Ilić protiv Srbije

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 99/2007 од 2.11.2007. године.

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ
ИЛИЋ против СРБИЈЕ
(Представка бр. 30132/04)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
9. октобар 2007. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.

У предмету Илић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење) заседајући у већу у чијем су саставу били:

гђа Ф. ТУЛКЕНС (F. TULKENS) председник,

г. И. КАБРАЛ БАРЕТО, (I. CABRAL BARRETO),

г. Р. ТУРМЕН, (R. ТÜRMEN),

г. М. УГРЕКХЕЛИДЗЕ, (М. UGREKHELIDZE),

г. В. ЗАГРЕБЕЛСКИ, (V. ZAGREBELSKY),

гђа А. МУЛАРОНИ (А. MULARONI),

г. Д. ПОПОВИЋ, судије

и гђа Ф. Еленс-Пасос (F. ELENS-PASSOS), заменик секретара Одељења,

после већања на затвореној седници одржаној 18. септембра 2007. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 30132/04) против државне заједнице Србија и Црна Гора, чији је следбеник Србија од 3. јуна 2006. године (видети став 49. у даљем тексту), коју је Суду поднео по члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту звана "Конвенција") тадашњи држављанин Државне заједнице Србија и Црна Гора, г. Александар Илић (у даљем тексту звани "подносилац представке"), дана 22. јуна 2004. године.

2. Владу државне заједнице Србија и Црна Гора, а касније Владу Србије (у даљем тексту звана "Влада") заступао је њен заступник, г. С. Царић.

3. Дана 4. маја 2006. године Суд је одлучио да Владу обавести о представци. Примењујући члан 29. став 3. Конвенције, такође је одлучио да се основаност представке разматра заједно са њеном прихватљивошћу.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

4. Подносилац представке је рођен 1935. године и живи у Београду, Србија.

А. Управни поступак

5. Дана 23. марта 1960. године стамбену зграду која је била власништво оца подносиоца представке национализовале су југословенске комунистичке власти.

6. Дана 1. децембра 1960. године органи општине Палилула су саопштили да један одређени стан у стамбеној згради остаје имовина оца подносиоца представке.

7. После смрти оца, подносилац представке је наследио законско право на тај стан. Он, међутим, није могао да у њему стварно ужива јер је стан био предмет посебног "режима заштићеног станара" и, као таквог, физички су га користила друга лица чију су најам регулисали органи јавне власти.

8. Нови Закон о становању је 1992. године омогућио да, под одређеним условима, власници таквих станова поврате ефективну државину (видети ставове 39-41. у даљем тексту).

9. Дана 19. јануара 1993. године Одељење за комунално-стамбене послове општине Палилула прихватило је захтев подносиоца представке за исељење станара из стана и наложило је истој општини да се "заштићеном станару" о коме је реч обезбеди одговарајући алтернативни смештај најкасније до 31. децембра 1995. године.

10. Дана 17. августа 1994. године Одељење за стамбено-комуналне послове општине Палилула донело је још једну одлуку са истим дејством (360-440/93-II-01). Тиме је потврдило своју одлуку од 19. јануара 1993. године и изричито наложило исељење заштићеног станара до 31. децембра 1995. године.

11. Дана 1. децембра 1994. године Секретаријат за комуналне и стамбене послове града Београда је одбацио жалбу коју је поднело Јавно правобранилаштво општине Палилула, па је одлука од 17. августа 1994. године тиме постала правоснажна.

12. Дана 4. августа 2006. године Одељење за комунално-стамбене послове општине Палилула је понудило законском наследнику првобитног заштићеног станара, гђи Б. К., посебан алтернативни смештај али је затим навело да се "списак приоритета" и поред тога мора узети у обзир.

13. Гђа Б. К. је навела да је наставила да живи у том стану, после смрти бившег заштићеног станара, заједно са њеним сином, снајом и њиховим малолетним дететом. Додала је да је понуђени стан неких 20 квадратних метара мањи од онога у коме тренутно живи, и навела да се он не налази у центру града.

14. Дана 10. августа 2006. године Одељење за комунално-стамбене послове општине Палилула поново је потврдило своју понуду, али је г. С. К., син гђе Б. К., изјавио да је стан о коме је реч неодговарајући у смислу величине као и броја расположивих соба. Он је, међутим, додао да ће он и његова породица доставити општини свој коначни одговор у року од петнаест дана.

Б. Парнични поступак

15. Подносилац представке је 1996. године покренуо парнични поступак против општине Палилула код Првог општинског суда у Београду. Тражио је накнаду за материјалну штету коју је претрпео због немогућности да и даље користи/изнајмљује стан о коме је реч.

16. Дана 2. септембра 1996. године Први општински суд у Београду (у даљем тексту "Општински суд") донео је делимичну пресуду у корист подносиоца представке.

17. Дана 30. јуна 1997. године Окружни суд у Београду је укинуо ову одлуку по жалби и наложио поновно суђење.

18. Дана 26. јуна 2001. године Општински суд је поново пресудио против подносиоца представке.

19. Дана 27. децембра 2001. године ову пресуду је потврдио Окружни суд у Београду (у даљем тексту звани "Окружни суд").

20. Дана 18. марта 2002. године подносилац представке је изјавио ревизију.

21. Дана 9. октобра 2003. године Врховни суд Србије је укинуо пресуде које су донете у првој и другој инстанци и наложио поновно суђење пред Општинским судом. Он је утврдио, inter alia, да је општина Палилула заиста обавезна да изврши одлуку од 17. августа 1994. године, наложивши исељење заштићеног станара, и, штавише, да је рок за то већ истекао. Суд је закључио да се захтев подносиоца представке стога мора поново размотрити што се тиче основаности и даље навео да подносилац представке нема на располагању правни пут који би могао обавезати наведену општину да испоштује "своју сопствену коначну и извршну одлуку" од 17. августа 1994. године.

22. Подносилац представке је примио одлуку Врховног суда Србије дана 17. децембра 2004. године.

23. Дана 29. децембра 2004. године подносилац представке је Општинском суду доставио поднесак, покушавајући да преиначи свој првобитни захтев. Посебно, он је тражио да се заштићени станар исели из његовог стана и да му се обезбеди одговарајући алтернативни смештај.

24. Дана 20. јануара 2005. године Општински суд није дозволио преиначење тужбе.

25. Подносилац представке се накнадно жалио на ову одлуку, али је дана 28. септембра 2005. године Окружни суд прогласио његову жалбу неприхватљивом.

26. Поступак пред Општинским судом је тако настављен на основу првобитног захтева подносиоца представке за накнаду штете.

27. Дана 12. априла 2006. године Општински суд је пресудио у корист подносиоца представке. Он је наложио општини Палилула да му исплати 5.318.30 српских динара (РСД), заједно са законском каматом почев од 23. фебруара 2006. године, за претрпљену материјалну штету, као и РСД 28.350 за судске трошкове. Суд је објаснио да је додељена штета једнака разлици између тржишне цене стана подносиоца представке у периоду у ком је "оптерећен" заштићеним станаром и његове процењене тржишне вредности без овог оптерећења. Он се даље позвао на члан 1 Протокола бр. 1 и навео да општина има законску обавезу да изврши коначни налог за исељење о коме је реч. Општина је, током година, имала довољно средстава и расположиве станове како би заштићеном станару подносиоца представке обезбедила одговарајући смештај (видети ставове 33. и 35. у даљем тексту). Најзад, подносилац представке није на располагању имао други правни пут помоћу ког би могао приморати општину да испоштује своју одлуку од 17. августа 1994. године.

28. Дана 14. августа 2006. године општина Палилула је уложила жалбу Окружном суду.

29. Дана 29. новембра 2006. године Окружни суд је укинуо спорну пресуду и наложио поновно суђење у првој инстанци. У образложењу је, inter alia, објаснио да су права подносиоца представке заиста прекршена, али да он у ствари није продао тај стан и да зато нема право на доделу накнаде.

30. Дана 6. марта 2007. године подносилац представке је преиначио свој захтев и тражио накнаду за тржишну закупнину коју би иначе добијао да тај стан изнајмљује трећим лицима. Подносилац представке је такође предложио да Општински суд одреди стручњака чији би задатак био да обави потребан обрачун.

31. Дана 7. јуна 2007. године Општински суд је донео делимичну пресуду у корист подносиоца представке. Он је наложио општини Палилула да му исплати 3.749.200 динара заједно са законском каматом почев од 26. априла 2007. године, на име материјалне штете за коју тражи накнаду, као и 28.000 динара за судске трошкове. У образложењу је, што се тиче пропуста тужене да изврши свој сопствени налог за исељење од 17. августа 1994. године, Општински суд поново потврдио своја раније изнета мишљења. Међутим, у списима предмета нема доказа да је ова пресуда постала правоснажна.

В. Кривични поступак

32. Дана 28. јуна 2002. године подносилац представке је поднео кривичну пријаву Првом општинском јавном тужилаштву у Београду. Он је навео да су у периоду од 1996. године до 2000. године чланови Извршног савета општине Палилула лоше управљали расположивим средствима, издвојеним за "расељавање заштићених станара", и вршили лошу расподелу станова већ расположивих за ову сврху.

33. Дана 7. априла 2003. године Министарство унутрашњих послова је обавестило Прво општинско јавно правобранилаштво (у даљем тексту звано Јавно правобранилаштво) да је у периоду од 1994. године до 2000. године општина Палилула "дала" укупно 275 друштвених станова угроженим лицима.

34. Дана 19. маја 2003. године јавно тужилаштво је одбацило кривичну пријаву подносиоца представке. Оно је, inter alia, објаснило да: i) није почињено никакво кривично дело; ii) да су на располагању била само два друштвена стана која су могла да се упореде са станом подносиоца представке, али да су они додељени лицима која су била угроженија; и iii) да општина Палилула, ионако, нема средства која су потребна за обезбеђење одговарајућег алтернативног смештаја за све заштићене станаре, без обзира да ли је постојао већ издат налог за исељење.

Г. Остале релевантне чињенице

35. Дана 2. децембра 2003. године, у оквиру накнадне судске истраге по истом питању, општина Палилула је обавестила Општински суд да је од 1992. године до септембра 2003. године продала 4.018 општинских станова за 24.522.352,01 динара.

