ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА  

ЧЕТВРТО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ ЈЕВТОВИЋ против СРБИЈЕ

(Представка број 29896/14)

ПРЕСУДА

Члан 3 • Нечовечно поступање • Злостављање притвореника од стране затворских чувара • Недостатак делотворне истраге

СТРАЗБУР

3. децембар 2019. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним у члану 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакцијских измена.                  

У предмету Јевтовић против Србије, Европски суд за људска права (Четврто одељење), на заседању Већа у саставу:

Jon Fridrik Kjølbro, председник,
Faris Vehabović,
Branko Lubarda,
Carlo Ranzoni,
Stéphanie Mourou-Vikström,
Georges Ravarani,
Péter Paczolay, судије,
и Andrea Tamietti, заменик секретара Одељења,

Након већања на затвореној седници одржаној 12. новембра 2019. године, Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке против Србије (број 29896/14) коју је Суду поднео према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција“) држављанин Србије, г. Малиша Јевтовић (у даљем тексту: „Подносилац представке“), дана 6. априла 2014. године.
2. Подносиоца представке је заступао Београдски центар за људска права, невладина организација са седиштем у Србији. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада“) је заступао њен заступник, гђа Наташа Плавшић.
3. Подносилац представке се жалио на злостављање од стране затворских чувара oд 11. јуна 2007. године, 18. децембра 2009. године и 22. и 24. децембра 2011. године, као и на накнадни пропуст Тужене државе у погледу спровођења делотворне званичне истраге у вези с тим.
4. Ове притужбе подносиоца представке су прослеђене Влади 25. априла 2016. године, док је преостали део представке проглашен недопуштеним према Правилу 54, став 3. Пословника Суда.

ЧИЊЕНИЦЕ

I ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Подносилац представке је рођен 1974. године и живео је у Београду. Тренутно издржава своју казну у Казнено-поправном заводу Београд - Нова скела.

A. Кривични поступак покренут против подносиоца представке, његов притвор и накнадна казна затвора

6. Подносилац представке је 18. јула 2005. године ухапшен под сумњом да је починио сексуално насиље над трогодишњом девојчицом, што је резултирало њеном смрћу.
7. Дана 20. јула 2005. године он је смештен у притвор у Окружни затвор у Београду за период трајања поступка.
8. Дана 24. новембра 2009. године, Окружни суд у Београду је подносиоца представке прогласио кривим и осудио га на четрдесет година затвора.
9. Дана 24. фебруара 2011. године, Апелациони суд у Београду је потврдио ту пресуду.
10. Дана 6. октобра 2011. године, подносилац представке је пребачен у Казнено-поправни завод Пожаревац-Забела.
11. Дана 24. маја 2013. године, подносилац представке је поново премештен, овај пут у Казнено-поправни завод Београд-Нова скела.
12. Подносилац представке је тврдио да су га затворски чувари континуирано злостављали. Више пута се жалио на злостављање „али није добио никакво обештећење“.

B.  Наводно злостављање подносиоца представке у Окружном затвору у Београду

13. Током притвора подносиоца представке у овој установи (од 20. јула 2005. године до 6. октобра 2011. године - видети ставове 7. и 10. горе), догодили су се следећи инциденти.

1. Инцидент од 11. јуна 2007. године

14. Према званичној затворској евиденцији, подносилац представке се 11. јуна 2007. године физички сукобио са другим затвореником. Дошло је до размене удараца. Разлог за анимозитет између њих двојице је очигледно заснован на природи злочина за који је подносилац представке био оптужен. Након што су се затвореници оглушили о наредбу да престану са тучом, затворски чувар је на крају прибегао употреби физичке силе како би раздвојио затворенике, а затим је прибегао употреби гумене палице јер су затвореници наставили да се опиру. Након што се ситуација смирила, и пошто је првом чувару у помоћ притекао други затворски чувар, употреба мера принуде је прекинута. Затвореници су истога дана одведени у амбуланту, где је лекар на подносиоцу представке приметио повреде доњег дела леђа, глутеуса, оба лакта, леве потколенице и десног колена.

2. Инцидент од 18. децембра 2009. године

15. Према званичној затворској евиденцији, подносилац представке се 18. децембра 2009. године упустио у вербални сукоб са другим затвореником. Затворски чувар је затражио од подносиоца представке да престане, након чега је подносилац представке физички напао затворског чувара. Потоњи је користио силу и гумену палицу, јер није могао другачије да обузда подносиоца представке. Том затворском чувару је потом у помоћ притекао његов колега, те је подносилац представке савладан. Затворски чувари су обавестили свог надређеног о догађајима, који је затим наредио да се подносилац захтева одведе код лекара. Дана 29. децембра 2009. године, подносиоца представке је прегледао лекар, који је констатовао повреде леђа, глутеуса, десне бутине и леве потколенице.

3. Остали повезани догађаји

16. Затворски чувари су прикупили припремљене извештаје и писане изјаве у вези горе наведена два инцидента, и поднели дисциплинске пријаве против подносиоца представке. Управник затвора је након тога тврдио да су повреде које је подносилац представке претрпео последица законите примене мера принуде.

4. Карактеризација горе наведених инцидената од стране подносиоца представке

17. Подносилац представке је оспорио званичну процену, у погледу навода да су затворски чувари правилно и законито примењивали силу како би одржали дисциплину. Притом је напоменуо да се овај налаз ослањао искључиво на изјаве самих затворских чувара. Учесници у тучи и свађи, укључујући и подносиоца представке лично, или било који други сведоци никада нису саслушани. Поред тога, није прибављен ниједан видео снимак снимљен сигурносним камерама и није покренут дисциплински поступак против подносиоца представке, упркос званичним пријавама које су поднете у вези с тим. Подносилац представке је, дакле, тврдио да је његово злостављање било „неиспровоцирано“, те да је он заправо био намерно и тешко злостављан због природе кривичног дела за које је оптужен.

C.  Наводно злостављање подносиоца представке у Казненопоправном заводу Пожаревац-Забела

18. Током служења затворске казне подносиоца представке у овој установи (од 6. октобра 2011. године до 24. маја 2013. године - види ставове 10. и 11. горе), догодили су се следећи инциденти.

1. Инцидент од 22. децембра 2011. године

19. Према званичној евиденцији, подносилац представке је 22. децембра 2011. године користио свој телефон у затворском дворишту, чиме је прекршио затворске прописе. Када су од њега затражили да оде у своју собу и припреми изјаву у вези с тим, он је то одбио и почео да псује. Затворски чувар је поновио наређење, али се подносилац представке поново оглушио о исто, а када је чувар употребом силе покушао да подносиоца представке одведе у собу, исти се одупирао држећи се за радијатор. Двоје других затворских чувара је притекло у помоћ свом колеги. Употребљена је физичка сила и гумене палице како би се подносилац представке савладао. Истог дана, подносиоца представке је прегледао лекар који је констатовао обимне модрице на његовим леђима. Следећег дана, 23. децембра 2011. године, подносилац представке је поново подвргнут лекарском прегледу и утврђене су исте повреде. Касније је против подносиоца представке покренут дисциплински поступак, и он је осуђен на петнаест дана самице.
20. Подносилац представке је 24. децембра 2011. године поднео притужбу Заштитнику грађана.

2. Инцидент од 24. децембра 2011. године, извештај Заштитника грађана и дешавања након тога

21. Дана 27. децембра 2011. године, тим Заштитника грађана је посетио подносиоца представке и узео његову изјаву. Подносилац представке је тврдио да су га затворски чувари 22. и 24. децембра 2011. године жестоко претукли, након што су му прво наредили да скине мајицу и наслони се на зид. Тим је такође узео изјаве од управника затвора и лекара, обавио медицински преглед подносиоца представке и прегледао званичну евиденцију.
22. У свом извештају од 31. јануара 2012. године, Заштитник грађана је утврдио да је подносилац представке, и поред инцидента од 22. децембра 2011. године, био подвргнут злостављању које се може окарактерисати као мучење два дана касније, то јест 24. децембра 2011. године, те да повреде које је задобио том последњом приликом нису евидентиране ни у једном званичном документу. Управник затвора такође није био обавештен о инциденту, а подносилац представке није прегледан од стране лекара. Заштитник грађана је навео бројне повреде по целом телу подносиоца представке, укључујући главу, лице, груди, леђа, рамена и удове, и закључио да је степен тих повреда, као и начин на који су исте нанесене, укључујући и средствима попут гумене палице, значио да су затворски чувари 24. децембра 2011. године, заиста злостављали подносиоца представке, као што је наведено. Затворски лекар се, са своје стране, сложио да су повреде подносиоца представке утврђене током посете тима Заштитника грађана биле обимније од оних које је констатовао 22. децембра 2011. године. С обзиром на горе наведено, Заштитник грађана је, између осталог, упутио препоруку да затвор истражи догађаје од 24. децембра 2011. године како би идентификовао и утврдио одговорност појединаца који су злостављали подносиоца представке.
23. Следећи ове препоруке, управник затвора је наредио предузимање одређених истражних мера. Прегледане су табеле евидентираних радних сати које су затворски чувари попунили и медицински извештаји, као и регистар у коме се евидентирају примене мера принуде у односу на затворенике и регистар притужби затвореника. Такође су саслушани и бројни затворски чувари и затвореници у оквиру истраге, а прибављени су и видео снимци са сигурносних камера. Међутим, и након свега затворска управа није могла „са сигурношћу“ да утврди како је подносилац представке повређен и ко су наводни починиоци. Стога није ни покренут дисциплински поступак.

D.   Кривична истрага инцидента од 24. децембра 2011. године

24. На неодређени датум, подносилац представке је поднео кривичну пријаву.
25. Дана 14. марта 2012. године, Основно јавно тужилаштво у Пожаревцу је затражило од истражног судије Основног суда у Пожаревцу да спроведе одређене истражне радње у циљу идентификације особа које су наводно злостављале подносиоца представке.
26. Током прелиминарне истраге саслушани су подносилац представке, бројни затворски чувари, затворски лекар и један затвореник. Такође, прибављен је форензички извештај који се односи на врсту и тежину повреда које је подносилац представке претрпео, као и начин њиховог наношења. У извештају је, између осталог, утврђено да је подносилац представке био нападнут два пута - 22. и 24. децембра 2011. године - као и да су повреде које је задобио 24. децембра 2011. године могле бити нанесене од стране једне или више особа. Према овом извештају, подносилац представке је био физички и психички злостављан.
27. Представљајући доказе пред истражним судијом, подносилац представке је описао злостављање које је претрпео и тврдио да га је, између осталог, претукао затворски чувар чији је идентификациони број био 1244. Управник затвора је, међутим, накнадно обавестио истражног судију да при КПЗ Пожаревац-Забела не постоји такав запослени чувар.
28. Истражни судија је такође затражио видео снимке са сигурносних камера испред ћелије подносиоца представке, али је управник затвора изјавио да у то време није била инсталирана опрема за видео надзор.
29. Дана 27. фебруара 2013. године, Основно јавно тужилаштво у Пожаревцу је одлучило да у том тренутку нема основа за покретање кривичног поступка, али је наложило полицији да спроведе додатну истрагу поводом тог случаја и да покуша да идентификује починиоце.
30. Дана 1. априла 2013. године, истражни судија је тражио од Основног јавног тужилаштва у Пожаревцу достављање списа предмета, пошто је подносилац представке тражио прилику да се лично суочи са својим могућим злостављачима у сврху препознавања.
31. Дана 16. априла 2013. године, Основно јавно тужилаштво у Пожаревцу је истражном судији доставило списе предмета.
32. Дана 15. маја 2013. године, Основно јавно тужилаштво у Пожаревцу је обавестило истражног судију да је одлучило да нема основа за покретање кривичног поступка.
33. Дана 27. маја 2013. године, Министарство правде и државне управе је послало писмо Републичком јавном тужилаштву, тражећи извештај о случају подносиоца представке. При томе је објашњено да је Европска комисија изразила интересовање у погледу тог случаја.
34. Дана 3. јуна 2013. године, Републичко јавно тужилаштво је доставило министарству извештај како је затражено.

E.   Поступак пред Уставном судом

35. Дана 7. септембра 2011. године, подносилац представке је изјавио уставну жалбу.
36. Дана 10. јула 2013. године, Уставни суд је утврдио повреду члана 25. Устава (види став 45. доле), односно права подносиоца представке на неповредивост његовог физичког и менталног интегритета (како у погледу материјалног, тако и процесног аспекта) у вези са инцидентима од 11. јуна 2007. године, 18. децембра 2009. године и 22. и 24. децембра 2011. године (види ставове 14, 15, 19. и 21 - 22. горе), и доделио му 1.000 евра (EUR) на име нематеријалне штете претрпљене у вези с тим. Надаље је утврдио да је подносилац представке био изложен нечовечном поступању у погледу сва четири инцидента, и да је нарочито у вези са инцидентима од 11. јуна 2007. године, 18. децембра 2009. године и 22. децембра 2011. године сила која је коришћена против њега била оправдана, али ипак претерана. Иако је овакво поступање, према мишљењу Уставног суда, проузроковало озбиљне патње подносиоцу представке, није било доказа да су затворски чувари намеравали нанети исту подносиоцу представке како би постигли одређени циљ у смислу судске праксе Европског суда за људска права (види, на пример, Aksoy против Турске, од 18. децембра 1996. године, ставови 63. и 64, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-VI, као једну од пресуда које је Уставни суд посебно навео у делу општих начела његове одлуке). Уставни суд је даље утврдио да надлежни органи такође нису спровели делотворну истрагу у вези са наведена четири инцидента. Уставни суд је наредио убрзање службене истраге само у вези са инцидентом од 24. децембра 2011. године. Даље је образложио да је приликом додељивања накнаде штете на име нематеријалне штете коју је подносилац представке претрпео узео у обзир сопствену праксу у другим сличним случајевима, судску праксу Европског суда за људска права, „друштвене околности“ у самој Републици Србији. и „саму суштину накнаде нематеријалне штете“ као такве. На крају, Уставни суд је наложио да се његова одлука објави у Службеном гласнику Републике Србије.
37. Одлука Уставног суда је уручена заступнику подносиоца представке 7. октобра 2013. године.

