Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 93/2008 од 8.10.2008. године.
САВЕТ ЕВРОПЕ
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ВРЕНЧЕВ против СРБИЈЕ
(Представка број 2361/05)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
23. септембар 2008. године
Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.
У предмету Вренчев против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење) заседајући у већу у чијем су саставу били:
FRANÇOISE TULKENS,
Antonella Mularoni,
IRENEU CABRAL BARRETO,
Vladimiro Zagrebelsky
ДРАГОЉУБ ПОПОВИЋ,
András Sajó,
Nona Tsotsoria, судије
и SALLY DOLLÉ, секретара Одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 2. септембра 2008. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (бр. 2361/05) против Државне заједнице Србија и Црна Гора, коју је Суду поднео по члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода ("Конвенција") њен тадашњи држављанин г. Љубиша Вренчев ("подносилац представке"), дана 28. децембра 2004. године.
2. Почев од 3. јуна 2006. године, после декларације о независности Црне Горе, Србија је Висока страна уговорница у поступцима пред Судом.
3. Подносиоца представке, коме је додељена правна помоћ, заступали су г. И. Јанковић, г. Д. Богдановић, г. Д. Стојковић, гђа К. Радовић и г. В. Ђерић, сви адвокати из Београда. Владу државне заједнице Србија и Црна Гора, а касније, Владу Србије (Влада) заступао је г. С. Царић.
4. Подносилац представке је тврдио да је претрпео повреде члана 5. ставови 1 (в) и 3-5. Конвенције.
5. Суд је 13. децембра 2005. одлучио да Владу обавести о представци. Примењујући члан 29. став 3. Конвенције решио је да донесе одлуку о допуштености и основаности представке истовремено.
ЧИЊЕНИЦЕ
6. Подносилац представке је рођен 1968. године и живи у Панчеву, Србија.
7. Чињенице предмета, како су их доставиле стране у поступку, могу се сумирати како следи.
8. Подносиоца представке је 16. новембра 2003. године зауставио и претресао полицајац на главној аутобуској станици у Београду и код њега је нађен пакет са садржајем 4,13 грама канабиса.
9. Одведен је у полицијску станицу али је пуштен после краћег времена. Док је био у притвору, један дежурни полицајац је издао потврду о привременом одузимању канабиса у питању. Подносилац представке и полицајац су потписали ову потврду, а у њој се налазила пријављена кућна адреса подносиоца представке - улица М.К. бр. 32, Панчево.
10. У каснијем извештају о овом догађају од истог датума, међутим, изгледа да је полицајац направио грешку тиме што је навео да је адреса подносиоца представке улица М.К. бр. 30 уместо бр. 32. Овај извештај подносилац није ни видео ни потписао.
11. Пошто је пронађен његов број у телефонском именику, полиција се телефоном обратила оцу подносиоца представке 6. јула 2004. године. Он га је затим обавестио да га тражи полиција. Подносилац представке је касније позвао полицију и речено му је да мора да дође у станицу да би узео судски позив. Пошто је дошао у станицу, ухапшен је и стављен у притвор.
12. Накнадно је постало јасно да је налог за притвор издао Окружни суд у Београду 29. јуна 2004. године, као део кривичног поступка који је покренут против подносиоца представке у вези са одузимањем канабиса од 16. новембра 2003. године. У образложењу, суд је прво објаснио да се подносилац представке није појавио на рочишту заказаном за 17. март 2004. године и приметио да је на повратници уз судски позив наведено да је он "непознат у улици М.К. бр. 30". Друго, подносилац представке се није појавио на следећем рочишту заказаном за 20. мај 2004. године, а полиција, којој је наложено да уручи позив, је известила 20. априла 2004. године да је један сусед потврдио да подносилац представке није живео на адреси о којој је реч од 1999. године. Треће, полиција је, такође, 20. априла 2004. године претражила своју базу података и направила додатне упите, потврдивши да је, почев од 1986. године, пријављено пребивалиште подносиоца представке заиста улица М.К. бр. 30, али није могла да нађе никакве информације о томе где се он тада налазио. Најзад, суд је закључио да постоји довољна чињенична основа која указује да се подносилац представке крије и/или да је у бекству, па је према томе наложио његов притвор. (Међутим, мора се приметити да је Окружни суд изјаву суседа и првобитни полицијски извештај од 20. априла 2004. године цитирао погрешно и да се и једно и друго заправо односе само на улицу М.К. бр. 32, као пријављену адресу подносиоца представке, чиме се улица М. К. бр. 30 није ни поменула.)
13. Окружни суд је 29. јуна 2004. године, такође, донео посебно решење којим се од полиције тражи да изда потерницу и ухапси подносиоца представке. У њој је као адреса подносиоца представке поново наведена улица М.К. бр. 30.
14. Разна каснија документа су се односила и на једну и на другу адресу. Тако се допис Окружног суда упућен полицији 20. маја 2004. године односио на улицу М.К. бр. 32, док је у свим судским позивима, кривичној пријави од 11. децембра 2003. године и оптужном предлогу од 26. децембра 2003. године доследно наведена улица М.К. бр. 30 као адреса подносиоца представке.
15. Све ово време лична карта подносиоца представке, коју је полиција издала 30. августа 2000. године, и његово пријављено боравиште остали су непромењени, уз навођење да је његова адреса улица М.К. бр. 32, Панчево.
16. Адвокат подносиоца представке је 7. јула 2004. године телеграмом уложио жалбу против решења о притвору Окружног суда од 29. јуна 2004. године. У њој је навео да подносилац представке није никада живео улици М.К. бр. 30 и истакао да је његово пријављено боравиште заправо у улици М.К. бр. 32. Због тога подносилац представке није знао да је против њега покренут кривични поступак, па није могао ни намерно избегавати да прими судске позиве.
17. Адвокат подносиоца представке је 8. јула 2004. године допунио ову жалбу додатним писаним аргументима тражећи да се спорно решење о притвору опозове, а његов клијент пусти на слободу. Он је посебно приметио да је подносилац представке отишао у полицију "по сопственој слободној вољи" чим је констатовао да га траже. По доласку у полицијску станицу, он је ухапшен и тада је први пут сазнао за кривичну пријаву против њега.
18. Врховни суд Србије је 12. јула 2004. године одбио ову жалбу. Он је то учинио без усменог рочишта. У својој одлуци Врховни суд је потврдио разлоге за притвор које је дао Окружни суд и даље утврдио да нема доказа у спису предмета да је тачна адреса подносиоца представке заиста улица М.К. бр. 32. Напротив, полицијски извештаји су сугерисали да је "пребивалиште подносиоца представке током целог поступка остало непознато".
19. Адвокат подносиоца представке је примио ову одлуку 14. јула 2004. године.
20. Он је 16. јула 2004. године поднео предлог Окружном суду, тражећи ослобађање подносиоца представке уз јемство или, алтернативно, да му се притвор замени забраном напуштања места боравка до завршетка кривичног поступка. Адвокат је даље приметио да је притвор подносиоца представке наложен због грешке суда у утврђивању његове праве кућне адресе и закључио тражећи да се хитно закаже рочиште у овом предмету.
21. Изгледа да Окружни суд није разматрао овај предлог.
22. После рочишта од 26. јула 2004. године, Окружни суд је констатовао да је подносилац крив због извршења кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога и осудио га на новчану казну у износу од 10.000 српских динара (у то време отприлике 128 евра).
23. Посебним решењем од истог датума Окружни суд је пустио подносиоца представке из притвора. Он је, између осталог, утврдио да је "текућа фаза кривичног поступка завршена" и да "је окривљени дао тачне информације о његовој садашњој адреси".
24. Подносилац представке је 24. септембра 2004. године уложио жалбу Суду Србије и Црне Горе.
25. После обавештења упућеног туженој држави о овој представци, Влада је доставила две потписане изјаве сведока, које је полиција узела 23. јануара 2006. године, у којима су суседи подносиоца представке, оба са боравиштем у улици М.К. бр. 32, потврдили да подносилац представке ту заиста не живи годинама. Један од њих је даље навео да је он то већ рекао полицији у априлу 2004. године, док је други подсетио да подносилац представке није живео на адреси о којој је реч од 1999. године.
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И СУДСКА ПРАКСА
А. Уставна повеља Државне Заједнице Србија и Црна Гора (објављена у Службеном листу Србије и Црне Горе - Сл. лист - бр. 1/03)
26. Чланови 10. и 16, узети заједно, наводили су да се "одредбе међународних споразума о људским и мањинским правима које се примењују у... [Државној заједници] ... Србија и Црна Гора морају примењивати директно" и, даље, да "ратификовани међународни споразуми" морају "имати предност" над домаћим законодавством.
Б. Повеља о људским и мањинским правима и грађанским слободама Државне Заједнице Србија и Црна Гора (објављена у Сл. листу СЦГ бр. 6/03)
27. Члан 7. је предвиђао "да се међународни споразуми на снази у Државној заједници [Србија и Црна Гора] морају гарантовати овом повељом и да се морају директно примењивати".
28. Члан 14. став 8. предвиђао је да лице "које је незаконито лишено слободе мора имати право на накнаду“.
В. Устав Републике Србије (објављен у Службеном гласнику Републике Србије - Сл. гласник бр. 1/90)
29. Члан 23. став 4. предвиђао је, између осталог, да лице које је лишено слободе, "без основа ... мора имати право на ... накнаду ...".
Г. Законик о кривичном поступку (објављен у Службеном листу Савезне Републике Југославије Сл. лист - бр. 70/01, 68/02 и 58/04)
30. Релевантне одредбе овог закона предвиђају следеће:
"Судови као и државни органи који учествују у кривичном поступку, морају да истинито и потпуно утврде све чињенице које су битне за доношење законите одлуке.
Судови и државни органи морају да с једнаком пажњом испитају и утврде како чињенице које терете окривљеног, тако и оне које му иду у прилог."
"Првостепени судови заседају у већу од три судије ["Судско веће"] када одлучују о жалбама против решења истражног судије и других решења када је то одређено овим закоником ..."
"Учешће... [окривљеног у кривичном поступку може се обезбедити слањем] ... судских позива, привођењем у суд, издавањем забране да напушта место пребивалишта, [као и] одређивањем кауције или притвора.
Надлежни суд ће ... [настојати да не примени] ... строжу меру ... [како би се осигурало присуство окривљеног] ... ако мање строга мера може постићи исту намеру.
Ове мере ће престати да важе по службеној дужности када разлози за њихову примену престану да постоје, или ће бити замењене другим мање строжим мерама пошто се услови испуне."
"Окривљени је дужан да одмах обавести суд о промени адресе и о намери да промени боравиште. О томе ће се окривљени обавестити приликом првог саслушања ... [или] ... по пријему оптужнице ... и упозорен на последице ... [или на непридржавање] ... како је предвиђено овим закоником."
"... [Суд ће наложити присилно довођење окривљеног ако окривљени] ... није могао да се прописно позове и ако је из чињеница очигледно да избегава да прими [судске позиве]."
"Ако постоје околности које указују да окривљени може побећи, крити се, отићи у непознато место или у иностранство, суд му може, на основу образложеног решења, забранити да напушта место пребивалишта.
