Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
Preuzmite presudu u pdf formatu
На основу члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст) објављује се, на српском и енглеском језику, Пресуда Европског суда за људска права по представци број 41703/06 - Адамовић против Србије, која гласи:
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 100/2012 од 19.10.2012. године.
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ АДАМОВИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 41703/06)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
2. октобар 2012. године
Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.
У предмету Адамовић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у саставу:
Françoise Tulkens, председник,
Dragoljub Popović,
Isabelle Berro-Lefèvre,
András Sajó,
Guido Raimondi,
Paulo Pinto de Albuquerque,
и Stanley Naismith, секретар одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 11. септембра 2012. године,
изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 41703/06) против Србије коју је Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") поднео држављанин Србије господин Предраг Адамовић, 10. октобра 2006. године. Господин Адамовић је преминуо 15. августа 2007. године, а 27. августа 2007. године, његова супруга, гђа Ружица Адамовић, (у даљем тексту: "Подноситељка представке"), обавестила је Секретаријат да она жели да настави поступак пред Судом.
2. Владу Србије ("Влада") заступао је њен заступник, г. С. Царић.
3. Представка је 10. јула 2009. године прослеђена Влади. Такође је одлучено да се основаност представке разматра у исто време када и њена допуштеност (претходни члан 29. став 3. Конвенције).
ЧИЊЕНИЦЕ
4. Покојни супруг подноситељке представке био је запослен у предузећу Електрон АД, из Београда (у даљем тексту: "предузеће"). Од 1995. године до 1998. године био је ангажован на неким пројектима у Русији, за који посао је, поред плате, имао право на дневнице обрачунате у америчким доларима (УСД).
5. Трговински суд у Београду је 18. јуна 1998. године против овог предузећа покренуо стечајни поступак.
6. Неодређеног дана после тога господин Адамовић је поднео захтев за материјалну накнаду у оквиру стечајног поступка за исплату заосталих плата, дневница, и разних доприноса по основу социјалног осигурања. Трговински суд је 4. маја 2000. године одбацио његов захтев и упутио га да покрене редовни парнични поступак ради утврђивања оспорених потраживања.
7. Господин Адамовић је, како је упућен, 22. јуна 2000. године поднео посебну парничну тужбу.
8. Трговински суд је 18. новембра 2002. године одбио део захтева господина Адамовића у вези са платама, пошто се он сматрао повученим, док је захтев за исплату дневница био делимично усвојен. На основу ове пресуде предузећу је наложено да му исплати УСД 4.258,60 на име неисплаћених дневница, заједно са доприносима за социјално осигурање и законском каматом, плус 44.750 југословенских динара (ЈУМ) на име судских трошкова.
9. Окружни суд и Врховни суд су 16. априла 2003. године, односно 23. октобра 2003. године потврдили пресуду од 18. новембра 2002. године. Пресуда Врховног суда уручена је подноситељки представке после 13. фебруара 2004. године.
10. Неодређеног датума после тога, пошто је наведена пресуда постала правоснажна, призната је у оквиру стечајног поступка.
11. Трошкови досуђени у парничном поступку су исплаћени 10. септембра 2003. године, док је 5. новембра 2003. године такође исплаћена камата обрачуната на трошкове.
12. Око дванаест пута између 15. јула 2003. године и 10. септембра 2007. године предузеће је подноситељки представке исплатило разне мање износе на име солидарне помоћи, на име помоћи за лекарске рачуне. Укупан износ свих тих сума свео се на вредност мању од УСД 3.000. Међутим, није било опредељено да су ови износи намењени да представљају делимичну исплату дуга, већ као помоћ породици подноситељке представке због болести покојног супруга подноситељке представке.
13. Трговински суд је 28. маја 2008. године донео решење којим се налаже исплата 50% загарантоване плате свим бившим запосленим у предузећу за период од 1. марта 1997. године до 18. јуна 1998. године. Подноситељка представке је 5. јуна 2008. године примила исплату по том основу од РСД 91.532 (РСД, око УСД 1.800 у релевантном тренутку).
14. Пре стечајног поступка предузеће дужник је било потпуно у друштвеном власништву. Током целог стечајног поступка остало је регистровано у односним регистрима као предузеће у друштвеном власништву.
15. Предузеће је 29. септембра 2008. године стављено на лицитацију, у складу са одредбама важећег закона (видети став 19. у даљем тексту). После неколико неуспешних покушаја лицитације, Трговински суд је 5. фебруара 2010. године одобрио продају предузећа трећем приватном лицу. Продајна цена је додата имовини предузећа.
