings renders the proceedings as a whole unfair. This finding applies irrespective of the probative value of the statements and irrespective of whether their use has been decisive in securing a conviction (see Gäfgen v. Germany [GC], no. 22978/05, § 166, 1 June 2010).

114. In the present case, the Court recalls that it has already found that the applicant was ill-treated, in breach of Article 3 of the Convention, in the course of his interrogations by the police. Specifically, that he was physically abused on 17 August 2005 and, at the very least, mentally coerced into giving his confession on 18 August 2005, the latter, inter alia, clearly being connected to the fear which the applicant must have reasonably had of further ill-treatment (see, mutatis mutandis, Stanimirović v. Serbia, cited above, § 52). It is also noted that the applicant’s confession was subsequently used by the Serbian courts to convict him (see paragraphs 42, 45 and 47 above), notwithstanding various issues concerning the effectiveness of his legal representation on that occasion (see paragraph 37 above).

115. In these circumstances, the Court concludes that regardless of the impact of the applicant’s confession on the outcome of the criminal trial, its use rendered the trial as a whole unfair. The Court further notes that the applicant’s repeated early-morning arrests by the police, the fact that there was no attempt to summon him first, and the conditions in which he awaited his interrogation all lead to the same conclusion. There has accordingly been a breach of Article 6 § 1 of the Convention.

IV. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLE 6 § 2 OF THE CONVENTION

116. The applicant complained under Article 6 § 2 of the Convention about the violation of his right to be presumed innocent, stemming from the judicial decisions adopted on 24 August 2005 and 13 April 2006. In particular, these decisions prejudged his guilt in respect of crimes with which he had been charged in another six separate criminal proceedings that were still pending against him.

117. Article 6 § 2 of the Convention reads as follows:

"Everyone charged with a criminal offence shall be presumed innocent until proved guilty according to law."

A. Admissibility

1. The parties’ submissions

118. The Government maintained that the applicant had failed to exhaust the effective domestic remedies. Specifically, he did not bring a civil action in accordance with Articles 157, 172, 199 and 200 of the Obligations Act (see paragraphs 67 and 68 above) nor file a constitutional appeal (in which respect the Government cited several decision adopted by the Constitutional Court between 9 October 2008 and 25 December 2008). As regards the complaint concerning the decision of 24 August 2005, the Government further argued that it had been lodged out of time.

119. The applicant made no comment in this respect.

2. The Court’s assessment

(a) As regards the judgment of 13 April 2006

120. The Court recalls that the rule of exhaustion of domestic remedies referred to in Article 35 § 1 of the Convention requires applicants first to use the remedies provided by the national legal system, thus dispensing States from answering before the Court for their acts before they have had an opportunity to put matters right through their own legal system. In order to comply with the rule, normal recourse should be had by an applicant to remedies which are available and sufficient to afford redress in respect of the breaches alleged (see Assenov and Others v. Bulgaria, 28 October 1998, § 85, Reports of Judgments and Decisions 1998-VIII). Where there are several effective remedies available, it is for the applicant to select which remedy to pursue in order to comply with the requirements of Article 35 § 1 (see Airey v. Ireland, 9 October 1979, § 23, Series A no. 32).

121. Turning to the present case, the Court notes that on 13 April 2006 the Municipal Court found the applicant guilty and sentenced him to one and a half years’ imprisonment. In so doing, it observed, inter alia, that there were six separate, unrelated, criminal cases pending concurrently against the applicant and considered this as an aggravating circumstance in his sentencing (see paragraph 42 above). The Court further notes that in his appeal against this judgment, and subsequently at third instance, the applicant complained about the said pronouncement, as well as the consequent "breach of his right to be presumed innocent" (see paragraphs 44-47 above), albeit to no avail. In these circumstances, the Court considers that, having exhausted the available remedies in the criminal context, the applicant could not in addition have reasonably been expected to make use of a civil claim based on Articles 157, 172 § 1, 199 and/or 200 of the Obligations Act (see, mutatis mutandis, Matijašević v. Serbia, no. 23037/04, §§ 32 and 33, ECHR 2006-X).