...
У току [судске] истраге [мере] о којима је реч у [ставу 1] ... овог члана наложиће и укинути истражни судија, а када је оптужница подигнута, председник већа.
...
Странке се могу жалити на доношење, проширење или укидање ... [наведене мере] ... а Државни тужилац може, такође, да се жали на решење којим се одбија његов предлог за [њену] примену. Судско веће ... одлучује по жалби ... [у року од три дана] ... Жалба не обуставља извршење решења.
..."
"Окривљени који ће бити притворен или је већ притворен само на основу околности које указују да ће побећи ... може остати на слободи или може бити пуштен под условом да он лично, или неко друго лице у његово име, да кауцију којом се гарантује да он неће побећи до завршетка кривичног поступка и да окривљени сам обећа да се неће крити или променити место пребивалишта без дозволе."
"Решење о кауцију пре и у току [судске] истраге доноси истражни судија. После подизања оптужнице решење доноси председник већа а [касније] на главном рочишту само веће."
"Притвор може бити наложен само у складу са условима предвиђеним овим закоником и само ако се иста намера не може постићи другом мером.
Органи који учествују у кривичном поступку ... су обавезни да поступају са посебном хитношћу ако је окривљени у притвору.
У току ... поступка, притвор ће се укинути чим основ за њега престане да постоји."
"Притвор се одређује решењем надлежног суда.
...
Решење о притвору ће се уручити лицу на које се односи у тренутку лишавања слободе, али најкасније у року од 24 часа ... [од тог тренутка] ...
Притворено лице може уложити жалбу судском већу против решења о притвору у року од 24 часа од тренутка пријема истог. Жалба, решење о притвору и други списи ће одмах бити прослеђени судском већу. Жалба не одлаже извршење [оспораваног] решења.
...
У ситуацији о којој је реч ... [у горњем тексту,] ... судско веће доноси решење по жалби у року од 48 сати."
"Против решења ... која донесе суд у првој инстанци, странке и лица чија су права повређена могу уложити жалбу, сем ако овај законик изричито не предвиђа да жалба није дозвољена.
...
Против решења Врховног суда Србије жалба није дозвољена, ако овим закоником није другачије одређено."
"О жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није другачије одређено."
"У сврхе неометаног вођења кривичног поступка [у вези са кривичним делима која су кажњива новчаном казном или затвором до три године] притвор се може наложити против лица за које се оправдано сумња да је починио кривично дело ако:
(1) се оно крије или се његов идентитет не може утврдити или ако постоје друге околности које јасно указују на опасност од бежања..."
"[Следећа лица имају] ... право на накнаду... ... штете ... [претрпљене] ...
(1) [лице] које је притворено а против кога није покренут кривични поступак, када је тај поступак прекинут правоснажном одлуком, када ... [је лице у питању] ... [коначно] ослобођено правоснажном пресудом или ако је кривична пријава против њега одбијена;
...
(3) [лице] које је због почињене грешке или незаконите радње предузете од стране [државног] органа неосновано лишено слободе ..."
Д. Релевантни коментар у вези са члановима 137. и 401. став 1. Законика о кривичном поступку
31. Лице које предлаже јемство, према члану 137, "не мора да ... наведе износ јемства" које ће се дати (види Коментар Законика о кривичном поступку, проф. др Тихомир Васиљевић и проф. др Момчило Грубач, ИДП Јустинијан, Београд, 2005, стр. 247).
32. Странке у поступку "неће се обавештавати о... [седници већа суда о коме је реч у члану 401. став 1. Законика о кривичном поступку] .., укључујући државног тужиоца ... [који мора] .., пре седнице већа, добити спис предмета и мора доставити свој предлог ... [суду] ...у писаној форми" (види Коментар Законика о кривичном поступку, цитиран у горњем тексту, стр. 705-706).
Ђ. Закон о пребивалишту и боравишту грађана (објављен у Службеном гласнику Социјалистичке Републике Србије - Сл. гласник - бр. 42/77, 24/85 и 6/89, као и Сл. гласнику РС бр. 25/89, 53/93, 67/93 и 48/94)
33. Члан 6. став 1, члан 8. став 1, чл. 14. и 20. предвиђају, између осталог, да грађани морају обавестити полицију о свакој промени адресе, у року од осам дана од селидбе, а те информације се онда уносе у службену евиденцију.
Ж. Закон о облигационим односима (објављен у Службеном листу Социјалистичке Савезне Републике Југославије - Сл. лист - бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и Сл. лист СРЈ бр. 31/93)
34. Чланови 199. и 200. Закона о облигационим односима предвиђају, између осталог, да свако ко је претрпео страх, физичку бол или душевну патњу као последицу кршења његових права личности има право на, у зависности од њиховог трајања и јачине, да покрене парницу за накнаду штете, као и да тражи друге врсте накнаде "које могу да" омогуће одговарајуће нематеријално задовољење.
35. Релевантне одредбе које се односе на Суд Србије и Црне Горе утврђене су у пресуди Матијашевић против Србије, пресуда (бр. 23037/04, ставови 12, 13 и 16, ЕСЉП 2006 ...).
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 5. ставови 1 (в), 3. и 4. КОНВЕНЦИЈЕ
36. Подносилац представке се жалио према члану 5. став 1 (в) Конвенције да је његов притвор незаконит, да је повређен члан 17. Законика о кривичном поступку (у даљем тексту "ЗКП"), зато што домаћи судови нису навели његову тачну адресу, која се већ налазила у спису предмета...
37. Подносилац представке се затим жалио према члану 5. став 3. Конвенције да је:
(i) притворен у периоду од двадесет дана пре него што је лично изведен пред судију који га је пустио из притвора; и
(ii) његов продужени притвор био непропорционална мера, с обзиром на то да се ради о лакшем кривичном делу за које је оптужен и с обзиром на висину запрећене казне, као и због чињенице да су домаћи судови одбили и да разматрају могућност да буде пуштен из притвора уз јемство или да му се притвор замени мером забране напуштања боравишта.
38. Најзад, подносилац представке се жалио према члану 5. став 4. Конвенције да:
(i) је поступак пред Врховним судом вођен без усменог рочишта; и
(ii) да су били недовољно "брзи", у смислу ове одредбе. Што се тиче овог другог, подносилац представке је објаснио да је од тренутка подношења његове жалбе до тренутка када је Врховни суд донео своје решење прошло више од четири дана. Даље, његов адвокат је примио наведено решење још два дана касније, све укупно више од шест дана после подношења његове жалбе, што је очигледно кршење рока од четрдесет осам сати утврђеног чланом 143. став 6. ЗКП.
39. Члан 5. Конвенције, у релевантном делу, гласи како следи:
"1. Свако има право на слободу и безбедност личности. Нико не може бити лишен слободе осим у следећим случајевима и у складу са законом прописаним поступком. ...
(в) законитог хапшења или лишења слободе ради привођења лица пред надлежну судску власт због оправдане сумње да је извршило кривично дело, или када се то оправдано сматра потребним како би се предупредило ... или бекство по његовом извршењу; ...
3. Свако ко је ухапшен или лишен слободе сходно одредбама из става 1 (в) овог члана биће без одлагања изведен пред судију или друго службено лице законом одређено да обавља судске функције и имаће право да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења. Пуштање на слободу може се условити јемствима да ће се лице појавити на суђењу.
4. Свако ко је лишен слободе хапшењем или притвором има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито."
1. Аргументи странака
40. Влада је изнела да подносилац представке није исцрпео сва делотворна домаћа правна средства. Посебно, он није покренуо посебан парнични поступак према чл. 199. и 200. Закона о облигационим односима, а Суд Србије и Црне Горе је тек требало да разматра његову жалбу поднету 24. септембра 2004. године (види ставове 24, 34. и 35. у горњем тексту).
41. Подносилац представке је тврдио да ова правна средства нису ни расположива ни делотворна у смислу члана 35. став 1. Конвенције.
2. Релевантна начела
42. Суд подсећа да се он, према члану 35. став 1. Конвенције, може бавити неким питањем само пошто сва домаћа правна средства буду исцрпљена. Сврха ове одредбе је да се Високим странама уговорницама пружи прилика да спрече или исправе наводне повреде права пре него што се те тврдње изнесу Суду (види, на пример, Hentrich против Француске, пресуда од 22. септембра 1994. године, серија А бр. 296-А, стр. 18, став 33. и Remli против Француске, пресуда од 23. априла 1996. године, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-II, стр. 571, став 33).
43. Суд даље примећује да је за Владу која тврди да је реч о неисцрпљености правног средства постоји обавеза да покаже Суду да је правно средство делотворно, теоретски расположиво и у пракси у релевантном тренутку (види, између осталог, Vernillo против Француске, пресуда од 20. фебруара 1991. године, серија А бр. 198, стр. 11-12, став 27. и Dalia против Француске, пресуда од 19. фебруара 1998. године, Извештаји 1998-I, стр. 87-88, став 38). Пошто се овај терет доказа задовољи, на подносиоца представке прелази обавеза да утврди да је правно средство које је Влада истакла заправо исцрпљено, или је због неког разлога неодговарајуће и неделотворно у посебним околностима предмета, или да постоје посебне околности које њега/њу ослобађају овог захтева (види Dankevich против Украјине, бр. 40679/98, став 107, 29. април 2003. године).
3. Оцена Суда
44. У вези са тврдњом Владе да је подносилац представке требало да поднесе парничну тужбу на основу члана 200. Закона о облигационим односима, Суд примећује да права зајемчена чланом 5. ст. 1 (в), 3. и 4, треба разликовати од права на накнаду због њихове повреде, што је разлог зашто се парнична тужба не може сматрати делотворном по питању притужби подносиоца представке (види, међу многим другим ауторитетима, Wloch против Пољске, бр. 27785/95, став 90, ЕЦХР 2000-XI; Pavletic против Словачке (одлука), бр. 39359/98, ЕЦХР 13. мај 2005. године; Navarra против Француске, пресуда од 23. новембра 1993. године, серија А бр. 273 Б, став 24).
45. Даље је примећено да Влада уопште није навела домаћу судску праксу која показује да је, у предмету као што је предмет подносиоца представке, заиста могуће добити било какву другу накнаду због притвора према члану 199. Закона о облигационим односима.
46. Најзад, у вези са жалбом подносиоца представке коју је поднео Суду Србије и Црне Горе, Суд подсећа да је већ утврдио да ово конкретно правно средство није било доступно до 15. јула 2005. године и, даље, да је остало неделотворно до распада Државне заједнице Србија и Црна Гора (види Матијашевић против Србије, цитиран у горњем тексту, ставови 34-37). Суд не види ниједан разлог да у овом предмету одступи од свог става.
47. С обзиром на горе наведено, Суд закључује да се притужбе подносиоца представке не могу прогласити недопуштеним због неисцрпљености домаћих правних средстава према члану 35. став 1. Конвенције. Сходно томе, примедба Владе с тим у вези мора се одбити. Суд, такође, сматра да ове притужбе нису очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3. Конвенције и не налази ниједан други основ да их прогласи недопуштеним. Оне се, према томе, морају прогласити допуштеним.
