Lakatoš i drugi protiv Srbije

 На основу члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст) објављује се, на српском и енглеском језику, пресуда Европског суда за људска права по представци број 3363/08, Лакатош против Србије, која гласи:

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 68/2014 од 3.7.2014. године.

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ ЛАКАТОШ И ДРУГИ ПРОТИВ СРБИЈЕ 
(Представка број 3363/08)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР 
7. јануар 2014. године

Ова пресуда jе постала правноснажна у околностима утврђеним у члану 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакторских промена.

У предмету Лакатош и други против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у саставу:

Guido Raimondi, председник,

Işıl Karakaş,

Dragoljub Popović,

András Sajó,

Nebojša Vučinić,

Helen Keller,

Egidijus Kūris, судије,

и Stanley Naismith, секретар Одељења,

после већања на затвореној седници 3. децембра 2013. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 3363/08) против Србије коју је Суду поднело, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") пет српских држављана, господин Славко Лакатош (у даљем тексту: "први подносилац представке"), господин Лајчи Димовић (у даљем тексту: "други подносилац представке"), господин Ивица Димовић (у даљем тексту: "трећи подносилац представке"), господин Маћаш Димовић (у даљем тексту: "четврти подносилац представке"), госпођа Рамајана Аметов (у даљем тексту: "пети подносилац представке"), 7. јануара 2008. године.

2. Подносиоце представке је заступао господин В. Јухас Ђурић, адвокат из Суботице (у даљем тексту: "ВЈЂ"). Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") у почетку је заступао њен бивши заступник господин С. Царић, а касније вршилац дужности заступника, госпођа Вања Родић.

3. Подносиоци представке су тврдили да су претрпели бројне повреде чланова 3, 5, 6. ст. 2. и 8. Конвенције, све у контексту кривичних предмета.

4. Представка је 22. септембра 2010. године достављена Влади. Такође је одлучено да се допуштеност и основаност представке разматрају истовремено (члан 29. став 1.).

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Први, други, трећи, четврти и пети подносилац представке рођени су 1974. године, 1980. године, 1980. године, 1957. године и 1979. године. Трећи подносилац представке живео је у Хајдукову, док су сви остали подносиоци представке живели у Суботици.

A. Догађаји у основи и каснији кривични поступак

6. Током 2006. године и 2007. године у општинама Бачка Паланка, Бачка Топола, Бачки Петровац, Бечеј, Кула, Нови Сад, Оџаци, Сента, Сомбор и Врбас (у северној Србији) догодиле су се бројне пљачке. Главне мете била су старија лица, а неки од њих су претрпели озбиљне телесне повреде. Једна таква пљачка догодила се 5. новембра 2007. године у Кучури, селу у близини Врбаса, око 8,00 часова увече. Убрзо после тога полицијска патрола је приметила сумњиво возило у близини тог села. Иако је успела да ухапси друго лице, ПН, према наводу Владе, први, други и трећи подносилац представке успели су да побегну. Сутрадан ујутро четврти и пети подносилац представке су наводно отишли да их довезу у Суботицу. Полицијска патрола их је, међутим, зауставила пре уласка у град. Свих пет подносилаца представке је затим ухапшено и одведено у Полицијску станицу у Новом Саду.

7. Истражни судија је 6. новембра 2007. године наредио да се подносиоцима представке уради ДНК анализа. Пети подносилац представке је касније пуштена.

8. У посебним извештајима својим претпостављеним од 7. новембра 2007. године, полицајци укључени у горе описану операцију су изјавили да су се подносиоци представке опирали хапшењу и/или покушали да побегну, због чега су они морали да примене силу, а подносиоци представке су претрпели неке повреде. Први и трећи подносилац представке су посебно имали огреботине на челу, други подносилац представке је имао "црвенило на челу (изнад обрва) као и око десног ока", а четврти подносилац представке је имао "огреботину на левој страни главе (слепоочници)". У вези са првим и трећим подносиоцем представке, у извештајима је констатовано да им лекарска помоћ није пружена пошто је нису ни тражили. Полицајац В.Д. је такође навео да га је други подносилац представке повредио током хапшења.

9. Први, други, трећи и четврти подносилац представке су 8. новембра 2007. године изведени пред истражног судију. Они су се, у присуству јавног тужиоца, жалили да их је полиција тукла током хапшења и у Полицијској станици у Новом Саду. Истражни судија је такође констатовао повреде које су претрпели други и четврти подносилац представке. Посебно је други подносилац представке имао повреде у виду две огреботине и једне раздеротине на задњој левој страни врата, док су повреде четвртог подносиоца представке укључивале модрице на левом рамену и лицу. Уз одобрење истражног судије, адвокат подносилаца представке је направио фотографије њихових повреда. Четврти подносилац представке је затим пуштен, а први, други и трећи подносилац представке су задржани у притвору под сумњом да су извршили бројне пљачке и с обзиром на озбиљност могуће казне и природу наводних кривичних дела (према члану 142. став 2 (5) Законика о кривичном поступку (видети став 38. у даљем тексту). Истражни судија је изјавио да су сва кривична дела у питању почињена на сличан начин, конкретно да су: (i) напади извршени ноћу; (ii) жртве старији људи који су живели сами; (iii) против њих је употребљена претерана физичка сила, која је у неким случајевима имала за последицу озбиљну телесну повреду; и (iv) да су жртве остављене везане конопцима у њиховим кућама.

10. Полиција је истог дана одржала конференцију за штампу због овог случаја. Наводно, неки од полицајаца на високом положају у Полицијској станици у Новом Саду помињали су подносиоце представке као чланове криминалне групе која је извршила наведене пљачке. Полиција је такође наводно обавестила новинаре да је локално становништво толико узнемирено да је већ почело да организује "сеоске страже" ради сопствене заштите (видети"Грађански лист", дневне новине објављене у Новом Саду, 9. новембра 2007. године, стр. 13). За новине су дате фотографије првог, другог, трећег и четвртог подносиоца представке.

11. Сходно налогу истражног судије од 13. новембра 2007. године, лекар је истог дана прегледао првог, другог и трећег подносиоца представке. Према лекарском извештају: (i) први подносилац представке је имао модрице и /или подлив на темену, левој ушној шкољки, рукама и ногама; (ii) други подносилац представке на челу, левој ушној шкољки, врату и ногама; а (iii) трећи подносилац представке на челу, десном рамену, леђима и левом стопалу. Четврти подносилац представке није био на лекарском прегледу зато што се наводно вратио у Суботицу. Његове повреде су, међутим, документоване фотографијама направљеним 8. новембра 2007. године и састојале су се од модрица и огреботина на левом рамену, леђима и стомаку.

12. Пети подносилац представке је 29. новембра 2007. године дала исказ истражном судији у коме каже да ју је полиција шамарала након хапшења 8. новембра 2007. године.

13. Четврти и пети подносилац представке су 13. децембра 2007. године затражили од истражног судије да их обавести да ли се и даље чувају резултати њихове ДНК анализе, и ако се чувају, да наложи њихово уништење.

14. Јавни тужилац је 29. фебруара 2008. године подигао оптужницу. Први, други и трећи подносилац представке, као и ПН, оптужени су за четрнаест пљачки и три покушаја пљачке. Други подносилац представке је такође оптужен да је нанео озбиљну телесну повреду са намером да се супротстави хапшењу. Јавни тужилац је истог дана одлучио да кривично не гони четвртог и петог подносиоца представке.

15. На расправи одржаној 11. јуна 2008. године у Окружном суду у Новом Саду, трећи подносилац представке је, између осталог, изјавио да је 8. новембра 2007. године показао свом адвокату "повреде задобијене у полицијском притвору у Новом Саду". Он је даље испричао да током хапшења "против њега није примењена сила".

16. Сходно налогу председавајућег судије, 22. септембра 2008. године направљен је додатни лекарски извештај о повредама које су претрпели први, други и трећи подносилац представке. У њему је наведено да су повреде евидентиране 13. новембра 2007. године нанете "вишеструком применом механичке силе". Могућност да су оне проузроковане падом је одбачена. У вези са временом настанка, изгледа да су повреде првог, другог и трећег подносиоца представке претрпљене неких три, седам, односно, три дана пре 13. новембра 2007. године. У уводу извештаја се, међутим, наводи да нема јасног временског разграничења у развоју подлива. Најзад, у извештају се разматрају фотографије повреда првог и другог подносиоца представке и закључује, између осталог, да су 13. новембра 2007. године евидентиране неке додатне повреде у поређењу са повредама приказаним на фотографијама. У вези са трећим подносиоцем представке, постоје разлике. Већина повреда је евидентирана у оба наврата, а неке додатне повреде евидентиране су 13. новембра 2007. године.

17. Окружни суд у Новом Саду је 10. јула 2009. године утврдио да су први и трећи подносилац представке криви за тринаест пљачки и четири покушаја пљачке и осудио их на казну затвора од четрнаест година и шест месеци. Он је утврдио да је други подносилац представке крив за тринаест пљачки, четири покушаја пљачке и наношење озбиљне телесне повреде полицајцу са намером да се супротстави хапшењу и осудио га затворском казном од петнаест година.

18. Апелациони суд у Новом Саду је 1. марта 2011. године укинуо осуде првог, другог и трећег подносиоца представке и наложио поновно суђење. У образложењу, суд је констатовао разне процесне недостатке и описао образложење спорне пресуде као "неразумљиво". Првом, другом и трећем подносиоцу представке притвор је, међутим, продужен по истом основу као и раније.

19. Сада преименовани Виши суд у Новом Саду је 11. новембра 2011. године утврдио да су први, други и трећи подносилац представке криви и одредио исте казне као и раније. У образложењу, он се позвао, између осталог, на налазе медицинских стручњака од 13. новембра 2007. године и 22. септембра 2008. године, као и на исказе умешаних полицајаца, и закључио да су повреде које су претрпели први, други и трећи подносилац представке настале због њихових покушаја да избегну хапшење и/или побегну од полиције. Виши суд је најзад констатовао да је после њиховог пријема у Окружни затвор 9. новембра 2007. године, у односу на првог и трећег подносиоца представке, а 12. новембра 2007. године, у односу на другог подносиоца представке, затворски лекар: (i) утврдио да први подносилац представке нема повреде; (ii) изјавио да други подносилац представке пати од узнемирености; и (iii) потврдио да је трећи подносилац представке имао подливе на леђима.

20. Апелациони суд је 4. јуна 2012. године потврдио ову пресуду.

21. Први, други и трећи подносилац представке су 9. августа 2012. године уложили жалбу Уставном суду позивајући се на бројне материјалне и процесне повреде. Овај поступак је још у току.

22. Први, други и трећи подносилац представке су 28. децембра 2012. године ослобођени даљег служења казни с обзиром на општу амнестију коју је одобрила Скупштина Србије.

Б. Додатне чињенице у вези са притвором у истрази

23. Окружни суд у Новом Саду је 5. децембра 2007. године, 4. фебруара, 4. марта, 1. априла, 30. маја, 30. јула, 1. октобра и 1. децембра 2008. године, 30. јануара, 1. априла и 1. јуна 2009. године продужио притвор у истрази првом, другом и трећем подносиоцу представке с обзиром на озбиљност могуће казне и природу наводног кривичног дела. Законска основа и образложења у свим овим одлукама, у релевантном делу, одговарају образложењу и законској основи налога за притвор који је 8. новембра 2007. године одредио истражни судија (видети став 9. у горњем тексту и 38. у доњем тексту).

24. Пошто је Врховни суд одбацио њихове жалбе на истој основи, трећи подносилац представке је 18. јуна 2008. године и 6. јула 2009. године уложио две посебне уставне жалбе. У одлукама од 25. децембра 2008. године, односно 8. октобра 2009. године, Уставни суд је, између осталог, разматрао да ли су основи и разлози притвора у складу са његовим уставним правом које одговара члану 5. Конвенције и одлучио да јесу. У одлуци од 25. децембра 2008. године, у контексту благовремености уставне жалбе, Уставни суд је разматрао налоге за притвор одређене између 8. новембра 2007. године и 30. маја 2008. године и закључио да би њих требало разматрати заједно (с обзиром на "постојање временског континуитета" и чињеницу да је трећи подносилац представке и даље био притворен). Одлука Уставног суда од 8. октобра 2009. године односила се на налог за притвор од 1. јуна 2009. године.

25. Уставни суд је 9. јуна 2011. године одбацио жалбе првог, другог и трећег подносиоца представке у вези са дужином њиховог притвора после доношења одлуке Окружног суда од 10. јула 2009. године.

В. Остале релевантне чињенице

26. ПН је поднео кривичну пријаву 31. јула 2009. године тврдећи да га је полиција злостављала. Јавни тужилац је 6. децембра 2010. године одбацио ову пријаву због непостојања доказа да је кривично дело учињено.

27. Виши суд у Новом Саду је 31. децембра 2010. године обавестио Владу да се узорци ДНК анализе четвртог и петог подносиоца представке и даље чувају у Институту за судску медицину у Новом Саду. Он је даље констатовао да не постоји посебни закон о чувању, коришћењу и уништавању ДНК материјала. Према томе, такав материјал се не може уништити без судске одлуке у том смислу.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

A. Устав Републике Србије (објављен у "Службеном гласнику Републике Србије" - "Службени гласник РС", број 98/06)

28. Члан 16. став 2. Устава гласи како следи:

"... [Р]атификовани међународни уговори су саставни део [српског] правног система... и непосредно се примењују..."

29. Члан 18. Устава гласи како следи:

"Људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно се примењују.

Уставом се јемче... непосредно се примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права... [и] ... потврђеним међународним уговорима и законима ... Законом се може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права.

Одредбе о људским и мањинским правима тумаче се ... сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење."

Б. Закон о Уставном суду (објављен у "Службеном гласнику РС", број 109/07, измене објављене у "Службеном гласнику РС", број 99/11)

30. Члан 87. прописује да ако Уставни суд пресуди у корист групе лица о датом питању, та ће одлука такође важити за друга лица у истој правној ситуацији, чак и ако никада нису лично уложили уставну жалбу због предметног питања.

В. Кривични законик (објављен у "Службеном гласнику РС", број 85/05, измене објављене у "Службеном гласнику РС", бр. 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09)

31. Члан 137. Законика гласи како следи:

"1. Ко злоставља другог или према њему поступа на начин којим се вређа људско достојанство, казниће се затвором до једне године.

2. Ко применом силе, претње, или на други недозвољени начин другоме нанесе велики бол или тешке патње с циљем да од њега или трећег лица добије признање, исказ или друго обавештење или да се он или неко треће лице застраши или незаконито казни, ... казниће се затвором од шест месеци до пет година.

3. Ако дело из ст. 1. и 2. овог члана учини службено лице у вршењу службе, казниће се за дело из става 1. Затвором од три месеца до три године, а за дело из става 2. затвором од једне до осам година."

Г. Законик о кривичном поступку (објављен у "Службеном листу Савезне Републике Југославије - "Службени лист СРЈ", број 70/01, измене објављене у "Службеном листу СРЈ", број 68/02 и у "Службеном гласнику РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10)

32. Члан 3. прописује да, између осталог, сва државна тела и службе поштују право свих лица на претпоставку невиности осим ако њихова кривица није доказана и док се не докаже правоснажном судском одлуком.

33. Члан 5. прописује да, између осталог, притворено лице мора бити обавештено о праву да га лекар прегледа "без одлагања". Ова дужност важила је и за полицију и за истражног судију (видети "Коментар Законика о кривичном поступку", проф. др Тихомир Васиљевић и проф. др Момчило Грубач, "Јустинијан", Београд, 2005. година, стр. 35.). Члан 5. је донекле измењен ступањем на снагу измена Законика о кривичном поступку објављених у "Службеном гласнику РС", број 72/09.

34. Члан 12. забрањује, између осталог, сваку и све врсте насиља које имају за циљ изнуђивање признања или исказе од осумњиченог и/или оптуженог, или заправо било ког другог лица умешаног у поступак.

35. Чланови 19, 20, 46. и 235., тумачени заједно, прописују да се, између осталог, формални кривични поступак може покренути на захтев овлашћеног тужиоца. У вези са кривичним делима која се кривично гоне по службеној дужности, укључујући злостављање и мучење, овлашћени тужилац је лично јавни тужилац. Његово овлашћење да одлучи да ли да кривично гони је, међутим, везано начелом законитости, које захтева да он мора да поступа када год постоји основана сумња да је извршено неко кривично дело које подлеже кривичном гоњењу по службеној дужности. Нема разлике у томе да ли је јавни тужилац сазнао за догађај из кривичне пријаве коју је поднео оштећени или неко друго лице, или је заправо само чуо гласине у том смислу.

