Predmet je formiran na osnovu 15 predstavki protiv Bosne i Hercegovine koje je Sudu podnelo 26 državljana BiH. Oni su se prituživali na neizvršenje presuda nomaćih sudova donetih u njihovu korist.

Dva podnosioca predstavki žive u Srbiji, dok ostali žive u BiH. Različitim presudama prvostepenog suda u Banja Luci u periodu od 1999. godine do 2005. Godine, Republici Srpskoj naloženo je da u roku od 15 dana isplati određene iznose na ime ratne štete, uključujući i zatezne kamate. Presude su postale izvršne u periodu između 2001. i 2005. godine. Podnosioci predstavki su se zbog neizvršenja žalili Domu za ljudska prava ili Ustavnom sudu BiH. Dom za ljudska prava i Ustavni sud su utvrdili da postoji povreda člana 6. Konvencije i člana 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju. Nakon izmena Zakona o utvrđivanju i načinu izmirenja unutrašnjeg duga Republike Srpske iz 2004. godine, Komisija za ljudska prava smatrala je da je to pitanje rešeno u dva slučaja, i ta dva predmeta je odbacila. Presude nisu još izvršene u potpunosti. Evropski sud za ljudska prava doneo je jednoglasno odluku da združi predstavke i proglasi i h dopuštenim. Utvrđeno je da postoji kršenje člana 6. Stav 1. Konvencije kao i člana 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju. Tuženoj državi naloženo je da obezbedi izvršenje domaćih presuda u roku od tri meseca od dana kada presuda postane konačna i pored toga da podnosiocima isplati iznose na ime nematerijalne štete, a nakon tri meseca da isplati i kamatu za period neizmirenja. Preostali deo zahteva za pravično zadovoljenje je odbijen.

Preuzmite presudu u pdf formatu

ПРЕСУДА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ЧЕТВРТО ОДЕЉЕЊЕ

ЧОЛИЋ И ДРУГИ против БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

(Апликације бр. 1218/07, 1240/07, 1242/07, 1335/07, 1368/07, 1369/07, 3424/07, 3428/07, 3430/07, 3935/07, 3940/07, 7194/07, 7204/07, 7206/07 и 7211/07)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР

10. новембра 2009.

Ова пресуда постаће коначна под условима прописаним у члану 44. став 2. Конвенције. Пресуда може бити предмет редакцијских измјена.

У предмету Чолић и други против Босне и Херцеговине, Европски суд за људска права (Четврто одјељење), засједајући у вијећу у саставу:

Nicolas Bratza, предсједник
Giovanni Bonello,
Љиљана Мијовић,
David Thór Björgvinsson,
Ján Šikuta,
Ledi Bianku,
Mihai Poalelungi, судије
и Lawrence Early, регистрар Одјела,

након вијећања затвореног за јавност, одржаног 20. октобра 2009. године, донио је сљедећу пресуду:

ПРОЦЕДУРА

Поступак у овом предмету покренут је подношењем 15 апликација против Босне и Херцеговине (1218/07, 1240/07, 1242/07, 1335/07, 1368/07, 1369/07, 3424/07, 3428/07, 3430/07, 3935/07, 3940/07, 7194/07, 7204/07, 7206/07 и 7211/07), које је, у складу са чланом 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), Суду поднијело 26 држављана Босне и Херцеговине: г. Игор Чолић, г. Стево Трнинић, г. Душан Пунишић, г. Теофик Јусуфагић, г. Јовица Новаковић, г. Предраг Вулин, гђа Велинка Жујић, г. Душко Жујић, г. Јово Жујић, г. Горан Симовић, г. Томислав Малкић, гђа Драгиња Малкић, г. Дражен Малкић, гђа Кристина Тодоровић, г. Мишо Тодоровић, гђа Марина Тодоровић, гђа Мила Тодоровић, г. Вид Милић, г. Војин Вишић, гђа Миладинка Бојанић, гђа Татјана Петровић, гђа Маријана Иванов, г. Предраг Иванов, г. Милан Мајсторовић, гђа Мира Мајсторовић и г. Синиша Мајсторовић (у даљем тексту: апликанти), у периоду између 25. новембра 2006. и 18. јануара
Апликанте је заступао г. И. Сјериков, адвокат из Бањалуке. Владу Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Влада) заступала је гђа М. Мијић, агент Савјета министара БиХ пред Судом у Стразбуру.
Апликанти су се жалили на неизвршавање пресуда домаћих судова које су донесене у њихову корист.
Дана 23. јуна 2008. године, предсједник Четвртог одјељења одлучио је да обавијести Владу о овим апликацијама. Такође је одлучено да се меритум и допуштеност апликација разматрају истовремено (члан 29. став 3)

ЧИЊЕНИЦЕ

I - ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Г. Трнинић и г. Новаковић живе у Србији, док остали апликанти живе у Босни и Херцеговини.
Пресудама првостепеног суда у Бањалуци од 18. септембра 2001, 28. јануара 2003, 27. марта 2001, 25. фебруара 2002, 19. марта 2003, 6. јула 1999, 5. новембра 2001, 4. априла 2000, 21. децембра 1999, 12. маја 1999, 1. октобра 1999, 17. априла 2002, 17. октобра 2002, 22. априла 2002, 17. јула 2001. и 15. фебруара 1999, које су постале коначне 16. новембра 2004, 26. маја 2005, 17. септембра 2003, 25. јануара 2005, 25. априла 2005, 20. јуна 2001, 18. октобра 2004, 20. марта 2002, 10. јула 2001, 5. јануара 2001, 9. марта 2001, 17. марта 2005, 10. маја 2005, 21. децембра 2004, 28. децембра 2004 и 6. јула 2001, наложено је Републици Српској, да у року од 15 дана, исплати сљедеће износе на име ратне штете, заједно са затезним каматама по законској стопи израчунатој од дана доношења релевантне првостепене пресуде:

(a) г. Чолићу 30.000 КМ на име нематеријалне штете и 2.410 КМ на име трошкова поступка;
(б) г. Трнинићу 27.000 КМ на име нематеријалне штете и 1.114 КМ на име трошкова поступка;
(ц) г. Пунишићу 15.500 КМ на име нематеријалне штете и 1.782 КМ на име трошкова поступка;
(д) г. Јусуфагићу 8.580 КМ на име материјалне штете и 2.550 на име трошкова поступка;
(е) г. Новаковићу 27.000 КМ на име нематеријалне штете и 1.456 КМ на име трошкова поступка;
(ф) г. Вулину 8.500 КМ на име нематеријалне штете;
(г) г. Вулину 9.000 КМ на име нематеријалне штете и 718 КМ на име трошкова поступка;
(х) породици Жујић 6.000 КМ на име нематеријалне штете и 1.175 КМ на име трошкова поступка;
(и) г. Симовићу 15.200 КМ на име нематеријалне штете и 1.567 КМ на име трошкова поступка;
(ј) породици Малкић 15.000 КМ на име нематеријалне штете, 1.953 КМ на име материјалне штете и 3.000 КМ на име трошкова поступка;
(к) породици Тодоровић 20.000 КМ на име нематеријалне штете, 600 КМ на име материјалне штете и 1.500 КМ на име трошкова поступка;
(л) г. Милићу 16.500 КМ на име нематеријалне штете и 1.374 КМ на име трошкова поступка;
(м) г. Вишићу 11.400 КМ на име нематеријалне штете и 987 КМ на име трошкова поступка;
(н) гђи Бојанић 10.000 КМ на име нематеријалне штете, 2.000 КМ на име материјалне штете и 1.015 КМ на име трошкова поступка;
(о) гђи Петровић и породици Иванов 7.500 КМ на име нематеријалне штете, 1.050 КМ на име материјалне штете и 2.327 КМ на име трошкова поступка; и
(п) породици Мајсторовић 15.000 КМ на име нематеријалне штете, 2.241 КМ на име материјалне штете и 1.132 КМ на име трошкова поступка.

Првостепени суд у Бањалуци донио је рјешења о извршењу 20. априла 2005, 24. октобра 2005, 4. новембра 2003, 19. априла 2005, 26. децембра 2005, 31. јануара 2005 (налажући извршење двије пресуде донесене у корист г. Вулина), 2. јуна 2003, 1. новембра 2001, 6. јула 2001, 4. априла 2002, 5. септембра 2005, 25. октобра 2005, 7. априла 2005, 19. априла 2005 и 29. августа 2001, појединачно за наведене апликанте.
Апликанти су се због неизвршења пресуда жалили Дому за људска права или Уставном суду Босне и Херцеговине. Дана 9. новембра 2005. године Комисија за људска права (правни сљедник Дома за људска права) утврдила је повреду члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију у случају г. Симовића, породица Малкић, Тодоровић и Мајсторовић. Дана 20. децембра 2005, 12. априла и 27. јуна 2006. Уставни суд је на исти начин одлучио у случајевима г. Чолић, г. Трнинић, г. Јусуфагић, г. Новаковић, г. Вулин, г. Милић, г. Вишић, гђа Бојанић, гђа Петровић и породица Иванов. Дана 3. јула 2006, након измјена Закона о утврђивању и начину измирења унутрашњег дуга Републике Српске из 2004. године, Комисија за људска права сматрала је да је то питање ријешено у случајевима г. Пунишић и породица Жујић, и одбацила је ове случајеве.
Пресуде које се разматрају у предметном случају, чини се, још увијек нису извршене у потпуности (у даљем тексту видјети тачку 11).

II - РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

Имајући у виду бројне парничне поступке покренуте у складу са релевантним законом о облигационим односима, Република Српска је 29. новембра 2005. године израдила генерални план за накнаду ратне штете и обуставила неријешене парничне поступке (видјети Закон о остваривању права на накнаду материјалне и нематеријалне штете настале у периоду ратних дејстава од 20. маја 1992. до 19. јуна 1996. из 2005. године). Рок за достављање таквих потраживања у већини случајева је истекао 28. фебруара 2007. године, (у случајевима штете настале нестанком блиског сродника рок истиче 31. децембра 2009. године). Накнада додијељена према овом плану врши се исплатом владиних обвезница, које ће се плаћати у 10 годишњих рата. На ове обвезнице обрачунава се камата по стопи од 1,5% годишње и оне се могу продавати на берзи (њихова тренутна цијена на берзи износи око 45% од њихове номиналне вриједности). Од 12. маја 2009. године оне се, такође, могу користити за плаћање пореза који је акумулиран до 31. децембра 2007. Према званичним подацима, донесено је око 6.000 управних одлука према овом плану до 7. августа 2008. године (тако је додијељена накнада достигла износ од приближно 50.000.000 КМ). Још увијек је остало неријешено 21.000 случајева.

До 29. новембра 2005. године неких 9.000 пресуда је постало коначно (укључујући и оне које се разматрају у предметном случају). Републици Српској је наложено да плати укупно око 140.000.000 КМ, плус затезне камате. Извршење ових пресуда (осим трошкова поступка и припадајућих затезних камата који су недавно исплаћени) привремено је обустављено од 28. маја 2002. године, у складу са Законом о одлагању од извршења судских одлука на терет средстава буџета Републике Српске по основу исплате накнаде материјалне и нематеријалне штете настале усљед ратних дејстава и по основу исплате старе девизне штедње, из 2002. године, Законом о привременом одлагању од извршења потраживања из буџета Републике Српске из 2003. године и Законом о утврђивању и начину измирења унутрашњег дуга Републике Српске из 2004. године.³ У складу са Одлуком о емисији обвезница Републике Српске за измирење обавеза по основу материјалне и нематеријалне штете настале у периоду ратних дејстава од 20. маја 1992. до 19. јуна 1996. године, главни дуг и припадајуће затезне камате морају се исплатити у десет годишњих рата у периоду од 2014. до 2023. године. У међувремену, 30. јуна 2008. године издате су владине обвезнице свима који су добили наведене пресуде, на износ њиховог главног потраживања и до тада акумулираних затезних камата (од тог датума више се не рачунају затезне камате). Камате на обвезнице рачунају се по годишњој стопи од 1,5%. Они који не могу или не желе да чекају до 2023. године могу своје обвезнице продати на берзи (њихова тренутна цијена износи око 45% од њихове номиналне вриједности). Од 12. маја обвезнице се такође могу користити за плаћање пореза насталих до 31.децембра 2007. године.

Иако су Комисија за људска права и Уставни суд Босне и Херцеговине у почетку сматрали да овакво рјешење није у складу са чланом 6. Конвенције и чланом 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију (видјети одлуку ЦХ/00/3615 Комисије за људска права од 9. новембра 2005. и одлуку АП 774/04 Уставног суда од 20. децембра 2005), одлучили су да је ово питање ријешено након измјена Закона о утврђивању и начину измирења унутрашњег дуга Републике Српске из 2004. године (видјети одлуку ЦХ/01/7197 Комисије за људска права од 3. јула 2006. и допис од 17. новембра 2008, који је Уставни суд упутио апеланту у случају АП 505/06). Измјене су се, између осталог, односиле на временски рок за извршење ових пресуда и плаћање камата, као и досуђених трошкова поступка. Након одлуке Уставног суда Републике Српске од 15. јануара 2009, Закон о утврђивању и начину измирења унутрашњег дуга Републике Српске из 2004. године претрпио је даље измјене.

Према Закону о висини затезне камате из 2001.¹, износ затезне камате не може бити већи од износа главног дуга. Затезна камата се израчунава на основу званичне стопе раста цијена на мало, плус додатних 0,05% на дан (што одговара годишњој стопи од 18,25%).

ПРАВО

Апликанти су се жалили на неизвршавање коначних домаћих одлука наведених у тачки 6. горе у тексту. Они су се позвали на члан 6. Конвенције и члан 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију.

Члан 6. у релевантном дијелу предвиђа:

„Приликом утврђивања грађанских права и обавеза... свако има право на праведно суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом.“

Члан 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију гласи:

„Свако физичко или правно лице има право на несметано уживање своје имовине.

Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примјењује такве законе које сматра потребним да би надзирала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би осигурала наплату пореза или других доприноса или казни.“

I- НАВОДНО КРШЕЊЕ ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1 ПРОТОКОЛА бр. 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ

A. Допуштеност

Суд констатује да апликације нису очито неосноване у смислу значења члана 35. став 3. Конвенције и да нису недопуштене по било којем другом основу. Стога оне морају бити проглашене допуштеним. У складу са одлуком да примијени члан 29. став 3. Конвенције (видјети тачку 4. пресуде), Суд ће одмах разматрати и меритум ових апликација.

Надаље, Суд сматра прикладним да споји апликације у складу са правилом 42 Пословника Суда.

Б. Меритум

Предметни случај је сличан - иако не идентичан - предмету Јеличић против Босне и Херцеговине, бр. 41183/02, ЕЦХР 2006-XII, у којем је Суд утврдио повреду члана 6. и члана 1. Протокола бр. 1. Он се односи, као и у случају Јеличић, на законско одгађање извршења цијеле једне категорије коначних пресуда због обима јавног дуга који произлази из ових пресуда. Иако су апликанти од Суда тражили да у њиховом случају користи јуриспруденцију из предмета Јеличић, Влада је тражила да се направи разлика између ова два случаја, и то на основу сљедећег:

Прво, Влада је тврдила да постоји знатно више домаћих пресуда којима се налаже плаћање накнаде за ратну штету (разматране у предметном случају), него оних којима се налаже исплата „старе“ девизне штедње (разматране у Јеличић). Суд, међутим, запажа да је обим јавног дуга, који наизглед произлази из ове двије категорије пресуда, сличан (видјети Пејаковић и други против Босне и Херцеговине, бр. 337/04 и други, ставови 26. и 27, од 18. децембра 2007. године).

Друго, Влада је предочила да много лица потпада под генерални план за накнаду ратне штете, описан у тачки 10. горе у тексту, и да би било неприхватљиво да се они третирају другачије од оних лица која су прибавила коначне пресуде у своју корист. Суд се не слаже с тим. Иако је ситуација таква да један значајан број тужбених захтјева који се односе на ратну штету, а који још увијек нису окончани, може довести до потребе да се они замијене једним генералним планом за накнаду штете (видјети, аналогно, Poznanski и други против Њемачке (дец), бр. 25101/05 од 3. јула 2007. године), ово никако не утиче на обавезу тужене државе да изврши пресуде које су постале коначне прије израде таквог плана.

Према томе, Суд не види разлог за одступање од јуриспруденције Јеличић. Пошто коначне пресуде које су разматране у предметном случају нису још увијек у потпуности извршене, а оваква ситуација траје већ више од четири године, постоји повреда члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију.

II- ПРИМЈЕНА ЧЛАНА 46. И ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

A. Члан 46. Конвенције

Члан 46. Конвенције предвиђа:

„1. Високе стране уговорнице преузимају обавезу да поступају у складу са коначном пресудом Суда у сваком предмету у којем су странке.

2. Коначна одлука Суда доставља се Комитету министара који надгледа њено извршење.“

Повреда коју је Суд утврдио у предметном случају одражава се на велики број лица (видјети тачку 11. у тексту). Пред Судом се већ налази више од стотину сличних апликација. Због тога, прије него што почне разматрање појединачних захтјева апликаната за исплатом праведне накнаде по члану 41. Конвенције, Суд жели да испита какве посљедице за тужену страну може произвести члан 46. Конвенције. Суд понавља да су према члану 46. Конвенције високе стране уговорнице преузеле обавезу да поступају у складу са коначним пресудама Суда у сваком предмету у којем су оне странке, а да извршење надгледа Комитет министара Савјета Европе. То значи да пресуда у којој је Суд утврдио повреду намеће туженој држави законску обавезу не само да заинтересованим странама исплати досуђене износе на име праведне накнаде по члану 41. него и да спроводи одговарајуће генералне и/или индивидуалне мјере под надзором Комитета министара. Такве мјере се морају предузети и у односу на остала лица која су у истом положају као и апликанти, прије свега рјешавањем проблема који су довели до повреда које је Суд утврдио (видјети Карановић против Босне и Херцеговине, бр. 39462/03, тачка 28, од 20. новембра 2007. и цитиране одлуке).
Што се тиче сличних апликација поднесених Суду прије доношења предметне пресуде, које ће ускоро бити достављене Влади у складу са правилом 54. став 2(б) Пословника Суда, Суд сматра да тужена држава мора додијелити адекватну и довољну накнаду свим апликантима. Таква накнада може се постићи и ад хок рјешењима, као што су пријатељске нагодбе са апликантима или једностране понуде за исправљање кршења, у складу са условима које поставља Конвенција, а прије свега у складу са критеријумима наведеним у тачкама 20. и 21. у тексту (видјети Burdov против Русије (бр.2), бр. 33509/04, тачка 145, ЕЦХР 2009).

Б. Члан 41. Конвенције

Члан 41. Конвенције предвиђа:

„Када Суд утврди прекршај Конвенције или Протокола уз њу, а унутрашње право високе стране уговорнице у питању омогућава само дјелимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити праведно задовољење оштећеној странци.“

1. Штетa

Апликанти су на име материјалне штете тражили исплату преосталог дуга по пресуди. Суд понавља да је најприхватљивији облик накнаде у случајевима неизвршења да се обезбиједи извршење таквих пресуда у потпуности (видјети Јеличић, цитирано у тексту, тачка 53, и Пејаковић и други, цитирано у тексту, тачка 31) Наведени принцип једнако важи и за предметни случај.
Поред тога, апликанти су тражили по 3.000 КМ на име нематеријалне штете. Влада је тражени износ сматрала превисоким. Суд прихвата да су апликанти претрпјели бол, бриге и разочарења зато што тужена држава није у потпуности извршила коначне домаће пресуде које су донесене у њихову корист. Вршећи праведну процјену у складу са чланом 41. Конвенције, Суд досуђује износ од 1.500 евра по апликацији (не по апликанту, како су апликанти тражили) плус све таксе које се могу зарачунати на наведени износ.