36. Друго, тако добијена средства су се користила у складу са чланом 27. Закона о становању, а општина није усвојила посебан програм са циљем изградње нових друштвених станова (видети став 39. у даљем тексту).

37. Треће, било је 14 "заштићених станара" којима су већ били издати правоснажни општински налози за исељење, али их је тек требало извршити.

38. Најзад, у периоду о коме је реч, није било "одговарајућих" станова потребних за расељавање "заштићених станара", као што се захтева чланом 42. Закона о становању, због чега исељавање ("расељавање") није могло да се спроведе (видети став 40. у даљем тексту).

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

А. Закон о становању (објављен у Службеном гласнику РС бр. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 и 101/05)

39. Према члану 27. ст. 1. и 2. средства од станова продатих путем откупа се, "сем ако [Закон о становању] не предвиђа другачије", користе "искључиво" у сврхе обезбеђења разних друштвених стамбених зајмова. У изузетним случајевима, општине, могу такође користити "део" ових средстава "за свој сопствени развој" сем ако их није издала држава.

40. Члан 42. наводи, inter alia, да су, до 31. децембра 2000. године општине биле дужне да обезбеде стан за пресељење свим појединцима са статусом "заштићеног станара ("носилац станарског права на стану у својини грађана"), наиме појединцима који су наставили да живе у становима у власништву других приватних лица чија је имовина била стављена под овај режим од стране бивших комунистичких власти. Другим речима, власници, или њихови законски наследници, могу преузети својину над својим становима, а станари ће бити пресељени у други смештај. Да би се то десило, међутим, власник, или његов законски наследник, би морао да поднесе одговарајући захтев и докаже да је стан о коме је реч стечен "као погодан за становање", пре 26. децембра 1958. године. Даље, "приоритет" у обезбеђењу алтернативног стана имали су "угрожени власници", а алтернативан смештај који је обезбеђиван заштићеним станарима морао је бити "одговарајући". Најзад, општине су се овим питањем морале бавити као "приоритетним", и у смислу управљања становима који су већ на располагању и што се тиче каналисања јавних средстава стечених из откупа станова за додатне стамбене пројекте.

41. Крајњи рок о коме је реч у горњем тексту (31. децембар 2000. године) је првобитно био 31. децембар 1995. године, али је он касније продужен изменама Закона о становању које су усвојене 1995. године.

Б. Закон о општем управном поступку (објављен у Службеном гласнику Савезне Републике Југославије - Сл. лист СРЈ - бр. 55/96, 33/97 и 31/01)

42. Чланови 261-278. наводе детаље који се односе на извршење правоснажних одлука које су донели управни органи тужене државе.

43. Сем тога, Врховни суд је доследно утврдио да се, сходно члану 274. став 3. претходног Закона о општем управном поступку, као и према члану 264. став 3. постојећег Закона о општем управном поступку, извршење налога за исељење спроводи ex officio, с обзиром на пресудан јавни интерес у том смислу, чак и у одсуству званичног захтева за извршење који је доставио сам подносилац захтева (видети, на пример, Врховни суд Србије, У бр. 6613/95).

В. Закон о парничном поступку (објављен у Сл. гласнику РС бр. 125/04)

44. Релевантне одредбе овог закона гласе како следи:

"Стране у спору имају право на судску одлуку у вези са њиховим захтевима и предлозима у разумном временском периоду.

За суд је обавезујуће да поступак спроведе без непотребног одлагања и на економичан начин."

Г. Релевантне уставне одредбе

45. Члан 25. Устава Републике Србије који је објављен у Службеном гласнику СРС бр. 1/90 предвиђа следеће:

"Свако има право на накнаду сваке материјалне и нематеријалне штете коју је претрпео због незаконитог или непрописног поступања државног службеника, државног органа или јавног органа, у складу са законом.

Такве штете надокнађује Република Србија или јавни орган [о коме је реч]."

46. Овај устав је стављен ван снаге дана 8. новембра 2006. године, када је "нови" Устав (објављен у Службеном гласнику РС бр. 98/06) ступио на снагу.

47. Суштина члана 35. став 2. новог Устава одговара, у његовом релевантном делу, горе цитираном тексту наведеног члана 25. претходног Устава.

Д. Закон о судијама (објављен у Сл. гласнику РС бр. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 61/05 и 101/05)

48. Релевантне одредбе овог закона гласе како следи:

Члан 40а ставови 1. и 2.

"Врховни суд ће формирати Надзорни одбор (’Одбор’).

Овај Одбор ће се састојати од пет судија Врховног суда који се бирају на период од четири године на седници Врховног суда Србије у пуном саставу."

Члан 40б

"Одговарајући на притужбу или делујући по службеној дужности надзорни одбор је надлежан да надзире судске поступке и да начини увид у појединачне предмете.

По завршетку те контроле, Надзорни одбор може, пред великим персоналним већем, покренути поступак за разрешење судије услед његовог несавесног или непрофесионалног понашања, или препоручити предузимање других дисциплинских мера."

Ђ. Суд Србије и Црне Горе и сукцесија Државне заједнице Србија и Црна Гора

49. Релевантне одредбе у вези са Судом Србије и Црне Горе и сукцесијом државне заједнице Србија и Црна Гора наведене су у пресуди Матијашевић против Србије (бр. 23037/04, ставови 12, 13. и 16-25, 19. септембар 2006. године).

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БР. 1

50. Према члану 1. Протокола бр. 1, подносилац представке се жалио на неизвршење правоснажног налога за исељење који је усвојен у оквиру управног поступка.

51. Члан 1. Протокола бр. 1 гласи како следи:

"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."

А. Прихватљивост

1. Компатибилност ratione temporis

52.Влада је приметила да су управни поступци завршени до 1994. године, али да је тужена држава ратификовала Конвенцију тек дана 3. марта 2004. године. Притужба подносиоца представке је, према томе, некомпатибилна са одредбама Конвенције ratione temporis.

53. Подносилац представке је навео да правоснажни налог за исељење тек треба да се изврши, због чега је јасно да је повреда на коју се жали трајног карактера.

54. С обзиром на релевантно домаће право и правни систем, као и неоспорне чињенице конкретног предмета, Суд налази да је тужена држава била, а и да је заправо и даље, у ex officio обавези да изврши наведени налог за исељење и примећује да је она заиста покушала да то учини у два наврата током 2006. године (видети ставове 5-14. и 43. у горњем тексту). Стога се примедбе Владе морају одбити.

2. Компатибилност ratione personae

55. Такође или као алтернативу, Влада је истакла да је 12. априла 2006. године односно 7. јуна 2007. године, Општински суд прихватио захтев подносиоца представке за накнаду материјалне штете коју је претрпео као последицу спорног неизвршења. Подносилац представке је стога лишен свог "статуса жртве", у смислу члана 34. Конвенције.

56. Подносилац представке је оспорио ове наводе.

57. Суд подсећа да одлука или мера у корист подносиоца представке у начелу није довољна да га лиши његовог статуса "жртве" сем ако државни органи, било изричито или прећутно не потврде кршење Конвенције на које се жали, а онда доделе накнаду (видети, на пример Amuur против Француске, пресуда од 25. јуна 1996. године, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-III, стр. 846, став 36. и Dalban против Румуније [ВВ], бр. 28114/95, став 44, ЕЦХР 1999-VI).

58. Пошто поступак о коме је овде реч још траје (видети став 31. у претходном тексту), подносилац представке тек треба да добије "коначну потврду" повреда коју је наводно претрпео или да му се плати накнада коју тражи за материјалну штету (видети ставове 27-31. у претходном тексту). Суд према томе налази да је подносилац представке задржао свој статус жртве и одбија примедбу Владе с тим у вези.

3. Исцрпљеност домаћих правних средстава

(а) Аргументи које су изнеле стране

59. Влада је изнела да подносилац представке није исцрпео сва делотворна домаћа правна средства. Првенствено, он се није жалио на одуговлачење у питању Надзорном одбору Врховног суда (видети став 48. у претходном тексту). Друго, није искористио жалбени поступак пред Судом Србије и Црне Горе, док је исти постојао (видети став 49. у претходном тексту). Најзад, подносилац представке није покренуо посебну грађанску парницу према члану 25. Устава (видети ставове 45-47. у горњем тексту).

60. Подносилац представке је изнео да се ниједно правно средство на које се Влада позива не може сматрати делотворним у смислу члана 35. став 1. Конвенције.

(б) Релевантна начела

61. Суд подсећа да је, у складу са утврђеном судском праксом, сврха правила о домаћим правним средствима садржаним у члану 35. став 1. Конвенције то да се странама уговорницама пружи могућност да спрече или исправе наводне повреде пре но што се неко због њих обрати Суду. Међутим, једина правна средства која треба исцрпети јесу она која су делотворна. Обавеза је државе када тврди да правно средство није исцрпљено, да увери Суд да је то средство делотворно, да је и теоријски и практично било на располагању у релевантном тренутку (видети, између осталог, пресуду у предмету Vernillo против Француске, пресуда од 20. фебруара 1991. године, серија А, бр. 198, стр. 11-12, став 27. и у предмету Dalia против Француске, пресуда од 19. фебруара 1998. године, Извештаји 1998-1, стр. 87-88, став 38). Када је услов тог терета доказивања испуњен, подносилац представке је дужан да докаже да је правно средство на које се држава позвала заправо било исцрпљено, или да је због неког разлога било неадекватно или неделотворно у конкретним околностима предмета, или да су постојале посебне околности које су подносиоца односно подноситељку представке ослобађале тог захтева (видети предмет Dankevich против Украјине, бр. 40679/98, став 107, 29. април 2003. године).

62. Суд наглашава да се приликом примене овог правила мора посветити дужна пажња контексту. Сходно томе, Суд признаје да се члан 35. став 1. мора примењивати уз известан степен флексибилности и без прекомерног формализма (видети предмет Akdivar и остали против Турске, пресуда од 16. септембра 1996. године, Извештаји 1996-IV, стр. 1211, став 69).