16. Трговински суд у Београду је 23. фебруара 2010. године прекинуо стечајни поступак против тог предузећа, али је наставио са поступком у односу на стечајну масу. Трговински суд је 7. октобра 2011. године одобрио исплату одређених сума неким бившим запосленим тог предузећа, али подноситељка представке није била на списку за исплату.
A. Закон о принудном поравнању, стечају и ликвидацији
17. Члан 95. Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији (објављен у "Службеном листу СФРЈ", број 84/89 и "Службеном листу СРЈ", бр. 37/93 и 28/96) прописује да се са отварањем стечајног поступка целокупна имовина предузећа претвара у стечајну масу.
18. По отварању стечајног поступка, повериоци морају да пријаве потраживања стечајном већу (члан 121.), које од стечајног управника и других поверилаца тражи да или одобри или оспори потраживања (чланови 124. и 125.).
19. Повериоци чија су потраживања оспорена у стечајном поступку упућују се да покрену парнични поступак или други поступак ради утврђивања њихових потраживања (члан 127. став 1.). Потраживања правоснажно утврђена у парничном поступку учествују у расподели стечајне масе (члан 127. став 3.).
20. Сви дугови предузећа исплаћују се пропорционално, осим плаћања на име зарада до износа загарантованих зарада (члан 140.), плаћања на име трошкова парничног поступка из члана 127. и неких других трошкова, који морају да се плате приоритетно и у потпуности (члан 138.).
21. Према члану 129. овог закона, предузеће које је предмет стечаја, као правно лице, могло се продати засебно. Пошто се предузеће прода, стечајни поступак се прекида у односу на то предузеће, али се наставља у односу на стечајну масу (члан 130. став 1.). По окончању стечајног поступка, предузеће дужник се више не сматра одговорним за било који дуг предузећа (члан 130. став 3.).
Б. Остало релевантно домаће право
22. Остало релевантно домаће право изнето је у пресудама Суда у предметима Р. Качапор и друге подноситељке представке против Србије (бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, 15. јануар 2008. године, ст. 57-82); Влаховић против Србије (број 42619/04, ст. 37-47, 16. децембар 2008. године); Црнишанин и други против Србије (бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, 13. јануар 2009. године, ст. 100-104); Предузеће ЕВТ против Србије(број 3102/05, ст. 26 и 27, 21. јун 2007. године); и Марчић и други против Србије (број 17556/05, став 29, 30. октобар 2007. године).
ПРАВО
23. Господин Адамовић преминуо је 15. августа 2007. године. Његова супруга, госпођа Ружица Адамовић је 27. августа 2007. године обавестила Суд да жели да настави са поступком који је покренуо њен супруг.
24. Влада није оспорила овај захтев.
25. Суд је већ утврдио да, у сличним ситуацијама, супруга преминулог подносиоца представке може да замени свог супруга.
26. С обзиром на релевантно домаће законодавство (видети, нпр. Marčić, цитиран у горњем тексту, став 29.), као и на чињеницу да она има "одређени материјални интерес" у предметном стечајном поступку (видети, mutatis mutandis, Ahmet Sadık против Грчке, пресуда од 15. новембра 1996. године, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-V, став 26.), Суд сматра, не прејудицирајући остале прелиминарне примедбе Владе, да гђа Адамовић може да настави поступак уместо свог супруга.
II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1
27. Ослањајући се на разне одредбе Конвенције, као и на протоколе уз њу, подноситељка представке се у суштини жалила због пропуста Тужене државе да изврши у потпуности пресуду Трговинског суда од 18. новембра 2002. године из сопствених прихода. Суд сматра да би ове притужбе требало разматрати према члану 6. став 1. и члану 1. Протокола број 1. У релевантном делу, ти чланови гласе како следи:
"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама..., има право на
Правичну ... расправу ... пред ... судом ..."
"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. ..."
."
1. Компатибилност ratione temporis
28. Влада је тврдила да за разлику од предмета Р. Качапор (Р. Качапор и друге подноситељке представке, цитиран у горњем тексту), где је стечајни поступак покренут тек после ратификације, у предметном случају тај поступак је покренут 1998. године, пре ступања Конвенције на снагу у односу на Србију 3. марта 2004. године. Стога је потраживање подноситељке представке смањено на оно што је она могла очекивати у време ратификације, наиме само на део потраживања које је било плативо из стечајне масе. Према томе, подноситељка представке није могла да тражи извршење пресуде од 18. новембра 2002. године у целости.