36. Члан 133. прописује, између осталог, да се учешће туженог у кривичном поступку може осигурати слањем "судских позива, довођењем у суд силом, издавањем забране напуштања места пребивалишта, [као и] одређивањем јемства или притвора". Надлежни суд не примењује строжију меру, како би осигурао присуство туженог, ако се мање строгом мером може постићи иста сврха. Такође, мере престају да важе по службеној дужности када престану да постоје разлози за њихову примену, или се замењују мање строгим мерама пошто се услови испуне.

37. Члан 137. прописује да се, између осталог, окривљени који треба да буде стављен у притвор и окривљени који је већ стављен у притвор само због постојања околности које указују да ће побећи, може оставити на слободи, односно може се пустити на слободу ако он лично, или неко други за њега пружи јемство да до краја кривичног поступка неће побећи, а сам окривљени обећа да се неће крити и да без одобрења неће напустити место пребивалишта.

38. Члан 142. став 1 (5) прописује да се неко лице може задржати у притвору под основаном сумњом да је учинило кривично дело, ако је могућа затворска казна дужа од десет година и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела. Све до септембра 2009. године, када су измене Законика о кривичном поступку објављене у "Службеном гласнику РС", број 72/09 ступиле на снагу, члан 142. став 2 (5) прописивао је да се неко лице може задржати у притвору под основаном сумњом да је учинило кривично дело ако је могућа затворска казна дужа од десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела.

39. Члан 224. прописује, између осталог, да се кривична пријава може поднети у писаној форми или усмено надлежном јавном тужиоцу, као и да је суд, ако добије пријаву ове врсте, одмах прослеђује надлежном јавном тужиоцу.

40. Члан 61. прописује да ако јавни тужилац одлучи да нема основа за подизање оптужнице, он о тој одлуци мора да обавести оштећеног, који онда има право да преузме кривично гоњење у предмету у сопствено име, у својству "супсидијарног тужиоца".

41. Члан 228. став 7. прописује да, између осталог, осумњичени има право да тражи да истражни судија одреди његов лекарски преглед. Одлука истражног судије с тим у вези, као и касније мишљење лекара, улажу се у списе предмета.

Д. Закон о полицији (објављен у "Службеном гласнику РС", број 101/05)

42. Члан 86. прописује да, када год је примењена сила, односни полицајац доставља писани извештај свом претпостављеном у року од 24 часа. Претпостављени онда утврђује да ли је примена силе била оправдана и законита.

Ђ. Закон о облигационим односима (објављен у "Службеном листу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије" - "Службени лист СФРЈ", број 29/78, измене објављене у "Службеном листу СФРЈ", бр. 39/85, 45/89 и 57/89, и у "Службеном листу СРЈ", број 31/93)

43. Чланови 157, 199. и 200. Закона о облигационим односима, узети заједно, прописују, између осталог, да свако ко је претрпео страх, физички бол или душевну патњу због повреде угледа, личног интегритета, слободе или других права личности има право да тражи објаву судске одлуке, материјалну накнаду и захтева друге видове накнаде "који би могли" омогућити одговарајуће нематеријално задовољење (видети, на пример, пресуду П бр. 3879/03 Првог општинског суда у Београду од 29. априла 2004. године, коју је, у релевантном делу, потврдио Врховни суд дана 25. маја 2006. године, досудивши накнаду за, између осталог, повреду претпоставке невиности према члану 200.; видети такође пресуду П. бр. 2939/01 Општинског суда у Шапцу од 20. фебруара 2002. године, коју је коначно потврдио Врховни суд дана 21. априла 2004. године, наложивши престанак диксриминаторног поступања и објављивање извињења према чл. 157. и 199.).

44. Члан 172. став 1. прописује да је правно лице, што укључује и државу, одговорно за било коју штету коју проузрокује неко "његово тело" неком "трећем лицу". Ова одредба обухвата одговорност државе за свако погрешно поступање и/или грешку судова и полиције (видети, на пример, пресуду Врховног суда од 10. новембра 2002. године, рев. 6203/02, и 10. априла 2003. године, рев. број 1118/03).

Е. Закон о јавном информисању (објављен у "Службеном гласнику РС", број 43/03, измене објављене у "Службеном гласнику РС", бр. 61/05, 71/09, 89/10 и 41/11)

45. Члан 3. прописује, између осталог, да новинари и уредници проверавају порекло и истинитост свих информација пре објављивања.

46. Члан 37. прописује, између осталог, да се нико не може описати као починилац неког кривичног дела пре доношења правоснажне судске пресуде у том смислу.

47. Члан 84. прописује да је држава одговорна за било какву и сваку штету насталу објављивањем нетачних или непотпуних информација датих од стране неког владиног органа.

48. Чланови 85. и 86. прописују да се парнична тужба на основу члана 84. мора поднети у року од шест месеци после објављивања предметне информације, и да се поступак због тога покренут води по хитном поступку.

Ж. Закон о заштити података о личности (објављен у "Службеном гласнику РС", број 97/08, измене објављене у "Службеном гласнику РС", бр. 104/08, 68/12 и 107/12)

49. Овај закон регулише разна питања о заштити података о личности, укључујући и механизам управне и судске ревизије на располагању лицима која сматрају да су њихова права повређена.

50. Члан 13. посебно прописује да држава може прикупљати и обрађивати податке о личности без сагласности лица у питању, ако је то неопходно у сврхе кривичне истраге или кривичног гоњења и ако се то ради у складу са релевантним законима.

I. Остала домаћа судска пракса

51. Општински суд у Новом Саду је 21. фебруара 2006. године, између осталог, признао наводне повреде чланова 5. и 8. Конвенције, и наложио Туженој држави да тужиоцу исплати одређени износ накнаде (П бр. 1848/05). Окружни суд у Новом Саду је 8. новембра 2006. године потврдио ову пресуду и повећао досуђену накнаду (Гж. бр. 3293/06).

52. Постоји такође и домаћа судска пракса која указује да је тужилац који се притужују због незаконитости притвора, као и питања у вези са приватним животом, укључујући и незаконито фотографисање, могао да пред домаћим судовима добије одштету. Конкретно, 21. фебруара 2006. године Општински суд у Новом Саду је, између осталог, признао наводне повреде чланова 5. и 8. Конвенције, и Туженој држави наложио да тужиоцу исплати одређени износ накнаде (П. бр. 1848/05). Окружни суд у Новом Саду је 8. новембра 2006. године потврдио ову пресуду и повећао досуђену накнаду (Гж. бр. 3293/06).

III. РЕЛЕВАНТНИ МЕЂУНАРОДНИ ИЗВЕШТАЈИ

A. Извештај Влади Србије и Црне Горе о посети Србији и Црној Гори Европског одбора за спречавање мучења и нехуманог или понижавајућег поступања или кажњавања (у даљем тексту: "ЦПТ") од 16. до 28. септембра 2004. године, објављен 18. маја 2006. године

53. Релевантни делови овог извештаја гласе како следи:

"203. Делегација ЦПТ је саслушала бројне наводе намерног физичког злостављања лица лишених слободе од стране полиције широм Србије. Неки наводи су се односили на злостављање у време или одмах после хапшења, док су се други односили на злостављање за време испитивања од стране полиције и, посебно, за време саслушања од стране полицајаца криминалистичке полиције. Многи притвореници са којима је делегација разговарала навели су да су шамарани, ударани песницом, шутирани или тучени пендрецима за време притвора у полицији. Један број примљених навода укључивао је и недавне извештаје о ударању по длановима руку или табанима стопала, стављање пластичне вреће на главу притвореника да би се изазвало привремено гушење, или примену електричних шокова по разним деловима тела. Наводно злостављање је у неколико случајева било тако озбиљно да би се сасвим могло сматрати мучењем.

... Даље, у скоро свим полицијским станицама које су посећене у Београду, делегација је пронашла безбол палице и сличне нестандардне и необележене предмете у канцеларијама коришћеним за испитивање.

204. Информације којима располаже ЦПТ указују да се лица осумњичена за кривично дело суочавају са значајним ризиком да ће их полиција у Србији злостављати у време хапшења и током првих часова у полицијском притвору. Бројност и тежина навода о злостављању од стране полиције позивају на хитну акцију домаћих власти ...

206. У вези са основним јемствима против злостављања лица лишених слободе од стране полиције (нпр. право да се о чињеници притвора обавести блиски рођак или трећа страна; право на адвоката и лекара), тренутно њихово практично спровођење оставља много тога што се може пожелети; ЦПТ је дао детаљне препоруке у овој области ..."

Б. Извештај Влади Србије о посети Комитета против мучења Србији од 19. до 29. новембра 2007. године, објављен 14. јануара 2009. године

54. Релевантни одељци овог извештаја гласе како следи:

"13. Бројни наводи о злостављању од стране полиције за које је делегација ЦПТ чула током посете 2007. године је био мањи, а наводна злостављања мање озбиљна, него у време прве посете Комитета 2004. године.

Кад се то каже, делегација је заиста примила један број навода о физичком злостављању (које се састојало од ударања песницом, шутирања, удараца пендрецима, ударцима тешком књигом или ролном мокрих новина, и везивања лисицама за непокретне предмете у хипер-издуженом положају) за време испитивања од стране службеника криминалистичке полиције, да би се добила признања или друге информације. Изгледа да су малолетници осумњичени за тешка кривична дела посебно изложени физичком насиљу. Даље, делегација је добила неколико извештаја о вербалном малтретирању и претњама за време испитивања ...

14. Већина навода о злостављању односила се на извесно време пред посету делегације; сходно томе, све повреде које су могле бити изазване наводним злостављањем би скоро сигурно зарасле у међувремену ...

15. Требало би такође приметити да је, у неколико полицијских станица које је посетила (нпр. у Бору, Инђији, Ковину, Петровцу на Млави, Неготину и Руми), делегација исто пронашла - у канцеларијама коришћеним за разговоре - разне нестандардне предмете (као што су безбол палице, гвоздене шипке, дрвене палице, дебели метални каблови итд.). ЦПТ понавља препоруку да се сви нестандардни предмети одмах уклоне из свих полицијских просторија где се лица могу задржавати или испитивати. Сваки такав предмет одузет за време кривичне истраге требало би унети у посебну евиденцију, прописно обележити (са ознаком случаја на који се односе) и држати у одређеном складишту.

...

19. Као што је ЦПТ нагласио у извештају о првој посети Србији, очигледно је да судије морају предузети одговарајуће радње када постоје индикације да може доћи до злостављања од стране полиције. С тим у вези, требало би констатовати да су нека лица са којима се разговарало за време посете 2007. године навела да су истражне судије пред које су изведена ради одређивања притвора игнорисала њихове притужбе на лоше понашање полиције ..."

ПРАВО

I. НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ ЧЛАНА 3. КОНВЕНЦИЈЕ

55. Сви подносиоци представке су се притуживали на основу члана 3. да их је злостављала полиција и да није постојала делотворна званична истрага о злостављању.

56. Члан 3. Конвенције гласи како следи:

"Нико не сме бити подвргнут мучењу, или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању."

A. Допуштеност

1. У вези са првим, другим и трећим подносиоцем представке

57. Влада је остала при ставу да су први, други и трећи подносилац представке пропустили да исцрпе доступне правне лекове у кривичном поступку. Суд сматра да ова примедба улази у саму срж питања да ли су наведени подносиоци представке претрпели повреду члана 3. у процесном смислу и да би било прикладније да се она разматра у оквиру основаности. Он зато одлучује да примедбу разматра заједно са основаношћу притужби подносилаца представке. Притужбе првог, другог и трећег подносиоца представке нису даље очигледно неосноване, у оквиру значења члана 35. став 3 (a) Конвенције, и нису неосноване ни по једној основи. Оне се, према томе, морају прогласити допуштеним.

2. У вези са четвртим подносиоцем представке

58. Четврти подносилац представке је преминуо 9. децембра 2009. године.

59. О овој чињеници његов заступник је обавестио Суд 11. јануара 2011. године, и назначио да госпођа Силвана Димовић, кћерка четвртог подносиоца представке, жели да настави поступак који је покренуо њен отац.

60. Влада није дала коментар с тим у вези.

61. Суд подсећа да је у једном броју случајева у којима је подносилац представке преминуо током поступка, узео у обзир исказе наследника подносиоца представке или блиских чланова породице који су изразили жељу да поступак наставе пред Судом (видети Karner против Аустрије, број 40016/98, став 22., ЕЦХР 2003-IX, са даљим позивањима).

62. У околностима конкретног случаја, Суд сматра да госпођа Силвана Димовић има основ да настави поступак уместо оца (видети, уз одговарајуће измене, међу многим другим ауторитетима, а посебно у контексту члана 3., Sulejmanov против Бивше Југословенске Републике Македоније (одлука), број 69875/01, 18. септембар 2006. године). Суд наставља, међутим, да њу наводи као "четвртог подносиоца представке" ради једноставности (видети Raimondo против Италије, пресуда од 22. фебруара 1994. године, став 2. серија A број 281-A).

63. Влада је најзад тврдила да четврти подносилац представке није исцрпео доступне правне лекове у кривичном поступку. Суд сматра да, управо као и у вези са првим, другим и трећим подносиоцем представке, ова примедба улази у саму срж питања да ли је четврти подносилац представке претрпео повреду процесног аспекта члана 3. и да ли је прикладније да се то разматра у оквиру основаности. Он, према томе, одлучује ову примедбу разматра заједно са основаношћу притужбе четвртог подносиоца представке. Притужба четвртог подносиоца представке такође није очигледно неоснована, у оквиру значења члана 35. став 3 (a) Конвенције, и није недопуштена ни по једном другом основу. Она се према томе мора прогласити допуштеном.

3. У вези са петим подносиоцем представке

64. Суд примећује да спис предмета не садржи ништа, осим сопственог исказа петог подносиоца представке истражном судији од 29. новембра 2007. године, што би подржало наводе да ју је полиција шамарала после хапшења. Произилази да су притужбе петог подносиоца представке према члану 3. у материјалном и процесном смислу, необразложене и да се, као такве, морају одбацити у складу са чланом 35. ст. 3 (a) и 4. Конвенције.

Б. Основаност

1. Поднесци странака

(a) Поднесци Владе

(i) Материјални аспект

65. Влада је тврдила да полиција није имала избора већ да примени силу пошто су се први, други, трећи и четврти подносилац представке супротстављали хапшењу и/или покушали да побегну. У сваком случају, све повреде које су претрпели нису достигле праг мучења, нечовечног и/или понижавајућег поступања у оквиру значења члана 3. Такође, наведени искази подносилаца представке о томе када је тачно дошло до малтретирања, приликом хапшења или касније, нису доследни, а трећи подносилац представке је чак изјавио да он није малтретиран приликом хапшења. Исто тако је било недоследности у њиховим исказима у вези са трајањем наводног малтретирања. Само је први подносилац представке признао пред полицијом да је учинио предметна кривична дела, док други и трећи подносилац представке то нису учинили. Према томе, тешко је тврдити да је полиција применила силу да би изнудила њихова признања. У лекарском извештају од 22. септембра 2008. године такође се закључује да су повреде које су претрпели први, други и трећи подносилац представке нанете у периоду од три до седам дана пре 13. новембра 2007. године. Најзад, Влада је подсетила да четврти подносилац представке није био на лекарском прегледу 13. новембра 2007. године.

(ii) Процесни аспект

66. Влада је приметила да први, други, трећи и четврти подносилац представке нису уопште поднели писане кривичне пријаве против предметних полицајаца. Да су то учинили, они су могли, у случају одбацивања, преузети кривично гоњење у својим предметима у својству супсидијарних тужилаца. Осим тога, или алтернативно, требало је да први, други, трећи и четврти подносилац представке поднесу писане захтеве истражном судији, тражећи да се записник са рочишта одржаног 8. новембра 2007. године, у вези са њиховим наводним повредама, проследи надлежном јавном тужиоцу.

67. Влада је такође тврдила да иако је кривична пријава ПН у вези са истим догађајем одбачена, то не значи да би јавни тужилац свакако дошао до истог закључка у вези са осталим подносиоцима представке. У сваком случају, ПН није ни покушао да преузме кривично гоњење у свом предмету у својству супсидијарног тужиоца и тиме је себи ускратио прилику да судови разматрају његове захтеве.

68. Најзад, Влада је остала при ставу да се не може рећи да су домаће власти остале пасивне према тврдњама о злостављању. Конкретно, лекари су прегледали првог, другог и трећег подносиоца представке 13. новембра 2007. године на основу налога истражног судије. Такође, у каснијем кривичном поступку покренутом против наведена три подносиоца представке, суд је саслушао додатно вештачење у вези са предметним повредама и прибавио додатне лекарске извештаје. Коначно, суд је, пошто је нашао да су ова три подносиоца крива, сматрао да су они претрпели повреде као последицу покушаја да се супротставе хапшењу и/или побегну од полиције.