2. Трошкови и издаци

Апликанти нису поднијели захтјев за накнаду трошкова и издатака.

3. Затезне камате

Суд сматра прикладним да се затезне камате рачунају на бази најниже кредитне стопе код Европске централне банке на коју се додаје 3% (три посто).

ИЗ НАВЕДЕНИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

Одлучује да споји апликације;
Проглашава апликације допуштеним;
Пресуђује да постоји кршење члана 6. став 1. Конвенције;
Пресуђује да постоји кршење члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију;
Пресуђује

(а) да тужена држава треба да обезбиједи извршење домаћих пресуда које су разматране у предметном случају и, поред тога, да апликантима на име нематеријалне штете исплати, у року од три мјесеца од дана када је ова пресуда постала коначна, у складу са чланом 44. ставом 2. Конвенције, износ од 1.500 евра (хиљадупетсто евра) по апликацији, плус све таксе које се могу зарачунати на тај износ, претворено у конвертибилне марке по стопи која се примјењује на дан исплате;

(б) да ће се након истека периода од три мјесеца, све до исплате, плаћати обична камата на наведени износ по стопи једнакој најнижој кредитној стопи Европске централне банке за период неизмирења, увећана за 3%;

Одбија преостали дио захтјева апликаната за праведну надокнаду.

Састављено на енглеском језику и објављено у писаној форми 10. новембра 2009. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Правила Суда.

T.L. ЕARLY регистрар

NICOLAS BRATZA предсједник

___________________________________
Prevod presude preuzet sa https://hudoc.echr.coe.int/

FOURTH SECTION

CASE OF ČOLIĆ AND OTHERS v. BOSNIA AND HERZEGOVINA

(Applications nos. 1218/07, 1240/07, 1242/07, 1335/07, 1368/07, 1369/07, 3424/07, 3428/07, 3430/07, 3935/07, 3940/07, 7194/07, 7204/07, 7206/07 and 7211/07)

JUDGMENT

STRASBOURG

10 November 2009

FINAL

28/06/2010

This judgment has become final under Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Čolić and Others v. Bosnia and Herzegovina,

The European Court of Human Rights (Fourth Section), sitting as a Chamber composed of:

Nicolas Bratza, President,
Giovanni Bonello,
Ljiljana Mijović,
David Thór Björgvinsson,
Ján Šikuta,
Ledi Bianku,
Mihai Poalelungi, judges,
and Lawrence Early, Section Registrar,

Having deliberated in private on 20 October 2009,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in 15 applications (nos. 1218/07, 1240/07, 1242/07, 1335/07, 1368/07, 1369/07, 3424/07, 3428/07, 3430/07, 3935/07, 3940/07, 7194/07, 7204/07,7206/07 and 7211/07) against Bosnia and Herzegovina lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by 26 citizens of Bosnia and Herzegovina, Mr Igor Čolić, Mr Stevo Trninić, Mr Dušan Punišić, Mr Teofik Jusufagić, Mr Jovica Novaković, Mr Predrag Vulin, Ms Velinka Žujić, Mr Duško Žujić, Mr Jovo Žujić, Mr Goran Simović, Mr Tomislav Malkić, Ms Draginja Malkić, Mr Dražen Malkić, Ms Kristina Todorović, Mr Mišo Todorović, Ms Marina Todorović, Ms Mila Todorović, Mr Vid Milić, Mr Vojin Višić, Ms Miladinka Bojanić, Ms Tatjana Petrović, Ms Marijana Ivanov, Mr Predrag Ivanov, Mr Milan Majstorović, Ms Mira Majstorović and Mr Siniša Majstorović (“the applicants”), between 25 November 2006 and 18 January 2007.

2. The applicants were represented by Mr I. Sjerikov, a lawyer practising in Banja Luka. The Government of Bosnia and Herzegovina (“the Government”) were represented by their Agent, Ms M. Mijić.

3. The applicants complained of the non-enforcement of domestic judgments in their favour.

4. On 23 June 2008 the President of the Fourth Section decided to give notice of the applications to the Government. It was also decided to examine the merits of the applications at the same time as their admissibility (Article 29 § 3).

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

5. Mr Trninić and Mr Novaković live in Serbia and the other applicants in Bosnia and Herzegovina.

6. By judgments of the Banja Luka Court of First Instance of 18 September 2001, 28 January 2003, 27 March 2001, 25 February 2002, 19 March 2003, 6 July 1999, 5 November 2001, 4 April 2000, 21 December 1999, 12 May 1999, 1 October 1999, 17 April 2002, 17 October 2002, 22 April 2002, 17 July 2001 and 15 February 1999, which became final on 16 November 2004, 26 May 2005, 17 September 2003, 25 January 2005, 25 April 2005, 20 June 2001, 18 October 2004, 20 March 2002, 10 July 2001, 5 January 2001, 9 March 2001, 17 March 2005, 10 May 2005, 21 December 2004, 28 December 2004 and 6 July 2001 respectively, the Republika Srpska [1] was ordered to pay, within 15 days, the following amounts in respect of war damage together with default interest at the statutory rate from the date of the relevant first-instance judgment:

(a) 30,000 convertible marks (BAM) [2] in respect of non-pecuniary damage and BAM 2,410 in respect of legal costs to Mr Čolić;

(b) BAM 27,000 in respect of non-pecuniary damage and BAM 1,114 in respect of legal costs to Mr Trninić;

(d) BAM 8,580 in respect of pecuniary damage and BAM 2,550 in respect of legal costs to Mr Jusufagić;

(e) BAM 27,000 in respect of non-pecuniary damage and BAM 1,456 in respect of legal costs to Mr Novaković;

(f) BAM 8,500 in respect of non-pecuniary damage to Mr Vulin;

(g) BAM 9,000 in respect of non-pecuniary damage and BAM 718 in respect of legal costs to Mr Vulin;

(h) BAM 6,000 in respect of non-pecuniary damage and BAM 1,175 in respect of legal costs to the Žujićs;

(i) BAM 15,200 in respect of non-pecuniary damage and BAM 1,567 in respect of legal costs to Mr Simović;

(j) BAM 15,000 in respect of non-pecuniary damage, BAM 1,953 in respect of pecuniary damage and BAM 3,000 in respect of legal costs to the Malkićs;

(k) BAM 20,000 in respect of non-pecuniary damage, BAM 600 in respect of pecuniary damage and BAM 1,500 in respect of legal costs to the Todorovićs;

(l) BAM 16,500 in respect of non-pecuniary damage and BAM 1,374 in respect of legal costs to Mr Milić;

(m) BAM 11,400 in respect of non-pecuniary damage and BAM 987 in respect of legal costs to Mr Višić;

(n) BAM 10,000 in respect of non-pecuniary damage, BAM 2,000 in respect of pecuniary damage and BAM 1,015 in respect of legal costs to Ms Bojanić;

(o) BAM 7,500 in respect of non-pecuniary damage, BAM 1,050 in respect of pecuniary damage and BAM 2,327 in respect of legal costs to Ms Petrović and the Ivanovs; and

(p) BAM 15,000 in respect of non-pecuniary damage, BAM 2,241 in respect of pecuniary damage and BAM 1,132 in respect of legal costs to the Majstorovićs.

7. The Banja Luka Court of First Instance issued writs of execution (rješenje o izvršenju) on 20 April 2005, 24 October 2005, 4 November 2003, 19 April 2005, 26 December 2005, 31 January 2005 (ordering the enforcement of two judgments in favour of Mr Vulin), 2 June 2003, 1 November 2001, 6 July 2001, 4 April 2002, 5 September 2005, 25 October 2005, 7 April 2005, 19 April 2005 and 29 August 2001 respectively.

8. The applicants complained of non-enforcement to the Human Rights Chamber or to the Constitutional Court of Bosnia and Herzegovina. On 9 November 2005 the Human Rights Commission (the legal successor of the Human Rights Chamber) found a breach of Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in the cases of Mr Simović, the Malkićs, the Todorovićs and the Majstorovićs. On 20 December 2005, 12 April and 27 June 2006 the Constitutional Court ruled likewise in the cases of Mr Čolić, Mr Trninić, Mr Jusufagić, Mr Novaković, Mr Vulin, Mr Milić, Mr Višić, Ms Bojanić, Ms Petrović and the Ivanovs. On 3 July 2006, following amendments to the Domestic Debt Act 2004, the Human Rights Commission, in the cases of Mr Punišić and the Žujićs, considered the matter to have been resolved and dismissed these cases.

9. It would appear that the judgments under consideration in the present case have not yet been fully enforced (see paragraph 11 below).