29. Суд примећује да је потраживање подноситељке представке утврђено у парничном поступку пошто је стечајни поступак покренут. Штавише, стечајни поступак против предузећа дужника окончан је тек 23. фебруара 2010. године, док је поступак у погледу стечајне масе и даље у току. Суд такође подсећа да је већ разматрао сличне тврдње и да их је одбацио (видети, на пример, предмет Марчић, цитиран у горњем тексту, ст. 42-43). Стога, Суд одлучује да ову тврдњу Владе одбаци.
2. Компатибилност ratione personae
30. Влада је изнела да пошто је отворен стечајни поступак предузеће као такво је престало да постоји. Према мишљењу Владе, формирано је ново правно лице - предузеће у стечају, и да за такво правно лице Држава не може да сноси никакву одговорност, за разлику од случаја Р. Качапор (цитиран у горњем тексту), у коме је стечајни поступак покренут тек после ступања Конвенције на снагу у односу на Србију. Она је даље приметила да у пресуди у предмету Omerović против Хрватске (број 36071/03, став 35., 1. јун 2006. године) држава не сноси никакву одговорност за дугове инсолвентних предузећа.
31. Иако је тачно да Суд наглашава у предмету Omerović (цитиран у горњем тексту) да се држава обично не може сматрати одговорном за ситуацију у којој дужник у односу на ког се извршење спроводи нема средстава да измири дуг, Суд подсећа на свој став у предмету Р. Качапор (цитиран у горњем тексту), које се примењује у контексту предузећа са претежно друштвеним капиталом, и сматра да је у овом конкретном контексту небитно да ли је стечајни поступак покренут пре или после ступања Конвенције на снагу, пошто се стечајни поступак наставио после ратификације, и тек би требало да се заврши (видети такође Марчић, цитиран у горњем тексту). Осим тога, Суд примећује да је током стечајног поступка, док предузеће није продато, оно било регистровано као предузеће у потпуном друштвеном власништву. Штавише, иако је предузеће продато, са њим су продата само права, а дугови су остали у стечајној маси, чиме се Држава није ослободила обавеза, утврђених у предмету Качапор. Сходно томе, ова тврдња мора се одбацити.
3. Злоупотреба права на представку
32. Влада је тврдила да подноситељка представке није обавестила Суд да је примила скоро УСД 3.000 у оквиру разних исплата на име социјалне помоћи, као и исплату у складу са одлуком од 28. маја 2008. године, тако да је потраживање подноситељке представке исплаћено скоро у потпуности.
33. Подноситељка представке је оспорила ове тврдње.
34. Суд примећује да у односу на исплате на које се Влада позива, уопште није било позивања на пресуду од 18. новембра 2002. године. Исплате на име социјалне помоћи извршене су с обзиром на тешку финансијску ситуацију подноситељке представке и здравствене проблеме њеног покојног супруга и кћерке, док плаћањем у вези са минималном загарантованом зарадом није намеравано да се покрије дуг из пресуде од 18. новембра 2002. године. Напротив, у пресуди од 18. новембра 2002. године се изричито не разматрају загарантоване зараде, с обзиром да је овај део захтева повучен (видети став 8. у горњем тексту). Суд даље примећује да Влада није предложила да се подноситељки представке понуди било каква исплата са директним циљем извршења пресуде од 18. новембра 2002. године.
35. Суд подсећа да се представка може одбацити као неприхватљива према члану 35. став 3. Конвенције ако се свесно заснива на нетачним изјавама (видети Varbanov против Бугарске, број 31365/96, став 36., ЕЦХР 2000-X, или Rehak против Републике Чешке, (одлука), број 67208/01, 18. мај 2004. године). Са друге стране, ако неки подносилац представке пропусти да достави сва документа која би Влада, или чак и Суд, сматрала релевантним за коначно разматрање неког предмета, то не би требало per se да представља злоупотребу права на представку (видети Милошевић против Србије (одлука), став 40., број 20037/07, 5. јул 2011. године). Суд даље примећује да пропуст на који се Влада позвала изгледа да није од било какве важности за утврђивање околности предметног случаја. Према томе, ова тврдња се мора одбацити.
4. Закључак
36. Суд даље сматра да ове тврдње нису очигледно неосноване у оквиру значења члана 35. став 3. Конвенције и нису недопуштене ни по ком другом основу. Због тога се оне морају прогласити допуштеним.