63. Најзад, Суд поново наглашава да је одлучујуће питање приликом процене делотворности неког правног средства у вези са притужбом због дужине поступка то да ли постоји или не постоји могућност да се подносиоцу представке обезбеди непосредно и брзо правно задовољење, а не посредна заштита права која су зајемчена чланом 6 (видети, између осталог, Scordino против Италије (бр. 1) [ВВ], бр. 36813/97, став 195, ЕЦХР 2006, и Sürmeliпротив Немачке [ВВ], бр. 75529/01, став 101, 8. јун 2006. године). То конкретно значи да ће правно средство бити "делотворно" ако се може користити или за убрзање поступка о коме је реч или да се страни у спору пружи одговарајуће задовољење за закашњења која је већ претрпео (видети, mutatis mutandis, Kudla против Пољске [ВВ], бр. 30210/96, ставови 157-159, ЕЦХР 2000-11, Mifsud против Француске (одлука) [ВВ], бр. 57220/00, став 17, ЕЦХР 2002-8, и Sürmeli против Немачке [ВВ], горе наведено, став 99).

(в) Оцена Суда

64. Суд сматра да се од подносиоца представке није могло очекивати да поднесе притужбу Надзорном одбору Врховног суда ради убрзања спорног управног поступка, с обзиром на чињеницу да се релевантне одредбе Закона о судијама позивају само на судски поступак.

65. Даље, одвојени тужбени захтев за накнаду штете на основу члана 25. Устава би био исто тако неделотворан. Посебно, чак и под претпоставком да је подносилац представке могао да добије накнаду за претходно одлагање, Влада није доказала да би тај поступак био ишта бржи од било које "редовне" грађанске парнице која је могла да потраје годинама и да прође кроз више нивоа надлежности или да је, заиста, могао убрзати извршење о коме је реч (видети, уз одговарајуће измене, Merit против Украјине, бр. 66561/01, став 59, 30. март 2004. године и Scordino против Италије (бр. 1), већ наведен, став 195). Напротив, подносилац представке је покренуо парнични поступак ове врсте 1996. године, али тек треба да добије коначну пресуду у своју корист (видети ставове 15-31. у претходном тексту).

66. Најзад, што се тиче поднеска Владе да је подносилац представке требало да поднесе тужбу Суду Србије и Црне Горе, Суд подсећа да је он већ утврдио да ово конкретно средство није било расположиво до 15. јула 2005. године и да је, даље, остало неделотворно до распада Државне заједнице Србија и Црна Гора (видети пресуду Матијашевић против Србије, цитирану у претходном тексту, ставови 34 - 37). Он не налази разлог да одступи од овог става у конкретном предмету и закључује, према томе, да подносилац није био обавезан да исцрпи овај конкретан правни пут накнаде.

67. С обзиром на горе наведено, Суд закључује да се притужба подносиоца представке не може прогласити неприхватљивом због неисцрпљења домаћих правних средстава према члану 35. став 1. Конвенције. Сходно томе, Владина примедба у вези са овим се мора одбити.

4. Закључак

68. Суд сматра да ни притужба подносиоца представке није очигледно неоснована у смислу значења члана 35. став 3. Конвенције и сматра да не постоји ниједан други основ да је прогласи недопуштеном. Притужба се стога мора прогласити допуштеном.

Б. Основаност

1. Аргументи које су изнеле стране

69. Влада је подсетила да је "режим заштићеног станара" сложен и добро познат у упоредном праву, и да је уобичајени разлог за његово увођење горући недостатак доступног стамбеног простора и да је јасно да је "потребно време" за његово коначно искорењивање.

70. Влада је навела да су имовинска права подносиоца представке ограничена или контролисана, али да није био лишен власништва на стану о коме је реч нити је био под претераним личним теретом с обзиром на чињеницу да релевантно стамбено законодавство има за циљ једну целу категорију власника.

71. Најзад, Влада је истакла да тужена држава има свакако намеру да олакша правично решење ове дуготрајне ситуације и додала да су домаћи судови спремни да доделе накнаду за материјалну штету другим појединцима који су у ситуацији као што је подносилац представке, у оквиру посебног парничног поступка.

72. Подносилац представке је приметио да је налог за исељење постао правоснажан 1. децембра 1994. године. Више од дванаест година касније, међутим, он тек треба да се изврши. Подносилац представке је додао да му је стога остало само голо право на имовину у погледу стана о коме је реч.

2. Релевантна начела

73. Суд поново наглашава да је први и најважнији захтев члана 1. Протокола бр. 1 да свако мешање државног органа у мирно уживање поседа треба да буде законито: друга реченица првог става одобрава лишавање поседа само "према условима предвиђеним законом" а други став признаје да државе имају право да контролишу коришћење имовине применом "закона". Штавише, владавина права, једно од основних начела демократског друштва, је неизоставна у свим члановима Конвенције (видети Amuur против Француске, пресуда од 25. јуна 1996. године, Извештаји 1996-III, стр. 850-51, 50) и повлачи за собом обавезу на страни државе да поштује судске као и друге одлуке које су донете против ње (видети, mutatis mutandis, Hornsby против Грчке, пресуда од 19. марта 1997. године, Извештаји 1997-II, стр. 511, став 41). Произлази да питање да ли је постигнута правична равнотежа између потреба од општег интереса заједнице и захтева заштите основних права појединца (видети Sporrong i Lönnroth против Шведске, пресуда од 23. септембра 1982. године, серија А бр. 52, стр. 26, став 69) постаје релевантно само ако је и када је утврђено да је мешање о коме је реч задовољило захтев законитости и није произвољно (видети Iatridis против Грчке [ВВ], бр. 31107/96, став 58, ЕЦХР 1999-II).

3. Оцена Суда

74. Прво, Суд примећује да је правоснажни налог за исељење од 17. августа 1994. године предвидео да ће подносилац представке поновно доћи у посед свог стана до 31. децембра 1995. године (видети став 10 у претходном тексту). Друго, Скупштина Србије је 1995. године усвојила измену Закона о становању, одложивши сва таква враћања имовине у посед до 31. децембра 2000. године (видети ставове 40. и 41. у горњем тексту). Треће, дана 3. марта 2004. године тужена држава је ратификовала Протокол бр. 1, што значи да је спорно извршење стога у надлежности Суда ratione temporis у периоду од три године и шест месеци. Четврто, сами домаћи судови су утврдили да општина Палилула није само у законској обавези да изврши налог о коме је реч, већ и да је имала довољно средстава и расположивих станова да заштићеном станару подносиоца представке обезбеди одговарајући алтернативни смештај (видети ставове 21, 27. и 31. у горњем тексту). Најзад, наведени судови су приметили да не постоје законска средства којима би се општина приморала да испоштује свој налог за исељење од 17. августа 1994. године (видети ставове 21. и 27. у горњем тексту).

75. Суд сматра да је према томе захтев подносиоца представке за враћање имовине у посед "довољно утврђен" што се тиче обима "поседа" у смислу значења члана 1. Протокола бр. 1 (видети, mutatis mutandis, Burdov против Русије, бр. 59498/00, став 40, ЕЦХР 2002-III). Даље, почев од 31. децембра 2000. године, када је наведени крајњи рок истекао и други није предвиђен, мешање тужене државе је јасно кршило релевантно домаће законодавство и, као такво, оно је некомпатибилно са правом подносиоца представке на мирно уживање свог поседа. Најзад, Суд примећује да овај закључак не ствара потребу да се утврди да ли је постигнута правична равнотежа између потреба од општег интереса заједнице, са једне стране, и захтева за заштиту основних права појединца са друге стране (видети Iatridis против Грчке  [ВВ], цитиран у горњем тексту, став 58). Сходно томе, дошло је до повреде члана 1. Протокола бр. 1.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ

76. Према члану 6. став 1. Конвенције, подносилац представке се жалио на дужину поступка, правичност и непристрасност током целокупне засебне грађанске парнице за накнаду штете, а затим и на неизвршење правоснажног налога за исељење који је донет у оквиру управног поступка.

77. Члан 6. став 1. Конвенције у релевантном делу гласи како следи:

"Током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., свако има право на ... расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом основаним по закону."

А. Што се тиче дужине парничног поступка за накнаду штете

Прихватљивост

78. И Влада и подносилац представке су се ослонили на аргументе већ сумиране у ставовима 59. и 60. у горњем тексту, на које у одговору Суд доноси исте закључке (ставови 65-67. у горњем тексту).

79. Даље, Суд налази да би притужба Надзорном одбору Врховног суда ради убрзања парничног поступка у питању у најбољем случају представљала ништа више од пуке информације достављене вишој инстанци са пуним нахођењем да искористи своја овлашћења онако како сматра погодним. Сем тога, чак и да је овај одбор покренуо поступак у одговору на притужбу подносиоца представке, он би се искључиво водио између самог одбора и судије/суда о коме је реч. Подносилац представке у таквом поступку не би био странка и, у најбољем случају, би био само обавештен о његовом исходу (видети, mutatis mutandis, Хорват против Хрватске, бр. 51585/99, став 47, ЕЦХР 2001-VIII). Према томе, притужба ове врсте не може се сматрати делотворном у оквиру значења члана 35. став 1. Конвенције.

80. У закључку, Суд налази да притужба подносиоца представке на дужину парничног поступка за накнаду штете није очигледно неоснована у смислу значења члана 35. став 3. Конвенције или неприхватљива по неком другом основу. Сходно томе она се мора прогласити прихватљивом.

Основаност

(а) Аргументи које су изнеле стране

81. Влада је подсетила да је тужена држава ратификовала Конвенцију дана 3. марта 2004. године. Поступак на који се жали је према томе у надлежности Суда ratione temporis нешто око три године, у ком периоду су домаћи судови били активни и донето је неколико одлука.

82. Влада је даље признала важност онога шта је у питању за подносиоца представке, али је приметила да је овај предмет посебно сложен, пошто је подразумевао осетљива питања становања.

83. Најзад, Влада је изнела да је подносилац представке лично допринео дужини поступка у питању, пошто је покушао да преиначи свој првобитни захтев поднет Општинском суду.

84. Подносилац представке је приметио да је парнични поступак покренут 1996. године.

