Čeh protiv Srbije

На основу члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст), објављује се, у тексту на српском и енглеском језику, пресуда Европског суда за људска права по представци број 9906/04, донета у предмету Чех против Србије која гласи:

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 69/2008 од 18.7.2008. године.

ЕВРОПСКИ СУД
ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ЧЕХ против СРБИЈЕ
(Представка бр. 9906/04)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
1. јул 2008. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.

У предмету Чех против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење) заседајући у већу у чијем су саставу били:

Françoise Tulkens, председник

Antonella Mularoni,

Ireneu Cabral Barreto,

Vladimiro Zagrebelsky,

Драгољуб Поповић,

András Sajó,

Nona Tsotsoria, судије

и S. DOLLÉ, секретар Одељења,

пошто је одлучио да у овом предмету не одржи рочиште и уместо тога на затвореној седници одржаној 10. јуна 2008. године, изрекао следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (бр. 9906/04) против Државне заједнице Србија и Црна Гора, коју је Суду поднела по члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту звана "Конвенција") тадашња држављанка Државне заједнице Србија и Црна Гора, гђа Наталија Чех (у даљем тексту звана "подноситељка представке"), дана 30. јануара 2004. године.

2. Почев од 3. јуна 2006. године, после декларације о независности Црне Горе, Србија је Висока страна уговорница у поступцима пред Судом.

3. Владу Државне Заједнице Србија и Црна Гора, а касније, Владу Србије (у даљем тексту Влада) заступао је њен заступник г. С. Царић.

4. Суд је 10. новембра 2006. године одлучио да Владу обавести о представци. Примењујући члан 29. став 3. Конвенције решио је да донесе одлуку о допуштености и основаности представке истовремено.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Подноситељка представке је рођена 1949. године и живи у Београду.

6. Чињенице овог предмета, како су их странке доставиле, могу се сумирати на следећи начин.

7. Власник стана у коме је живела подноситељка представке је 16. октобра 1990. године поднео парничну тужбу код Првог општинског суда у Београду, тражећи њено исељење.

8. У свом захтеву тужилац је изнео да је подноситељка представке изгубила "статус носиоца станарског права, односно закупца стана на неодређено време", како предвиђа релевантно домаће законодавство.

9. Први општински суд је 4. априла 1994. године донео пресуду у корист подноситељке представке.

10. Окружни суд у Београду је 20. октобра 1994. године укинуо ову пресуду због незаконитог састава судског већа у првој инстанци и вратио предмет на поновно суђење.

11. Од 16. маја 1995. године до 28. фебруара 2002. године, Први општински суд је у два наврата пресудио у корист подноситељке представке, али су његове пресуде сваки пут укинуте по жалби било од стране Окружног суда или Врховног суда и враћене на нижу инстанцу.

12. Први општински суд је 2. септембра 2002. године поново пресудио у корист подноситељке представке.

13. Окружни суд је 29. априла 2003. године укинуо ову пресуду по жалби. Он је још једном констатовао незаконит састав судског већа у првој инстанци и наложио поновно суђење код Општинског суда.

14. Подноситељка представке се 29. јануара 2004. године жалила председнику Првог општинског суда, наводећи да је председавајући судија у њеном случају, и поред доношења пресуде у њену корист неколико пута, стално правио процедуралне грешке на основу којих су виши судови увек имали основ да наложе поновно суђење.

15. Председник Првог општинског суда је 16. марта 2004. године усвојио захтев подноситељке представке и одредио другог судију да води њен предмет.

16. Од 20. априла 2004. године до 6. јула 2006. године, Први општински суд је заказао још дванаест рочишта. Само три од ових рочишта, 15. септембра 2005. године, 11. маја 2006. године и 6. јула 2006. године, су одржана како је заказано, док су изгледа остала одложена по разним основама. Посебно рочишта заказана за: (i) 20. април 2004. године и 6. април 2005. године су одложена због тога што је председавајућем судији било потребно додатно време како би прегледао спис предмета; (ii) 27. септембра 2004. године због одсуства председавајућег судије; (iii) 24. новембра 2004. године, 28. новембра 2005. године и 24. фебруара 2006. године због неколико сведока који или нису били прописно позвани или се нису појавили у суду; и (iv) 25. јуна 2004. године, 2. фебруара 2005. године и 26. маја 2005. године због потребе да се прибаве додатни писани докази и/или саслушају додатни сведоци.

17. Следеће рочиште у овом предмету је одржано 5. септембра 2006. године.

18. Први општински суд је 11. септембра 2006. године одлучио да поступак не треба спојити са односним предметом који је подноситељка представке посебно покренула.

19. Први општински суд је 17. октобра 2006. године поново пресудио у корист подноситељке представке. Тиме је он признао да је тужилац власник предметног стана али је, истовремено, утврдио да подноситељка представке као носилац станарског права има право да настави да у њему живи.

