Stevanović i drugi protiv Srbije

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ СТЕВАНОВИЋ И ДРУГИ ПРОТИВ СРБИЈЕ    

(Представке бр. 43815/17 и 15 других – погледати приложени списак)

 ПРЕСУДА

СТРАЗБУР

27. август 2019. године

 Ова пресуда је коначна, али може бити предмет редакцијских измена.  

У предмету Стевановић и други против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Oдбора у саставу:

Georgios A. Serghides, председник,
Branko Lubarda,         
Erik Wennerström, судије,
и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,

После већања на затвореној седници 9. јула 2019. године, Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је настао на основу шеснаест представки (бр. 43815/17, 43819/17, 46335/17, 46382/17, 58825/17, 72892/17, 77141/17, 77875/17, 77876/17, 77879/17, 77882/17, 78142/17, 79575/17, 83186/17, 5791/18 и 6256/18), које су Суду поднели, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), шеснаест држављана Србије. Лични подаци подносилаца представки су наведени у додатку ове пресуде.
2. Подносиоце представки је заступала госпођа Т. Стојиљковић, адвокат из Лесковца. Владу Републике Србије (у даљем тексту: Влада) је заступала њихова заступница, госпођа Н. Плавшић.
3. Влади је 25. септембра 2018. године достављено обавештење о представкама у складу са Правилом 54. ставом 2. тачком (б) Пословника о раду Суда.
4. Влада је дала приговор на разматрање представке од стране Одбора. Након разматрања приговора Владе, Суд га је одбио.

ЧИЊЕНИЦЕ

I ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Подносиоци представки су били запослени у друштвеним/ државним предузећима. Вучје, Инкол, Електроуниверзал и Градитељ (у даљем тексту: „дужници“).
6. У корист подносилаца су донете коначне судске одлуке којима се дужницима налаже да подносиоцима исплате зараде и затезне камате, као и накнаде за трошкове. Значајне информације у вези са домаћим поступком у погледу сваке представке наведене су у додатку ове пресуде.
7. Између априла 2009. и септембра 2010. године, Привредни суд у Лесковцу је отворио стечајни поступак против дужника. Пошто су сви извршни поступци против дужника обустављени по сили закона (видети одељак 12. у даљем тексту), подносиоци представки су пријавили своја потраживања стечајном управнику на основу судских одлука наведених у ставу 6. Стечајни управник је закључцима донетим различитих датума признао њихова потраживања у висини главнице дуга увећане за затезну камату до дана покретања стечајног поступка против дужника, како је прописано домаћим законодавством (видети одељак 12. у даљем тексту).
8. Привредни апелациони суд је решењима донетим различитих датума (видети додатак овој пресуди) утврдио да је право подносилаца представки на суђење у разумном року било повређено и доделио им је између 100 и 400 евра (EUR) на име накнаде нематеријалне штете. У односу на петог и седмог подносиоца представке није донета одлука о накнади нематеријалне штете. Наведени суд је такође наложио Привредном суду у Лесковцу да убрза стечајни поступак против дужника.
9. Сви подносиоци представки су се жалили Врховном касационом суду на износ додељених накнада. Врховни касациони суд је одбио њихове жалбе.
10. Уставни суд је одлукама донетим различитих датума током 2017. године утврдио повреду права подносилаца представки на мирно уживање имовине и наложио надлежним државним органима да у року од четири месеца исплати потраживања која су прихваћена од стране стечајног управника (видети горе наведени став 7.). Поред тога, Уставни суд је одлучио да су износи који су додељени на име нематеријалне штете разумни.
11. Убрзо након тога, наведена потраживања су исплаћена од стране надлежних државних органа.

II РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

12. Сагласно члановима 85. и 93. Закона о стечају из 2009. године („Службени гласник РС“, бр. 104/09, 99/11, 71/12, 83/14, 113/17 и 44/18), прописано је да се од дана покретања стечајног поступка против предузећа (приватних и друштвених/државних), било који извршни поступак који је у току против предузећа, обуставља и да затезна камата на сва ненамирена потраживања престаје да тече. Закон о стечају из 2004. године („Службени гласник РС“, бр. 84/04 и 85/05), који је био на снази до ступања на снагу Закона о стечају из 2009. године, имао је готово идентичне одредбе.

ПРАВО

I СПАЈАЊЕ ПРЕДСТАВКИ

13. Имајући у виду сличност предмета наведених представки, Суд сматра да је примерено да их испита заједно и да донесе јединствену пресуду.