(б) Релевантна начела

85. Суд истиче да се разумност дужине трајања поступка мора процењивати у светлу околности предмета и позивајући се на критеријуме утврђене судском праксом, посебно сложеност предмета, понашање подносиоца представке и надлежних органа власти, као и која је важност предмета за подносиоца представке (видети, међу многим другим ауторитетима, предмет Микулић против Хрватске, бр. 53176/99, став 38, ЕЦХР 2001-I).

86. Хронична пренатрпаност предметима није ваљано објашњење за прекомерно одлагање поступка, а поновно разматрање једног предмета после упућивања на нижу инстанцу може само по себи открити озбиљан недостатак у систему судства тужене државе (видети Probstmeier против Немачке, пресуда од 1. јула 1997 Извештаји 1997-IV, стр. 1138, став 64, односно Pavlyulynets против Украјине, бр. 70767/01, став 51, 6. септембар 2005. године).

87. У сваком случају, на државама уговорницама је да организују своје судове на такав начин да сваком гарантују право на остваривање грађанских права и обавеза "у разумном року" (видети, међу многим другим ауторитетима, G. H. против Аустрије, бр. 31266/96, став 20, 3. октобар 2000. године).

(в) Период који треба узети у обзир

88. Суд примећује да је спорни поступак почео 1996. године и подсећа да је тужена држава ратификовала Конвенцију дана 3. марта 2004. године. Произилази да је грађанска парница о којој је реч у надлежности Суда ratione temporis три године и шест месеци.

89. Суд примећује да се, како би се утврдила оправданост одлагања на које се жали, мора такође узети у обзир стање предмета на дан ратификације (видети, mutatis mutandis, Styranowski против Пољске, пресуда од 30. октобра 1998. године, Извештаји 1998-VIII) и примећује да је на дан 3. марта 2004. године поступак већ трајао отприлике осам година.

(г) Оцена Суда

90. Суд примећује да су, пошто је тужена држава ратификовала Конвенцију, општински суд и окружни судови донели укупно три одлуке о основаности захтева подносиоца представке.

91. Међутим, постојао је бар један значајан период судске неактивности у надлежности Суда ratione temporis, од 3. марта 2004. године до 17. децембра 2004. године (видети ставове 21. и 22. у горњем тексту). Штавише, према информацијама које су стране доставиле, поступак у питању тек треба да се заврши (видети став 31. у горњем тексту).

92. Најзад, српским судовима је требало скоро девет месеци да одбаце покушај подносиоца представке да преиначи свој првобитни захтев (видети ставове 23-26. у претходном тексту) мада, после одлуке Окружног суда од 29. новембра 2006. године, подносилац представке практично није имао избора већ да преиначи свој захтев у складу са оним који је првобитно поднео 1996. године (видети ставове 29, 30. и 15. у претходном тексту).

93. Узимајући у обзир критеријуме утврђене његовом судском праксом и релевантне чињенице овог предмета, укључујући његову сложеност и стање на дан ратификације, као и понашање страна и органа власти, Суд сматра да дужина поступка на коју се жали није испунила захтев разумног времена. Сходно томе дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

Б. Што се тиче правичности и непристрасности парничног поступка за накнаду штете

94. С обзиром да поступак у питању очигледно још траје, Суд налази да су притужбе подносиоца представке преурањене и, као такве, недопустиве за неисцрпљење домаћих правних средстава, сходно члану 35. ст. 1. и 4. Конвенције.

В. Што се тиче неизвршења правоснажног налога за исељење

95. Узимајући у обзир његов закључак у вези са чланом 1. Протокола бр. 1 (видети ставове 64-68, 74. и 75. у претходном тексту), Суд проглашава ову притужбу допуштеном, али не налази да је потребно да се исто питање према члану 6. став 1. Конвенције разматра посебно.

III. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 13. КОНВЕНЦИЈЕ

96. Најзад, подносилац представке је изнео да није добио накнаду у кривичном поступку за претрпљене повреде и да није имао на располагању делотворно правно средство како би убрзао посебан парнични поступак за накнаду штете или извршење правоснажног налога за исељење.

97. Члан 13. Конвенције предвиђа следеће:

"Свако коме су повређена права и слободе предвиђене у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира јесу ли повреду извршила лица која су поступала у службеном својству..."

А. Што се тиче парничног поступка за накнаду штете

1. Прихватљивост

98. Суд примећује да притужбе подносиоца представке покрећу питања чињеница и права по Конвенцији, чије утврђивање захтева разматрање основаности. Он такође сматра да ове притужбе нису очигледно неосноване у оквиру значења члана 35. став 3. Конвенције и да се не могу прогласити неприхватљивим ни по ком другом основу. Притужбе се, према томе, морају прогласити прихватљивим.

2. Основаност

(а) Аргументи које су изнеле стране у спору

99. Влада је остала при ставу да није било повреде члана 13. Она је такође истакла да је општински суд неколико пресудио у корист подносиоца представке. Најзад, она је поновила своје аргументе описане у ставу 59. у горњем тексту.

100. Подносилац представке је преиначио своју притужбу и приметио да се домаћа правна средства на која се позива не могу сматрати делотворним у оквиру значења члана 13.

(б) Релевантна начела

101. Суд примећује да члан 13. гарантује делотворно правно средство пред националним органом за наводно кршење свих права и слобода зајемчених Конвенцијом, укључујући право на суђење у разумном року према члану 6. став 1. (видети, inter alia, Kudla против Пољске, цитиран у претходном тексту, став 156).

102. Суд даље подсећа да је правно средство у погледу дужине поступка "делотворно" ако се може употребити или за убрзање поступка пред судовима пред којима се о том предмету одлучује, или за то да страни у спору пружи одговарајућу накнаду за кашњења која су се већ догодила (видети Sürmeli против Немачке [ВВ], цитиран у претходном тексту, став 99).

103. Најзад, Суд наглашава да је најбоље решење у апсолутном смислу, као и у многим другим областима, превенција. Ако је правосудни систем мањкав у погледу захтева разумног рока из члана 6. став 1. Конвенције, најделотворније решење је правно средство чији је циљ убрзање поступка, како би се спречило да тај поступак постане прекомерно дуг. Такво правно средство има неспорну предност над правним средством које пружа само накнаду, будући да оно истовремено спречава и закључак о сукцесивним повредама у вези са истим поступком и не поправља само штету нанету кршењем права а posteriori. Неке државе су у потпуности схватиле ову ситуацију што се огледа у томе да су изабрале да комбинују ова два типа правних средстава (видети Sürmeli против Немачке [ВВ], цитиран у горњем тексту, став 100).

(в) Оцена Суда

104. Суд примећује да је Влада већ у свом прелиминарном приговору сугерисала да су постојала правна средства које је подносилац представке имао на располагању у погледу притужбе по питању дужине поступка према члану 6. став 1. и сматра да, ти аргументи државе, у мери у којој се ослањају на исте разлоге који су наведени у одговору на притужбу у вези са кршењем члана 13, морају баш као и приговор Владе, одбацити по основу који је већ описан у ставовима 78. и 79. у горњем тексту.

105. Суд према томе сматра да је дошло до повреде члана 13. а у вези са чланом 6. став 1. Конвенције због недостатка делотворног правног средства у домаћем праву за притужбе подносиоца представке које се тичу дужине парничног поступка.

Б. Што се тиче исељења

106. Пошто је Суд већ разматрао ову притужбу према члану 1. Протокола бр. 1 и с обзиром на оно што је утврдио према овој одредби (видети ставове 74. и 75. у горњем тексту), он не налази да је потребно да се исто питање према члану 13. Конвенције разматра посебно (видети, mutatis mutandis, Кирилова и други против Бугарске, бр. 42908/98, 44038/98, 44816/98 и 7319/02, ставови 125-127, 9. јуни 2005. године).

В. Што се тиче накнаде у кривичном поступку

107. Суд примећује да не постоји право према члану 13, а у вези са чланом 6. Конвенције или заправо према члану 1. Протокола бр. 1, да се покрене кривични поступак против трећег лица (видети, mutatis mutandis, Rekasi против Мађарске (одлука=, бр. 31506/96, 25. новембар 1996. године). Произилази да је притужба подносиоца представке на то што му домаћи органи нису обезбедили одговарајућу накнаду у кривичном поступку за претрпљене повреде, некомпатибилна ratione materiae са одредбама Конвенције, у оквиру значења члана 35. став 3, и мора се одбацити у складу са чланом 35. став 4.

IV. ПРИМЕНА ЧЛАНОВА 41. и 46. КОНВЕНЦИЈЕ

108. Релевантне одредбе ових чланова гласе како следи:

Члан 41.

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

Члан 46.

"1. Високе стране уговорнице преузимају обавезу да се повинују правоснажној пресуди Суда у сваком предмету у коме су странке.

2. Правоснажна пресуда Суда се доставља Комитету министара који надгледа њено извршење."

А. Штета

109. Подносилац представке је тражио 5.318.300 динара (приближно 65.650 евра) на име претрпљене материјалне штете (видети став 27 у претходном тексту) плус 4.000.000 динара (приближно 49.380 евра) на име нематеријалне накнаде, заједно са законском каматом.

110. Влада је те захтеве оспорила. Посебно, што се тиче материјалне штете, она је остала при ставу да је Општински суд већ пресудио у корист подносиоца представке, док је, што се тиче нематеријалне штете, она назначила да је тражени износ превисок и тврдила да свака материјална накнада која се додели мора бити у складу са судском праксом Суда у другим сличним питањима и узети у обзир економску ситуацију тужене државе.

111. Суд не види ниједан разлог да сумња да је подносилац представке претрпео патњу због кршења његових права осигураних према чл. 6. и 13. Конвенције, као и према члану 1. Протокола бр. 1, због чега сама констатација повреде ових одредби не би јасно представљала довољно правично задовољење. С обзиром на горе наведено и на основу правичности, како се захтева чланом 41, Суд подносиоцу представке додељује 3.700.00 евра у овом делу.

