ПРЕСУДА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ЧЕТВРТИ ОДЈЕЛ
ПРЕДМЕТ ШОБОТА-ГАЈИЋ против БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
(Апликација бр. 27966/06)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР,
6. новембра 2007. године
Ова пресуда ће постати коначна у условима изложеним у члану 44 § 2 Конвенције. Пресуда може бити предмет редакцијских измјена.
У предмету Шобота-Гајић против Босне и Херцеговине, Европски суд за људска права (Четврти одјел), засједајући у вијећу у саставу:
1.CASADEVALL, предсједник
2. BONELLO,
3. PAVLOVSCHI,
4. GARLICKI,
5. MIJOVIĆ,
6. ŠIKUTA,
7. HIRVELA, судије
8. ARACI, замјеник регистрара Одјела,
Након вијећања затвореног за јавност, одржаног дана 9. октобра 2007. године, доноси сљедећу пресуду која је усвојена истог дана.
ПРОЦЕДУРА
Предмет је почео апликацијом (бр. 27966/06) против Босне и Херцеговине која је поднесена Суду у складу са чланом 34. Конвенције о заштити људских права и основних слобода (Конвенција) од држављанке Босне и Херцеговине, госпође Верице Шобота-Гајић (апликантица), дана 27. маја 2006. године.
Апликантицу је заступала гђа С. Никшић, адвокат из Градишке. Владу Босне и Херцеговине (Влада) заступале су гђа М. Мијић, агент, и гђа З. Ибрахимовић, замјеник агента.
Апликантица је навела да домаћи органи нису извршили своје позитивне обавезе и заштитили њена права по члану 8. Конвенције.
Дана 7. децембра 2006. године, предсједник Четвртог одјела Суда одлучио је да о апликацији обавијести Владу. У складу са прописима члана 29 § 3 Конвенције, одлучено је да се меритум и допустивост апликације истовремено испитају. Такође је одлучено да се апликацији да приоритет у складу са правилом 41. Правила Суда.
ЧИЊЕНИЦЕ
I - ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Апликантица је рођена 1964. године и живи у близини Градишке.
Дана маја 1992. године удала се за З.Г. Добили су двоје дјеце, кћерку рођену 1992. годиен (А) и сина рођеног 1994. године (Б).
Након једне наводне епизоде насиља у породици почетком 2001. године, апликантица је напустила свог мужа. Успјела је повести кћерку А, док је З.Г. задржао сина Б.
Дана 15. маја 2001. године апликантица је тражила од Центра за социјални рад у Градишци (Центар за социјални рад) да јој додијели старатељство над дјецом до доношења одлуке о покушају мирења. Центар није донио одлуку по овом захтјеву до 28 фебруара 2003. године (видјети параграф 11 даље у тексту).
Дана 30. маја 2002. године апликантица је покренула поступак пред првостепеним судом у Градишци тражећи развод брака и старатељство над дјецом. Дана 23. децембра затражила је одређивање привремених мјера у погледу старатељства, али није добила никакав одговор у том смислу.
У пресуди од 19. фебруара 2003. године првостепени суд у Градишци донио је одлуку о разводу брака и додијелио апликантици старатељство над А и Б. З.Г. се жалио на пресуду.
Дана 28. фебруара 2003. године Центар за социјални рад додијелио је апликантици привремено старатељство над А и Б до правоснажности пресуде од 19. фебруара 2003. године. Центар се позивао на члан 91(1) Породичног закона из 1979. године који није више на снази (видјети параграф 40 ниже у тексту). Одлука је одмах постала извршна.
Дана 12. марта 2003. године апликантица је покренула извршни поступак у вези са одлуком од 28. фебруара 2003. године. Дана 18. марта 2003. године Центар за социјални рад прослиједио је одлуку Одјељењу за општу управу (други општински орган) ради извршења. Након дуготрајне кореспонденције са Центром за социјални рад и првобитног одбијања да изврши одлуку, Одјељење за општу управу је 30. јула 2003. године пристало да изврши одлуку.
Дана 28. априла 2003. године апликантица је поднијела пријаву Дому за људска права, домаћем тијелу за људска права (предмет бр. ЦХ/03/14055).
Дана 18. августа и 26. септембра 2003. године Одјељење за општу управу имало је два неуспјела покушаја извршења одлуке од 28. фебруара 2003. године.
Дана новембра 2003. године Дом за људска права утврдио је повреду члана 8. Европске конвенције о људским правима. Релевантни дио одлуке гласи:
„64. Дом закључује у овим околностима да поступак није испунио критеријуме брзине и дјелотворности који се захтијевају чланом 8. Конвенције да би се осигурало право подноситељице пријаве на поштовање њеног породичног живота. Дом наглашава да је са овог гледишта битно, ако треба поштовати породични живот родитеља и дјеце, да расположиви правни лијекови и систем за њихово спровођење треба да буду јасно утврђени законом, да органи који су укључени буду прописно упућени у закон и треба да избјегавају прекомјерно одгађање а нарочито да брзо поступају са жалбама и другим захтјевима који им се подносе, те да поштују важеће временске рокове. Посебно је неприхватљиво да породични живот треба да буде угрожен због спорова међу службама око управне надлежности, као што се овдје десило.
...
69. Будући да су права подноситељице пријаве повријеђена inter alia чињеницом да одлука Центра за социјални рад којом јој се дјеца привремено повјеравају још није извршена, Дом сматра одговарајућим да туженој страни нареди да предузме све потребне кораке како би извршила одлуку Центра за социјални рад што прије, а у сваком случају најкасније до 5. јануара 2004. године.“
У диспозитиву одлуке наложено је Републици Српској „да предузме све мјере преко својих органа ради хитног извршења одлуке Центра за социјални рад, а најкасније до 5. јануара 2004. године, као и да апликантици до 5. јануара 2004. године исплати 2.500 КМ (једнако 1.280 евра) као накнаду за нематеријалну штету“. Одлука је прочитана на јавној расправи одржаној 5. децембра 2003. године. Пошто је одлуку донијело вијеће у пуном саставу, одлука је ступила на снагу одмах.
Дана 18. децембра 2003. године Одјељење за општу управу предало је апликантици сина Б. Наредног дана З.Г. је отео Б.
Дана 22. децембра 2003. године апликантица је тражила од Одјељења за општу управу да поново изврши одлуку од 28. фебруара 2003. Истог дана поднијела је кривичну пријаву против З.Г.
Дана 16. јануара 2004. године Одјељење за општу управу закључило је да је одлука од фебруара 2003. године извршена и окончало је извршни поступак. Дана 17. марта 2004. године надлежно министарство је потврдило првостепену одлуку од 16. јануара 2004. године. Чини се да Врховни суд Републике Српске још није испитао захтјев за судско преиспитивање који је доставила апликантица.
Дана 12. марта 2004. године Република Српска је исплатила накнаде које је досудио Дом за људска права.