37. Влада је тврдила да пошто је пресуда од 18. новембра 2002. године декларативне а не кондемнаторне природе, она не може да представља "притужбу" у оквиру значења члана 1. Протокола број 1.
38. Подноситељка представке је остала при ставу да је Држава у потпуности одговорна за захтев утврђен пред домаћим судовима.
39. Суд примећује да су одредбе важећег домаћег права прописивале да се у овој врсти парничног поступка може истаћи само декларативни захтев, али су такође прописивале признавање таквих захтева у стечајном поступку, као и обавезу да се изврши, бар делимично, сваки захтев утврђен на тај начин (видети ставове 19 и 20. у горњем тексту). Даље, Суд сматра да обавеза државе настаје из следећих околности: да је дуг предузећа прецизно утврђен извршном домаћом одлуком; да је предузеће претежно у друштвеном власништву у тренутку утврђивања захтева; и да захтев утврђен против предузећа није измирен. Чињеница да пресудом од 18. новембра 2002. године није наглашена обавеза плаћања захтева подноситељке представке нема никаквог утицаја на постојања самог захтева - управо ова пресуда потврђује да предузеће дугује подноситељки представке тачно утврђени износ новца, заједно са каматом која се рачуна од прецизног датума, као и све примењиве социјалне доприносе. Стога је захтев подноситељке представке био довољно утврђен да представља имовину у смислу члана 1. Протокола број 1.
40. Пресуда од 18. новембра 2002. године постала је правоснажна 4. марта 2003. године (пре више од девет година) и тек би требало да се изврши. Суд примећује да кашњење у извршењу неке пресуде може да се оправда у посебним околностима. Закашњење, међутим, не може бити такво да угрожава суштину права заштићеног према члану 6. став 1. Конвенције (видети Burdov против Русије, број 59498/00, став 35., ЕЦХР 2002-III). Суд примећује да је неизвршење пресуде у континуитету од 18. новембра 2002. године лишило подноситељку представке користи од успеха у поступку који се тицао њених имовинских права.
41. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није истакла ниједну другу чињеницу или аргумент који би могли да га убеде да одступи од добро утврђене судске праксе у вези са одговорношћу Државе за кашњење у извршењу правоснажних домаћих одлука донетих против друштвених предузећа.
Према томе, дошло је до повреде члана 6. и члана 1. Протокола број 1.
III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
42. Члан 41. Конвенције предвиђа:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
1. Материјална штета
43. Подноситељка представке је тражила да се Држави наложи да јој из сопствених средстава исплати износ досуђен пресудом од 18. новембра 2002. године, заједно са законском каматом по стопи која ће се обрачунати почев од 5. августа 1998. године, умањено за трошкове парничног поступка који су јој већ исплаћени.
44. Она је даље тражила да јој Држава исплати трошкове сахране њеног покојног супруга.
45. Влада је сматрала да би исплату коју је подноситељка представке примила као социјалну помоћ и на име загарантованих зарада требало одбити од износа утврђеног пресудом од 18. новембра 2002. године. Она је даље оспорила захтев подноситељке представке за исплату трошкова сахране.
46. У вези са захтевом из пресуде и с обзиром на горе утврђено, Суд није убеђен тврдњом Владе да су исплате које се изричито не односе на исплату дуга утврђеног пресудом од 18. новембра 2002. године могле омогућити измирење обавеза утврђених самом пресудом.
47. С обзиром на тврдњу Владе, и с обзиром на повреде утврђене у овом предмету и у властитој пракси (видети Р. Качапор и друге подноситељке представке, цитиран у горњем тексту, ст. 123-126, и Црнишанин и други, цитиран у горњем тексту, ст. 137-139) - посебно имајући у виду став у вези са различитом природом досуђених износа из правоснажне домаће пресуде и друге исплате које је предузеће проследило подноситељки представке - Суд налази да Влада мора да исплати подноситељки представке износе утврђене пресудом од 18. новембра 2002. године у оној мери у којој они још нису исплаћени. Конкретно, Влада мора исплатити подноситељки представке пун износ утврђеног захтева у вези са дневницама и односне доприносе за социјално осигурање, као и законску камату која ће се обрачунати почев од 5. августа 1998. године.
48. У вези са захтевом за накнаду трошкова сахране покојног супруга подноситељке представке, Суд не види никакву узрочну везу између утврђених повреда и наводне материјалне штете. Он због тога овај захтев одбацује.