20. Неодређеног дана подноситељка представке као и тужилац су изјавили жалбу против ове пресуде. Подноситељка представке је посебно тврдила да она треба да буде призната за власника предметног стана.

21. Окружни суд је 30. маја 2007. године одбио обе жалбе и потврдио пресуду донету у првој инстанци.

22. Тужилац је 9. јула 2007. године уложио ревизију Врховном суду.

23. Подноситељка представке је 16. августа 2007. године поднела захтев за заштиту законитости код истог суда.

24. Подноситељка представке све време поступка живи у предметном стану.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

А. Устав Републике Србије из 2006. године (објављен у Службеном гласнику Републике Србије бр. 98/06)

25. Релевантне одредбе Устава гласе како следи:

Члан 32. став 1.

"Свако има право на ... [суђење пред] ... судом ... у разумном року ... [приликом одлучивања] ... о његовим [или њеним] правима и обавезама..."

Члан 170.

"Уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајамчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту."

Члан 172. ст. 1, 2. и 3.

"Уставни суд чини петнаест судија који се бирају и именују на девет година.

Пет судија Уставног суда бира Народна скупштина, пет именује председник Републике, а пет општа седница Врховног касационог суда...

Народна скупштина бира пет судија Уставног суда између десет кандидата које предложи председник Републике, председник Републике именује пет судија Уставног суда између десет кандидата које предложи Народна скупштина, а општа седница Врховног касационог суда именује пет судија између десет кандидата које на заједничкој седници предложе Високи савет судства и Државно веће тужилаца."

Члан 175. став 1.

"Уставни суд доноси одлуку већином гласова свих судија Уставног суда."

Б. Уставни закон за спровођење Устава Републике Србије (објављен у Службеном гласнику РС бр. 98/06)

26. У складу са чланом 9. став 3. овог закона, Уставни суд ће се сматрати конституисаним пошто буду изабране или именоване две трећине од укупног броја судија, што је остварено до 24. новембра 2007. године.

В. Закон о Уставном суду (објављен у Службеном гласнику РС бр. 109/07)

27. Релевантна одредба овог закона гласи као што следи:

Члан 7. став 1.

"Одлуке Уставног суда су коначне, извршне и опште обавезујуће."

Члан 10. став 1.

"Уставни суд има Пословник о раду ... којим се ближе прописује организација... [функционисање Уставног суда] ... као и поступци ... [пред судом]..."

Члан 27. ст. 1. и 2.

"...[У]ставни суд ће имати Стручну службу.

Организација, послови и начин рада Стручне службе ближе се уређују ... Уставног суда."

Члан 82. ст. 1. и 2.

"Уставна жалба се може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска права или мањинска права и слободе зајамчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.

Уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року."

Члан 83. став 1.

"Уставну жалбу може изјавити свако лице које сматра да му је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајамчена Уставом."

Члан 84. став 1.

"Уставна жалба се може изјавити у року од тридесет дана од достављања појединачног акта или датума предузимања радњи ... [о којима је реч]..."

Члан 89. ст. 2. и 3.

"Када Уставни суд утврди да је ... појединачним актом или радњом повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајамчена Уставом, поништиће ... акт о коме је реч или забранити даље вршење те радње или наредити спровођење других посебних мера као и уклањање свих штетних последица у одређеном року.

Одлука Уставног суда којом се усваја уставна жалба је правни основ за подношење захтева за накнаду штете или отклањања других штетних последица пред надлежним органом, у складу са законом."

Члан 90.

"... [Подносилац жалбе који је добио одлуку Уставног суда у своју корист]... може да поднесе захтев за накнаду штете Комисији за накнаду штете, ради постизања споразума у погледу висине ... [накнаде која ће се досудити]...

Ако Комисија за накнаду штете не донесе повољну одлуку у вези са захтевом за накнаду или не донесе одлуку у року од тридесет дана од дана подношења захтева, подносилац уставне жалбе може код надлежног суда поднети тужбу за накнаду штете. Ако је постигнут споразум само у погледу дела захтева, грађанска тужба се може поднети у погледу остатка захтева.

Актом министра правде одређује се састав и рад Комисије за накнаду штете."

Члан 116.

"Уставни суд у року од деведесет дана од ступања на снагу овог закона, доноси Пословник о раду и ... [даље регулише организацију и функционисање његове Стручне службе]...

Министар правде у року од деведесет дана од ступања на снагу овог закона ... [регулише састав и рад Комисије за накнаду штете]..."

Г. Пословник о раду Уставног суда (објављен у Службеном гласнику РС бр. 24/08)

28. Чланови 72. и 73. предвиђају додатне детаље у вези са жалбеним поступцима покренутим код Уставног суда.

Д. Ступање горе наведеног законодавства на снагу

29. Нови устав Републике Србије, као и Уставни закон за његово спровођење, ступили су на снагу у новембру 2006. године.

30. Закон о Уставном суду ступио је на снагу у децембру 2007. године.