II НАВОДНО КРШЕЊЕ ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БР. 1.

14. Подносиоци представки тврде да правноснажне судске одлуке поменуте у горепоменутом ставу 6. нису у потпуности извршене. Ослањали су се на члан 6. став 1. Конвенције и члан 1. Протокола бр.
15. који у релевантном делу гласи:

Члан 6. став 1.

„Приликом одлучивања о грађанским правима и обавезама ... свако има право на правично ... саслушање ... од [стране]... трибунала ..“.

Члан 1. Протокола бр. 1

„Свако физичко или правно лице има право на мирно уживање своје имовине.

...”

A. Допуштеност

1. Поднесци странака

15. Влада је навела да подносиоци представки више немају никаква права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Конвенције, с обзиром на то да су оспорене пресуде извршене и да су домаћи судови признали наводно кршење и доделили одговарајућу и довољну правну заштиту. С обзиром на тешку економску ситуацију у Србији, не може се очекивати да домаћи судови у том погледу додељују веће износе. Влада је додала да је у Србији у релевантно време (у 2016. години) просечна зарада била мања од 400 евра, а просечна пензија мања од 200 евра.
16. Подносиоци представки се нису сложили с тим. Посебно су се жалили, јер им нису исплаћене затезне камате након покретања стечајног поступка против дужника. Такође су тврдили да накнада штете у погледу нематеријалне штете није била довољна.

2. Оцена Суда

17. Суд примећује да су подносиоци представки имали право на главни дуг и затезне камате по законској стопи до покретања стечајног поступка против дужника, што им је и исплаћено. Подносиоцима није исплаћена законска затезна камата након тог датума, јер нису имали право на то (видети горе наведени став 12). Имајући у виду наведено, Суд закључује да су оспорне домаће одлуке у потпуности извршене. У том смислу, Суд се слаже са Владом да иако је Тужена одговорна за дугове друштвених/државних предузећа (видети Р. Качапор и други против Србије, бр. 2269/06 и још 5, 15. јануара 2008.) који су утврђени правноснажним пресудама, општа правила домаћег права и даље се примењују на било који извршни, односно стечајни поступак против таквог предузећа. Они чије су пресуде остале неизвршене у поступку против друштвеног/државног предузећа имају могућност да од 2012. године пренесу одговорност за исплату својих потраживања на државу (видети Маринковић против Србије (одл.), бр. 5353/11, 29. јануара 2013. године). У овом случају нема разлога да се детаљно излажу правила која се примењују на потраживања пренета на државу, јер су спорне пресуде извршене убрзо након преношења обавезе (видети горе наведене ставове 10-11).
18. Суд даље понавља да извршење пресуде након значајног одлагања није, у начелу, довољно да подносилац представке буде лишен статуса жртве, осим у случају да су национални органи утврдили дато кршење (барем суштински) и пружили одговарајућу и довољну накнаду (видети Бурдов против Русије (бр. 2), број 33509/04, став 56, 15. јануара 2009. године).
19. У овом случају, домаћи судови су изричито утврдили наводно кршење, чиме су делотворно испунили први услов утврђен у судској пракси Суда.
20. Када је реч о другом услову, Суд је већ утврдио у случајевима у којима су поступци дуготрајни да се једна од карактеристика такве правне заштите, која може уклонити статус жртве страни у спору, односи на додељени износ накнаде (видети Cocchiarella против Италије [ВВ] број 64886/01, став 93, ЕСЉП 2006-V). Начела која се односе на дуготрајне поступке, такође су применљива у ситуацији када се подносиоци представке жале на кашњења у извршавању правноснажних пресуда донетих у њихову корист, као у овом случају (видети Кудић против Босне и Херцеговине, бр. 28971/05, § 17, 9. децембра 2008. године). Државе које су се, као и Србија, определиле за правни лек који би убрзао поступак и пружио обештећење, слободне су да додељују износе који - иако нижи од оних које је доделио Суд - ипак нису неразумни (видети горе наведени предмет Cocchiarella, § 97).
21. У случајевима против Србије, када правноснажна пресуда донета у радном спору остане неизвршена дуже од пет година, као у овом случају, Суд обично додељује 4.700 евра на име накнаде за нематеријалну штету (видети Адамовић против Србије, бр. 41703/06, став 51, 2. октобар 2012. године, и Кликовац и други против Србије, бр. 24291/08, став 25, 5. март 2013. године). С обзиром на веома велики број неизвршних домаћих одлука против друштвених/ државних предузећа, Суд је тај износ смањио на 2.000 евра (видети Стошић против Србије, бр. 64931/10, став 67, 1. октобар 2013. године). При томе је узета у обзир и економска ситуација у Србији коју је споменула Влада. Како је тај износ већ знатно нижи од оног који би Суд обично доделио у таквим случајевима, сматра се да је сваки нижи износ додељен на домаћем нивоу неразуман. Треба ипак додати, да би Суд могао да прихвати нижу домаћу накнаду, уколико се Тужена одлучи за свеобухватно решење и пренесе обавезе за све неизвршене домаће одлуке против друштвених/државних предузећа на државу на основу закона by virtue of law (видети Кнежевић против Босне и Херцеговине (одл.), бр. 15663/12, §§ 11-15, 14. марта 2017. године, прихватајући домаћу накнаду у износу од 50 евра на име нематеријалне штете).
22. Будући да су подносиоци представки добили мање од 2.000 евра у том погледу, они нису изгубили статус жртве у смислу члана 34. Конвенције. Према томе, приговор Владе се мора одбацити. С обзиром на закључак да су наведене домаће одлуке у потпуности извршене (видети горе наведени став 17.), нема потребе да се испитују преостали приговори Владе.
23. Како представка није ни очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3(а) Конвенције, нити је неприхватљива по било којем другом основу, мора се прогласити допуштеном.

