Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

VELIKO VEĆE

PREDMET KRISTIN GUDVIN protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA

(Predstavka br. 28957/95)

PRESUDA

Strazbur, 11. jula 2002. godine

Ova  presuda  je  pravosnažna  ali  može  da  bude  predmet  redaktorskih izmena.

U predmetu Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Evropski  sud  za  ljudska  prava,  zasedajući  u  Velikom  veću,  u  sledećem sastavu:

g. L. VILDHABER (WILDHABER), predsednik,
g. Ž. P. KOSTA (J.-P. COSTA),
ser Nikolas BRACA (Nicolas BRATZA),
gđa E. PAM (PALM),
g.L. KAFLIŠ (CAFLISCH),
g. R. TIRMEN (TÜRMEN),
gđa F. TULKENS (TULKENS),
g. K. JUNGVIRT (JUNGWIERT),
g. M. FIŠBAH (FISCHBACH), 
g. V. BUTKEVIČ (V. BUTKEVYCH),
gđa N. VAJIĆ,
g. J. HEDIGAN (HADIGAN),
gđa H. S. GRIV (GREVE),   
g. A. B. BAKA (BAKA),
g. K. TRAJA (TRAJA), 
g. M. UGREHELIDZE (UGREKHELIDZE),
gđa A. MULARONI (MULARONI), sudije,
kao i g. P. Dž. MAHONI (MAHONEY), sekretar,

nakon većanja na zatvorenim sednicama, 20. marta i 3. jula 2002, izriče sledeću presudu, donetu poslednjeg pomenutog datuma:

POSTUPAK

1. Predmet je  formiran  na  osnovu  predstavke  (br.  28957/95)  protiv Ujedinjenog  Kraljevstva  Velike  Britanije  i  Severne  Irske,  koju  je,  na  osnovu nekadašnjeg člana 25 Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem  tekstu:  Konvencija),  državljanka  Ujedinjenog  Kraljevstva,  gđa  Kristin Gudvin (Christine Goodwin) (u daljem tekstu: podnositeljka predstavke) podnela Evropskoj komisiji za ljudska prava (u daljem tekstu: Komisija), 5. juna 1995.
2. Podnositeljku predstavke,  kojoj  je  dodeljena  pravna  pomoć,  zastupali su Bajndman i partneri, advokati¹⁾ iz Londona. Ujedinjeno Kraljevstvo (u daljem tekstu: Država) zastupao je zastupnik, g. D. Volton (D. Walton), službenik Ministarstva spoljnih poslova i Komonvelta, iz Londona.
3. Podnositeljka predstavke tvrdila je da je došlo do povrede članova 8, 12, 13  i  14  Konvencije  u  pogledu  pravnog  statusa  transseksualaca  u  Ujedinjenom Kraljevstvu, a naročito u pogledu postupanja prema njima u oblasti zapošljavanja, socijalne zaštite, penzija i braka.
4. Komisija je  predstavku  proglasila  prihvatljivom  1.  decembra  1997.  i prosledila je Sudu 1. novembra 1999. u skladu sa članom 5 stav 3, druga rečenica, Protokola br. 11 uz Konvenciju, pošto Komisija nije okončala razmatranje predmeta do tog datuma.
5. Predstavka je  dodeljena  Trećem  odeljenju  Suda  (pravilo  52,  st.  1 Poslovnika Suda).
6. Podnositeljka predstavke i Država dostavili su svoje podneske o suštini spora (pravilo 59, st. 1).
7. Veće tog  odeljenja,  koje  su  činile  sledeće  sudije:  g.  Ž.  P.  Kosta,  g.  V. Furman  (W.  Fuhrmann),  g.  P.  Kuris  (P.  Kűris),  gđa  F.  Tulkens,  g.  K.  Jungvirt, ser Nikolas Braca i g. K. Traja, kao i gđa S. Dole (S. Dollé), sekretar odeljenja, ustupilo je nadležnost Velikom veću 11. septembra 2001, pri čemu nijedna strana nije imala prigovor na ustupanje nadležnosti (član 30 Konvencije i pravilo 72).
8. Sastav Velikog veća određen je u skladu s članom 27 stavovi 2 i 3 Konvencije i pravilom 24 Poslovnika Suda. Predsednik Suda doneo je odluku da se, u interesu ispravnog postupanja, predmet dodeli Velikom veću koje je obrazovano radi održavanja rasprave u predmetu I. protiv Ujedinjenog Kraljevstva (I. v. the United Kingdom) (predstavka br. 25680/94) (pravila 24, 43, st. 2, kao i pravilo 71).
9. Podnositeljka predstavke i Država dostavili su svoje podneske o suštini spora. Takođe su dostavljeni komentari trećeg lica, Libertija (Liberty), kome je predsednik Suda dao dozvolu da podnese pisani podnesak (čl. 36 st. 2 Konvencije i pravilo 61, st. 3).
10. Rasprava po ovom predmetu, kao i po predmetu I. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, (br. 25680/94), održana je u Sudu u Strazburu 20. marta 2002. godine (pravilo 59, st. 2).

Pred Sudom su se pojavili:

(a) u ime Države: 
g. D. Volton (Walton), zastupnik,
g. Rabinder Sing (Singh), advokat, 
g. Dž. Stron (J. Strachan), advokat,
g. K. Lojd (C. Lloyd),
gđa A. Poik (Powick),
gđa S. Ajza (Eisa)         savetnici;

(b) u ime podnositeljke predstavke:
gđa L. Koks (Cox), Q. C.,²⁾ advokat,
g. T. Ajk (Eicke),   advokat,
gđa Dž. Sorab (J. Sohrab), advokat³⁾

Raspravi je prisustvovala i podnositeljka predstavke.

Sud je saslušao obraćanje gđe Koks i g. Rabindera Singa.

11. Gđu Caca-Nikolovsku (Tsatsa-Nikolovska) i g. Zagrebelskog (Zagrebelsky), koji nisu mogli da učestvuju u daljem razmatranju predmeta, zamenili su gđa Mularoni i g. Kafliš, 3. jula 2002.