112. Суд даље истиче да су се, према члану 46. Конвенције, Високе стране уговорнице обавезале да ће поштовати правоснажне пресуде Суда у сваком предмету у ком су стране, а да ће извршење надзирати Комитет министара. Произилази, inter alia, да пресуда којом Суд утврђује прекршај намеће туженој држави правну обавезу да не само плати досуђене износе онима о којима је реч путем правичног задовољења, већ и да изабере, што подлеже надзору од стране Комитета министара, усвајање општих и/или, како одговара, појединачних мере у њиховом домаћем правном поретку како би се окончала утврђена повреда и надокнадили, у мери у којој је то могуће, њени ефекти (видетиScozzari i Giunta против Италије [ВВ], бр. 39221/98 и 41963/98, став 249, ЕЦХР 2000-VIII). Суд, према томе, сматра, узимајући у обзир чињеницу да очигледно још нема правоснажне домаће пресуде за тражену материјалну накнаду, да Влада мора испунити захтев подносиоца представке обезбеђењем, путем одговарајућих средстава, брзо извршење правоснажног налога за исељење од 17. августа 1994. године (видети, mutatis mutandis, Мужевић против Хрватске, бр. 39299/02, став 91, 16. новембар 2006. године; видети такође ставове 10 и 11 у претходном тексту).

Б. Трошкови

113. Подносилац представке је такође тражио 28.300 динара (приближно 350,00 евра) за трошкове настале пред домаћим судовима плус додатних 50.000 динара (приближно 620,00 евра) за трошкове настале у поступку пред Судом.

114. Влада је те захтеве оспорила и додала да подносилац представке није доставио потребне доказе.

115. На основу информација које су садржане у списима предмета, Суд примећује да је подносилац представке заиста пропустио да детаљно наведе трошкове у свом захтеву и пружи доказ за исте. Он стога не налази ниједан разлог за неслагање са Владом и не додељује никакву накнаду у овом делу.

В. Затезна камата

116. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ГОРЕ НАВЕДЕНИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Проглашава притужбе према члану 1. Протокола бр. 1 и члану 6. став 1. Конвенције (дужина парничног поступка за накнаду штете и неизвршење правоснажног налога за исељење) као и односну притужбу према члану 13. Конвенције а у смислу члана 6. став 1. Протокола бр. 1, прихватљивим, а остали део представке неприхватљивим.

2. Утврђује да је дошло до повреде члана 1. Протокола бр. 1.

3. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције по питању дужине парничног поступка за накнаду штете,

4. Утврђује да је дошло до повреде члана 13. Конвенције, а у смислу члана 6. став 1, по питању недостатка делотворног правног средства за процедурално одуговлачење,

5. Утврђује да није неопходно да се посебно разматра притужба према члану 6. Конвенције, по питању неизвршења правоснажног налога за исељење, као и односна притужба према члану 13. Конвенције у смислу члана 1. Протокола бр. 1.

6. Утврђује

(а) да тужена држава треба да обезбеди, помоћу одговарајућих средстава, у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, извршење одлуке коју је донело Одељење за комунално-стамбене послове општине Палилула дана 17. августа 1994. године,

(б) да тужена држава исплати подносиоцу представке, у истом тромесечном периоду, износ од 3.700 евра (три хиљаде седам стотина евра) на име нематеријалне штете, који ће бити претворени у националну валуту тужене државе по курсу који ће важити на дан исплате, плус све таксе које се могу наплатити,

(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;

7. Одбија остатак захтева подносиоца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 9. октобра 2007. године у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.

SECOND SECTION

CASE OF ILIĆ v. SERBIA

(Application no. 30132/04)