Дана 23. априла 2004. године надлежни јавни тужилац је, пошто је установио да има довољно доказа да је З.Г. извршио отмицу дјетета, поднио првостепеном суду у Градишци оптужницу на потврђивање. Дана 20. маја 2004. године првостепени суд у Градишци потврдио је оптужницу. Након првобитног појављивања З.Г. нису више предузимани никакви кораци до смрти З.Г., 14. јануара 2006.
Дана 7. септембра 2004. године ступила је на снагу пресуда од 19. фебруара 2003. године коју је потврдио Окружни суд у Бањалуци. Тиме је престала да важи привремена одлука од 28. фебруара 2003. године.
Дана 14. јануара 2006. године З.Г. је умро. Б је остао са Д.Б., својом баком по очевој линији.
Дана 16. јануара 2006. године апликантица се поново обратила Центру за социјални рад тражећи назад Б.
Дана 1. фебруара 2006. године Б се противио враћању апликантици и Центар за социјални рад је одлучио да не користи мјере принуде.
Дана 27. фебруара 2006. године Центар за социјални рад доноси рјешење којим се особи Д.Б. одбија захтјев за старатељство над Б. Дана 3. априла 2006. године надлежно министарство потврдило је првостепену одлуку од 27. фебруара 2006. године.
Дана 2. марта 2006. године Центар за социјални рад безуспјешно покушава убиједити Д.Б. да помогне у враћању Б. Према записнику са састанка, Д.Б. је у присуству Б изражавала презир према апликантици и због чињенице да она живи на селу. Д.Б. је описана као особа склона манипулацијама, посесивна, ауторитативна и агресивна.
Дана 20. марта 2006. године социјални радник доставио је своје стручно мишљење Центру за социјални рад. Ту је наведено да је З.Г., док је био жив, бранио Б да виђа апликантицу, тако што је пријетио наставницима који су толерисали повремене сусрете са апликантицом у просторијама школе. Раздвојеност, као и непрестани покушаји З.Г. да код Б створи негативна осјећања према апликантици, довела су код Б до осјећаја отуђености према апликантици. Без обзира на све, у извјештају се закључује да би враћање Б било у његовом најбољем интересу.
Дана 31. марта 2006. Суд за прекршаје Градишка окривио је Д.Б. због психолошког злостављања Б, и наложио Центру за социјални рад да обезбиједи хитно враћање Б, чак и уз пратњу полиције ако буде потребно.
Ова одлука је била одмах извршна.
Дана 4. априла 2006. године Центар за социјални рад прибавио је још једно стручно мишљење са препоруком за хитно враћања Б.
Дана априла 2006. године Окружни суд у Бањалуци потврдио је одлуку од 31.марта 2006. године.
Дана 25. априла 2006. године Б се опет успротивио враћању.
Дана 11. маја 2006. године локална полиција је одбила да пружи помоћ Центру за социјални рад.
Дана 12. маја 2006. године Б се опет успротивио враћању.
Дана 14. јуна 2006. године Центар за социјални рад затворио је случај и упутио апликантицу да на надлежном суду покрене поступак за извршење пресуде од 28. фебруара 2003. године. Апликантица се жалила инсистирајући да Центар за социјални рад изврши одлуку о враћању њеног сина. Дана 10. јула 2006. године надлежно министарство потврдило је првостепену одлуку од 14. јуна 2006. године. Дана 22. фебруара 2007. године Окружни суд у Бањалуци, након уложеног захтјева за судску ревизију, потврдио је другостепену одлуку од 10. јула 2006. године.
Дана 7. августа 2006. године Центар за социјални рад обавијестио је Суд за прекршаје у Градишци да није у могућности да изврши одлуку од 31.марта 2006. године због недостатка потребних подзаконских аката.
Дана 22. августа 2006. године апликантица се обратила првостепеном суду у Градишци ради извршења одлуке од 31. марта. Првостепени суд у Градишци првобитно је донио рјешење о извршењу (8. септембра 2006. године), али је накнадно одлучио (10. јануара 2007.године) да је требало да апликантица тражи од Центра за социјални рад да се спорна одлука изврши. Првостепени суд у Градишци је, сходно томе, поништио рјешење о извршењу од 8. септембра 2006. године.
Дана 29. септембра 2006. године Б се опет успротивио враћању, али се наставио повремено виђати са апликантицом у просторијама школе (26. октобра, новембра и децембра 2006. године).
Дана 22. јануара 2007. године Центар за социјални рад је вратио сина Б апликантици.
II - РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО
Постоје два закона која регулишу извршење судских одлука и одлука управних органа. Док судске одлуке и одлуке управних органа за новчане исплате извршавају судови у складу са Законом о извршном поступку из 2003. године (објављен у „Сл. гласнику Републике Српске“, бр. 59/03 од 18. јула 2003; измјене објављене у „Сл. гласнику Републике Српске“, бр. 85/03 од 23. октобра 2003. и 64/05 од 28. фебруара 2005. године), све остале одлуке управних органа извршавају управни органи у складу са Законом о општем управном поступку из 2002. године (објављен у ''Службеном гласнику Републике Српске'', бр. 13/02 од 18. марта 2002. године).
Што се тиче судских наредби за враћање дјетета, члан 228. Закона о извршном поступку из 2003. године предвиђа поновно извршење једне исте наредбе, ако прође мање од 60 дана прије поновљене отмице дјетета. Насупрот томе, не постоји никаква одредба те врсте када су у питању наредбе управних органа за враћање дјетета (као што су наредбе центара за социјални рад).
Према старом Закону о породичним односима из 1979. године (објављен у „Сл. листу СРБиХ“, бр. 21/79; измјене објављене у „Сл. листу СРБиХ“, бр. 44/89) током брачног спора центри за социјални рад имају право да издају привремене мјере у погледу старатељства над дјецом (члан 91(1) овог закона), док су судови у којима се воде поступци за развод брака овлашћени да издају привремене мјере у погледу плаћања издржавања (члан 77(1) овог закона). Од 4. септембра 2002. године, када је на снагу ступио нови породични закон; објављен у „Сл. гласнику БиХ“, бр. 54/02 од 27. августа 2002), судови који суде у брачним споровима били су овлашћени да издају привремене мјере у погледу и старатељства и издржавања током брачног спора.
Члан 74 (1)
„У току поступка у брачним споровима суд може по службеној дужности рјешењем одредити привремене мјере у погледу старатељства и издржавања заједничке малољетне дјеце...“
Члан 291
„Одредбе овог закона које се односе на брак и односе у браку, односе родитеља и дјеце, усвојење, старатељство и издржавање, примјењују се у поступку пред судом односно органом старатељства у предметима у којима до дана ступања на снагу овог закона није донесена првостепена одлука.“
У складу са чланом 3. Закона о заштити од насиља у породици, објављеном у „Сл. гласнику РС“, бр.118/05 од 21. децембра 2005. године), центри за социјални рад, заједно са полицијом, јавним тужиоцима и судовима, дужни су да заштите жртве насиља у породици. Према члану 19. овог закона, центри за социјални рад држе регистар свих издатих наредби за личну заштиту, прате и пишу извјештаје о њиховом спровођењу и предлажу њихов прекид, наставак или њихово мијењање.