F. Даљи развој догађаја у кривичној истрази у вези са инцидентом од 24. децембра 2011. године

38. Дана 19. августа 2013. године, првостепени суд је одбио захтев подносиоца представке од 1. априла 2013. године који је имао за циљ препознавање његових злостављача (видeти став 30. горе), наводећи, између осталог, да целокупно затворско особље носи службене значке са својим именима и фотографијама на њима, те да су наводни починиоци морали стога бити познати подносиоцу представке.
39. Дана 7. септембра 2015. године, полиција је Основном јавном тужилаштву у Пожаревцу доставила још један извештај о корацима које је предузела у циљу прикупљања релевантних информација. Затворски чувари и затвореници су саслушани, а документација је прегледана, али остао је крајњи закључак да је сила која је коришћена против подносиоца представке била законита, неопходна и сразмерна.
40. Дана 8. септембра 2015. године, Основно јавно тужилаштво у Пожаревцу је затражило да полиција поново обави разговор са подносиоцем представке како би се идентификовали дотични затворски чувари. Надаље су тражили информације у вези са свим мерама предузетим као одговор на препоруке Заштитника грађана (видети став 22. горе).
41. Дана 22. фебруара 2016. године, подносилац представке је поново саслушан, овај пут у просторијама Основног јавног тужилаштва у Пожаревцу, где је поновио своје излагање о његовом злостављању. Тачније, да га је 24. децембра 2011. године, након посете његовог брата који се очигледно жалио на његово раније злостављање, неколико затворских чувара беспоштедно напало и жестоко претукло, као и да су га вређали због тога што је муслиман. Подносилац представке је даље напоменуо да је један од затворских чувара који га је напао носио идентификациону ознаку са бројем 1224, а не 1244, што је можда погрешно приписано његовој ранијој изјави пред истражним судијом (видети став 27. горе). На крају, подносилац представке је, између осталог, предложио да му се пружи прилика да се лично суочи са свим затворским чуварима који су у релевантно време били на дужности, у циљу идентификације његових злостављача, као и да додатни сведок, затвореник попут њега, такође треба бити саслушан у вези с тим.
42. Дана 23. фебруара 2016. године, као одговор на његов ранији захтев, подносилац представке је добио службену потврду да је током 2011. и 2012. године затворски чувар са идентификационим бројем 1224 био запослен у Казнено-поправном заводу Пожаревац-Забела.
43. Подносилац представке је 5. априла 2016. године допунио своју претходну кривичну пријаву, идентификујући именом и презименом једног од затворских чувара који су га наводно претукли 24. децембра 2011. године. Такође је указао на затворског чувара са идентификационом ознаком бр. 1224 и поновио да је исти такође учествовао у његовом злостављању. Подносилац представке је, на крају, поновио свој доказни захтев од 22. фебруара 2016. године у погледу тога које кораке следеће треба предузети у истрази (види став 41. горе).
44. Дана 4. јула 2016. године, сведок кога је предложио подносилац представке (видети крај става 41. горе) је саслушан у Основном јавном тужилаштву у Пожаревцу. Исти је изјавио да су он и подносилац представке 22. децембра 2011. године жестоко претучени без икаквих провокација са њихове стране. Што се тиче наводног злостављања подносиоца представке „након 22. децембра 2011. године“, сведок, који је у то време био у ћелији до подносиоца представке, је изјавио да није лично видео напад, „који се [догодио] у недељу “, али да је чуо комешање и глас подносиоца представке и да је због тога„ закључио да је он [био] претучен“.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

A. Устав Републике Србије (објављен у „Службеном гласнику Републике Србије“ – СГ РС – број 98/2006)

45. Члан 25. Устава Републике Србије гласи:

„Физички и психички интегритет је неповредив.

Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка.“

B. Кривични законик (објављен у „СГ РС“ бр. 85/05, измене и допуне објављене у „СГ РС“ бр. 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09)

46. Члан 137. Кривичног законика гласи:

„1. Ко злоставља другог или према њему поступа на начин којим се вређа људско достојанство, казниће се затвором до једне године.

2. Ко применом силе, претње, или на други недозвољени начин другоме нанесе велики бол или тешке патње с циљем да од њега [или ње] или од трећег лица добије признање, исказ или друго обавештење или да се он [или она] или неко треће лице застраши или незаконито казни ... казниће се затвором од шест месеци до пет година.

3. Ако дело из ст. 1. и 2. овог члана учини службено лице у вршењу службе, казниће се за дело из става 1. затвором од три месеца до три године, а за дело из става 2. затвором од једне до осам година.“

C. Законик о кривичном поступку (објављен у „Службеном листу Савезне Републике Југославије“ – СЛ СРЈ – број 70/01, измене и допуне објављени у „СЛ СРЈ“ број 68/02 и „СГ РС“ бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09, 72/09 и 76/10)

47. Прочитани скупа, чланови 19, 20, 46. и 235. Законика о кривичном поступку су предвиђали, између осталог, да се формални кривични поступак може покренути на захтев овлашћеног тужиоца. За кривична дела која су предмет кривичног гоњења по службеној дужности, овлашћени тужилац је био јавни тужилац лично. Међутим, надлежност потоњег у погледу одлучивања да ли ће покренути поступак била је ограничена начелом законитости, које је захтевало да он или она мора поступати кад год постоји основана сумња да је почињено кривично дело које је предмет кривичног гоњења по службеној дужности. Није се правила разлика да ли је јавни тужилац за инцидент сазнао из кривичне пријаве коју је поднела жртва или неко друго лице, или чак и ако је он или она сам чуо/ла гласине у вези с тим.
48. Члан 224. је, између осталог, предвиђао да се кривична пријава може поднети писмено или усмено. Такође је наведено да ће суд, уколико прими притужбу ове врсте, исту одмах морати да проследи надлежном јавном тужиоцу.
49. Члан 61. је предвиђао да, уколико јавни тужилац одлучи да нема основа за покретање кривичног поступка, он или она морају обавестити жртву о тој одлуци, која тада има право да сама преузме кривично гоњење у том случају у својству „оштећеног као тужиоца“ у року од осам дана од дана пријема обавештења о тој одлуци.
50. Члан 64. став 1, члан 239, став 1. и члан 242, узети заједно, су предвиђали да када је наводни починилац кривичног дела непознат, да супсидијарни тужилац има право да захтева од истражног судије да предузме посебне, додатне мере усмерене на утврђивање његовог идентитета пре него што донесе одлуку о томе да ли треба захтевати покретање формалне судске истраге. За случај да истражни судија одбије овај захтев, на основу члана 243, став 7, ванпретресно веће истог суда је било надлежно да одлучи о том питању.
51. Члан 257, став 2, је предвиђао да, након завршетка формалне судске истраге, истражни судија мора да достави списе предмета јавном тужиоцу. Тужилац је тада морао да одлучи о томе како даље поступити у року од петнаест дана, односно да ли ће тражити додатне информације од истражног судије, поднети оптужницу пред судом или одустати од предметне оптужбе.
52. Члан 259, став 2. је предвиђао, између осталог, да се одредбе члана 257, став 2. такође морају применити, mutatis mutandis, и на супсидијарног тужиоца.

D. Закон о облигационим односима (објављен у „Службеном листу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, као и у „Сл. СРЈ“, број 31/93)

53. Члан 200. Закона о облигационим односима, између осталог, предвиђа да свако ко је претрпео страх, физичку бол или душевну патњу као последицу повреде свог угледа, личног интегритета, слободе или својих других права личности има право на новчану накнаду.
54. Члан 172, став 1. предвиђа да је правно лице, што укључује и државу, одговорно за сваку штету коју било које од „његових органа“ проузрокује „трећем лицу“.

III. РЕЛЕВАНТНИ МЕЂУНАРОДНИ ДОКУМЕНТИ

A. Извештај Европског комитета за спречавање мучења и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања (CPT) Влади Србије у оквиру његове посете Србији у периоду од 19. до 29. новембра 2007. године, објављен 14. јануара 2009. године

55. У наведеном извештају, CPT је констатовао следеће:

„41. ... Када је реч о Окружном затвору у Београду, делегација је примила само неколико навода о физичком злостављању од стране затворског особља. У њима се позивало на ударање гуменом палицом од стране затворског особља које је радило у Јединици 312 и од стране посебне групе затворских службеника задужених за брзу интервенцију, као облик казне за упућивање захтева које затворско особље сматра неприхватљивим или у контексту решавања сукоба између затвореника.

Супротно томе, у Казнено-поправном заводу Пожаревац-Забела делегација је примила низ навода о недавном физичком злостављању, у којима су наведени ударање гуменом палицом, шутирање и шамарање од стране затворског особља. Већина тих навода потекла је од затвореника притворених у Павиљону VII; посебно се тврдило да је особље одводило затворенике који би се жалили у подрум те јединице и тамо их тукли. Генерално, делегација је стекла јасан утисак да у Павиљону VII влада атмосфера страха; многи затвореници су тврдили да их је особље упозорило да ће их претући уколико их ухвате да спавају током дана или у случају да се жале ...

Надаље, веродостојни наводи о физичком злостављању од стране затворског особља су се могли чути од стране затвореника у притворској јединици Казненопоправног завода Пожаревац-Забела, где је општа атмосфера била веома напета

...

42. CPT препоручује да управа Казнено-поправног завода Пожаревац-Забела користи сва расположива средства за смањење напетости, посебно у јединици високе безбедности те установе, Павиљону VII и притворској јединици. Поред испитивања притужби затвореника, ово ће захтевати и редовно присуство високих руководилаца установе на притворским местима (укључујући притворску јединицу), њихов директан контакт са затвореницима и побољшање обуке затворског особља.

У том контексту, управа Казнено-поправног завода Пожаревац-Забела мора послати јасну поруку притворском особљу да физичко злостављање затвореника, као и други облици омаловажавајућег или провокативног понашања према затвореницима, нису прихватљиви и да ће се озбиљно кажњавати. Сличну поруку треба послати и особљу Окружног затвора у Београду.

Надаље, затворско особље ... треба подсетити да сила која се користи за контролу насилних и/или непослушних затвореника не сме бити већа него што је потребно, те да након што затвореници буду стављени под контролу, не може бити оправдања за напад на исте.

...

45. Током своје посете 2007. године, делегација је приметила да затворско особље у… посећеним затворима носи гумене палице тако да их затвореници јасно виде. Као што је споменуто у извештају из 2004. године, такво понашање не доприноси развоју добрих односа између затворског особља и затвореника. У свом одговору на овај извештај, српске власти су навеле да су гумене палице биле део униформе. CPT жели да нагласи да, по његовом мишљењу, затворско особље никада не би требало да носи гумене палице на видљив начин у притворским просторима; уколико се сматра да је неопходно да затворско особље носи са собом гумене палице, исте треба сакрити од погледа.

Надаље, делегација је пронашла дрвене палице и гвоздене шипке у канцеларијама затворског особља које се налазе у павиљонима у КПЗ Пожаревац-Забела и Сремска Митровица. CPT препоручује да се ови предмети без даљег одлагања уклоне из канцеларија затвроског особља.

46. CPT је забринут због начина на који је прибегавање употреби „мера принуде“ документовано у три посећене институције. Као што је већ споменуто ..., у Казнено-поправном заводу Пожаревац-Забела особље је покушало да измени податке у регистру везане за прибегавање употреби „мера принуде“ у односу на протекле године. Надаље, показало се да постоје одступања између података из регистра и података које воде здравствене службе, као и у појединачним извештајима о употреби „мера принуде“. Поред тога, у посећеним установама, ни регистри, нити извештаји о употреби „мера принуде“ нису пружили никакве информације о врсти фиксације или дужини фиксације. На крају, у многим случајевима је опис инцидента који је довео до прибегавања употребе „мера принуде“ био веома лош.

У било којем затворском систему, затворско особље ће понекад морати да употреби силу за контролу насилних и/или непослушних затвореника. Ово су очигледно ситуације високог ризика у погледу могућности злостављања затвореника, и као такве захтевају посебне заштитне мере. Посебно треба водити евиденцију о свим случајевима прибегавања употреби „мера принуде“ над затвореницима. Штавише, физичку снагу и средства  за обуздавање никада не треба примењивати као казну. Затвореник против кога су употребљена било каква средства силе би требао да има право на хитан преглед и, по потреби, лечење од стране лекара. Резултати прегледа (укључујући све релевантне изјаве затвореника и закључке лекара) треба да буду формално евидентирани и доступни затворенику, који поред тога мора имати право, уколико то жели, на форензички лекарски преглед. CPT препоручује да српске власти предузму кораке како би ускладили своју праксу са горе наведеним разматрањима. У том је контексту такође важно осигурати да се тужиоци и инспекторат Министарства правде систематски обавештавају о употреби физичке силе и „мера принуде“ од стране затворског особља, те да буду посебно обазриви приликом испитивања таквих случајева.