B. Основаност

24. Суд је често утврђивао кршење члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола бр. 1. у случајевима у којима су покренута слична питања (видети, између многих других случајева, Р. Качапор и други, цитирани горе, и Црнишанин и други против Србије, бр. 35835/05 и 3 других, 13. јануар 2009. године). Нема разлога за одступање од такве судске праксе.
25. У складу с тим, дошло је до кршења члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола бр. 1.

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

26. Члан 41. Конвенције гласи:

„Када Суд утврди кршење Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.“

A. Штета, трошкови и издаци

27. Подносиоци представки су тражили по 2.000 евра на име нематеријалне штете, по 1.500 евра за трошкове и издатке настале пред домаћим судовима и по 1.000 евра за трошкове и издатке пред Судом.
28. Влада је сматрала да су захтевани износи превисоки.
29. С обзиром на своју судску праксу (видети горе наведени предмет Стошић), Суд подносиоцима представки додељује по 2.000 евра, умањено за било који износ који је у том погледу већ исплаћен на домаћем нивоу, у односу на нематеријалну штету, трошкове и издатке, те одбацује остатак потраживања подносилаца представки за праведно намирење.

B. Затезна камата

30. Суд сматра да је одговарајуће да затезна каматна стопа буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централне банке, уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ОВИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Одлучује да споји представке;
2. Проглашава представке допуштеним;
3. Сматра да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;
4. Сматра да је дошло до повреде члана 1. Протокола бр. 1;
5. Сматра

(a) да Тужена мора да плати подносиоцима представки, у року од три месеца по 2.000 евра (две хиљаде евра), умањено за било који износ који је по том основу већ могао бити исплаћен на домаћем нивоу, на име нематеријалне штете, трошкова и издатака, као и било који порез који се може наплатити, а који се претвара у валуту Тужене државе по курсу који је важио на дан исплате;

(б) да ће након истека поменутог рока од три месеца до исплате,  камата бити обрачуната на горе поменуте износе по стопи која  је заснована на најнижој каматној стопи Европске централне  банке, уз додатак од три процентна поена. 

6. Одбацује остале захтеве подносилаца представки за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и прослеђено у писаном облику 27. августа 2019. године, у складу с правилом 77. §§ 2. и 3. Пословника о раду суда.

Fatoş Aracı    заменик секретара                                                  Georgios A. Serghides    председник

     THIRD SECTION

CASE OF STEVANOVIĆ AND OTHERS v. SERBIA

(Applications nos. 43815/17 and 15 others - see appended list)

JUDGMENT

STRASBOURG

27 August 2019 

This judgment is final but it may be subject to editorial revision.

In the case of Stevanović and Others v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:

         Georgios A. Serghides, President,

         Branko Lubarda,

         Erik Wennerström, judges,

and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 9 July 2019,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in sixteen applications (nos. 43815/17, 43819/17, 46335/17, 46382/17, 58825/17, 72892/17, 77141/17, 77875/17, 77876/17, 77879/17, 77882/17, 78142/17, 79575/17, 83186/17, 5791/18 and 6256/18) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by sixteen Serbian nationals. The applicants’ personal details are set out in the appendix to this judgment.
2. The applicants were represented by Ms T. Stojiljković, a lawyer practising in Leskovac. The Serbian Government (“the Government”) were represented by their Agent, Ms N. Plavšić.
3. On 25 September 2018 notice of the applications was given to the Government pursuant to Rule 54 § 2 (b) of the Rules of Court.
4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.