31. Пословник о раду Уставног суда ступио је на снагу у марту 2008. године.

Ђ. Закон о парничном поступку (објављен у Службеном гласнику РС бр. 125/04)

32. Чланови 181. и 182, узети заједно, предвиђају, inter alia, да ће суд доделити накнаду за штету коју нека странка претрпи у непрекидном парничном поступку ако је та штета проузрокована злоупотребом процесних овлашћења коју је починило друго физичко и/или правно лице укључено у поступак.

III. РЕЛЕВАНТНА МЕЂУНАРОДНА СУДСКА ПРАКСА

33. На страни 34 пресуде у предмету Mavrommatis Palestine Concessions (Грчка против Уједињеног Краљевства, серија А - бр. 2), Стални међународни суд правде сматрао је, inter alia, следеће:

"... Такође (с)е мора размотрити да ли се ваљаност покретања поступка може оспоравати на основу тога што је представка поднета пре него што је почео да се примењује Протокол XII. Овде то није случај. Чак и под претпоставком да пре тог времена Суд није имао надлежност зато што међународна обавеза о којој је реч у члану II још није делотворна, подносиоцу представке је увек било могуће да поново поднесе своју представку у истом року после ступања Уговора из Лозане на снагу, а у том случају, аргумент о коме је реч не би могао да се користи... [У сваком случају, чак и да] ... је представка била превремена зато што Уговор из Лозане још није био ратификован, ова околност би сада била покривена накнадним депоновањем неопходних ратификација..."

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ

34. Подноситељка представке се позвала на чл. 1, 3, 6, 8, 13, 14. и 17. Конвенције. Она се, међутим, у суштини жалила на дужину као и на правичност и непристрасност целокупног поступка исељења о коме је реч.

35. Суд сматра да обе притужбе треба разматрати само у оквиру члана 6. став 1, који, у свом релевантном делу, гласи како следи.

"Током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., свако има право на ... расправу у разумном року пред [једним] ... судом..."

А. У погледу дужине поступка за исељење

1. Допуштеност

(а) Компатибилност ratione personae

36. Влада је приметила да је подноситељка представке, иако је Србија ратификовала Конвенцију 3. марта 2004. године, поднела своју представку Суду 30. јануара 2004. године, више од месец дана раније. Представка је тиме у целини била некомпатибилна са одредбама Конвенције ratione personae.

37. Подноситељка представке се са овим није сложила.

38. Суд примећује да су првобитне притужбе подноситељке представке, наиме пре него што је тужена држава ратификовала Конвенцију, стално поновно потврђиване после тога и, даље, да је спорни домаћи поступак још увек у току.

39. Примедба Владе се стога мора одбити (видети став 33 у горњем тексту; видети, такође, мада у извесној мери у другачијем контексту, Cenbauer против Хрватске, бр. 73786/01, ЕЦХР 2006).

(б) Исцрпљење домаћих правних средстава

40. Влада је изнела да подноситељка представке није исцрпела сва делотворна домаћа правна средства. Посебно, она није: (i) покренула посебну парницу према чл. 172. и 200. Закона о облигационим односима, члану 25. Устава из 1990. године и члану 6. став 1. Конвенције; (ii) поднела кривичну тужбу према чл. 242, 243. и 245. Кривичног законика из 1977. године; (iii) поднела захтев за накнаду штете према члану 182. Закона о парничном поступку; и (iv) уложила жалбу "новом" Уставном суду.

41. Подноситељка представке је тврдила да се ниједно правно средство о којима је реч не може сматрати делотворним.

42. Што се тиче поднесака Владе под (i) и (ii), Суд подсећа да је већ утврдио да су правна средства о којима је реч неделотворна у смислу члана 35. став 1. Конвенције (видети В. А. М. против Србије, бр. 39177/05, став 86, 13. март 2007. године). Он не налази ниједан разлог да у овом случају одступи од ове констатације.

43. У погледу тврдње Владе под (iii), Суд примећује да се члан 182 Закона о парничном поступку односи на сваку злоупотребу процесних овлашћења коју су починиле саме странке, или друго физичко или правно лице укључено у поступак, а не на само понашање домаћег суда. Пошто Влада није доставила никакав доказ о супротном, на исти начин се члан 182. мора сматрати неделотворним.

44. Најзад, што се тиче тврдњи Владе под (iii), Суд поново подвлачи да се питање исцрпљења домаћих правних средстава уобичајено утврђује позивањем на датум када је представка поднета Суду (видети Baumann против Француске, бр. 33592/96, став 47, ЕЦХР 2001-V (изводи). У предметном случају, представка је поднета 30. јануара 2004. године. До 24. новембра 2007. године изабране су или именоване две трећине нових судија Уставног суда (видети став 26. у горњем тексту). Сходно томе, и без обзира на наведену делотворност суда у смислу члана 35. став 1, од подноситељке представке се није могло очекивати да поднесе уставну жалбу скоро четири године после подношења представке Суду. Према томе, Суд закључује да у конкретном случају, и заиста што се тиче, у најмању руку, свих представки које су поднете пре 24. новембра 2007. године, не постоје посебне околности које би оправдале одступање од општег правила исцрпљења домаћих правних средстава (видети, mutatis mutandis, Pikić против Хрватске, бр. 16552/02, ставови 30-33, 18. јануар 2005. године).