II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE

10. In view of many civil actions brought under the ordinary rules of tort law, on 29 November 2005 the Republika Srpska created a general compensation scheme for war damage and extinguished the pending civil actions (see the War Damage Act 2005 [3]). The deadline for submitting such claims expired in most cases on 28 February 2007 (as regards damage caused by the disappearance of a close relative, it expires on 31 December 2009). Compensation awarded under this scheme is to be paid in government bonds, which are to be amortised in ten annual instalments. The bonds earn interest at an annual rate of 1.5% and may be traded on the Stock Exchange (their current trade price on the Stock Exchange is around 45% of their nominal value). As from 12 May 2009, they may also be used to pay direct taxes accrued by 31 December 2007. According to official data, around 6,000 administrative decisions had been issued under this scheme by 7 August 2008 (the compensation thus awarded amounted to approximately BAM 50,000,000). Around 21,000 cases were still pending. 11. Some 9,000 judgments (including those under consideration in the present case) became final by 29 November 2005. The Republika Srpska was ordered to pay approximately BAM 140,000,000 in total plus default interest. Their enforcement (apart from legal costs and associated default interest which have recently been paid) has been suspended since 28 May 2002 pursuant to the Postponement of Enforcement Act 2002 [4], the Temporary Postponement of Enforcement Act 2003 [5] and the Domestic Debt Act 2004 [6]. In accordance with the settlement plan [7], principal debt and associated default interest is to be paid in ten annual instalments between 2014 and 2023. Meanwhile, on 30 June 2008 government bonds were issued to all holders of such judgments in the amount of their principal claims and default interest accrued hitherto (default interest no longer accrues as of that date). The bonds earn interest at an annual rate of 1.5%. Those who are unable or unwilling to wait until 2023 may sell their bonds on the Stock Exchange (their current price is around 45% of their nominal value). As from 12 May 2009, the bonds may also be used to pay direct taxes accrued by 31 December 2007.

While the Human Rights Commission and the Constitutional Court of Bosnia and Herzegovina initially considered this solution to be incompatible with Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention (see decision CH/00/3615 of the Human Rights Commission of 9 November 2005 and decision AP 774/04 of the Constitutional Court of 20 December 2005), they decided that the matter had been resolved following amendments to the Domestic Debt Act 2004 (see decision CH/01/7197 of the Human Rights Commission of 3 July 2006 and a letter of 17 November 2008 sent by the Constitutional Court to the appellant in the case AP 505/06). The amendments concerned, among other things, the time-frame for the enforcement of these judgments and the payment of default interest and legal costs awarded therein. Following a decision of the Constitutional Court of the Republika Srpska of 15 January 2009, the Domestic Debt Act 2004 has undergone further amendments.

12. According to the Default Interest Rate Act 2001 [8], default interest cannot exceed principal debt. It is calculated on the basis of the official retail price growth rate plus another 0.05% daily (which corresponds to an annual rate of 18.25%).

THE LAW

13. The applicants complained of the non-enforcement of the final domestic judgments indicated in paragraph 6 above. They relied on Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention.

Article 6, in so far as relevant, provides:

“In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law.”

Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention reads as follows:

“Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.

The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties.”

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1 TO THE CONVENTION

A. Admissibility

14. The Court notes that the applications are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention and that they are not inadmissible on any other grounds. They must therefore be declared admissible. In accordance with the decision to apply Article 29 § 3 of the Convention (see paragraph 4 above), the Court will immediately consider the merits of the applications.

The Court further considers that it is appropriate to join the applications pursuant to Rule 42 of the Rules of Court.

B. Merits

15. The present case is similar – although not identical – to Jeličić v. Bosnia and Herzegovina, no. 41183/02, ECHR 2006‑XII, in which the Court found a breach of Article 6 and Article 1 of Protocol No. 1. It concerns, as Jeličić did, the statutory suspension of the enforcement of an entire category of final judgments on account of the size of public debt arising from these judgments. While the applicants invited the Court to apply the Jeličić jurisprudence to their case, the Government sought to distinguish the two cases on the following grounds.

First, the Government maintained that there were considerably more domestic judgments ordering the payment of compensation for war damage (under consideration in the present case) than those ordering the release of “old” foreign-currency savings (under consideration in Jeličić). The Court notes, however, that the size of public debt seemingly arising from these two categories of judgments is similar (see Pejaković and Others v. Bosnia and Herzegovina, nos. 337/04 et al., §§ 26-27, 18 December 2007).

Secondly, the Government submitted that many people fell under the general compensation scheme, described in paragraph 10 above, and that it would be unacceptable to treat them differently from those with final judgments in their favour. The Court disagrees. While a situation where a significant number of war-related civil claims are pending may call for their replacement by a general compensation scheme (see, by analogy, Poznanski and Others v. Germany (dec.), no. 25101/05, 3 July 2007), this is of no relevance to the obligation of the respondent State to enforce judgments which became final before the creation of such a scheme.

The Court therefore does not see any reason to depart from the Jeličić jurisprudence. Since the final judgments under consideration in the present case have not yet been fully enforced and the situation has already lasted more than four years, there has been a breach of Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention.

II. APPLICATION OF ARTICLES 46 AND 41 OF THE CONVENTION

A. Article 46 of the Convention

16. Article 46 of the Convention provides:

“1. The High Contracting Parties undertake to abide by the final judgment of the Court in any case to which they are parties.

2. The final judgment of the Court shall be transmitted to the Committee of Ministers, which shall supervise its execution.”

17. The violation which the Court has found in the present case affects many people (see paragraph 11 above). There are already more than one hundred similar applications pending before the Court. Therefore, before examining the applicants' individual claims for just satisfaction under Article 41 of the Convention, the Court wishes to consider what consequences may be drawn for the respondent State from Article 46 of the Convention. It reiterates that by virtue of Article 46 the High Contracting Parties have undertaken to abide by the final judgments of the Court in any case to which they are parties, execution being supervised by the Committee of Ministers of the Council of Europe. It follows that a judgment in which the Court finds a breach imposes on the respondent State a legal obligation not just to pay those concerned the sums awarded by way of just satisfaction under Article 41, but also to implement, under the supervision of the Committee of Ministers, appropriate general and/or individual measures. Such measures must also be taken in respect of other persons in the applicants' position, notably by solving the problems that have led to the Court's findings (see Karanović v. Bosnia and Herzegovina, no. 39462/03, § 28, 20 November 2007 and the authorities cited therein).

18. As regards the similar applications lodged with the Court before the delivery of the present judgment, which will be communicated shortly to the Government under Rule 54 § 2 (b) of the Rules of the Court, the Court considers that the respondent State must grant adequate and sufficient redress to all applicants. Such redress may be achieved throughad hoc solutions such as friendly settlements with the applicants or unilateral remedial offers in line with the Convention requirements and, notably, in accordance with the criteria set out in paragraphs 20 and 21 below (see Burdov v. Russia (no. 2), no. 33509/04, § 145, ECHR 2009‑...).

B. Article 41 of the Convention

19. Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

1. Damage

20. In respect of pecuniary damage, the applicants sought the payment of the outstanding judgment debt. The Court reiterates that the most appropriate form of redress in non-enforcement cases is indeed to ensure full enforcement of the domestic judgments in question (see Jeličić, cited above, § 53, and Pejaković and Others, cited above, § 31). This principle equally applies to the present case.

21. The applicants further claimed BAM 3,000 each in respect of non-pecuniary damage. The Government considered the amount claimed to be excessive. The Court accepts that the applicants suffered distress, anxiety and frustration as a result of the respondent State's failure to fully enforce final domestic judgments in their favour. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, it awards EUR 1,500 per application (and not per applicant as claimed by the applicants) plus any tax that may be chargeable.

2. Costs and expenses

22. The applicants did not submit a claim for costs and expenses.

3. Default interest

23. The Court considers it appropriate that the default interest should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY

1. Decides to join the applications;

2. Declares the applications admissible;

3. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;

4. Holds that there has been a violation of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;

5. Holds

(a) that the respondent State is to secure enforcement of the domestic judgments under consideration in the present case and, in addition, pay the applicants, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 1,500 (one thousand five hundred euros) per application, plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage, to be converted into convertible marks at the rate applicable at the date of settlement;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

6. Dismisses the remainder of the applicants' claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 10 November 2009, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

Lawrence Early Nicolas Bratza
Registrar President

[1]1. Bosnia and Herzegovina consists of two entities (the Federation of Bosnia and Herzegovina and the Republika Srpska) and a district (the Brčko District).

[2]2. The convertible mark (BAM) uses the same fixed exchange rate to the euro (EUR) that the German mark (DEM) has (EUR 1 = BAM 1.95583).

[3]1. Zakon o ostvarivanju prava na naknadu materijalne i nematerijalne štete nastale u periodu ratnih dejstava od 20. maja 1992. do 19. juna 1996. godine, published in Official Gazette of the Republika Srpska no.103/05 of 21 November 2005, amendments published in Official Gazette nos. 1/09 of 5 January 2009 and 49/09 of 3 July 2009.

[4]2. Zakon o odlaganju od izvršenja sudskih odluka na teret sredstava budžeta Republike Srpske po osnovu isplate naknade materijalne i nematerijalne štete nastale uslijed ratnih dejstava i po osnovu isplate stare devizne štednje, published in Official Gazette of the Republika Srpska no. 25/02 of 20 May 2002, amendments published in Official Gazette no. 51/03 of 1 July 2003.

[5]3. Zakon o privremenom odlaganju od izvršenja potraživanja iz budžeta Republike Srpske, published in Official Gazette of the Republika Srpska no. 110/03 of 20 December 2003, amendments published in Official Gazette no. 63/04 of 29 June 2004.

[6]4. Zakon o utvrđivanju i načinu izmirenja unutrašnjeg duga Republike Srpske, published in Official Gazette of the Republika Srpska no. 63/04 of 15 July 2004, amendments published in Official Gazette nos. 47/06of 11 May 2006, 68/07 of 1 August 2007, 17/08 of 26 February 2008, 64/08 of 11 July 2008 and 34/09 of 4 May 2009.

[7]5. Odluka o emisiji obveznica Republike Srpske za izmirenje obaveza po osnovu materijalne i nematerijalne štete nastale u periodu ratnih dejstava od 20. maja 1992. do 19. juna 1996. godine, published in Official Gazette of the Republika Srpska no. 62/08 of 7 July 2008.

[8]1. Zakon o visini stope zatezne kamate, published in Official Gazette of the Republika Srpska no. 19/01 of 11 May 2001, amendments published in Official Gazette nos. 52/06 of 17 May 2006 and 103/08 of 4 November 2008.