ČINJENICE

I. OKOLNOSTI PREDMETA

12. Podnositeljka predstavke   je   državljanka   Ujedinjenog   Kraljevstva, rođena 1937, i transseksualac koji je putem operacije promenio pol iz muškog u ženski.
13. Podnositeljka predstavke je od ranog detinjstva imala običaj da se oblači kao žena i podvrgla se terapiji averzije u periodu od 1963. do 1964. Sredinom šezdesetih, postavljena joj je dijagnoza da je transseksualac. Iako je sklopila brak sa ženom, s kojom ima četvoro dece, bila je ubeđena da „pol kojem mentalno pripada“ ne odgovara njenom fizičkom polu. Od tog trenutka, pa sve do 1984, ona se za  odlazak  na  posao  oblačila  kao  muškarac,  dok  se  u  slobodno  vreme oblačila kao žena. Januara 1985, podnositeljka predstavke  započela je ozbiljno lečenje,  odlazeći  svaka  tri  meseca  u  Kliniku  za  polni  identitet  bolnice  Čering Kros na tretmane koji su podrazumevali redovne konsultacije s psihijatrom, a povremeno i s psihologom. Prepisana joj je hormonska terapija i počela je da pohađa  časove  doterivanja  i  glasovne  vežbe.  Otada  je  u  potpunosti  živela  kao žena. Oktobra 1986, podvrgla se operaciji skraćivanja glasnih žica. Avgusta 1987, stavljena je na listu čekanja za operaciju promene pola. Operacija promene pola obavljena je u jednoj državnoj bolnici 1990. godine. Njeno lečenje i operaciju obezbedila je i finansirala Nacionalna zdravstvena služba.
14. Podnositeljka predstavke razvela se od bivše supruge, nije navedeno kog datuma, ali su deca nastavila da joj pružaju ljubav i podršku.
15. Podnositeljka predstavke  tvrdi  da  su  je,  u  periodu  od  1990.  do 1992, kolege na poslu seksualno uznemiravale. Pokušala je da pred Sudom za radne  sporove  dobije  spor  zbog  seksualnog  uznemiravanja,  ali  je  tvrdila  da u  tome  nije  uspela  jer  se,  u  očima  zakona,  tretira  kao  muškarac.  Ovu  odluku nije  osporila  ulaganjem  žalbe  Drugostepenom  sudu  za  radne  sporove.  Nakon toga, podnositeljka predstavke otpuštena je s posla iz razloga vezanih za njeno zdravstveno stanje, ali ona tvrdi da je pravi razlog bio taj što je transseksualac.
16. Podnositeljka predstavke  je  1996.  godine  počela  da  radi  kod  novog poslodavca  i  od  nje  je  zatraženo  da  dostavi  svoj  broj  socijalnog  osiguranja  (u daljem  tekstu:  SO).  Strahovala  je  da  će  novi  poslodavac  na  taj  način  moći  da dođe  do  podataka  o  njoj,  pošto  će,  kad  dobije  taj  broj,  biti  u  prilici  da  sazna ko su njeni bivši poslodavci i da od njih dobije informacije. Iako je od Službe za  socijalnu  zaštitu  (u  daljem  tekstu:  SSZ)  zatražila  novi  broj  SO,  njen  zahtev je  odbijen,  pa  je  na  kraju  novom  poslodavcu  dala  svoj  broj  SO.  Podnositeljka predstavke tvrdi da je novi poslodavac sada otkrio njen identitet jer je počela da ima probleme na poslu. Kolege su prestale da razgovaraju s njom i rečeno joj je da je svi ogovaraju iza leđa.
17. Agencija SSZ za doprinose obavestila je podnositeljku predstavke da pravo na državnu  penziju  neće  moći  da  stekne  s  navršenih  60  godina  života, što je starosna granica za sticanje tog prava za žene u Ujedinjenom Kraljevstvu. Aprila 1997, SSZ je obavestio podnositeljku predstavke da će njeni doprinosi za penziju i dalje morati da se uplaćuju sve dok ne navrši 65 godina – što je starosna granica za sticanje tog prava za muškarce – odnosno do aprila 2002. Stoga se, 23. aprila 1997, ona obavezala da će SSZ direktno uplaćivati doprinose za SO, koje bi poslodavac inače odbijao od njene zarade, kao u slučaju svih zaposlenih muškaraca. U svetlu ove obaveze, Agencija SSZ je za doprinose, 2. maja 1997, podnositeljki predstavke izdala  potvrdu  na  obrascu  CF  384  o  oslobađanju  od plaćanja  doprinosa  za  socijalno  osiguranje  po  osnovu  godina  života  (vidi relevantno domaće pravo i praksu u daljem tekstu).
18. Dosije podnositeljke  predstavke  u  SSZ  označen  je  kao  „osetljiv“ kako bi se obezbedilo da njenom dosijeu može da pristupi isključivo službenik određenog ranga. To je u praksi značilo da je podnositeljka predstavke morala posebno da zakazuje posete, čak i za najtrivijalnije stvari, kao i da nije mogla direktno da se obrati lokalnoj ispostavi niti da dobije informacije preko telefona. U  njenom  kartonu,  ona  se  i  dalje  vodi  kao  osoba  muškog  pola  i,  uprkos „posebnim procedurama“, od SSZ dobija dopise adresirane na njeno muško ime koje je dobila po rođenju.
19. Podnositeljka predstavke  je  u  više  navrata  izjavila  da  je  morala  da bira između toga da li da pokaže svoj izvod iz matične knjige rođenih ili da se odrekne izvesnih pogodnosti za koje je bilo potrebno dostaviti izvod iz matične knjige  rođenih.  Konkretno,  ona  nije  iskoristila  kredit  koji  je  bio  uslovljen životnim osiguranjem, ponudu za obnovu hipoteke, kao ni pravo na naknadu za ogrev od strane SSZ. Isto tako, podnositeljka predstavke i dalje ima obavezu da plaća skuplje premije za osiguranje vozila, koje važe za muškarce. Ona takođe nije mogla da smogne snage da policiji prijavi da joj je ukradeno 200 funti jer se plašila da će se u toku istrage od nje tražiti da otkrije svoj identitet.

II. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO I PRAKSA

 A. Imena

20. Prema engleskom pravu, lice ima pravo da uzme lična imena ili prezime koje želi. Ta imena su važeća u svrhu identifikacije i mogu se koristiti u pasošima, vozačkim dozvolama, zdravstvenim  knjižicama  i  potvrdama  o  osiguranju,  itd. Nova imena upisuju se i u birački spisak.

 B. Brak i definicija pola u domaćem pravu

21. Prema engleskom pravu, brak je definisan kao dobrovoljna zajednica muškarca i žene.  U  predmetu  Corbett  v.  Corbett  ([1971]  Probate  Reports  83), sudija  Ormrod  (Ormrod)  doneo  je  odluku  da  se,  u  tu  svrhu,  pol  utvrđuje  na osnovu  analize  hromozoma,  gonada  i  polnih  organa  ako  se  njihovi  rezultati poklapaju, bez obzira na eventualni hirurški zahvat. Ovakvo korišćenje bioloških kriterijuma  za  utvrđivanje  pola  odobrio  je  Žalbeni  sud  u  predmetu  R.  v.  Tan ([1983], Queen’s Bench Reports 1053) i ono je dobilo širu primenu nakon što je sud zaključio da je osoba koja je rođena kao muškarac propisno osuđena u skladu  sa  zakonskom  odredbom  kojom  je  predviđeno  kažnjavanje  muškaraca koji žive od prostitucije, bez obzira na to što je optuženi bio podvrgnut terapiji promene pola.
22. Prema članu 11 (b) Zakona o bračnim sporovima iz 1973, svaki brak u kojem supružnici nisu muškarac i žena smatra se nevažećim. Za utvrđivanje pola supružnika koristi  se  analiza  koja  je  propisana  u  prethodno  navedenom predmetu  Corbett  v.  Corbett.  Prema  toj  istoj  odluci,  brak  između  muškarca  i transseksualca koji je od muškarca postao žena takođe bi mogao da se poništi na osnovu argumenta da transseksualac ne može da ispunjava bračne dužnosti u smislu normalnih i potpunih seksualnih odnosa (obiter per sudije Ormroda). Ova odluka potkrepljena je članom 12 (a) Zakona o bračnim sporovima iz 1973, prema kojem je moguće poništiti brak koji nije konzumiran zbog toga što jedan od supružnika ne može da ispunjava bračne dužnosti. U članu 13 (1) tog  zakona  propisano  je  da  sud  ne  sme  da  donese  rešenje  o  poništenju  braka ako se uveri da je tužitelj znao da brak može da se poništi, ali je naveo tuženog da poveruje da neće tražiti poništenje braka, kao i ako se uveri da bi donošenje takvog rešenja bilo nepravično.