Отмица дјетета кажњава се новчаном казном или затвором у трајању до двије године (члан став 1. Кривичног закона Републике Српске из 2003, објављеног у „Сл. гласнику РС“, бр.49/03 од 25. јуна 2003; измјенама објављеним у „Сл. гласнику РС“, бр.108/04 од 14. децембра, 37/06 од 5. априла 2006. и 70/06 од 4. јула 2006. године). Ако је изречена условна казна, суд може наредити починиоцу да врати дијете о којем је ријеч (члан 205.став 4. овог закона).
ПРАВО
I - НАВОДНО КРШЕЊЕ ЧЛАНА 8. КОНВЕНЦИЈЕ
Апликантица се жалила, према члану 8. Конвенције, да су домаћи органи пропустили да предузму све оправдане кораке да јој омогуће спајање са сином, без обзира на неколико одлука домаћих органа донесених у њену корист. Члан 8. гласи:
„1. Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке.
2. Јавне власти неће се мијешати у вршење овог права осим ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбједности, јавне безбједности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.“
А. Допустивост
Влада је тражила од Суда да одвојено испита сљедеће периоде: (а) период до првог враћања Б на дан 18. децембра 2003. године; (б) период од отмице Б дана 19. децембра 2003. године до његовог дефинитивног враћања апликантици дана 22. јануара 2007. године. У дијелу у којем се апликантица жалила на први период, њена апликација поднесена је ван рока. У дијелу у којем се жалила на други период, њена апликација је недопустива због некоришћења свих доступних правних лијекова, јер се није жалила Уставном суду Босне и Херцеговине.
Алтернативно, Влада тврди, а са чим се апликантица не слаже, да након враћања Б дана 22. јануара 2007. године апликантица није више могла тврдити да је жртва наводног кршења Конвенције у смислу члана 34. Конвенције (чак и ако се сматра да је раније била у праву). У вези са овим, они се позивају на одлуку Дома за људска права у предметном случају која потврђује кршење члана 8. Конвенције и досуђује одштету.
Као прво, Суд не сматра прикладним да дијели ситуацију о којој је ријеч на начин како то сугерише Влада. Овдје је важно да се апликант не жали по члану 6. Конвенције због неизвршавања појединих домаћих одлука. Напротив, она се жалила по члану 8. Конвенције због свеукупног понашања домаћих органа од почетка њеног обраћања (дана 15. маја 2001.године) до дефинитивног враћања Б (дана 22. јануара 2007. године). Имајући у виду да је апликантица поднијела своју апликацију Суду док је спорна ситуација била у току, приговор Владе у погледу временског ограничења од шест мјесеци мора се одбити.
Друго, Суд напомиње да Уставни суд Босне и Херцеговине не може испитивати жалбу коју је већ испитивао Дом за људска права (видјети Јеличић против Босне и Херцеговине, бр. 41183/02, ЕЦХР 2005-...).
Пошто је добила одлуку Дома за људска права у вези са овим предметом, апликантица није била у могућности да се жали Уставном суду Босне и Херцеговине. Сходно томе, приговор Владе да апликантица није искористила све расположиве домаће правне лијекове мора се одбити.
Треће, у својој пресуди од 25. јуна 1996. године, у случају Ammur в. Француска, Суд понавља да „одлука или мјера донесена у корист апликанта, у принципу, није довољна да му оспори статус 'жртве', уколико домаћи органи нису признали, изричито или у суштини и одредили накнаду за кршење Конвенције“. (Извјештаји о пресудама и одлукама 1996-III, стр. 846 § 36). Даље се наводи да накнада домаћих тијела мора бити одговарајућа и довољна (видјети Вишњевац в. Босна и Херцеговина (одлука), бр. 2333/04 од 24. октобра 2006. године).
Иако је спорна ситуација окончана 22. јануара 2007. године и Дом за људска права потврдио кршење члана 8. Конвенције, Суд налази да досуђени износ (1.280 евра) више не представља довољну надокнаду, с обзиром да је спорна ситуација трајала више од три године након одређивања накнаде.
Приговор Владе у погледу апликантичиног статуса жртве мора се такође одбити.
И на крају, Суд напомиње да апликација није очигледно неоснована у оквиру значења члана 35 § 3 Конвенције и да није недопустива по било којем другом основу. Стога се она проглашава допустивом.
Б. Меритум
Стране у поступку се не слажу око тога да ли су домаћа тијела испунила своје позитивне обавезе како би апликантици осигурала права по члану 8. Конвенције. Док апликантица тврди да су домаћа тијела показала некомпетентност и алармантан недостатак савјести, Влада наводи да су домаћа тијела урадила све што је у њиховој моћи, с обзиром на упоран став Б-овог оца и очеве мајке као и противљењу Б да буде враћен мајци.
Суд налази да је неоспорно да однос између апликантице и њеног сина спада у „породични живот“ у оквиру значења члана 8. Конвенције.
Ако је то тако, мора се утврдити да ли је било непоштовања породичног живота апликантице. Суд понавља да је основни циљ члана 8. да заштити појединца од самовољних поступака јавних органа. Поред тога, постоје позитивне обавезе присутне у стварном ''поштовању“ породичног живота (видјети Keegan v. Ireland, пресуда од 26. маја 1994, серија А бр. 290, стр. 19, 49). У овом контексту, Суд чврсто сматра да члан 8 укључује и право родитеља да се предузму мјере које ће му омогућити поновно спајање са својом дјецом, као и обавезу домаћих органа да предузму такве мјере (видјети Eriksson в. Шведска, пресуда од 22. јуна 1989, серија А бр. 156, стр. 26-27, § 71, Margareta and Roger Andersson в. Шведска, пресуда од 25. фебруара 1992. серија А, бр. 226-А, стр. 30, § 91, Olsson в. Шведска (бр. 2), пресуда од 27. новембра 1992, серија А бр. 250, стр. 35-36, § 90, Hokkanen в. Финска, пресуда од 23. септембра 1994, серија А, бр. 299-А, стр. 20, § 55, Ignaccolo-Zenide в. Румунија, пресуда од 25. јануара 2000, Извјештаји 2000-I, стр. 265, § 94, Nuutinen в. Финска, пресуда од 27. јуна 2000, Извјештаји 2000-VIII, стр. 83, § 127, и Sylvester в. Аустрија, бр. 36812/97 и 40104/98, § 58, 24. априла 2003).