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 6 | DIC | Bochan protiv Ukrajine br.2

Bočan protiv Ukrajine interesantna je jer podnositeljka ima pravo da "žalbu u svetlu vanrednih okolnosti" koja predstavlja posebni vanredni pravni lek u ukrajinskom pravu. Međutim, Vrhovni sud Ukrajine odbio je dati zahtev podnositeljke a svoju odluku obrazložio je na način koji nije u skladu sa zaključcima iz ranije presude Evropskog suda.

Ovime je ona onemogućena da koristi pravni lek raspoloživ u domaćem pravu, čime je povređeno pravo na pravično suđenje.

Član 6 | DIC | Cvetković protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.04.2008. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Leskovcu, Gž. 860/07 od 26.04.2007, doneo rešenje kojim se ukida presuda Okružnog suda u Leskovcu i predmet vraća na drugostepeno odlučivanje o žalbama parničnih stranaka.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Erkapić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Kzz 1212/2018 od 14.11.2018. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Marka Ristića - advokata Aleksandra Milićevića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine okrivlјeni M.R. oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavlјanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 3 godine i 2 meseca, te mu je opozvana uslovna osuda izrečena presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu Spk.br.121/17 od 11.10.2017. godine i uzeta kao utvrđena kazna zatvora u trajanju od 8 meseci, pa je okrivlјeni osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i 6 (šest) meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno na zadržavanju i u pritvoru počev od 10.11.2017. godine do 19.04.2018. godine. Istom presudom prema okrivlјenom je izrečena mera bezbednosti oduzimanje predmeta i to opojne droge kanabis u neto iznosu od 421,02 grama. Okrivlјeni je obavezan da plati troškove krivičnog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara i sudski paušal u iznosu od 20.000,00 dinara, a sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Beogradu, okrivlјenog i njegovog branioca - advokata Aleksandra Milićevića, pa je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Filips protiv Ujedinjenog Kraljevstva

Presuda je povezana sa presudom Kzz 1211/2018 od 28.11.2018. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Ž.N., podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, te na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, dok se isti zahtev u ostalom delu odbacuje.

Presudom Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, okrivlјeni je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi člana 30. KZ i krivičnog dela nedozvolјena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ, pa pošto su mu primenom odredaba članova 56. i 57. KZ prethodno utvrđene pojedinačne kazne za svako od izvršenih krivičnih dela, i to za krivično delo iz člana 113. u vezi člana 30. KZ kazna zatvora u trajanju od tri godine, a za krivično delo iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ kazna zatvora u trajanju od šest meseci, okrivlјeni je na osnovu člana 60. KZ osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od tri godine i tri meseca, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 09.11.2013. godine do 19.05.2014. godine. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivlјenog, a presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, potvrđena.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Jelena Krstić protiv Srbije

Odluka je povezana sa rešenjem Ržk 3/17 od 27.02.2017. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim odbacuju kao neosnovane žalbe branioca okr. M.K. radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku od 16.01.2017. god. i žalba branioca istog okr., pa se rešenje predsednika Višeg suda u Subotici R4K.3/16 od 19.01.2017.god. potvrđuje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Lepojić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž1 3533/2018 od 11.01.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se preinačuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br.1882/18 od 2.7.2018.godine, u stavu prvom izreke, pa se odbija, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilјe kojim je tražila da se obaveže tužena da tužilјi na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od februara 2013.godine do marta 2015.godine isplati novčane iznose po mesecima, sa zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.

U postupku žalbene kontrole ovaj sud je posebno imao u vidu stav izražen u praksi Evropskog suda za lјudska prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava predmet “Lepojić protiv Srbije”, predstavka broj 13909/05), da su sudovi obavezani da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i preteranu fleksibilnost koja bi učinila bezvrednim (ništavim, beznačajnim), proceduralne zahteve predviđene zakonom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Ljajić protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž rr 1/2018 od 22.02.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P rr 1 br.1/17 od 06.11.2017. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P rr 1.br.1/17 od 06.11.2017. godine, prvim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se naloži tuženoj da mu na ime naknade štete isplati iznos od 338.431.379,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 05.11.2010. godine do isplate. Drugim stavom izreke naloženo je tužiocu da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 46.000,oo dinara.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Maširević protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.10.2007. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 967/2004 od 24.02.2005, doneo rešenje kojim se kao odbacije kao nedozvoljena revizija izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu i dopunske presude od 25.04.2007. godine.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Milovanović protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju presude Gž 2334/2018 od 27.04.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 12479/14 od 30.01.2017. godine u stavu prvom izreke i u delu stava drugog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca "AA" da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 8.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i u ovom delu žalbe tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde i tužioca "AA" odbijaju, kao neosnovane, a presuda se preinačava u preostalom delu stava drugog izreke tako što se obavezuje tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu "AA" na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 1.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate u roku od 15 dana od dostavlјanja otpravka presude.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Nuhović i Kurtanović protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 23/2016 od 13.09.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, u postupku radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku predlagača K.G.-Dž. iz S., kojim se utvrđuje da je predlagaču K.G.-Dž. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Somboru P. 506/11.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3100/2019 od 18.09.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3400/18 od 29.03.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3042/2019 od 25.10.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3007/18 od 28.02.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju rešenja Gž 1249/2013 od 22.04.2013. godine Apelacionog suda u Kragujevcu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Kruševcu, Sudske jedinice u Brusu II-11 P. br. 1466/2012 od 30. januara 2013. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Simić protiv Srbije

Presuda je citirana u rešenju R4r 8/2016 od 22.02.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču P.D. iz P. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Rumi pod. posl. br. 6P1. 153/2013. i nalaže se Osnovnom sudu u Rumi da preduzme odgovarajuće mere da se parnični postupak po tužbi predlagača u predmetu 6P1. 153/2013 okonča u najkraćem roku.

U konkretnom slučaju po oceni ovog suda neažurno postupanje prvostepenog suda propuštanjem da zakaže pripremno ročište u zakonom propisanom roku iz čl. 301. st. 1. ZPP-a (održano nakon 1 godine i 7 meseci od odgovora na tužbu) i u dalјnjem propuštanje zakazivanja ročišta za glavnu javnu raspravu u roku od 30 dana od dana održavanja pripremnog ročišta (održano nakon 4 meseca), sa ročištima na kojima nije izveden nijedan dokaz niti je odlučeno o dokaznim predlozima stranaka protivno članu 315. ZPP-a, uz odlaganje dva ročišta, kao i nepoštovanje utvrđenog vremenskog okvira i odlučivanja koja će dokazna sredstva da izvede na glavnoj raspravi primenom člana 308. stav 3. ZPP-a, isklјučivi su razlog za dugotrajnost postupka po oceni ovog suda, pa i u situaciji kada postupak traje kraće od tri godine a nije doneta prvostepena presuda u konkretnom slučaju dve godine i šest meseci postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku. Naime, u konkretnom slučaju u pitanju je spor iz radnog odnosa radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu koji je po svojoj prirodi hitan i od egzistencijalnog značaja za tužioca, pa iako je u pitanju relativno složen postupak koji traži izvođenje odgovarajućih dokaza izloženo neažurno postupanje suda bez opravdanih razloga i doprinosa predlagača dugotrajnosti postupka protivno zakonom utvrđenim rokovima vodi povredi prava na koju osnovano ukazuje predlagač.

Prilikom zauzimanja ovakvog stava ovaj sud je cenio i praksu Evropskog suda za lјudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaklјučka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (presuda Evropskog suda za lјudska prava Proszak protiv Polјske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), ovaj Apelacioni sud je ocenio da se opisano postupanje prvostepenog suda u periodu od tužbe do podnošenja zahteva predlagača može smatrati neefikasnim i nedelotvornim, budući da je sud u toku celokupnog trajanja označenog dela postupka nije preduzimao radnje u cilјu raspravlјanja spornih činjenica i okončanja spora. Isti stav iskazan je i u Ustavnoj odluci br. Už-1971/2015 od 11.06.2015. godine.

Na potvrdu ovog stava ukazuje kako praksa suda u Strazburu (Čižiškova protiv Srbije od 19.01.2010. godine, Simić protiv Srbije od 24.11.2009. godine, Stanković protiv Srbije od 16.12.2008. godine), tako i praksa Ustavnog suda RS u većem broju svojih odluka (Už-779/2011 od 10.07.2013. godine, Už-2205/2013 od 18.06.2013. godine i Už-1838/2013 od 11.06.2015. godine).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev1 28/2013 od 19.04.2013. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se usvaja revizija tužilaca, pa se ukida presuda Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine i predmet ustupa Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Prvi opštinski sud u Beogradu, delimičnom presudom P 8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke, obavezao je tuženu da plati tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE, po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine, pa do isplate. U stavu drugom izreke, konstatovao je, da će o zahtevu za naknadu materijalne štete, izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG, kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno naknadno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke, oslobodio je tužioce obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, pa isti padaju na teret budžetskih sredstava suda.
Okružni sud u Beogradu, presudom Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačio je delimičnu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P 8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, kojim su tražili da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE plati po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, počev od 03.10.2007. godine pa do konačne isplate. Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud, presudom Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine, odbio je kao neosnovanu reviziju tužilaca, izjavlјenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine. Ustavni sud Srbije, odlukom Už 2786/2010 od 28.06.2012. godine, stavom prvim izreke, usvojio je ustavnu žalbu AA, BB, VV, GG i DD, izjavlјenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine i utvrdio da su podnosiocima ustavne žalbe povređena prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 1540/2010 od 10.03.2010. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovana revizija tužilaca izjavlјena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke je obavezana tužena da tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa isplati svakom tužiocu po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine do isplate. Stavom drugim izreke konstatovano je da će po zahtevu za naknadu materijalne štete u vidu izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke tužioci su oslobođeni od obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, koji padaju na teret budžetskih sredstava suda. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačena je delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE isplati svakom po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od 03.10.2007. godine do konačne isplate, kao neosnovan.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, roditelјi tužilaca ĐĐ i EE su pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Đakovici od 15.09.2006. godine proglašeni umrlim 11.06.1999. godine, kada su bili oteti iz kuće u selu ..., na području AP Kosova i Metohije. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud preinačenjem prvostepene presude primenio materijalno pravo, kada je tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog smrti roditelјa, odbio.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković protiv Srbije

Član 6 | DIC | Vidas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3108/2019 od 25.10.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine i odbijaju se zahtevi stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena da isplati tužiocu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda, sada Osnovnog suda u Vranju I 234/17 novčane iznose navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na dosuđeni iznos troškova izvršnog postupka plati zakonsku zateznu kamatu. Presudom Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Y protiv Slovenije

Presuda je povezana sa rešenjem R4k br. 18/15 od 17.06.2015. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija zahtev predlagača K.B. iz B.P. za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Loznici kao neosnovan.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde.