JUDGMENT

 STRASBOURG

9 October 2007

 FINAL

09/01/2008

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.
In the case of Ilić v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:
Mrs F. Tulkens, President,
Mr I. Cabral Barreto,
Mr R. Türmen,
Mr M. Ugrekhelidze,
Mr V. Zagrebelsky,
Mrs A. Mularoni,
Mr D. Popović, judges,
and Mrs F. Elens-Passos, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 18 September 2007,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1.  The case originated in an application (no. 30132/04) against the State Union of Serbia and Montenegro, succeeded by Serbia on 3 June 2006 (see paragraph 49 below), lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by, at that time, a citizen of the State Union of Serbia and Montenegro, Mr Aleksandar Ilić (“the applicant”), on 22 June 2004.
2.  The Government of the State Union of Serbia and Montenegro and, subsequently, the Government of Serbia (“the Government”) were represented by their Agent, Mr S. Carić.
3.  On 4 May 2006 the Court decided to communicate the application to the Government. Under the provisions of Article 29 § 3 of the Convention, it was also decided that the merits of the application would be examined together with its admissibility.
THE FACTS
I.  THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
4.  The applicant was born in 1935 and lives in Belgrade, Serbia.
A.  Administrative proceedings
5.  On 23 March 1960 an apartment building owned by the applicant's father was nationalised by the Yugoslav communist authorities.
6.  On 1 December 1960 the Palilula municipal authorities declared that one specific flat in the apartment building was to remain the property of the applicant's father.
7.  Following his father's death, the applicant inherited the legal title to this flat. He could not, however, effectively enjoy it because the flat was subjected to a special “protected tenancy regime” and, as such, physically occupied by other persons whose rent was controlled by the public authorities.
8.  In 1992 a new Housing Act made it possible, under certain conditions, for the owners of such flats to regain effective possession (see paragraphs 39-41 below).
9.  On 19 January 1993 the Housing Department of the Palilula Municipality (Odeljenje za komunalno-stambene poslove opštine Palilula) accepted the applicant's eviction request and ordered the same Municipality to provide the “protected tenant” in question with adequate alternative accommodation by 31 December 1995, at the latest.
10.  On 17 August 1994 the Housing Department of the Palilula Municipality adopted another decision to the same effect (360-440/93-II-01). In so doing, it confirmed its ruling of 19 January 1993 and explicitly ordered the protected tenant's eviction by 31 December 1995.
11.  On 1 December 1994 the Housing Department of the City of Belgrade (Sekretarijat za komunalne i stambene poslove grada Beograda) rejected the appeal filed by the Municipal Attorney-General's Office (Javno pravobranilaštvo opštine Palilula) and the decision of 17 August 1994 thereby became final.
12.  On 4 August 2006 the Housing Department of the Municipality of Palilula offered the original protected tenant's legal heir, Ms B.K., specific alternative accommodation but then went on to note that a “priority list” would nevertheless have to be considered.
13.  Ms B.K. stated that she had continued living in the flat, following the former protected tenant's death, together with her son, her daughter-in-law and their minor child. She added that the flat offered was some 20 square meters smaller than the one she currently lived in, and stated that it was not located in the city centre.
14.  On 10 August 2006 the Housing Department of the Municipality of Palilula reaffirmed its offer but Mr S.K., Ms B.K.'s son, stated that the flat in question was inadequate in terms of its overall size as well as the number of rooms available. He added, however, that he and his family would provide the municipality with their final answer within ten to fifteen days.
B.  Civil proceedings
15.  In 1996 the applicant filed a civil claim against the Municipality of Palilula with the First Municipal Court in Belgrade (Prvi opštinski sud u Beogradu). He sought compensation for the pecuniary damage sustained due to his continuing inability to use/lease the flat in question.
16.  On 2 September 1996 the First Municipal Court in Belgrade (“the Municipal Court”) ruled partly in favour of the applicant.
17.  On 30 June 1997 the District Court in Belgrade (Okružni sud u Beogradu) quashed this decision on appeal and ordered a retrial.
18.  On 26 June 2001 the Municipal Court ruled against the applicant.
19.  On 27 December 2001 this judgment was upheld by the District Court in Belgrade (“the District Court”).
20.  On 18 March 2002 the applicant filed an appeal on points of law (revizija).
21.  On 9 October 2003 the Supreme Court (Vrhovni sud Srbije) quashed the judgments adopted at first and second instance and ordered a retrial before the Municipal Court. It held, inter alia, that the Municipality of Palilula was, indeed, obliged to enforce the decision of 17 August 1994, ordering the protected tenant's eviction, and, moreover, that the deadline for so doing had already expired. The court concluded that the applicant's claim thus had to be reconsidered on its merits and then went on to state that there was no legal avenue at the applicant's disposal which could have compelled the said municipality to honour “its own final and enforceable decision” of 17 August 1994.
22.  The applicant received the decision of the Supreme Court on 17 December 2004.
23.  On 29 December 2004 the applicant filed a submission with the Municipal Court, attempting to reformulate his original claim. In particular, he requested that the protected tenant be evicted from his flat and provided with adequate alternative accommodation.
24.  On 20 January 2005 the Municipal Court rejected the applicant's request (nije dozvolio preinačenje tužbe).
25.  The applicant subsequently appealed against this decision, but on 28 September 2005 the District Court declared his appeal inadmissible.
26.  The proceedings before the Municipal Court therefore continued based on the applicant's initial claim for damages.
27.  On 12 April 2006 the Municipal Court ruled in favour of the applicant. It ordered the Municipality of Palilula to pay him 5,318,300 Serbian Dinars (“RSD”), together with statutory interest as of 23 February 2006, in respect of the pecuniary damage suffered, as well as RSD 28,350 in legal costs. The court explained that the damage awarded was equivalent to the difference between the market price of the applicant's flat while “burdened” with a protected tenant and its estimated market value without this burden. It further referred to Article 1 of Protocol No. 1 and stated that the municipality was under a legal obligation to enforce the final eviction order at issue. The Municipality had had, over the years, sufficient funds and available flats in order to provide the applicant's protected tenant with adequate alternative accommodation (see paragraphs 33 and 35 below). Finally, there was no other legal avenue at the applicant's disposal by means of which he could have compelled the municipality to honour its own decision of 17 August 1994.
28.  On 14 August 2006 the Municipality of Palilula filed an appeal with the District Court.
29.  On 29 November 2006 the District Court quashed the impugned judgment and ordered a retrial at first instance. In its reasoning, inter alia, it explained that the applicant's rights were indeed breached but that he had not actually sold the flat in question which is why he was not entitled to the compensation awarded.
30.  On 6 March 2007 the applicant reformulated his claim and sought compensation for the market rent which he could otherwise have earned while leasing the flat out to third parties. The applicant also proposed that the Municipal Court appoint an expert whose task would be to carry out the necessary calculation.
31.  On 7 June 2007 the Municipal Court ruled partly in favour of the applicant. It ordered the Municipality of Palilula to pay him RSD 3,749,200, together with statutory interest as of 26 April 2007, in respect of the pecuniary damage sought, as well as RSD 28,000 in legal costs. In its reasoning, as regards the failure of the respondent to enforce its own eviction order of 17 August 1994, the Municipal Court reaffirmed its views expressed previously. There is, however, no evidence in the case file that this judgment has become final.
C.  Criminal proceedings
32.  On 28 June 2002 the applicant filed a criminal complaint with the First Municipal Public Prosecutor's Office in Belgrade (Prvom opštinskom javnom tužilaštvu). He alleged that from 1996 to 2000 members of the Executive Council of the Palilula Municipality had mismanaged the available funding, earmarked for the “resettlement of protected tenants”, and misallocated the flats already available for this purpose.
33.  On 7 April 2003 the Ministry of Internal Affairs (Ministarstvo unutrašnjih poslova) informed the First Municipal Public Prosecutor's Office (“the Public Prosecutor's Office”) that from 1994 to 2000 a total of 275 social flats had been “given” to persons in need by the Municipality of Palilula.
34.  On 19 May 2003 the Public Prosecutor's Office rejected the applicant's criminal complaint. In so doing, inter alia, it explained that: i) no crime had been committed; ii) only two social flats comparable to the applicant's had been available but that they had been given to persons in greater need; and iii) in any event, the Municipality of Palilula did not have the funding needed to secure adequate alternative accommodation for all protected tenants, irrespective of whether or not there was a formal eviction order already issued.
D.  Other relevant facts
35.  On 2 December 2003, within a subsequent judicial investigation (istraga) apparently concerning the same matter, the Municipality of Palilula informed the Municipal Court that from 1992 to September 2003 it had sold 4,018 municipal flats for RSD 24,522,352.01.
36.  Secondly, the funds thus obtained were used in accordance with Article 27 of the Housing Act, and the Municipality did not adopt a special programme aimed at building new social housing (see paragraph 39 below).
37.  Thirdly, there were 14 “protected tenants” in respect of whom final municipal eviction orders had already been issued but were yet to be enforced.
38.  Finally, during the period in question, there were no “adequate” flats needed for the resettlement of the “protected tenants”, as required by Article 42 of the Housing Act, which is why the evictions (“resettlement”) could not have been carried out (see paragraph 40 below.)
II.  RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE
A.  Housing Act (Zakon o stanovanju; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - nos. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 and 101/05)
39.  Under Article 27 §§ 1 and 2 funds obtained through the sale of State-owned flats (“sredstva od stanova prodatih putem otkupa”) shall, “unless the [Housing Act] provides otherwise”, be used “solely” for the purpose of providing various social housing loans. Exceptionally, municipalities, as but one emanation of the State, may also use “a portion” of these funds “for their own development”.
40.  Article 42 states, inter alia, that, by 31 December 2000, municipalities were obliged to (“opštin[e] ... [su bile] ... dužn[e da]”) secure alternative accommodation (“obezbed[e] stan za preseljenje”) to all those individuals with the status of a “protected tenant” (“nosioc[ima] stanarskog prava na stanu u svojini građana”), namely to individuals who had continued living in flats owned by other private persons whose property had been placed under this regime by the former communist authorities. In other words, the owners, or their legal heirs, could take possession of their flats and the tenants would be moved to other accommodation. For this to occur, however, the owner, or his or her legal heir, would have to have filed a request to this effect and proved that the flat at issue was acquired “as habitable” prior to 26 December 1958. Further, “priority” in securing alternative housing was to be granted to “owners in need” and the alternative accommodation to be given to the protected tenants had to be “adequate”. Finally, the municipalities had to treat this issue as a “priority”, both in terms of managing the flats already available and as regards channelling the public funds obtained through the sale of State-owned flats into additional housing projects.
41.  The deadline referred to above (31 December 2000) was initially 31 December 1995, but had subsequently been extended by the amendments to the Housing Act adopted in 1995.
B.  General Administrative Proceedings Act (Zakon o opštem upravnom postupku; published in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia nos. 33/97 and 31/01)
42.  Articles 261-278 set out the details concerning the enforcement of final decisions adopted by the respondent State's administrative bodies.
43.  In addition, the Supreme Court has consistently held that, pursuant to Article 274 § 3 of the former General Administrative Proceedings Act, as well as Article 264 § 3 of the current General Administrative Proceedings Act, enforcement of eviction orders was to be carried out ex officio, in view of the compelling public interest in this respect, and even in the absence of a formal enforcement request filed by the claimant personally (see, for example, Vrhovni sud Srbije, Ubr. 6613/95).
C.  Civil Procedure Act (Zakon o parničnom postupku; published in OG RS no. 125/04)
44.  The relevant provisions of this Act read as follows:
Article 10
“The parties have the right to obtain a court decision in respect of their claims and proposals within a reasonable period of time.
It is incumbent upon the court to conduct the proceedings without undue delay and economically.”
D.  Relevant constitutional provisions
45.  Article 25 of the Serbian Constitution (Ustav Republike Srbije) published in OG SRS no. 1/90 provided as follows:
“Everyone shall be entitled to compensation for any pecuniary and non-pecuniary damages suffered due to the unlawful or improper conduct of a State official, a State body or a public authority, in accordance with the law.
Such damages shall be covered by the Republic of Serbia or the public authority [in question].”
46.  This Constitution was repealed on 8 November 2006, which is when the new Constitution (published in OG RS no. 98/06) entered into force.
47.  The substance of Article 35 § 2 of the “new” Constitution corresponds, in its relevant part, to the above-cited text of Article 25 of the previous Constitution.
E.  Judges Act (Zakon o sudijama; published in OG RS nos. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 61/05 and 101/05)
48.  The relevant provisions of this Act read as follows:
Article 40a §§ 1 and 2
“The Supreme Court of Serbia shall set up a Supervisory Board [“Nadzorni odbor”] (“the Board”).
This Board shall be composed of five Supreme Court judges elected for a period of four years by the plenary session of the Supreme Court of Serbia.”