(б) Поднесци подносилаца представке

69. Први, други, трећи и четврти подносилац представке су тврдили да су тиме што су 8. новембра 2007. године обавестили истражног судију, као и јавног тужиоца, они заправо поднели кривичну пријаву у оквиру значења Законика о кривичном поступку. Ову пријаву надлежни органи, међутим, нису никада обрадили.

70. У вези са налогом истражног судије да лекари прегледају првог, другог и трећег подносиоца представке, он је прекасно издат и пре је омео него олакшао правилно утврђивање битних чињеница. Према члану 5. Законика о кривичном поступку наведени подносиоци представке требало је да буду прегледани 8. новембра 2007. године, најкасније. У сваком случају, било је очигледно да су први, други и трећи подносилац представке били злостављани за време хапшења и/или док су били у полицијској станици у Новом Саду. Искази подносилаца представке истражном судији, односни полицијски и лекарски извештаји, као и фотографије направљене 8. новембра 2007. године, су пружиле образложење у том смислу.

71. Најзад, први подносилац представке је оспорио веродостојност записника који документује његова наводна признања.

2. Оцена Суда

(a) Материјални аспект

72. Суд подсећа да се члан 3. Конвенције мора сматрати једном од најосновнијих одредаба Конвенције које представљају суштинске вредности демократских друштава која чине Савет Европе (видети Pretty против Уједињеног Краљевства, број 2346/02, став 49., ЕЦХР 2002-III). Супротно осталим одредбама у Конвенцији, он је формулисан у апсолутном смислу, без изузетака или услова, или могућности ограничења према члану 15. Конвенције (видети, између осталог, Chahal против Уједињеног Краљевства, пресуда од 15. новембра 1996. године, став 79., Извештаји о пресудама и одлукама 1996-V).

73. Према утврђеној пракси Суда, злостављање мора да има минимални ниво озбиљности како би потпадало под оквир члана 3. Оцена овог минималног нивоа озбиљности је релативна; он зависи од свих околности предмета, као што је трајање поступања, физички и душевни утицаји на жртву и, у неким случајевима, пол, узраст и здравствено стање жртве (видети, међу другим ауторитетима, Gäfgen против Немачке [ВВ], број 22978/05, став 88., ЕЦХР 2010; Price против Уједињеног Краљевства, број 33394/96, став 24., ЕЦХР 2001-VII; Mouisel против Француске, број 67263/01, став 37., ЕЦХР 2002-IX; и Jalloh против Немачке [ВВ], број 54810/00, став 67., 11. јул 2006. године).

74. Суд утврђује да је поступање "нечовечно" због тога што је, између осталог, са предумишљајем, што је трајало сатима и изазвало или стварну телесну повреду или интензивну физичку и душевну патњу (видети Labita против Италије [ВВ], број 26772/95, став 120., ЕЦХР 2000-IV). Поступање се сматра "понижавајућим" када је било такво да је код жртава изазвало осећања страха, патње и подређености која су их могла понизити и евентуално сломити њихов физички или морални отпор (видети Hurtado против Швајцарске, 28. јануар 1994. године, мишљење Комисије, став 67., серија A број 280, и Wieser против Аустрије, број 2293/03, став 36., 22. фебруар 2007. године). Стална душевна узнемиреност проузрокована претњом од физичког насиља и очекивањем истог, на исти начин се сматра да прелази праг члана 3. (видети Родић и други против Босне и Херцеговине, број 22893/05, став 73., 27. мај 2008. године).

75. Суд наглашава да, у вези са неким лицем лишеним слободе, свака примена физичке силе због његовог сопственог понашања, која није строго неопходна, умањује људско достојанство и у принципу је повреда права утврђеног у члану 3. Конвенције. Захтеви истраге и непорециве потешкоће својствене борби против криминала не могу оправдати постављање граница заштити која се пружа у вези са физичким интегритетом појединаца (Ribitsch против Аустрије, 4. децембар 1995. године, став 38., серија A број 336; Tomasi против Француске, 27. август 1992. године, став 115., серија A број 241-A).

76. Лица у притвору су у осетљивом положају, а власти су обавезне да воде рачуна о поступању са њима. Када полиција притвори појединца доброг здравља, а утврди се да је повређен у време пуштања на слободу, за државу је обавезујуће да пружи уверљиво објашњење како је дошло до повреда, а ако то не учини јасно је да настаје питање према члану 3. Конвенције (видети, међу многим другим ауторитетима, Selmouni против Француске [ВВ], број 25803/94, став 87., ЕЦХР 1999-V). Иако, у принципу, задатак Суда није да замењује сопствену оцену чињеница оценом домаћих судова, налази домаћих судова с тим у вези ипак нису обавезујући за Суд (видети, на пример, Ribitsch, цитиран у горњем тексту, став 32.). При оцени доказа, Суд углавном примењује стандард доказа "ван основане сумње" (видети Ireland против Уједињеног Краљевства, 18. јануар 1978. године, став 161., серија A број 25). Такав доказ, међутим, може да произилази из истовременог постојања довољно јаких, јасних и истоветних мешања или сличних необоривих претпоставки чињенице (видети, на пример,Salman против Турске [ВВ], број 21986/93, став 100., ЕЦХР 2000-VII).

77. Ако се вратимо на предметни случај, Суд констатује да повреде које су претрпели први, други и трећи подносилац представке доказује сачињени записник и фотографије направљене уз сагласност истражног судије 8. новембра 2007. године, резултати лекарског прегледа од 13. децембра 2007. године, и налази лекарског извештаја од 22. септембра 2008. године (видети ст. 9, 11. и 16. у горњем тексту). Према томе, питање које остаје да се реши је време наношења повреда. С тим у вези, чак и под претпоставком да су подносиоци представке заиста пружали отпор приликом хапшења или покушали да побегну како је Влада тврдила, и тако претрпели повреде, Суд је мишљења да само ово не може оповргнути тврдњу да су први, други и трећи подносилац представке заиста били изложени малтретирању у притвору у полицији. Конкретно, у поређењу са повредама утврђеним у извештају на основу лекарског прегледа првог, другог и трећег подносиоца представке обављеног 13. децембра 2007. године било је видљиво мање повреда него у извештајима полицајаца њиховим претпостављеним од 7. новембра 2007. године (видети ст. 8, 11. и 16. у горњем тексту). Лекарски извештај од 22. септембра 2008. године је такође суштински потврдио налазе овог прегледа, као и постојање повреда фотографисаних 8. новембра 2007. године (видети став 16. у горњем тексту). Слично томе, у вези са петим подносиоцем представке, иако је лекари нису прегледали 13. новембра 2007. године, или после тога, записник који је сачинио истражни судија и фотографије направљене 8. новембра 2007. године, чија веродостојност никада није доведена у питање, су на исти начин доказали додатне повреде у поређењу са онима наведеним у односном полицијском извештају од 7. новембра 2007. године (видети ст. 8. и 9. у горњем тексту).

78. Пошто Влада није понудила никакво објашњење за разлике између повреда које је полиција потврдила 7. новембра 2007. године и оних касније утврђених, и пошто није вероватно да је нека од тих повреда, које су јасно достигле праг члана 3., могла бити претрпљена пре догађаја од 6. новембра 2007. године, Суд не може а да не утврди да је дошло до повреде члана 3. Конвенције због нечовечног и понижавајућег поступања које су претрпели први, други, трећи и четврти подносилац представке.

(б) Процесни аспект

79. Суд подсећа да када неко лице веродостојно тврди да је претрпело поступање супротно члану 3. код државних органа, та одредба, тумачена заједно са општом обавезом према члану 1. Конвенције да се "јемче свакоме у својој надлежности права и слободе одређене у ... ове Конвенције", подразумева постојање делотворне званичне истраге (видети, међу многим ауторитетима, Labita, цитиран у горњем тексту, став 131.). Без обзира на начин истраге, власти морају поступити чим се поднесе званична притужба.

80. Чак и када, стриктно говорећи, притужба није поднета, истрага се мора почети ако постоје довољно јасне назнаке да је било злостављања (видети Станимировић против Србије, број 26088/06, став 39., 18. октобар 2011. године). Од жртава наводних повреда се не тражи да саме кривично гоне полицајце осумњичене за злостављање. То је дужност јавног тужиоца који је за то боље опремљен (Stojnšek против Словеније, број 1926/03, став 79., 23. јун 2009. године; и Оташевић против Србије, број 32198/07, став 25., 5. фебруар 2013. године). Ако подносилац представке и поред тога преузме кривично гоњење и издејствује суђење против полицајаца оптужених за злостављање, тај поступак постаје нераздвојив део предмета и мора се узети у обзир (видети В. Д. против Хрватске, број 15526/10, став 53., 8. новембар 2011. године; Butolen против Словеније, број 41356/08, став 70., 26. април 2012. године; и Оташевић, цитиран у горњем тексту).

81. Суд је такође утврдио да би истрага требало да доведе до идентификације и кажњавања одговорних. Иначе, општа законска забрана мучења и нечовечног и понижавајућег поступања и кажњавања била би, упркос њеном основнoм значају, неделотворна у пракси, а у неким случајевима службена лица би могла да злоупотребе своја права у оквиру контроле некажњавања у пракси (видети Labita, цитиран у горњем тексту, став 131.). Истрага мора такође да буде темељна: органи морају увек озбиљно покушати да утврде шта се десило и не би требало да се ослањају на нагле или неосноване закључке ради завршетка истраге или да на њима заснивају своје одлуке. Штавише, истрага мора бити брза и независна. Најзад, истрага мора пружити довољан елеменат јавног испитивања да се осигура одговорност. Док се степен јавног испитивања може разликовати, лицу које се жали мора се пружити делотворан приступ истражном поступку у свим случајевима (видети Batı и други против Турске, бр. 33097/96 и 57834/00, став 137., ЕЦХР 2004-IV).

82. У конкретном предмету, пошто је већ утврдио материјалну повреду члана 3, Суд даље примећује да су се први, други, трећи и четврти подносилац представке заиста притуживали због злостављања од стране полиције. Они су то чинили пред истражним судијом и у присуству јавног тужиоца, као и судским и жалбеним већима (видети ст. 9, 20. и 21. у горњем тексту). Ипак, и поред тога што Конвенција и домаћи закон захтевају да се навод ове врсте разматра по службеној дужности (видети ст. 80. и 35. у горњем тексту, тим редом), надлежни органи никада нису покренули посебну истрагу због злостављања, са циљем да се идентификују и казне одговорни (видети Хајнал против Србије, број 36937/06, став 99, 19. јун 2012. године). Кривични предмет против првог, другог и трећег подносиоца представке, у коме су поднели пријаве због злостављања како би се неки од спорних доказа искључили, свакако није могао да постигне ово друго. Стога је јасно да горе наведени стандарди нису испоштовани. Према томе, Суд одбија прелиминарну примедбу Владе и налази да је дошло до повреде члана 3. Конвенције у односу на првог, другог, трећег и четвртог подносиоца представке.

II. НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ ЧЛАНА 5. КОНВЕНЦИЈЕ

83. Први, други и трећи подносилац представке притуживали су се према члану 5. да озбиљност могуће казне и природа наводног кривичног дела не могу, сами по себи, оправдати њихов притвор у истрази пре њихове првобитне оптужбе 10. јула 2009. године.

84. Суд сматра да ове притужбе треба разматрати према члану 5. став 3. Конвенције, који гласи како следи:

"Свако ко је ухапшен или лишен слободе сходно одредбама из става 1.ц овог члана мора без одлагања бити изведен пред судију или друго службено лице законом одређено да обавља судске функције и мора имати право да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења. Пуштање на слободу може се условити јемствима да ће се лице појавити на суђењу."

1. Допуштеност

85. Влада је констатовала да је само трећи подносилац представке искористио уставну жалбу. Први и други подносилац представке, према томе, нису исцрпели доступан и делотворан домаћи правни лек. Да поткрепи своју примедбу, Влада је подсетила да је Уставни суд био утврдио повреде Устава чак и у ситуацијама где су жалбе уложене пре 7. августа 2008. године.

86. Први, други и трећи подносилац представке су тврдили да се уставна жалба не може сматрати делотворним домаћим правним леком. У сваком случају, трећи подносилац представке је искористио овај правни пут који је можда могао бити користан и за првог и другог подносиоца представке, да је Уставни суд пресудио у његову корист (видети став 30. у горњем тексту).

87. Суд подсећа да је више пута утврдио да би уставну жалбу требало, у начелу, сматрати делотворним домаћим правним леком, у оквиру значења члана 35. став 1. Конвенције, у вези са представкама против Србије поднетим од 7. августа 2008. године (видети, на пример, Винчић и други против Србије, бр. 44698/06 et seq., став 51., 1. децембар 2009. године; Шоргић против Србије, број 34973/06, став 76., 3. новембар 2011. године; и Хајнал, цитиран у горњем тексту, став 122.). Он не види ниједан разлог да утврди другачије у предметном случају, и примећује да су први, други и трећи подносилац представке поднели своју представку Суду 7. јануара 2008. године. Примедба Владе с тим у вези се према томе мора одбацити, пошто се подразумева да би такође било неприкладно да се ситуација на коју се жали у вези са продужавањима притвора у истрази дели на део пре и после наведеног датума (видети, уз одговарајуће измене, Belevitskiy против Русије, број 72967/01, став 99., 1. март 2007. године; Sizov против Русије, број 33123/08, став 44., 15. март 2011. године; Smirnova против Русије, бр. 46133/99 и 48183/99, став 66., ЕЦХР 2003-IX (изводи); и Idalov против Русије [ВВ], број 5826/03, став 130., 22. мај 2012. године; видети такође став 24. у горњем тексту у вези са приступом Уставног суда овом питању).

88. Суд даље констатује да притужбе подносилаца представке нису очигледно неосноване у оквиру значења члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он такође констатује да нису недопуштене ни по једној другој основи. Оне се, према томе, морају прогласити допуштеним.

2. Основаност

(a) Поднесци странака

89. Влада је констатовала трајање притвора у истрази првог, другог и трећег подносиоца представке и остала при ставу да је све то време постојала основана сумња да су они извршили кривична дела у питању. Та кривична дела су била веома озбиљна, а њихови починиоци су представљали велику друштвену опасност, као што је потврђено њиховом коначном осудом. Заиста, на конференцији за штампу, полицајци су изјавили да је због серије пљачки у питању локално становништво већ почело да формира сопствене сеоске страже ради обезбеђења заштите. Коначно, Влада је тврдила да су налози за притвор које подносиоци представке оспоравају, имали конкретно и потпуно одговарајуће образложење.

90. Први, други и трећи подносилац представке потврдили су своје притужбе, додавши да би само образложење налога за притвор требало да буде релевантно за разматрање од стране Суда, а не друге околности које су домаћи судови узели у обзир или оне на које се Влада позвала у својим поднесцима. Такође, алтернативе притвору нису никада разматране на домаћем нивоу (видети став 36. у горњем тексту).

(б) Оцена Суда

91. Као што је утврђено у предмету Neumeister против Аустрије (пресуда од 27. јуна 1968. године, став 4., серија A број 8, стр. 37.), други део члана 5. став 3. судским органима не даје могућност избора да оптуженог изведу на суђење у разумном року или да му одобре привремено пуштање на слободу до суђења. До осуде, он или она морају се сматрати невиним, а сврха одредбе која се разматра је у суштини да се тражи привремено пуштање појединца на слободу када континуирани притвор престане да буде оправдан.

92. Ова врста притвора може једино бити оправдана у датом случају ако постоје посебне назнаке истинског захтева јавног интереса који претеже над правилом поштовања слободе појединца утврђеног у члану 5. Конвенције (видети, међу другим ауторитетима, Kudła против Пољске [ВВ], број 30210/96, став 110. et seq, ЕЦХР 2000-XI).

93. Одговорност је првенствено на домаћим правосудним органима да осигурају да притвор у истрази оптуженог лице не прелази разуман рок. У том смислу, они морају разматрати све чињенице којима се тврди или оспорава постојање важног јавног интереса који оправдава одступање од правила из члана 5. и навести их у својим одлукама о захтевима за ослобађање (видети, на пример, Weinsztal против Пољске, број 43748/98, пресуда од 30. маја 2006. године, став 50.). У суштини, на основу разлога датих у овим одлукама и на основу чињеница које је подносилац представке навео у својим жалбама, Суд је позван да донесе одлуку да ли је дошло до повреде члана 5. став 3. или не (видети Labita, цитиран у горњем тексту, став 152.).