Presuda je međutim značajnija u pogledu pravnog stava koji se odnosi na ispitivanje svedoka, budući da je maloletna osoba agresivno ispitivana od strane optuženog čime je sekundarno viktimizovana.

Član 6 | DIC | Živaljević protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2108/18 od 09.08.2018. Apelacionog suda u Nišu, kojim se odbija žalba tuženog Grada Niša i potvrđuje presuda Višeg suda u Nišu 6P 1566/17 od 30.11.2017. godine u stavu prvom i drugom izreke i presuda ukida u trećem stavu i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u ovom delu.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Ališić i drugi protiv Bosne i Hecegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije

U rešenju broj Rž St 818/21 20.04.2021. Privredni apelacioni sud doneo je odluku da usvoji žalbu predlagača AA i preinači rešenje Privrednog suda u Beogradu R4 St 37/2021 od 11.02.2021. godine, kojim je odbijen prigovor predlagača da se utvrdi da je u stečajnom postupku, koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu pod posl. br. St 118/20 (St 57/10), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Stečajni dužnik je podneo dve prijave potraživanja u likvidacionom postupku poslovne jedinice „Beogradske banke“ BB IBU Nicosia, Cyprus, i to prijavu St 818/21 potraživanja po osnovu otkupa jugoslovenskih refinansiranih dugova u nominalnom iznosu od 7.838.286,73 USD i zajedničku prijavu potraživanja sa Univerzitetom Beograd po osnovu deponovanih sredstava japanske institucije Fonda Sasakawa.

Po predstavci broj 60642/08 u predmetu Ališić i drugi doneta je presuda Evropskog suda za lјudska prava kojom je Republici Srbiji naloženo da preduzme sve mere, uklјučujući i zakonske izmene, kako bi štediše bivših republika SFRJ mogle da povrate staru deviznu štednju pod istim uslovima kao i građani Republike Srbije. Privredni apelacioni sud je u svom rešenju naveo ovu presudu Evropskog suda.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | Bojan Ikić | Bibić protiv Hrvatske

U presudi Upravnog suda br. 12 U 16603/19 od 3.3.2020. godine, kojom se tužba uvažava i poništava rešenje Poverenika za informacije od javnog značaja, tužilac se poziva upravo na ovu odluku. Tužilac je osporio zakonitost rešenja tuženog organa i to u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu troškova sastava žalbe povodom koje je doneto osporeno rešenje.\r\n\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde

Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž 1016/2017 od 04.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 132/14 od 04.10.2016. kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu kao rehabilitaciono obeštećenje isplati određene iznose na ime obavlјenog a neisplaćenog rada u redovno radno vreme, izgublјene zarade – plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u visini plate pre i posle štetnog događaja i drugih troškova, kao i novčane naknade za duševni bol.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž 2285/19 od 19.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbijaju kao neosnovane žalbe tuženih BB1 i BB2 i tužioca i potvrđuje presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 5682/17 od 30.11.2018. godine, ukida se odluka o troškovima postupka iz petog stava predmetne presude i odbacuje se kao nedozvolјena žalba tužene BB pomenute presude. Pomenutom presudom dozvolјeno je preinačenje tužbe iz podnesla tužioca, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezane tužene BB1 i BB2 da tužiocu predaju u sudržavinu porodičnu stambenu zgradu aa, a kao neosnova odbijen tužbeni zahetv tužioca u delu u kome traži iselјenje tužene BB iz porodične stambene zgrade.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 5528/2018 od 12.07.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužioca izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor apsolutne nenadležnosti suda. Stavom drugim izreke, dozvolјeno je preinačenje tužbe kao u podnesku od 14.03.2016. godine. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime neisplaćenih penzija, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati iznos od 540.765,43 dinara i to pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog iznosa pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose razlike od iznosa dosuđenih stavom trećim izreke do traženih iznosa, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa razlike, pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 15.07.1998. godine do 31.03.2011. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 245.164,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova postupka počev od dana presuđenja do izvršnosti.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, u stavovima prvom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom i sedmom izreke prvostepene presude. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda je povezana sa više presuda Upravnog suda kojima se poništavaju rešenja Republičkog Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, i predmeti vraćaju na ponovno odlučivanje.\r\nU predmetu II-2 U. 10340/19, od 29.9.2022. godine, žalba je izjavljena protiv rešenja Fonda PIO, službe Direkcije u Prištini, kojim je odbijen njegov zahtev za uspostavljanje isplate invalidske penzije. U tužbi podnetoj Upravnom sudu 25.06.2019. godine, tužilac osporava zakonitost rešenja tuženog organa, zbog povrede pravila postupka, nepotpuno i netačno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Između ostalog ukazuje na presudu Evropskog suda za lјudska prava – Grudić protiv Srbije, predstavka br. 31925/08 od 17.04.2012. godine, da mu je penzija koju je uredno primao bez ikakvog zakonskog osnova i bez donošenja odluke obustavlјena. Sa ovih i ostalih razloga bliže nevedenim u tužbi predlaže da Sud uvaži tužbu, poništi osporeno rešenje i dozvoli tužiocu uspostavlјanje isplate penzije ili da predmet vrati tuženom organu na ponovno odlučivanje.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž 4378/2018 od 04.07. 2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe AA u parnici protiv Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P broj 2370/15 od 07.03.2018. godine u stavu trećem izreke presude, dok se presuda u u stavu drugom i četvrtom izreke ukida i predmet u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog RF PIO Filijala Peć od 27.10.1993. godine, tužilјi je priznato pravo na najniži iznos porodične penzije počev od 01.06.1992. godine. Tužilјi je penzija isplaćivana do 01.07.1999. godine, nakon čega joj tuženi više ne isplaćuje penziju. Nalazom i mišlјenjem sudskog veštaka je utvrđen ukupan iznos neisplaćenih penzija za period od 01. juna 1999. godine do penzije za mart 2017. godine u punom mesečnom iznosu bez umanjenja, jer podataka o eventualno izvršenim isplatama penzije tužilјi u spornom periodu od 01.06.1999. godine zaklјučno sa penzijom za mart 2017. godine u spisu nema. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, ceneći istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, pravilno zaklјučio da je zahtev tužilјe za isplatu penzija za period počev od juna 1999. godine zaklјučno sa decembrom 2011. godine zastareo. Ovo stoga što je isplata penzija tužilјi uskraćena protivno odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pa je tako tuženi naneo štetu za koju odgovara u smislu člana 172 Zakona o obligacionim odnosima. Naknada tako prouzrokovane štete zastareva sukcesivno tako da od dospelosti svakog mesečnog obroka penzije teče subjektivni rok zastarelosti potraživanja propisan odredbom člana 376 Zakona o obligacionim odnosima. Kako je tužba podneta dana 13.02.2015. godine, to su zastarela sva potraživanja neisplaćenih penzija tužilјe zaklјučno sa isplatom penzija za mesec decembar 2011. godine, zbog čega je u ovom delu zahtev tužilјe neosnovan, kako je to pravilno prvostepeni sud našao.

Prilikom odlučivanja prvostepeni sud je imao u vidu i pravno shvatanje izraženo u presudi Evropskog suda za lјudska prava u predmetu Grudić protiv Republike Srbije predstavka broj 3192/08 od 17.04.2012. godine, stav 2 tačka 77 do 83, ali da se navedenom presudom ESLjP kojom se nalaže državi rešenja tzv. “Kosovskih penzija” ne suspenduje primena pravila o zastarelosti potraživanja (rešenje VKS Rev. 862/15 od 24.02.2016. godine sentenca utvrđena na sednici Građanskog odelјenja 31.05.2016. godine).Ovo stoga što je trogodišnji rok zastarelosti pitanje koje nije postavlјeno u predmetu Grudić protiv Srbije, a navedeni rok je predviđen članom 376 ZOO i kao takav zakonit, a teži i legitimnom cilјu obezbeđenja pravne sigurnosti i zaštiti potencijalnih tuženih od zastarelosti potraživanja, koja bi mogla teško da se izvrše.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Kin-Stib i Majkić protiv Srbije

U presudi broj Pž 8224/16 od 20.06.2018. godine Privredni apelacioni sud doneo je odluku da se nastavlјa postupak u ovoj pravnoj stvari, prekinut rešenjem ovog suda Pž 7254/15 od 03.11.2016. godine, odbija žalba trećetuženog kao neosnovana i potvrđuju rešenja sadržana u stavu I i II izreke presude Privrednog suda u Beogradu 48 P 42/14 od 08.05.2015. godine, koja se preinačava u stavu 3 tako da se odbija zahtev tužioca „KIN STIB" S.p.r.l. 555 AV Caisse d Epagne, Kinshasa, DR Kongo kojim je tražio da se utvrdi da pravo tužioca da za obavlјanje dedelatnosti priređivanja igara na sreću koristi prostorije Hotela „Kontinental“ u Beogradu u roku od pet godina od dana otvaranja igračnice, koje je pravnosnažno utvrđeno Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T-9/95 od 10.04.1996. godine, kao imovinsko pravo, postoji i posle zaklјučenja Ugovora o prodaji Hotela „Kontinental" u Beogradu od 29.04.2008. godine, overenog u Prvom opštinskim sudu u Beogradu pod Ov. br. 2221/08 od 29.04.2008. godine, a što su drugotuženi i trećetuženi dužni da priznaju i da trpe.