1. У погледу притужбе подносиоца представке према члану 5. став 1 (в) Конвенције да је његов притвор одређен незаконито (види став 36. у горњем тексту)
(а) Аргументи страна
48. Влада подсећа на садржај полицијског извештаја од 20. априла 2004. године и примећује да погрешно навођење адресе подносиоца представке као улица М.К. бр. 30 од стране Окружног суда не може прикрити чињеницу да је полиција заправо тражила подносиоца представке на броју 32 у улици М.К., али није могла да га ту нађе (види ставове 12. и 25. у горњем тексту).
49. Влада је изнела да подносилац представке није живео ни на броју 30 ни на броју 32 у улици М. К., због чега је Окружни суд поступио потпуно у складу са чланом 436. став 1 (1) ЗКП када је одредио његов притвор (види став 30. у горњем тексту).
50. Влада је изнела да је подносилац представке морао бити упознат са чињеницом да је против њега покренут кривични поступак, с обзиром да је потписао потврду којом потврђује одузимање канабиса о коме је реч, и нагласила важност изјава сведока узетих у јануару 2006. године (види ставове 9. и 25. у горњем тексту).
51. Влада је истакла да домаћи органи нису имали разлога да покушају да се обрате подносиоцу представке телефоном пошто су још били у поступку утврђивања његове адресе. Заправо, сам подносилац представке је требало да обавести надлежне домаће органе о својој тачној адреси или о намери да промени боравиште (види члан 134. став 4. ЗКП у ставу 30, као и став 33. у горњем тексту).
52. С обзиром на горе наведено, Влада је закључила да су домаћи органи учинили све у њиховој моћи да утврде где се подносилац представке налази. Стога, није дошло до повреде члана 5. став 1 (в) Конвенције.
53. Подносилац представке је поново потврдио своју притужбу и објаснио да је Окружни суд погрешно применио члан 436. став 1 (1) ЗКП с обзиром на то да нема доказа о његовом бекству.
54. Подносилац представке је даље приметио да је његов притвор незаконит зато што Окружни суд није разматрао друге мање озбиљне мере како би обезбедио његово присуство, како је предвиђено чл. 133. и 135. ЗКП (види став 30. у горњем тексту).
55. Најзад, подносилац представке је приметио да се од њега није могло очекивати да периодично прегледа судске регистре само да би утврдио да ли је против њега покренут неки кривични поступак, и прокоментарисао да су изјаве сведока узете у јануару 2006. године, као и одредбе Закона о пребивалишту и привременом боравишту ирелевантне.
(б) Релевантна начела
56. Суд подсећа да је чланом 5. Конвенције загарантовано основно право на слободу и безбедност. То право је од примарне важности у "демократском друштву" у смислу значења Конвенције (види De Wilde, Ooms i Versyp против Белгије, пресуда од 18. јуна 1971. године, серија А бр. 12, стр. 36, став 65, и Winterwerp против Холандије, пресуда од 24. октобра 1979. године, серија А бр. 33, стр. 16, став 37). Његова кључне сврха је да спречава произвољна или неоправдана лишавања слободе (види McKay против Уједињеног Краљевства [ВВ], бр. 543/03, став 30, ЕЦХР 2006 ...).
57. Сва лица имају право на заштиту тог права, другим речима, не могу се лишити слободе, нити држати у притвору (види Weeks против Уједињеног Краљевства, пресуда од 2. марта 1987, серија А бр. 114, стр. 22, став 40), сем како је предвиђено условима из става 1. члана 5.
58. Суд поново истиче да изрази "законит" и "у складу са поступком предвиђеним законом" из члана 5. став 1. у суштини поново упућују на домаће право и уносе обавезу да се ускладе његова материјална и процесна правила. Иако национални органи, а посебно судови, треба првенствено да тумаче и примењују домаће право, према члану 5. став 1, непоштовање домаћег права повлачи за собом кршење Конвенције, а Суд може и треба да размотри да ли је то право поштовано (види, међу многим другим ауторитетима, Benham против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. јуна 1996. године, Извештаји 1996-III, стр. 753, став 41; Assanidze против Грузије [ВВ], бр. 71503/01, став 171, ЕЦХР 2004-II). Период притвора је, у начелу, "законит" ако се заснива на судском решењу, па чак и формалне грешке у решењу о притвору не чине притвор незаконитим у смислу члана 5. став 1 (види, Benham, цитиран у горњем тексту, стр. 753-54, ставови 42-47; Ječius против Литваније, бр. 34578/97, став 68, ЕЦХР 2000-IХ).
59. Усклађеност са домаћим правом није, међутим, довољна: члан 5. став 1. сем тога захтева да свако лишавање слободе треба да буде у складу са сврхом да се појединац заштити од произвољног поступања (види, међу многим другим ауторитетима, Winterwerp, цитиран у горњем тексту, став 37; Witold Litwa против Пољске, бр. 26629/95, став 78, ЕЦХР 2000-III). Основно је начело да ниједан притвор који је произвољан не може бити компатибилан са чланом 5 став 1 (види Saadi против Уједињеног Краљевства [ВВ], бр. 13229/03, став 67, ЕСЉП 2008-...). Посебно је недовољно рећи да се лишавање слободе извршава у складу са националним правом, оно, такође, мора бити неопходно у посебним околностима сваког случаја. Притвор једног појединца је једна тако озбиљна мера да је оправдана само као крајња мера када се друге, мање озбиљне мере размотре и утврди да су недовољне да се заштити интерес појединца или јавни интерес (види, у контексту члана 5. став 1 (б), (г) и (д), Saadi против Уједињеног Краљевства, цитиран у горњем тексту, ставови 67-72; Witold Litwa, цитиран у горњем тексту, став 78; Hilda Hafsteinsdóttir против Исланда, бр. 40905/98, став 51, 8. јун 2004. године; Enhorn против Шведске, бр. 56529/00, став 44, ЕСЉП 2005-I).
(ц) Оцена Суда
60. У вези са предметним случајем, Суд примећује да:
(i) иако се од подносиоца представке није могло очекивати да више пута тражи информације од органа да ли је неки поступак покренут против њега, он је био обавезан да, када га је полиција први пут испитивала, да своју de facto адресу;
(ii) без обзира на очигледну конфузију у службеним документима, полиција је отишла на адресу коју је дао подносилац представке (улица М.К. бр. 32) бар једном приликом, али је полицији један сусед рекао да он ту не живи од 1999. године (види ставове 12. и 25. у горњем тексту);
(iii) подносилац представке није ефикасно оповргао ову изјаву иако се испоставило да је његово пријављено боравиште (улица М.К. бр. 32) непромењено (види став 15. у горњем тексту);
(iv) чињеница да је подносилац представке дошао у полицијску станицу после телефонског позива његовом оцу је ирелевантна, зато што се то десило пошто је Окружни суд већ донео решење о његовом притвору, а органи, у сваком случају, по закону немају обавезу, без обзира у којој се фази поступак налази, да прибегавају овој конкретној мери; и
(v) пошто домаћи органи нису могли да нађу подносиоца представке, Окружни суд је оправдано закључио да се он заиста крије и одредио му је притвор у складу са чланом 436. став 1 (1) ЗКП, те није одредио његово привођење сходно чл. 133. и 135, с обзиром на то да ова друга мера, по самој својој природи, не би могла да обезбеди његово присуство до закључења поступка о коме је реч (види став 30. у горњем тексту).
61. С обзиром на горе наведено, Суд налази да притвор подносиоца представке, и поред конфузије која је нажалост настала у вези са његовом адресом што се одразило у службеним документима, није ни незаконит ни произвољан. Суд даље примећује да између странака нема спора око постојања основане сумње да је подносилац представке учинио кривично дело о коме је реч, ни око тога да је његов притвор одређен како би се он извео пред надлежни законски орган. Према томе, није дошло до повреде члана 5. став 1 (в) Конвенције.
2. У вези са притужбом подносиоца представке према члану 5. став 3. Конвенције да није одмах изведен пред судију (види став 37(i) у горњем тексту)
(а) Аргументи страна
62. Влада је остала при ставу да није дошло до повреде члана 5. став 3. Конвенције.
63. Подносилац представке је поново потврдио своју притужбу.
(б) Оцена Суда
64. Суд поново подсећа да се члан 5. став 3. структурно тиче два посебна питања: раних фаза после хапшења када органи појединца ставе у притвор, и периода када се чека на коначно суђење пред кривичним судом када се осумњичени може притворити или пустити на слободу уз условљавање или без условљавања. Ова два аспекта дозвољавају различита права и не морају бити логички или привремено повезани (види Т.W. против Малте [ВВ], бр. 25644/94, став 49, 29. април 1999. године и МсКаy против Уједињеног Краљевства, цитиран у горњем тексту, став 31).
65. Враћајући се на почетну фазу у оквиру првог аспекта, судска пракса Суда утврђује да се појединац ухапшен или притворен под сумњом да је починио кривично дело мора заштити одређеном судском контролом. Та контрола служи за обезбеђење делотворне заштите од ризика злоупотребе, као и за заштиту од злоупотребе овлашћења од стране службеника који примењују закон или других органа за оно што би требало да буду уско ограничене сврхе, да се примењује строго у складу са предвиђеним поступцима.
66. Наведена судска контрола мора, између осталог, задовољити захтев хитног поступања (види, МсКаy против Уједињеног Краљевства, цитиран у горњем тексту, став 32), чиме се омогућава откривање било какве злоупотребе и свођење на минимум неоправданог мешања у слободу појединца. Строго временско ограничење које овај захтев намеће оставља мало еластичности у тумачењу да ли би иначе постојао озбиљан ризик од угрожавања саме суштине заштићеног права (види Brogan и други против Уједињеног Краљевства, пресуда од 29. новембра 1988. године, серија А бр. 145-Б, став 62, где је за периоде у притвору који су дужи од четири дана без појављивања пред судијом, утврђено да представљају повреду члана 5. став 3, чак и у посебном контексту истрага тероризма).
67. Притвор који одреди домаћи суд не искључује накнадну примену захтева "хитности" садржаног у члану 5. став 3. ако, између осталог, окривљени није саслушан приликом првог разматрања његовог притвора. На пример, размак од петнаест дана између стављања подносиоца у притвор, на основу судске одлуке, и његовог личног саслушања пред судијом сматра се неусклађеним са чланом 5. став 3. у случају McGoff против Шведске (пресуда од 26. октобра 1984. године, став 27, серија А бр. 83).
68. С обзиром на горе наведено, Суд примећује да у конкретном случају рочиште није одржано ни када је првобитно одређен притвор подносиоцу представке ни када је Врховни суд разматрао односну жалбу у вези са тим. Стога је требало двадесет дана да подносилац представке буде лично изведен пред судију, а чак ни тада то није био део поступка разматрања притвора пре суђења већ се то десило приликом самог суђења подносиоцу представке. Према томе, дошло је до повреде права подносиоца представке да одмах буде изведен пред судију како је зајемчено чланом 5. став 3. Конвенције.