2. Нематеријална штета
49. Подноситељка представке је тражила накнаду нематеријалне штете због спорног неизвршења у износу од 10.000 евра (ЕУР).
50. Влада је оспорила овај захтев.
51. Суд је мишљења да је подноситељка представке претрпела одређену нематеријалну штету као последицу утврђених повреда, која се не може исправити само тиме што ће Суд утврдити повреду. Процењујући на основу правичности, како се то захтева чланом 41. Конвенције, Суд подноситељки представке досуђује 4.700 евра по овом основу.
52. Подноситељка представке је такође тражила накнаду трошкова поступка пред овим судом, а да није навела тачан износ, остављајући то нахођењу Суда.
53. Влада је оспорила овај захтев.
54. На основу докумената које поседује и на основу судске праксе, Суд сматра да је оправдано да јој се за поступак пред Судом досуди износ од 50 евра.
55. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО
1. проглашава представку допуштеном;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз њу;
3. Утврђује
(a) да Тужена држава треба да исплати подноситељки представке у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе:
(i) износе досуђене пресудом од 18. новембра 2002. године заједно са доприносима за социјално осигурање и каматом, умањено за износе који су можда већ исплаћени, са позивом на извршење;
(ii) 4.700 евра (четири хиљаде седам стотина евра), плус порез који се може платити, на име нематеријалне штете;
(iii) 50 евра (педесет евра, плус порез који подноситељка представке може платити, на име трошкова;
(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на износе наведене под (а) по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;
4. Одбија преостали део захтева подноситељке представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 2. октобра 2012. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
|
Stanley Naismith |
Françoise Tulkens |
SECOND SECTION
CASE OF ADAMOVIĆ v. SERBIA
(Application no. 41703/06)
STRASBOURG
2 October 2012
This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.
In the case of Adamović v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:
Françoise Tulkens, President,
Dragoljub Popović,
Isabelle Berro-Lefèvre,
András Sajó,
Guido Raimondi,
Paulo Pinto de Albuquerque,
and Stanley Naismith, Section Registrar,
Having deliberated in private on 11 September 2012,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 41703/06) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Mr Predrag Adamović, on 10 October 2006. Mr Adamović died on 15 August 2007, and on 27 August 2007 his wife, Ms Ružica Adamović, ("the applicant"), informed the Registry that she wished to pursue the case before the Court.
2. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.
3. On 10 July 2009 the application was communicated to the Government. It was also decided to examine the merits of the application at the same time as its admissibility (former Article 29 § 3 of the Convention).
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
4. The applicant’s late husband was employed by Elektron AD, a company based in Belgrade ("the company"). From 1995 to 1998 he was deployed on certain projects in Russia, for which work, apart from his salary, he had the right to claim an allowance calculated in United States dollars (USD).
5. On 18 June 1998 the Commercial Court in Belgrade instituted insolvency proceedings in respect of the company.
6. On an unspecified date thereafter Mr Adamović lodged a pecuniary claim within the insolvency proceedings for salary arrears, deployment allowance, and various social security contributions. On 4 May 2000 the Commercial Court rejected his claim and instructed him to initiate a regular civil suit and request determination of his claim (radi utvrđivanja osporenih potraživanja).
7. On 22 June 2000 Mr Adamović, as instructed, lodged a separate civil claim.
8. On 18 November 2002 the Commercial Court rejected the part of Mr Adamović’s request regarding the salaries, as it was considered to have been withdrawn, while the request for deployment allowance was partly granted. By virtue of this judgment the company was ordered to pay him USD 4,258.60 towards the unpaid allowances, together with the social security contributions due and statutory interest, plus 44,750 Yugoslav dinars (YUM) for legal costs.
9. On 16 April 2003 and 23 October 2003 respectively the District Court and the Supreme Court upheld the judgment of 18 November 2002. The judgment of the Supreme Court was served on the applicant after 13 February 2004.
10. On an unspecified date thereafter, the said judgment having become final, it was acknowledged within the insolvency proceedings.
11. On 10 September 2003 the costs awarded in the civil proceedings were paid, while on 5 November 2003 the interest calculated on the costs was also paid.
12. On about a dozen occasions between 15 July 2003 and 10 September 2007 the company paid the applicant various smaller amounts in "hardship assistance" (solidarna pomoć), to help cover certain medical bills. The total of all these sums amounted to an equivalent of less than USD 3,000. These amounts, however, were not specified as being intended to constitute partial payment of the debt, but as assistance to the applicant’s family because of the applicant’s late husband’s illness.