45. Произлази да се примедба Владе мора одбити у целини.

(в) Закључак

46. Суд сматра да притужба подноситељке представке није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3. Конвенције и не налази ниједан други основ да је прогласи недопуштеном. Притужба се стога мора прогласити допуштеном.

2. Основаност

(а) Аргументи које су стране изнеле

47. Влада је приметила, на првом месту, да је поступак о коме је реч у надлежности Суда ratione temporis само од 3. марта 2004. године.

48. Друго, она је истакла да су домаћи судови довољно активни после тог датума.

49. Треће, Влада је тврдила да је подноситељка представке допринела закашњењу на које се жали и приметила, с тим у вези, да она није уложила жалбу на првостепену пресуду иако је та пресуда донета у њену корист.

50. Четврто, Влада је тврдила да је предмет сложен и да је подноситељка представке покушала да га учини још сложенијим доказивањем њених имовинских права у целом поступку исељења, без обзира на чињеницу да је то јасно посебно питање.

51. Најзад, Влада је закључила да, из горе наведених разлога, нема повреде захтева разумног рока који је садржан у члану 6. став 1. Конвенције.

52. Подноситељка представке је поново потврдила своју тврдњу.

(б) Релевантна начела

53. Суд поново подвлачи да се разумност дужине трајања поступка мора ценити у светлу околности предмета и позивањем на критеријуме утврђене његовом судском праксом, посебно на сложеност предмета, понашање страна у спору и надлежних органа власти, као и која је важност предмета за подносиоца представке (видети, међу многим другим ауторитетима, предмет Стевановић против Србије, бр. 26642/05, став 53, 9. октобар 2007. године).

54. Он даље примећује да чак и када природа домаћег предмета није, као таква, сложена, страна у поступку може, на основу сопствених поступака, учинити њено разматрање сложеним (видети, mutatis mutandis, Stoidis против Грчке, бр. 70767/01, став 51, 6. септембар 2005. године).

55. Коначно, Суд примећује да поновно разматрање једног случаја након укидања може само по себи да открије озбиљан недостатак у судском систему тужене државе (видети Pavlyulynets против Украјине, бр. 70767/01, став 51, 6. септембар 2005. године).

(в) Оцена суда

56. Суд примећује да поступак о коме је реч очигледно још није решен на трећој инстанци (став 22 у горњем тексту). Пошто је тужена држава ратификовала Конвенцију 3. марта 2004. године, он је у надлежности Суда ratione temporis у периоду од више од четири године и три месеца, почев од датума доношења предметне пресуде.

57. Суд, такође, подсећа да се, како би се одредила разумност закашњења о коме је реч, мора узети у обзир стање предмета на дан ратификације (видети, mutatis mutandis, Styranowski против Пољске, пресуда од 30. октобра 1998. године, Извештаји о пресудама и одлукама 1998-VIII) и примећује да је већ 3. марта 2004. године предмет био нерешен више од тринаест година.

58. С обзиром на критеријуме утврђене његовом судском надлежношћу и релевантне чињенице конкретног предмета, укључујући и понашање подноситељке представке, Суд је мишљења да укупна дужина поступка на коју се жали није задовољила захтев разумног времена.

Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

Б. У погледу опште правичности поступка исељења и непристрасности домаћих судова

59. С обзиром да поступак о коме је реч очигледно још није решен, Суд сматра да су притужбе подноситељке представке на правичност и непристрасност поступка преурањене и, као такве, неприхватљиве због неисцрпљивања домаћих правних средстава, према члану 35. ст. 1. и 4. Конвенције.

II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

60. Члан 41. Конвенције предвиђа:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

А. Штета

61. Подноситељка представке је тражила 49.000 евра (EUR) на име материјалне штете и 2.000.000 евра на име нематеријалне штете.

62. Влада је оспорила ове захтеве.

63. Суд не примећује никакву узрочну везу између утврђене повреде и наводне материјалне штете. Он стога одбацује овај захтев. Међутим, проценом на правичној основи, Суд подноситељки представке додељује 2.400 евра на име претрпљене нематеријалне штете.

Б. Трошкови

64. Подноситељка представке је, такође, тражила 15.000 евра на име трошкова насталих пред домаћим судовима.

65. Влада је оспорила овај захтев.

66. Према судској пракси Суда, подносилац представке има право на надокнаду трошкова само у оној мери у којој се докаже да су они стварно и неопходно настали и да су оправдани у свом износу.

67. У конкретном предмету, с обзиром на информације које поседује и горе наведене критеријуме, Суд одбацује захтев подноситељке представке за накнаду трошкова пред домаћим судовима, с обзиром да спорни поступак изгледа да још није решен и да се трошкови о којима је реч још увек могу у њему наплатити.