47. Како је CPT нагласио у извештају о својој [посети] из 2004. године, затворске здравствене службе могу дати значајан допринос у спречавању злостављања затвореника. Прегледом медицинских картона у три посећене установе је установљено да евидентирање и пријављивање повреда примећених код новопридошлих затвореника и даље представља проблем ...

Такође је важно констатовати да је у Казнено-поправном заводу ПожаревацЗабела главни лекар рекао делегацији да је недавно издата инструкција од стране Управе за извршење кривичних санкција да се „лаке трауматске повреде“ не евидентирају. CPT жели да од српских власти добије објашњење о овој ставци.“

B. Извештај CPT-а Влади Србије о посети Србији у периоду од 1. до 11. фебруара 2011. године, објављен 14. јуна 2012. године

56. У наведеном извештају, CPT је констатовао следеће:

„32. Делегација CPT-а је спровела накнадне посете Окружном затвору у Београду и Казнено-поправном заводу Пожаревац-Забела, где је своју пажњу усмерила на јединицу високог обезбеђења и притворску јединицу, као и на Посебно одељење. Обављена је прва посета Казнено-поправном заводу за жене Пожаревац.

...

37. У Казнено-поправном заводу за жене Пожаревац и у притворској јединици Казнено-поправног завода Пожаревац-Забела нису примљени никакви наводи о физичком злостављању затвореника. Што се тиче потоње установе, атмосфера је била видно боља од оне која је примећена током посете 2007. године.

Међутим, делегација је ипак примила поједине наводе о физичком злостављању затвореника од стране затворског особља у Окружном затвору у Београду, као и наводе о вербалном злостављању. У једном недавном случају, затвореник је тврдио да га је затворско особље извело из ћелије, довело до степеништа - где није било покрића сигурносним камерама - и ту га претукло (ударало и шутирало), јер је одбио да раздвоји два затвореника са којима је делио ћелију који су се у њој тукли. Дотични затвореник је посетио затворског лекара наредног дана, који је притом забележио следеће информације: хематоми у пределу десног рамена (20 cm x 20 cm и 30 cm x 30 cm), црвенило и отеклина испод десног ока (5 cm x 5 cm). Међутим, у медицинском картону није наведен ниједан узрок повреда. Затвореник је преко своје мајке поднео жалбу у вези са овим инцидентом. CPT жели да благовремено добије информације о исходу истраге спроведене на основу ове жалбе.

Многи наводи о физичком злостављању затвореника од стране затворског особља су се могли чути у јединици високог обезбеђења (Павиљон VII) Казненопоправног завода Пожаревац-Забела; наводно злостављање је укључивало ударце гуменим палицама и шутирање, и повезано је са затворским особљем које је реаговало на мање повреде затворске дисциплине. Поред тога, чини се да је дошло до смањења броја навода о злостављању, што се подудара са именовањем новог управника затвора и новог шефа одељења за безбедност у пролеће 2010. године.

Комитет препоручује да управа Казнено-поправног завода ПожаревацЗабела јасно и недвосмислено подсети целокупно затворско особље да је злостављање затвореника у било којем облику неприхватљиво, те да ће свако ко врши, помаже и подржава или толерише такво злостављање бити строго кажњен. Руководство установе би требало да покаже већу обзирност у овој области обезбеђивањем редовног присуства руководилаца затвора на притворским местима (укључујући притворску јединицу), њихов директан контакт са затвореницима, истрагама на основу жалби затвореника и побољшанем обуке затворског особља. Надаље, у контексту спречавања и истраге злостављања, требало би размотрити опсежнију покривеност сигурносним камерама, заједно са осигураним снимцима и адекватном политиком чувања снимљених података.

Сличну поруку треба послати и особљу Окружног затвора у Београду.

38. CPT је већ истакао у својим извештајима о две претходне посете Србији да затворске здравствене службе могу дати значајан допринос у спречавању злостављања затвореника систематским евидентирањем повреда и, по потреби, достављањем информација надлежним органима. Прегледом медицинских картона у Окружном затвору у Београду и Казнено-поправном заводу Пожаревац-Забела установљено је да је евидентирање и пријављивање повреда примећених на затвореницима, приликом пријема или током боравка у овим установама, и даље на незавидном нивоу ...

Поред тога, затвореници су поручили делегацији да медицинско особље Казнено-поправног завода Пожаревац-Забела нерадо бележи такве повреде и нерадо реагује на наводе о злостављању. CPT препоручује да се предузму кораци како би се осигурало да медицинско особље у Казнено-поправном заводу Пожаревац-Забела буде свесно своје одговорности у овом погледу.“

ПРАВО

I НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 3. КОНВЕНЦИЈЕ

57. Подносилац представке се притуживао да су га затворски стражари континуирано злостављали, а нарочито да су га мучили 11. јуна 2007. године, 18. децембра 2009. године и 22. и 24. децембра 2011. године. Такође се притуживао на накнадни пропуст Тужене државе у погледу спровођења делотворне службене истраге у вези с тим.
58. Члан 3. Конвенције гласи:

„Нико не сме бити подвргнут мучењу, или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.“

A. Допуштеност

1. Статус жртве подносиоца представке

(a) Запажања страна у спору

59. Влада је истицала да подносилац представке не може више тврдити да је жртва чињеница на које се жали, с обзиром на одлуку Уставног суда од 10. јула 2013. године, у којој су утврђене суштинске и процедуралне повреде његовог физичког и менталног интегритета, додељена му је накнада штете, а наложено је и спровођење одговарајуће званичне истраге (види став 36 горе). Сама одлука је такође објављена у Службеном гласнику Републике Србије. Што се тиче износа предметне накнаде, то јест 1.000 евра додељених на име нематеријалне штете претрпљене од стране подносиоца представке, Влада је тврдила да је ова сума била одговарајућа с обзиром на разлоге које је дао Уставни суд, као и с обзиром на економску ситуацију и животни стандард у то време у Србији. Заправо, Влада је тврдила да се у неким случајевима и само утврђење кршења може сматрати довољним правичним задовољењем за подносиоца представке.
60. Подносилац представке је оспорио те аргументе, наводећи да је, упркос чињеници да је очигледно претрпео тортуру од стране владиних агената, Уставни суд неправилно оквалификовао његово злостављање као нечовечно поступање. Такође, није било адекватне истраге о предметним инцидентима. Заправо, сам Уставни суд је открио дотичне инциденте, али је наредио покретање истраге само у вези са инцидентом од 24. децембра 2011. године. На крају, међутим, ни ова истрага није спроведена правилно, и то после много година. Напослетку, подносилац представке је тврдио да је износ од 1.000 евра, који му је доделио Уставни суд као надкнаду за претрпљено „нечовечно поступање“, био очигледно неадекватан.

(b) Оцена Суда

61. Суд понавља да термин „жртва“ у контексту члана 34. Конвенције означава особу на коју се директно односи спорни акт или пропуст, при чему је постојање повреде Конвенције замисливо чак и у одсуству негативне одлуке. Сходно томе, одлука или мера која је донесена у корист подносиоца представке није у начелу довољна да њега или њу лиши његовог или њеног статуса „жртве“. У погледу притужби на основу члана 3, попут оних које су овде у питању, националне власти морају: (i) да признају кршење Конвенције, било изричито или прећутно (види, између осталих, Murray против Холандије [ВВ], бр. 10511/10, ст. 83, ЕСЉП 2016, и даље референце); (ii) пруже надокнаду, или барем особи пруже могућност да затражи и исходује накнаду за претрпљену штету услед предметног злостављања (види Shestopalov против Русије, бр. 46248/07, ст. 56, од 28. марта 2017. године, и Гјини против Србије, бр. 1128/16, став 54, од 15. јануара 2019. године); и (iii) спроведу детаљну и делотворну истрагу која би могла довести до идентификовања и кажњавања одговорних. Према мишљењу Суда, кршење члана 3. се не може отклонити само доделом накнаде жртви јер, уколико би власти могле да ограниче своју реакцију на случајеве намерног злостављања од стране државних агената на пуку исплату накнаде, а да притом не чине довољно напора у погледу процесуирања и кажњавања одговорних, било би могуће да у неким случајевима државни агенти практично некажњено злоупотребљавају права оних који су под њиховом контролом. Општа законска забрана мучења и нечовечног и понижавајућег поступања, без обзира на фундаментални значај такве забране, стога не би била делотворна у пракси (види Vladimir Romanov против Русије, бр. 41461/02, став 78, од 24. јула 2008. године, и Gäfgen против Немачке [ВВ], бр. 22978/05, ставови 116 и 119, ЕСЉП 2010). Стога је додела накнаде подносиоцу представке за штету коју је он или она претрпео/ла услед злостављања само део целокупне потребне мере (види Cestaro против Италије, бр. 6884/11, став 231, од 7. априла 2015. године). Чињеница да домаће власти можда нису спровеле делотворну истрагу би, међутим, била пресудна за потребе процене статуса жртве подносиоца представке (ibid., став 229, види такође Shestopalov, цитиран горе, став 56).
62. Имајући у виду горе наведено и враћајући се на овај случај, Суд констатује да је, приликом проналажења узрочно-последичне везе између злостављања подносиоца представке, окарактерисаног као „нечовечно поступање“, и његове душевне и физичке патње, Уставни суд утврдио одговорност државе у погледу догађаја у затвору. Међутим, није утврђено да је подносилац представке био подвргнут мучењу, како се наводи. Осим тога, имајући у виду принципе усвојене у случају Shestopalov (цитираном горе, ст. 58-63), и у скоријем случају Artur Ivanov против Русије (бр. 62798/09, ст. 19, од 5. јуна 2018. године), досуђени износ од 1,000 евра се чини знатно нижим од износа који би Суд досудио на основу закључка да је дошло до повреде истакнуте тежине (види, mutatis mutandis, Scordino против Италије (бр. 1) [ВВ], бр. 36813/97, ставови 202-216, ЕСЉП 2006-V). На крају, Уставни суд је изричито утврдио да надлежни органи нису спровели делотворну истрагу у у погледу четири наведена догађаја, те је наложио - само у вези са инцидентом од 24. децембра 2011. године - да се убрза службена истрага (види став 36 горе).
63. С обзиром на горе наведено, Суд сматра да подносилац представке и даље може тврдити да је „жртва“ повреде својих права према члану 3. Конвенције. Према томе, приговор Владе мора бити одбијен у том погледу.

2. Исцрпљивање домаћих правних лекова

(a) Запажања страна у спору

64. Влада је навела да подносилац представке није искористио све расположиве и делотворне домаће правне лекове, а конкретно парничну тужбу на основу чл. 172. и 200. Закона о облигационим односима, путем којих је могао затражити и накнаду нематеријалне штете коју је претрпео (видети став 53. горе).
65. Подносилац представке је тврдио да је испунио захтев исцрпености домаћих правних лекова, самим тим што је изнео свој случај пред Уставни суд. Према томе, додатни напори зарад исходовања накнаде нису били неопходни према мишљењу подносиоца представке.

(b) Оцена Суда

66. Суд понавља да правило о исцрпености домаћих правних лекова из члана 35. Конвенције обавезује оне који настоје да поднесу тужбу против државе пред Судом да прво искористе правне лекове које пружа национални правни систем. Сходно томе, државе су ослобођене одговорности пред међународним телом за своје поступке пре него што добију прилику да ствари исправе у сопственом правном систему (види Вучковић и други против Србије (прелиминарни приговор) [ВВ], бр. 17153/11 и 29 других, став 70, од 25. марта 2014. године).
67. Када је реч о правним системима који пружају уставну заштиту основних људских права и слобода, попут оног у Србији, оштећени појединац је обавезан да провери обим те заштите (видети, између осталог, Винчић и други против Србије, бр. 44698/06 и 30 других, став 51, од 1. децембра 2009. године).
68. Неуспех подносиоца представке да искористи расположиви домаћи правни лек или да га правилно искористи (тј. подношењем притужбе бар прећутно и у складу са формалним захтевима и временским роковима утврђеним у домаћем праву) за исход ће имати проглашење представке неприхватљивом пред овим Судом (види Gäfgen, горе цитиран , ст. 142, ЕСЉП 72; види такође Vučković, горе цитиран, став 72).
69. Суд је, међутим, често наглашавао потребу да се то правило примени уз известан степен флексибилности и без прекомерног формализма (видети Ringeisen против Аустрије, од 16. јула 1971. године, став 89, серија А, бр. 13, и Akdivar и други против Турске, од 16. септембра 1996. године, став 69, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-IV). На пример, било би превише формалистички захтевати од подносилаца представки да искористе правни лек који чак ни највиши суд њихове државе није захтевао да буде исцрпен (видети H. и други против Чешке [ВВ], бр. 57325/00 , ставови 117. и 118, ЕСЉП 2007-IV). Такође, где је доступно више од једног потенцијално делотворног правног лека, од подносиоца представке се захтева да искористи само један лек по сопственом избору (видети, међу другим ауторитетима, Micallef против Малте [ВВ], бр. 17056/06, став 58, ЕСЉП 2009; Nada против Швицарске [ВВ], бр. 10593/08, став 142, ЕСЉП 2012; Göthlin против Шведске, бр. 8307/11, став 45, од 16. октобра 2014. године; и O’Keeffe против Ирске [ВВ], бр. 35810/09, ставови 109-111, ЕСЉП 2014 (изводи)).
70. Враћајући се на предметни случај и с обзиром на горе наведено, Суд констатује да сам Уставни суд није захтевао од подносиоца представке да исцрпи парничну тужбу, на коју се позива Влада, пре него што је донео одлуку о уставној жалби подносиоца представке. Штавише, након што је већ искористио поступак уставне жалбе, у оквиру кога је било могуће утврдити кршења и доделити накнаду од стране Уставног суда, од подносиоца представке се очигледно није могло очекивати да искористи још један правни пут за остваривање потенцијалне накнаде, било путем парничног поступка или каквог другог, након тога. У тим околностима, Суд сматра да приговор Владе да је подносилац представке пропустио да исцрпи домаће правне лекове, у смислу члана 35. став 1. Конвенције, мора бити одбијен.