3. У вези са притужбом подносиоца представке према члану 5. став 3. Конвенције по питању непропорционалне природе његовог даљег боравка у притвору као и пропуста тужене државе да размотри неку његову алтернативу (види став 37(ii) у горњем тексту)
(а) Аргументи страна
69. Влада је остала при ставу да није било повреде члана 5. став 3. Конвенције. Она је посебно навела да је подносилац представке бежао, и приметила да он није навео "вид и износ" предложеног јемства. У сваком случају, подносилац представке је брзо пуштен, само десет дана после подношења захтева да буде пуштен уз јемство.
70. Подносилац представке је поново изнео своје притужбе и приметио да, према члану 133. став 3. ЗКП, није био обавезан да прецизно наведе предложено јемство. Заправо, то је требало да уради окружни суд по службеној дужности (види став 30. у горњем тексту).
(б) Оцена Суда
71. Као што је утврђено у случају Neumeister против Аустрије (пресуда од 27. јуна 1968- године, серија А бр. 8, стр. 37, став 4), други сегмент члана 5. став 3. не даје судским органима избор између тога да оптуженог изведе на суђење у разумном року или да му одобри привремено пуштање док чека на суђење. До казне, он или она се морају сматрати невиним, а сврха одредбе која се разматра је у суштини да се тражи привремено пуштање појединца пошто даље задржавање у притвору престане да буде оправдано.
72. Овај вид притвора може једино бити оправдан у датом случају ако постоје посебне индикације јавног интереса које, без обзира на претпоставку невиности, имају превагу над правилом поштовања слободе појединца утврђеног чланом 5. Конвенције (види, међу многим другим ауторитетима, Kudla в. Пољске [ВВ], бр. 30210/96, став 110. и наредне, ЕЦХР 2000-XI).
73. Одговорност је првенствено на домаћим судским органима да обезбеде да притвор оптуженог лица пре суђења не прелази разуман рок. У том смислу они морају, уз дужно поштовање начела претпоставке невиности, размотрити све чињенице у прилог или против постојања неког важног јавног интереса који оправдава одступање од правила из члана 5. и морају их утврдити у њиховим решењима о захтевима за пуштање на слободу (види, на пример, Weinsztal против Пољске, бр. 43748/98, пресуда од 30. маја 2006. године, став 50).
74. Постојаност оправдане сумње да је ухапшено лице починило неко кривично дело је услов sine qua non за законитост продужења притвора, али са проласком времена то више није довољно и Суд онда мора да утврди да ли друге основе које су дали судски органи настављају да оправдавају лишење слободе. Када су такве основе биле "релевантне" и "довољне", Суду се мора, такође, предочити да су национални органи показали "посебну ревност" у вођењу поступка у питању (види, међу многим другим ауторитетима, Letellier против Француске, пресуда од 26. јуна 1991. године, серија А бр. 207, став 35; Yagci i Sargin против Турске, пресуда од 8. јуна 1995. године, серија А бр. 319 А, став 50).
75. Супротно првом сегменту члана 5 став 3, у другом аспекту не постоји изричит захтев "хитности". Међутим, потребно испитивање, било на захтев подносиоца представке или на сопствени предлог судије, мора да се обави прописном брзином, како би неоправдано лишење слободе било сведено на минимум (види МсКаy против Уједињеног Краљевства, цитиран у горњем тексту, став 46).
76. Кад год се опасност од бекства може избећи јемством или другим гаранцијама, окривљени се мора пустити, а на националним је органима да увек прописно размотре такве алтернативе (види, између осталог, G.K. против Пољске, бр. 38816/97, став 85, 20. јануар 2004. године), без обзира на чињеницу да се од њих не може тражити да се разматрање јемства обави ништа брже него што се тражи од првог аутоматског испитивања притвора подносиоца представке, пошто је Суд већ одредио максималан рок од четири дана (види МсКаy против Уједињеног Краљевства, цитиран у горњем тексту, став 47). Где се може очекивати лакша казна, смањену побуду за оптуженог да бежи, такође, треба узети у обзир (види, између осталог, Can против Аустрије, бр. 9300/81, извештај Комисије од 12. јула 1984. године, серија А бр. 96, став 69).
77. С обзиром на горе наведено, Суд примећује:
(i) да је 16. јула 2004. године подносилац представке поднео предлог Окружном суду, тражећи пуштање уз јемство или, алтернативно, забрану напуштања боравишта до завршетка кривичног поступка против њега;
(ii) без обзира на Владине поднеске супротно томе, подносилац јасно није имао обавезу према члану 133. став 3. и члану 137. ЗКП да прецизно наведе врсту и износ јемства које даје (види ставове 30. и 31. у горњем тексту);
(iii) да је 26. јула 2004. године подносилац представке осуђен и новчано кажњен са 128 евра, што је била блага казна и, с обзиром на околности, свакако казна која се могла очекивати; и
(iv) да је 26. јула 2004. године подносилац представке пуштен, а да очигледно његов предлог од 16. јула 2004. године никада није ни разматран.
Према томе, дошло је до посебне повреде права подносиоца представке "да буде пуштен док чега на суђење", а које пуштање је могло бити "условљено [његовим] гаранцијама да ће се појавити“ на суду, како предвиђа члан 5. став 3. Конвенције.
4. У вези са притужбом подносиоца представке према члану 5. став 4. Конвенције по питању "брзине" поступка пред Врховним судом као и одсуства усменог рочишта (види став 38. у горњем тексту)
(а) Аргументи страна
78. Влада је потврдила да је протекло више од четрдесет-осам сати пре него што је Врховни суд донео решење по жалби подносиоца представке, чиме је повређен члан 143. став 6. ЗКП. Она је, међутим, спорила да ово не може представљати "аутоматску" повреду члана 5. став 4, посебно с обзиром на чињеницу да је Врховном суду на крају требало само шест дана да пресуди у вези са наведеном жалбом, да је тиме потврђено решење окружног суда о притвору, и да је 26. јула 2004. године утврђено да је подносилац представке крив када је и пуштен.
79. Што се тиче одсуства усменог рочишта пред Врховним судом, Влада је истакла да ни подносилац представке ни Државни тужилац нису имали право да присуствују седници суда у питању. Према томе, није било повреде члана 5. став 4.
80. Подносилац представке је поново потврдио своје притужбе и приметио да су Владини аргументи ирелевантни. Посебно, ако би учешће тужиоца могла бити од значаја за оцену права подносиоца представке према члану 6, оно јасно није од значаја за члан 5.
(б) Оцена Суда
81. Контрадикторно усмено рочиште према члану 5. став 4. је увек потребно у случајевима где је почетно хапшење извршено према члану 5. став 1 (в) (види Assenov и други против Бугарске, пресуда од 28. октобра 1998. године, став 162, Извештаји 1998-VIII).
82. Штавише, чињеница да је спорни притвор одредио суд не лишава притворено лице права да се накнадно поступак преиспита у складу са чланом 5. став 4, ако основне процесне гаранције, као што је усмено рочиште, нису испоштоване у почетку (види, између осталог, De Wilde, Ooms i Versyp против Белгије, цитиран у горњем тексту, став 76).
83. Најзад, у вези са брзином наведеног преиспитивања, оно "мора бити у складу и са правилима материјалног и са правилима процесног националног законодавства" (види Koendjbiharie против Холандије, пресуда од 25. октобра 1990. године, став 27, серија А бр. 185-Б).
84. Суд примећује, што се тиче предметног случаја, да у поступку пред Врховним судом није држано усмено рочиште. Штавише, период од четири дана је протекао од тренутка када је поступак по жалби подносиоца представке окончан до доношења одлуке, што само по себи представља кршење рока од четрдесет осам часова који предвиђа члан 143. став 6. ЗКП (види став 30. у горњем тексту). Сем тога, адвокат подносиоца представке је примио одлуку Врховног суда тек два дана после њеног доношења и, све у свему, више од шест дана пошто је поступак по жалби окончан (види ставове 16-19. у горњем тексту). Суд због тога налази да је дошло до повреде члана 5. став 4. у двоструком погледу: недостатак експедитивности у поступку пред Врховним судом и одсуство усменог рочишта пред тим судом (без обзира на чињеницу да је редак случај у другим европским судским системима да је Врховни суд обавезан да се рутински бави жалбама поднетим у контексту притвора).
II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 5. став 5. КОНВЕНЦИЈА
85. Најзад, подносилац представке се жалио према члану 5. став 5. Конвенције да нема утуживо право на накнаду у вези са повредом његових других права зајемчених овом одредбом.
86. Члан 5. став 5. Конвенције предвиђа следеће:
"Свако ко је био ухапшен или лишен слободе у супротности с одредбама овог члана има утуживо право на накнаду."
87. Суд примећује да је већ нашао повреде у односу на права подносиоца представке према члану 5. ст. 3. и 4. Конвенције. Произлази да је примењив члан 5. став 5. Конвенције.
88. Суд даље примећује да притужба подносиоца представке није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3. Конвенције и сматра да се не може прогласити недопуштеном ни по ком другом основу. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.
1. Аргументи страна
89. Влада је изнела да подносилац представке није показао да је претрпео неку штету као последицу догађаја у питању. Она је даље изнела да је, чак и под претпоставком да је претрпео неку штету, имао утуживо право на накнаду у складу са чланом 5. став 5. Конвенције. Он је нарочито могао да покрене посебну парницу за накнаду штете у складу са чланом 14. став 8. Повеље о људским и мањинским правима и грађанским слободама, чланом 23. став 4. Устава Србије, чланом 200. Закона о облигационим односима, чланом 560. став 1 (3) ЗКП, као и директно на основу Конвенције у складу са чл. 10. и 16. Уставне повеље (види ставове 26, 28-30. и 34. у горњем тексту).
90. Влада је Суду доставила кривичну пресуду коју је усвојио Окружни суд у Ваљеву у којој је директно примењен члан 6. Конвенције у вези са дужином поступка у питању, као и правом туженог да испита сведоке против њега.
91. Најзад, Влада је Суду доставила парничну пресуду коју је донео Први општински суд у Београду, где је тужиоцу додељена накнада на основу члана 560. став 1 (1) ЗКП, и додатну пресуду коју је донео Општински суд у Новом Саду, којом се тужиоцу додељује накнада према члану 200. Закона о облигационим односима, као и према чл. 5, 8. и 13. Конвенције, у предмету који укључује незаконити надзор и незаконит притвор од стране Безбедносно-информативне агенције.
92. Подносилац представке је истакао да је Врховни суд већ нашао да је његов притвор законит и остао при ставу да он није могао, према томе, добити накнаду у каснијој грађанској парници на основу домаћих одредби на које се Влада позивала. Што се тиче директне примене Конвенције, подносилац представке је приметио да српски закон не признаје "утуживо право на накнаду" према члану 5.