 C. Izvodi iz matične knjige rođenih

23. Upis u matične knjige rođenih uređen je Zakonom o upisu u matične knjige rođenih i  umrlih  iz  1953.  godine  (u  daljem  tekstu:  Zakon  iz  1953).  U članu 1 (1) tog zakona propisano je da rođenje svakog deteta mora da evidentira matičar zadužen za upis rođenih i umrlih na području na kojem je dete rođeno.  Smatra se da upis predstavlja evidenciju o činjeničnom stanju u trenutku rođenja. Shodno  tome,  izvod  iz  matične  knjige  rođenih  predstavlja  dokument  koji  ne otkriva trenutni identitet lica, već istorijske činjenice.
24. U izvod iz matične knjige rođenih mora da se upiše pol deteta. Ovim zakonom nisu definisani  kriterijumi  za  utvrđivanje  pola  deteta  u  trenutku rođenja. Prema praksi matičara, koriste se isključivo biološki kriterijumi (analiza hromozoma,  gonada  i  polnih  organa),  kako  je  propisao  sudija  Ormrod  u prethodno navedenom predmetu Corbett v. Corbett.
25. Zakonom iz 1953. predviđena je mogućnost ispravke administrativnih ili materijalnih grešaka od strane matičara. Zvaničan stav je da izmena i dopuna podataka može da se izvrši isključivo ako je greška napravljena prilikom upisa rođenja deteta u matičnu knjigu rođenih. To što u kasnijem životu može da se ispostavi da „psihološki“ pol neke osobe nije u skladu s biološkim kriterijumima ne smatra se da ukazuje na materijalnu grešku napravljenu prilikom prvobitnog upisa u matičnu knjigu rođenih. Samo u slučajevima kada je očigledan i fenotipski pol pogrešno utvrđen ili kada se biološki kriterijumi ne poklapaju, može da se unese izmena u prvobitni upis. U tu svrhu je neophodno dostaviti medicinske dokaze o tome da je prvobitni upis bio netačan. Ne prihvata se da je napravljena greška prilikom upisa  u  matičnu  knjigu  rođenih  kod  osobe  koja  se  podvrgne terapiji lekovima i hirurškom zahvatu koji će joj omogućiti da preuzme ulogu suprotnog pola.
26. Država ukazuje da se glavni matičar ne zalaže za upotrebu izvoda iz matične knjige rođenih u svrhu identifikacije, tako da izvodi iz matične knjige rođenih već nekoliko godina sadrže upozorenje da oni ne predstavljaju dokaz o identitetu lica koje ga podnosi. Međutim, na pojedincima je da odluče da li će postupati u skladu s ovom preporukom.

 D. Socijalna zaštita, zapošljavanje i penzije

27. U svrhu   socijalne   zaštite,   socijalnog   osiguranja   i   zapošljavanja, transseksualac se i dalje vodi kao pripadnik onog pola koji je upisan po njegovom odnosno njenom rođenju.

1. Socijalno osiguranje

28. U svrhu socijalnog osiguranja (u daljem tekstu: SO), SSZ sve britanske državljane evidentira na   osnovu   podataka   iz   njihovog   izvoda   iz   matične knjige rođenih. Lica koja nisu britanski državljani, a žele da se prijave na SO u Ujedinjenom  Kraljevstvu,  svoj  identitet  mogu  da  dokažu  uz  pomoć  pasoša  ili lične karte ako nemaju izvod iz matične knjige rođenih.
29. Svakom licu koje se prijavi na SO SSZ dodeljuje jedinstveni broj SO. Broj SO ima standardnu formu, sastavljenu od dva slova iza kojih slede tri para cifara, kao i još jedno slovo. Sâm po sebi, taj broj ni na koji način ne ukazuje na pol osiguranika niti na bilo koje druge lične podatke. Broj SO se koristi da bi se utvrdio račun SO svakog lica (trenutno postoji približno 60 miliona pojedinačnih računa SO). SSZ na taj način može da evidentira podatke o svim doprinosima za SO koji se  na račun osiguranika uplaćuju  tokom njegovog života, kao i da precizno  prati  obaveze,  doprinose  i  pravo  na  naknade  svih  lica.  U  izuzetnim slučajevima, licima mogu da se izdaju novi brojevi, na primer u okviru programa za zaštitu svedoka ili zaštitu identiteta maloletnih počinilaca krivičnih dela.
30. Prema pravilu 44 Pravilnika o socijalnom osiguranju (doprinosima za socijalno osiguranje) iz 1979, koje je doneto na osnovu ovlašćenja iz stava 8 (1) (p) Priloga 1 uz Zakon o doprinosima za socijalno osiguranje i naknadama na ime socijalnog osiguranja iz 1992, određena lica dužna su da se prijave za broj SO ako im taj broj prethodno nije dodeljen.
31. Prema pravilu  45  Pravilnika  iz  1979,  zaposleni  je  dužan  da  svom poslodavcu na zahtev dostavi svoj broj SO.
32. Član 112 (1) Zakona o socijalnom osiguranju iz 1992. propisuje:

„(1) Ako lice radi ostvarivanja bilo kakve naknade ili drugog vida novčane pomoći predviđene zakonom ...[kako je utvrđeno u članu 110 Zakona]... bilo za sebe ili za neko drugo lice, ili u bilo koju drugu svrhu u vezi s tim zakonom –

(a) dâ iskaz ili izjavu za koju zna da je lažna; ili

(b) dostavi ili pribavi, ili svesno omogući ili dozvoli da bude dostavljen ili pribavljen bilo koji dokument ili informacija za koje zna da sadrže lažne podatke, smatraće se krivim za krivično delo.“

33. Prema tome, na osnovu ovog člana, ako bilo koje lice dâ lažnu izjavu da bi došlo do broja SO, to bi se smatralo krivičnim delom.
34. Svako može da odabere lično ime, prezime ili način oslovljavanja (npr. g/gđa/gđica) koje želi radi prijavljivanja na SO pod tim imenom. Svaku izmenu te vrste SSZ će uneti u kompjuterski dosije dotičnog lica, njegov fizički karton i karticu s  brojem  SO.  Međutim,  politika  SSZ  je  takva  da  jedno  lice  može  da ima  samo  jedan  broj  SO,  bez  obzira  na  eventualne  promene  njegovog  polnog identiteta  putem  nekog  zahvata,  kao  što  je  operacija  promene  pola.  Ponovljenu predstavku, u kojoj je jedan transseksualac koji je od muškarca postao žena tražio da mu se dozvoli da podnese zahtev za sudsko preispitivanje ove politike, Žalbeni sud je odbio u predmetu R. v. Secretary of State for Social Services ex parte Hooker (1993) (neobjavljen). Izričući presudu suda, lord sudija MekKauen (McCowan) je (na str. 3 zapisnika) naveo sledeće:

„...pošto u praksi to nimalo neće promeniti stvari, uopšte ne smatram da je odluka ministra nerazumna, već smatram da je savršeno razumna. Takođe bih odbacio sugestiju da je podnositeljka žalbe s pravom očekivala da će joj novi broj biti dodeljen iz psiholoških razloga, kada to zapravo ne bi imalo nikakvog efekta u praksi.“

35. Podaci koji se u okviru SSZ nalaze u evidenciji o socijalnom osiguranju poverljivi su i  obično  se  ne  daju  trećim  licima  bez  odobrenja  lica  na  koje  se odnose.  Izuzeci  su  mogući  u  slučajevima  kada  je  u  pitanju  javni  interes  ili  je otkrivanje podataka neophodno da bi se zaštitila državna sredstva. Na osnovu člana 123 Zakona o socijalnom osiguranju iz 1992, ako neko lice koje je zaposleno u Zavodu za socijalno osiguranje neovlašćeno otkrije podatke do kojih je došlo u toku svoje službe, takav postupak smatraće se krivičnim delom.
36. SSZ ima  takvu  politiku  da  se  dosijei  o  licima  za  koje  se  zna  da  su transseksualci obično označavaju kao osetljivi na nivou cele zemlje. Pristup ovim podacima  kontroliše  rukovodstvo  SSZ.  Svaki  odštampani  dokument  iz  ovih dosijea obično se upućuje poseboj službi u okviru SSZ kako bi se obezbedilo da podaci o identitetu budu u skladu s podacima koje je dotično lice tražilo.
37. Doprinosi za socijalno osiguranje uplaćuju se tako što poslodavac od zarade zaposlenog odbija  određeni  iznos,  koji  zatim  uplaćuje  Poreskoj  upravi (koja  ga  dalje  prosleđuje  SSZ).  Prema  trenutnoj  praksi,  zaposlenim  ženama poslodavci taj iznos odbijaju od plate sve dok ne navrše 60 godina, kada stiču uslov za odlazak u penziju, dok za zaposlene muškarce to čine sve dok ne navrše 65 godina. SSZ sprovodi politiku prema kojoj transseksualac koji je od muškarca postao žena, po navršenoj 60. godini života, može da na sebe preuzme obavezu da SSZ direktno uplaćuju sve neuplaćene doprinose za socijalno osiguranje koje je poslodavac prestao da mu odbija od zarade jer je bio uveren da je zaposleni žena. U slučaju transseksualaca koji je od žene postao muškarac, takav zaposleni može da od SSZ direktno traži povraćaj svih sredstava koja mu je na ime doprinosa poslodavac odbijao od zarade nakon što je navršio 60 godina.
38. U nekim  slučajevima,  poslodavci  će  tražiti  dokaz  da  je  zaposlena, koja je po svoj prilici žena, napunila ili će uskoro napuniti 60 godina, čime stiče pravo da joj se od zarade više ne odbijaju doprinosi za socijalno osiguranje. Taj dokaz može da se dostavi u vidu potvrde o oslobađanju od plaćanja doprinosa za  socijalno  osiguranje  po  osnovu  godina  života  (obrazac  CA4180  ili  CF384). SSZ takvu potvrdu može da izda transseksualcu koji je od muškarca postao žena ako to lice preuzme na sebe obavezu da sve doprinose za socijalno osiguranje uplaćuje direktno SSZ.