3. Закључак

71. Суд констатује да притужбе подносиоца представке такође нису очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3. Конвенције. Он даље констатује да исте нису недопуштене по неком другом основу. Према томе, оне се морају прогласити допуштеним.

B. Основаност

1. Материјални аспект члана 3. Конвенције

(a) Запажања страна у спору

72. Подносилац представке је поново потврдио своје притужбе, посебно напомињући да је предметно злостављање представљало „мучење“, а не „нечовечно поступање“, у смислу члана 3. Конвенције. С тим у вези, поновио је да је сам извештај Заштитника грађана окарактерисао инцидент од 24. децембра 2011. године као „мучење“ (види став 22. горе).
73. Влада је поновила своје аргументе изнете у ставу 59. горе, уз истицање да је злостављање подносиоца представке представљало нечовечно поступање, а не мучење, како је објаснио Уставни суд у својој одлуци од 10. јула 2013. године (види став 36. горе). Влада је даље навела да је присила као таква понекад неопходна како би се одржала затворска дисциплина и, штавише, да је заправо подносилац представке увек био особа која је провоцирала употребу силе од стране власти. Иако је, додуше, употребљена сила можда била несразмерна, било је тешко проценити одговарајући ниво принуде који је био потребан како би се обуздао подносилац представке, који је и сам био физички веома јака особа. У сваком случају, Влада је тврдила да никада није било намере од стране државних агената који су били укључени у инцидент да противправно злостављају подносиоца представке или да га кажњавају или малтретирају. На крају, српски правни систем је обезбедио заштиту права подносиоца представке, што је доказано одлуком Уставног суда и извештајем Заштитника грађана на који се подносилац представке позивао.

(b) Оцена Суда

(i) Општа начела

74. Суд понавља да члан 3. Конвенције садржи једну од најосновнијих вредности демократских друштава. За разлику од већине материјалних одредби Конвенције, члан 3. не предвиђа изузетке, а сходно члану 15, став 2, одступање од његове примене није дозвољено чак ни у случају ванредног стања или угрожавања виталних интереса државе (види, на пример, Selmouni против Француске [ВВ], бр. 25803/94, став 95, ЕСЉП 1999-V). Суд је потврдио да чак и у најтежим околностима, као што је борба против тероризма и организованог криминала, Конвенција на апсолутан начин забрањује мучење и нечовечно или понижавајуће поступање, без обзира на понашање дотичне особе (види Chahal против Уједињеног Краљевства, од 15. новембра 1996. године, став 79, Извештаји 1996-V, и Labita против Италије [ВВ], бр. 26772/95, став 119, ЕСЉП 2000-IV). Природа дела које је подносилац представке наводно починио је стога небитна за потребе члана 3. (види v. против Уједињеног Краљевства [ВВ], бр. 24888/94, став 69, ЕСЉП 1999-IX; Ramirez Sanchez против Француске [ВВ], бр. 59450/00, став 116, ЕСЉП 2006-IX; Saadi против Италије [ВВ], бр. 37201/06, став 127, ЕСЉП 2008; и Gäfgen, цитиран горе, став 87).
75. Према устаљеној судској пракси Суда, злостављање мора да достигне минимални ниво тежине да би се могло подвести под опсег члана 3. Процена тог минималног нивоа тежине је релативна и зависи од свих околности предмета, попут трајања поступања, његових физичких или менталних последица, а у неким случајевима, и од пола, узраста и здравственог стања жртве (видети, међу другим ауторитетима, предмет Gäfgen, цитиран горе, став 88; Price против Уједињеног Краљевства, бр. 33394/96, став 24, ЕСЉП 2001-VII; и Jalloh против Немачке [ВВ], бр. 54810/00, став 67, од 11. јула 2006. године). Утврђивано је да је поступање било „нечовечно“ зато што је, између осталог, било почињено са предумишљајем, зато што је трајало сатима без прекида и изазвало или стварну телесну повреду или интензивну психичку и душевну патњу (види Labita, цитиран горе, став 120). Поступање се сматра „понижавајућим” када је било такво да је код жртава изазвало осећања страха, патње и подређености која су их могла понизити и евентуално сломити њихов физички или морални отпор (види Gäfgen, цитиран горе, став 89). Мучење, међутим, подразумева намерно нечовечно поступање које изазива веома озбиљну и тешку патњу (видети, на пример, Aksoy, цитиран горе, став 63; Aydın против Турске, од 25. септембра 1997. године, ставови 83-84. и 86, Извештаји 1997-VI; и Хабими и други против Србије, бр. 19072/08, став 85, од 3. јуна 2014. године).
76. У контексту лица лишених слободе, Суд наглашава да су ова лица у осетљивом положају и да власти имају дужност да штите њихов физички интегритет (видети, између осталих, Sarban против Молдавије, бр. 3456/05, став 77, од 4. октобра 2005. године; Mouisel против Француске, бр. 67263/01, став 40, ЕСЉП 2002-IX; и Хабими, цитиран горе, став 86). Свако прибегавање употреби физичке силе, која није заиста неопходна услед понашања лица које је лишено слободе, умањује људско достојанство и у начелу представља повреду права утврђених у члану 3. Конвенције (види Bouyid против Белгије [ВВ], бр. 23380/09, ставови 100. и 101, ЕСЉП 2015). Суд је, наравно, свестан могућности насиља која постоји у казненим установама (види Gömi и други против Турске, бр. 35962/97, став 77, од 21. децембра 2006. године). Суд, према томе, прихвата да употреба силе може повремено бити неопходна ради осигурања безбедности у затвору, за одржавање реда и ради спречавања кривичних дела. Упркос томе, таква сила се може применити само ако је неизбежна и не сме бити претерана (види Vladimir Romanov против Русије, бр. 41461/02, став 63, од 24. јула 2008. године; и Хабими, цитиран горе, став 86).
77. Наводи о злостављању морају бити поткрепљени одговарајућим доказима. Оцењујући доказе, Суд је углавном примењивао стандард доказа „изван основане сумње“ (види Ирска против Уједињеног Краљевства, од 18. јануара 1978. године, став 161, серија А, бр. 25). Такав доказ, међутим, може проистећи из истовременог постојања довољно јаких, јасних и међусобно усаглашених закључака или сличних неспорних претпоставки чињеница. Тамо где догађаји о којима је реч у целости или највећим делом спадају у искључиви домен знања власти, као што је случај са особама лишеним слободе које су под контролом власти, јавиће се снажне чињеничне претпоставке када је реч о повредама које се десе за време лишења слободе. Заиста, може се сматрати да терет доказивања сносе власти; оне су дужне да обезбеде задовољавајуће и уверљиво објашњење. (видети Salman против Турске [ВВ], бр. 21986/93, став 100, ЕСЉП 2000-VII). Иако, у начелу, задатак Суда није да даје сопствену оцену чињеница уместо домаћих судова, Суд и поред тога није везан налазима домаћих судова с тим у вези (види, на пример, Хабими цитиран горе, став 87).

(ii) Примена ових начела на предметни случај

78. Суд примећује да је 10. јула 2013. године Уставни суд утврдио повреду права подносиоца представке на неповредивост његовог физичког и менталног интегритета (у погледу како материјалног, тако и процесног аспекта), што је повреда еквивалентна кршењу члана 3. Конвенције (види став 45. горе), у вези са инцидентима од 11. јуна 2007. године, 18. децембра 2009. године и 22. и 24. децембра 2011. године, и доделио му износ од 1.000 евра на име претрпљене нематеријалне штете (види став горе). У тим околностима и с обзиром на опсежно документоване чињенице предметног случаја, Суд налази да је утврђено да је подносилац представке претрпео злостављање од стране државних агената, тачније „нечовечно поступање“ како је то описао Уставни суд. Међутим, поред самих излагања подносиоца представке у вези с тим, Суд сматра да нема довољно доказа како би се закључило да је подносилац представке заиста „намерно“ злостављан како би му се нанела „веома озбиљна и окрутна патња“, што би значило „мучење“ у смислу члана 3. Конвенције. Заправо, сам Уставни суд је сматрао да је употреба силе против подносиоца представке 11. јуна 2007. године, 18. децембра 2009. године и 22. децембра 2011. године била оправдана, али претерана. Што се тиче инцидента од 24. децембра 2011. године, иако је тачно да га је Заштитник грађана у свом извештају од 31. јануара 2012. године описао као „мучење“, Суд може само да констатује да је овај закључак опет у основи заснован на самим изјавама подносиоца представке о томе шта се догодило и на тежини повреда које је том приликом задобио. Тим Заштитника грађана, према томе, није успео да прикупи друге доказе у том погледу, у вези са разлозима и/или намером за иницијалну примену силе затворских чувара, ма колико се на крају испоставило да је иста била претерана.
79. С обзиром на горе наведено, Суд утврђује да је као последица нечовечног поступања према подносиоцу представке дошло до повреде материјалног аспекта члана 3. Конвенције.

2. Процедурални аспект члана 3. Конвенције

(a) Запажања страна у спору

80. Подносилац представке је поново потврдио своје притужбе. Даље је напоменуо да је Уставни суд наредио истрагу само инцидента од 24. децембра 2011. године, упркос томе што је утврдио и кршење у вези остала три инцидента. У пракси су, према томе, надлежне власти предузеле само неке кораке како би истражиле инцидент од 24. децембра 2011. године, али ни то није спроведено адекватно, те на крају уопште није ни додељена накнада.
81. Влада је тврдила да је истрага инцидента који се догодио 24. децембра 2011. године била, уопштено говорећи, независна, детаљна и брза, и да је подносилац представке често доприносио одлагању давањем недоследних или непрецизних сведочења, па чак и покушајима да утиче на сведоке. Штавише, препознавање свих дежурних затворских чувара суочавањем лицем у лице, као што је то предложио подносилац представке (види став 41. горе), такође имајући у виду недостатак других доказа, не би довело до разјашњења, јер би подносилац представке вероватно само окривио једног или више затворских чувара који му се не би свидели. У сваком случају, Влада је нагласила да су уложени озбиљни напори како би се утврдиле све релевантне чињенице и идентификовали починиоци, али и да не мора свака истрага довести до закључка који би подржао тврдње особе која тврди да је злостављана, посебно тамо где није постојала опрема за видео надзор у релевантно време и када нема доказа ван разумне сумње.

(b) Оцена Суда

82. Суд понавља да, када појединац истакне веродостојну тврдњу да је претрпео поступање супротно члану 3. од стране државних агената, та одредба, тумачена заједно са општом дужношћу држава уговорница према члану 1. Конвенције да „јемче свакоме у својој надлежности права и слободе загарантоване у ... [овој] Конвенцији“, подразумева да би требало да буде спроведена делотворна званична истрага (види, међу другим ауторитетима, Labita, цитирану горе, став 131).
83. Без обзира на метод истраге, власти морају поступити чим се уложи званична притужба. Чак иако, стриктно говорећи, није поднета никаква притужба, истрага мора почети ако постоје довољно јасне индикације да се догодило злостављање (види Станимировић против Србије, бр. 26088/06, став 39, од 18. октобра 2011. године).
84. Суд је такође сматрао да би истрага требало да буде таква да утврди идентитет починиоца и доведе до кажњавања одговорних лица (види Labita, цитиран горе, став 131). Она се такође мора обавити темељно: власти морају увек озбиљно настојати да утврде шта се десило и не смеју се ослањати на брзе или неосноване закључке ради окончања истраге или као основу за њихове одлуке. Надаље, истрага мора бити брза и независна. На крају, истрага мора приуштити довољан елемент јавног испитивања како би се утврдила одговорност. Иако степен јавног испитивања може варирати, подносиоцу притужбе се мора омогућити делотворан приступ поступку истраге у свим случајевима (види, на пример, Крсмановић против Србије, бр. 19796/14, став 74, од 19. децембра 2017. године, и Гјини, цитиран горе, став 95, као и преседане који се у њима наводе).
85. Враћајући се на предметни случај, Суд још једном констатује да је 10. јула 2013. године Уставни суд утврдио повреду права подносиоца представке на неповредивост његовог физичког и менталног интегритета (у погледу како материјалног, тако и процесног аспекта), што је повреда еквивалентна кршењу члана 3. Конвенције у вези са инцидентима од 11. јуна 2007. године, 18. децембра 2009. године и 22. и 24. децембра 2011. године, и доделио му износ од 1.000 евра на име претрпљене нематеријалне штете. У погледу процедуралног аспекта, исти је даље утврдио да надлежни органи нису спровели делотворну истрагу у вези са наведена четири инцидента, и да је наложио - али само у вези са инцидентом од 24. децембра 2011. године - да се убрза службена истрага (види став 36. горе). Дакле, Суд се слаже да никада није покренута кривична или друга одговарајућа званична истрага која би могла довести до идентификовања и кажњавања злостављача подносиоца представке у вези са инцидентима од 11. јуна 2007. године, 18. децембра 2009. године и 22. децембра 2011. године, упркос његовим веродостојним наводима којима указује да је био злостављан од стране државних агената. У вези са инцидентом од 24. децембра 2011. године, Суд такође не види разлог да се, с обзиром на познате чињенице случаја, не сложи са налазом Уставног суда о процедуралном кршењу члана 3, посебно у погледу: (i) значајног и неоправданог временског размака између неких предузетих истражних корака (види, на пример, ставове 38. и 39. горе); (ii) укупног трајања предметне истраге, која је започета најкасније 14. марта 2012. године (види став 25. горе) и била још увек у току 4. јула 2016. године (види став 44 горе), тако да је, до тада, трајала укупно око четири године и три месеца; (iii) непотребно понављајућа природа неких од тих корака (види ставове 2334. и 38-44. горе); (iv) пропуст надлежних органа да покушају да спроведу процену, односно да омогуће подносиоцу представке да идентификује затворске чуваре, упркос поновљеним и очигледно разумним предлозима подносиоца представке (види ставове 30, 38, 41. и 43. горе); и (v) недостатак транспарентности у погледу где, када и зашто су видео снимци могли или нису могли бити доступни (погледати и упоредити доступност видео снимака поменутих у ставовима 23. и 28. горе). Коначно, домаће власти су такође пропустиле да спроведу делотворну и смислену истрагу чак и након усвајања одлуке Уставног суда од 10. јула 2013. године (види ставове 38-44. горе).
86. С обзиром на горе наведено, Суд утврђује да је дошло до повреде процедуралног аспекта члана 3. Конвенције.