В. Затезна камата

68. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ГОРЕ НАВЕДЕНИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Проглашава представку допуштеном према члану 6. став 1. Конвенције, у погледу дужине парнице за исељење, а остали део представке недопуштеним,

2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције,

3. Утврђује

(а) да тужена држава треба да исплати подноситељки представке, у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, 2.400 евра (две хиљаде четири стотине евра) на име претрпљене нематеријалне штете, плус све таксе које се могу наплатити подноситељки представке, који ће бити претворени у националну валуту тужене државе по курсу који ће важити на дан исплате,

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена,

(в) да тужена држава мора да обезбеди да се поступак у питању заврши што је пре могуће, узимајући у обзир захтеве исправног поступања,

4. Одбија остатак захтева подноситељке представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 1. јула 2008. године у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.

COUR EUROPÉENNE DES DROITS
DE L’HOMME
EUROPEAN COURT OF HUMAN RIGHTS

SECOND SECTION

CASE OF ČEH v. SERBIA
(Application no. 9906/04)

JUDGMENT

STRASBOURG
1 July 2008

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Čeh v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Françoise Tulkens, President,

Antonella Mularoni,

Ireneu Cabral Barreto,

Vladimiro Zagrebelsky,

Dragoljub Popović,

András Sajó,

Nona Tsotsoria, judges,

and Sally Dollé, Section Registrar,

Having decided to dispense with a hearing in the case and, instead, deliberated in private on 10 June 2008,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 9906/04) against the State Union of Serbia and Montenegro, lodged with the Court, under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention"), by, at that time, a citizen of the State Union of Serbia and Montenegro, Ms Natalija Čeh ("the applicant"), on 30 January 2004.

2. As of 3 June 2006, following the Montenegrin declaration of independence, Serbia remained the sole respondent in the proceedings before the Court.

3. The Government of the State Union of Serbia and Montenegro and, subsequently, the Government of Serbia ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.

4. On 10 November 2006 the Court decided to give notice of the application to the Government. Applying Article 29 § 3 of the Convention, it further decided to rule on the admissibility and merits of the application at the same time.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

5. The applicant was born in 1949 and lives in Belgrade.

6. The facts of the case, as submitted by the parties, may be summarised as follows.

7. On 16 October 1990 the owner of the flat in which the applicant lived filed a civil action with the First Municipal Court (Prvi opštinski sud) in Belgrade, seeking her eviction.

8. In his claim, the plaintiff maintained that the applicant had lost "the status of a protected tenant" (nosilac stanarskog prava odnosno zakupac stana na neodređeno vreme), as provided for under the relevant domestic legislation.

9. On 4 April 1994 the First Municipal Court ruled in favour of the applicant.

10. On 20 October 1994 the District Court (Okružni sud) in Belgrade quashed this judgment in view of the unlawful composition of the trial chamber at first instance and sent the case back for a retrial.

11. From 16 May 1995 to 28 February 2002, the First Municipal Court ruled in favour of the applicant on two separate occasions but each time its judgments were quashed on appeal by either the District Court or the Supreme Court (Vrhovni sud) and were remitted.

12. On 2 September 2002 the First Municipal Court ruled again in favour of the applicant.

13. On 29 April 2003 the District Court quashed this judgment on appeal. It noted, once more, the unlawful composition of the trial chamber at first instance and ordered a retrial before the Municipal Court.

14. On 29 January 2004 the applicant complained to the President of the First Municipal Court, stating that the presiding judge in her case, despite repeatedly ruling in her favour, kept committing procedural errors on the basis of which higher courts always had grounds to order a retrial.

15. On 16 March 2004 the President of the First Municipal Court accepted the applicant’s request and assigned another judge to deal with her case.

16. From 20 April 2004 to 6 July 2006, the First Municipal Court scheduled another twelve hearings. Only three of those, on 15 September 2005, 11 May 2006 and 6 July 2006, were held as scheduled, while the others appear to have been adjourned on various grounds. In particular the hearings scheduled for: (i) 20 April 2004 and 6 April 2005 were adjourned because of the presiding judge’s need for additional time in order to review the case file; (ii) 27 September 2004 because of the absence of the presiding judge; (iii) 24 November 2004, 28 November 2005 and 24 February 2006 because of several witnesses who had either not been served properly or had failed to appear in court; and (iv) 25 June 2004, 2 February 2005 and 26 May 2005 because of the need to obtain additional written evidence and/or hear additional witnesses.

17. The next hearing in the case was held on 5 September 2006.

18. On 11 September 2006 the First Municipal Court decided that the proceedings should not be joined with a related case filed by the applicant separately.

19. On 17 October 2006 the First Municipal Court ruled again in favour of the applicant. In so doing, it recognised the plaintiff as the owner of the flat in question, but, at the same time, held that the applicant, being a protected tenant, had a right to continue living therein.