Article 40b
“In response to a complaint or ex officio, the Board is authorised to oversee judicial proceedings and look into the conduct of individual cases.
Following the conclusion of this process, the Board may initiate, before the High Personnel Council, proceedings for the removal of a judge based on his or her unconscientious or unprofessional conduct, or propose the imposition of other disciplinary measures.”
F.  The Court of Serbia and Montenegro and the succession of the State Union of Serbia and Montenegro
49.  The relevant provisions concerning the Court of Serbia and Montenegro and the succession of the State Union of Serbia and Montenegro are set out in the Matijašević v. Serbia judgment (no. 23037/04, §§ 12, 13 and 16-25, 19 September 2006).
THE LAW
I.  ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 1 OF PROTOCOL NO. 1
50.  Under Article 1 of Protocol No. 1, the applicant complained about the non-enforcement of the final eviction order adopted within the administrative proceedings.
51.  Article 1 of Protocol No. 1 read as follows:
“Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his [or her] possessions. No one shall be deprived of his [or her] possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.
The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties.”
A.  Admissibility
1.  Compatibility ratione temporis
52.  The Government noted that the administrative proceedings were concluded by 1994 but that the respondent State had only ratified the Convention on 3 March 2004. The applicant's complaint was thus incompatible ratione temporis.
53.  The applicant stated that the final eviction order of 17 August 1994 has yet to be enforced, which is why the violation complained of is clearly of a continuing nature.
54.  Given the relevant domestic law and jurisprudence, as well as the undisputed facts of the present case, the Court finds that the respondent State was, and indeed still is, under an ex officio obligation to enforce the said eviction order and notes that it had actually attempted to do so on two separate occasions in 2006 (see paragraphs 5-14 and 43 above). The Government's objection must therefore be dismissed.
2.  Compatibility ratione personae
55.  In addition or in the alternative, the Government pointed out that on 12 April 2006 and 7 June 2007, respectively, the Municipal Court had accepted the applicant's claim for the recovery of the pecuniary damage sustained as a result of the impugned non-enforcement. The applicant was hence deprived of his “victim status”, within the meaning of Article 34 of the Convention.
56.  The applicant contested these submissions.
57.  The Court recalls that a decision or a measure favourable to the applicant is not in principle sufficient to deprive him of his status as a “victim” unless the national authorities have acknowledged, either expressly or in substance, and then afforded redress for, the breach of the Convention complained of (see, for example, Amuur v. France, judgment of 25 June 1996, Reports of Judgments and Decisions 1996-III, p. 846, § 36, and Dalban v. Romania [GC], no. 28114/95, § 44, ECHR 1999-VI).
58.  Since the proceedings here at issue would appear to be still pending (see paragraph 31 above), the applicant has yet to obtain a “final acknowledgment” of the violations allegedly suffered or be paid compensation for the pecuniary damage sought (see paragraphs 27-31 above). The Court therefore finds that the applicant has retained his victim status and dismisses the Government's objection in this regard.
3.  Exhaustion of domestic remedies
(a)  Arguments of the parties
59.  The Government submitted that the applicant had not exhausted all effective domestic remedies. In the first place, he had failed to complain about the delay in question to the Supreme Court's Supervisory Board (see paragraph 48 above). Secondly, he had not made use of the complaint procedure before the Court of Serbia and Montenegro, while it existed (see paragraph 49 above). Finally, the applicant had failed to bring a separate civil lawsuit under Article 25 of the Constitution (see paragraphs 45-47 above).
60.  The applicant maintained that none of the remedies referred to by the Government could be considered effective within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention.
(b)  Relevant principles
61.  The Court recalls that, according to its established case-law, the purpose of the domestic remedies rule contained in Article 35 § 1 of the Convention is to afford the Contracting States the opportunity of preventing or putting right the violations alleged before they are submitted to the Court. However, the only remedies to be exhausted are those which are effective. It is incumbent on the Government claiming non-exhaustion to satisfy the Court that the remedy was an effective one, available in theory and in practice at the relevant time (see, inter alia, Vernillo v. France, judgment of 20 February 1991, Series A no. 198, pp. 11–12, § 27, and Dalia v. France, judgment of 19 February 1998, Reports 1998-I, pp. 87-88, § 38). Once this burden of proof has been satisfied, it falls to the applicant to establish that the remedy advanced by the Government was in fact exhausted, or was for some reason inadequate and ineffective in the particular circumstances of the case, or that there existed special circumstances absolving him or her from this requirement (see Dankevich v. Ukraine, no. 40679/98, § 107, 29 April 2003).
62.  The Court notes that the application of this rule must make due allowance for the context. Accordingly, it has recognised that Article 35 § 1 must be applied with some degree of flexibility and without excessive formalism (see the Akdivar and Others v. Turkey judgment of 16 September 1996, Reports 1996-IV, p. 1211, § 69).
63.  Finally, the Court reiterates that the decisive question in assessing the effectiveness of a remedy concerning procedural delay is whether or not there is a possibility for the applicant to be provided with direct and speedy redress, rather than the indirect protection of the rights guaranteed under Article 6 (see, mutatis mutandis, Scordino v. Italy (no. 1) [GC], no. 36813/97, § 195, ECHR 2006, and Sürmeli v. Germany [GC], no. 75529/01, § 101, 8 June 2006). In particular, a remedy shall be “effective” if it can be used either to expedite the proceedings at issue or to provide the litigant with adequate redress for delays which have already occurred (see, mutatis mutandis, Kudła v. Poland [GC], no. 30210/96, §§ 157-159, ECHR 2000-XI, Mifsud v. France (dec.), [GC], no. 57220/00, § 17, ECHR 2002-VIII, and Sürmeli v. Germany [GC], cited above, § 99).
(c)  The Court's assessment
64.  The Court considers that the applicant could not have been expected to file a complaint with the Supreme Court's Supervisory Board in order to expedite the impugned administrative proceedings, given the fact that the relevant provisions of the Judges Act referred to judicial proceedings only.
65.  Further, a separate claim for damages based on Article 25 of the Constitution would have been just as ineffective. In particular, even assuming that the applicant could have obtained compensation for the past delay, the Government have failed to show that such proceedings would have been speedier than any other “ordinary” civil suit, which could have lasted for years and gone through several levels of jurisdiction, or, indeed, that they could have been capable of expediting the enforcement in question (see, mutatis mutandis, Merit v. Ukraine, no. 66561/01, § 59, 30 March 2004, and Scordino v. Italy (no. 1), cited above, § 195). On the contrary, the applicant filed a civil claim of this sort in 1996 but has yet to obtain a final judgment in his favour (see paragraphs 15-31 above).
66.  Lastly, concerning the Government's submission that the applicant should have filed a complaint with the Court of Serbia and Montenegro, the Court recalls that it has already held that this particular remedy was unavailable until 15 July 2005 and, further, that it remained ineffective until the break up of the State Union of Serbia and Montenegro (see Matijašević v. Serbia, cited above, §§ 34-37). The Court sees no reason to depart in the present case from this finding and concludes, therefore, that the applicant was not obliged to exhaust this particular avenue of redress.
67.  In view of the above, the Court finds that the applicant's complaint cannot be declared inadmissible for non-exhaustion of domestic remedies under Article 35 § 1 of the Convention. Accordingly, the Government's objection in this respect must be dismissed.
4.  Conclusion
68.  The Court considers that the applicant's complaint is also not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention and finds no other ground to declare it inadmissible. The complaint must therefore be declared admissible.
B.  Merits
1.  Arguments of the parties
69.  The Government recalled that “protected tenancy regimes” were complex and well-known in comparative law, while the usual reason for their introduction, that is a pressing lack of affordable housing, clearly “required time” for its ultimate eradication.
70.  The Government stated that the applicant's property rights were limited or controlled, but that he had not been deprived of his ownership of the flat in question or placed under an excessive personal burden in view of the fact that the relevant housing legislation targeted an entire category of owners.
71.  Finally, the Government pointed out that the respondent State had every intention of facilitating a just resolution of this longstanding situation and added that the domestic courts have been willing to grant pecuniary damages to other individuals in the applicant's situation, within a separate set of civil proceedings.
72.  The applicant noted that the eviction order had become final on 1 December 1994. More than twelve years later, however, it has yet to be enforced. The applicant added that he has thus been left with no more than a bare property title in respect of the flat at issue.
2.  Relevant principles
73.  The Court reiterates that the first and most important requirement of Article 1 of Protocol No. 1 is that any interference by a public authority with the peaceful enjoyment of possessions should be lawful: the second sentence of the first paragraph authorises a deprivation of possessions only “subject to the conditions provided for by law” and the second paragraph recognises that the States have the right to control the use of property by enforcing “laws”. Moreover, the rule of law, one of the fundamental principles of a democratic society, is inherent in all Articles of the Convention (see the Amuur v. France judgment of 25 June 1996, Reports 1996-III, pp. 850-51, § 50) and entails a duty on the part of the State to comply with all judicial as well as other decisions rendered against it (see, mutatis mutandis, Hornsby v. Greece, judgment of 19 March 1997, Reports 1997‑II, p. 511, § 41). It follows that the issue of whether a fair balance has been struck between the demands of the general interest of the community and the requirements of the protection of the individual's fundamental rights (see the Sporrong and Lönnroth v. Sweden judgment of 23 September 1982, Series A no. 52, p. 26, § 69) becomes relevant only if and when it has been established that the interference in question has satisfied the requirement of lawfulness and was not arbitrary (see Iatridis v. Greece [GC], no. 31107/96, § 58, ECHR 1999‑II).
3.  The Court's assessment
74.  Firstly, the Court notes that the final eviction order of 17 August 1994 provided for the applicant's repossession of his flat by 31 December 1995 (see paragraph 10 above). Secondly, in 1995 the Serbian Parliament adopted amendments to the Housing Act, postponing all such repossessions until 31 December 2000 (see paragraphs 40 and 41 above). Thirdly, on 3 March 2004 the respondent State ratified Protocol No. 1, meaning that the impugned non-enforcement has thus been within this Court's competence ratione temporis for a period of three years and six months. Fourthly, the domestic courts have themselves held that the Municipality of Palilula was not only under a legal obligation to enforce the order at issue but also had had sufficient funds and available flats in order to provide the applicant's protected tenant with adequate alternative accommodation (see paragraphs 21, 27 and 31 above). Lastly, the said courts noted that there were no legal means by which the applicant could have compelled the Municipality to honour its own eviction order of 17 August 1994 (see paragraphs 21 and 27 above).
75.  The Court considers that the applicant's repossession claim is therefore “sufficiently established” so as to amount to a “possession” within the meaning of Article 1 of Protocol No. 1 (see, mutatis mutandis, Burdov v. Russia, no. 59498/00, § 40, ECHR 2002‑III). Further, as of 31 December 2000, when the said deadline had expired and no other had been provided, the respondent State's interference has clearly been in breach of the relevant domestic legislation and, as such, it is incompatible with the applicant's right to the peaceful enjoyment of his possessions. Finally, the Court notes that this conclusion makes it unnecessary to ascertain whether a fair balance has been struck between the demands of the general interest of the community, on the one hand, and the requirements of the protection of the individual's fundamental rights on the other (see Iatridis v. Greece [GC], cited above, § 58). There has, accordingly, been a violation of Article 1 of Protocol No. 1.
II.  ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION
76.  Under Article 6 § 1 of the Convention, the applicant complained about the length, overall fairness and impartiality of the separate civil suit for damages, as well as, again, the non-enforcement of the final eviction order adopted within the administrative proceedings.
77.  Article 6 § 1 of the Convention, in its relevant part, reads as follows:
“In the determination of his [or her] civil rights and obligations ... everyone is entitled to a fair ... hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law.”
A.  As regards the length of the civil suit for damages
1.  Admissibility
78.  The Government and the applicant both relied on the arguments already summarised at paragraphs 59 and 60 above, in response to which the Court reaches the same conclusions (paragraphs 65-67 above).
79.  Further, the Court finds that a complaint to the Supreme Court's Supervisory Board to speed up the civil proceedings at issue would, at best, have amounted to no more than mere information submitted to a higher instance with full discretion to make use of its powers as it saw fit. In addition, even if this board had instituted proceedings in response to the applicant's complaint, they would have taken place exclusively between the board itself and the judge/court concerned. The applicant would not have been a party to such proceedings and would, at best, have only been informed of their outcome (see, mutatis mutandis, Horvat v. Croatia, no. 51585/99, § 47, ECHR 2001‑VIII). A complaint of this sort cannot therefore be considered effective within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention.