13. On 28 May 2008 the Commercial Court issued a decision ordering payment of 50% of the guaranteed salary to all the former employees of the company for the period from 1 March 1997 to 18 June 1998. On 5 June 2008 the applicant received a payment under this head of 91,532 Serbian dinars (RSD, about USD 1,800 at the relevant time).
14. Before the insolvency proceedings the debtor company was entirely socially owned. It has remained registered as fully socially owned in the relevant public registries throughout the insolvency proceedings.
15. On 29 September 2008 the company was put up for auction, in accordance with the provisions of the applicable law (see paragraph 19 below). Following several unsuccessful auction attempts, on 5 February 2010 the Commercial Court authorised the sale of the company to a third private party. The purchase price has been added to the company’s assets.
16. On 23 February 2010 the Commercial Court in Belgrade terminated the insolvency proceedings against the company, however continuing with insolvency action against the bankruptcy estate. On 7 October 2011 the Commercial Court authorised payment of certain sums to some of the former employees of the company, but the applicant was not placed on the list for payment.
A. Forced Settlement, Bankruptcy and Liquidation Act
17. Article 95 of the Forced Settlement, Bankruptcy and Liquidation Act (Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, published in the Official Gazette SFRY no. 84/89 and OG FRY nos. 37/93 and 28/96) provided that with the opening of bankruptcy proceedings the entire assets of the company were to be transformed into the bankruptcy estate (stečajna masa).
18. Upon the opening of the bankruptcy proceedings, the creditors have to report their claims to the bankruptcy council (stečajno veće; Article 121), which requests the bankruptcy administrator (stečajni upravnik) and other creditors to either approve or dispute any claim (Articles 124 and 125).
19. The creditor whose claim had been disputed in the bankruptcy proceedings shall be instructed to initiate civil dispute or other proceedings requesting determination of his or her claim (Article 127 § 1). The claims finally established in civil proceedings shall take part in the distribution of the bankruptcy estate (Article 127 § 3).
20. All debts of the company are to be paid proportionally, apart from the payments on account of salaries up to the amount of the guaranteed salaries (Article 140), payments on account of the costs of civil proceedings from Article 127 and some other costs, which are to be paid as a priority and in their entirety (Article 138).
21. According to Article 129 of the Act the company subject to bankruptcy, as a legal person, could have been sold separately. Once the company is sold, the bankruptcy proceedings are terminated in relation to the company, while they are to be continued in relation to the bankruptcy estate (Article 130 § 1). Following termination of the bankruptcy proceedings the debtor company is no longer held responsible for any debts of the company (Article 130 § 3).
B. Other relevant domestic law
22. The remainder of the relevant domestic law is set out in the Court’s judgments of R. Kačapor and Others v. Serbia (nos. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 and 3046/06, 15 January 2008, §§ 57-82); Vlahović v. Serbia (no. 42619/04, §§37-47, 16 December 2008); Crnišanin and Others v. Serbia (nos. 35835/05, 43548/05, 43569/05 and 36986/06, 13 January 2009, §§100-104); EVT Company v. Serbia (no. 3102/05, §§ 26 and 27, 21 June 2007); and Marčić and Others v. Serbia (no. 17556/05, § 29, 30 October 2007).
THE LAW
23. Mr Adamović died on 15 August 2007. On 27 August 2007 his wife, Ms Ružica Adamović informed the Court that she wished to maintain the proceedings lodged by her husband.
24. The Government have not contested this request.
25. The Court has already found, in similar situations, that the wife of a deceased applicant can have standing in her husband’s stand.
26. Given the relevant domestic legislation (see e.g. Marčić, cited above, § 29), as well as the fact that she has a "definite pecuniary interest" in the insolvency proceedings at issue (see, mutatis mutandis, Ahmet Sadık v. Greece, judgment of 15 November 1996, Reports of Judgments and Decisions 1996-V, § 26), the Court finds, without prejudice to the Government’s other preliminary objections, that Ms Adamović has standing to proceed in her husband’s stead.
II. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLE 6 AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1
27. Relying on various provisions of the Convention, as well as the Protocols thereto, the applicant essentially complained about the respondent State’s failure to fully enforce the Commercial Court’s judgment of 18 November 2002 from its own funds. The Court considers that these complaints fall to be examined under Article 6 § 1 and Article 1 of Protocol No. 1. In so far as relevant, these Articles read as follows:
"In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a fair ... hearing ... by [a] ... tribunal ..."