94. Непрекидно постојање основане сумње да је ухапшено лице извршило неки прекршај је услов sine qua non законитости продуженог притвора, али проласком времена то више није довољно и Суд мора онда утврдити да ли други разлози које наведу судски органи и даље оправдавају лишавање слободе. Где су такви разлози били "релевантни" и "довољни", Суд се мора такође уверити да су национални органи показали "посебну марљивост" у вођењу поступка у питању (видети, међу другим ауторитетима, Letellier против Француске, пресуда од 26. јуна 1991. године, серија A број 207, став 35.; Yağcı и Sargın против Турске, пресуда од 8. јуна 1995. године, став 50., серија A број 319-A).

95. За разлику од првог дела члана 5. став 3., у другом делу не постоји изричит захтев "хитности". Потребно испитивање, међутим, било захтева самог подносиоца представке или судије на његову или њену сопствену иницијативу, мора бити довољно брзо, како би се неоправдано лишавање слободе задржало на прихватљивом минимуму (видети McKay против Уједињеног Краљевства, цитиран у горњем тексту, став 46.).

96. Сваки пут када се притвор због опасности од бекства може избећи јемством или другим гаранцијама, оптужени се мора пустити на слободу, а национални органи су обавезни да увек прописно размотре такве алтернативе (видети, уз одговарајуће измене, G.K. против Пољске, број 38816/97, став 85., 20. јануар 2004. године), иако је чињеница да се од њих не може захтевати да се разматрање одређивања јемства обави брже од првог аутоматског разматрања притвора подносиоца представке (видети McKay цитиран у горњем тексту, став 47.).

97. У конкретном предмету, први, други и трећи подносилац представке остали су у притвору у истрази више од годину дана и осам месеци - од 6. новембра 2007. године до 10. јула 2009. године. Домаћи судови су продужили притвор једанаест пута, ослањајући се на озбиљност могуће казне и природу наводног кривичног дела (видети ст. 6, 9. и 24. у горњем тексту). Иако је тачно да из разлога њихове посебне тежине и реаговања јавности на њих неки прекршаји могу довести до друштвеног узнемирења које би могло оправдати притвор у истрази, овај разлог би се могао сматрати релевантним и довољним само под условом да је заснован на чињеницама које би могле показати да би пуштање оптуженог заправо нарушило јавни ред (видети Letellier, цитиран у горњем тексту, став 51.). У овом предмету ти услови нису испуњени. Домаћи судови су оценили потребу да се притвор у истрази настави са прилично апстрактног и формалистичког становишта, узимајући у обзир само озбиљност могуће казне и природу наводног кривичног дела. У поновљеним образложењима они никада нису расправљали о могућем реаговању јавности због пуштања на слободу првог, другог и трећег подносиоца представке нити су се позвали на ово питање. Њега је једино поменула полиција на конференцији за штампу, али се на основу тога на њега није могла изјавити жалба у оквиру кривичног поступка, а и Влада у запажањима пред Судом, али и тада само у контексту формирања сеоских стража од стране локалног становништва пре хапшења наведених подносилаца представке.

98. С обзиром на горе наведено, дошло је до повреде члана 5. став 3. Конвенције у односу на првог, другог и трећег подносиоца.

III. НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ ЧЛАНА 6. СТ. 2. И 8. КОНВЕНЦИЈЕ

99. Први, други, трећи и четврти подносилац представке су се даље притуживали да је полиција, тиме што је на конференцији за штампу њих помињала као чланове криминалне групе и учинила доступним њихове фотографије штампи, повредила чланове 6. ст. 2. и 8. Конвенције.

100. Најзад, четврти и пети подносилац представке су се притуживали према члану 8. Конвенције да нису могли да добију никакве информације о узорцима ДНК анализе узетим од њих 6. новембра 2007. године и што, ако се још чувају, нису уништени.

101. Одредбе Конвенције на које су се подносиоци представке позвали, у релевантном делу, гласе како следи:

Члан 6. став 2.

"Свако ко је оптужен за кривично дело мора се сматрати невиним све док се не докаже његова кривица на основу закона."

Члан 8.

"Свако има право на поштовање свог приватног ... живота ...

Јавне власти неће се мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других."

A. Поднесци странака

102. Влада је тврдила да су први, други, трећи, четврти и пети подносилац представке пропустили да исцрпе доступна правна средства у парничном поступку на основу релевантних одредаба Закона о облигационим односима и/или Закона о јавном информисању. Она је даље подсетила да се Конвенција непосредно примењује у правном систему Србије.

103. У вези са притужбама због узимања ДНК узорака од четвртог и петог подносиоца представке, Влада је даље констатовала да је њихов захтев да се они униште био поднет пре окончања кривичног поступка против њих. Коначно, иако није било посебних домаћих закона о чувању и аутоматском уништавању ДНК узорака узетих у горе наведеном контексту, подносиоци представке су требали да употребе наведене правне лекове у парничном поступку, који би омогућили накнаду и/или објаву судске одлуке, у зависности од околности. У сваком случају, опште одредбе Законика о кривичном поступку и Закона о заштити података о личности и даље су се примењивале.

104. Први, други и трећи подносилац представке тврдили су да би подношење тужбе у парничном поступку подразумевало значајне логистичке потешкоће, посебно имајући у виду њихов притвор/затварање, и да би у сваком случају парнични предмет трајао годинама.

Б. Оцена Суда

1. Релевантна начела

105. Обавеза исцрпљења домаћих правних лекова захтева од подносиоца представке да нормално искористи правна средства која су делотворна, довољна и доступна у вези са његовим или њеним патњама на основу Конвенције. Питање права из Конвенције не мора бити изричито постављено у домаћем поступку под условом да је притужба поднета барем прећутно (видети Castells против Шпаније, 23. април 1992. године, став 32., серија A број 236; и Akdivar и други против Турске, 16. септембар 1996. године, став 66., Извештаји 1996-IV).

106. Да би било делотворно, правно средство мора бити у стању да непосредно исправи спорно стање ствари и мора понудити разумне изгледе за успех (видети Balogh против Мађарске, број 47940/99, став 30., 20. јул 2004. године; и Sejdovic против Италије [ВВ], број 56581/00, став 46., ЕЦХР 2006-II). У оној мери у којој на националном нивоу постоји правни лек који омогућава домаћим судовима да бар суштински размотре тврдњу о повреди датог права према Конвенцији, тај правни лек би требало исцрпети (видети Azinas, цитиран у горњем тексту, став 38.). У државама у којима је Конвенција део закона земље, у притужби подносилац мора да се позове на њене одредбе ако је то једини начин да се добије тражено обештећење (видети Van Oosterwijck против Белгије, пресуда од 6. новембра 1980. године, став 33., серија A број 40). Суд је, међутим, такође често подвлачио потребу да се правило исцрпљења примењује са одређеним степеном флексибилности и без претераног формализма (видети Ringeisen против Аустрије, 16. јул 1971. године, став 89., серија A број 13; и Akdivar, цитиран у горњем тексту, став 69.).

107. У погледу терета доказивања, на Влади је, која тврди да нису исцрпљена домаћа правна средства, да увери Суд да је правно средство било делотворно, доступно и у теорији и у пракси у релевантном тренутку (видети, између осталог, Vernillo против Француске, пресуда од 20. фебруара 1991. године, став 27., серија A број 198, и Dalia против Француске, пресуда од 19. фебруара 1998. године, став 38., Извештаји 1998-I). Једном, када је овај терет доказивања задовољен, на подносиоцу представке је да утврди да је правно средство које је Влада понудила заправо исцрпљено или да је из неког разлога неадекватно и неделотворно у посебним околностима и да су постојале посебне околности које су њега или њу ослобађале тог захтева (видети Dankevich против Украјине, број 40679/98, став 107., 29. април 2003. године; и Akdivar, цитирана у горњем тексту, став 68.).

2. Примена ових начела на конкретан предмет

108. Имајући на уму горе наведено и ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да чланови 157, 199. и 200. Закона облигационим односима, узети заједно, прописују, између осталог, да свако ко је претрпео страх, физички бол или душевну патњу због повреде угледа, личног интегритета, слободе или других права личности има право да тражи објаву судске одлуке, материјалну накнаду и захтева друге видове накнаде "који би могли" омогућити одговарајуће нематеријално задовољење. Домаћи парнични судови су примењивали те одредбе у корист тужилаца у контексту, на пример, права окривљеног на претпоставку невиности као и у контексту дискриминације, где су поред накнаде, досуђивани одговарајућа објава судске одлуке укључујући и престанак дискриминаторног поступања и објављивање извињења (видети став 43. у горњем тексту). Штавише, члан 172. став 1. Закона о облигационим односима прописује одговорност државе у случајевима погрешног поступања или грешке полиције, као што се види из једног броја пресуда парничних судова донетих на овој основи (видети став 44. у горњем тексту).

109. Суд даље констатује да члан 84. Закона о јавном информисању конкретно прописује да је држава одговорна за било какву и сваку штету насталу објављивањем нетачних или непотпуних информација датих од стране неког владиног органа. Према чл. 85. и 86. истог закона, такав поступак се води по хитном поступку (видети ст. 47. и 48. у горњем тексту).

110. Најзад, Суд подсећа да члан 18. Устава прописује "непосредну примену" људских права зајемчених ратификованим међународним уговорима, и утврђује да се одредбе у вези са људским правима тумаче сагласно, између осталог, "пракси међународних институција" којима је поверена њихова примена (видети став 29. у горњем тексту). С тим у вези, такође, постоји домаћа судска пракса, посебно пресуде парничних судова које признају, између осталог, наводне повреде члана 8. Конвенције у контексту "приватног живота", укључујући, између осталог незаконито снимање фотографија, и досуђивање накнаде тужиоцима, према случају (видети ст. 51. и 52. у горњем тексту).

111. С обзиром на горе наведено, Суд је мишљења да је требало да први, други, трећи , четврти и пети подносилац представке покрену парнични поступак, на основу Закона о облигационим односима (видети, уз одговарајуће измене, Hajnal, цитиран у горњем тексту, став 142.; Костић против Србије(одлука), број 40410/07, став 60., 17. септембар 2013. године; и Gorgievski против Бивше Југословенске Републике Македоније (одлука), број 18002/02, 10. април 2006. године), Закона о јавном информисању, Устава и/или Конвенције, посебно зато што постојање пуких сумњи у изгледе за успех одређеног правног средства које очигледно није бесмислено, није ваљан разлог да се тај пут за накнаду не исцрпи (видети Akdivar, цитиран у горњем тексту, став 71.). У парничном поступку су, стога, могли тражити накнаду и/или неку другу врсту обештећења "у стању" да обезбеди одговарајуће нематеријално задовољење, укључујући и, према околностима, захтев за уништење ДНК узорака чуваних у Институту за судску медицину у Новом Саду (видети, с тим у вези, став 27. у горњем тексту и примити к знању да је наведена медицинска установа и сама упућивала да се ДНК материјал четвртог и петог подносиоца представке могао уништити на основу судске одлуке да се то учини). Све ово је, наравно, потпуно одвојено од сваке могућности за накнаду на основу Закона о заштити података о личности, који је Влада навела, али без конкретног позивања, у вези са четвртим и петим подносиоцем представке (видети ст. 49. и 50. у горњем тексту).

112. Даље се примећује да иако су први, други и трећи подносилац представке били лишени слободе до 22. децембра 2012. године ово, само по себи, није могло да их ослободи обавезе да поштују захтев исцрпљења у оквиру значења члана 35. став 1. Конвенције (видети, уз одговарајуће измене, X. против Уједињеног Краљевства, број 6840/74, Одлука Комисије од 12. маја 1977. године, Одлуке и извештаји (ОР) 10, стр. 5). Наведени подносиоци представке такође нису понудили убедљиве разлоге с тим у вези.

113. Најзад, овај предмет се мора разликовати од предмета Матијашевић и Хајнал, када је реч о питању исцрпљења у контексту притужби према члану 6. став 2. Конвенције (видети Матијашевић против Србије, број 23037/04, ст. 32. и 33., ЕЦХР 2006-X; и Хајнал, цитиран у горњем тексту, став 121.). Посебно, у тим предметима подносиоци представке су се притуживали да је претпоставка невиности повређена због језика који су усвојили сами кривични судови, због чега је Суд сматрао да се није могло оправдано очекивати да, пошто су се на то жалили у кривичном контексту, искористе и парничну тужбу. У овом предмету, међутим, први, други, трећи и четврти подносилац представке тврдили су да је њихово право на претпоставку невиности полиција повредила на конференцији за штампу. С тим у вези, јасно је да они нису имали доступна правна средства у оквиру кривичног поступка покренутог против њих и да је требало да, према томе, покушају да остваре обештећење у парничном поступку. Заиста, у спису предмета или у наведеним поднесцима подносилаца не постоји ништа што показује другачије.

114. С обзиром на горе наведено, притужбе првог, другог, трећег, четвртог и петог подносиоца представке морају се одбацити према члану 35. ст. 1. и 4. Конвенције због неисцрпљења домаћих правних лекова. Даље произилази да према томе није неопходно да се разматра да ли кћерка четвртог подносиоца представке има право да настави поступак пред Судом после очеве смрти (видети ст. 58. и 59. у горњем тексту).

IV. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

115. Члан 41. Конвенције прописује:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

A. Штета

116. Први, други, трећи и четврти подносилац представке тражили су по 10.000 евра (ЕУР) на име накнаде претрпљене нематеријалне штете због повреде њихових права зајемчених чланом 3. Конвенције.

117. Први, други и трећи подносилац представке даље су тражили по 62.500 евра на име нематеријалне штете претрпљене као последицу повреда њихових права зајемчених према члану 5. Конвенције. С тим у вези, они су од Суда такође тражили да изузме из доказа пред домаћим судовима "њихове исказе дате полицији под принудом".

118. Наведени подносиоци представке поднели су споразум о правичном задовољењу, као део њихових потписаних пуномоћја, и затражили да се сва накнада штете њима досуђена исплати непосредно њиховом адвокату.

119. Влада је оспорила ове захтеве.

120. Јасно је да су први, други, трећи и четврти подносилац представке претрпели одређену нематеријалну штету због кршења њихових права према члановима 3. и/или 5. став 3. Конвенције, која треба да им се надокнади. Процењујући на правичној основи, како се то захтева чланом 41. Конвенције, Суд према томе досуђује првом, другом и трећем подносиоцу представке, као и кћерки четвртог подносиоца представке, госпођи Силвани Димовић, по 5.000 евра. Суд је такође узео у обзир и Владине примедбе (видети став 119. у горњем тексту) и одлучује да би ове износе требало исплатити лично подносиоцима представке и госпођи Димовић.

121. У вези са захтевом првог, другог и трећег подносиоца представке за изузеће из доказа пред домаћим судовима њихових исказа датих полицији, Суд констатује да је ово суштински питање процесне правичности, о коме се тренутно одлучује пред Уставним судом (видети став 22. у горњем тексту). Захтев се према томе мора одбацити.

Б. Трошкови

122. Трећи подносилац представке је тражио укупно 4.715 евра за трошкове пред домаћим судовима, као и за трошкове пред Судом.

123. Први, други и четврти подносилац представке тражили су по 1.200 евра за трошкове пред Судом.

124. Наведени подносиоци представке су доставили споразум о хонорару, као део њихових потписаних пуномоћја, и тражили да се трошкови који им се досуде исплате непосредно њиховом адвокату.

125. Влада је оспорила ове захтеве.

126. Према пракси Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој се докаже да су заиста и неопходно настали и да су, такође, разумни у погледу износа. То значи, да је подносилац представке морао да их плати или је обавезан да их плати, на основу законске или уговорне обавезе и да се нису могли избећи како би се спречила утврђена повреда или остварило обештећење.

127. У конкретном предмету, узевши у обзир документа која поседује и горе наведене критеријуме, Суд сматра да је разумно да се само трећем подносиоцу представке досуди износ од 2.750 евра за трошкове пред домаћим судовима, а првом, другом и трећем подносиоцу представке и кћерки четвртог подносиоца представке, госпођи Силвани Димовић, свима укупно 1.800 евра за трошкове пред Судом, који ће се исплатити директно њиховом правном заступнику, ВЈЂ (видети Хајнал, цитиран у горњем тексту, ст. 153. и 154.).