2. Državne penzije

39. Prema trenutnoj  praksi,  transseksualac  koji  je  od  muškarca  postao žena pravo na državnu penziju stiče kad navrši 65 godina života, što je uslov za odlazak u starosnu penziju koji važi za muškarce, a ne s navršeni
40. h 60 godina, što je uslov za žene. Punu penziju moći će da dobija samo ako je doprinose uplaćivao 44 godine, a ne 39 godina, koliko žene moraju da ih uplaćuju.U svrhu odlaska u starosnu penziju, pol se utvrđuje na osnovu biološkog pola u trenutku  rođenja.  Ovakav  pristup  odobren  je  od  strane  poverenika  za socijalnu zaštitu (službenik suda, specijalizovan za zakon o socijalnoj zaštiti) u nekoliko predmeta:

U  predmetu  R(P)  2/80,  transseksualac  koji  je  od  muškarca  postao  žena tražio je da mu se odobri pravo da se penzioniše s navršenih 60 godina života. Poverenik je taj zahtev odbacio i u stavu 9 svoje odluke naveo je kako sledi:

„(a) Po mom mišljenju, reč „žena“ u članu 27 Zakona podrazumeva osobu koja  je  u  biološkom  smislu  žena.  U  članovima  28  i  29,  žena  se  na  više  mesta pominje na način koji ukazuje da se pod tim podrazumeva osoba koja može da stupi u pravno važeći brak s mužem. To jedino može da bude osoba koja je u biološkom smislu žena.

(b)  Sumnjam  da  su,  prilikom  donošenja  relevantnih  zakona,  zakonodavci u  bilo  kom  trenutku  imali  na  umu  razliku  između  osobe  koja  je  u  biološkom smislu žena i osobe koja je žena u društvenom smislu. Bilo kako bilo, sigurno je da Parlament nikada nikome nije dao pravo ili privilegiju da menja osnovu svojih prava u oblasti socijalnog osiguranja i da od prava koja važe za muškarce pređe na prava koja važe za žene. Po mom mišljenju, takvo osnovno pravo ili privilegija morali bi da budu izričito dati. ...

(d) Potpuno razumem veliku nevolju u kojoj se podnositeljka zahteva nalazi, ali suština spora nije u potpunosti na njenoj strani. Ona je od rođenja do 1975. godine  živela  kao  muškarac,  a  tokom  jednog  dela  perioda  otkako  je  postala punoletna uživala je prava u oblasti osiguranja koja važe za muškarce. U izvesnim aspektima, ta prava su sveobuhvatnija od prava koja važe za žene. Shodno tome, možda bi morao da se toleriše jedan element nepravednosti prema javnosti kako bi se dozvolilo da penzija počne da joj se isplaćuje kada stekne uslov za odlazak u starosnu penziju koji važi za žene.“

41. Država je  započela  planove  za  ukidanje  razlike  između  muškaraca i  žena  u  pogledu  starosne  granice  kada  se  stiče  pravo  na  državnu  penziju. Izjednačavanje  starosne  granice  treba  da  otpočne  2010.  godine,  a  predviđa  se da će taj proces biti okončan do 2020. godine. Što se tiče povlastica za besplatan prevoz gradskim autobusom u Londonu, kod kojih se opet pravi razlika između muškaraca i žena u pogledu starosne granice kada na to stiču pravo (65 godina za muškarce, 60 za žene), Država je takođe najavila planove za uvođenje jedinstvene starosne granice.

3. Zapošljavanje

42. Prema članu 16 (1) Zakona iz 1968. kojim se sankcioniše pribavljanje protivpravne imovinske koristi, ostvarivanje novčane koristi na nepošten način, putem obmane, smatra se krivičnim delom za koje je zaprećena zatvorska kazna. Prema članu 2 (c), novčana korist podrazumeva dobijanje mogućnosti za ostvarivanje zarade u okviru radnog odnosa. Ako potencijalni poslodavac od transseksualca koji je putem operacije promenio pol zatraži da mu navede sva svoja prethodna imena, a ovaj to u potpunosti ne učini pre zaključenja ugovora o radu, to bi moglo da se smatra krivičnim delom. Pored toga, ako poslodavac otkrije da mu nisu navedeni svi traženi podaci, takvo lice može da dobije otkaz ili poslodavac može da ga tuži i traži naknadu štete.
43. U presudi od 30. aprila 1996, u predmetu P. v S. and Cornwall County Council, Evropski sud pravde (ESP) je zaključio da diskriminacija koja proističe iz promene pola predstavlja diskriminaciju po osnovu pola, pa je, shodno tome, član 5 stav 1 direktive Saveta br. 76/207/EEC od 9. februara 1976. u vezi sa sprovođenjem načela ravnopravnog postupanja prema muškarcima i ženama u smislu pristupa zapošljavanju, stručnom osposobljavanju i unapređenju, kao i u smislu uslova rada, isključuje mogućnost otpuštanja transseksualca iz razloga koji se tiču promene pola. Odbacujući argument Države, Ujedinjenog Kraljevstva, o tome da bi poslodavac otpustio P. čak i da je P. prethodno bio žena koja je putem operacije promenila pol i postala muškarac, ESP je zaključio kako sledi:

„...ako osoba dobije otkaz zato što namerava da promeni pol ili zato što je to  već  učinila,  tada  se  smatra  da  se  prema  takvoj  osobi  postupa  nepovoljno  u odnosu na druge pripadnike pola kome je ona smatrala da pripada pre nego što je promenila pol.

Tolerisanje   takvog   vida   diskriminacije   prema   toj   osobi   bilo   bi   ravno nepoštovanju dostojanstva i slobode na koje ona ima pravo i koje je Sud dužan da štiti.“ (stav 21–22)

44. Odluku ESP Drugostepeni sud za radne sporove primenio je u odluci donetoj 27. juna 1997. godine (u predmetu Chessington World of Adventures Ltd v. Reed [1997], 1 Industrial Law Reports).
45. Propisi o sprečavanju diskriminacije po osnovu pola (promene pola) iz 1999. doneti su u cilju postupanja u skladu s odlukom koju je Evropski sud pravde doneo u predmetu P. v. S. and Cornwall County Council (30. aprila 1996). Tim propisima je, u opštem smislu, predviđeno da prema transseksualcima na radnom mestu ne sme da se postupa lošije samo zato što su transseksualci (bez obzira da li se radi o transseksualcima pre ili posle operacije promene pola).