II ОСТАЛЕ НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ КОНВЕНЦИЈЕ

87. Суд констатује да је, након што је Влада Тужене државе обавештена о случају, подносилац представке поновио друге притужбе које су првобитно биле истакнуте у складу са чланом 3. Конвенције, нарочито у вези са његовим наводним злостављањем у бројним другим приликама, као и накнадним недостатком делотворне званичне истрага у том погледу.
88. Суд понавља да је 25. априла 2016. године Влада обавештена о појединим притужбама подносиоца представке према члану 3. Конвенције, а посебно онима у вези са инцидентима од 11. јуна 2007. године, 18. децембра 2009. године и 22. и 24. децембра 2011. године, у вези са којима су повреде сада утврђене у овој пресуди, док су све преостале притужбе проглашене неприхватљивим (види ставове 3. и 4. горе). Имајући то у виду, Суд више није надлежан за испитивање потоњих притужби (види, mutatis mutandis, КИПС ДОО и Дрекаловић против Црне Горе, бр. 28766/06, ст. 138. и 139, од 26. јуна 2018. године).

III ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

89. Члан 41. Конвенције гласи:

„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.“

A. Штета

90. Подносилац представке је тражио износ од 40,000 евра на име претрпљене нематеријалне штете.
91. Влада је оспорила овај захтев.
92. Суд сматра да је подносилац представке засигурно претрпео извесну нематеријалну штету. Узимајући у обзир природу повреда утврђених у овом случају, имајући у виду да је подносиоцу представке већ додељен износ од 1.000 евра од стране Уставног суда (види став 36. горе), поступајући по правичности, како се то захтева према члану 41. Конвенције, Суд с тим у вези додељује подносиоцу представке износ од 4.000 евра, као и било који порез који се може наплатити на тај износ.

B. Трошкови и издаци

93. Подносилац је такође тражио износ од EUR 2.355 за трошкове и издатке који су настали пред Судом.
94. Влада је оспорила овај захтев.
95. Према судској пракси Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова и издатака само у оној мери у којој је доказано да су стварно и нужно настали и да су разумни у погледу квантитета. Што се тиче овог случаја, имајући у виду документацију поднету од стране странака и горе наведене критеријуме, Суд сматра да је разумно доделити целокупни износ који подносилац представке захтева по основу трошкова и издатака насталих у поступку пред Судом, а што износи 2.355 евра, као и било који порез који му се може наплатити.

C. Затезна камата

96. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на маргиналној каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Проглашава представку прихватљивом;
2. Утврђује да је дошло до повреде материјалног аспекта члана 3. Kонвенције;
3. Утврђује да је дошло до повреде процедуралног аспекта члана 3. Конвенције;
4. Утврђује

(a) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, у року од три месеца од дана када ова пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе које треба претворити у националну валуту Тужене по стопи која се примењује на дан исплате:

(i) 4,000 евра (четири хиљаде евра), као и било који порез који се може наплатити у погледу нематеријалне штете;

(ii) 2,355 евра (две хиљаде три стотине педесет и пет евра), као и било који порез који се може наплатити подносиоцу представке у вези са овим износом у погледу трошкова и издатака;

(b) да, за период од истека наведених три месеца до измирења, треба исплатити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака маргиналној каматној стопи Европске централне банке, током периода доцње, уз додатак од три процентна поена;

5. Одбацује преостали део захтева подносиоца представке за правичним задовољењем.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми дана 3. децембра 2019. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.

Andrea Tamietti                                                Jon Fridrik Kjølbro        

заменик секретара                                           председник   

FOURTH SECTION

CASE OF JEVTOVIĆ v. SERBIA

(Application no. 29896/14)

JUDGMENT

Art 3 • Inhuman treatment • Ill-treatment of detainee by prison guards • Lack of effective investigation

STRASBOURG

3 December 2019

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Jevtović v. Serbia, The European Court of Human Rights (Fourth Section), sitting as a Chamber composed of:

Jon Fridrik Kjølbro, President,
Faris Vehabović,
Branko Lubarda,
Carlo Ranzoni,
Stéphanie Mourou-Vikström,
Georges Ravarani,      
Péter Paczolay, judges,
and Andrea Tamietti, Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 12 November 2019, Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 29896/14) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Mr Mališa Jevtović (“the applicant”), on 6 April 2014.
2. The applicant was represented by the Belgrade Centre for Human Rights, a non-governmental organisation based in Serbia. The Serbian Government (“the Government”) were represented by their Agent, Ms Nataša Plavšić.
3. The applicant complained of ill-treatment by prison guards on 11 June 2007, 18 December 2009, and 22 and 24 December 2011, as well as the respondent State’s subsequent failure to carry out an effective official investigation in that regard.
4. On 25 April 2016 the Government were notified of these complaints and the remainder of the application was declared inadmissible pursuant to Rule 54 § 3 of the Rules of Court.

THE FACTS

I THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

5. The applicant was born in 1974 and lived in Belgrade. He is currently serving his sentence in Belgrade-Nova Skela Correctional Institution (Kazneno-popravni zavod Beograd – Nova Skela).

A. Criminal proceedings brought against the applicant, his detention and subsequent imprisonment

6. On 18 July 2005 the applicant was arrested on suspicion of having committed acts of sexual violence against a three-year-old girl which had resulted in her death.
7. On 20 July 2005 he was placed in detention pending trial in Belgrade District Prison (Okružni zatvor u Beogradu).
8. On 24 November 2009 the Belgrade District Court (Okružni sud u Beogradu) found the applicant guilty and sentenced him to forty years’ imprisonment.
9. On 24 February 2011 the Belgrade Court of Appeal (Apelacioni sud u Beograd) upheld that judgment.
10. On 6 October 2011 the applicant was transferred to PožarevacZabela Correctional Institution (Kazneno-popravni zavod Požarevac – Zabela).
11. On 24 May 2013 the applicant was again transferred, this time to Belgrade-Nova Skela Correctional Institution.
12. The applicant maintained that he had been ill-treated by prison guards on a continuing basis. He had complained repeatedly of that illtreatment “but [had] obtained no redress”.

B. The applicant’s alleged ill-treatment in Belgrade District Prison

13. During the applicant’s detention in this facility (from 20 July 2005 until 6 October 2011 – see paragraphs 7 and 10 above) the following incidents took place.

1. Incident of 11 June 2007

14. According to official prison documents, on 11 June 2007 the applicant got into a fight with another prisoner. Punches were exchanged. The reason for the animosity between the two was apparently based on the nature of the crime with which the applicant had been charged. Having unsuccessfully ordered them to stop fighting, a prison guard ultimately resorted to physical force in order to separate the prisoners and then used a rubber truncheon because the resistance continued. Once the situation calmed down, following assistance provided by a second prison guard, the use of coercive measures was discontinued. On the same day the prisoners were taken to the infirmary, where the doctor noted injuries to the applicant’s lower back, gluteus, both elbows, left shin and his right knee.

2. Incident of 18 December 2009

15. According to official prison documents, on 18 December 2009 the applicant got into a verbal argument with another prisoner. A prison guard asked him to stop but the applicant then attacked the prison guard physically. The latter used force and a rubber truncheon, since he could not contain the applicant otherwise. This prison guard was subsequently assisted by his colleague and the applicant was subdued. The prison guards informed their supervisor about the events, who ordered that the applicant be taken to a doctor. On 29 December 2009 the applicant was examined by a doctor, who noted injuries to his back, gluteus, right thigh and his left shin.

3. Other related developments

16. The prison guards involved prepared reports and written statements in respect of the two incidents and lodged disciplinary complaints against the applicant. The prison governor subsequently maintained that the injuries sustained by the applicant had been a consequence of the lawful application of coercive measures.

4. The applicant’s characterisation of the above incidents

17. The applicant contested the official assessment to the effect that the prison guards had properly and lawfully applied force in order to maintain discipline. In so doing he noted that this finding had relied only on the statements of the prison guards themselves. The participants in the fight and the argument, including the applicant personally, or indeed any other witnesses, were never interviewed. Additionally, no video footage recorded by the security cameras was obtained and no disciplinary proceedings were ever brought against the applicant, despite official complaints having been lodged in this regard. The applicant therefore argued that his ill-treatment had been “unprovoked” and that he had in fact been deliberately and severely abused because of the nature of the crime with which he had been charged.

C. The applicant’s alleged ill-treatment in Požarevac-Zabela Correctional Institution

18. During the applicant’s imprisonment in this facility (from 6 October 2011 until 24 May 2013 – see paragraphs 10 and 11 above) the following incidents took place.

1. Incident of 22 December 2011

19. According to official documents, on 22 December 2011 the applicant used his phone in the prison yard in breach of regulations. When he was asked to go to a room and prepare a statement in this regard, he refused to do so and started to swear. The prison guard repeated his order, but the applicant again failed to comply and when the guard tried to take him into the room by force he resisted by holding onto a radiator. Two other prison guards assisted their colleague. Physical force and rubber truncheons were used in order to subdue the applicant. On the same day, the applicant was examined by a doctor who noted extensive bruising on his back. The next day, on 23 December 2011, the applicant was examined once again and the same injuries were established. Disciplinary proceedings were subsequently brought against the applicant and he was sentenced to fifteen days’ solitary confinement.
20. On 24 December 2011 the applicant lodged a complaint with the Ombudsman (Zaštitnik građana).

2. Incident of 24 December 2011, the Ombudsman’s report and the developments thereafter

21. On 27 December 2011 the Ombudsman’s team visited the applicant and took his statement. The applicant maintained that on 22 and 24 December 2011 he had been severely beaten by the prison guards, having first been ordered to take his shirt off and face the wall. The team also took statements from the prison governor and the doctors, medically examined the applicant and reviewed official documents.
22. In his report of 31 January 2012, the Ombudsman found that, quite apart from the incident of 22 December 2011, the applicant had been subjected to ill-treatment amounting to torture two days later, that is to say on 24 December 2011, and that the injuries which he had sustained on this latter occasion had not been registered in any official documents. The prison governor had also not been informed of the incident and the applicant had not been examined by a doctor. The Ombudsman listed numerous injuries all over the applicant’s body, including his head, face, chest, back, shoulders and his limbs, and concluded that the extent of those injuries, as well as the manner in which they had been inflicted, including by means of a rubber truncheon, meant that the applicant had indeed been ill-treated by the prison guards on 24 December 2011, as alleged. The prison doctor, for his part, agreed that the applicant’s injuries established during the visit of the Ombudsman’s team were more extensive than the ones which he had noted on 22 December 2011. In view of the above, the Ombudsman recommended, inter alia, that the prison investigate the events of 24 December 2011 in order to identify and hold responsible the individuals who had abused the applicant.
23. Following these recommendations, the prison governor ordered some enquiries. Time sheets filled out by the prison guards were reviewed and medical reports were inspected, as was the register documenting the application of coercive measures in respect of the prisoners and the register of the prisoners’ own complaints. Also, numerous prison guards and inmates were interviewed as part of the investigation and video footage from security cameras was obtained. Ultimately, however, the prison administration was unable to identify “with certainty” how the applicant had been injured and who the alleged perpetrators were. No disciplinary proceedings were thus initiated.