122. The Court further recalls that it has already held that a constitutional appeal should, in principle, be considered as an effective domestic remedy, within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention, but only in respect of applications introduced against Serbia as of 7 August 2008 (see Vinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06 et seq., § 51, 1 December 2009). It sees no reason to hold otherwise in the present case, and notes that the applicant had introduced his complaint before the Court on 27 July 2006.

123. It follows that the Government’s two-pronged objection concerning the exhaustion of domestic remedies must be dismissed.

124. Finally, the Court is of the opinion that the applicant’s complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention, and is not inadmissible on any other ground. It must therefore be declared admissible.

(b) As regards the decision of 24 August 2005

125. The Court recalls the Convention principles set out in paragraph 104 above.

126. Regarding the present case, it notes that the impugned decision had been adopted by the investigating judge on 24 August 2005, whilst the applicant lodged his complaint with the Court on 27 July 2006, i.e. more than six months later. It follows, therefore, bearing in mind the Court’s stated position as regards the constitutional appeal (see paragraph 122 above) and even assuming that a civil claim based on Articles 157, 172 § 1, 199 and/or 200 of the Obligations Act could not have provided the applicant with adequate redress, that the complaint in question has been introduced out of time and must be rejected in accordance with Article 35 §§ 1 and 4 of the Convention.

B. Merits (as regards the judgment of 13 April 2006)

127. The applicant re-affirmed his complaint.

128. The Government maintained that the Municipal Court had only noted the fact that there had been six separate criminal proceedings which had been pending concurrently against the applicant. This, of itself, could not amount to a breach of the presumption of innocence.

129. The Court reiterates that the presumption of innocence under Article 6 § 2 will be violated if a judicial decision or, indeed, a statement by a public official concerning a person charged with a criminal offence reflects an opinion that he is guilty before his guilt has been proved according to law. It suffices, in the absence of a formal finding, that there is some reasoning suggesting that the court or the official in question regards the accused as guilty, while a premature expression of such an opinion by the tribunal itself will inevitably run foul of the said presumption (see, among other authorities, Deweer v. Belgium, 27 February 1980, § 56, Series A no. 35; Minelli v. Switzerland, 25 March 1983, §§ 27, 30 and 37, Series A no. 62; Allenet de Ribemont v. France, 10 February 1995, §§ 35-36, Series A no. 308; and Karakaş and Yeşilırmak v. Turkey, no. 43925/98, § 49, 28 June 2005; and Matijašević v. Serbia, cited above § 45). Article 6 § 2 governs criminal proceedings in their entirety, "irrespective of the outcome of the prosecution" (see Minelli, cited above, § 30).

130. As already noted above, on 13 April 2006 the Municipal Court found the applicant guilty and sentenced him to one and a half years’ imprisonment. It further observed that there were six separate criminal cases pending concurrently against the applicant and considered this as an aggravating circumstance in his sentencing (see paragraph 42 above).

131. The Court considers, in this connection, that only a formal finding of a prior crime, i.e. one’s final conviction, may be taken as an aggravating circumstance in future sentencing. Accepting the mere fact that there are other, separate and still pending, criminal proceedings against the person concerned as an aggravating circumstance, would unavoidably imply his or her guilt in those very proceedings. This is exactly what happened in the present case where the Municipal Court implicitly breached the applicant’s right to be presumed innocent in the said six separate proceedings pending concurrently.

132. There has accordingly been a violation of Article 6 § 2 of the Convention.

V. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLE 6 § 3 OF THE CONVENTION

133. Under Article 6 § 3 (a) of the Convention the applicant complained that he was not informed on 17 and 18 August 2005 of all of the charges and evidence against him.

134. Under Article 6 § 3 (b) and (c) of the Convention the applicant complained that on 26 August 2005, 18 November 2005 and 6 December 2005 his communication with his lawyer had been allowed only in the presence of prison staff, which had breached his right to be provided with adequate facilities for the preparation of his defence.

135. Under Article 6 § 3 (c) of the Convention the applicant complained that on 18 August 2005 he had been denied the legal assistance of his own choosing: specifically that he had been coerced into accepting a police-appointed lawyer who did not act in his best interests.

136. Article 6 § 3 of the Convention, in so far as relevant, reads as follows:

"Everyone charged with a criminal offence has the following minimum rights:

(a) to be informed promptly, in a language which he understands and in detail, of the nature and cause of the accusation against him;

(b) to have adequate time and facilities for the preparation of his defence;

(c) to defend himself in person or through legal assistance of his own choosing or, if he has not sufficient means to pay for legal assistance, to be given it free when the interests of justice so require ..."