В. Законска камата

128. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Одлучује да примедбу Владе на неисцрпљење домаћих правних средстава у односу на притужбе првог, другог, трећег и четвртог подносиоца представке према члану 3. Конвенције разматра заједно са основаношћу њихових притужби и одбија је;

2. Проглашава притужбу петог подносиоца представке према члану 3. Конвенције недопуштеном;

3. Проглашава притужбе првог, другог, трећег и четвртог подносиоца представке према члану 6. став 2. и члана 8. Конвенције, у вези са конференцијом за штампу коју је полиција организовала и поделу њихових фотографија том приликом, недопуштеним;

4. Проглашава притужбе четвртог и петог подносиоца представке према члану 8., у вези са ДНК узорцима, недопуштеним;

5. Проглашава преостали део представке допуштеним;

6. Утврђује да је дошло до повреде материјалног аспекта члана 3. Конвенције у односу на првог, другог, трећег и четвртог подносиоца представке;

7. Утврђује да је дошло до повреде процесног аспекта члана 3. Конвенције у односу на првог, другог, трећег и четвртог подносиоца представке;

8. Утврђује да је дошло до повреде члана 5. став 3. Конвенције у односу на првог, другог и трећег подносиоца представке;

9. Утврђује

(a) да Тужена држава треба да исплати првом, другом и трећем подносиоцу представке, као и кћерки четвртог подносиоца представке, госпођи Силвани Димовић, у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе, који ће се претворити у националну валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате:

(i) првом, другом и трећем подносиоцу представке, као и кћерки четвртог подносиоца представке, госпођи Силвани Димовић, лично по 5.000 евра (пет хиљада евра), плус порез који се може наплатити, на име нематеријалне штете;

(ii) трећем подносиоцу представке, преко његовог правног заступника, господину В. Јухас Ђурићу, 2.750 евра (две хиљаде седам стотина педесет евра), плус порез који се може наплатити трећем подносиоцу представке, на име трошкова пред домаћим судовима;

(iii) првом, другом и трећем подносиоцу представке, као и кћерки четвртог подносиоца представке, госпођи Силвани Димовић, преко њиховог правног заступника, господина В. Јухас Ђурића, свима укупно 1.800 евра (једна хиљада осам стотина евра), плус порез који се од њих може наплатити, на име трошкова пред Судом;

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;

10. Одбија преостали део захтева подносилаца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском, и достављено у писаној форми дана 7. јануара 2014. године, према Правилу 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

У складу са чланом 45. став 2. Конвенције и Правилом 74 став 2. Пословника Суда, посебно мишљење судије Sajó је приложено уз ову пресуду.

САГЛАСНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ SAJÓ

Иако се слажем са мојим колегама, сматрам да је неопходно да наведем разлоге зашто притужбе према члану 3. сматрам допуштеним. Влада је тврдила да су први, други и трећи подносилац представке пропустили да исцрпе правне лекове доступне у кривичном поступку. Суд сматра да ова примедба задире у саму срж питања да ли су наведени подносиоци представке претрпели процесну повреду члана 3., и разматрао ју је у оквиру основаности. У анализи основаности наводне бруталности полиције, Суд је навео да је требало спровести делотворну званичну истрагу. Суд је наставио како следи: "Чак и када, стриктно говорећи, притужба није поднета, истрага се мора почети ако постоје довољно јасне назнаке да је било злостављања (видети Станимировић против Србије, број 26088/06, став 39., 18. октобар 2011. године). Од жртава наводних повреда се не тражи да саме кривично гоне полицајце осумњичене за злостављање. То је дужност јавног тужиоца који је за то боље опремљен (Stojnšek против Словеније, број 1926/03, став 79., 23. јун 2009. године; и Оташевић против Србије, број 32198/07, став 25., 5. фебруар 2013. године)."

Ово је повезано са непостојањем почетне притужбе подносилаца представке. Суд је мишљења да је у сличним ситуацијама потребна истрага по службеној дужности. Питање допуштености је, међутим, мало другачије. Оно се односи на употребу доступних правних лекова у предметима где не дође до истраге. Где постоји делотворан правни лек да се непостојање истраге, или њени недостаци, исправе, начело супсидијарности захтева да се употреби такав делотворан правни лек. У овом предмету, у начелу је за подносиоце представке постојала могућност покретања "супсидијарног" гоњења. Ова могућност постоји без обзира на чињеницу да је кривично гоњење полицајаца осумњичених за злостављање дужност тужиоца (када он или она за то сазна, чак и када не постоји формална притужба). Не постоји сумња да овај суд захтева исцрпљење домаћег правног лека где национални систем нуди могућност жалбе суду против одлуке тужиоца да нема основа за кривично гоњење у предметима према члану 3. Иста логика важи где национални систем нуди могућност покретања супсидијарног гоњења, све док је тај правни лек делотворан.

Ако се вратимо на предметни случај, може се тврдити да у Србији члан 61. Кривичног законика Србије прописује да, ако јавни тужилац одлучи да нема основа за оптужницу, он о тој одлуци мора да обавести оштећену страну; оштећена страна онда има право да преузме кривично гоњење у предмету у сопствено име, као "супсидијарни тужилац" (видети став 40. пресуде). Другим речима, подносилац представке може да поступа као "супсидијарни тужилац" тек пошто буде обавештен о негативној одлуци тужиоца. У конкретном предмету, без обзира на налог судије да се прибаве медицински докази, јавни тужилац није предузео истражне радње (видети ст. 11. и 16.). Нејасно је како су подносиоци представке могли искористити своје право да покрену супсидијарно кривично гоњење, на које се у сваком случају примењују изузетно кратки рокови. Терет доказивања делотворности неког правног лека је на Влади. Влада не наводи како би, у посебним околностима, супсидијарно кривично гоњење могло бити делотворно. Према томе, притужбе према члану 3. су допуштене.

SECOND SECTION

CASE OF LAKATOŠ AND OTHERS v. SERBIA 
(Application no. 3363/08)

JUDGMENT

STRASBOURG 
7 January 2014

FINAL 
07/04/2014

This judgment has become final under Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Lakatoš and Others v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Guido Raimondi, President,

Işıl Karakaş,

Dragoljub Popović,

András Sajó,

Nebojša Vučinić,

Helen Keller,

Egidijus Kūris, judges,

and Stanley Naismith, Section Registrar,

Having deliberated in private on 3 December 2013,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 3363/08) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by five Serbian nationals, Mr Slavko Lakatoš ("the first applicant"), Mr Lajči Dimović ("the second applicant"), Mr Ivica Dimović ("the third applicant"), Mr Maćaš Dimović ("the fourth applicant"), Ms Ramajana Ametov ("the fifth applicant"), on 7 January 2008.

2. The applicants were represented by Mr V. Juhas Đurić, a lawyer practising in Subotica ("VJĐ"). The Serbian Government ("the Government") were initially represented by their former Agent, Mr S. Carić, and subsequently by their Acting Agent, Ms Vanja Rodić.

3. The applicants alleged that they had suffered numerous violations of Articles 3, 5, 6 § 2 and 8 of the Convention, all in the criminal justice context.

4. On 22 September 2010 the application was communicated to the Government. It was also decided to rule on the admissibility and merits of the application at the same time (Article 29 § 1).

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

5. The first, second, third, fourth and fifth applicants were born in 1974, 1980, 1980, 1957 and 1979 respectively. The third applicant lived in Hajdukovo, whilst all other applicants lived in Subotica.

A. The underlying events and the subsequent criminal proceedings

6. In the course of 2006 and 2007 numerous robberies took place in the municipalities of Bačka Palanka, Bačka Topola, Bački Petrovac, Bečej, Kula, Novi Sad, Odžaci, Senta, Sombor and Vrbas (in northern Serbia). The main targets were older persons and some of them suffered grievous bodily harm. One such robbery took place in Kucura, a village in the vicinity of Vrbas, on 5 November 2007 at about 8 p.m. Shortly thereafter a police patrol noticed what it deemed to be a suspicious vehicle near that village. Whilst they managed to arrest another person, PN, according to the Government, the first, second and third applicants escaped. The next morning the fourth and fifth applicants allegedly went to give them a lift back to Subotica. A police patrol, however, stopped them before they entered the town. All five applicants were then arrested and taken to the Novi Sad Police Station.

7. On 6 November 2007 the investigating judge ordered that DNA samples be taken from the applicants. Later on, the fifth applicant was released.

8. On 7 November 2007, in their separate reports to their superiors, the police officers involved in the above-described operation stated that the applicants had resisted arrest and/or tried to escape, which is why force had had to be used and the applicants had sustained some injuries. In particular, the first and third applicants had excoriations on their foreheads, the second applicant had "redness on his forehead (above his eyebrows) as well as around his right eye", and the fourth applicant had an "excoriation on the left side of his head (temporal bone)". Concerning the first and the third applicants, the reports noted that they were not provided with medical assistance since they never asked for any. Officer VD is also referred to as having been injured by the second applicant in the course of arrest.

9. On 8 November 2007 the first, second, third and fourth applicants were taken to the investigating judge. They complained, in the presence of the public prosecutor, of being beaten by the police during arrest and whilst in the Novi Sad Police Station. The investigating judge also noted the injuries sustained by the second and fourth applicants respectively. In particular, the second applicant’s injuries included two excoriations and one laceration on the left rear side of his neck, while the fourth applicant’s injuries included bruises on his left shoulder and his face. With the authorisation of the investigating judge, the applicants’ lawyer took photographs of their injuries. The fourth applicant was then released, whereas the first, second and third applicants were remanded in custody on suspicion of having committed numerous robberies and in view of the severity of the potential sentence and the nature of the crimes alleged (under Article 142 § 2 (5) of the Code of Criminal Procedure; see paragraph 38 below). The investigating judge stated that the crimes in question had all been committed in a similar manner, specifically that: (i) the assaults had occurred during the night; (ii) the victims were elderly people who had been living alone; (iii) overwhelming physical force had been used against them, resulting in some cases in serious bodily harm; and (iv) the victims had been left behind tied with ropes in their own homes.

10. On the same day the police held a press conference about this case. Reportedly, some of the highest-ranking officers at the Novi Sad Police Station referred to the applicants as members of a criminal group which had committed the said robberies. Also, the police apparently informed the journalists that the local population had been so alarmed that they had already started setting up "village guard units" (seoske straže) for their own protection (see Građanski list, a daily newspaper published in Novi Sad, 9 November 2007, p. 13). The photographs of the first, second, third and fourth applicants were released to the press.

11. Pursuant to an order of the investigating judge of 13 November 2007, the first, second and third applicants were medically examined on the same day. According to the medical report: (i) the first applicant had bruises and/or haematoma on the back of his head, left auricle, arms and legs; (ii) the second applicant on his forehead, left auricle, neck and legs; and (iii) the third applicant on his forehead, right shoulder, back and left foot. The fourth applicant did not attend the medical examination because he had apparently returned to Subotica. His injuries, however, were documented by the photos taken on 8 November 2007 and consisted of bruises and excoriations on his left shoulder, his back and his abdomen.

12. On 29 November 2007 the fifth applicant gave a statement to the investigating judge to the effect that she had been slapped in the face by the police upon arrest on 8 November 2007.

13. On 13 December 2007 the fourth and fifth applicants asked the investigating judge to inform them whether their DNA samples were still kept and, if so, to order their destruction.

14. On 29 February 2008 the public prosecutor issued an indictment. The first, second and third applicants, as well as PN, were charged with 14 robberies and 3 attempted robberies. The second applicant was also accused of causing grievous bodily harm with intent to resist arrest. On the same day the public prosecutor decided not to prosecute the fourth and fifth applicants.

15. On 11 June 2008, at the oral hearing held before the Novi Sad District Court, the third applicant stated, inter alia, that on 8 November 2007 he had shown his lawyer "the injuries sustained whilst in police custody in Novi Sad". He further recounted that in the course of arrest "no force had been used against him".

16. On 22 September 2008, pursuant to an order of the presiding judge, an additional medical report on the injuries sustained by the first, second and third applicants was produced. It stated that the injuries recorded on 13 November 2007 had been inflicted by "the repeated use of mechanical force". The possibility that they had been caused by a fall was ruled out. Concerning the time-line, the first, second, and third applicants’ injuries would appear to have been sustainedsome three, seven and three days, respectively, prior to 13 November 2007.The report, however, stated in its introduction that there were no clear-cut stages in the temporal evolution of a haematoma. Lastly, the report considered the photographs taken of the first and second applicants’ injuries and concluded,inter alia, that there were some additional injuries recorded on 13 November 2007 compared to those shown on the photographs. Regarding the third applicant, there were discrepancies between the two. Most injuries, however, were registered on both occasions and some additional injuries were recorded on 13 November 2007.

17. On 10 July 2009 the Novi Sad District Court found the first and the third applicants guilty of 13 robberies and 4 attempted robberies and sentenced them to 14 years and 6 months’ imprisonment respectively. It found the second applicant guilty of 13 robberies, 4 attempted robberies and causing grievous bodily harm to a police officer with intent to resist arrest and sentenced him to 15 years’ imprisonment.

18. On 1 March 2011 the Novi Sad Appeals Court quashed the first, second and third applicants’convictions and ordered a retrial.In its reasoning, the court noted various procedural deficiencies and described the impugned judgement’s reasoning as "incomprehensible". The first, second and third applicants’ detention, however, was extended based on the same grounds as before.

19. On 11 November 2011 the, now renamed, Novi Sad High Court again found the first, second and third applicants guilty and imposed the same sentences as earlier. In its reasoning, it referred to, inter alia, the medical expert’s findings of 13 November 2007 and 22 September 2008, as well as the statements given by the police officers involved, and concluded that the injuries sustained by the first, second and third applicants had been caused due to their attempts to resist arrest and/or escape from the police. The High Court lastly noted that following their admission to the District Prison on 9 November 2007, as regards the first and third applicants, and 12 November 2007, as regards the second applicant, the prison doctor had: (i) found no injuries concerning the first applicant; (ii) stated that the second applicant had been suffering from anxiety; and (iii) confirmed that the third applicant had had haematomas on his back.

20. On 4 June 2012 this judgment was upheld by the Appeals Court.

21. On 9 August 2012 the first, second and third applicants filed an appeal with the Constitutional Court, alleging numerous substantive and procedural violations. These proceedings are still pending.

22. On 28 December 2012 the first, second and third applicants were released from further serving their sentences in view of the general amnesty granted by the Serbian Parliament.

B. Additional facts concerning the pre-trial detention

23. On 5 December 2007, 4 February, 4 March, 1 April, 30 May, 30 July, 1 October and 1 December 2008, 30 January, 1 April and 1 June 2009 the Novi Sad District Court extended the pre-trial detention of the first, second and third applicants in view of the severity of the potential sentence and the nature of the crime alleged. The legal basis and the reasoning in all these decisions,in so far as relevant, corresponded to the reasoning and legal basis of the detention order issued by the investigating judge on 8 November 2007 (see paragraphs 9 above and 38 below).

24. After their appeals had been rejected by the Supreme Court on the same basis, on 18 June 2008 and 6 July 2009 the third applicant lodged two separate constitutional appeals. In its decisions of 25 December 2008 and 8 October 2009, respectively, the Constitutional Court considered, among other things, whether the grounds and reasons for his pre-trial detention satisfied the requirements of a constitutional right equivalent to Article 5 of the Convention and decided that they did. In its decision of 25 December 2008, in the context of the constitutional appeal’s timeliness, the Constitutional Court examined the detention orders issued between 8 November 2007 and 30 May 2008 and concluded that they should be considered jointly (given the "existence of temporal continuity" and the fact that the third applicant had still been detained). The Constitutional Court’s decision of 8 October 2009 concerned the detention order of 1 June 2009.

25. On 9 June 2011 the Constitutional Court rejected the first, second and third applicants’ appeal regarding the length of their detention following the adoption of the District Court’s decision of 10 July 2009.

C. Other relevant facts

26. On 31 July 2009 PN filed a criminal complaint alleging police abuse. On 6 December 2010 the public prosecutor rejected this complaint for lack of evidence that a crime had been committed.

27. On 31 December 2010 the Novi Sad High Court informed the Government that the fourth and fifth applicants’ DNA samples remained stored in the Novi Sad Forensic Medicine Institute. It further noted that there was no specific legislation on the storage, usage and destruction of DNA material. No such material could therefore be destroyed in the absence of a court decision to this effect.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE

A. The Constitution of the Republic of Serbia (Ustav Republike Srbije; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - no. 98/06)

28. Article 16 § 2 of the Constitution read as follows:

"... [R]atified international treaties are an integral part of the [Serbian] legal system ... and shall be directly applicable..."

29. Article 18 of the Constitution read as follows:

"Human and minority rights guaranteed by the Constitution shall be implemented directly.