D. Criminal investigation into the incident of 24 December 2011

24. On an unspecified date the applicant lodged a criminal complaint.
25. On 14 March 2012 the Požarevac public prosecutor’s office (Osnovno javno tužilaštvo u Požarevcu) requested from the investigating judge of the Požarevac Court of First Instance (Osnovni sud u Požarevcu) to carry out certain enquires in order to identify individuals who had allegedly ill-treated the applicant.
26. In the course of the preliminary investigation, the applicant, a number of prison guards, the prison doctor and an inmate were all questioned. Also, a forensic report was prepared concerning the type and the severity of the injuries sustained by the applicant, as well as the manner of their infliction. The report found, inter alia, that the applicant had been assaulted twice – on 22 and 24 December 2011 – and that the injuries of 24 December 2011 could have been inflicted by one or more individuals. The applicant had been, according to this report, physically and psychologically ill-treated.
27. When giving evidence before the investigating judge, the applicant described the abuse which he had suffered and alleged that he had been beaten, inter alios, by a prison guard whose identification number had been 1244. The prison governor, however, subsequently informed the investigating judge that there had been no such guard employed by Požarevac-Zabela Correctional Institution.
28. The investigating judge also requested video footage from the security cameras in front of the applicant’s cell, but the prison governor stated that there had been no video-surveillance equipment installed at that time.
29. On 27 February 2013 the Požarevac public prosecutor’s office decided that there were no grounds for the instigation of criminal proceedings at that point, but ordered the police to further investigate the matter and to attempt to identify the perpetrators.
30. On 1 April 2013 the investigating judge asked the Požarevac public prosecutor’s office to provide her with the case file, since the applicant had asked for an opportunity to face his possible abusers in person for recognition purposes.
31. On 16 April 2013 the Požarevac public prosecutor’s office provided the investigating judge with the case file.
32. On 15 May 2013 the Požarevac public prosecutor’s office informed the investigating judge that it had decided that there were no grounds for the institution of a criminal case.
33. On 27 May 2013 the Ministry of Justice and State Administration (Ministarstvo pravde i državne uprave) sent a letter to the Chief Public Prosecutor’s Office (Republičko javno tužilaštvo), requesting a report on the applicant’s case. In so doing, it explained that the European Commission had expressed an interest in this regard.
34. On 3 June 2013 the Chief Public Prosecutor’s Office provided the ministry with the report as requested.

E. Proceedings before the Constitutional Court (Ustavni sud)

35. On 7 September 2011 the applicant lodged a constitutional appeal.
36. On 10 July 2013 the Constitutional Court found a violation of Article 25 of the Constitution (see paragraph 45 below), specifically of the applicant’s right to the inviolability of his physical and mental integrity (as regards both its substantive and procedural aspects) in respect of the incidents of 11 June 2007, 18 December 2009, and 22 and 24 December 2011 (see paragraphs 14, 15, 19 and 21-22 above), and awarded him 1,000 euros (EUR) for the non-pecuniary damage suffered in this connection. It further found that the applicant had been subjected to inhuman treatment in respect of all four incidents and that as regards the incidents of 11 June 2007, 18 December 2009 and 22 December 2011, in particular, the force used against him had been justified but excessive. While this treatment, according to the Constitutional Court, had caused the applicant serious suffering, there was no proof that the prison guards had intended to inflict it upon him in order to achieve a certain goal within the meaning of the case-law of the European Court of Human Rights (see, for example, Aksoy v. Turkey, 18 December 1996, §§ 63 and 64, Reports of Judgments and Decisions 1996-VI, as one of the judgments specifically cited by the Constitutional Court in the general principles part of its decision). The Constitutional Court furthermore held that the relevant authorities had also failed to carry out an effective investigation in respect of the said four incidents. Regarding the incident of 24 December 2011 only, the Constitutional Court ordered that the official investigation be expedited. It further explained that in awarding compensation for the non-pecuniary damage suffered by the applicant it had taken into account its own practice in other similar cases, the case-law of the European Court of Human Rights, the “social circumstances” in Serbia itself, and the “very essence” (sama suština) of “compensation for non-pecuniary harm” as such. Lastly, the Constitutional Court ordered that its decision be published in the Official Gazette of the Republic of Serbia.
37. The applicant’s representative was served with the Constitutional Court’s decision on 7 October 2013.

F. Further developments in the criminal investigation regarding the incident of 24 December 2011

38. On 19 August 2013 the Court of First Instance dismissed the applicant’s motion of 1 April 2013 aimed at the recognition of his abusers (see paragraph 30 above), stating, inter alia, that all prison staff carried badges with their names and photographs on them and must therefore have been known to the applicant.
39. On 7 September 2015 the police provided the Požarevac public prosecutor’s office with another report on the steps it had additionally taken in order to collect relevant information. Prison guards and inmates had been interviewed and documentation had been reviewed, but the ultimate conclusion remained that the force used against the applicant had been lawful, necessary and proportionate.
40. On 8 September 2015 the Požarevac public prosecutor’s office requested that the police re-interview the applicant in order to identify the prison guards in question. They further sought information in respect of any measures taken in response to the Ombudsman’s recommendations (see paragraph 22 above).
41. On 22 February 2016 the applicant was interviewed once again, this time in the premises of the Požarevac public prosecutor’s office, and repeated the account of his ill-treatment. Specifically that on 24 December 2011, following a visit by his brother who had apparently complained of his earlier abuse, he had been gratuitously assaulted and severely beaten by a number of prison guards and insulted for being a Muslim. The applicant further noted that one of the prison guards who had attacked him had carried identification card no. 1224 rather than 1244 which may have erroneously been attributed to his earlier statement given to the investigating judge (see paragraph 27 above). Lastly, the applicant proposed, inter alia, that he should be given an opportunity to face in person all of the prison guards who had been on duty at the relevant time in order to identify his abusers and that an additional witness, an inmate like himself, should also be interviewed in this regard.
42. On 23 February 2016, in response to his earlier request, the applicant received official confirmation that in 2011 and 2012 a prison guard with the identification no. 1224 had been employed by Požarevac-Zabela Correctional Institution.

43. On 5 April 2016 the applicant supplemented his earlier criminal complaints, identifying by forename and surname one of the prison guards who had allegedly beaten him on 24 December 2011. He also referred to the prison guard carrying identification card no. 1224 and repeated that he had likewise taken part in his abuse. The applicant, lastly, repeated his evidentiary request of 22 February 2016 regarding what the next steps in the investigation ought to be (see paragraph 41 above).
44. On 4 July 2016 the witness proposed by the applicant (see paragraph 41 in fine above) was interviewed in the Požarevac public prosecutor’s office. He stated that both he and the applicant had been severely beaten without provocation on 22 December 2011. As regard the applicant’s alleged abuse “post 22 December 2011”, the witness, who had been in the cell next to the applicant’s at the time, stated that he had not personally observed the assault, “which [had taken] place on a Sunday”, but had heard commotion and the applicant’s voice and had therefore “concluded that he [had been] beaten”.

II RELEVANT DOMESTIC LAW

1. Constitution of the Republic of Serbia (Ustav Republike Srbije, published in the Official Gazette of the Republic of Serbia – OG RS – no. 98/2006)

45. Article 25 of the Constitution reads as follows:

“Physical and mental integrity is inviolable.

Nobody may be subjected to torture, inhuman or degrading treatment or punishment, nor subjected to medical and other experiments without their free consent.”

2. Criminal Code (Krivični zakonik, published in OG RS no. 85/05, amendments published in OG RS nos. 88/05, 107/05, 72/09 and 111/09)

46. Article 137 of the Criminal Code reads as follows:

“1. Whoever ill-treats another or treats another in a humiliating and degrading manner shall be punished with imprisonment of up to one year.

2. Whoever causes severe pain or suffering to another for such purposes as obtaining from him [or her] or a third person a confession, a statement or information, or intimidating or unlawfully punishing him [or her] or a third person ... shall be punished with imprisonment from six months to five years.

3. If the offence specified in paragraphs 1 and 2 above is committed by an official acting in an official capacity, the official concerned shall be punished for the offence specified in paragraph 1 with imprisonment from three months to three years, and for the offence specified in paragraph 2 with imprisonment from one to eight years.”

3. Code of Criminal Procedure (Zakonik o krivičnom postupku, published in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia – OG FRY – no. 70/01, amendments published in OG FRY no. 68/02 and in OG RS nos. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09, 72/09 and 76/10)

47. Read in conjunction, Articles 19, 20, 46 and 235 of the Code of Criminal Procedure provided, inter alia, that formal criminal proceedings could be instituted at the request of an authorised prosecutor. In respect of crimes subject to prosecution ex officio the authorised prosecutor was the public prosecutor personally. The latter’s authority to decide whether to press charges, however, was bound by the principle of legality which required that he or she had to act whenever there was a reasonable suspicion that a crime subject to prosecution ex officio had been committed. It made no difference whether the public prosecutor had learnt of the incident from a criminal complaint lodged by the victim or another person, or indeed even if he or she had only heard rumours to that effect.
48. Article 224 provided, inter alia, that a criminal complaint could be lodged in writing or orally. It also stated that a court of law, should it receive a complaint of this sort, had to immediately forward it to the competent public prosecutor.
49. Article 61 provided that should the public prosecutor decide that there were no bases on which to press charges, he or she had to inform the victim of this decision, who then had the right to take over the prosecution of the case on his or her own behalf, in the capacity of a “subsidiary prosecutor” (oštećeni kao tužilac) within eight days of receiving notification of that decision.
50. Articles 64 § 1, 239 § 1, and 242, taken together, provided that when the alleged perpetrator of a crime remained unknown, a subsidiary prosecutor was entitled to request that the investigating judge undertake specific, additional, measures aimed at the establishment of his or her identity prior to deciding on whether or not to seek the institution of a formal judicial investigation. If the investigating judge rejected this request, it was, pursuant to Article 243 § 7, up to the pre-trial Chamber of the same court to rule on the matter.
51. Article 257 § 2 provided that, once a formal judicial investigation had been completed, the investigating judge had to provide the public prosecutor with the case file. The prosecutor then had to decide on how to proceed within fifteen days, that is to say whether to ask for additional information from the investigating judge, file an indictment with the court, or drop the charges in question.
52. Article 259 § 2 provided, inter alia, that the provisions of Article 257 § 2 had also to be applied, mutatis mutandis, to a subsidiary prosecutor.

4. Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima, published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia nos. 29/78, 39/85, 45/89 and 57/89, as well as in OG FRY no. 31/93)

53. Article 200 of the Obligation Act provides, inter alia, that anyone who has suffered fear, physical pain or mental anguish as a consequence of a breach of his or her reputation, personal integrity, liberty or of his or her other personal rights (prava ličnosti) is entitled to seek financial compensation.
54. Article 172 § 1 provides that a legal entity (pravno lice), which includes the State, is liable for any damage caused by one of “its bodies” to a “third person”.

III RELEVANT INTERNATIONAL MATERIAL

1. European Committee for the Prevention of Torture and Inhuman or Degrading Treatment or Punishment (CPT) report to the Government of Serbia on its visit to Serbia from 19 until 29 November 2007, made public on 14 January 2009

55. In this report the CPT noted as follows:

“41. ... As regards Belgrade District Prison, the delegation received only a few allegations of physical ill-treatment by staff. They referred to truncheon blows inflicted by staff working in Unit 312 and by a special group of officers tasked for rapid intervention, as a form of punishment for making requests considered unacceptable by staff or in the context of resolving inter-prisoner conflicts.

In contrast, at Požarevac-Zabela Correctional Institution, the delegation received a number of allegations of recent physical ill-treatment, which referred to truncheon blows, kicks and slaps by custodial staff. Most of those allegations came from prisoners held in Pavilion VII; in particular, it was alleged that staff would take prisoners who had made complaints to the basement of that unit and beat them there. More generally, the delegation gained the clear impression that there was an atmosphere of fear in Pavilion VII; many inmates claimed to have been warned by staff that they would be beaten if caught asleep during the day or in case of complaining ...

Further, credible allegations of physical ill-treatment by staff were heard from prisoners held in the remand section of Požarevac-Zabela Correctional Institution, where the general atmosphere was very tense ...

42. The CPT recommends that the management of Požarevac-Zabela Correctional Institution make use of all means at their disposal to decrease tension, in particular at the establishment’s high security unit, Pavilion VII and the remand section. In addition to investigating complaints made by prisoners, this will require the regular presence of the establishment’s senior managers in the detention areas (including in the remand section), their direct contact with prisoners, and the improvement of prison staff training.

In this context, the management of Požarevac-Zabela Correctional Institution must deliver the clear message to custodial staff that physical ill-treatment of inmates as well as other forms of disrespectful or provocative behaviour vis-à-vis prisoners are not acceptable and will be dealt with severely. A similar message should be given to staff at Belgrade District Prison.

Further, prison staff ... should be reminded that the force used to control violent and/or recalcitrant prisoners should be no more than necessary and once prisoners have been brought under control, there can be no justification for their being struck.

...

45. During the 2007 visit, the delegation observed that custodial staff in the ... prisons visited were carrying truncheons in full view of inmates. As mentioned in the 2004 report, this is not conducive to developing good relations between staff and prisoners. In their response to this report, the Serbian authorities indicated that truncheons were part of the uniform. The CPT would like to stress that, in its view, prison staff should never carry truncheons in a visible manner inside detention areas; if it is deemed necessary for staff to carry truncheons, they should be hidden from view.

Further, the delegation found wooden sticks and iron rods in staff offices located in pavilions at Požarevac-Zabela and Sremska Mitrovica Correctional Institutions. The CPT recommends that these objects be removed from the offices of custodial staff without delay.

The CPT is concerned by the manner in which the resort to “coercive means” was being documented at the three establishments visited. As already mentioned ..., at [the] Požarevac Zabela Correctional Institution, staff tried to alter the information in the register of the resort to “coercive means” in respect of the past years. Further, there appeared to be discrepancies between the information in the register and the one kept by health-care services, as well as in the individual reports on the use of “coercive means”. In addition, in the establishments visited, neither the registers, nor the reports on the use of “coercive means” gave any information about the type of fixation used or the length of fixation. Finally, in many cases, the description of the incident that led to the resort to “coercive means” was very poor.