"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. ..."
1. Compatibility ratione temporis
28. The Government argued that unlike in the R. Kačapor case (R. Kačapor and Others, cited above), where the insolvency proceedings were initiated only after ratification, in the present case those proceedings were initiated in 1998, before the Convention entered into force in respect of Serbia on 3 March 2004. Hence, the applicant’s claim was reduced to what she could have expected at the time of ratification, namely only the proportion of her claim which was payable from the bankruptcy estate. Therefore, the applicant could not claim enforcement of the judgment of 18 November 2002 in its entirety.
29. The Court notes that the applicant’s claim was established in civil proceedings after the insolvency proceedings had been initiated. Furthermore, the insolvency proceedings against the debtor company were terminated only on 23 February 2010, while the proceedings against the bankruptcy estate are still ongoing. The Court also recalls that it has already considered similar arguments and rejected them (see, for example, Marčić, cited above, §§ 42-43). Hence, the Court decides to reject this argument of the Government.
2. Compatibility ratione personae
30. The Government submitted that since the opening of the insolvency proceedings the company had ceased to exist as such. According to the Government a new legal entity - the company in insolvency - was formed, and that for such an entity the State could not bear any responsibility, unlike in the R. Kačapor case (cited above), in which the insolvency proceedings were initiated only after the entry into force of the Convention in respect of Serbia. Furthermore, they noted the judgment in the case of Omerović v. Croatia (no. 36071/03, § 35, 1 June 2006) whereby the State bears no responsibility for the debts of insolvent companies.
31. While it is true that the Court has emphasised in Omerović (cited above) that the State normally cannot be held liable for a situation in which the debtor in respect of whom enforcement is being carried out has no means of satisfying his debt, the Court reiterates its findings in the case of R. Kačapor (cited above), which are applicable in the context of enterprises predominantly consisting of socially-owned capital, and finds that in this particular context it is irrelevant whether the insolvency proceedings were initiated before or after the entry into force of the Convention, since the insolvency proceedings continued after the ratification, and are yet to be completed (see also Marčić, cited above). In addition, the Court notes that throughout the insolvency proceedings, until the company was sold, it had been registered as fully socially owned. Moreover, even though the company had been sold, only the rights were sold with it, leaving the debts with the bankruptcy estate, thus not relieving the State of its obligations, established in the Kačapor case. Consequently, this argument must be rejected.
3. Abuse of the right to petition
32. The Government argued that the applicant had failed to inform the Court that she had received almost USD 3,000 under various payments as hardship assistance, as well as a payment in accordance with the decision of 28 May 2008, so the applicant’s claim had been paid almost in full.
33. The applicant contested these claims.
34. The Court notes that in relation to the payments the Government refer to, no reference was ever made to the judgment of 18 November 2002. The hardship assistance payments were made with reference to the applicant’s difficult financial situation and the health problems her late husband and her daughter had suffered, while the payments in respect of the minimum guaranteed salary were not intended to cover the debt from the judgment of 18 November 2002. On the contrary, the judgment of 18 November 2002 explicitly did not discuss the guaranteed salaries, considering this part of the request to have had been withdrawn (see paragraph 8 above). The Court further notes that the Government have not suggested that any payment aimed directly at the enforcement of the judgment of 18 November 2002 has ever been offered to the applicant.
35. The Court reiterates that an application may be rejected as abusive under Article 35 § 3 of the Convention if it was knowingly based on untrue statements (see Varbanov v. Bulgaria, no. 31365/96, § 36, ECHR 2000-X, or Rehak v. the Czech Republic, (dec.), no 67208/01, 18 May 2004). On the other hand, should an applicant omit to submit all the documents which the Government, or even the Court, would find relevant for the final examination of a case, this should not per seamount to abuse of the right of petition (see Milošević v. Serbia (dec.), § 40, no. 20037/07, 5 July 2011). The Court further observes that the omission referred to by the Government does not appear to be of any relevance for the determination of the circumstances of the present case. Therefore, this argument also has to be rejected.
4. Conclusion
36. The Court considers furthermore that the present complaints are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention and are not inadmissible on any other grounds. They must therefore be declared admissible.
B. Merits
37. The Government argued that since the judgment of 18 November 2002 was of a declaratory, rather than a condemnatory nature, it could not have constituted "a claim" within the meaning of Article 1 of Protocol No. 1.