Presudom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, donete u predmetu ovde tužioca i gospodina AA, kao podnosilaca predstavke, protiv Republike Srbije, utvrđeno da je došlo do povrede čl.1. Protokola broj 1 u vezi sa delimičnim neizvršenjem arbitražne odluke-Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS 1914/96 od 07.06.2006. godine, dok je preostali deo predstavke proglašen nedopuštenim.

Presudom Evropskog suda za lјudska u predmetu Preduzeće „KIN STIB" i AA protiv Srbije od 20.04.2010. godine, koja je doneta po predstavci broj 12312/05 i koja je postala pravnosnažna dana 04.10.2011. godine utvrđeno da nije moguće izvršenje arbitražne odluke u delu kojim je obavezan drugotuženi da tužiocu dozvoli da predmetni kazino vrati u posed i da delotvorno obavlјa posao u periodu od 5 godina, odnosno pravo tužioca na uvođenje u posed, kao i na naknadu svih vidova štete, već je pravnosnažno odlučivano u postupku pred Evropskim sudom za lјudska prava i da je u pitanju presuđena stvar, a da je na osnovu člana 36 Zakona o igrama na sreću, tužiocu onemogućeno uvođenje u posed kazina u hotelu Kontinental ističući da tužilac nije dokazao da su ga tuženi drugog i trećeg reda lišili zakonite državine kazina Hotel Kontinental. Drugotuženi je osporio zahtev tužioca ističući prigovor nedostatka pasivne legitimacije, jer nije potpisnik ugovora o prodaji metodom javnog tendera, dok je trećetuženi takođe osporio zahtev tužioca u celini ističući da se nikada nijedna obaveza u bilo kom postupku koji je označen nije ticala trećetuženog i da trećetuženom arbitraža nije nametala nikakve obaveze, niti je trećetuženi univerzalni sukcesor ili pravni sledbenik drugotuženog koji još uvek postoji kao pravno lice, te da trećetuženi nije kupio privredno društvo drugotuženog, već samo njegovu imovinu, za iznos koji je uplaćen u korist drugotuženog. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno primenio Zakon o parničnom postupku, kada je dozvolio preinačenje tužbe rešenjem od 27.03.2015. godine.

U presudi se navodi da u odnosu na istaknuti prigovor presuđene stvari, takođe pravilno je prvostepeni sud primenio Zakon o parničnom postupku kada je isti odbio. Ovo stoga što je Odlukom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, u postupku tužioca i gospodina AA protiv Republike Srbije, utvrđeno je da je došlo do povrede prava tužioca i to delimičnim neizvršenjem Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS u Beogradu 1914/96 od 07.06.2006. godine. Navedenom Odlukom Evropskog suda nije odlučivano da li pravo tužioca iz navedenog izvršnog postupka postoji i nakon zaklјučenja Ugovora o prodaji između tuženih, kao ni da li je sa drugotuženog kao prodavca na trećetuženog kao kupca, prešla i obaveza da tužilac ostvari svoje imovinsko pravo utvrđeno pravnosnažnom Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T9/95 od 10.04.1996. godine, a što predstavlјa predmet spora u ovom postupku. Pravilno prvostepeni sud zaklјučuje da Evropski sud za lјudska prava nije rešavao pravni odnos između ovde tužioca i tuženih, pa stoga istaknuti prigovor presuđene stvari od strane prvotuženog, u smislu odredbi čl. 359. ZPP, nije osnovan.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Kostić protiv Srbije

Presuda se poziva u tužbi koju je tužilac podneo Upravnom sudu, a koja je odbijena presudom Upravnog suda 1U 1821/11 od 20.09.2013. godine. \r\nPredmet se tiče zaključka građevinskog inspektora Opštinske uprave Stari grad.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem R4r-16/16 od 20.07.2016., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija prigovor predlagača da se utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku Osnovnog suda u Novom Sadu posl. br. P1.2213/2014 i Apelacionog suda u Novom Sadu posl. br. Gž1.2548/15 i da se naloži sudiji izvestiocu da prouči predmet, iznese isti na sednicu veća, a veću da donese odluku po žalbi predlagača u tom sporu. Inicijalni predmet se odnosi na radni spor vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, posl. br. P1 2213/2014

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem Rž g 1/2017 od 27. 02. 2017., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača odbija kao neosnovana i potvrđuje rešenje Višeg suda u Novom Sadu R4p.21/2016 od 23.02.2016. godine, koje se odnosi na spor čiji je predmet zahtev za iselјenje i zahtev za naknadu štete.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 72/15 od 23.06.2015., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču S. B. iz R., povređeno prava na suđenje u razumnom roku, u postupku pred Osnovnim sudom u Rumi 2P.627/14 (ranije oznake P.163/10 Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici Sudska jedinica u Rumi).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lelas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Rev 530/2019 od 28.02.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se kao neosnovana odbija revizija tužene izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Vranju P 2845/16 od 15.01.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno da je zaklјučkom Vlade Republike Srbije broj 401-161/2008-1 od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija na osnovu mesta prebivališta tužioca kao ratnog vojnog rezerviste sa teritorije opštine koja nije navedena u označenom zaklјučku Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu koji se odnosi na potraživanje po osnovu naknade nematerijalne štete. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lelas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Gž1 6847/2012 od 03.04.2013. godine, Apelacionog suda u Beogradu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, u stavu petom izreke i predmet u tom delu vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da plati tužiocu razliku zarade za april, maj, jun 2008. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu prvom izreke, dok je stavom drugim izreke obavezana tužena da tužiocu plati na ime neisplaćenog regresa za 2008. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2009. godine do isplate, na ime neisplaćenog regresa za 2009. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2010. godine do isplate. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu neisplaćenu zaradu za januar, februar, mart i april 2011. godine u iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu trećem izreke. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu dnevnicu u iznosu od 3.932,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.01.2009. godine do isplate. Stavom petim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara. Stavom šestim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 74.852,00 dinara. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za regres za 2006 i 2007 godinu jer sporazum iz 2009 godine ne govori o regresu, pa je potraživanje zastarelo.

Protiv ove presude, u stavu petom izreke, žalbu je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaklјučio da tužbeni zahtev tužioca neosnovan u delu da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara neosnovan, jer je potraživanje tužioca u ovom delu zastarelo i isto nije obuhvaćeno sporazumom od 09.04.2009. godine. Žalba ukazuje da je zastupnik tuženog svojim obećanjem doveo do prolongiranja podnošenja tužbe. Za slučaj da je tužiocu zastupnik saopštio da će mu regres za 2006. i 2007. godinu biti isplaćen, tada bi se on pouzdao u dobroj veri u izjavu zastupnika, pa to ne bi moglo ostati bez uticaja na prekid zastarelosti, odnosno na odricanje od zastarelosti ako je rok istekao (presuda Evropskog suda za lјudska prava Lelas protiv Hrvatske).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Milosav Ilić protiv Srbije

Ova Odluka Evropskog suda veoma je važna s obzirom na veliki broj predstavki koje se odnose na devizne depozite položene kod Dafiment banke.

Evropski sud za lјudska prava je smatrao u skladu sa ranije donetom presudom Molnar Gabor protiv Srbije, da je predmetno zakonodavstvo (Zakon o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 59/98, 44/99 i 53/01; Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 36/02 i Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po ugovorima o deviznim depozitima građana oročenim kod Dafiment banke AD, Beograd, u likvidaciji......, Sl. list SRJ br. 36/02) kojim se ograničava mogućnost isplate položenih deviznih sredstava, u skladu sa članom 1. Protokola br. 1. odnosno da je postojao zakonit cilј kome je država težila, te da su preduzete mere bile u skladu sa ekonomskom situacijom, velikim brojem štediša i potrebom da se očuva likvidnost države.

Sud je cenio i činjenicu da je podnosilac predstavke preuzeo i određeni rizik time što je zaklјučio ugovor o štednji koji predviđa očigledno visoke kamate, te da se moglo očekivati da se ceo sistem uruši i onemogući mu da dobije uložena sredstva kao i inicijalno ugovorenu kamatu.

U pogledu Srpsko-moravske banke i nemogućnosti podnosioca predstavke da izvrši pravosnažnu presudu donetu 1994. godine, glavni argument države je bio da je predstavka nedopuštena ratione temporis imajući u vidu da su se sve relevantne činjenice desile mnogo pre stupanja Konvencije na snagu u odnosu na tuženu državu. Iako je Sud u mnogo presuda ranije donetih (npr. Aćimović protiv Hrvatske, Blečić protiv Hrvatske) smatrao potrebnim da razmotri argumentaciju koja se odnosi na vremensku nadležnost Suda, u predmetnom slučaju je zaklјučio da „čak i ako se pretpostavi da su pritužbe podnosioca predstavke dopuštene ratione temporis, Sud smatra da su u svakom slučaju nedopuštene ratione personae“s obzirom da predmetna Srpsko-moravska banka nikada nije bila „ovlašćena banka“ niti su ikada sredstva položena kod nje konvertovana u javni dug.