2. Оцена Суда
93. У предмету Belchev против Бугарске (бр. 39270/98, ставови 84-94, 8. април 2004. године), Суд је утврдио, између осталог, да није било повреде члана 5. став 5. зато што су домаћи кривични "судови Всматрали да је притвор подносиоца представке] ... у потпуности у складу са захтевима домаћег права" и да није било расположиве домаће судске праксе да укаже да се накнада за притвор којим се крши Конвенција могла добити у каснијој грађанској парници. Пошто је Влада у предметном случају на исти начин пропустила да обезбеди релевантну судску праксу Србије у одговору на поднеске подносиоца представке, у вези са тим, описане у ставу 92. у горњем тексту, и с обзиром на то да се домаћа судска пракса коју је обезбедила јасно разликује од ситуације подносиоца представке, и да је његов притвор Врховни суд сматрао законитим, Суд налази да подносилац представке заиста није имао "утуживо право на накнаду" због повреде члана 5. став 5. Конвенције.
III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
94. Члан 41. Конвенције предвиђа:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
95. Подносилац представке је тражио 5.000 евра (EUR) на име претрпљене нематеријалне штете.
96. Влада је тај захтев оспорила.
97. Суд сматра да је подносилац представке претрпео нематеријалну штету која се не може довољно надокнадити самим утврђивањем неколико повреда Конвенције. С обзиром на број и карактер утврђених повреда у предметном случају и на основу процене по основу правичности, Суд стога додељује подносиоцу представке 2.000 евра у овом делу.
98. Подносилац представке је, такође, тражио 887 евра на име трошкова насталих пред домаћим судовима и 1.566 евра на име трошкова насталих у вези са предметом пред Судом у Стразбуру.
99. Влада је те захтеве оспорила.
100. Према пракси Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су они заиста и неопходно настали и да су оправдани у погледу износа (види, на пример, Iatridis против Грчке(правично задовољење) [ВВ], бр. 31107/96, став 54, ЕЦХР 2000-XI).
101. У овом предмету, пошто је размотрио информације које поседује и горе наведене критеријуме, као и чињеницу да је подносиоцу представке већ додељено 850 евра у оквиру правне помоћи Савета Европе, Суд сматра да је разумно да се подносиоцу представке досуди додатни износ од 716 евра за поступак пред њим, као и 887 евра које је тражио на име трошкова насталих пред домаћим судовима.
102. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ГОРЕ НАВЕДЕНИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО
1. Проглашава представку прихватљивом;
2. Утврђује да није дошло до повреде члана 5. став 1 (в) Конвенције;
3. Утврђује да је дошло до повреде члана 5. став 3. Конвенције;
4. Утврђује да је дошло до повреде члана 5. став 4. Конвенције;
5. Утврђује да је дошло до повреде члана 5. став 5. Конвенције;
6. Утврђује
(а) да тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе, који ће бити претворени у националну валуту тужене државе по курсу који ће важити на дан исплате:
(i) 2.000 евра (две хиљаде евра) на име претрпљене нематеријалне штете, плус порез који се може платити,
(ii) 1.603 евра (једна хиљада шест стотина и три евра) на име трошкова, плус порез који се може наплатити подносиоцу представке;
(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;
7. Одбија остатак захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 23. септембра 2008. године у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.
Sally Dollé Секретар |
Françoise Tulkens Председник |
COUR EUROPÉENNE DES DROITS DE L’HOMME
EUROPEAN COURT OF HUMAN RIGHTS
SECOND SECTION
CASE OF VRENČEV v. SERBIA
(Application no. 2361/05)
JUDGMENT
STRASBOURG
23 September 2008
This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.
In the case of Vrenčev v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:
Françoise Tulkens, President,
Antonella Mularoni,
Ireneu Cabral Barreto,
Vladimiro Zagrebelsky,
Dragoljub Popović,
András Sajó,
Nona Tsotsoria, judges,
and Sally Dollé, Section Registrar,
Having deliberated in private on 2 September 2008,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 2361/05) against the State Union of Serbia and Montenegro lodged with the Court, under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention"), by, at that time, a national of the State Union of Serbia and Montenegro, Mr Ljubiša Vrenčev ("the applicant"), on 28 December 2004.
2. As of 3 June 2006, following the Montenegrin declaration of independence, Serbia remained the sole respondent in the proceedings before the Court.
3. The applicant, who had been granted legal aid, was represented by Mr I. Janković, Mr D. Bogdanović, Mr D. Stojković, Ms K. Radović and Mr V. Đerić, all lawyers practising in Belgrade. The Government of the State Union of Serbia and Montenegro and, subsequently, the Government of Serbia ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.
4. The applicant alleged that he had suffered violations of Article 5 §§ 1 (c) and 3-5 of the Convention.
5. On 13 December 2005 the Court decided to give notice of the application to the Government. Applying Article 29 § 3 of the Convention, it decided to rule on the admissibility and merits of the application at the same time.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
6. The applicant was born in 1968 and lives in Pančevo, Serbia.
7. The facts of the case, as submitted by the parties, may be summarised as follows.
8. On 16 November 2003, the applicant was stopped and searched by a police officer at the main bus station in Belgrade and a packet containing 4.13 grams of cannabis was found on his person.
9. He was then taken to a police station but was released after a short period of time. Whilst in custody, an on-duty police officer issued a receipt confirming seizure of the cannabis in question (potvrda o privremeno oduzetim predmetima). This receipt was signed by the applicant and the officer and contained the applicant’s registered home address - M.K. Street no. 32, Pančevo.
10. In a subsequent incident report of the same date, however, the officer appears to have made a mistake by stating that the applicant’s address was M.K. Street no. 30 rather than no. 32. This report was neither seen nor signed by the applicant.
11. Having found his number in a telephone directory, on 6 July 2004 the police contacted the applicant’s father by telephone. He in turn informed the applicant that the police were looking for him. The applicant subsequently called the police and was told that he needed to come to the station in order to pick up the court summons. Upon arrival at the station, he was arrested and placed in detention.
12. It subsequently became clear that a detention order had been issued by the District Court (Okružni sud) in Belgrade on 29 June 2004, as part of the criminal proceedings brought against the applicant regarding the cannabis seizure of 16 November 2003. In its reasoning, the court first explained that the applicant had not appeared at the hearing scheduled for 17 March 2004 and noted that the return receipt attached to its summons had stated that he "was unknown at M.K. Street no. 30". Secondly, the applicant had failed to appear at the following hearing scheduled for 20 May 2004 and the police, who had been ordered to serve the summons, had reported on 20 April 2004 that a neighbour had confirmed that the applicant had not been living at the address in question since 1999. Thirdly, on 20 April 2004 the police had also run a search in their database and had made additional inquiries, confirming that, as of 1986, the applicant’s registered residence was indeed M.K. Street no. 30, but could not discover any information concerning his current whereabouts. Finally, the court concluded that there was a sufficient factual basis to indicate that the applicant was hiding and/or in flight and had therefore ordered his detention. (It must, however, be noted that the neighbour’s statement and the original police report of 20 April 2004 were cited erroneously by the District Court and that in fact both had referred to M.K. Street no. 32 only, as the applicant’s registered residence, there being no mention of M.K. Street no. 30.)
13. On 29 June 2004 the District Court had also adopted a separate decision requesting the police to issue a wanted notice (poternica) and arrest the applicant. Therein the applicant’s address had again been stated as M.K. Street no. 30.
14. Various other documents successively referred to both addresses. Thus the District Court’s letter sent to the police on 20 May 2004 referred to M.K. Street no. 32 while all court summonses, the criminal complaint of 11 December 2003 (krivična prijava) and the indictment (optužni predlog) of 26 December 2003 consistently stated the applicant’s address as M.K. Street no. 30.
15. Throughout this time the applicant’s identity card, issued by the police on 30 August 2000, and his residence registration remained unchanged, stating his address as M.K. Street no. 32, Pančevo.
16. On 7 July 2004 the applicant’s lawyer filed an appeal by telegram against the District Court’s detention order of 29 June 2004. Therein he stated that the applicant had never lived at M.K. Street no. 30 and pointed out that his registered residence was in fact M.K. Street no. 32. The applicant consequently had no knowledge of the criminal proceedings against him; nor could he have deliberately avoided receiving the court summons.
17. On 8 July 2004 the applicant’s lawyer supplemented this appeal with additional written arguments requesting that the impugned detention order be revoked and his client released. In particular, he noted that the applicant had gone to the police station "of his own free will" as soon as he had found out that they were looking for him. Upon arrival at the police station, he had been arrested and it was then that he had first found out about the criminal charges against him.
18. On 12 July 2004 the Supreme Court (Vrhovni sud Srbije) rejected the appeal. It did so without an oral hearing. In its ruling the Supreme Court affirmed the reasons for detention given by the District Court and further held that there was no evidence in the case file that the applicant’s correct address was indeed M.K. Street no. 32. On the contrary, police reports suggested that "the applicant’s residence throughout the proceedings had remained unknown".
19. On 14 July 2004 this decision was received by the applicant’s lawyer.
20. On 16 July 2004 he filed a motion with the District Court, seeking the applicant’s release on bail or, alternatively, that his detention be replaced with a prohibition on leaving his place of residence until the conclusion of the criminal proceedings. The lawyer further noted that the applicant’s detention had been ordered due to the court’s error in the establishment of his true home address and concluded by requesting that a hearing in the case be scheduled urgently.
21. The District Court appears not to have considered this motion.
22. Following a hearing on 26 July 2004, the District Court found the applicant guilty of illicit possession of narcotics and fined him in the amount of 10,000 Serbian dinars (at the time approximately 128 euros).
23. In a separate decision of the same date the District Court released the applicant from detention. It held, inter alia, that "the current phase of the criminal proceedings had been completed" and that "the defendant had provided correct information about his present address".
24. On 24 September 2004 the applicant filed a complaint with the Court of Serbia and Montenegro (Sud Srbije i Crne Gore).
25. Following the communication of the present application to the respondent State, the Government produced two signed witness statements, taken by the police on 23 January 2006, wherein the applicant’s neighbours, both residing at M.K. Street no. 32, confirmed that the applicant had indeed not been living there for years. One of them further specified that he had already told the police as much in April 2004, while the other recalled that the applicant had not been living at the address in question since 1999.
II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND JURISPRUDENCE
A. Constitutional Charter of the State Union of Serbia and Montenegro (Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora; published in the Official Gazette of Serbia and Montenegro - OG SCG - no. 1/03)
26. Articles 10 and 16, taken together, stated that the "provisions of international treaties on human and minority rights applicable in ... [the State Union of] ... Serbia and Montenegro shall be directly enforceable" and, further, that "the ratified international treaties" shall "have precedence" over domestic legislation.
B. Charter on Human and Minority Rights and Civic Freedoms of the State Union of Serbia and Montenegro (Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama državne zajednice Srbija i Crna Gora; published in OG SCG no. 6/03)
27. Article 7 provided that "international treaties in force in the State Union [of Serbia and Montenegro] shall be guaranteed by this Charter and be directly applicable".
28. Article 14 § 8 provided that a person "who has been deprived of his liberty unlawfully [nezakonito lišen slobode] shall have the right to compensation".
C. Constitution of the Republic of Serbia (Ustav Republike Srbije; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - no. 1/90)
29. Article 23 § 4 provided, inter alia, that a person who has been deprived of his liberty, "without any basis [bez osnova] ... shall have the right to ... compensation ...".