The Constitution shall guarantee ... the direct implementation of human and minority rights secured by the generally accepted rules of international law ... [and] ... ratified international treaties ... Legislation may prescribe the manner of exercising these rights only if so explicitly stated in the Constitution or if necessary for the enjoyment of a specific right owing to its nature, it being understood that such legislation may not under any circumstances influence the substance of the guaranteed right in question.

Provisions on human and minority rights shall be interpreted ... pursuant to valid international standards on human and minority rights, as well as the practice of international institutions which supervise their implementation."

B. The Constitutional Court Act (Zakon o Ustavnom sudu, published in OG RS no. 109/07, amendments published in OG RS no. 99/11)

30. Article 87 provides that should the Constitutional Court rule in favour of a group of people on a given issue, that decision will also be applicable to other people in the same legal situation, even if they have personally never filed a constitutional appeal on the issue concerned.

C. The Criminal Code (Krivični zakonik, published in OG RS no. 85/05, amendments published in OG RS nos. 88/05, 107/05, 72/09 and 111/09)

31. Article 137 of the Code reads as follows:

"1. Whoever ill-treats another or treats another in a humiliating and degrading manner shall be punished with imprisonment of up to one year.

2. Whoever causes severe pain or suffering to another for such purposes as obtaining from him or a third person a confession, a statement or information, or intimidating or unlawfully punishing him or a third person...shall be punished with imprisonment from six months to five years.

3. If the offence specified in paragraphs 1 and 2 above is committed by an official acting in an official capacity, the official concerned shall be punished for the offence specified in paragraph 1 with imprisonment from three months to three years, and for the offence specified in paragraph 2 with imprisonment from one to eight years."

D. The Code of Criminal Procedure (Zakonik o krivičnom postupku, published in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia - OG FRY - no. 70/01, amendments published in OG FRY no. 68/02 and in OG RS nos. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 and 76/10)

32. Article 3 provides, inter alia, that all State bodies and agencies shall respect the right of all persons to be presumed innocent unless and until their guilt has been established by a final court decision.

33. Article 5 provided, inter alia, that a detained person had to be informed of his or her right to be examined by a medical doctor "without delay". This duty applied to the police as well as the investigating judge (see Komentar Zakonika o krivičnom postupku, Prof. dr Tihomir Vasiljević and Prof. dr Momčilo Grubač, Justinijan, Belgrade, 2005, p. 35). Article 5 was somewhat changed with the entry into force of the amendments to the Code of Criminal Procedure published in OG RS 72/09.

34. Article 12 prohibits, inter alia, any and all violence aimed at extorting a confession or a statement from the suspect and/or the accused, or indeed any other person involved in the proceedings.

35. Articles 19, 20, 46 and 235, read in conjunction, provide, inter alia, that formal criminal proceedings (krivični postupak) may be instituted at the request of an authorised prosecutor. In respect of crimes subject to prosecution ex officio, including ill-treatment and torture, the authorised prosecutor is the public prosecutor personally. The latter’s authority to decide whether to press charges, however, is bound by the principle of legality which requires that he must act whenever there is a reasonable suspicion that a crime subject to prosecution ex officio has been committed. It makes no difference whether the public prosecutor has learnt of the incident from a criminal complaint filed by the victim or another person, or indeed even if he has only heard rumours to that effect.

36. Article 133 provides, inter alia, that the defendant’s participation in the criminal proceedings may be secured by means of sending "summonses, his forcible production in court, the issuance of a prohibition of his leaving his place of residence, [as well as] through the imposition of bail or detention". The competent court shall not applya more severe measure, in order to secure the defendant presence, if a less severe measure may achieve the same purpose. Also, the measures shall be vacated ex officio when the reasons for their application have ceased to exist, or shall be replaced with other less severe measures once the conditions are met.

37. Article 137 provides, inter alia, that the defendant who is to be or has already been detained based only on circumstances indicating that he will abscond may remain at large or may be released providing that he personally, or another person on his behalf, gives bail guaranteeing that he shall not abscond until the conclusion of the criminal proceedings and the defendant himself promises that he will not hide or change his place of residence without permission.

38. Article 142 § 1 (5) provides that a person may be remanded in custody on reasonable suspicion of having committed a crime if the potential sentence is imprisonment of more than ten years and if this is justified due to particularly serious circumstances regarding the crime in question (ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela). Up until September 2009, which is when the amendments to the Code of Criminal Procedure published in OG RS 72/09 entered into force, Article 142 § 2 (5) provided that a person may be remanded in custody on reasonable suspicion of having committed a crime if the potential sentence is imprisonment of more than ten years and if this is justified due to the way in which the crime in question had been perpetrated or due to other particularly serious circumstances regarding the crime (ako je to opravdano zbog načina izvršenja ili drugih posebno teških okolnosti krivičnog dela).

39. Article 224 provides, inter alia, that a criminal complaint may be filed in writing or orally with the competent public prosecutor, as well as that a court of law, should it receive a complaint of this sort, shall immediately forward it to the competent public prosecutor.

40. Article 61 provides that should the public prosecutor decide that there are no bases to press charges, he must inform the victim of this decision, who shall then have the right to take over the prosecution of the case on his own behalf, in the capacity of a "subsidiary prosecutor".

41. Article 228 § 7 provides, inter alia, that the suspect shall be entitled to request that his medical examination be ordered by the investigating judge. The investigating judge’s decision to this effect, as well as the medical doctor’s subsequent opinion, shall be included in the case file.

E. The Police Act (Zakon o policiji, published in OGRS no. 101/05)

42. Article 86 provides that, whenever force has been used, the police officer concerned shall submit a written report to his superior within 24 hours. The latter shall then establish whether the force used was justified and lawful.

F. The Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima, published in Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia - OG SFRY - no. 29/78, amendments published in OG SFRY nos. 39/85, 45/89 and 57/89, and in OG FRY no. 31/93)

43. Articles 157, 199 and 200 of the Obligations Act, taken together, provide, inter alia, that anyone who has suffered fear, physical pain or mental anguish as a consequence of a breach of his reputation, personal integrity, liberty or of his other personal rights (prava ličnosti) shall be entitled to seek injunctive relief, sue for financial compensation and request other forms of redress "which might be capable" of affording adequate non-pecuniary satisfaction (see, for instance, judgment Pbr. 3879/03 adopted by the First Municipal Court in Belgrade on 29 April 2004, which has, in its relevant part, been upheld by the Supreme Court on 25 May 2006, awarding compensation for, inter alia, a breach of the presumption of innocence under Article 200; seealso judgment P.br 2939/01 rendered by the Municipal Court in Šabac on 20 February 2002, which was ultimately confirmed by the Supreme Court on 21 April 2004, ordering the cessation of discriminatory treatment and the publication of an apology under Articles 157 and 199).

44. Article 172 § 1 provides that a legal entity (pravno lice), which includes the State, shall be liable for any damage caused by one of "its bodies" to a "third person". This provision includes State liability for any judicial or police misconduct and/or malfeasance (see, for example, the judgments of the Supreme Court of 10 November 2002, Rev. 6203/02, and 10 April 2003, Rev. no. 1118/03).

G. The Public Information Act (Zakon o javnom informisanju, published in OG RS no. 43/03, amendments published in OG RS nos. 61/05, 71/09, 89/10 and 41/11)

45. Article 3 provides, inter alia, that journalists and editors shall check the origin and veracity of any information before making it public.

46. Article 37 provides, inter alia, that no one may be described as a perpetrator of a crime prior to the adoption of a final court judgment to this effect.

47. Article 84 provides that the State shall be liable for any and all damage caused by the publication of untrue or incomplete information provided by a Government body.

48. Articles 85 and 86 provide that a civil claim based on Article 84 must be filed within a period of six months following the publication of the information in question, and that proceedings instituted thereby shall be conducted with urgency.

H. The Personal Data Protection Act (Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, published in OG RS no. 97/08, amendments published in OG RS nos. 104/08, 68/12 and 107/12)

49. This Act regulates various personal data protection issues, including the administrative and judicial review mechanism at the disposal of persons who believe that their rights have been violated.

50. Article 13 provides, in particular, that personal data may, inter alia, be collected and processed by the State without the consent of the person concerned if this is necessary for the purposes of a criminal investigation or prosecution and if it is done in accordance with the relevant legislation.

I. Other domestic case-law

51. On 21 February 2006 the Novi Sad Municipal Court, inter alia, recognised alleged breaches of Articles 5 and 8 of the Convention, and ordered the respondent State to pay the plaintiff a specified amount of compensation (Pbr. 1848/05). On 8 November 2006 the Novi Sad District Court upheld this judgment and increased the compensation awarded (Gž.br. 3293/06).

52. There is also domestic case-law indicating that a plaintiff complaining about the lawfulness of his detention, as well as the related issues concerning his private life, including the unlawful taking of photographs, had been able to obtain redress before the domestic courts. Specifically, on 21 February 2006 the Novi Sad Municipal Court, inter alia, recognised the alleged breaches of Articles 5 and 8 of the Convention, and ordered the respondent State to pay the plaintiff a specified amount of compensation (Pbr. 1848/05). On 8 November 2006 the Novi Sad District Court upheld this judgment and increased the compensation awarded (Gž.br. 3293/06).

III. RELEVANT INTERNATIONAL REPORTS

A. Report to the Government of Serbia and Montenegro on the visit to Serbia and Montenegro carried out by the European Committee for the Prevention of Torture and Inhuman or Degrading Treatment or Punishment ("the CPT") from 16 to 28 September 2004, made public on 18 May 2006

53. The relevant sections of this report read as follows:

"203. The CPT’s delegation heard numerous allegations of deliberate physical ill-treatment of persons deprived of their liberty by the police throughout Serbia. Some of the allegations concerned ill-treatment at the time of or immediately following apprehension, whereas others related to ill-treatment during police questioning and, more particularly, during interrogation by officers of the criminal police. Many detainees interviewed by the delegation alleged that they had been slapped, punched, kicked or beaten with batons during police custody. A number of allegations received included recent accounts of beatings on the palms of the hands or soles of the feet, the placing of a plastic bag over the detainee’s head to cause temporary asphyxiation, or the infliction of electric shocks on different parts of the body. The ill-treatment alleged was in several cases of such a severity that it could well be considered to amount to torture.

... Further, in almost all of the police stations visited in Belgrade, the delegation found baseball bats and similar non-standard and unlabelled objects in offices used for interrogation purposes.

204. The information at the CPT’s disposal suggests that persons suspected of a criminal offence run a significant risk of being ill-treated by the police in Serbia at the time of their apprehension and during the first hours in police custody. The number and severity of allegations of police ill-treatment received calls for urgent action by the national authorities ...

206. As regards fundamental safeguards against ill-treatment of persons deprived of their liberty by the police (e.g. the right to have the fact of one’s detention notified to a close relative or third party; the rights of access to a lawyer and a doctor), at present their practical implementation leaves a lot to be desired; the CPT has made detailed recommendations in this area ..."

B. Report to the Government of Serbia on the visit to Serbia carried out by the CPT from 19 to 29 November 2007, made public on 14 January 2009

54. The relevant sections of this report read as follows:

"13. The number of allegations of ill-treatment by the police heard by the CPT’s delegation in the course of the 2007 visit was lower, and the ill-treatment alleged less severe, than during the Committee’s first periodic visit in 2004.

That said, the delegation did receive a number of allegations of physical ill-treatment (consisting of punches, kicks, truncheon blows, blows with a thick book or with a wet rolled newspaper, and handcuffing to fixed objects in a hyper-extended position) during questioning by criminal police officers, in order to obtain confessions or other information. It would appear that juveniles suspected of serious criminal offences are particularly exposed to physical violence. Further, the delegation received some accounts of verbal abuse and threats during questioning ...

14. Most of the allegations of ill-treatment related to periods some time before the delegation’s visit; consequently, any injuries which might have been caused by the ill-treatment alleged would almost certainly have healed in the meantime ...

15. It should also be noted that, in several police stations visited (e.g. in Bor, Inđija, Kovin, Petrovac na Mlavi, Negotin and Ruma), the delegation again found - in offices used for police interviews - various non-standard issue items (such as baseball bats, iron rods, wooden sticks, thick metal cables, etc). The CPT reiterates its recommendation that any non-standard issue objects be immediately removed from all police premises where persons may be held or questioned. Any such items seized during criminal investigations should be entered in a separate register, properly labelled (identifying the case to which they refer) and kept in a dedicated store.

...

19. As stressed by the CPT in the report on its first visit to Serbia, it is axiomatic that judges must take appropriate action when there are indications that ill-treatment by the police may have occurred. In this connection, it should be noted that some persons interviewed during the 2007 visit alleged that the investigating judges before whom they had been brought with a view to being remanded in custody ignored their complaints of police misconduct ..."

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLE 3 OF THE CONVENTION

55. All applicants complained under Article 3 that they had been ill-treated by the police and that there had been no effective official investigation into their ill-treatment.

56. Article 3 of the Convention reads as follows:

"No one shall be subjected to torture or to inhuman or degrading treatment or punishment."

A. Admissibility

1. As regards the first, second and third applicants

57. The Government maintained that the first, second and third applicants had failed to exhaust the available criminal remedies. The Court considers that this objection goes to the very heart of the question whether the said applicants had suffered a procedural violation of Article 3 and would more appropriately be examined at the merits stage. It therefore decides to join the objection to the merits of the applicants’ complaints. The first, second and third applicants’ complaints are further not manifestly ill-founded, within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention, and are not inadmissible on any other ground. They must therefore be declared admissible.

2. As regards the fourth applicant

58. On 9 December 2009 the fourth applicant died.

59. On 11 January 2011 his representative informed the Court of this fact, and indicated that Ms Silvana Dimović, the fourth applicant’s daughter, wished to maintain the proceedings brought by her father.

60. The Government made no comment in this regard.

61. The Court recalls that in a number of cases in which an applicant died in the course of the proceedings it has taken into account the statements of the applicant’s heirs or of close family members expressing the wish to pursue the proceedings before the Court (see Karner v. Austria, no. 40016/98, § 22, ECHR 2003-IX, with further references).

62. In the circumstances of the present case, the Court finds that Ms Silvana Dimović has standing to proceed in her father’s stead (see, mutatis mutandis, among many other authorities and specifically in the context of Article 3, Sulejmanov v. the former Yugoslav Republic of Macedonia (dec.), no. 69875/01, 18 September 2006). The Court shall, however, continue referring to the latter as "the fourth applicant" for reasons of convenience (see Raimondo v. Italy, judgment of 22 February 1994, § 2. Series A no. 281-A).

63. The Government lastly maintained that the fourth applicant had failed to exhaust the available criminal remedies. The Court considers that, just like in respect of the first, second and third applicants, this objection goes to the very heart of the question whether the fourth applicant had suffered a procedural violation of Article 3 and would more appropriately be examined at the merits stage. It therefore decides to join the objection to the merits of the fourth applicant’s complaint. The fourth applicant’s complaint is also not manifestly ill-founded, within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention, and is not inadmissible on any other ground. It must therefore be declared admissible.

3. As regards the fifth applicant

64. The Court notes that there is nothing in the case file, except for the fifth applicant’s own statement to the investigating judge of 29 November 2007 to support her allegation that she had been slapped in the face by the police upon arrest. It follows that the fifth applicant’s complaints under Article 3, substantive and procedural, are unsubstantiated and must, as such, be rejected in accordance with Article 35 §§ 3 (a) and 4 of the Convention.

B. Merits

1. The parties’ submissions

(a) The Government’s submissions

(i) The substantive aspect

65. The Government maintained that the police had had no choice but to use force since the first, second, third and fourth applicants had resisted arrest and/or tried to escape. In any event, any injuries suffered by them had not reached the threshold of torture, inhuman and/or degrading treatment within the meaning of Article 3. Also, the said applicants’ statements as to when exactly the alleged abuse had occurred, upon arrest or subsequently, had been inconsistent and the third applicant had even stated that he had not been abused during arrest. There were likewise inconsistencies in their statements concerning the duration of the alleged abuse. Only the first applicant admitted before the police to having committed the crimes in question, whilst the second and third applicants did not do so. It is therefore difficult to maintain that the police had used force in order to elicit their confessions. The medical report of 22 September 2008 also concluded that the injuries sustained by the first, second and third applicants were inflicted between 3 and 7 days prior to 13 November 2007. Finally, the Government recalled that the fourth applicant had failed to attend the medical examination on 13 November 2007.

(ii) The procedural aspect

66. The Government noted that the first, second, third and fourth applicants had never lodged written criminal complaints against the officers in question. Had they done so, they could have, if rejected, taken over the prosecution of their cases in the capacity of subsidiary prosecutors. In addition or in the alternative, the first, second, third and fourth applicants should have filed written requests with the investigating judge, seeking that the minutes of the hearing held on 8 November 2007, referring to their alleged injuries, be forwarded to the competent public prosecutor.