 E. Silovanje

46. Pre 1994.  godine,  u  svrhu  zakona  kojim  je  sankcionisano  silovanje, transseksualac  koji  je  od  muškarca  postao  žena  smatrao  bi  se  muškarcem.  Po članu 142 Zakona o krivičnopravnoj zaštiti i javnom redu iz 1994, da bi se utvrdilo da se radi o silovanju, moralo je da dođe do „vaginalnog ili analnog polnog odnosa s nekim licem“. U presudi od 28. oktobra 1996, Sud u Redingu (Reading Crown Court) konstatovao je da se penetracija penisom u veštačku vaginu transseksualca  koji  je  od  muškarca  postao  žena  takođe  tretira  kao  silovanje:  R.  v. Matthews (neobjavljena).

 F. Lišavanje slobode

47. Zatvorska pravila  obično  nalažu  odvojeni  smeštaj  muških  i  ženskih zatvorenika, kao i to da svlačenje i pretresanje nijednog zatvorenika ne sme da se vrši u prisustvu osoba suprotnog pola (pravilo 12 (1), odnosno 41 (3), Zatvorskih pravila iz 1999).
48. Prema izveštaju   Radne   grupe   za   transseksualce   (Ministarstvo unutrašnjih  poslova,  april  2000,  vidi  stavove  49–50  u  daljem  tekstu),  koja  je sprovela  istraživanje  zakona  i  prakse,  transseksualci  koji  su  putem  operacije promenili  pol  po  mogućnosti  se  upućuju  u  zatvorsku  ustanovu  u  kojoj  su smešteni  zatvorenici  istog  pola  kao  što  je  njihov  novi  pol.  Razmotrene  su  i detaljne smernice u vezi s pretresanjem zatvorenika transseksualaca, kojima je predviđeno da se transseksualci koji su putem operacije promenili pol iz muškog u ženski prilikom pretresa tretiraju kao žene i da ih pretresaju isključivo žene (vidi stavove 2.75–2.76).

 G. Trenutni razvoj događaja

1. Analiza položaja transseksualaca u Ujedinjenom Kraljevstvu

49. Ministar unutrašnjih  poslova  je,  14.  aprila  1999,  saopštio  da  je formirana Međuresorna radna grupa za transseksualce, sa sledećim projektnim zadatkom:

„da  razmotri,  s  posebnim  osvrtom  na  izvode  iz  matične  knjige  rođenih, potrebu  za  uvođenjem  odgovarajućih  zakonskih  mera  za  rešavanje  problema  s kojima su suočeni transseksualci, uzimajući u obzir naučna i društvena kretanja, kao i mere koje su druge zemlje preduzele u cilju njihovog rešavanja.“

50. Aprila 2000, Radna grupa je sačinila izveštaj u kojem je iznela ocenu trenutnog položaja transseksualaca  u  Ujedinjenom  Kraljevstvu,  s  posebnim osvrtom na njihov status u domaćem pravu, kao i na promene koje bi mogle da se izvrše. Tom prilikom je došla do sledećih zaključaka:

„5.1.  Transseksualci  na  razne  načine  izlaze  na  kraj  sa  svojom  situacijom. Neki od njih žive kao pripadnici suprotnog pola, ne podvrgavajući se nikakvim tretmanima da bi stekli njegove fizičke atribute. Drugi uzimaju hormone kako bi stekli neke sekundarne odlike odabranog pola. Manji broj njih će se podvrgnuti hirurškim zahvatima kako bi njihova tela što više bila slična telima pripadnika njihovog novostečenog pola. Obim tretmana može da bude stvar ličnog izbora ili da zavisi od drugih faktora, poput zdravstvenog stanja ili finansijskih sredstava. Mnogi ljudi se ponovo vraćaju svom biološkom polu, nakon što su neko vreme živeli kao pripadnici suprotnog pola, a neki, pak, celog života prelaze iz jednog pola u drugi. Prema tome, prilikom razmatranja daljih koraka, treba uzeti u obzir potrebe ljudi u ovim različitim fazama promene.

5.2. U određenim oblastima već su preduzete mere za pomoć transseksualcima. Na   primer,   diskriminacija   na   radnom   mestu   po   osnovu   transseksualnosti zabranjena je Propisima o zabrani diskriminacije po osnovu pola (promene pola) iz 1999, kojima je, uz nekoliko izuzetaka, predviđeno da se prema transseksualcu (bez obzira da li se radi o transseksualcu pre ili posle operacije promene pola) ne  sme  nepovoljnije  postupati  samo  zato  što  je  transseksualac.  Krivičnopravni sistem (odnosno policija, zatvori, sudovi, itd) nastoji da izađe u susret potrebama transseksualaca  onoliko  koliko  je  to  moguće  u  okviru  operativnih  ograničenja. Transseksualac koji je počinio krivično delo obično će biti optužen kao pripadnik novostečenog pola, a zatvorenik, transseksualac, koji je putem operacije promenio pol obično će biti upućen u odgovarajuću zatvorsku ustanovu koja je u skladu s njegovim  novim  statusom.  Isto  tako,  žrtve  i  svedoci  transseksualci  će,  u  većini slučajeva, biti tretirani kao pripadnici novostečenog pola.

5.3. Pored toga, u slučajevima gde se radi o identifikaciji, a ne o pravnom statusu takvih lica, često se izdaju zvanični dokumenti u kojima je naveden njihov novostečeni  pol.  Na  taj  način,  transseksualac  može  da  pribavi  pasoš,  vozačku dozvolu, zdravstvenu knjižicu, itd, u kojima će biti naveden njegov novi pol. Kako smo shvatili, mnogi nevladini organi, poput ispitnih komisija, često izdaju nova uverenja  o  položenim  ispitima,  itd.  (ili  neki  drugi  dokaz  o  kvalifikacijama)  u kojima je naveden traženi pol. Takođe smo utvrdili da barem jedno osiguravajuće društvo transseksualcima izdaje polise  u kojima je naveden njihov  novostečeni pol.

5.4. Uprkos ovim odredbama, transseksualci su svesni određenih problema s  kojima  najveći  deo  stanovništva  ne  mora  da  se  suočava.  U  podnescima dostavljenim Radnoj grupi ukazano je da u najvažnije oblasti u kojima zajednica transseksualaca traži promene spadaju izvodi iz matične knjige rođenih, pravo na stupanje u brak i puno priznavanje njihovog novog pola u sve pravne svrhe.

5.5. Utvrdili smo da postoje tri moguće opcije u budućnosti:

–  da trenutno stanje ostane nepromenjeno;

–  da  se  izdaju  izvodi  iz  matične  knjige  rođenih  u  kojima  će  biti navedeno novo ime i, po mogućnosti, novi pol lica;

–  da,  u  pravnom  smislu,  novi  pol  bude  u  potpunosti  priznat,  pod uslovom da se primene određeni kriterijumi i procedure.

Predlažemo da, pre izjašnjavanja o ovim opcijama, država eventualno obavi javne konsultacije u vezi s ovim pitanjima.“

51. Ovaj izveštaj predočen je Parlamentu jula 2000. Kopije izveštaja pohranjene su u biblioteke oba doma Parlamenta i poslate na 280 adresa, uključujući članove radne grupe, državne zvaničnike, članove Parlamenta, pojedince i organizacije. Javnost je o ovom izveštaju obaveštena u saopštenju Ministarstva unutrašnjih poslova, a uvid u izveštaj građani mogu da dobiju ako se tom ministarstvu obrate pismenim  putem,  elektronskom  poštom,  telefonom  ili  preko vebsajta ministarstva.