137. Having regard to its finding under Article 6 § 1 of the Convention, i.e. that the entire proceedings brought against the applicant had been unfair (see paragraph 115 above), the Court considers that it is not necessary to examine separately the admissibility or the merits of the applicant’s additional complaints made under Article 6 § 3 (see, mutatis mutandis, Stanislav Zhukov v. Russia, no. 54632/00, § 25, 12 October 2006).

VI. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 8 OF THE CONVENTION

138. Lastly, under Article 8 of the Convention, the applicant complained that the taking of his photographs in prison had amounted to a breach of the right to respect for his private life.

139. Article 8 of the Convention, in so far as relevant, reads as follows:

"1. Everyone has the right to respect for his private ... life ...

2. There shall be no interference by a public authority with the exercise of this right except such as is in accordance with the law and is necessary in a democratic society in the interests of national security, public safety or the economic well-being of the country, for the prevention of disorder or crime, for the protection of health or morals, or for the protection of the rights and freedoms of others."

140. The Government, once again, referred to the Obligations Act, as well as the relevant domestic case-law (see paragraphs 67, 68 and 69 above). Since the applicant had failed to bring a civil case on the basis of this legislation, or indeed directly under Article 8 of the Convention, the Government argued that his complaint should be rejected as inadmissible.

141. The applicant made no comment in this respect.

142. The Court recalls the Convention principles set out in paragraphs 120 and 121 above. It further notes the relevant domestic case-law provided by the Government, based on the Obligations Act and the direct implementation of Article 8 of the Convention, specifically in the context of, inter alia, the unlawful taking of one’s photographs (see paragraph 69 above and contrast to, for example, Slavgorodski v. Estonia (dec.), no. 37043/97, 9 March 1999), and concludes that the applicant’s complaint must therefore be rejected under Article 35 §§ 1 and 4 of the Convention for non-exhaustion of domestic remedies.

VII. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

143. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage

144. The applicant claimed approximately 3,200 euros (EUR), in Serbian dinars, on account of lost earnings during the time he had spent serving his prison sentence. The applicant explained that even though he had not had a job at the time of his incarceration he had nevertheless been prevented from seeking employment during the said interval. The applicant further claimed EUR 34,615 for the non-pecuniary damage suffered as a result of his incarceration.

145. In the alternative, the applicant noted that the criminal proceedings against him could be re-opened and completed without his coerced confession of 18 August 2005, or, for that matter, the evidence given by witnesses who had themselves been ill-treated by the police in order to incriminate him.

146. The applicant lastly claimed compensation for the non-pecuniary damage suffered as follows: (i) for the substantive violation of Article 3, EUR 8,000; (ii) for the procedural violation of Article 3, EUR 2.000; (iii) for the violation of Article 5 § 1 (c), EUR 2,000; (iv) for the violation of Article 6 § 1, EUR 4,000; (v) for the violation of Article 6 § 2, EUR 2,000; (vi) for the violations of Article 6 § 3, EUR 6,000; and (vii) for the violation of Article 8, EUR 1,000.

147. The Government contested these claims.

148. The Court notes that the applicant has submitted an agreement whereby any compensation awarded to him should be paid directly to his lawyer, V.J.Đ.

149. The Court does not discern any causal link between the violation found and the pecuniary damage alleged; it therefore rejects this claim. On the other hand, it is clear that the applicant sustained some non-pecuniary loss arising from the breaches of his rights under Articles 3 and 6 §§ 1 and 2 of the Convention, for which he should be compensated. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, it therefore awards the applicant EUR 12,000 in this respect, plus any tax that may be chargeable, to be paid directly to the applicant’s legal representative, V.J.Đ.

150. It is further observed that the Serbian Code of Criminal Procedure allows applicants to seek the re-opening of their trial where the Court has found that the convicted person’s rights have been breached in the trial, as in the present case (see paragraph 66 above).

B. Costs and expenses

151. The applicant also claimed EUR 21,616.50 for the costs and expenses incurred domestically, and EUR 1,815 for those incurred before the Court (of which approximately EUR 15, in Serbian dinars, for the related postal expenses).