67. The Government also argued that although PN’s criminal complaint concerning the same incident had been rejected, this did not mean that the public prosecutor would necessarily have come to the same conclusion concerning the other applicants. In any event, PN had never tried to take over the prosecution of his case in the capacity of a subsidiary prosecutor and had thus deprived himself of the opportunity to have his claims examined by the courts.

68. Finally, the Government maintained that it could not be said that the national authorities had remained passive in the face of allegations of ill-treatment. Specifically, on 13 November 2007 the first, second and third applicants were medically examined based on an order issued by the investigating judge. Also, in the subsequent criminal proceedings brought against the said three applicants the court heard additional expert testimony regarding the injuries in question and obtained supplementary medical reports. Ultimately, the courts, having found the three applicants guilty, opined that their injuries had been sustained as a consequence of their attempts to resist arrest and/or escape from the police.

(b) The applicants’ submissions

69. The first, second, third and fourth applicants maintained that by informing the investigating judge, as well as the public prosecutor, of their abuse on 8 November 2007 they had effectively lodged a criminal complaint within the meaning of the Code of Criminal Procedure. This complaint, however, was never processed by the competent authorities.

70. As for the investigating judges’ order to medically examine the first, second and third applicants, this was issued too late and hindered rather than facilitated the proper establishment of the relevant facts. According to Article 5 of the Code of Criminal Procedure the said applicants should have been examined on 8 November 2007, at the latest. In any event, it was obvious that the first, second, third and fourth applicants had been ill-treated during arrest and/or while in the Novi Sad Police Station. The applicants’ statements given to the investigating judge, the relevant police and medical reports, as well as the photographs taken on 8 November 2007, all provided substantiation to this effect.

71. Lastly, the first applicant contested the authenticity of the minutes documenting his alleged confessions.

2. The Court’s assessment

(a) The substantive aspect

72. The Court reiterates that Article 3 of the Convention must be regarded as one of the most fundamental provisions of the Convention and as enshrining core values of the democratic societies making up the Council of Europe (see Pretty v. the United Kingdom, no. 2346/02, § 49, ECHR 2002-III). In contrast to the other provisions in the Convention, it is cast in absolute terms, without exception or proviso, or the possibility of derogation under Article 15 of the Convention (see, inter alia, Chahal v. the United Kingdom, judgment of 15 November 1996, § 79, Reports of Judgments and Decisions 1996-V).

73. According to the Court’s settled case-law, ill-treatment must attain a minimum level of severity if it is to fall within the scope of Article 3. The assessment of this minimum level of severity is relative; it depends on all the circumstances of the case, such as the duration of the treatment, its physical and mental effects and, in some cases, the sex, age and state of health of the victim (see, among other authorities, Gäfgen v. Germany [GC], no. 22978/05, § 88, ECHR 2010; Price v. the United Kingdom, no..33394/96, § 24, ECHR 2001-VII; Mouisel v. France, no. 67263/01, § 37, ECHR 2002-IX; and Jalloh v. Germany [GC], no. 54810/00, § 67, 11 July 2006).

74. Treatment has been held by the Court to be "inhuman" because, inter alia, it was premeditated, was applied for hours at a stretch and caused either actual bodily injury or intense physical and mental suffering (see Labita v. Italy [GC], no. 26772/95, § 120, ECHR 2000-IV). Treatment has been considered "degrading" when it was such as to arouse in its victims feelings of fear, anguish and inferiority capable of humiliating and debasing them and possibly breaking their physical or moral resistance (see Hurtado v. Switzerland, 28 January 1994, opinion of the Commission, § 67, Series A no. 280, and Wieser v. Austria, no. 2293/03, § 36, 22 February 2007). Constant mental anxiety caused by the threat of physical violence and the anticipation of such, has likewise been deemed to go beyond the threshold of Article 3 (see Rodić and Others v. Bosnia and Herzegovina, no. 22893/05, § 73, 27 May 2008).

75. The Court emphasises that, in respect of a person deprived of his liberty, any recourse to physical force which has not been made strictly necessary by his own conduct diminishes human dignity and is in principle an infringement of the right set forth in Article 3 of the Convention. The requirements of an investigation and the undeniable difficulties inherent in the fight against crime cannot justify placing limits on the protection to be afforded in respect of the physical integrity of individuals (Ribitsch v. Austria, 4 December 1995, § 38, Series A no. 336; Tomasi v. France, 27 August 1992, § 115, Series A no. 241-A).

76. Persons in custody are in a vulnerable position and the authorities are under an obligation to account for their treatment. Where an individual is taken into police custody in good health but is found to be injured at the time of release, it is incumbent on the State to provide a plausible explanation of how those injuries were caused, failing which a clear issue arises under Article 3 of the Convention (see, among many other authorities, Selmouni v. France [GC], no. 25803/94, § 87, ECHR 1999-V). While it is not, in principle, the Court’s task to substitute its own assessment of the facts for that of the domestic courts, the Court is nevertheless not bound by the domestic courts’ findings in this regard (see, for example, Ribitsch, cited above, § 32). In assessing evidence, the Court has generally applied the standard of proof "beyond reasonable doubt" (see Ireland v. the United Kingdom, 18 January 1978, § 161, Series A no. 25). However, such proof may follow from the coexistence of sufficiently strong, clear and concordant inferences or of similar unrebutted presumptions of fact (see, for example,Salman v. Turkey [GC], no. 21986/93, § 100, ECHR 2000-VII).

77. Turning to the present case, the Court notes that the injuries sustained by the first, second and third applicants’ have been documented by the minutes prepared and the photographs taken with the consent of the investigating judge on 8 November 2007, the results of the medical examination of 13 December 2007, and the findings of the medical report of 22 September 2008 (see paragraphs 9, 11 and 16 above). The issue that hence remains to be resolved is the time of their infliction. In this regard, even assuming that the applicants had indeed resisted arrest or tried to escape as argued by the Government and thus sustained injuries, the Court is of the opinion that this alone cannot refutethe allegation that the first, second and third applicants had indeed been subjected to abuse whilst in police custody. Specifically, there were conspicuously fewer injuries referred to in the police officers’ reports to their superiors of 7 November 2007 compared to those established in the report based on the first, second and third applicants’medical examination carried out on 13 December 2007 (see paragraphs 8, 11 and 16 above). The medical report of 22 September 2008also essentially confirmed the findings of this examination, as well as the existence of the injuries photographed on 8 November 2007(see paragraph 16 above). Similarly, regarding the fourth applicant, although he was not medically examined on 13 November 2007, or thereafter,the minutes prepared by the investigating judge and the photographs taken on 8 November 2007, whose authenticity was never called into question, had likewise documented additional injuries compared to the ones listed in the relevant police report of 7 November 2007 (see paragraphs 8 and 9 above).

78. Since the Government have offered no explanation whatsoever for the discrepancy between the injuries acknowledged by the police on 7 November 2007 and those established subsequently, and there being no credible suggestion that any of these injuries, which had clearly reached the Article 3 threshold, might have been sustained prior to the events of 6 November 2007, the Court cannot but find that there has been a violation of Article 3 of the Convention on account of the inhuman and degrading treatment suffered by the first, second, third and fourth applicants, respectively.

(b) The procedural aspect

79. The Court reiterates that where a person makes a credible assertion that he has suffered treatment contrary to Article 3 at the hands of State agents, that provision, read in conjunction with the general duty under Article 1 of the Convention to "secure to everyone within their jurisdiction the rights and freedoms defined in ... [the] Convention", requires by implication that there should be an effective official investigation (see, among many authorities, Labita, cited above, § 131). Whatever the method of investigation, the authorities must act as soon as an official complaint has been lodged.

80. Even when, strictly speaking, no complaint has been made, an investigation must be started if there are sufficiently clear indications that ill-treatment has been used (see Stanimirović v. Serbia, no. 26088/06, § 39, 18 October 2011). Victims of alleged violations are not required to pursue the prosecution of officers suspected of ill-treatment on their own. This is a duty of the public prosecutor who is better equipped in that respect (Stojnšek v. Slovenia, no. 1926/03, § 79, 23 June 2009; and Otašević v. Serbia, no. 32198/07, § 25, 5 February 2013). If an applicant nonetheless takes over the prosecution and obtains a trial against officers accused of ill-treatment, those proceedings become an inherent part of the case and must be taken into account (see V.D. v. Croatia, no. 15526/10, § 53, 8 November 2011; Butolen v. Slovenia, no. 41356/08, § 70, 26 April 2012; and Otašević, cited above).

81. The Court has also held that the investigation should be capable of leading to the identification and punishment of those responsible. If not, the general legal prohibition of torture and inhuman and degrading treatment and punishment would, despite its fundamental importance, be ineffective in practice and it would be possible in some cases for State agents to abuse the rights of those within their control with virtual impunity (see Labita, cited above, § 131). The investigation must also be thorough: the authorities must always make a serious attempt to find out what happened and should not rely on hasty or ill-founded conclusions to close their investigation or as the basis of their decisions. Furthermore, the investigation must be prompt and independent. Lastly, the investigation must afford a sufficient element of public scrutiny to secure accountability. While the degree of public scrutiny required may vary, the complainant must be afforded effective access to the investigatory procedure in all cases (see Batı and Others v. Turkey, nos. 33097/96 and 57834/00, § 137, ECHR 2004-IV).

82. In the present case, having already found a substantive violation of Article 3, the Court further notes that the first, second, third and fourth applicants had indeed complained of having been abused by the police. They did so before the investigating judge and in the presence of a public prosecutor, as well as the trial and appellate chambers (see paragraphs 9, 20 and 21 above). Yet, despite the Convention and the domestic law requiring that an allegation of this sort be examined ex officio (see paragraphs 80 and 35 above, in that order), no separate abuse-related investigation, aimed at the identification and punishment of those responsible, was ever instituted by the competent authorities (see Hajnal v. Serbia, no. 36937/06, § 99, 19 June 2012). The criminal case against the first, second and third applicants, wherein they raised their abuse complaints in order to have some of the impugned evidence excluded, was certainly not capable of the latter. It is thus clear that the aforementioned standards have not been satisfied. Accordingly, the Court dismisses the Government’s preliminary objection and finds that there has been a violation of Article 3 of the Convention in respect of the first, second, third and fourth applicants.

II. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLE 5 OF THE CONVENTION

83. The first, second and third applicants complained under Article 5 that the severity of the potential sentence and the nature of the crime alleged could not, by themselves, justify their pre-trial detention up until their initial conviction on 10 July 2009.

84. The Court considers that these complaints fall to be examined under Article 5 § 3 of the Convention, which reads as follows:

"Everyone arrested or detained in accordance with the provisions of paragraph 1 (c) of this Article shall be brought promptly before a judge or other officer authorised by law to exercise judicial power and shall be entitled to trial within a reasonable time or to release pending trial. Release may be conditioned by guarantees to appear for trial."

1. Admissibility

85. The Government noted that only the third applicant had made use of the constitutional appeal avenue. The first and second applicants had not therefore exhausted an available and effective domestic remedy. In support of their objection, the Government recalled that the Constitutional Court had found violations of the Constitution even in situations where the appeals had been lodged prior to 7 August 2008.

86. The first, second and third applicants maintained that the constitutional appeal could not be deemed as an effective domestic remedy. In any event, the third applicant had made use of this avenue which could potentially have benefited the first and second applicants had the Constitutional Court ruled in his favour (see paragraph 30 above).

87. The Court recalls that it has repeatedly held that a constitutional appeal should, in principle, be considered as an effective domestic remedy, within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention, in respect of applications introduced against Serbia as of 7 August 2008 (see, for example, Vinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06 et seq., § 51, 1 December 2009; Šorgić v. Serbia, no. 34973/06, § 76, 3 November 2011; and Hajnal, cited above,§ 122). It sees no reason to hold otherwise in the present case, and notes that the first, second and third applicants had introduced their application before the Court on 7 January 2008. The Government’s objection in this regard must therefore be rejected, it being understood that it would also be inappropriate to divide the situation complained of regarding the extensions of the pre-trial detention prior to and after the said date (see, mutatis mutandis, Belevitskiy v. Russia, no. 72967/01, § 99, 1 March 2007;Sizov v. Russia, no. 33123/08, § 44, 15 March 2011; Smirnova v. Russia, nos. 46133/99 and 48183/99, § 66, ECHR 2003-IX (extracts); and Idalov v. Russia [GC], no. 5826/03, § 130, 22 May 2012; see also paragraph 24 above as regards the Constitutional Court’s approach to this issue).

88. The Court further notes that the applicants’complaints are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It also notes that they are not inadmissible on any other ground. They must therefore be declared admissible.

2. Merits

(a) The parties’ submissions

89. The Government noted the duration of the first, second and third applicants’ pre-trial detention and maintained that throughout this time there had been reasonable suspicion that they had committed the crimes in question. These crimes were very serious and their perpetrators posed a great danger to society, as was confirmed by their ultimate conviction. Indeed, at their press conference, the police had stated that due to the series of robberies in question the local population had already started forming their own village guard units in order to provide protection. Finally, the Government argued that the detention orders impugned by the applicants contained specific and fully adequate reasoning.

90. The first, second and third applicants reaffirmed their complaints, adding that it is only the reasoning of the detentions orders that should be relevant for the Court’s consideration, not other circumstances which had not been taken into account by the domestic courts orthose referred to by the Government in their submissions.Also, alternatives to detention had never been considered domestically (see paragraph 36 above).

(b) The Court’s assessment

91. As established in Neumeister v. Austria (judgment of 27 June 1968, § 4, Series A no. 8, p. 37), the second limb of Article 5 § 3 does not give judicial authorities a choice between either bringing an accused to trial within a reasonable time or granting him provisional release pending trial. Until conviction, he or she must be presumed innocent, and the purpose of the provision under consideration is essentially to require the individual’s provisional release once continued detention ceases to be reasonable.

92. This form of detention can only be justified in a given case if there are specific indications of a genuine requirement of public interest which outweighs the rule of respect for individual liberty laid down in Article 5 of the Convention (see, among other authorities, Kudła v. Poland[GC], no. 30210/96, § 110 et seq, ECHR 2000-XI).

93. The responsibility falls in the first place on the national judicial authorities to ensure that the pre-trial detention of an accused person does not exceed a reasonable time. To this end they must examine all the facts arguing for or against the existence of an important public interest justifying a departure from the rule in Article 5 and must set them out in their decisions on the applications for release (see, for example, Weinsztal v. Poland, no. 43748/98, judgment of 30 May 2006, § 50). It is essentially on the basis of the reasons given in these decisions and of the facts mentioned by the applicant in his appeals, that the Court is called upon to decide whether or not there has been a violation of Article 5 § 3 (see Labita, cited above, § 152).

94. The persistence of reasonable suspicion that the person arrested has committed an offence is a condition sine qua non for the lawfulness of the continued detention, but with the lapse of time this no longer suffices and the Court must then establish whether the other grounds given by the judicial authorities continued to justify the deprivation of liberty. Where such grounds were "relevant" and "sufficient", the Court must also be satisfied that the national authorities displayed "special diligence" in the conduct of the proceedings at issue (see, amongst other authorities,Letellier v. France, judgment of 26 June 1991, Series A no. 207, § 35; Yağcı and Sargın v. Turkey, judgment of 8 June 1995, § 50, Series A no. 319-A).

95. Unlike the first limb of Article 5 § 3, there is no express requirement of "promptness" in its second limb. However, the required scrutiny, whether on application by the applicant or by the judge of his or her own motion, must take place with due expedition, in order to keep any unjustified deprivation of liberty to an acceptable minimum (see McKay v. the United Kingdom, cited above, § 46).

96. Whenever the danger of absconding can be avoided by bail or other guarantees, the accused must be released, it being incumbent on the national authorities to always duly consider such alternatives (see, mutatis mutandis, G.K. v. Poland, no. 38816/97, § 85, 20 January 2004), notwithstanding the fact that it cannot be required of them that the examination of bail takes place with any more speed than is demanded of the first automatic review of the applicant’s detention (see McKay cited above, §47).