80.  In conclusion, the Court finds that the applicant's complaint about the length of the civil suit for damages is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention or inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
2.  Merits
(a)  Arguments of the parties
81.  The Government recalled that the respondent State had ratified the Convention on 3 March 2004. The proceedings complained of have thus been within this Court's competence ratione temporis for some three years only, during which time the domestic courts were active and several decisions were adopted.
82.  The Government further recognised the importance of what was at stake for the applicant, but noted that his case was particularly complex, given that it involved sensitive tenancy issues.
83.  Finally, the Government submitted that the applicant had personally contributed to the length of the proceedings in question, having attempted to reformulate his original claim filed with the Municipal Court.
84.  The applicant noted that the civil proceedings had been brought in 1996.
(b)  Relevant principles
85.  The Court reiterates that the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and having regard to the criteria laid down in its case-law, in particular the complexity of the case, the conduct of the applicant and of the relevant authorities, as well as the importance of what is at stake for the applicant (see, among other authorities, Mikulić v. Croatia, no. 53176/99, § 38, ECHR 2002‑I).
86.  A chronic backlog of cases is not a valid explanation for excessive delay, and the repeated re-examination of a single case following remittal may in itself disclose a serious deficiency in the respondent State's judicial system (see Probstmeier v. Germany, judgment of 1 July 1997, Reports 1997-IV, p. 1138, § 64, and Pavlyulynets v. Ukraine, no. 70767/01, § 51, 6 September 2005, respectively).
87.  In any event, it is for the Contracting States to organise their courts in such a way as to guarantee everyone's right to a determination of their civil rights and obligations “within a reasonable time” (see, among other authorities, G.H. v. Austria, no. 31266/96, § 20, 3 October 2000).
(c)  Period to be taken into account
88.  The Court observes that the impugned proceedings were brought in 1996 and recalls that the respondent State ratified the Convention on 3 March 2004. It follows that the civil suit in question has been within the Court's competence ratione temporis for three years and six months.
89.  The Court notes that, in order to determine the reasonableness of the delay complained of, regard must also be had to the state of the case on the date of ratification (see, mutatis mutandis, Styranowski v. Poland, judgment of 30 October 1998, Reports 1998-VIII) and observes that on 3 March 2004 the proceedings at issue had already been pending for approximately eight years.
(d)  The Court's assessment
90.  The Court notes that, following the respondent State's ratification of the Convention, the Municipal Court and the District Court have rendered a total of three decisions on the merits of the applicant's claim.
91.  There has, however, been at least one significant period of judicial inactivity within the Court's competence ratione temporis, from 3 March 2004 to 17 December 2004 (see paragraphs 21 and 22 above). Moreover, according to the information submitted by the parties, the proceedings in question have yet to be concluded (see paragraph 31 above).
92.  Finally, Serbian courts took almost nine months to reject the applicant's attempt to have his original claim reformulated (see paragraphs 23-26 above) although, following the District Court's decision of 29 November 2006, the applicant had practically no choice but to reformulate his claim along the lines of the one initially specified in 1996 (see paragraphs 29, 30 and 15 above).
93.  Having regard to the criteria laid down in its jurisprudence and the relevant facts of the present case, including its complexity and status on the date of ratification, as well as the conduct of parties and of the authorities, the Court considers that the length of the proceedings complained of has failed to satisfy the reasonable time requirement. There has, accordingly, been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.
B.  As regards the fairness and impartiality of the civil suit for damages
94.  Given that the proceedings at issue are apparently still pending, the Court finds that the applicant's complaints are premature and, as such, inadmissible for non-exhaustion of domestic remedies, pursuant to Article 35 §§ 1 and 4 of the Convention.
C.  As regards the non-enforcement of the final eviction order
95.  Having regard to its finding in respect of Article 1 of Protocol No. 1 (see paragraphs 64-68, 74 and 75 above), the Court declares this complaint admissible but does not find it necessary to examine separately the same issue under Article 6 § 1 of the Convention.
III.  ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 13 OF THE CONVENTION
96.  Finally, the applicant submitted that he had obtained no criminal redress for the violations suffered and had no effective domestic remedy at his disposal in order to expedite the separate civil suit for damages or the enforcement of the final eviction order.
97.  Article 13 of the Convention provides as follows:
“Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.”
A.  As regards the civil suit for damages
1.  Admissibility
98.  The Court notes that the applicant's complaints raise issues of fact and law under the Convention, the determination of which requires an examination of the merits. It also considers that these complaints are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention and cannot be declared inadmissible on any other grounds. The complaints must therefore be declared admissible.
2.  Merits
(a)  Arguments of the parties
99.  The Government maintained that there had been no violation of Article 13. They also pointed out that the Municipal Court had ruled in favour of the applicant on several occasions. Finally, they repeated their arguments described at paragraph 59 above.
100.  The applicant reaffirmed his complaint and noted that the domestic remedies referred to could not be considered effective within the meaning of Article 13.
(b)  Relevant principles
101.  The Court notes that Article 13 guarantees an effective remedy before a national authority for an alleged breach of all rights and freedoms guaranteed by the Convention, including the right to a hearing within a reasonable time under Articles 6 § 1 (see, inter alia, Kudła v. Poland, cited above, § 156).
102.  It recalls, further, that a remedy concerning length is “effective” if it can be used either to expedite the proceedings before the courts dealing with the case, or to provide the litigant with adequate redress for delays which have already occurred (see Sürmeli v. Germany [GC], cited above, § 99).
103.  Finally, the Court emphasises that the best solution in absolute terms is indisputably, as in many spheres, prevention. Where the judicial system is deficient with regard to the reasonable-time requirement of Article 6 § 1 of the Convention, a remedy designed to expedite the proceedings in order to prevent them from becoming excessively lengthy is the most effective solution. Such a remedy offers an undeniable advantage over a remedy affording only compensation, since it also prevents a finding of successive violations in respect of the same set of proceedings and does not merely repair the breach a posteriori. Some States have fully understood the situation by choosing to combine these two types of remedy (see Sürmeli v. Germany [GC], cited above, §100).
(c)  The Court's assessment
104.  The Court notes that the Government have already suggested in their preliminary objection that there were remedies available for the applicant's complaint about length made under Article 6 § 1 of the Convention and considers that, in so far as they rely on the same reasoning by way of their response to the Article 13 complaint, their arguments must, just like their objection, be rejected on the grounds described at paragraphs 78 and 79 above.
105.  The Court finds, therefore, that there has been a violation of Article 13 taken together with Article 6 § 1 of the Convention on account of the lack of an effective remedy under domestic law for the applicant's complaint concerning the length of his civil case.
B.  As regards the eviction
106.  Since the Court has already considered this complaint under Article 1 of Protocol No. 1 and having regard to its findings under this provision (see paragraphs 74 and 75 above), it does not find it necessary to examine separately the same issue under Article 13 of the Convention (see, mutatis mutandis, Kirilova and Others v. Bulgaria, nos. 42908/98, 44038/98, 44816/98 and 7319/02, §§ 125-127, 9 June 2005).
C.  As regards criminal redress
107.  The Court notes that there is no right under Article 13 taken together with Article 6 of the Convention or, indeed, Article 1 of Protocol No. 1, to have criminal proceedings brought against a third person (see, mutatis mutandis, Rekasi v. Hungary (dec.), no. 31506/96, 25 November 1996). It follows that the applicant's complaint about the failure of the domestic authorities to provide him with an adequate criminal remedy for the violations suffered is incompatible ratione materiae with the provisions of the Convention, within the meaning of Article 35 § 3, and must be rejected in accordance with Article 35 § 4.
IV.  APPLICATION OF ARTICLES 41 AND 46 OF THE CONVENTION
108.  The relevant provisions of these Articles read as follows:
Article 41
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
Article 46
“1.  The High Contracting Parties undertake to abide by the final judgment of the Court in any case to which they are parties.
2.  The final judgment of the Court shall be transmitted to the Committee of Ministers, which shall supervise its execution.”
A.  Damage
109.  The applicant claimed RSD 5,318,300 (approximately EUR 65,650) for the pecuniary loss suffered (see paragraph 27 above) plus RSD 4,000,000 (approximately EUR 49,380) in non-pecuniary compensation, together with statutory interest.
110.  The Government contested those claims. In particular, concerning the former, they maintained that the Municipal Court had already ruled in favour of the applicant while, as regards the latter, they described the amount sought as excessive and argued that any financial compensation awarded would have to be consistent with the Court's case-law in other similar matters and take into account the respondent State's economic situation.
111.  The Court sees no reason to doubt that the applicant suffered distress as a result of the breach of his rights secured under Articles 6 and 13 of the Convention, as well as Article 1 of Protocol No. 1, which is why a finding of a violation of those provisions alone would clearly not constitute sufficient just satisfaction. Having regard to the above and on the basis of equity, as required by Article 41, the Court awards the applicant EUR 3,700 under this head.
112.  The Court further points out that, under Article 46 of the Convention, the High Contracting Parties undertook to abide by the final judgments of the Court in any case to which they were parties, execution being supervised by the Committee of Ministers. It follows, inter alia, that a judgment in which the Court finds a breach imposes on the respondent State a legal obligation not just to pay those concerned the sums awarded by way of just satisfaction, but also to choose, subject to supervision by the Committee of Ministers, the general and/or, if appropriate, individual measures to be adopted in their domestic legal order to put an end to the violation found and to redress, in so far as possible, the effects thereof (see Scozzari and Giunta v. Italy [GC], nos. 39221/98 and 41963/98, § 249, ECHR 2000-VIII). The Court considers, therefore, taking into account the fact that there is apparently still no final domestic judgment concerning the pecuniary damage sought, that the applicant's claim must be met by the Government ensuring, through appropriate means, the speedy enforcement of the final eviction order of 17 August 1994 (see, mutatis mutandis, Mužević v. Croatia, no. 39299/02, § 91, 16 November 2006; see also paragraphs 10 and 11 above).
B.  Costs and expenses
113.  The applicant also claimed RSD 28,300 (approximately EUR 350) for the costs and expenses incurred before the domestic courts plus another RSD 50,000 (approximately EUR 620) for the costs and expenses incurred in the proceedings before this Court.
114.  The Government contested those claims and added that the applicant had failed to provide any supporting evidence.
115.  In view of the information contained in the case file, the Court notes that the applicant has indeed neglected to itemise his claims for costs and expenses or offer any evidence in their support. It finds therefore no reason to disagree with the Government, and makes no award in this regard.
C.  Default interest
116.  The Court considers it appropriate that the default interest should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY
1.  Declares the complaints under Article 1 of Protocol No. 1 and Article 6 § 1 of the Convention (the length of the civil suit for damages and the non-enforcement of the final eviction order), as well as the related complaint under Article 13 of the Convention taken together with Article 6 § 1 and Article 1 of Protocol No. 1, admissible and the remainder of the application inadmissible;

2.  Holds that there has been a violation of Article 1 of Protocol No. 1;

3.  Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention as regards the length of the civil suit for damages;

4.  Holds that there has been a violation of Article 13 of the Convention, taken together with Article 6 § 1, as regards the absence of an effective domestic remedy for procedural delay;

5.  Holds that it is not necessary to examine separately the complaint under Article 6 of the Convention, as regards the non-enforcement of the final eviction order, as well as the related complaint under Article 13 of the Convention taken together with Article 1 of Protocol No. 1;

6.  Holds
(a)  that the respondent State shall ensure, by appropriate means, within three months from the date on which the judgment becomes final, in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the enforcement of the decision adopted by the Housing Department of the Municipality of Palilula on 17 August 1994;
(b)  that the respondent State is to pay the applicant, within the same three month period, EUR 3,700 (three thousand seven hundred euros) in respect of non-pecuniary damage, which sum is to be converted into the national currency of the respondent State at the rate applicable on the date of settlement, plus any tax that may be chargeable;
(c)  that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

7.  Dismisses the remainder of the applicant's claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 9 October 2007, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

F. ELENS-PASSOS F. TULKENS
Deputy Registrar President