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Presudom broj GŽ-1265/20 od 27.05.2021. godine Apelacioni sud u Kragujevcu odbio je kao neosnovanu žalbu tuženog Stečajna masa „ĐĐ“ DD … i potvrdio presudu Osnovnog suda u Čačku 1P.br.1356/18 od 16.12.2019. godine

U svojoj presudi Apelacioni sud u Kragujevcu se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna na javnoj stranici Apelacionog suda u Kragujevcu ovde

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Presudom broj PŽ 6322/18 od 12.12.2018. godine Privredni apelacioni sud odbio je kao neosnovane žalbe tužioca i potvrtio presudau Privrednog suda u Beogradu P 6123/16 od 24.09.2018. godine, ispravlјenu rešenjem P 6123/16 od 24.10.2018. godine i dopunskim rešenjem istog suda P 6123/16 od 14.11.2018. godine.

U svojoj presudi Privredni apelacioni sud se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Rešenjem broj PŽ 6086/19 21.11.2019. godine Privredni apelacioni sud ukinuo je rešenje Privrednog suda u Somboru P Br. 169/18 od 03.10.2019.godine i predmet vratio prvostepenom sudu na dalјi postupak i odlučivanje.

Protiv navedenog rešenja, žalbu je blagovremeno izjavio tuženi –protivtužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, ukazujući na stav Vrhovnog suda Srbije iz 2004. godine, prema kome se Aneks G - Sporazuma o sukcesiji treba direktno primeniti, kao sastavni deo pravnog sistema Republike Srbije, a što je potvrđeno i u odluci Privrednog apelacionog suda PŽ Br. 4222/12 od 03.03.2016. godine. Zaklјučenje bilateralnog sporazuma u skladu sa Aneksom G - Sporazuma o sukcesiji nije neophodno. Takođe ni odluka Evropskog suda za lјudska prava, doneta po prestavci Privrednog društva „MLADOST TURIST“ AD, ne može biti razlog za prekid postupka. U smislu žalbenih navoda, predloženo je da se pobijano rešenje ukine i predmet vrati na ponovni postupak.

Prvostepeni sud, polazeći od Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesiji, člana 2. Priloga - G Sporazuma i člana 4. istog akta, zaklјučuje da ima mesta prekidu obe parnice. Kako takav ili sličan sporazum do sada nije zaklјučen između država sukcesora, odnosno Republike Hrvatske i Republike Srbije, prvostepeni sud dalјe zaklјučuje da bez zaklјučenja dodatnog sporazuma koji bi konkretizovao njegove odredbe je bilo nužno prekinuti postupak, dok države sukcesori ne postupe u skladu sa članom 4. Priloga G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Na takav stav navodi prvostepeni sud da ukazuje i odluka Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, doneta po zahtevu br. 73035/14 koji je uputio „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, a u kojoj Evropski sud za lјudska prava podržava stav Republike Hrvatske o nemogućnosti neposredne primene Sporazuma o pitanjima sukcesije, bez zaklјučenja bilateralnog sporazuma ili drugih mera radi implementacije sporazuma, koji bi omogućio primenu člana 2. Aneksa G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Prvostepeni sud se u pobijanoj odluci poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, po predstavci „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, te s tim u vezi treba istaći da je nakon donošenja navedene presude Evropskog suda za lјudska prava, došlo do promene sudske prakse u Republici Srbiji.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Nešić protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2609/18/2018 od 13.12.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Osnovnog sua u Lazarevcu P 707/15 od 07.02.2018. godine u stavu prvom, delu stava trećeg koji je izvršeno prebijanje potraživanja i obavezana tužena da tužilјama isplati presudom određeniiznos, u parnici tužilaca AA1 do AA3,protiv tužene Gradske opštine Lazarevac, radi naknade štete.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Tehnogradnja DOO protiv Srbije

Presuda je navedena u presudi Gž 9376/2018 od 13.06.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 12.089.792,46 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.07.2015. godine do isplate.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku tužilac je dana 31.03.2014. godine, zaklјučio ugovor o pružanju pravne pomoći i zastupanju sa HI "AA", kao vlastodavcem, na osnovu kog ugovora je tužilac kao punomoćnik preuzeo obavezu da pruža advokatske usluge vlastodavcu kroz pravne savete, konsultacije, zastupanja i odbrane pred sudovima i svim drugim organima vlasti, dok je se sa druge strane vlastodavac obavezao da tužiocu za to plaća paušalno mesečnu naknadu u iznosu od 2.000,00 evra neto uz uvećanje za visinu poreza na usluge u dinarskoj protivvrednosti po kursu važećem na dan plaćanja svakog 01-og do 10-og u mesecu za prethodni mesec, kao i da mu isplati iznos dosuđenih i naplaćenih troškova po svakom predmetu u iznosu koji vlastodavac realizuje uz umanjenje za iznos materijalnih troškova koje u toku postupka snosio sam vlastodavac i koji pripadaju vlastodavcu. Ugovor je zaklјučen na neodređeno vreme, sa početkom važenja od 01.04.2004. godine.

Vlastodavac po osnovu navedenog ugovora HI "AA", bilo je društveno preduzeće, a “AA1” d.o.o., bio je kupac 70% društvenog kapitala navedenog preduzeća, na osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javnog tendera koji je zaklјučen dana 13.01.2004. godine. Agencija za privatizaciju obavestila je preduzeće HI "AA" i “AA1” d.o.o., dopisom od 01.07.2005. godine, da se ugovor o prodaji društvenog kapitala javnim tenderom smatra raskinutim zbog neispunjenja istekom naknadno ostavlјenog roka, zbog čega je Agencija u skladu sa odredbom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, donela odluku o prenosu kapitala Preduzeća HI “AA”, Akcijskom fondu.

Tužilac AA, po osnovu ugovora o pružanju pravne pomoći i zastupanju, preduzimao je pružanje advokatskih usluga HI “AA” a.d., zaklјučno sa julom 2006. godine, ali kako mu naknada nije isplaćena, tužilac je pokrenuo parnični postupak koji je ončan donošenjem presude Osnovnog suda u Kruševcu P. br. 884/12 od 13.02.2014. godine, kojim je usvojen njegov zahtev i obavezan tuženi HI “AA” a.d., da tužiocu na ime duga isplati iznos od 4.914.652,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.08.2006. godine do isplate, kao i da mu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.064.834,00 dinara. Ova presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž.br. 3567/16 od 13.12.2016. godine.

Žalbeni navod tužioca da je ugovor o prodaji društvenog kapitala od 13.01.2004. godine, raskinut retroaktivnom primenom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, je osnovan, ali nije od uticaja na drugačiju odluku suda, s obzirom da je i član 41a Zakona o privatizaciji), koji je važio u vreme zaklјučenja ugovora, predviđao mogućnost raskida ugovora zbog neispunjenja (neplaćanje rate ugovorene cene u ugovorenom roku).

Suprotno žalbenim navodima tužioca, pravilno je prvostepeni sud prilikom donošenja odluke imao u vidu presudu Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 14.03.2017. godine u predmetu “Tehnogradnja” d.o.o., protiv Srbije (predstavka br. 35081/10 i 68117/13), kada je našao da činjenice koje je sud razmatrao u tom postupku, nisu identične činjenicama iznetim od strane tužioca u ovoj parnici, s obzirom da je u tom postupku sud našao da je došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije i člana 1 Protokola 1 u vezi sa neizvršavanjem pravnosnažnih odluka domaćih sudova, s obrazloženjem da preduzeće – dužnik nije moglo “istovremeno biti podvrgnuto stečajnom i izvršnom postupku”. Tužilac, prema sopstvenim navodima, nije ni pokretao izvršni postupak, niti je mogao da ga pokrene jer je vodio parnični postupak koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. br. 3567/16 od 13.12.2016. godine, pa se na njega navedena presuda i stav izražen u njoj ne može primeniti.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Yaylali protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gabrić protiv Hrvatske (9702/04) od 05.02.2009. koju je doneo Evropski sud za ljudska prava, u kontekstu jednakog sagledavanja srazmernosti izrečene sankcije.

Član P1-1 | DIC | Zarifa Skenderi protiv Srbije

Odluka se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine

Presuda je povezana sa presudom Gž 1864/19 od 20.06.2019. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Smederevu P broj 875/18 od 03.10.2018.godine u parnici tužilaca AA do AA2 protiv tuženog BB radi iselјenja.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine

Presuda je povezana sa presudom Gž 1838/10 od 17.02.2010. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe i potvrđuje presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilјa, Republika Srbije, Ministarstvo odbrane, tražila da se naloži tuženoj B.B. da deo dvorišne zgrade na katastarskoj parceli broj __ KO __, koji se nalazi u dnu dvorišta gledano sa ulice desno do stana koji je od tužilјe otkupio VV, ispražnjen od lica i stvari preda u državinu tužilјi, kao i zahtev tužilјe za naknadu troškova parničnog postupka.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Tematski povezani sadržaj u biblioteci Pravosudne akademije

Nastavni materijal

Pravo na imovinu kroz domaće propise i član 1 Protokola 1 uz EKLjP
Evropska konvencija o ljudskim pravima pravo na imovinu praksa ESLjP

Publikacije

Moja prava u izvršnom postupku
vodič izvršni postupak otvorena vrata pravosuđa postupak izvršenja
Član 1 Protokola br. 1 uz EKLjP: trajno/privremeno oduzimanje imovine
Evropska konvencija o ljudskim pravima međunarodni pravni standardi oduzimanje imevine proistekle iz krivičnog dela oduzimanje imovine pravo na imovinu praksa ESLjP

Tematski povezani sadržaj na CrossReference

presude

Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2444/2024 od 10.09.2024.
oduzimanje imovine pravo na imovinu eksproprijacija
Presuda Prekršajnog apelacionog suda 4-PRŽ br.17194/24 od 17.10.2024.
oduzimanje imovine pravo na imovinu carinski prekršaji