D. Criminal Procedure Code (Zakonik o krivičnom postupku; published in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia - OG FRY - nos. 70/01, 68/02 and 58/04)
30. The relevant provisions of this Code provide as follows:
"The courts, as well as State bodies taking part in the criminal proceedings, shall establish truthfully and comprehensively all facts which are of importance for the adoption of a lawful decision.
The courts and State bodies shall examine and establish with equal care facts which incriminate the defendant, as well as those in his favour."
"First instance courts sit in a panel of three judges ["Judicial Panel"] when deciding on appeals against rulings of the investigating judge and other rulings when it is so prescribed by this Code ..."
"The ... [defendant’s participation in the criminal proceedings may be secured by means of sending] ... summonses, his forcible production in court, the issuance of a prohibition of his leaving his place of residence, [as well as] through the imposition of bail or detention.
The competent court shall ... [attempt not to apply] ... a more severe measure ... [in order to secure the defendant presence] ... if a less severe measure may achieve the same purpose.
These measures shall be vacated ex officio when the reasons for their application have ceased to exist, or shall be replaced with other less severe measures once the conditions are met."
"The defendant is obliged to immediately inform the court of any change of address, as well as of his intent to change his abode. The defendant shall be informed of this obligation at his first hearing ... [or] ... upon receipt of the indictment ... and warned about the consequences ... [of any non-compliance] ... provided for under the Code."
" ... [The court shall order the forcible production of the defendant before it if the defendant] ... could not be properly summoned and it is obvious from the facts that he has been avoiding receipt [of court summonses]."
"If there are circumstances indicating that the defendant might abscond, hide, go to an unknown place or abroad, the court may, by a reasoned decision, prohibit him from leaving his place of residence.
...
In the course of the [judicial] investigation the [measure] referred to in [paragraph 1] ... of this Article shall be ordered and vacated by the investigating judge, and when the indictment is preferred by the President of the Chamber.
...
Parties may appeal the ruling ordering, extending or vacating ... [the said measure] ... and the Public Prosecutor may also appeal the ruling rejecting his motion for [its] application. The Judicial Panel ... shall decide on the appeal ... [within a period of three days] ... The appeal does not stay the execution of the ruling.
..."
"The defendant who is to be or has already been detained based only on circumstances indicating that he will abscond ... may remain at large or may be released providing that he personally, or another person on his behalf, gives bail guaranteeing that he shall not abscond until the conclusion of the criminal proceedings and the defendant himself promises that he shall not hide or change his place of residence without permission."
"The decision on bail before and in the course of a [judicial] investigation shall be rendered by the investigating judge. After the indictment is preferred the decision on bail shall be rendered by the President of the Chamber and [subsequently] at the main hearing by the Chamber itself."
"Detention may be ordered only in accordance with the conditions provided by this Code and only if the same purpose cannot be achieved by another measure.
The authorities taking part in the criminal proceedings ... are bound to proceed with particular urgency if the defendant is in detention.
In the course of the ... proceedings, detention shall be vacated as soon as the grounds therefor have ceased to exist."
"Detention shall be ordered by a decision of the competent court.
...
A decision on detention shall be served on the person to whom it relates at the moment of his deprivation of liberty, but no later than within 24 hours ... [as of this moment] ...
A detained person may file an appeal against the decision on detention with the Judicial Panel within 24 hours as of the moment of its receipt. The appeal, the decision on detention and other files shall immediately be forwarded to the Judicial Panel. The appeal shall not stay the execution of the [impugned] decision.
...
In the situation referred to ... [above,] ... the Judicial Panel shall rule on the appeal within 48 hours."
"Against decisions [rešenja] ... adopted by courts acting at first instance, the parties and persons whose rights have been breached may file an appeal, unless this Code expressly provides that an appeal shall not be permitted.
...
There shall be no appeal against a decision [rešenje] of the Supreme Court of Serbia, unless provided otherwise by this Code."
"An appeal against a decision [rešenje] adopted by a court at first instance shall be decided at a session held before the court of second instance, unless provided otherwise by this Code."
"For the purposes of unhindered conduct of the criminal proceedings [in respect of crimes punishable by a fine or imprisonment of up to three years,] detention may be ordered against a person who is under reasonable suspicion of having committed a criminal offence if:
(1) he is in hiding or his identity cannot be established or if there are other circumstances clearly indicating a danger of flight..."
"[The following persons shall be] ... entitled to recover ... [any] ... damages ... [suffered] ...
(1) [a person] who was detained but against whom no criminal proceedings were instituted, where these proceedings were discontinued by a final ruling, where ... [the person in question] ... was [ultimately] acquitted by a final judgment or where the charge against him was rejected;
...
(3) [a person] who due to an error committed or an unlawful action undertaken by a [State] body has been deprived of his liberty in the absence of any legal basis [neosnovano lišeno slobode] ... "
E. Relevant commentary as regards Articles 137 and 401 § 1 of the Criminal Procedure Code
31. The person requesting bail, under Article 137, "does not have to ... specify the amount of bail" to be posted (see Komentar Zakonika o krivičnom postupku, Prof. dr Tihomir Vasiljević and Prof. dr Momčilo Grubač, IDP Justinijan, Belgrade, 2005, p. 247).
32. Parties to the proceedings "shall not be informed about ... [the session referred to in Article 401 § 1 of the Criminal Procedure Code] .., including the State Prosecutor ... [who shall] .., prior to the session, be provided with the case file and shall submit his proposal ... [to the court] ... in writing" (see Komentar Zakonika o krivičnom postupku, cited above, pp. 705-706).
F. Domicile and Temporary Residence Act (Zakon o prebivalištu i boravištu gra|ana; published in the Official Gazette of the Socialist Republic of Serbia - OG SRS - nos. 42/77, 24/85 and 6/89, as well as OG RS nos. 25/89, 53/93, 67/93 and 48/94)
33. Articles 6 § 1, 8 § 1, 14 and 20 provide, inter alia, that citizens must inform the police about any change in their address, within eight days as of their moving, which information shall then be entered into an official register.
G. Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima; published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia - OG SFRY - nos. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 and OG FRY no. 31/93)
34. Articles 199 and 200 of the Obligations Act provide, inter alia, that anyone who has suffered fear, physical pain or, indeed, mental anguish as a consequence of a breach of his "personal rights" (prava ličnosti) is entitled, depending on their duration and intensity, to sue for financial compensation in the civil courts, as well as to request other forms of redress "which might be capable" of affording adequate non-pecuniary satisfaction.
H. The Court of Serbia and Montenegro
35. The relevant provisions concerning the Court of Serbia and Montenegro are set out in the Matijašević v. Serbia judgment (no. 23037/04, §§ 12, 13 and 16, ECHR 2006 ...).
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLE 5 1 (c), 3 AND 4 OF THE CONVENTION
36. The applicant complained under Article 5 § 1 (c) of the Convention that his detention was unlawful, that is in violation of Article 17 of the Criminal Procedure Code (hereinafter "the CPC"), because the domestic courts had failed to note his correct address, already contained in the case file.
37. The applicant further complained under Article 5 § 3 of the Convention that:
(i) he had been detained for a period of twenty days prior to being brought in person before the judge who released him; and
(ii) his continued detention had been a disproportionate measure, given the minor nature of the crime with which he was charged and the sanction ultimately imposed, as well as the fact that and the domestic courts had refused to even consider the possibility of releasing him on bail or replacing his detention with an order of confinement to his residence.
38. Lastly, the applicant complained under Article 5 § 4 of the Convention that:
(i) the proceedings before the Supreme Court had taken place in the absence of an oral hearing; and
(ii) they were insufficiently "speedy", within the meaning of this provision. Concerning the latter point, the applicant explained that a period of more than four days had elapsed from the moment when his appeal was filed until the moment when the decision of the Supreme Court had been adopted. Further, his lawyer had received the said decision another two days later, in all more than six days following the submission of his appeal, which had clearly been in breach of the forty-eight-hour deadline laid down in Article 143 § 6 the CPC.
39. Article 5 of the Convention, in its relevant part, reads as follows:
"1. Everyone has the right to liberty and security of person. No one shall be deprived of his [or her] liberty save in the following cases and in accordance with a procedure prescribed by law: ...
(c) the lawful arrest or detention of a person effected for the purpose of bringing him before the competent legal authority on reasonable suspicion of having committed an offence or when it is reasonably considered necessary to prevent his ... fleeing after having done so; ...
3. Everyone arrested or detained in accordance with the provisions of paragraph 1 (c) of this Article shall be brought promptly before a judge or other officer authorised by law to exercise judicial power and shall be entitled to trial within a reasonable time or to release pending trial. Release may be conditioned by guarantees to appear for trial.
4. Everyone who is deprived of his liberty by arrest or detention shall be entitled to take proceedings by which the lawfulness of his detention shall be decided speedily by a court and his release ordered if the detention is not lawful."
1. The parties’ arguments
40. The Government submitted that the applicant had not exhausted all effective domestic remedies. In particular, he had failed to bring a separate civil lawsuit under Articles 199 and 200 of the Obligations Act, and the Court of Serbia and Montenegro had itself yet to consider his complaint filed on 24 September 2004 (see paragraphs 24, 34 and 35 above).
41. The applicant maintained that these remedies were neither available nor effective as understood by Article 35 § 1 of the Convention.
2. Relevant principles
42. The Court reiterates that, according to Article 35 § 1 of the Convention, it may only deal with an issue after all domestic remedies have been exhausted. The purpose of this provision is to afford the Contracting States the opportunity of preventing or putting right the violations alleged against them before those allegations are submitted to the Court (see, for example, Hentrich v. France, judgment of 22 September 1994, Series A no. 296-A, p. 18, § 33, and Remli v. France, judgment of 23 April 1996, Reports of Judgments and Decisions 1996-II, p. 571, § 33).
43. The Court further notes that it is incumbent on the Government claiming non-exhaustion to satisfy the Court that the remedy was an effective one, available in theory and in practice at the relevant time (see, inter alia, Vernillo v. France,judgment of 20 February 1991, Series A no. 198, pp. 11-12, § 27, and Dalia v. France, judgment of 19 February 1998, Reports 1998-I, pp. 87-88, § 38). Once this burden of proof has been satisfied, it falls to the applicant to establish that the remedy advanced by the Government was in fact exhausted, or was for some reason inadequate and ineffective in the particular circumstances of the case, or that there existed special circumstances absolving him or her from this requirement (see Dankevich v. Ukraine, no. 40679/98, § 107, 29 April 2003).
3. The Court’s assessment
44. Concerning the Government’s submission that the applicant should have filed a civil claim based on Article 200 of the Obligations Act, the Court notes that the rights guaranteed under Article 5 §§ 1 (c), 3 and 4, are to be distinguished from the right to receive compensation for a violation thereof, which is why a civil action for damages cannot be deemed effective as regards the applicant’s complaints (see, among many other authorities, Wloch v. Poland, no. 27785/95, § 90, ECHR 2000 XI; Pavletic v. Slovakia (dec.), no. 39359/98, ECHR 13 May 2005; Navarra v. France, judgment of 23 November 1993, Series A no. 273 B, § 24).
45. It is further noted that the Government have failed to provide any domestic case-law indicating that, in a case such as the applicant’s, it was indeed possible to obtain any other detention-related redress under Article 199 of the Obligations Act.