20. On an unspecified date the applicant, as well as the plaintiff, appealed against this judgment. The applicant, in particular, maintained that she should have been recognised as the owner of the flat in question.

21. On 30 May 2007 the District Court rejected both appeals and upheld the judgment rendered at first instance.

22. On 9 July 2007 the plaintiff filed an appeal on points of law (revizija) with the Supreme Court.

23. On 16 August 2007 the applicant filed a request for the protection of legality (zahtev za zaštitu zakonitosti) with the same court.

24. The applicant has been living in the flat at issue throughout the proceedings.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW

A. Constitution of the Republic of Serbia 2006 (Ustav Republike Srbije; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia – OG RS – no. 98/06)

25. The relevant provisions of the Constitution read as follows:

Article 32 § 1

"Everyone shall have the right to ... [a hearing before a] ... tribunal ... within a reasonable time ... [in the determination] ... of his [or her] rights and obligations ..."

Article 170

"A constitutional appeal may be lodged against individual decisions or actions of State bodies or organisations exercising delegated public powers which violate or deny human or minority rights and freedoms guaranteed by the Constitution, if other legal remedies for their protection have already been exhausted or have not been prescribed."

Article 172 §§ 1, 2 and 3

"The Constitutional Court shall have fifteen judges who shall be elected or appointed for a period of nine years.

Five judges of the Constitutional Court shall be elected by the National Assembly, another five shall be appointed by the President of the Republic, and another five shall be appointed at the general session of the Supreme Court of Cassation ...

The National Assembly shall elect five judges of the Constitutional Court from among ten candidates proposed by the President of the Republic, the President of the Republic shall appoint five judges of the Constitutional Court from among ten candidates proposed by the National Assembly, and the general session of the Supreme Court of Cassation shall appoint five judges from among ten candidates proposed at the general session by the High Judicial Council and the State Prosecutors’ Council."

Article 175 § 1

"The Constitutional Court shall adjudicate by the majority of votes cast by all judges of the Constitutional Court."

B. Constitutional Act on the Implementation of the Constitution of the Republic of Serbia 
(Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije; published in OG RS no. 98/06)

26. In accordance with Article 9 § 3 of this Act, the Constitutional Court shall be deemed constituted when two thirds of the total number of judges have been elected or appointed, which had been attained by 24 November 2007.

C. Constitutional Court Act (Zakon o Ustavnom sudu; published in OG RS no. 109/07)

27. The relevant provision of this Act read as follows:

Article 7 § 1

"The decisions of the Constitutional Court shall be final, enforceable and binding."

Article 10 § 1

"The Constitutional Court shall have its Rules of Procedure ... which shall regulate, in greater detail, the organisation ... [and the functioning of the Constitutional Court] ... as well as the proceedings ... [before it] ..."

Article 27 §§ 1 and 2

"... [T]he Constitutional Court shall have a Registry.

The organisation, the tasks, and the functioning of the Registry shall be regulated, in greater detail, by ... the Constitutional Court."

Article 82 § 1 and 2

"A constitutional appeal may be lodged against an individual decision or an action of a State body or an organisation exercising delegated public powers which violates or denies human or minority rights and freedoms guaranteed by the Constitution, if other legal remedies have already been exhausted or have not been prescribed or where the right to their judicial protection has been excluded by law.

A constitutional appeal may be lodged even if all available remedies have not been exhausted in the event of a breach of an applicant’s right to a trial within a reasonable time."

Article 83 § 1

"A constitutional appeal may be lodged by any individual who believes that any of his or her human or minority rights or freedoms guaranteed by the Constitution has been violated or denied by an individual decision or an action of a State body or an organisation exercising delegated public powers."

Article 84 § 1

"A constitutional appeal may be lodged within thirty days of receipt of the individual decision or the date of commission of the actions ... [in question] ..."

Article 89 § 2 and 3

"When the Constitutional Court finds that an ... individual decision or action has violated or denied a human or minority right or a freedom guaranteed by the Constitution, it shall annul the ... decision in question or ban the continuation of such action or order the implementation of other specific measures as well as the removal of all adverse consequences within a specified period of time.

The decision of the Constitutional Court accepting a constitutional appeal shall constitute a legal basis for requesting compensation or the removal of other adverse consequences before a competent body, in accordance with the law."

Article 90

"... [An applicant who has obtained a Constitutional Court decision in his or her favour] .., may lodge a compensation claim with the Commission for Compensation in order to reach an agreement in respect of the amount ... [of compensation to be awarded] ...

If the Commission for Compensation does not rule favourably in respect of a compensation claim or fails to issue a decision within thirty days from the date of its submission, the applicant may file a civil claim for damages before the competent court. If only partial agreement has been achieved, a civil claim may be filed in respect of the remainder of the amount sought.

The composition and operation of the Commission for Compensation shall be regulated by the Minister of Justice."