Међутим, обавеза домаћих тијела да предузму мјере ради омогућавања поновног спајања дјеце и родитеља није апсолутна, пошто се спајање једног родитеља са дјецом која су неко вријеме живјела са другим родитељем можда не може постићи одједном и могу бити потребне припремне радње за то. Природа и обим таквих припремних радњи зависе од околности код сваког случаја, али разумијевање и сарадња свих заинтересованих страна увијек су најважнији у томе. Домаћа тијела морају учинити све што је у њихом домену да олакшају такву сарадњу и све обавезе за примјену силе морају се ограничити, пошто се мора водити рачуна о интересима, правима и слободама свих страна, а посебно о интересима дјеце и њиховим правима у складу са чланом 8. Конвенције. Тамо гдје контакти са родитељима изгледају као пријетња овим интересима или задирање у ова права, домаће институције су обавезне да изнађу праведну равнотежу међу њима (видјети Hokkanen, раније цитирано, стр. 22, § 58, и Ignaccolo-Zenide, раније цитирано, стр. 265, § 94).
Суд, стога, мора утврдити да ли су домаћа тијела предузела све потребне мјере да помогну у спајању, а које су уобичајене у специјалним околностима овог случаја (видјети Хокканен, стр. 22, § 58, Ignaccolo-Zenide, стр. 266, § 96, и Nuutinen в. Финска, стр. 83-84, § 128), и да ли су постигла праведну равнотежу између интереса свих појединаца у овом случају и општег интереса у осигурању поштовања владавине права (видјети Nuutinen, већ цитирано, § 129).
У вези са овим, Суд такође понавља да се у случајевима као што је овај адекватност неке мјере оцјењује по брзини којом се она имплементира, јер проток времена може имати непоправљиве посљедице у односима између дјеце и родитеља који не живи с њима (видјети Ignaccolo-Zenide, већ цитирано, стр. 267, § 102).
Враћајући се на предметни случај, Суд напомиње да је апликантица свој први захтјев за спајање са сином уложила код домаћих органа дана 15. маја 2001. године. Стварно спајање десило се 22. јануара 2007. године. Тако је спорна ситуација трајала више од четири и по године након што је Босна и Херцговина ратификовала Конвенцију, 12. јула 2002. године (период који пада под јурисдикцију ratione temporis Суда).
На дан ратификације Конвенције, поступак код надлежног Центра за социјални рад ради одређивања права апликантице на старатељство морао је бити у поодмаклој фази, пошто је трајао већ годину и два мјесеца. Стварна одлука донесена је седам мјесеци након ратификације, 28. фебруара 2003. године. Центар за социјални рад је сматрао да би спајање апликантице са њеним сином било у најбољем интересу дјетета и, сходно томе, додијелио апликантици старатељство над Б. Дана 12. марта 2003. године апликантица је покренула поступак за извршење одлуке пошто је одлука била правоснажна. Међутим, због спорова међу службама око управне одговорности, фаза извршења је трајала више од девет мјесеци (до 18. децембра 2003. године). Одговорност за наведена кашњења не могу се приписати апликантици.
З.Г. је извршио отмицу дјетета дан након његове предаје мајци – 19. децембра 2003. године. Домаћи закон очигледно не предвиђа извршавање управног рјешења о повјеравању дјетета више пута (предвиђа само у погледу судских рјешења). У сваком случају, управно рјешење о повјеравању дјетета од 28. фебруара 2003. године престало је да важи 7. септембра 2004. године, када је и окончан поступак развода брака.
Дана 22. децембра 2003. апликантица је поднијела кривичну пријаву против З.Г. Влада није дала објашњење зашто је кривични поступак остао у прелиминарној фази све до смрти З.Г. (тј. више од двије године након отмице).
Дана 7. септембра 2004. године , док је кривични поступак против З.Г. још увијек био току, пресуда од 19. фебруара 2003. године ступила је на снагу. Пресуда је, између осталог, налагала враћање апликантици сина Б. Иако је тачно да је апликантица могла покренути извршни поступак, Суд сматра да она то није била дужна, пошто је већ била поднијела кривичну пријаву која је могла резултирати наредбом за враћање дјетета у складу са чланом 205. став 4. Кривичног закона из 2003. године (види параграф 42 поменут у тексту).
Ситуација се знатно измијенила 14. јануара 2006. године када је З.Г. умро: кривични поступак је окончан и обје стране су изјавиле да више није могуће покренути поступак ради извршења пресуде од 19. фебруара 2003. године. Међутим, чак под претпоставком да је апликантица могла покренути такав поступак пред надлежним судом, њен пропуст да то учини није резултирао додатним кашњењима. Истина, надлежни центар за социјални рад наставио је са покушајима да омогући враћање дјетета, али је то спријечила мајка З.Г-а.
Дана 31. марта 2006. године Суд за прекршаје у Градишци наложио је Центру за социјални рад да хитно омогући враћање Б уз асистенцију полиције ако буде потребно. Рјешење од 31. марта 2006, иако правоснажно, није извршено све до 22. јануара 2007. године. Рјешење је створило забуну у погледу одговорности за извршење: Центар за социјални рад је у почетку одбијао да изврши рјешење (наводећи недостатак потребних подзаконских аката) и првостепени суд у Градишци је донио рјешење о извршењу 8. септембра 2006. гоидне, да би касније одлучио да је ипак Центар за социјални рад био одговоран за извршење. Локална полиција је такође одбила да пружи подршку упркос јасним инструкцијама које је издао Суд за прекршаје из Градишке. И овдје нема никаквих назнака да је апликантица одговорна за ова кашњења.
Истина је да се поновно спајање родитеља са дјететом које неко вријеме живјело са другим родитељем не може извршити одмах и без потребних припрема, посебно у оваквом случају. Међутим, нигдје се не може видјети да су такве припремне мјере биле разлог кашњења.
Сходно томе, дошло је до кршења члана 8. Конвенције.
II - ПРИМЈЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
Члан 41. Конвенције предвиђа:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право високе стране уговорнице у питању омогућава само дјелимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.“
А. Одштета
Апликантица је тражила 100.000 евра (EUR) на име нематеријалне штете.
Влада је сматрала да је тражена сума превисока.
Суд не види разлоге за сумњу да је апликантица претрпјела бол који је био резултат утврђене повреде и који оправдава досуђивање нематеријалне штете. Имајући у виду износе који су досуђивани у сличним случајевима (напр. Караџић против Хрватске, бр. 35030/04, § 71, од 15. децембра 2005. и Томић против Србије, бр. 25959/06, § 121, од 26. јуна 2007. године), као и накнаду која је раније досуђена апликантици (видјети став 15 горе) и вршећи праведну процјену како то тражи члан 41. Конвенције, Суд је апликантици досудио износ од 8.800 евра плус порез који може бити одређен на овај износ.