In any prison system, prison staff may on occasion have to use force to control violent and/or recalcitrant prisoners. These are clearly high risk situations insofar as the possible ill-treatment of prisoners is concerned, and as such they call for specific safeguards. In particular, a record should be kept of every instance of resort to “coercive means” against prisoners. Moreover, physical force and means of restraint should never be applied as a punishment. A prisoner against whom any means of force have been used should have the right to be immediately examined and, if necessary, treated by a medical doctor. The results of the examination (including any relevant statements by the prisoner and the doctor’s conclusions) should be formally recorded and made available to the prisoner, who in addition should be entitled, if he so wishes, to undergo a forensic medical examination. The CPT recommends that the Serbian authorities take steps to bring the practice in line with the above considerations. In this context, it is also important to ensure that prosecutors and the Ministry of Justice’s Inspectorate are systematically notified of any use of physical force and “coercive means” by prison staff, and that they be particularly vigilant when examining such cases.

47. As stressed by the CPT in the report on its 2004 [visit], prison health-care services can make a significant contribution to prevention of ill-treatment of detained persons. The examination of medical records at the three establishments visited revealed that the recording and reporting of injuries observed on newly-arrived prisoners remained a problem ...

It is also noteworthy that, at Požarevac-Zabela Correctional Institution, the delegation was told by the head doctor that an instruction had recently been issued by the Administration for the Enforcement of Penal Sanctions not to record "light traumatic injuries". The CPT would like to receive clarification of this point from the Serbian authorities.”

2. CPT report to the Government of Serbia on its visit to Serbia from 1 until 11 February 2011, made public on 14 June 2012

56. In this report the CPT noted as follows:

“32. The CPT’s delegation carried out follow-up visits to Belgrade District Prison and Požarevac-Zabela Correctional Institution, where it focused its attention on the high security and remand sections, as well as the Special Department. A first-time visit was carried out to the Požarevac Correctional Institution for Women.

...

37. No allegations of physical ill-treatment of prisoners by staff were received at Požarevac Correctional Institution for Women and at the remand section of the Požarevac-Zabela Correctional Institution. As regards the latter establishment, the atmosphere was visibly better than that observed during the 2007 visit.

However, the delegation did receive some allegations of physical ill-treatment of prisoners by staff at Belgrade District Prison, as well as of verbal abuse. In one recent case, an inmate alleged that he had been taken out of his cell, brought in the stairway – where there was no CCTV coverage – and beaten by custodial staff (punched and kicked) because he had refused to separate two of his co-inmates fighting in the cell. The inmate concerned saw the prison doctor on the following day, who recorded the following information: haematomas in the region of the right shoulder (20 cm x 20 cm, and 30 cm x 30 cm), redness and swelling under the right eye (5 cm x 5 cm). However, the medical record did not mention any cause for the injuries. The inmate lodged a complaint concerning this incident, through his mother. The CPT would like to receive in due course information on the outcome of the investigation carried out following this complaint.

Many allegations of physical ill-treatment of prisoners by staff were heard in the high security unit (Pavilion VII) of Požarevac-Zabela Correctional Institution; the illtreatment alleged consisted of truncheon blows and kicks and related to staff responding to minor violations of prison discipline. That said, there seemed to have been a decrease in the number of ill-treatment allegations, coinciding with the appointment of a new prison director and a new head of security department in the spring of 2010.

The Committee recommends that the management of Požarevac-Zabela Correctional Institution deliver a clear reminder to all the custodial staff that the ill-treatment of prisoners, in any form, is unacceptable and that anyone committing, aiding and abetting or tolerating such abuses will be severely punished. The establishment’s management should demonstrate increased vigilance in this area by ensuring the regular presence of prison managers in the detention areas (including the high security unit), their direct contact with prisoners, the investigation of complaints made by prisoners, and improved staff training. Further, in the context of the prevention and investigation of illtreatment, consideration should be given to more extensive CCTV coverage, coupled with secure recordings and an adequate policy of storage of the recorded data.

A similar reminder should be given to staff at [the] Belgrade District Prison.

38. The CPT has already stressed in its reports on the two previous visits to Serbia that the prison health-care services can make a significant contribution to the prevention of ill-treatment of detained persons through the systematic recording of injuries and, if appropriate, the provision of information to the relevant authorities. The examination of medical records at Belgrade District Prison and Požarevac-Zabela Correctional Institution showed that the recording and reporting of injuries observed on prisoners, both upon admission or during their stay in the establishments, continued to leave much to be desired ...

In addition, inmates told the delegation that medical staff at Požarevac-Zabela Correctional Institution was reluctant to record such injuries and react to allegations of ill-treatment. The CPT recommends that steps be taken to ensure that medical staff at Požarevac-Zabela Correctional Institution are aware of their responsibilities in this respect.”

THE LAW

I ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 3 OF THE CONVENTION

57. The applicant complained of having been ill-treated by prison guards on a continuing basis, and in particular of being tortured on 11 June 2007, 18 December 2009, and 22 and 24 December 2011. He also complained of the respondent State’s subsequent failure to conduct an effective official investigation in that regard.
58. Article 3 of the Convention reads as follows:

“No one shall be subjected to torture or to inhuman or degrading treatment or punishment.”

A. Admissibility

1. The applicant’s victim status

(a) The parties’ observations

59. The Government maintained that the applicant could no longer claim to be a victim of the facts complained of, given the Constitutional Court’s decision of 10 July 2013, wherein substantive and procedural violations of his physical and mental integrity had been found, compensation had been awarded, and a proper official investigation had been ordered (see paragraph 36 above). The decision itself had also been published in the Official Gazette of the Republic of Serbia. As regards the size of the compensation in question, that is to say the EUR 1,000 awarded for the nonpecuniary damage suffered by the applicant, the Government maintained that this sum had been appropriate in view of the reasons given by the Constitutional Court itself, as well as the economic situation and the living standard in Serbia at the time. Indeed, the Government argued that in some cases even a finding of a violation alone might be deemed as sufficient just satisfaction for the applicant.
60. The applicant contested those arguments, stating that despite the fact that he had clearly suffered torture at the hands of Government agents, the Constitutional Court had improperly qualified his abuse as inhuman treatment. Also, there had been no adequate investigation of the incidents in question. In fact the Constitutional Court itself had found as much but had ordered an investigation only in respect of the incident of 24 December 2011. Ultimately, however, even this investigation had not been carried out properly, many years later. Lastly, the applicant maintained that the sum of EUR 1,000 euros, which had been awarded by the Constitutional Court as compensation for the “inhuman treatment” suffered, had been patently inadequate.

(b) The Court’s assessment

61. The Court reiterates that the word “victim” in the context of Article 34 of the Convention denotes the person directly affected by the act or omission at issue, the existence of a violation of the Convention being conceivable even in the absence of prejudice. Consequently, a decision or measure favourable to an applicant is not in principle sufficient to deprive him or her of his or her status as a “victim”. In respect of complaints under Article 3, such as the ones here at issue, the national authorities have to: (i) acknowledge the breach of the Convention, either expressly or in substance (see, among other authorities, Murray v. the Netherlands [GC], no. 10511/10, § 83, ECHR 2016, with further references); (ii) afford redress, or at least provide a person with the possibility of applying for and obtaining compensation for the damage sustained as a result of the illtreatment in question (see Shestopalov v. Russia, no. 46248/07, § 56, 28 March 2017, and Gjini v. Serbia, no. 1128/16, § 54, 15 January 2019); and (iii) conduct a thorough and effective investigation capable of leading to the identification and punishment of those responsible. A breach of Article 3 cannot therefore, in the Court’s view, be remedied only by an award of compensation to the victim because, if the authorities could confine their reaction to incidents of wilful ill-treatment by State agents to the mere payment of compensation, while not doing enough to prosecute and punish those responsible, it would be possible in some cases for agents of the State to abuse the rights of those within their control with virtual impunity. The general legal prohibition on torture and inhuman and degrading treatment, despite its fundamental importance, would thus be ineffective in practice (see Vladimir Romanov v. Russia, no. 41461/02, § 78, 24 July 2008, and Gäfgen v. Germany [GC], no. 22978/05, §§ 116 and 119, ECHR 2010). That is why awarding compensation to the applicant for the damage which he or she sustained as a result of the ill-treatment is only part of the overall action required (see Cestaro v. Italy, no. 6884/11, § 231, 7 April 2015). The fact that domestic authorities may not have carried out an effective investigation would, however, be decisive for the purposes of the assessment of an applicant’s victim status (ibid., § 229, see also Shestopalov, cited above, § 56).
62. Being mindful of the above and turning to the present case, the Court would note that in finding a causal link between the applicant’s illtreatment, characterised as “inhuman treatment”, and his mental and physical suffering, the Constitutional Court established the State’s responsibility in respect of the events in prison. It did not, however, find that the applicant had been subjected to torture as alleged. Furthermore, the award in the amount of EUR 1,000, in view of the principles set out in the case of Shestopalov (cited above, §§ 58-63), and more recently in Artur Ivanov v. Russia (no. 62798/09, § 19, 5 June 2018), appears to be substantially less than the award the Court itself would have made, given a finding of a violation of the magnitude claimed (see, mutatis mutandis, Scordino v. Italy (no. 1) [GC], no. 36813/97, §§ 202-216, ECHR 2006-V). Finally, the Constitutional Court explicitly found that the relevant authorities had failed to carry out an effective investigation in respect of the said four incidents and ordered – regarding the incident of 24 December 2011 only – that the ongoing official investigation be expedited (see paragraph 36 above).
63. In view of the foregoing, the Court considers that the applicant may still claim to be a “victim” of a breach of his rights under Article 3 of the Convention. The Government’s objection in this regard must therefore be dismissed.

2. Exhaustion of domestic remedies

(a) The parties’ observations

64. The Government submitted that the applicant had failed to make use of all available and effective domestic remedies, in particular of a civil claim based on Articles 172 and 200 of the Obligations Act, through which he could also have sought compensation for the non-pecuniary damage suffered (see paragraphs 53 and CASE OF above).
65. The applicant maintained that he had complied with the exhaustion requirement, having taken his case all the way to the Constitutional Court. No additional efforts aimed at obtaining redress, according to the applicant, had thus been necessary.

(b) The Court’s assessment

66. The Court reiterates that the rule of exhaustion of domestic remedies referred to in Article 35 of the Convention obliges those seeking to bring a case against a State before the Court to firstly use the remedies provided by the national legal system. Consequently, States are dispensed from answering for their acts before an international body before they have had an opportunity to put matters right domestically (see Vučković and Others v. Serbia (preliminary objection) [GC], nos. 17153/11 and 29 others, § 70, 25 March 2014).
67. As regards legal systems which provide constitutional protection for fundamental human rights and freedoms, such as the one in Serbia, it is incumbent on the aggrieved individual to test the extent of that protection (see, inter alia, Vinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06 and 30 others, § 51, 1 December 2009).
68. An applicant’s failure to make use of an available domestic remedy or to make proper use of it (that is to say by bringing a complaint at least in substance and in compliance with the formal requirements and time-limits laid down in domestic law) will result in an application being declared inadmissible before this Court (see Gäfgen, cited above, 142; see also Vučković, cited above, § 72).
69. The Court has, however, also frequently underlined the need to apply the exhaustion rule with some degree of flexibility and without excessive formalism (see Ringeisen v. Austria, 16 July 1971, § 89, Series A no. 13, and Akdivar and Others v. Turkey, 16 September 1996, § 69, Reports of Judgments and Decisions 1996-IV). It would, for example, be unduly formalistic to require the applicants to exercise a remedy which even the highest court of their country would not oblige them to exhaust (see H. and Others v. the Czech Republic [GC], no. 57325/00, §§ 117 and 118, ECHR 2007-IV). Also, where more than one potentially effective remedy is available, the applicant is only required to use one remedy of his or her own choosing (see, among many other authorities, Micallef v. Malta [GC], no. 17056/06, § 58, ECHR 2009; Nada v. Switzerland [GC], no. 10593/08, § 142, ECHR 2012; Göthlin v. Sweden, no. 8307/11, § 45, 16 October 2014; and O’Keeffe v. Ireland [GC], no. 35810/09, §§ 109-111, ECHR 2014 (extracts)).
70. Turning to the present case and in view of the above, the Court notes that the Constitutional Court itself never required the applicant to exhaust the civil claim referred to by the Government before ruling on the applicant’s appeal. Furthermore, having already made use of the constitutional appeal procedure, wherein violations could be found and compensation awarded by the Constitutional Court, the applicant was clearly not required to pursue yet another avenue of potential redress, civil or otherwise, after that. In those circumstances, the Court considers that the Government’s objection to the effect that the applicant had failed to exhaust domestic remedies, within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention, must be rejected.

3. Conclusion

71. The Court notes that the applicant’s complaints are also not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention. It further notes that they are not inadmissible on any other grounds. They must therefore be declared admissible.
72. Merits

1. Substantive aspect of Article 3 of the Convention

(a) The parties’ observations

72. The applicant reaffirmed his complaints, noting in particular that the abuse in question had amounted to “torture” rather than “inhuman treatment”, within the meaning of Article 3 of the Convention. In this connection he reiterated that the Ombudsman’s report itself had classified the incident of 24 December 2011 as one involving the former (see paragraph 22 above).
73. The Government restated their arguments made in paragraph 59 above and maintained that the applicant’s abuse had amounted to inhuman treatment, not torture, as explained by the Constitutional Court in its decision of 10 July 2013 (see paragraph 36 above). The Government furthermore submitted that coercion as such may be necessary in order to maintain prison discipline and, moreover, that it had in fact always been the applicant who had provoked the use of force on the part of the authorities. While, admittedly, the force used may have been disproportionate, it was difficult to assess the adequate level of coercion needed in order to subdue the applicant, who was a very strong person physically. In any event, the Government maintained that there had never been any intent on the part of the State agents involved to gratuitously abuse the applicant or to punish or harass him. Ultimately, the Serbian legal system had ensured the protection of the applicant’s rights, as evidenced by the Constitutional Court’s decision and the Ombudsman’s report referred to by the applicant.