46. Lastly, as regards the applicant’s complaint filed with the Court of Serbia and Montenegro, the Court recalls that it has already held that this particular remedy was unavailable until 15 July 2005 and, further, that it remained ineffective until the break up of the State Union of Serbia and Montenegro (see Matijašević v. Serbia, cited above, §§ 34-37). The Court sees no reason to depart from this finding in the present case.
47. In view of the above, the Court concludes that the applicant’s complaints cannot be declared inadmissible for non-exhaustion of domestic remedies under Article 35 § 1 of the Convention. Accordingly, the Government’s objection in this respect must be dismissed. The Court also considers that these complaints are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention and finds no other ground to declare them inadmissible. They must therefore be declared admissible.
1. As regards the applicant’s complaint under Article 5 § 1 (c) of the Convention that his detention had been ordered unlawfully (see paragraph 36 above)
(a) The parties’ arguments
48. The Government recalled the contents of the police report of 20 April 2004 and noted that the District Court’s erroneous referral to the applicant’s address as M.K. Street no. 30 could not obscure the fact that the police had actually searched for the applicant at M.K. Street no. 32 but could not find him there (see paragraphs 12 and 25 above).
49. The Government maintained that the applicant had neither lived at M.K Street no. 30 nor no. 32, which is why the District Court had acted fully in accordance with Article 436 § 1 (1) of the CPC when it had ordered his detention (see paragraph 30 above).
50. The Government submitted that the applicant must have been aware of the fact that the criminal proceedings had been brought against him, given that he had signed the receipt confirming the seizure of the cannabis in question, and emphasised the importance of the witness statements taken in January 2006 (see paragraphs 9 and 25 above).
51. The Government pointed out that the domestic authorities had no reason to attempt to contact the applicant by telephone whilst they were still in the process of establishing his address. Indeed, the applicant himself should have informed the competent domestic authorities of his correct address or of any intention to change his residence (see Article 134 § 4 of the CPC at paragraph 30, as well as paragraph 33 above).
52. In view of the above, the Government concluded that the domestic authorities had done everything in their power to establish the applicant’s whereabouts. Thus there had been no violation of Article 5 § 1 (c) of the Convention.
53. The applicant reaffirmed his complaint and explained that the District Court had misapplied Article 436 § 1 (1) of the CPC given that there was no evidence of him absconding.
54. The applicant further observed that his detention was unlawful because the District Court had failed to consider other less severe measures in order to secure his attendance, as envisaged by Articles 133 and 135 of the CPC (see paragraph 30 above).
55. Finally, the applicant noted that he could not have been expected to periodically review court registers merely in order to establish whether any criminal proceedings had been brought against him, and he commented that the witness statements taken in January 2006, as well as the provisions of the Domicile and Temporary Residence Act, were irrelevant.
(b) Relevant principles
56. The Court recalls that Article 5 of the Convention guarantees the fundamental right to liberty and security. That right is of primary importance in a "democratic society" within the meaning of the Convention (see De Wilde, Ooms and Versyp v. Belgium, judgment of 18 June 1971, Series A no. 12, p. 36, § 65, and Winterwerp v. the Netherlands, judgment of 24 October 1979, Series A no. 33, p. 16, § 37). Its key purpose is to prevent arbitrary or unjustified deprivations of liberty (see McKay v. the United Kingdom [GC], no. 543/03, § 30, ECHR 2006 ...).
57. All persons are entitled to the protection of that right, that is to say, not to be deprived, or to continue to be deprived, of their liberty (see Weeks v. the United Kingdom, judgment of 2 March 1987, Series A no. 114, p. 22, § 40), save in accordance with the conditions specified in paragraph 1 of Article 5.
58. The Court reiterates that the expressions "lawful" and "in accordance with a procedure prescribed by law" in Article 5 § 1 essentially refer back to national law and enshrine the obligation to conform to the substantive and procedural rules thereof. Although it is in the first place for the national authorities, notably the courts, to interpret and apply domestic law, under Article 5 § 1 failure to comply with domestic law entails a breach of the Convention and the Court can and should review whether this law has been complied with (see, among many other authorities, Benham v. the United Kingdom, judgment of 10 June 1996, Reports 1996-III, p. 753, § 41; Assanidze v. Georgia [GC], no. 71503/01, § 171, ECHR 2004 II). A period of detention is, in principle, "lawful" if it is based on a court order and even flaws in the detention order do not necessarily render the underlying period of detention unlawful within the meaning of Article 5 § 1 (see, Benham, cited above, pp. 753-54, §§ 42-47; Ječius v. Lithuania, no. 34578/97, § 68, ECHR 2000-IX).
59. Compliance with national law is not, however, sufficient: Article 5 § 1 requires in addition that any deprivation of liberty should be in keeping with the purpose of protecting the individual from arbitrariness (see, among many other authorities, Winterwerp, cited above § 37; Witold Litwa v. Poland, no. 26629/95, § 78, ECHR 2000-III). It is a fundamental principle that no detention which is arbitrary can be compatible with Article 5 § 1 (see Saadi v. the United Kingdom [GC], no. 13229/03, § 67, ECHR 2008-...). In particular, it does not suffice that the deprivation of liberty is executed in conformity with national law, it must also be necessary in the specific circumstances of each case. The detention of an individual is such a serious measure that it is justified only as a last resort where other, less severe measures have been considered and found to be insufficient to safeguard the individual or public interest (see, in the context of Article 5 § 1 (b), (d) and (e), Saadi v. the United Kingdom, cited above, §§ 67-72; Witold Litwa, cited above, § 78; Hilda Hafsteinsdóttir v. Iceland, no. 40905/98, § 51, 8 June 2004; Enhorn v. Sweden, no. 56529/00, § 44, ECHR 2005-I).
(c) The Court’s assessment
60. As regards the present case, the Court notes that:
(i) although the applicant could not have been expected to repeatedly seek information from the authorities as to whether any proceedings had been brought against him, he was obliged, when first challenged by the police, to provide his de facto residence;
(ii) notwithstanding the obvious confusion in the official documents, the police had gone to the address given by the applicant (M.K. Street no. 32) on at least one occasion, but were told by a neighbour that he had not been living there since 1999 (see paragraphs 12 and 25 above);
(iii) the applicant has failed to effectively refute this statement even though his registered domicile (M.K. Street no. 32) would appear to have remained unchanged (see paragraph 15 above);
(iv) the fact that the applicant had come to the police station following the telephone call made to his father is irrelevant because this occurred after the District Court had already decided to order his detention and the authorities, in any event, had no obligation under law, regardless of the stage of the proceedings, to resort to this particular measure; and
(v) since the domestic authorities were unable to reach the applicant, it was reasonable for the District Court to conclude that he was indeed absconding and order his detention in accordance with Article 436 § 1 (1) of the CPC, rather than his forcible production pursuant to Articles 133 and 135, given that the latter measure, by its very nature, would not have been capable of securing his presence until the conclusion of the proceedings in question (see paragraph 30 above).
61. In view of the above, the Court finds that the applicant’s detention, notwithstanding the regrettable confusion concerning his address reflected in the official documents, was neither unlawful nor arbitrary. The Court further notes that there was no dispute between the parties as to the existence of a reasonable suspicion that the applicant had committed the offence in question, or that his detention had been ordered for the purpose of bringing him before the competent legal authority. There has, accordingly, been no violation of Article 5 § 1 (c) of the Convention.
2. As regards the applicant’s complaint under Article 5 § 3 of the Convention that he had not been brought before a judge promptly (see paragraph 37(i) above)
(a) The parties’ arguments
62. The Government maintained that there had been no violation of Article 5 § 3 of the Convention.
63. The applicant reaffirmed his complaint.
(b) The Court’s assessment
64. The Court reiterates that Article 5 § 3 is structurally concerned with two separate matters: the early stages following an arrest when an individual is taken into the custody of the authorities, and the period pending the eventual trial before a criminal court during which the suspect may be detained or released with or without conditions. These two limbs confer distinct rights and are not necessarily logically or temporally linked (see T.W. v. Malta [GC], no. 25644/94, § 49, 29 April 1999 and McKay v. the United Kingdom, cited above, § 31).
65. Turning to the initial stage under the first limb, the Court’s case-law establishes that an individual arrested or detained on suspicion of having committed a criminal offence must be protected by a certain judicial control. That control serves to provide effective safeguards against the risk of ill-treatment, as well as safeguards against an abuse of power by law enforcement officers or other authorities for what should be narrowly restricted purposes, to be exercised strictly in accordance with prescribed procedures.
66. The said judicial control must, inter alia, satisfy the requirement of promptness (see, McKay v. the United Kingdom, cited above, § 32), thereby allowing the detection of any ill-treatment and keeping to a minimum any unjustified interference with individual liberty. The strict time constraint imposed by this requirement leaves little flexibility in interpretation as there would otherwise be a serious risk of impairing the very essence of the right protected (see Brogan and Others v. the United Kingdom, judgment of 29 November 1988, Series A no. 145-B, § 62, where periods of more than four days in detention without an appearance before a judge, were held to be in violation of Article 5 § 3, even in the special context of terrorist investigations).
67. Detention ordered by a domestic court does not preclude the subsequent application of the "promptness" requirement contained in Article 5 § 3 if, inter alia, the defendant was not heard when his detention was first being considered. For example, an interval of fifteen days between the applicant’s placement in custody, based on a court order, and his hearing in person before a judge was deemed inconsistent with Article 5 § 3 in the case of McGoff v. Sweden (judgment of 26 October 1984, § 27, Series A no. 83).
68. In view of the above, the Court notes that in the present case no hearings were held either when the applicant’s initial detention was ordered or when the Supreme Court considered the related appeal. Thus it took twenty days for the applicant to be brought before a judge in person and, even then, this was not part of a pre-trial detention review procedure but occurred at the applicant’s actual trial. There has accordingly been a breach of the applicant’s right to be brought promptly before a judge as guaranteed under Article 5 § 3 of the Convention.
3. As regards the applicant’s complaint under Article 5 § 3 of the Convention concerning the disproportionate nature of his continued detention as well as the respondent State’s failure to consider any alternatives thereto (see paragraph 37(ii) above)
(a) The parties’ arguments
69. The Government maintained that there had been no violation of Article 5 § 3 of the Convention. In particular, they stated that the applicant had absconded, and noted that he had failed to specify the "form and amount" of bail proposed. In any event, the applicant had been released quickly, only ten days after the submission of his request to be released on bail.
70. The applicant reaffirmed his complaints and noted that, according to Article 133 § 3 of the CPC, he had not been obliged to specify the bail proposed. Indeed, it was up to the District Court to do so ex officio (see paragraph 30 above).
(b) The Court’s assessment
71. As established in Neumeister v. Austria (judgment of 27 June 1968, Series A no. 8, p. 37, § 4), the second limb of Article 5 § 3 does not give judicial authorities a choice between either bringing an accused to trial within a reasonable time or granting him provisional release pending trial. Until conviction, he or she must be presumed innocent, and the purpose of the provision under consideration is essentially to require the individual’s provisional release once continued detention ceases to be reasonable.