Б. Трошкови и издаци
Апликантица је такође тражила скоро 9.000 евра за трошкове поступака вођених код домаћих судова и 3.000 евра за поступак вођен пред Судом. Она је доставила релативно детаљан списак трошкова.
Влада је сматрала тражене износе претјерано високим.
У складу са праксом Суда, апликант има право на накнаду трошкова само у оној мјери у којој је приказано да су били стварни и потребни и у разумном износу (видјети нпр: Iatridis против Грчке (праведна накнада), бр. 31107/96, § 54, ЕЦХР 2000-XI).
У предметном случају Суд се слаже са Владом да је износ који је апликантица тражила превисок. Водећи рачуна о свим информацијама којима је располагао и поменутим критеријумима, Суд је сматрао разумним да досуди апликантици 3.000 евра за трошкове пред домаћим судовима. Што се тиче трошкова пред овим судом, Суд напомиње да је апликантов заступник првобитну апликацију доставио на једном од језика у службеној употреби у Босни и Херцеговини и, на захтјев Суда, писмене поднеске на енглеском језику. Имајући у виду цјеновнике локалних адвокатских комора које Суд сматра разумним у околностима овог случаја, апликантица има право на приближно 1.600 евра. Поред тога, Суд досуђује износ од 100 евра за секретарске и друге трошкове (укључујући и шест страница превода са једног од језика у службеној употреби у Босни и Херцеговини на енглески језик).
Према томе, апликантица треба да прими укупно 4.700 евра плус сви могући порези на овај износ.
Ц. Затезне камате
Суд сматра прикладним да се затезне камате рачунају на основу најниже кредитне стопе код Европске централне банке на коју се додаје 3 %
ИЗ НАВЕДЕНИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО
Проглашава апликацију допустивом;
Пресуђује да постоји кршење члан 8. Конвенције;
Пресуђује
(a) да тужена држава треба апликантици да исплати, у року од три мјесеца од дана када је ова пресуда постала коначна у складу са чланом 44 § 2 Конвенције, износ од 8.800 евра (осамхиљадаосамстотина евра) на име нематеријалне штете и 4.700 евра (четирихиљадеседамстотина евра) на име трошкова и издатака плус евентуални трошкови пореза,
(б) да ће се након истека поменута три мјесеца, све до исплате плаћати камата по виђењу на горе наведене износе по стопи једнакој најмањој кредитној стопи Европске централне банке за период неизмирења, увећана за 3%;
4.Одбија преостали дио захтјева за правичну надокнаду који је поднијела апликантица.
Састављено на енглеском језику и објављено у писаној форми 6. новембра 2007. године, у складу са правилом 77 §§ 2 и 3 Правила Суда.
Fatos ARACI Josep CASADEVALL
замјеник регистрара предсједник
___________________________________
Prevod presude preuzet sa https://hudoc.echr.coe.int/
FOURTH SECTION
CASE OF ŠOBOTA-GAJIĆ v. BOSNIA AND HERZEGOVINA
(Application no. 27966/06)
JUDGMENT
STRASBOURG , 6 November 2007
FINAL
06/02/2008
This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.
In the case of Šobota-Gajić v. Bosnia and Herzegovina,
The European Court of Human Rights (Fourth Section), sitting as a Chamber composed of:
MrJ. Casadevall, President,
MrG. Bonello,
MrS. Pavlovschi,
MrL. Garlicki,
MrsL. Mijović,
MrJ. Šikuta,
MrsP. Hirvelä, judges,
and Mrs F. Araci, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 9 October 2007,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 27966/06) against Bosnia and Herzegovina lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a citizen of Bosnia and Herzegovina, Ms Verica Šobota-Gajić (“the applicant”), on 27 May 2006.
2. The applicant was represented by Ms S. Nikšić, a lawyer practising in Gradiška. The Government of Bosnia and Herzegovina (“the Government”) were represented by Ms M. Mijić, Agent, and by Ms Z. Ibrahimović, Deputy Agent.
3. The applicant alleged that the national authorities failed to discharge their positive obligations to secure her rights under Article 8 of the Convention.
4. On 7 December 2006 the President of the Fourth Section of the Court decided to give notice of the application to the Government. Under the provisions of Article 29 § 3 of the Convention, it was decided to examine the merits of the application at the same time as its admissibility. It was also decided to give priority to the application in accordance with Rule 41 of the Rules of Court.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The applicant was born in 1964 and lives in the vicinity of Gradiška.
6. On 8 May 1992 she married Z.G. The couple had two children, a daughter born in 1992 (“A”) and a son born in 1994 (“B”).
7. Following an alleged episode of domestic violence, in the beginning of 2001 the applicant left her husband. She succeeded in taking A whereas Z.G. kept B.
8. On 15 May 2001 the applicant requested the Social Work Centre in Gradiška (“Social Work Centre”) to award her custody of the children, pending the resolution of attempts at reconciliation. The Social Work Centre did not decide upon this request until 28 February 2003 (see paragraph 11 below).
9. On 30 May 2002 the applicant initiated proceedings before the Gradiška Court of First Instance seeking a divorce from Z.G. and custody of the children. On 23 December 2002 she sought interim measures in respect of custody, but she did not receive any response in this connection.
10. In a judgment of 19 February 2003, the Gradiška Court of First Instance granted the applicant a divorce and awarded her custody of A and B. Z.G. appealed.
11. On 28 February 2003 the Social Work Centre granted the applicant provisional custody of A and B pending the entry into force of the judgment of 19 February 2003. It relied on section 91(1) of the Family Act 1979 which was no longer in force (see paragraph 40 below). The decision was immediately enforceable.
12. On 12 March 2003 the applicant initiated proceedings for the enforcement of the decision of 28 February 2003. On 18 March 2003 the Social Work Centre forwarded the decision to the Department for General Administration (Odjeljenje za opštu upravu; another municipal body) for enforcement. Following a lengthy exchange of letters with the Social Work Centre and an initial refusal to enforce the decision, on 30 July 2003 the Department for General Administration accepted to enforce it.
13. On 28 April 2003 the applicant complained to the Human Rights Chamber, a domestic human-rights body (case no. CH/03/14055).
14. On 18 August and 26 September 2003 the Department for General Administration carried out two unsuccessful attempts to enforce the decision of 28 February 2003.
15. On 6 November 2003 the Human Rights Chamber found a violation of Article 8 of the European Convention on Human Rights. The decision reads, in the relevant part, as follows:
“64. The Chamber finds in these circumstances that the proceedings failed to meet the standard of speed and efficiency required under Article 8 of the Convention in order to secure the applicant's right to respect for her family life. The Chamber emphasises that it is essential in this field, if the family life of parents and children is to be respected, that the remedies available and the system for enforcing them should be clearly established by law, that the authorities involved should be properly aware of the law and that they should avoid undue delay and in particular deal promptly with appeals and other requests which come before them and respect applicable time limits. It is particularly unacceptable that family life should be jeopardised by interdepartmental disputes over administrative responsibilities, as has occurred here.