2. Domaća sudska praksa novijeg datuma

52. U predmetu Bellinger v. Bellinger, EWCA Civ 1140 [2001], 3 FCR 1, podnositeljka žalbe, koja je po rođenju bila zavedena kao osoba muškog pola, podvrgla se operaciji  promene  pola  i  1981.  godine  zasnovala  neki  vid  bračne zajednice s muškarcem koji je bio upoznat s njenom prošlošću. Ona je tražila da  se  taj  brak  proglasi  važećim  na  osnovu  Zakona  o  porodičnom  pravu  iz .Žalbeni sud je, većinom glasova, zaključio da je njen brak nevažeći pošto supružnici nisu muškarac i žena, što je trebalo da se utvrdi na osnovu bioloških kriterijuma, kako je  navedeno  u  odluci  u  predmetu  Corbett  v.  Corbett  [1971]. Mada je konstatovano da se sve veći naglasak stavlja na uticaj psiholoških faktora na pol, nije jasno u kom trenutku za takve faktore može da se kaže da su doveli do  promene  pola.  Neko  ko  je  po  rođenju  pravilno  upisan  kao  osoba  muškog pola, a kasnije se podvrgao operaciji promene pola i sada živi kao žena, smatra se muškracem u biološkom smislu i stoga se, u svrhu braka, ne može definisati kao  osoba  ženskog  pola.  Odluku  o  tome  u  kom  trenutku  bi  bilo  svrsishodno priznati  da  je  osoba  kojoj  je  po  rođenju  pripisan  jedan  pol  promenila  pol  u svrhu  sklapanja  braka  treba  da  donese  Parlament,  a  ne  sudovi.  Lejdi  Elizabet Batler-Slos (Elizabeth Butler-Sloss), predsednica Porodičnog odeljenja ovog suda, konstatovala  je  da  je  Evropski  sud  za  ljudska  prava  upozorio  da  i  dalje  nema nikakve  reakcije  u  pogledu  položaja  transseksualaca  i  primetila  da  je  najviše zbog  tih  kritika  i  osnovana  Međuresorna  radna  grupa,  koja  je,  aprila  2000, objavila temeljnu i sveobuhvatnu ocenu tog medicinskog stanja, trenutne prakse u drugim zemljama, kao i stanja engleskog prava u pogledu relevantnih aspekata života pojedinca:

„[95.] ... Pitali smo g. Mojlana (Moylan), zastupnika državnog tužioca, kakve korake preduzima bilo koji od državnih resora u cilju dalje razrade bilo koje od preporuka iz tog izveštaja ili izrade informativnog dokumenta za potrebe javne rasprave.

[96.] Na naše zaprepašćenje, rečeno nam je da nisu preduzeti nikakvi koraci, a koliko je g. Mojlanu poznato, nisu ni planirani da se preduzmu u cilju daljeg rešavanja ovog pitanja. Prema tome, čini se da naručivanje i izrada ovog izveštaja predstavljaju celokupnu aktivnost koja je preduzeta u pogledu problema koje je ministar  unutrašnjih  poslova  utvrdio  u  projektnim  zadacima,  a  članovi  Radne grupe  u  svojim  zaključcima.  Nama  se  čini  da  to  predstavlja  neuvažavanje  sve veće zabrinutosti i promene stavova širom zapadne Evrope, koji su jasno i snažno istaknuti u presudama Evropskog suda u Strazburu, a kojima, po našem mišljenju, Ujedinjeno Kraljevstvo mora da se pozabavi...

[109.]   Međutim,   svakako   imajući   na   umu   kritike   Evropskog   suda   za ljudska prava, dodali bismo i to da sadašnji krajnje nezadovoljavajući položaj i patnja  transseksualaca  nesumnjivo  zahtevaju  pažljivo  razmatranje.  Preporuka Međuresorne  radne  grupe  da  se  održe  javne  konsultacije  zaslužuje  da  državni resori  koji  se  bave  ovim  pitanjima  preduzmu  nešto  po  ovim  pitanjima.  Ovi problemi neće sami od sebe nestati, već se, pre ili kasnije, mogu ponovo naći pred Evropskim sudom.“

53. U svom izdvojenom mišljenju uz presudu, lord sudija Torp (Thorpe) je izneo stav da temelji presude u predmetu Corbett v. Corbett nisu više tako sigurni, smatrajući da pristup koji se svodi na biološke kriterijume više nije prihvatljiv u svetlu promena u oblasti nauke, medicine i društva.

„[155.]  U  kontekstu  braka,  tvrdnja  da  hromozomski  faktor  predstavlja uverljiv  ili  čak  dominantan  dokaz  meni  deluje  naročito  sporna  jer  je  u  pitanju jedna nevidljiva odlika pojedinca, koja se ne može uočiti niti registrovati ni na jedan drugi način osim uz pomoć naučnog testa. Taj faktor ni na koji način ne doprinosi  fiziološkom  ili  psihološkom  aspektu  ličnosti.  U  kontekstu  institucije braka, onakve kakva je danas, zaista mi se čini da je, kao stvar principa i logike, ispravno dati prednost psihološkim faktorima, isto kao što mi se čini da je ispravno da se suštinska procena pola izvrši ili prilikom sklapanja braka ili neposredno pre toga, a ne u trenutku rođenja...

[160.]  Više  je  nego  očigledno  da  ova  žalba  spada  u  domen  porodičnog sudstva. Taj sistem uvek mora da bude dovoljno fleksibilan da bi mogao da izađe u  susret  promenama  u  društvu.  Isto  tako,  mora  da  bude  human  i  spreman  da hitro prizna pravo na ljudsko dostojanstvo i slobodu izbora u privatnom životu pojedinca. Jedan od ciljeva reforme kodifikovanog prava u ovoj oblasti mora da bude taj da se obezbedi da zakon reaguje na društvene promene i da bude njihov odraz. Tom cilju moraju da teže i sudije koje se bave ovom materijom, u svom tumačenju postojećih zakonskih odredbi. Čvrsto stojim na stanovištu da, imajući u vidu interese ostalih kojih se to tiče, ili, što je još važnije, interese društva u celini, ne postoje dovoljno snažni razlozi da brak ove podnositeljke žalbe ne bude u pravnom smislu priznat. Ja bih prihvatio ovu žalbu.“

On  je  takođe  konstatovao  da  nema  nikakvog  napretka  u  sprovođenju domaćih reformi:

„[151.]  ...iako  je  [međuresorni]  izveštaj  po  objavljivanju  postao  dostupan javnosti, g. Mojlan je izjavio da otada nije bilo nikakvih javnih konsultacija. Osim toga, upitan da li država u ovom trenutku namerava da pokrene javne konsultacije ili bilo koji drugi proces u cilju izrade nacrta zakona, g. Mojlan je rekao da u tom smislu nije dobio nikakva uputstva. On nije imao nikakva uputstva ni u vezi s pitanjem da li Država namerava da donese propise s tim u vezi. Moje iskustvo iz proteklih deset godina ukazuje da je svakom državnom resoru veoma teško da se izbori za to da reforma porodičnog prava dobije svoje mesto u osnovnim zakonskim aktima. Takve okolnosti učvršćuju moj stav da je sudu ne samo prepušten zadatak, već je to i njegova dužnost, da član 11 (c) tumači ili strogo, ili, pak, krajnje slobodno, onako kako se na osnovu dokaza i podnesaka u ovom predmetu to čini opravdanim.“

3. Predlozi za reformu sistema upisa u matične knjige rođenih, venčanih i umrlih

54. Januara 2002,   Država   je   Parlamentu   dostavila   dokument   pod naslovom: „Upis građana u matične knjige: suštinska promena (upis u matične knjige rođenih, venčanih i umrlih u 21. veku)“, u kojem su izloženi planovi za stvaranje centralne baze podataka iz matičnih knjiga, koja bi predstavljala iskorak od  tradicionalnog,  šturog  prikaza  događaja  u  životu  pojedinca  ka  koncepciji žive  evidencije  koja  se  stalno  menja  ili  koncepciji  jedinstvene  evidencije  koja pojedinca prati „tokom celog života“.