72. This form of detention can only be justified in a given case if there are specific indications of a genuine requirement of public interest which, notwithstanding the presumption of innocence, outweighs the rule of respect for individual liberty laid down in Article 5 of the Convention (see, among other authorities, Kudla v. Poland [GC], no. 30210/96, § 110 et seq, ECHR 2000-XI).
73. The responsibility falls in the first place to the national judicial authorities to ensure that the pre-trial detention of an accused person does not exceed a reasonable time. To this end they must, paying due regard to the principle of the presumption of innocence, examine all the facts arguing for or against the existence of an important public interest justifying a departure from the rule in Article 5 and must set them out in their decisions on the applications for release (see, for example, Weinsztal v. Poland, no. 43748/98, judgment of 30 May 2006, § 50).
74. The persistence of reasonable suspicion that the person arrested has committed an offence is a condition sine qua non for the lawfulness of the continued detention, but with the lapse of time this no longer suffices and the Court must then establish whether the other grounds given by the judicial authorities continued to justify the deprivation of liberty. Where such grounds were "relevant" and "sufficient", the Court must also be satisfied that the national authorities displayed "special diligence" in the conduct of the proceedings at issue (see, amongst other authorities, Letellier v. France, judgment of 26 June 1991, Series A no. 207, § 35; Yagci and Sargin v. Turkey, judgment of 8 June 1995, Series A no. 319 A, § 50).
75. Unlike the first limb of Article 5 § 3, there is no express requirement of "promptness" in its second limb. However, the required scrutiny, whether on application by the applicant or by the judge of his or her own motion, must take place with due expedition, in order to keep any unjustified deprivation of liberty to an acceptable minimum (see McKay v. the United Kingdom, cited above, § 46).
76. Whenever the danger of absconding can be avoided by bail or other guarantees, the accused must be released, it being incumbent on the national authorities to always duly consider such alternatives (see, mutatis mutandis, G.K. v. Poland,no. 38816/97, § 85, 20 January 2004), notwithstanding the fact that it cannot be required of them that the examination of bail takes place with any more speed than is demanded of the first automatic review of the applicant’s detention, which the Court has already identified as being a maximum of four days (see McKay v. the United Kingdom, cited above, §47). Where a lighter sentence can be anticipated, the reduced incentive for the accused to abscond should also be taken into account (see, mutatis mutandis, Can v. Austria, no. 9300/81, Commission’s report of 12 July 1984, Series A, No. 96, § 69).
77. In view of the above, the Court notes that:
(i) on 16 July 2004 the applicant had filed a motion with the District Court, seeking his release on bail or, alternatively, confinement to his residence until the conclusion of the criminal proceedings against him;
(ii) notwithstanding the Government’s submissions to the contrary, the applicant had clearly had no obligation under Articles 133 § 3 and 137 of the CPC to specify the type and amount of bail to be posted (see paragraphs 30 and 31 above);
(iii) on 26 July 2004 the applicant was convicted and fined in the amount of 128 euros, which was a lenient sentence and, given the circumstances, certainly one which could have been anticipated; and
(iv) on 26 July 2004 the applicant was released, apparently without his motion of 16 July 2004 having ever been considered.
There has accordingly been a separate violation of the applicant’s right "to be released pending trial", which release could have been "conditioned by [his] guarantees to appear" in court, as provided under Article 5 § 3 of the Convention.
4. As regards the applicant’s complaint under Article 5 § 4 of the Convention concerning the "speed" of the proceedings before the Supreme Court as well as the absence of an oral hearing (see paragraph 38 above)
(a) The parties’ arguments
78. The Government acknowledged that, in breach of Article 143 § 6 of the CPC, more than forty-eight hours elapsed before the Supreme Court determined the applicant’s appeal. They argued, however, that this cannot amount to an "automatic" violation of Article 5 § 4, particularly in view of the fact that the Supreme Court had ultimately taken only six days to rule in respect of the said appeal, that in so doing it had upheld the District Court’s detention order, and that on 26 July 2004 the applicant had been found guilty and released.
79. As regards the absence of the oral hearing before the Supreme Court, the Government pointed out that neither the applicant nor the State Prosecutor had had the right to attend the session in question. Therefore there had been no violation of Article 5 § 4.
80. The applicant reaffirmed his complaints and noted that the Government’s arguments were irrelevant. In particular, whilst the involvement of the State Prosecutor might be of interest in assessing the applicant’s rights under Article 6, it clearly had no bearing on the Article 5 question.
(b) The Court’s assessment
81. An adversarial oral hearing under Article 5 § 4 is always required in cases where the initial arrest was effected pursuant to Article 5 § 1 (c) (see Assenov and Others v. Bulgaria, judgment of 28 October 1998, § 162, Reports 1998 VIII).
82. Moreover, the fact that the impugned detention was ordered by a court does not deprive the detained person of the right to subsequently bring review proceedings in accordance with Article 5 § 4, if fundamental procedural guarantees, such as an oral hearing, were not complied with initially (see, mutatis mutandis, De Wilde, Ooms and Versyp v. Belgium, cited above, § 76).
83. Lastly, concerning the speed of the said review, it "must comply with both the substantive and procedural rules of the national legislation" (see Koendjbiharie v. the Netherlands, judgment of 25 October 1990, § 27, Series A no. 185 B).
84. The Court observes, as regards the present case, that the proceedings before the Supreme Court had not included an oral hearing. Moreover, a period of four days had elapsed from the moment when the applicant’s appeal had been completed until the decision had been adopted, a delay which in itself was a breach of the forty-eight hour time-limit laid down in Article 143 § 6 the CPC (see paragraph 30 above). In addition, the applicant’s lawyer had only received the Supreme Court’s decision two days after its adoption and, in all, more than six days after the appeal had been finalised (see paragraphs 16-19 above). The Court therefore finds that there has been a violation of Article 5 § 4 in two respects: the lack of speed in the proceedings before the Supreme Court and the absence of an oral hearing before it (notwithstanding the fact that it is seldom the case in other European jurisdictions that a Supreme Court would be obliged to routinely deal with appeals lodged in the detention context).
II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 5 § 5 OF THE CONVENTION
85. Finally, the applicant complained under Article 5 § 5 of the Convention that he did not have an enforceable right to compensation concerning the breach of his other rights guaranteed by this provision.
86. Article 5 § 5 of the Convention provides as follows:
"Everyone who has been the victim of arrest or detention in contravention of the provisions of this Article shall have an enforceable right to compensation."
87. The Court notes that it has already found violations in respect of the applicant’s rights under Article 5 §§ 3 and 4 of the Convention. It follows that Article 5 § 5 of the Convention is applicable.
88. The Court further notes that the applicant’s complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention and considers that it cannot be declared inadmissible on any other ground. It must therefore be declared admissible.
1. The parties’ arguments
89. The Government submitted that the applicant had failed to demonstrate that he had suffered any damage as a result of the events in question. They further maintained that, even assuming that he had had suffered some harm, he had had an enforceable right to compensation in accordance with Article 5 § 5 of the Convention. In particular, he could have filed a separate civil suit for damages in accordance with Article 14 § 8 of the Charter on Human and Minority Rights and Civic Freedoms, Article 23 § 4 of the Serbian Constitution, Article 200 of the Obligations Act, Article 560 § 1 (3) of the CPC, as well as directly on the basis of the Convention in accordance with Articles 10 and 16 of the Constitutional Charter (see paragraphs 26, 28-30 and 34 above).
90. The Government provided the Court with a criminal judgment adopted by the District Court in Valjevo wherein Article 6 of the Convention was applied directly as regards the length of the proceedings in question, as well as the defendant’s right to examine the witnesses against him.
91. Lastly, the Government furnished the Court with a civil judgment adopted by the First Municipal Court (Prvi opštinski sud) in Belgrade, whereby the plaintiff had been awarded compensation on the basis of Article 560 § 1 (1) of the CPC, and an additional judgment issued by the Municipal Court in Novi Sad, granting the plaintiff compensation under Article 200 of the Obligations Act, as well as Articles 5, 8 and 13 of the Convention, in a matter involving illegal surveillance and unlawful detention by the State Security Agency (Bezbednosno-informativna agencija).
92. The applicant pointed out that the Supreme Court had already found that his detention was lawful and maintained that he could not, therefore, have obtained compensation in a subsequent civil suit based on the domestic provisions referred to by the Government. As regards the direct application of the Convention, the applicant observed that Serbian law did not recognise "an enforceable right of action" under Article 5.
2. The Court’s assessment
93. In Belchev v. Bulgaria (no. 39270/98, §§ 84-94, 8 April 2004), the Court held, inter alia, that there had been a violation of Article 5 § 5 because the domestic criminal "courts [had deemed the applicant’s detention to be] ... in full compliance with the requirements of domestic law" and there had been no available domestic jurisprudence to suggest that compensation for detention in breach of the Convention could have been obtained in a subsequent civil lawsuit. Since the Government in the present case have likewise failed to provide any relevant Serbian case-law in response to the applicant’s pertinent submissions described at paragraph 92 above, and given that the domestic case-law which they have provided is clearly distinguishable from the applicant’s situation, his detention having been deemed lawful by the Supreme Court, the Court finds that the applicant indeed had no "enforceable right to compensation" in violation of Article 5 § 5 of the Convention.
III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
94. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
95. The applicant claimed 5,000 euros (EUR) for the non-pecuniary damage suffered.
96. The Government contested that claim.
97. The Court considers that the applicant has suffered non-pecuniary damage which cannot be sufficiently compensated by its mere finding of several violations of the Convention. Having regard to the number and character of the violations found in the present case and making its assessment on an equitable basis, the Court therefore awards the applicant EUR 2,000 under this head.
98. The applicant also claimed EUR 887 for the costs and expenses incurred before the domestic courts and EUR 1,566 for those incurred in connection with his Strasbourg case.
99. The Government contested those claims.
100. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and were also reasonable as to their quantum (see, for example, Iatridis v. Greece (just satisfaction) [GC], no. 31107/96, § 54, ECHR 2000-XI).
101. In the present case, regard being had to the information in its possession and the above criteria, as well as the fact that the applicant has already been granted EUR 850 under the Council of Europe’s legal aid scheme, the Court considers it reasonable to award him the additional sum of EUR 716 for the proceedings before it, as well as the EUR 887 sought for the costs and expenses incurred domestically.
102. The Court considers it appropriate that the default interest should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been no violation of Article 5 § 1 (c) of the Convention;
3. Holds that there has been a violation of Article 5 § 3 of the Convention;
4. Holds that there has been a violation of Article 5 § 4 of the Convention;
5. Holds that there has been a violation of Article 5 § 5 of the Convention;
6. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final, in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following sums, to be converted into the national currency of the respondent State at the rate applicable on the date of settlement:
(i) EUR 2,000 (two thousand euros) in respect of the non-pecuniary damage suffered, plus any tax that may be chargeable,
(ii) EUR 1,603 (one thousand six hundred and three euros) for costs and expenses, plus any tax that may be chargeable to the applicant;
(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
7. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 23 September 2008, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Sally Dollé Registrar |
Françoise Tulkens President |