Article 116

"The Constitutional Court shall, within ninety days as of the date of entry into force of this Act, adopt its Rules of Procedure and ... [further regulate the organisation and functioning of its Registry] ..."

The Minister of Justice shall, within ninety days as of the date of entry into force of this Act ... [regulate the composition and the operation of the Commission for Compensation] ..."

D. Rules of Procedure adopted by the Constitutional Court (Poslovnik o radu Ustavnog suda; published in OG RS no. 24/08)

28. Articles 72 and 73 provide additional details as regards the processing of the appeals lodged with the Constitutional Court.

E. Entry into force of the above legislation

29. The new Constitution of the Republic of Serbia, as well as the Constitutional Act on its implementation, entered into force in November 2006.

30. The Constitutional Court Act entered into force in December 2007.

31. The Rules of Procedure of the Constitutional Court entered into force in March 2008.

F. Civil Procedure Act 2004 (Zakon o parničnom postupku; published in OG RS no. 125/04)

32. Articles 181 and 182, taken together, provide, inter alia, that the court shall award compensation for the damage suffered by a party to an ongoing civil suit if such damage was caused by any procedural abuse (zloupotreba procesnih ovlašćenja) committed by other natural and/or legal persons involved in the proceedings.

III. RELEVANT INTERNATIONAL JURISPRUDENCE

33. At page 34 of the judgment in the Mavrommatis Palestine Concessions case (Greece v. UK, 1924, Series A – No. 2), the Permanent Court of International Justice, inter alia, held as follows:

"... [I]t must also be considered whether the validity of the institution of proceedings can be disputed on the ground that the application was filed before Protocol XII had become applicable. This is not the case. Even assuming that before that time the Court had no jurisdiction because the international obligation referred to in Article II was not yet effective, it would always have been possible for the applicant to re-submit his application in the same terms after the coming into force of the Treaty of Lausanne, and in that case, the argument in question could not have been advanced ... [In any event, even if] ... the application were premature because the Treaty of Lausanne had not yet been ratified, this circumstance would now be covered by the subsequent deposit of the necessary ratifications ..."

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION

34. The applicant relied on Articles 1, 3, 6, 8, 13, 14 and 17 of the Convention. In substance, however, she complained about the length, as well as the overall fairness and impartiality, of the eviction proceedings in question.

35. The Court considers that these complaints fall to be examined under Article 6 § 1 of the Convention only, which, in its relevant part reads as follows:

"In the determination of his [or her] civil rights and obligations ... everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal ..."

A. As regards the length of the eviction proceedings

1. Admissibility

(a) Compatibility ratione personae

36. The Government noted that even though Serbia ratified the Convention on 3 March 2004 the applicant had lodged her application with the Court on 30 January 2004, more than a month earlier. The application as a whole was thus incompatible with the provisions of the Convention ratione personae.

37. The applicant disagreed.

38. The Court notes that the applicant’s complaints made initially, that is before the respondent State’s ratification of the Convention, were repeatedly reaffirmed thereafter and, further, that the impugned domestic proceedings are themselves still pending.

39. The Government’s objection must, therefore, be dismissed (see paragraph 33 above; see also, although in a somewhat different context, Cenbauer v. Croatia, no. 73786/01, ECHR 2006).

(b) Exhaustion of domestic remedies

40. The Government maintained that the applicant had not exhausted all effective domestic remedies. In particular, she had failed: (i) to bring a separate civil suit under Articles 172 and 200 of the Obligations Act, Article 25 of the Constitution 1990, and Article 6 § 1 of the Convention; (ii) to lodge a criminal complaint under Articles 242, 243 and 245 of the Criminal Code 1977; (iii) to file a compensation claim under Article 182 of the Civil Procedure Act; and (iv) to lodge an appeal with the "new" Constitutional Court;

41. The applicant argued that none of the remedies referred to could be deemed effective.

42. As regards the Government’s submissions under (i) and (ii), the Court recalls that it has already held that the remedies in question were ineffective within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention (see V.A.M. v. Serbia, no. 39177/05, § 86, 13 March 2007). It sees no reason to depart from this finding in the present case.

43. Concerning the Government’s submissions under (iii), the Court notes that Article 182 of the Civil Procedure Act relates to any procedural abuse committed by the parties themselves, or other natural or legal persons involved in the proceedings, rather than the domestic court’s own conduct. Since the Government have failed to provide any evidence to the contrary, Article 182 must likewise be deemed ineffective.

44. Finally, as regards the Government’s submissions under (iii), the Court reiterates that the issue of whether domestic remedies have been exhausted is normally determined by reference to the date when the application was lodged with the Court (see Baumann v. France, no. 33592/96, § 47, ECHR 2001-V (extracts)). In the present case, the application was filed on 30 January 2004. By 24 November 2007 two thirds of the Constitutional Court’s new judges were elected or appointed (see paragraph 26 above). Accordingly, and irrespective of the said court’s effectiveness within the meaning of Article 35 § 1, the applicant could not have been expected to file a constitutional appeal almost four years after the submission of her application to the Court. Therefore the Court concludes that in the present case and indeed as regards, at the very least, all applications lodged before 24 November 2007, there are no special circumstances which would justify a departure from the general rule of exhaustion of domestic remedies (see, mutatis mutandis, Pikić v. Croatia, no. 16552/02, §§ 30-33, 18 January 2005).