...
69. ... Since the applicant's rights have been violated by inter alia the fact that the decision of the Social Work Centre granting her provisional custody of the children has not been enforced yet, the Chamber considers it appropriate to order the respondent Party to take all necessary steps to execute the decision of the Social Work Centre, as soon as possible but in no case later than 5 January 2004.”
The decision, in the operative provisions, ordered the Republika Srpska “to take all necessary steps through its authorities, to promptly execute the decision of the Social Work Centre, in any event no later than 5 January 2004” and “to pay to the applicant, by 5 January 2004, 2,500 Bosnian markas [the equivalent of 1,280 euros] by way of compensation for non-pecuniary damages”. The decision was read out at a public hearing on 5 December 2003. Having been taken by the full Chamber, it entered into force immediately.
16. On 18 December 2003 the Department for General Administration handed over B to the applicant. On the next day Z.G. abducted B.
17. On 22 December 2003 the applicant sought from the Department for General Administration that the decision of 28 February 2003 be enforced anew. On the same day she submitted a criminal complaint against Z.G.
18. On 16 January 2004 the Department for General Administration concluded that the decision of 28 February 2003 had been enforced and terminated the enforcement proceedings. On 17 March 2004 the competent Ministry upheld the first-instance decision of 16 January 2004. It would appear that the Supreme Court of the Republika Srpska has not yet examined an application for judicial review submitted by the applicant.
19. On 12 March 2004 the Republika Srpska paid the damages awarded by the Human Rights Chamber.
20. On 23 April 2004 the competent public prosecutor, having been satisfied that there was sufficient evidence that Z.G. had committed child abduction, filed with the Gradiška Court of First Instance an indictment for confirmation. On 20 May 2004 the Gradiška Court of First Instance confirmed the indictment. Following an initial appearance of Z.G, no further steps were taken prior to the death of Z.G. on 14 January 2006.
21. On 7 September 2004 the judgment of 19 February 2003 entered into force having been upheld by the Banja Luka District Court. The provisional decision of 28 February 2003 thereby ceased to have effect.
22. On 14 January 2006 Z.G. died. B remained with D.B., his paternal grandmother.
23. On 16 January 2006 the applicant addressed again the Social Work Centre seeking the return of B.
24. On 1 February 2006 B objected to being returned and the Social Work Centre decided not to use coercion.
25. On 27 February 2006 the Social Work Centre decided not to award custody of B to D.B. On 3 April 2006 the competent Ministry upheld the first-instance decision of 27 February 2006.
26. On 2 March 2006 the Social Work Centre unsuccessfully attempted to persuade D.B. to facilitate the return of B. According to the minutes of the meeting, D.B. expressed, in the presence of B, her disgust for the applicant and for the fact that she lived in the countryside. D.B. was described as manipulative, possessive, authoritarian and aggressive.
27. On 20 March 2006 a social worker submitted her expert opinion to the Social Work Centre. It stated that Z.G. had hindered B from seeing the applicant to the end of his life by, for example, threatening school teachers who tolerated his occasional meetings with the applicant at the school premises. The separation, coupled with Z.G.'s regular attempts to instil into B negative feelings towards the applicant, led to B becoming estranged from the applicant. The report concluded that the return of B would nevertheless be in B's best interests.
28. On 31 March 2006 the Gradiška Minor Offences Court convicted D.B. of subjecting B to psychological violence and ordered the Social Work Centre to secure the prompt return of B with police assistance if necessary. The decision was immediately enforceable.
29. On 4 April 2006 the Social Work Centre obtained another expert opinion recommending the prompt return of B.
30. On 11 April 2006 the Banja Luka District Court upheld the decision of 31 March 2006.
31. On 25 April 2006 B again objected to being returned.
32. On 11 May 2006 the local police refused to provide assistance to the Social Work Centre.
33. On 12 May 2006 B once again objected to being returned.
34. On 14 June 2006 the Social Work Centre closed the case and instructed the applicant to initiate proceedings for the enforcement of the judgment of 19 February 2003 before the competent court. The applicant appealed insisting that the Social Work Centre secure the return of her son. On 10 July 2006 the competent Ministry upheld the first-instance decision of 14 June 2006. On 22 February 2007 the Banja Luka District Court, upon an application for judicial review, upheld the second-instance decision of 10 July 2006.
35. On 7 August 2006 the Social Work Centre informed the Gradiška Minor Offences Court that it was unable to enforce the decision of 31 March 2006 because of the lack of necessary secondary legislation.
36. On 22 August 2006 the applicant applied to the Gradiška Court of First Instance for the decision of 31 March 2006 to be enforced. The Gradiška Court of First Instance initially issued an execution writ (on 8 September 2006), but it subsequently decided (on 10 January 2007) that the applicant should have sought from the Social Work Centre that the impugned decision be enforced. The Gradiška Court of First Instance accordingly quashed the execution writ of 8 September 2006.
37. On 29 September 2006 B again objected to being returned, but continued to occasionally meet with the applicant at the school premises (on 26 October, 6 November and 19 December 2006).
38. On 22 January 2007 the Social Work Centre returned B to the applicant.
II. RELEVANT DOMESTIC LAW
39. Two Acts regulate enforcement of judicial and administrative orders. While judicial orders and administrative orders for the payment of money are enforced by the courts pursuant to the Enforcement Proceedings Act 2003 (Zakon o izvršnom postupku; published in the Official Gazette of the Republika Srpska (“OG RS”) no. 59/03 of 18 July 2003; amendments published in OG RS nos. 85/03 of 23 October 2003 and 64/05 of 28 February 2005), all other administrative orders are enforced by the administrative bodies pursuant to the Administrative Proceedings Act 2002 (Zakon o opštem upravnom postupku; published in OG RS no. 13/02 of 18 March 2002).
In connection with judicial orders for the return of a child, section 228 of the Enforcement Proceedings Act 2003 provides for repeated enforcement of one and the same order, if less than 60 days elapsed before the child has been abducted again. On the contrary, no such provision exists in connection with administrative orders for the return of a child (such as the orders of the social work centres).
40. In accordance with the old Family Act 1979 (Porodični zakon; published in the Official Gazette of the Socialist Republic of Bosnia and Herzegovina (“OG SRBH”) no. 21/79; amendments published in OG SRBH no. 44/89), in the course of matrimonial proceedings, the social work centres were authorised to make interim orders in respect of the custody of children (section 91(1) of this Act), whilst the divorce courts were authorised to make interim orders in respect of the maintenance payments (section 77(1) of this Act). Since 4 September 2002, when the new Family Act 2002 entered into force (Porodični zakon; published in OG RS no. 54/02 of 27 August 2002), the divorce courts have been authorised to make interim orders in respect of both custody and maintenance in the course of matrimonial proceedings. The following are the relevant provisions of the new Family Act 2002:
Section 74(1)
“In the course of matrimonial proceedings the court may indicate interim measures in respect of custody and maintenance of minor children ...”