152. The Government contested these claims. Regarding the costs and expenses incurred domestically, in particular, they referred to Articles 193 and 196 § 1 of the Code of Criminal Procedure (see paragraph 63 above).

153. The Court notes that the applicant has submitted a fees agreement and his lawyer’s time sheet concerning work done on his case and that he has requested that the costs and expenses incurred should be paid directly to his lawyer, V.J.Đ.

154. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and were also reasonable as to their quantum. That is, the applicant must have paid them, or be bound to pay them, pursuant to a legal or contractual obligation, and they must have been unavoidable in order to prevent the violation found or to obtain redress. In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 9,000 covering costs under all heads, to be paid directly to the applicant’s legal representative, V.J.Đ. (see Belchev v. Bulgaria, no. 39270/98, § 113, 8 April 2004).

C. Default interest

155. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT

1. Declares unanimously the complaints under Articles 3 and 6 § 1, as well as the complaint under Article 6 § 2 as regards the Municipal Court’s judgment of 13 April 2006, admissible;

2. Declares unanimously the complaints under Articles 5 § 1 (c), 6 § 2 as regards the investigating judge’s decision of 24 August 2005, and 8 inadmissible;

3. Holds by 6 votes to 1 that there has been a violation of the substantive aspect of Article 3 of the Convention;

4. Holds unanimously that there has been a violation of the procedural aspect of Article 3 of the Convention;

5. Holds unanimously that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;

6. Holds unanimously that there has been a violation of Article 6 § 2 of the Convention as regards the Municipal Court’s judgment of 13 April 2006;

7. Holds unanimously that it is not necessary to examine separately the complaints under Article 6 § 3 (a), (b) and (c) of the Convention;

8. Holds unanimously

(a) that the respondent State is to pay, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention and directly to the applicant’s legal representative, Mr V. Juhas Đurić, the following amounts, to be converted into Serbian dinars at the rate applicable at the date of settlement:

(i) EUR 12,000 (twelve thousand euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;

(ii) EUR 9,000 (nine thousand euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

9. Dismisses unanimously the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 19 June 2012, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

In accordance with Article 45 § 2 of the Convention and Rule 74 § 2 of the Rules of Court, the separate opinion of Judge Sajó is annexed to this judgment.

F.T.

S.H.N.

PARTLY DISSENTING OPINION OF JUDGE SAJÓ

While I agree with most of the findings in the present case, to my regret I cannot follow the majority in their conclusion regarding the substantive violation of Article 3.

Although recourse to physical force when not absolutely necessary is in principle an infringement of the right set forth by Article 3 (see Ribitsch v. Austria, 4 December 1995, § 34, Series A no. 336; Tekin v. Turkey, 9 June 1998, §§ 52-53, Reports of Judgments and Decisions 1998-IV; and Assenov and Others v. Bulgaria, 28 October 1998, § 94, Reports 1998-VIII), no direct evidence of injuries to the plaintiff can be found in the present case. In the absence of substantiated medical reports, visible physical injury, apparent mental suffering, or corroboration by an unbiased witness, sole reliance on the testimony of the plaintiff and his lawyer V.J.Đ. constitutes insufficient evidence for a finding of guilt. The plaintiff himself admitted that he had failed to acquire a medical report, though he had a whole week to obtain one. Nor did he take a photograph that would have shown his injuries. The Court’s judgment relies on unsubstantiated claims of abuse from other detainees concerning their treatment, as well as the circumstances surrounding the plaintiff’s confession, as indirect evidence of wrongdoing. On the latter issue - the circumstances surrounding the confession - this in itself does not convincingly demonstrate the mental suffering or intimidation required for "inhuman" or "degrading treatment"; the plaintiff’s ultimate decision to confess falls within the scope of what one may reasonably expect during the course of police detention. Admittedly, the repeated detention of Mr Hajnal amounted to harassment and would appear prima facie to have been illegal but these characteristics alone do not constitute a violation of Article 3. As a result, no violation of the substantive aspect of Article 3 was made out and therefore the burden of proof was not reversed, although the objections raised by the applicant should have triggered an investigation into the alleged police brutality. I thus respectfully dissent with regard to the finding of a violation of the substantive aspect of Article 3.