(b) The Court’s assessment

• General principles

74. The Court reiterates that Article 3 of the Convention enshrines one of the most fundamental values of democratic societies. Unlike most of the substantive clauses of the Convention, Article 3 makes no provision for exceptions and no derogation from it is permissible under Article 15 § 2 even in the event of a public emergency threatening the life of the nation (see, for example, Selmouni v. France [GC], no. 25803/94, § 95, ECHR 1999-V). The Court has confirmed that even in the most difficult circumstances, such as the fight against terrorism and organised crime, the Convention prohibits in absolute terms torture and inhuman or degrading treatment or punishment, irrespective of the conduct of the person concerned (see Chahal v. the United Kingdom, 15 November 1996, § 79, Reports 1996-V, and Labita v. Italy [GC], no. 26772/95, § 119, ECHR 2000-IV). The nature of the offence allegedly committed by the applicant is therefore irrelevant for the purposes of Article 3 (see v. the United Kingdom [GC], no. 24888/94, § 69, ECHR 1999-IX; Ramirez Sanchez v. France [GC], no. 59450/00, § 116, ECHR 2006-IX; Saadi v. Italy [GC], no. 37201/06, § 127, ECHR 2008; and Gäfgen, cited above, § 87).
75. According to the Court’s settled case-law, ill-treatment must attain a minimum level of severity if it is to fall within the scope of Article 3. The assessment of this minimum level of severity is relative; it depends on all the circumstances of the case, such as the duration of the treatment, its physical and mental effects and, in some cases, the sex, age and state of health of the victim (see, among other authorities, Gäfgen, cited above, § 88; Price v. the United Kingdom, ^.33394/96, § 24, ECHR 2001-VII; and Jalloh v. Germany [GC], no. 54810/00, § 67, 11 July 2006). Treatment has been held to be “inhuman” because, inter alia, it was premeditated, was applied for hours at a stretch and caused either actual bodily injury or intense physical and mental suffering (see Labita, cited above, § 120). It has been considered “degrading” when it was such as to arouse in its victims feelings of fear, anguish and inferiority capable of humiliating and debasing them and possibly breaking their physical or moral resistance (see Gäfgen, cited above, § 89). Torture, however, involves deliberate inhuman treatment causing very serious and cruel suffering (see, for example, Aksoy, cited above, § 63; Aydın v. Turkey, 25 September 1997, §§ 83-84 and 86, Reports 1997-VI; and Habimi and Others v. Serbia, no. 19072/08, § 85, 3 June 2014).
76. In the context of detainees, the Court has emphasised that individuals in custody are in a vulnerable position and that the authorities are under a duty to protect their physical well-being (see, among other authorities, Sarban v. Moldova, no. 3456/05, § 77, 4 October 2005; Mouisel v. France, no. 67263/01, § 40, ECHR 2002-IX; and Habimi, cited above, § 86). Any recourse to physical force in respect of a person deprived of his or her liberty which has not been made strictly necessary by his or her own conduct diminishes human dignity and is an infringement of the rights set forth in Article 3 of the Convention (see Bouyid v. Belgium [GC], no. 23380/09, §§ 100 and 101, ECHR 2015). The Court is, of course, mindful of the potential for violence that exists in penal institutions (see Gömi and Others v. Turkey, no. 35962/97, § 77, 21 December 2006). It accepts therefore that the use of force may be necessary on occasion to ensure prison security, to maintain order or prevent crime. Nevertheless, such force may be used only if indispensable and must not be excessive (see Vladimir Romanov v. Russia, no. 41461/02, § 63, 24 July 2008, and Habimi, cited above, § 86).
77. Allegations of ill-treatment have to be supported by appropriate evidence. In assessing evidence, the Court has generally applied the standard of proof of “beyond reasonable doubt” (see Ireland v. the United Kingdom, 18 January 1978, § 161, Series A no. 25). However, such proof may follow from the coexistence of sufficiently strong, clear and concordant inferences or of similar unrebutted presumptions of fact. Where the events at issue lie wholly, or in large part, within the exclusive knowledge of the authorities, as in the case of individuals within their control in custody, strong presumptions of fact will arise in respect of injuries occurring during such detention. Indeed, the burden of proof may be regarded as resting on the authorities to provide a satisfactory and convincing explanation (see Salman v. Turkey [GC], no. 21986/93, § 100, ECHR 2000-VII). Whilst it is not, in principle, the Court’s task to substitute its own assessment of the facts for that of the domestic courts, the Court is nevertheless not bound by the domestic courts’ findings in this regard (see, for example, Habimi, cited above, 87).
    • Application of these principles to the present case
78. The Court observes that on 10 July 2013 the Constitutional Court found a violation of the applicant’s right to the inviolability of his physical and mental integrity (as regards both its substantive and procedural aspects), a breach equivalent to a violation of Article 3 of the Convention (see paragraph 45 above), in respect of the incidents of 11 June 2007, 18 December 2009, and 22 and 24 December 2011, and awarded him EUR 1,000 for the non-pecuniary damage suffered (see paragraph 36 above). In these circumstances and in view of the extensively documented facts of the present case the Court finds that it has been established that the applicant had suffered ill-treatment at the hands of State agents, specifically “inhuman treatment” as characterised by the Constitutional Court. Apart from the applicant’s own accounts in this regard, however, the Court is of the opinion that there is insufficient evidence for it to conclude that the applicant had indeed been “deliberately” abused in order to cause him “very serious and cruel suffering”, which would have amounted to “torture” within the meaning of Article 3 of the Convention. Indeed, the Constitutional Court itself had opined that the use of force against the applicant on 11 June 2007, 18 December 2009 and 22 December 2011 had been justified but excessive. As regards the incident of 24 December 2011, while it is true that the Ombudsman’s report of 31 January 2012 had described it as amounting to “torture”, the Court cannot but note that this conclusion was again essentially based on the applicant’s own accounts of what had happened and the severity of the injuries sustained by him on that occasion. The Ombudsman’s team did not, therefore, manage to uncover other evidence regarding the context, the reasons and/or the intent which may have warranted the initial use of force by the prison guards, however excessive this ultimately turned out to be.
79. In view of the foregoing, the Court finds that as a consequence of the applicant’s inhuman treatment there has been a violation of the substantive aspect of Article 3 of the Convention.

2. Procedural aspect of Article 3 of the Convention

(a) The parties’ observations

80. The applicant reaffirmed his complaints. He furthermore noted that the Constitutional Court had only ordered an investigation into the incident of 24 December 2011, despite having also found a violation in respect of the other three incidents. In practice, therefore, the relevant authorities only took some steps to investigate the incident of 24 December 2011, but even that was not carried out properly and in the end amounted to no redress at all.
81. The Government maintained that the investigation of the incident which had occurred on 24 December 2011 had been, generally speaking, independent, detailed and prompt, and that it had been the applicant who had often contributed to delays by giving inconsistent or imprecise testimony or even by attempting to influence witnesses. Moreover, the faceto-face recognition of all on-duty prison guards, as proposed by the applicant (see paragraph 41 above), would likewise, absent other evidence, have offered no additional clarification since the applicant would probably have just blamed one or more of the prison guards whom he had disliked. In any event, the Government emphasised that serious efforts had been made in order to establish all relevant facts and identify the perpetrators, but that not every investigation could lead to a conclusion upholding the claims of the person alleging abuse, particularly where there was no videosurveillance equipment installed at the relevant time and no proof beyond a reasonable doubt.

(b) The Court’s assessment

82. The Court reiterates that where a person makes a credible assertion that he or she has suffered treatment contrary to Article 3 at the hands of State agents, that provision, read in conjunction with the States’ general duty under Article 1 of the Convention to “secure to everyone within their jurisdiction the rights and freedoms defined in ... [the] Convention”, requires by implication that there should be an effective official investigation (see, among many other authorities, Labita, cited above, § 131).
83. Whatever the method of investigation, the authorities must act as soon as an official complaint has been lodged. Even when, strictly speaking, no complaint has been made, an investigation must be started if there are sufficiently clear indications that ill-treatment has been used (see Stanimirović v. Serbia, no. 26088/06, § 39, 18 October 2011).
84. The Court has also held that the investigation should be capable of leading to the identification and punishment of those responsible (see Labita, cited above, § 131). It must likewise be thorough: the authorities must always make a serious attempt to find out what happened and should not rely on hasty or ill-founded conclusions to close their investigation or as the basis of their decisions. Furthermore, the investigation must be prompt and independent. Lastly, it must afford a sufficient element of public scrutiny to secure accountability. While the degree of public scrutiny required may vary, the complainant must be afforded effective access to the investigatory procedure in all cases (see, for example, Krsmanović v. Serbia, no. 19796/14, § 74, 19 December 2017, and Gjini, cited above, § 95, as well as the authorities cited therein).
85. Turning to the present case, the Court once again notes that on 10 July 2013 the Constitutional Court found a violation of the applicant’s right to the inviolability of his physical and mental integrity (as regards both its substantive and procedural aspects), a breach equivalent to a violation of Article 3 of the Convention, in respect of the incidents of 11 June 2007, 18 December 2009, and 22 and 24 December 2011, and awarded the applicant EUR 1,000 for the non-pecuniary damage suffered. In respect of the procedural aspect, it further found that the relevant authorities had failed to carry out an effective investigation in respect of the said four incidents and ordered – albeit regarding the incident of 24 December 2011 only – that the ongoing official investigation be expedited (see paragraph 36 above). There was hence, the Court would agree, never a criminal or another proper official investigation capable of leading to the identification and punishment of the applicant’s abusers regarding the incidents of 11 June 2007, 18 December 2009 and 22 December 2011, despite his credible allegations to the effect that he had been ill-treated by State agents. With respect to the incident of 24 December 2011, the Court also sees no reason, in view of the known facts of the case, to disagree with the Constitutional Court’s finding of a procedural breach of Article 3, particularly in view of: (i) the notable and unjustifiable lapse of time between some of the investigative steps taken (see, for example, paragraphs 38 and 39 above); (ii) the overall duration of the investigation in question, which started on 14 March 2012 at the latest (see paragraph 25 above) and was still pending as of 4 July 2016 (see paragraph 44 above), having thus lasted, by that time, for a period of some four years and three months in all; (iii) the unnecessarily repetitive nature of some of the those steps (see paragraphs 23-34 and 38-44 above); (iv) the failure by the relevant authorities to attempt to carry out an exercise to allow the applicant to identify the prison guards despite the applicant’s repeated and ostensibly reasonable proposals in that connection (see paragraphs 30, 38, 41 and 43 above); and (v) the lack of transparency in terms of where, when and why video footage may or may not have been available (see and compare the availability of video footage referred to in paragraphs 23 and 28 above). It is lastly the case that the domestic authorities had thus also failed to conduct an effective and meaningful investigation even after the adoption of the Constitutional Court’s decision of 10 July 2013 (see paragraphs 38-44 above).
86. In view of the forgoing, the Court finds that there has been a violation of the procedural limb of Article 3 of the Convention.

OTHER ALLEGED VIOLATIONS OF THE CONVENTION

87. The Court notes that, after the respondent Government were notified of the case, the applicant repeated other complaints initially made under Article 3 of the Convention, notably concerning his alleged ill-treatment on a number of other occasions, as well as the subsequent lack of an effective official investigation in this regard.
88. The Court reiterates that on 25 April 2016 the Government were notified of some of the applicant’s complaints under Article 3 of the Convention, specifically those concerning the incidents of 11 June 2007, 18 December 2009, and 22 and 24 December 2011, in respect of which violations have now been found in the present judgment, while all remaining complaints were declared inadmissible (see paragraphs 3 and 4 above). That being so, the Court no longer has jurisdiction to examine the latter complaints (see, mutatis mutandis, KIPS DOO and Drekalović v. Montenegro, no. 28766/06, §§ 138 and 139, 26 June 2018).

IV APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

89. Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

A Damage

1. The applicant claimed 40,000 euros (EUR) in respect of the nonpecuniary damage suffered.
2. The Government contested this claim.
3. The Court considers that the applicant has certainly suffered some non-pecuniary damage. Having regard to the nature of the violations found in the present case, bearing in mind that the applicant was already awarded EUR 1,000 by the Constitutional Court (see paragraph 36 above), and making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court awards the applicant EUR 4,000 in this connection, plus any tax that may be chargeable on that amount.

B Costs and expenses

1. The applicant also claimed EUR 2,355 for costs and expenses incurred before the Court.
2. The Government contested this claim.
3. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are reasonable as to their quantum. In the present case, regard being had to the documents submitted by the parties and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the full amount requested by the applicant on account of the costs and expenses incurred in the proceedings before the Court, that being EUR 2,355 plus any tax that may be chargeable to him.

C. Default interest

1. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of the substantive aspect of Article 3 of the Convention;
3. Holds that there has been a violation of the procedural aspect of Article 3 of the Convention;

4.Holds

• that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement:
  • EUR 4,000 (four thousand euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;
  • EUR 2,355 (two thousand three hundred fifty-five euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;
• that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

5. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 3 December 2019, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

Andrea Tamietti                                              Jon Fridrik Kjølbro

Deputy Registrar                                             President