Section 291
“The provisions of this Act concerning marriage, parental responsibility, adoption, guardianship and maintenance shall be applied in the proceedings pending before the court or the social work centre on the date of the entry into force of this Act, unless a first-instance decision was taken prior to that date.”
41. Pursuant to section 3 of the Domestic Violence Act 2005 (Zakon o zaštiti od nasilja u porodici; published in OG RS no. 118/05 of 21 December 2005), the social work centres, together with the police, the public prosecutors and the courts, are under a duty to protect the victims of domestic violence. Pursuant to section 19 of this Act, the social work centres keep record of all personal protection orders, monitor and report on enforcement thereof and propose termination, continuation or conversion thereof.
42. Child abduction is punishable by a fine or imprisonment for a term not exceeding two years (Article 205 § 1 of the Criminal Code 2003; Krivični zakon Republike Srpske; published in OG RS no. 49/03 of 25 June 2003; amendments published in OG RS nos. 108/04 of 14 December 2004, 37/06 of 5 April 2006 and 70/06 of 4 July 2006). If the suspended sentence is imposed, the criminal court may order that the perpetrator return the child at issue (Article 205 § 4 of this Code).
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 8 OF THE CONVENTION
43. The applicant complained under Article 8 of the Convention that the national authorities had failed to take all reasonable measures to facilitate her reunion with her son, regardless of several domestic decisions in her favour. Article 8 reads as follows:
“1. Everyone has the right to respect for his private and family life, his home and his correspondence.
2. There shall be no interference by a public authority with the exercise of this right except such as is in accordance with the law and is necessary in a democratic society in the interests of national security, public safety or the economic well-being of the country, for the prevention of disorder or crime, for the protection of health or morals, or for the protection of the rights and freedoms of others.”
A. Admissibility
44. The Government invited the Court to examine separately the following periods: (a) the period until the first hand-over of B which took place on 18 December 2003; and (b) the period from B's abduction on 19 December 2003 until his definitive return to the applicant on 22 January 2007. In so far as the applicant complained about the former period, her application was out of time. In so far as she complained about the latter period, her application was inadmissible on non-exhaustion grounds, by reason of her failure to complain to the Constitutional Court of Bosnia and Herzegovina.
Alternatively, the Government maintained, and the applicant disagreed, that, following the return of B on 22 January 2007, the applicant could no longer claim to be the victim of the alleged violation of the Convention within the meaning of Article 34 of the Convention (even assuming that she could have previously claimed so). In this connection, they referred to the Human Rights Chamber's decision in the present case acknowledging a breach of Article 8 of the Convention and awarding damages.
45. To begin with, the Court does not consider it appropriate to divide the situation complained of in the manner suggested by the Government. It is crucial in this connection that the applicant did not complain under Article 6 of the Convention about non-enforcement of individual domestic decisions. On the contrary, she complained under Article 8 of the Convention about the overall conduct of the national authorities from her initial communication (on 15 May 2001) until the definitive return of B (on 22 January 2007).
Given that the applicant filed her application with the Court while the impugned situation was ongoing, the objection of the Government concerning the six-month time-limit must be rejected.
46. Secondly, the Court notes that the Constitutional Court of Bosnia and Herzegovina cannot examine a complaint that has already been examined by the former Human Rights Chamber (see Jeličić v. Bosnia and Herzegovina (dec.), no. 41183/02, ECHR 2005‑...).
Having obtained a decision of the Human Rights Chamber concerning the impugned situation, the applicant was unable to complain about that situation also to the Constitutional Court of Bosnia and Herzegovina. Accordingly, the objection of the Government that the applicant failed to exhaust all domestic remedies must also be rejected.
47. Thirdly, in its judgment of 25 June 1996 in the case of Amuur v. France the Court reiterated that “a decision or measure favourable to the applicant is not in principle sufficient to deprive him of his status as a 'victim' unless the national authorities have acknowledged, either expressly or in substance, and then afforded redress for, the breach of the Convention” (Reports of Judgments and Decisions 1996-III, p. 846, § 36). It is further recalled that redress afforded by the national authorities must be appropriate and sufficient (see Višnjevac v. Bosnia and Herzegovina (dec.), no. 2333/04, 24 October 2006).
While the impugned situation ended on 22 January 2007 and the domestic Human Rights Chamber acknowledged a breach of Article 8 of the Convention in respect of that situation, the Court finds that the sum awarded (1,280 euros) no longer constitutes sufficient redress given, notably, the continuation of the impugned situation for more than three years after the award.
The objection of the Government concerning the applicant's victim status must thus also be dismissed.
48. Lastly, the Court notes that the application is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention and that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
B. Merits
49. The parties disagreed as to whether the national authorities had discharged their positive obligations to secure the applicant's rights under Article 8 of the Convention. While the applicant maintained that the national authorities had demonstrated incompetence and an alarming lack of conscientiousness, the Government pleaded that the national authorities had done all they could given the obstinate attitude of B's father and paternal grandmother and B's objections to being returned.
50. The Court finds it undisputed that the relationship between the applicant and her son amounted to “family life” within the meaning of Article 8 of the Convention.
51. That being so, it must be determined whether there has been a failure to respect the applicant's family life. The Court reiterates that the essential object of Article 8 is to protect the individual against arbitrary action by the public authorities. There are in addition positive obligations inherent in an effective “respect” for family life (see Keegan v. Ireland, judgment of 26 May 1994, Series A no. 290, p. 19, § 49). In this context, the Court has repeatedly held that Article 8 includes a right for parents to have measures taken that will permit them to be reunited with their children and an obligation on the national authorities to take such action (see Eriksson v. Sweden, judgment of 22 June 1989, Series A no. 156, pp. 26-27, § 71, Margareta and Roger Andersson v. Sweden, judgment of 25 February 1992, Series A no. 226-A, p. 30, § 91, Olsson v. Sweden (no. 2), judgment of 27 November 1992, Series A no. 250, pp. 35-36, § 90, Hokkanen v. Finland, judgment of 23 September 1994, Series A no. 299-A, p. 20, § 55, Ignaccolo-Zenide v. Romania, judgment of 25 January 2000, Reports 2000-I, p. 265, § 94, Nuutinen v. Finland, judgment of 27 June 2000, Reports 2000-VIII, p. 83, § 127, and Sylvester v. Austria, nos. 36812/97 and40104/98, § 58, 24 April 2003).