THE FACTS

1. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
   5. The applicants were employed by the following socially/State-owned companies: Vučje, Inkol, Elektrouniverzal and Graditelj (hereinafter – “the debtors”).
   6. They obtained final court decisions ordering the debtors to pay them their salaries plus default interest and costs and expenses. The essential information as to the domestic proceedings in respect of each application is indicated in the appendix to this judgment.
   7. Between April 2009 and September 2010 the Leskovac Commercial Court opened insolvency proceedings in respect of the debtors. Since all the enforcement proceedings against the debtors were stayed by operation of law (see paragraph 12 below), the applicants reported their claims based on the court decisions mentioned in paragraph 6 above to the liquidator. On different dates the liquidator accepted their claims in the amount of the principal debt plus default interest accrued until the day of institution of the insolvency proceedings against the debtors, as provided for by domestic law (see paragraph 12 below).
   8. On different dates (see the appendix to this judgment) the Commercial Court of Appeal found that the applicants’ right to a trial within a reasonable time had been violated and awarded them between 100 and 400 euros (EUR) each for non-pecuniary damage. No award was made in respect of the fifth and the seventh applicant. That court also ordered the Leskovac Commercial Court to speed up the insolvency proceedings against the debtors.
   9. All the applicants complained to the Supreme Court of Cassation about the amount of the awards. The Supreme Court of Cassation rejected their appeals.
   10. On different dates in 2017 the Constitutional Court found a violation of the applicants’ right to the peaceful enjoyment of their possessions and ordered that the claims accepted by the liquidator (see paragraph 7 above) be paid directly by the State within four months. Furthermore, it held that the sums awarded in respect of non-pecuniary damage were reasonable.
   11. Soon thereafter, those claims were indeed paid by the State.
2. RELEVANT DOMESTIC LAW
   12. Pursuant to sections 85 and 93 of the Insolvency Act 2009 (Zakon o stečaju; Official Gazette nos. 104/09, 99/11, 71/12, 83/14, 113/17 and 44/18), as of the day of institution of insolvency proceedings against a company (both private and socially/State-owned), any ongoing enforcement proceedings against the company are stayed and default interest on any outstanding debt of the company cease to accrue. The Insolvency Act 2004 (Zakon o stečajnom postupku; Official Gazette nos. 84/04 and 85/05), which was in force until the entry into force of the Insolvency Act 2009, contained almost identical provisions.

THE LAW

1. JOINDER OF THE APPLICATIONS
   13. Having regard to the similar subject matter of the applications, the Court finds it appropriate to examine them jointly in a single judgment.
2. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION AND OF ARTICLE 1 OF PROTOCOL NO. 1
   14. The applicants maintained that the final court decisions mentioned in paragraph 6 above had not been fully enforced. They relied on Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1, which, in the relevant part, read as follows:

Article 6 § 1

“In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a fair ... hearing ... by [a] ... tribunal ...”

Article 1 of Protocol No. 1

“Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. ...”

A. Admissibility

1. The parties’ submissions

15. The Government submitted that the applicants could no longer claim to be victims within the meaning of Article 34 of the Convention, since the judgments in issue had been enforced, domestic courts had acknowledged the alleged breach and awarded appropriate and sufficient redress. In view of a dire economic situation in Serbia, it could not be expected of domestic courts to award higher amounts in this regard. The Government added that in Serbia, at the relevant time (in 2016), the average salary was less than EUR 400 and the average pension was less than EUR 200.
16. The applicants disagreed. Notably, they complained because they had not been paid default interest after institution of insolvency proceedings against the debtors. They also argued that the redress awarded in respect of non-pecuniary damage was not sufficient.