38. The applicant maintained that the State was accountable for the entirety of the claim established before the domestic courts.
39. The Court notes that the provisions of the applicable domestic law provided only for a declaratory claim to be filed in civil proceedings of this nature, however, they also provide for recognition of such claims in insolvency proceedings, as well as the obligation to enforce, at least in part, any claims so established (see paragraphs 19 and 20 above). Furthermore, the Court considers that an obligation of the State arises from the following circumstances: that the company’s debt had been precisely established by an enforceable domestic decision; that the company had been predominantly socially owned at the time the claim was established; and that the claim established against the company remains unsettled. The fact that the judgment of 18 November 2002 failed to emphasise the obligation of payment of the applicant’s claim is of no consequence to the existence of the claim itself - this very judgment confirms that the company owes to the applicant a precisely established amount of money, together with interest to be calculated from a precise date, as well as any applicable social contributions. Hence, the applicant’s claim was sufficiently established to constitute a possession within the meaning of Article 1 of Protocol No. 1.
40. The judgment of 18 November 2002 became final on 4 March 2003 (more than nine years ago) and is yet to be enforced. The Court notes that a delay in the execution of a judgment may be justified in particular circumstances. However, the delay may not be such as to impair the essence of the right protected under Article 6 § 1 of the Convention (see Burdov v. Russia, no. 59498/00, § 35, ECHR 2002-III). The Court observes that in the present case the continuing non-enforcement of the judgment of 18 November 2002 deprived the applicant of the benefits of success in the litigation which concerned her property rights.
41. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any other fact or argument capable of persuading it to depart from its well-established case-law regarding the responsibility of the State for delays in the enforcement of final domestic decisions rendered against socially owned companies.
There has accordingly been a breach of Article 6 and of Article 1 of Protocol No. 1.
III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
42. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
1. Pecuniary damage
43. The applicant requested that the State be ordered to pay, from its own funds, the sum awarded by the judgment of 18 November 2002, together with statutory interest at a rate to be calculated as of 5 August 1998, less the amount of costs and expenses of civil proceedings which had already been paid to her.
44. She furthermore requested the State to pay the costs of her late husband’s funeral.
45. The Government considered that the payment the applicant had received as hardship assistance and in guaranteed salaries should be deducted from the amount established by the judgment of 18 November 2002. They furthermore contested the applicant’s claim for the payment of funeral costs.
46. Regarding the claim from the judgment and in view of the findings above, the Court is not convinced by the argument of the Government that payments not specifically referring to payment of the debt established by the judgment of 18 November 2002 could have enabled the fulfilment of the obligations established by the judgment itself.
47. Considering the Government’s argument, and having regard to the violations found in the present case and its own case-law (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 123-126, and Crnišanin and Others, cited above, §§ 137-139) - in particular bearing in mind the finding in relation to the different nature of the awards from the final domestic judgment and other payments forwarded to the applicant from the company - the Court finds that the Government must pay the applicant the sums established by the judgment of 18 November 2002 in so far as still unpaid. More particularly, the Government must pay to the applicant the full amount of the established claim regarding the deployment allowance and the relevant social security contributions, as well as the statutory interest due to be calculated as of 5 August 1998.
48. As regards the claim for the reimbursement of the expenses of the applicant’s late husband’s funeral, the Court does not discern any causal link between the violations found and the pecuniary damage alleged; it therefore rejects this claim.
2. Non-pecuniary damage
49. The applicant claimed compensation for non-pecuniary damage as a result of the impugned non-enforcement in the amount of 10,000 euros (EUR).
50. The Government contested this claim.
51. The Court takes the view that the applicant has suffered some non-pecuniary damage as a result of the violations found which cannot be made good by the Court’s finding of a violation alone. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court awards the applicant EUR 4,700 under this head.
52. The applicant also claimed reimbursement of the costs of the proceedings before this Court, without specifying the exact amount, leaving it to the Court’s discretion.
53. The Government contested this claim.
54. Regard being had to the documents in its possession and to its case-law, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 50 for the proceedings before the Court.
55. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 thereto;
3. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts:
(i) the amounts awarded in the judgment of 18 November 2002 together with social contributions and interest, less any amounts which might have already been paid specifically referring to the enforcement thereof;
(ii) EUR 4,700 (four thousand seven hundred euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;
(iii) EUR 50 (fifty euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;
(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
4. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 2 October 2012, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
|
Stanley Naismith |
Françoise Tulkens |
baza unakrsnih veza