97. In the present case the first, second and third applicants remained in pre-trial detention for more than one year and eight months - from 6 November 2007 until 10 July 2009. The national courts extended their detention on eleven occasions, relying on the severity of the potential sentence and the nature of the crime alleged (see paragraphs 6, 9 and 24 above). While it is true that by reason of their particular gravity and public reaction to them certain offences may give rise to a social disturbance capable of justifying pre-trial detention, this ground can be regarded as relevant and sufficient only provided that it is based on facts capable of showing that the release of the accused would actually disturb public order (see Letellier, cited above, § 51). In the present case these conditions were not satisfied. The national courts assessed the need to continue the pre-trial detention from a rather abstract and formalistic point of view, taking into consideration only the severity of the potential sentence and the nature of the crime alleged. In their repetitive reasoning they never discussed the possible public reaction to the first, second and third applicants’ release or even referred to theissue. This was only mentioned by the police at the press conference, but as such could not have been appealed within the criminal proceedings, as well as the Government in their observations before the Court, but even then merely in the context of the local population setting up village guard units before the said applicants’ arrest.

98. In view of the foregoing, there has been a violation of Article 5 § 3 of the Convention in respect of the first, second and third applicants.

III. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLES 6 §2 AND 8 OF THE CONVENTION

99. The first, second, third and fourth applicants further complained that by referring to them, at a press conference, as members of a criminal group and by making their photographs available to the press the police violated Articles 6 § 2 and 8 of the Convention.

100. Lastly, the fourth and fifth applicants complained under Article 8 of the Convention that they have not been able to obtain any information about the DNA samples taken from them on 6 November 2007 and, if still kept, to have them destroyed.

101. The provisionsof the Convention referred to by the applicants, in so far as pertinent, read as follows:

Articles 6 § 2

"Everyone charged with a criminal offence shall be presumed innocent until proved guilty according to law."

Article 8

"Everyone has the right to respect for his private ... life ...

There shall be no interference by a public authority with the exercise of this right except such as is in accordance with the law and is necessary in a democratic society in the interests of national security, public safety or the economic well-being of the country, for the prevention of disorder or crime, for the protection of health or morals, or for the protection of the rights and freedoms of others."

A. The parties’ submissions

102. The Government maintained that the first, second, third, fourth and fifth applicants had failed to exhaust the available civil remedies based on the relevant provisions of the Obligations Acts and/or the Public Information Act. They further recalled that the Convention was directly applicable in the Serbian legal system.

103. Regarding the complaints concerning the taking of DNA samples from the fourth and fifth applicants, the Government further noted that theirrequest to have them destroyed had been submitted prior to the termination of the criminal case against them. Finally, although there had been no specific domestic legislation on the storage and automatic destruction of DNA samples obtained in the above context, the applicants should have made use of the said civil remedies which would have been capable of affording compensation and/or injunctive relief as appropriate. In any event, the general provisions of the Code of Criminal Procedure and the Personal Data Protection Act remained applicable.

104. The first, second and third applicants maintained that the filing of a civil claim would have involved considerable logistical difficulties, particularly bearing in mind their detention/incarceration, and that in any event the civil case would have lasted for years.

B. The Court’s assessment

1. The relevant principles

105. The obligation to exhaust domestic remedies requires an applicant to make normal use of remedies which are effective, sufficient and accessible in respect of his or her Convention grievances. It is not necessary for the Convention right to be explicitly raised in domestic proceedings provided that the complaint is raised at least in substance (see Castells v. Spain, 23 April 1992, § 32, Series A no. 236; and Akdivar and Others v. Turkey, 16 September 1996, § 66, Reports1996-IV).

106. To be effective, a remedy must be capable of redressing directly the impugned state of affairs and must offer reasonable prospects of success (see Balogh v. Hungary, no. 47940/99, § 30, 20 July 2004; and Sejdovic v. Italy [GC], no. 56581/00, § 46, ECHR 2006-II). In so far as there exists at the national level a remedy enabling the domestic courts to address, at least in substance, the argument of a violation of a given Convention right, it is that remedy which should be exhausted (see Azinas, cited above, § 38). In States where the Convention is part of the law of the land, a complainant has to invoke its provisions if so doing is the only means open to him or her of obtaining the redress sought (see Van Oosterwijck v. Belgium, judgment of 6 November 1980, § 33, Series A no. 40).The Court has, however, also frequently underlined the need to apply the exhaustion rule with some degree of flexibility and without excessive formalism (see Ringeisen v. Austria, 16 July 1971, § 89, Series A no. 13; and Akdivar, cited above, § 69).

107. In terms of the burden of proof, it is up to the Government claiming non-exhaustion to satisfy the Court that the remedy was an effective one, available in theory and in practice at the relevant time (see, inter alia, Vernillo v. France, judgment of 20 February 1991, § 27, Series A no. 198, and Dalia v. France, judgment of 19 February 1998, § 38, Reports 1998-I). Once this burden has been satisfied, it falls to the applicant to establish that the remedy advanced by the Government was in fact exhausted, or was for some reason inadequate and ineffective in the particular circumstances of the case, or that there existed special circumstances absolving him or her from this requirement (see Dankevich v. Ukraine, no. 40679/98, § 107, 29 April 2003; and Akdivar, cited above, § 68).

2. The application of these principles to the present case

108. Being mindful of the above and turning to the present case, the Court notes that Articles 157, 199 and 200 of the Obligations Act, taken together, provide, inter alia, that anyone who has suffered fear, physical pain or mental anguish due to a breach of his reputation, personal integrity, liberty or of his other "personal rights" shall be entitled to seek injunctive relief, bring a civil claim for damages and request other forms of redress "which might be capable" of affording adequate non-pecuniary satisfaction. The domestic civil courts have applied those provisions in favour of plaintiffs in the context of, for example, the defendant’s right to be presumed innocent as well as in the discrimination context, where in addition to compensation adequate injunctive relief including the cessation of discriminatory treatment and the publication of an apology had been granted (see paragraph 43 above). Moreover, Article 172 § 1 of the Obligations Act provides for State liability in cases of police misconduct or malfeasance, as exemplified by a number of civil court judgments adopted on this basis (see paragraph 44 above).

109. The Court further notes that Article 84 of the Public Information Act specifically provides that the State shall be liable for any and all damage caused by the publication of untrue or incomplete information provided by a Government body. According to Articles 85 and 86 of the same legislationsuch proceedings shall be conducted with urgency (see paragraphs 47 and 48 above).

110. Finally, the Court recalls that Article 18 of the Constitution provides for the "the direct implementation" of human rights secured by ratified international treaties, and sets forth that provisions relating to human rightsshall be interpreted pursuant to, inter alia, "the practice of international institutions" entrusted with their implementation (see paragraph 29 above). There is also domestic case-law to this effect, in particular civil court judgments recognising, inter alia, alleged breaches of Article 8 of the Convention in the context of"private life", including but not limited to the unlawful taking of photographs, and awarding compensationto the plaintiffs where appropriate (see paragraphs 51 and 52 above).

111. In view of the above, the Court is of the opinion that the first, second, third, fourth and fifth applicants should have brought a civil case, based on the Obligations Act (see, mutatis mutandis, Hajnal, cited above, § 142; Kostić v. Serbia (dec.), no. 40410/07, § 60, 17 September 2013; and Gorgievski v. the former Yugoslav Republic of Macedonia (dec.), no. 18002/02, 10 April 2006), the Public Information Act, the Constitution and/or the Convention, particularly since the existence of mere doubts as to the prospects of success of a particular remedy which is not obviously futile is not a valid reason for failing to exhaust that avenue of redress (see Akdivar, cited above, § 71). In their civil suit they could thus have sought compensation and/or any other form of redress "capable" of providing adequate non-pecuniary satisfaction, including, where appropriate, a request for the destruction of DNA samples stored in the Novi Sad Forensic Medicine Institute (see, in this connection, paragraph 27 above and note that the said medical institution had itself implied that the fourth and fifth applicants’ DNA material could have been destroyed on the basis of a court decision so ordering). All this is, of course, quite apart from any possibilities for redress stemming from the Personal Data Protection Act, referred to but not specifically relied on by the Government as regards the fourth and fifth applicants (see paragraphs 49 and 50 above).

112. It is further noted thatalthough the first, second and third applicants had been deprived of their liberty until 22 December 2012 this, in and of itself, could not have absolved them of their duty to comply with the exhaustion requirement within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention (see, mutatis mutandis, X. v. the United Kingdom no. 6840/74, Commission decision of 12 May 1977, Decisions and Reports (DR) 10, p. 5). The said applicants also offered no other convincing reasons in this respect.

113. Finally, the present case must be distinguished from the Matijašević and Hajnal cases, respectively, when it comes to the issue of exhaustion in the context of complaints made under Article 6 § 2 of the Convention (see Matijašević v. Serbia, no. 23037/04, §§ 32 and 33, ECHR 2006-X; and Hajnal, cited above, § 121). Notably, in those cases the applicants complained that the presumption of innocence had been breached due to the language adopted by the criminal courts themselves, which was why the Court held that the applicants, having complained about this in the criminal context, could not in addition have reasonably been expected to make use of the civil avenue. In the present case, however, the first, second, third and fourth applicants maintain that their right to be presumed innocent had been violated by the police at a press conference. In this respect they clearly had no remedies available within the criminal proceedings brought against them and should therefore have attempted to obtain civil redress. Indeed, there is nothing in the case file or in the said applicants’ pleadings that would suggest otherwise.

114. In view of the foregoing, the first, second, third, fourth and fifth applicants’ complaints must be rejected under Article 35 §§ 1 and 4 of the Convention for non-exhaustion of domestic remedies. It further follows that it is therefore not necessary to examine whether the fourth applicant’s daughter is entitled to continue with the proceedings before the Court after her father’s death (see paragraphs 58 and 59 above).

IV. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

115. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage

116. The first, second, third and fourth applicants each claimed 10,000 euros (EUR) in respect of the non-pecuniary damage suffered due to the violation of their rights guaranteed under Article 3 of the Convention.

117. The first, second and third applicants each further claimed EUR 62,500 in respect of the non-pecuniary damage suffered as a consequence of the violations of their rights guaranteed under Article 5 of the Convention. In this regard, they also requested from the Court to exclude from the evidence before the domestic courts "their statements given to the police under duress".

118. The said applicants submitted a just satisfaction agreement, as part of their signed authorisation forms, and requested that any damages awarded to them be paid directly to their counsel.

119. The Government contested these claims.

120. It is clear that the first, second, third and fourth applicants sustained some non-pecuniary damage arising from the breaches of their rights under Articles 3 and/or 5 § 3 of the Convention, for which they should be compensated. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court therefore awards to the first, second and third applicants, as well as to the fourth applicant’s daughter, Ms Silvana Dimović, EUR 5,000 each. The Court has also taken account of the Government’s objection (see paragraph 119 above) and decides that these amounts should be paid to the applicants and Ms Dimović personally.

121. Concerning the first, second and third applicants’ request for the exclusion from the evidence before the domestic courts of their statements given to the police, the Court notes that this is essentially a procedural fairness issue which is currently pending before the Constitutional Court (see paragraph 22 above). The request must therefore be rejected.

B. Costs and expenses

122. The third applicant claimed a total of EUR 4,715 for the costs and expenses incurred domestically, as well as those incurred before the Court.

123. The first, second and fourth applicants each claimed EUR 1,200 for the costs and expenses incurred before the Court.

124. The said applicants submitted a fees agreement, as part of their signed authorisation forms, and requested that the costs and expenses awarded to them be paid directly to their lawyer.

125. The Government contested these claims.

126. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and were also reasonable as to their quantum. That is, the applicant must have paid them, or be bound to pay them, pursuant to a legal or contractual obligation, and they must have been unavoidable in order to prevent the violation found or to obtain redress.

127. In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award to the third applicant alone the sum of EUR 2,750 for the costs and expenses incurred domestically, as well as to the first, second and third applicants and to the fourth applicant’s daughter, Ms Silvana Dimovića total of EUR 1,800 jointly for the costs and expenses incurred before the Court, all to be paid directly to their legal representative, VJĐ (see Hajnal, cited above, §§ 153 and 154).

C. Default interest

128. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY

1. Decides to join to the merits the Government’s objection as to the non-exhaustion of domestic remedies with respect to the first, second, third and fourth applicants’ complaints under Article 3 of the Convention and dismisses it;

2. Declares the fifth applicant’s complaint under Article 3of the Convention inadmissible;

3. Declares the first, second, third and fourth applicants’ complaints under Articles 6 § 2 and 8 of the Convention, regarding the press conference organised by the police and the distribution of their photographs on that occasion, inadmissible;

4. Declares the fourth and fifth applicant’s complaints under Article 8, concerning the DNA samples, inadmissible;

5. Declares the remainder of the application admissible;

6. Holds that there has been a violation of the substantive aspect of Article 3 of the Convention in respect of the first, second, third and fourth applicants;

7. Holds that there has been a violation of the procedural aspect of Article 3 of the Convention in respect of the first, second, third and fourth applicants;

8. Holds that there has been a violation of Article 5 § 3 of the Convention in respect of the first, second and third applicants;

9. Holds

(a) that the respondent State is to pay to the first, second and third applicants, as well as the fourth applicant’s daughter, Ms Silvana Dimović, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts, to be converted into Serbian dinars at the rate applicable at the date of settlement:

(i) to the first, second and third applicants, as well as the fourth applicant’s daughter Ms Silvana Dimović, personally EUR 5,000 (five thousand euros) each, plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;

(ii) to the third applicant, through his legal representative, Mr V. Juhas Đurić, EUR 2,750 (two thousand seven hundred and fifty euros), plus any tax that may be chargeable to the third applicant, in respect of costs and expenses incurred domestically;

(iii) to the first, second and third applicants, as well as to the fourth applicant’s daughter, Ms Silvana Dimović, through their legal representative, Mr V. Juhas Đurić, a total of EUR 1,800 (one thousand and eight hundred euros) jointly, plus any tax that may be chargeable to them, in respect of costs and expenses incurred before the Court;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

10. Dismisses the remainder of the applicants’ claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 7 January 2014, pursuant to Rule 77§§2 and 3 of the Rules of Court.

In accordance with Article 45 § 2 of the Convention and Rule 74 § 2 of the Rules of Court, the separate opinion of Judge Sajó is annexed to this judgment.

G.R.A.

S.H.N.

CONCURRING OPINION OF JUDGE SAJÓ

While I agree with my colleagues, I find it necessary to specify the reasons why I find the Article 3 complaints admissible.The Government maintained that the first, second and third applicants had failed to exhaust the available criminal remedies. The Court considered that this objection went to the very heart of the question whether the said applicants had suffered a procedural violation of Article 3, and examined it at the merits stage. In its analysis of the merits of the allegation of police brutality, the Court stated that there should be an effective official investigation. The Court continued as follows: "Even when, strictly speaking, no complaint has been made, an investigation must be started if there are sufficiently clear indications that ill-treatment has been used (see Stanimirović v. Serbia, no. 26088/06, § 39, 18 October 2011). Victims of alleged violations are not required to pursue the prosecution of officers suspected of ill-treatment on their own. This is a duty of the public prosecutor who is better equipped in that respect (Stojnšek v. Slovenia, no. 1926/03, § 79, 23 June 2009; and Otašević v. Serbia, no. 32198/07, § 25, 5 February 2013)."

This argument is related to the absence of an initial complaint by the applicants. The Court is of the view that in similar situations an ex officio investigation is required. The admissibility issue is, however, slightly different. It concerns the use of available remedies in cases where the investigation fails to occur. Where there is an effective remedy to correct the lack of, or shortcomings in, an investigation, the subsidiarity principle requires that such effective remedy be used. In the present case the possibility of bringing a "subsidiary" prosecution was available, in principle, to the applicants. This possibility exists irrespective of the fact that the prosecution of officers suspected of ill-treatment is the duty of the prosecutor (when he or she becomes aware of it, even in the absence of a formal complaint). There can be no doubt that this Court requires the exhaustion of a domestic remedy where the national system offers the possibility of appeal to a court against a decision by the prosecutor not to prosecute in Article 3 cases. The same logic applies where the national system offers the option of bringing a subsidiary prosecution, as long as that remedy is effective.

Turning to the present case, it can be argued that in Serbia Article 61 of the Serbian Code of Criminal provides that, should the public prosecutor decide that there is no basis for pressing charges, he must inform the victim of this decision;the latter then has the right to take over the prosecution of the case on his own behalf, as a "subsidiary prosecutor" (see paragraph 40 of the judgment). In other words, only after being informed of the prosecutor’s negative decision can an applicant act as a "subsidiary prosecutor." In the present case, notwithstanding the order of the judge for medical evidence to be obtained, the public prosecutor took no investigative action (see paragraphs 11 and 16). It is not clear how the applicants could have made use of their right to bring a subsidiary prosecution, which is in any case governed by extremely short deadlines. The burden of proving the effectiveness of a remedy falls on the Government. The Government do not specify how, in the specific circumstances, a subsidiary prosecution could have been effective. Therefore, the Article 3 complaints are admissible.