2. The Court’s assessment

17. The Court notes that the applicants were entitled to receive, and they indeed received, the principal debt and default interest at the statutory rate until the institution of the insolvency proceedings against the debtors. They did not receive default interest after that date because they were not entitled to it (see paragraph 12 above). That being the case, the Court concludes that the domestic decisions in issue were fully enforced. In this connection, the Court agrees with the Government that although the respondent State is responsible for the judgment debts of socially/State-owned companies (see Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 and 5 others, 15 January 2008), the general rules of domestic law still apply to any enforcement and insolvency proceedings against such companies. Those with non-enforced judgments against socially/State-owned companies have a possibility of transferring liability for their claims to the State since 2012 (see Marinkovic v. Serbia (dec.), no. 5353/11, 29 January 2013). In the present case, there is no reason to elaborate on the rules which apply to transferred claims, since the judgments in issue were enforced soon after the transfer of liability (see paragraphs 10-11 above).
18. The Court further reiterates that the enforcement of a judgment after substantial delay is not in principle sufficient to deprive an applicant of his status as a victim unless the national authorities have acknowledged the breach (at least in substance) and afforded appropriate and sufficient redress (see Burdov v. Russia (no. 2), no. 33509/04, § 56, 15 January 2009).
19. In the present case, the domestic courts expressly acknowledged the alleged breach, thereby effectively satisfying the first condition laid down in the Court’s case law.
20. With regard to the second condition, the Court has already held in length-of-proceedings cases that one of the characteristics of such redress, which may remove a litigant’s victim status, relates to the amount awarded (see Cocchiarella v. Italy [GC], no. 64886/01, § 93, ECHR 2006-V). The principles developed in the context of length-of-proceedings cases are also applicable in the situation where applicants complain of the delayed enforcement of final judgments in their favour, as in the present case (see Kudić v. Bosnia and Herzegovina, no. 28971/05, § 17, 9 December 2008). States which, like Serbia, have opted for a remedy designed both to expedite proceedings and afford compensation are free to award amounts which – while being lower than those awarded by the Court – are still not unreasonable (see Cocchiarella, cited above, § 97).
21. In cases against Serbia, when a final judgment rendered in a labour dispute has remained unenforced for more than five years, as in the present case, the Court normally awards EUR 4,700 for non-pecuniary damage (see Adamović v. Serbia, no. 41703/06, § 51, 2 October 2012, and Klikovac and Others v. Serbia, no. 24291/08, § 25, 5 March 2013). In view of a very large number of non-enforced domestic decisions against socially/Stateowned companies, the Court reduced that sum to EUR 2,000 (see Stošić v. Serbia, no. 64931/10, § 67, 1 October 2013). In doing so, it took into consideration also the economic situation in Serbia to which the Government referred. Since that amount is already much lower than what the Court would have normally awarded in such cases, any lower amount awarded at the domestic level is considered to be unreasonable. It should be added, however, that the Court could accept a lower domestic award, if the respondent State opts for a comprehensive solution and transfer the liability for all non-enforced domestic decisions against socially/State-owned companies to the State by virtue of law (see Knežević v. Bosnia and Herzegovina (dec.), no. 15663/12, §§ 11-15, 14 March 2017, accepting a domestic award of EUR 50 in respect of non-pecuniary damage).
22. Since the applicants received less than EUR 2,000 in this respect, they did not lose their status as victims within the meaning of Article 34 of the Convention. The Government’s objection must therefore be dismissed. In view of the finding that the domestic decisions in issue were fully enforced (see paragraph 17 above), there is no need to examine the Government’s remaining objections.
23. Since the application is neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention nor inadmissible on any other grounds, it must be declared admissible.

B. Merits

24. The Court has frequently found violations of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 in cases raising similar issues (see, among many other cases, Kačapor and Others, cited above, and Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05 and 3 others, 13 January 2009). There is no reason to depart from that jurisprudence.
25. There has accordingly been a violation of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1.

III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

26. Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

A. Damage, costs and expenses

27. The applicants claimed EUR 2,000 each in respect of non-pecuniary damage, EUR 1,500 each for the costs and expenses incurred before the domestic courts and EUR 1,000 each for those incurred before the Court.
28. The Government considered the sums requested to be excessive.
29. In view of its case-law (see Stošić, cited above), the Court awards the applicants EUR 2,000 each, less any amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level, in respect of non-pecuniary damage, costs and expenses and dismisses the remainder of the applicants’ claims for just satisfaction.

B. Default interest

30. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

1. Decides to join the applications;
2. Declares the applications admissible;
3. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;
4. Holds that there has been a violation of Article 1 of Protocol No. 1;
5. Holds

• that the respondent State is to pay the applicants, within three months EUR 2,000 (two thousand euros) each, less any amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level, in respect of non-pecuniary damage, costs and expenses, plus any tax that may be chargeable, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
• that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

6. Dismisses the remainder of the applicants’ claims for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 27 August 2019, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

     Fatoş Aracı                                                          Georgios A. Serghides

 Deputy Registrar                                                                  President