45. It follows that the Government’s objection must be dismissed in its entirety.

(c) Conclusion

46. The Court considers that the applicant’s complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention and finds no other ground to declare it inadmissible. The complaint must therefore be declared admissible.

2. Merits

(a) Arguments of the parties

47. The Government noted, in the first place, that the proceedings in question have been within the Court’s competence ratione temporis as of 3 March 2004 only.

48. Secondly, they pointed out that the domestic courts have been sufficiently active thereafter.

49. Thirdly, the Government maintained that the applicant had contributed to the delay complained of and observed, in this respect, that she had filed an appeal against the first instance judgment even though it had been rendered in her favour.

50. Fourthly, the Government maintained that the case was complex and that the applicant had attempted to make it even more complex by asserting her perceived property rights throughout the eviction proceedings, notwithstanding the fact that this was clearly a separate issue.

51. Lastly, the Government concluded that, for the above reasons, there has been no violation of the reasonable time requirement contained in Article 6 § 1 of the Convention.

52. The applicant reaffirmed her complaint.

(b) Relevant principles

53. The Court reiterates that the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and having regard to the criteria laid down in its case-law, in particular the complexity of the case, the conduct of the parties and of the relevant authorities, as well as the importance of what is at stake for the applicant (see, among other authorities, Stevanović v. Serbia, no. 26642/05, § 53, 9 October 2007).

54. It is further noted that even where the nature of the domestic case is not, as such, complex, a party to the proceedings may, through his or her own actions, render its examination complex (see, mutatis mutandis, Stoidis v. Greece, no. 46407/99, § 18, 17 May 2001).

55. Finally, the Court observes that the repeated re-examination of a single case following remittal may, in and of itself, disclose a serious deficiency in the respondent State’s judicial system (see Pavlyulynets v. Ukraine, no. 70767/01, § 51, 6 September 2005).

(c) The Court’s assessment

56. The Court observes that the proceedings in question are apparently still pending at third instance (paragraph 22 above). Since the respondent State ratified the Convention on 3 March 2004, they have thus been within the Court’s competence ratione temporis for a period of more than four years and three months, as of the date of the adoption of the present judgment.

57. The Court also recalls that, in order to determine the reasonableness of the delay at issue, regard must be had to the state of the case on the date of ratification (see, mutatis mutandis, Styranowski v. Poland, judgment of 30 October 1998, Reports of Judgments and Decisions 1998-VIII) and notes that on 3 March 2004 it had already been pending for more than thirteen years.

58. In view of the criteria laid down in its jurisprudence and the relevant facts of the present case, including the applicant’s conduct, the Court is of the opinion that the overall length of the proceedings complained of has failed to satisfy the reasonable time requirement.

There has, accordingly, been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.

B. As regards the overall fairness of the eviction proceedings and the impartiality of the domestic courts

59. Given that the proceedings at issue are apparently still pending, the Court finds that the applicant’s complaints of unfairness and partiality are premature and, as such, inadmissible for non-exhaustion of domestic remedies, pursuant to Article 35 §§ 1 and 4 of the Convention.

II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

60. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage

61. The applicant claimed 49,000 euros (EUR) in respect of pecuniary damage and EUR 2,000,000 in respect of non-pecuniary damage.

62. The Government contested these claims.

63. The Court does not discern any causal link between the violation found and the pecuniary damage alleged; it therefore rejects this claim. However, deciding on an equitable basis, it awards the applicant EUR 2,400 as regards the non-pecuniary damage suffered.

B. Costs and expenses

64. The applicant also claimed EUR 15,000 for the costs and expenses incurred before the domestic courts.

65. The Government contested the claim.

66. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and were reasonable as to their quantum.

67. In the present case, regard being had to the information in its possession, the Court rejects the applicant’s claim for the costs and expenses incurred domestically, given that the impugned proceedings would appear to be still pending and that the costs and expenses in question could thus yet be recovered therein.

C. Default interest

68. The Court considers it appropriate that the default interest should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY

1. Declares the complaint under Article 6 § 1 of the Convention, as regards the length of the eviction suit, admissible and the remainder of the application inadmissible;

2. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;

3. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final, in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 2,400 (two thousand four hundred euros) in respect of the non-pecuniary damage suffered, plus any tax that may be chargeable, to be converted into the national currency of the respondent State at the rate applicable on the date of settlement;
(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

(c) that the respondent State shall ensure that the proceedings at issue are concluded as speedily as possible, taking into account the requirements of the proper administration of justice;

4. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 1 July 2008, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.