52. However, the national authorities' obligation to take measures to facilitate reunion is not absolute, since the reunion of a parent with children who have lived for some time with the other parent may not be able to take place immediately and may require preparatory measures to be taken. The nature and extent of such preparation will depend on the circumstances of each case, but the understanding and co-operation of all concerned are always an important ingredient. Whilst national authorities must do their utmost to facilitate such co-operation, any obligation to apply coercion in this area must be limited since the interests as well as the rights and freedoms of all concerned must be taken into account, notably the children's interests and their rights under Article 8 of the Convention. Where contacts with the parent might appear to threaten those interests or interfere with those rights, it is for the national authorities to strike a fair balance between them (see Hokkanen, cited above, p. 22, § 58, and Ignaccolo-Zenide, cited above, p. 265, § 94).
53. The Court, therefore, has to ascertain whether the national authorities took all such necessary steps to facilitate reunion as could reasonably be demanded in the special circumstances of the case (see Hokkanen, cited above, p. 22, § 58, Ignaccolo-Zenide, cited above, p. 266, § 96, and Nuutinen v. Finland, cited above, pp. 83-84, § 128) and whether the national authorities struck a fair balance between the interests of all persons concerned and the general interest in ensuring respect for the rule of law (see Nuutinen, cited above, § 129).
54. In this connection, the Court also reiterates that, in a case like the present one, the adequacy of a measure is to be judged by the swiftness of its implementation as the passage of time can have irremediable consequences for relations between the children and the parent who does not live with them (see, Ignaccolo-Zenide, cited above, p. 267, § 102).
55. Turning to the instant case, the Court notes that the applicant made her first submission to the national authorities with a view to reuniting with her son on 15 May 2001. The actual reunion took place on 22 January 2007. The impugned situation thus lasted more than four and a half years after the ratification of the Convention by Bosnia and Herzegovina on 12 July 2002 (the period which falls within the Court's jurisdiction ratione temporis).
56. At the date of the ratification of the Convention, the proceedings before the competent Social Work Centre for the determination of the applicant's custody rights must have been at an advanced stage, as they had already been pending for almost one year and two months. The actual decision was taken another seven months after ratification – on 28 February 2003. The Social Work Centre considered the reunion with the applicant to be in B's best interests and, accordingly, awarded custody of B to the applicant. On 12 March 2003 the applicant initiated proceedings for the enforcement of the decision as it was immediately enforceable. Nevertheless, owing to interdepartmental disputes over administrative responsibilities, the enforcement stage lasted more than nine months (until 18 December 2003). Responsibility for the above delays cannot be attributed to the applicant.
57. Z.G. abducted B the day after his hand-over – on 19 December 2003. Domestic law apparently does not provide for an administrative order for the return of a child to be enforced more than once (it is envisaged only in respect of judicial orders). In any case, the administrative order of 28 February 2003 ceased to have effect on 7 September 2004, on the termination of the matrimonial proceedings.
58. On 22 December 2003 the applicant submitted a criminal complaint against Z.G. The Government did not explain why the criminal proceedings had remained at a preliminary stage until the death of Z.G. (that is, more than two years after the abduction).
59. On 7 September 2004, while the criminal proceedings against Z.G. were still pending, the judgment of 19 February 2003 entered into force. It ordered, among other things, the return of B to the applicant. While it is true that the applicant could have initiated proceedings for the enforcement of that order, the Court considers that she was not required to do so since she had already submitted a criminal complaint which could have led to an order for the return of B pursuant to Article 205 § 4 of the Criminal Code 2003 (see paragraph 42 above).
60. The situation significantly changed on 14 January 2006 when Z.G. died: the criminal proceedings terminated and both parties pleaded that it was no longer possible to initiate civil proceedings for the enforcement of the judgment of 19 February 2003. However, even assuming that the applicant could have initiated such civil proceedings before the competent court, her failure to do so did not result in any additional delays. Indeed, the competent Social Work Centre continued attempting to secure the return of B, hampered at that stage by Z.G.'s mother.
61. On 31 March 2006 the Gradiška Minor Offences Court ordered the Social Work Centre to promptly secure the return of B with police assistance if necessary. The order of 31 March 2006, although immediately enforceable, was not enforced until 22 January 2007. It triggered some confusion as to the responsibility for enforcement: the Social Work Centre initially refused to enforce the order (citing the lack of necessary secondary legislation) and the Gradiška Court of First Instance issued an execution writ on 8 September 2006, only to later decide that the Social Work Centre was responsible after all. The local police also refused to provide assistance, regardless of the clear instructions of the Gradiška Minor Offences Court. There is again no indication that the applicant contributed to any of these delays.
62. It is true that the reunion of a parent with a child who has lived for some time with the other parent may not be able to take place immediately and without the necessary preparation, particularly in the circumstances of B's case. However, there is no evidence that any such preparatory work explained the above-noted delays by the authorities.
There has accordingly been a violation of Article 8 of the Convention.
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
63. Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
A. Damage
64. The applicant claimed 100,000 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage.
65. The Government considered the claimed amount to be excessive.
66. The Court sees no reason to doubt that the applicant suffered distress as a result of the violation found which justifies an award of non-pecuniary damage. Having regard to the amounts awarded in comparable cases (see, for example, Karadžić v. Croatia, no. 35030/04, § 71, 15 December 2005 and Tomić v. Serbia, no. 25959/06, § 121, 26 June 2007) and to the amount of compensation already awarded to the applicant (see paragraph 15 above) and making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court awards the applicant EUR 8,800 plus any tax that may be chargeable under this head.
B. Costs and expenses
67. The applicant also claimed almost EUR 9,000 for the costs and expenses incurred in the domestic proceedings and EUR 3,000 for those incurred in the proceedings before the Court. She submitted a relatively detailed bill of costs.
68. The Government considered the claimed amounts to be excessive.
69. According to the Court's case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and were also reasonable as to their quantum (see, for example, Iatridis v. Greece (just satisfaction) [GC], no. 31107/96, § 54, ECHR 2000-XI).
70. In the present case, the Court agrees with the Government that the amounts claimed by the applicant are excessive. Regard being had to all the information in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the applicant EUR 3,000 for the costs and expenses incurred domestically. As to the legal costs incurred before it, the Court notes that the applicant's representative submitted an initial application in one of the official languages of Bosnia and Herzegovina and, at the request of the Court, written pleadings in English. Having regard to the tariff fixed by the local bar associations which the Court considers reasonable in the circumstances of this case, she is entitled to approximately EUR 1,600. In addition, the Court awards the sum of EUR 100 for the secretarial and other expenses (including translating six pages from one of the official languages of Bosnia and Herzegovina into English).
71. The applicant should therefore receive EUR 4,700 in all plus any tax that may be chargeable under this head.
C. Default interest
72. The Court considers it appropriate that the default interest should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 8 of the Convention;
3. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 8,800 (eight thousand eight hundred euros) in respect of non-pecuniary damage and EUR 4,700 (four thousand seven hundred euros) in respect of costs and expenses, plus any tax that may be chargeable;
(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
4. Dismisses the remainder of the applicant's claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 6 November 2007, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Fatoş Araci Josep Casadevall
Deputy Registrar President