„Vremenom bi ažuriranje podataka u matičnoj knjizi rođenih podrazumevalo i  mogućnost  unošenja  promena  u  smislu  imena  lica,  pa  možda  čak  i  u  smislu njegovog pola.“ (stav 5.1)

„5.5 Unošenje izmena

Postoji snažna podrška naporima za ublažavanje pravila kojima se regulišu ispravke u matičnim knjigama. Trenutno je praksa takva da se jednom upisani podaci  mogu  ispraviti  jedino  onda  kada  se  ispostavi  da  je  greška  napravljena prilikom  samog  upisa  i  kada  je  to  moguće  utvrditi.  Da  bi  se  ispravila  čak  i najobičnija   pravopisna   greška,   potrebno   je   sprovesti   zvanične   procedure   i razmotriti  odgovarajuće  dokaze.  Konačna  verzija  evidencije  sadrži  kompletne originalne, kao i ispravljene podatke, koji će biti prikazani i u izvodima koji će naknadno biti izdati. Država je svesna da to može da predstavlja destimulišući faktor.  Izmene  (koje  ukazuju  na  događaje  nakon  prvobitnog  unosa  podataka) ubuduće će se vršiti i zvanično evidentirati. U izvodima iz matičnih knjiga nalaziće se samo izmenjeni i dopunjeni podaci, mada će se svi podaci i dalje čuvati. ...“

 H. Argumenti trećeg lica – Liberty

55. Liberty je  ažurirao  zapažanja  koja  su,  u  formi  pisanog  podneska, dostavljena  u  predmetu  Sheffield  and  Horsham  (Sheffield  and  Horsham  v.  the United Kingdom, presuda od 30. jula 1998, Reports of Judgments and Decisions, 1998–V,  str.  2021,  st.  35)  u  vezi  s  pravnim  priznavanjem  transseksualaca u  uporednom  pravu.  U  svojoj  studiji  iz  1998,  Liberty  je  ustanovio  da  se,  u prethodnoj   deceniji,   u   državama   članicama   Saveta   Evrope   pojavila   jasna tendencija punog pravnog priznavanja promene pola. Konkretno je zapazio da, od trideset i sedam analiziranih zemalja, samo četiri (uključujući i Ujedinjeno Kraljevstvo) ne dozvoljavaju nikakvo unošenje izmena u izvode iz matične knjige rođenih  u  smislu  upisivanja  promenjenog  pola  određenog  lica.  U  slučajevima kada  je  promena  pola  zakonito  izvršena  i  finansirana  od  strane  države,  novi polni identitet takvog lica nije u potpunosti pravno priznat samo u Ujedinjenom Kraljevstvu i Irskoj.
56. U naknadnoj studiji, dostavljenoj 17. januara 2002, Liberty je naveo da, iako u Evropi statistički nije zabeležen porast u smislu broja država koje u potpunosti pravno priznaju promenu pola, podaci o stanju izvan Evrope ukazuju na to da  se  stvari  kreću  u  tom  smeru.  Na  primer,  u  Singapuru  je  promena pola zakonski priznata, a sličan obrazac priznavanja postoji i u Kanadi, Južnoj Africi, Izraelu, Australiji, na Novom Zelandu, kao i u svim saveznim državama Sjedinjenih Američkih Država, osim dve. Posebno su citirani predmeti AttorneyGeneral v. Otahuhu Family Court [1995] 1 NZLR 60 i Re Kevin [2001] FamCA 1074,  u  kojima  je,  na  Novom  Zelandu  i  u  Australiji,  transseksualcima  priznat njihov promenjeni pol kako bi njihovi brakovi bili proglašeni važećim: u ovom drugom slučaju, sudija Čizem (Chisholm) je zaključio:

„Ne  vidim  nikakav  pravni  niti  politički  osnov  zbog  kojeg  bi  australijsko pravo trebalo da sledi odluku u predmetu Corbett. Mislim da bi takav postupak doveo do neopravdanog nesklada između australijskog zakona o braku i drugih australijskih  zakona.  To  bi  zakon  odvelo  u  pravcu  koji  je  u  opštem  smislu suprotan  razvoju  događaja  u  drugim  zemljama.  Održalo  bi  se  stanovište  koje direktno prkosi sadašnjim medicinskim saznanjima i praksi. Povrh svega, to bi nametnulo neopravdane patnje ljudima koji su i bez toga dovoljno propatili, dok samo društvo od toga ne bi imalo nikakve koristi...

...Zbog toga što reči ‘muškarac’ i ‘žena’ imaju svoje uobičajeno, savremeno značenje, ne postoji rešenje u vidu formule za utvrđivanje nečijeg pola u svrhu zakona  o  braku.  To  znači  da  se,  u  pravnom  smislu,  ne  može  reći  da  će  ovo pitanje  u  konkretnom  slučaju  biti  rešeno  primenom  samo  jednog  kriterijuma ili ograničenog spiska kriterijuma. Stoga je pogrešno reći da nečiji pol zavisi od nekog  pojedinačnog  faktora,  poput  hromozoma  ili  fenotipskog  pola,  ili  nekog ograničenog  niza  faktora,  poput  gonada,  hromozoma  ili  polnih  organa  (u trenutku rođenja ili u nekom drugom trenutku). Isto tako, u pravnom smislu, bilo bi pogrešno reći da ovo pitanje može da se reši pozivanjem isključivo na psihičko stanje neke osobe ili utvrđivanjem ‘pola kojem mentalno pripada’.

Da bi se pol neke osobe utvrdio u svrhu zakona o braku, moraju se uzeti u obzir sva relevantna pitanja. Nije mi namera da nabrajam ceo spisak tih pitanja ili da sugerišem da su neki faktori nužno bitniji od drugih. Međutim, relevantna pitanja,  po  mom  mišljenju,  obuhvataju  biološke  i  fizičke  karakteristike  osobe u  trenutku  rođenja  (uključujući  i  gonade,  polne  organe  i  hromozome);  njena životna iskustva, uključujući i pol u skladu s kojim je vaspitavana, kao i njen stav prema  tom  polu;  činjenicu  da  li  ta  osoba  sebe  doživljava  kao  muškarca  ili  kao ženu; stepen u kojem je ona u društvu funkcionisala kao muškarac ili kao žena; sve hormonske, hirurške ili druge medicinske tretmane kojima se podvrgla radi promene pola, zatim posledice takvih tretmana, kao i njene biološke, psihološke i fizičke karakteristike u trenutku stupanja u brak...

U cilju utvrđivanja valjanosti braka prema australijskom pravu, pitanje da li je osoba muškarac ili žena treba da se utvrdi na dan stupanja u brak...“

57. Što se tiče prava transseksualaca koji su putem operacije promenili pol da stupe u brak s licem čiji je pol suprotan od njihovog novostečenog pola, istraživanje koje je sproveo Liberty je ukazalo na to da je takav brak dozvoljen u 54 odsto država ugovornica  (u  Dodatku  6  nabrojane  su  Austrija,  Belgija,  Danska, Estonija, Finska, Fancuska, Nemačka, Grčka, Island, Italija, Letonija, Luksemburg, Holandija, Norveška, Slovačka, Španija, Švedska, Švajcarska, Turska i Ukrajina), a nije dozvoljen u 14 odsto država (Irska i Ujedinjeno Kraljevstvo ne dozvoljavaju takav brak, dok u Moldaviji, Poljskoj, Rumuniji i Rusiji ne postoje nikakvi propisi na tu temu). Pravno stanovište preostalih 32 odsto država nije jasno.

III. MEĐUNARODNI DOKUMENTI

58. Članu 9 Povelje o osnovnim pravima u Evropskoj uniji, potpisane 7. decembra 2000. godine, predviđena:

„Pravo  na  brak  i  pravo  na  zasnivanje  porodice  mora  biti  garantovano  u skladu sa nacionalnim zakonima kojima se uređuje ostvarivanje tih prava."

PRAVO

I. NAVODNA POVREDA ČLANA 8 KONVENCIJE

59. Podnositeljka predstavke  tvrdi  da  je  došlo  do  povrede  člana  8 Konvencije, čijim se relevantnim delom predviđa sledeće:

„1. Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog... života...

2. Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i  neophodno  u  demokratskom  društvu  u  interesu  nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda  ili  kriminala,  zaštite  zdravlja  ili  morala,  ili  radi  zaštite  prava  i  sloboda drugih.“

A. Argumenti strana

1. Podnositeljka predstavke

60. Podnositeljka predstavke je navela da, uprkos upozorenjima Suda da je važno da se prati potreba za sprovođenjem pravne reforme, Država još uvek nije  preduzela  nikakve  konstruktivne  korake  da  se  izađe  na  kraj  s  patnjom  i poteškoćama kroz koje prolaze podnositeljka predstavke i drugi transseksualci koji su putem operacije promenili pol. Zbog toga što njen promenjeni pol nije pravno priznat, ona je imala brojna diskriminišuća i ponižavajuća iskustva kroz koja je prolazila u svakodnevnom životu. U prošlosti, a naročito u periodu od 1990. do 1992, ona je bila zlostavljana na poslu i nije bila na odgovarajući način zaštićena od diskriminacije. Ona je tvrdila da sve one posebne procedure kroz koje je morala  da  prođe  u  vezi  s  doprinosima  za  SO  i  državnom  penzijom, same po sebi, predstavljaju neopravdanu razliku u postupanju jer za tim ne bi bilo nikakve potrebe da je u pravne svrhe priznata kao žena. Konkretno, sama činjenica da SSZ sprovodi politiku prema kojoj su podaci o transseksualacima označeni kao osetljivi već predstavlja razliku u postupanju. Kao posledica toga, podnositeljka  predstavke,  na  primer,  ne  može  da  ode  u  SSZ  bez  prethodnog zakazivanja dolaska.
61. Podnositeljka predstavke je dalje navela da je postojala realna opasnost da njen poslodavac sazna za njen prethodni identitet. Poslodavac je mogao da otkrije podatke o njenom prethodnom zaposlenju na osnovu njenog broja SO, što se zaista i desilo. Ona je tvrdila da je to što nedavno nije dobila unapređenje posledica činjenice da je njen poslodavac saznao za njen status.
62. Što se  tiče  starosne  granice  za  odlazak  u  penziju,  podnositeljka predstavke je izjavila da je radila 44 godine i da je odbijanje da joj se prizna pravo na državnu penziju s navršenih 60 godina života, na osnovu čisto biološkog testa za utvrđivanje pola, u suprotnosti sa članom 8 Konvencije. Isto tako, ona nije mogla da podnese zahtev za izdavanje povlastice za besplatan prevoz gradskim autobusom u Londonu s navršenih 60 godina, kao što to mogu druge žene, već je morala da čeka da navrši 65 godina. Prilikom popunjavanja zahteva za životno osiguranje,  hipoteku,  privatnu  penziju  ili  osiguranje  vozila,  ona  je  morala  da navede pol koji je imala po rođenju ili da pokaže svoj izvod iz matične knjige rođenih, zbog čega se opredelila da ne iskoristi ove pogodnosti.
63. Podnositeljka predstavke je iznela argument da se u oblasti naučnih saznanja i društvenog stava o transseksualnosti stvari brzo menjaju i to ne samo širom Evrope, već i drugde u svetu. Ona se, pored ostalog, pozvala i na član 29 holandskog Građanskog zakonika, član 6 italijanskog Zakona br. 164 od 14. aprila 1982, kao i na član 29 turskog Građanskog zakonika, koji je izmenjen i dopunjen Zakonom  br.  3444  od  4.  maja  1988,  na  osnovu  kojeg  je  dozvoljena  promena građanskog statusa. Isto tako, prema zakonu Novog Zelanda iz 1995, Deo V, član 28,  sud  može  da  naloži  pravno  priznavanje  promenjenog  pola  transseksualca nakon što razmotri medicinske i ostale dokaze. Podnositeljka predstavke ne vidi nikakav  ubedljivi  razlog  zbog  kojeg  sličan  pristup  ne  bi  mogao  da  se  usvoji  i u  Ujedinjenom  Kraljevstvu.  Podnositeljka  predstavke  ukazala  je  i  na  sve  veću prihvaćenost  transseksualaca  u  društvu,  kao  i  na  sve  izraženije  interesovanje za  probleme  s  kojima  se  oni  suočavaju,  što  se  vidi  i  po  načinu  izveštavanja  u novinama,  na  radiju  i  televiziji,  kao  i  po  blagonaklonoj  dramatizaciji  likova transseksualaca u vodećim programima.

2. Država

64. Pozivajući se  na  praksu  Suda,  Država  je  tvrdila  da  među  državama ugovornicama ne postoji opšteprihvaćen stav o transseksualnosti i da, s obzirom na polje slobodne procene koje je po Konvenciji dato državama, nepriznavanje novog polnog identiteta podnositeljke predstavke u pravne svrhe u Ujedinjenom Kraljevstvu  ne  podrazumeva  povredu  člana  8  Konvencije.  Država  je  osporila tvrdnju podnositeljke predstavke da su naučna istraživanja i „ogromne društvene promene“ dovele do opšteg prihvatanja transseksualnosti ili konsenzusa po ovim pitanjima.
65. Država se složila da možda postoje posebni slučajevi u kojima odbijanje da se u pravnom smislu prizna novi polni identitet transseksualca može da predstavlja povredu člana 8, pogotovo onda kada transseksualac zbog toga svakodnevno trpi praktičnu i stvarnu štetu i poniženja (vidi B. v. France, presuda od 25. marta 1992, Series A No. 232–C, str. 52–54, st. 59–63). Međutim, osporila je to da je podnositeljka predstavke bila suočena s bilo kakvim praktičnim poteškoćama koje se s tim slučajevima mogu uporediti, pošto je, pored ostalog, mogla da pribavi važne lične isprave u kojima su navedena imena i polni identitet koje je odabrala (na primer, novi pasoš i vozačku dozvolu).
66. Što se  tiče  konkretnih  poteškoća  koje  je  podnositeljka  predstavke navela,  Država  je  ukazala  da  poslodavac  ne  može  da  utvrdi  pol  podnositeljke predstavke na osnovu samog broja SO jer taj broj ne sadrži nikakvu šifrovanu oznaku njenog pola. Podnositeljki predstavke izdata je nova kartica SO koja glasi na  njeno  promenjeno  ime,  uz  izmenjeni  način  oslovljavanja.  Pored  toga,  SSZ sprovodi politiku čuvanja tajnosti ličnih podataka o osiguranicima, a naročito politiku  i  procedure  posebne  zaštite  transseksualaca.  Kao  rezultat  toga,  nema načina da poslodavac od SSZ zakonskim putem dobije informacije o prethodnom polnom identitetu zaposlenog. Po mišljenju Države, takođe postoji veoma mala verovatnoća  da  poslodavac  podnositeljke  predstavke  na  bilo  koji  drugi  način preko njenog broja SO sazna za njenu promenu pola. Odbijanje da joj se izda novi  broj  SO  je  opravdano  jer  je  jedinstvenost  broja  SO  od  ključnog  značaja za upravljanje sistemom socijalnog osiguranja i sprečavanje zloupotreba starih brojeva SO.
67. Država je iznela argument da je potpuno neosnovana bojazan podnositeljke predstavke da će njen prethodni polni identitet biti otkriven nakon što navrši 60 godina, kada njen poslodavac više neće biti u obavezi da joj od plate odbija doprinose za  SO,  pošto  je  podnositeljka  predstavke  već  dobila  potvrdu o oslobađanju od plaćanja doprinosa za socijalno osiguranje po osnovu godina života, koja se izdaje na obrascu CF384.
68. Što se tiče nemogućnosti podnositeljke predstavke da dobije državnu penziju s navršenih  60  godina  života,  Država  je  navela  da  je  zaključeno  da  je razlika koja se pravi između muškaraca i žena u pogledu godina života kada se stiče pravo na penziju u skladu s pravom Evropske zajednice (čl. 7 (1) (a) Direktive 79/7/EEC; Evropski sud pravde, R. v. Secretary of State for Social Security ex parte Equal  Opportunities  Commission  Case  C–9/91  [1992]  ECR  I–4927).  Isto  tako, očuvanje pravnog statusa podnositeljke predstavke kao muškarca, kao takvo, nije u suprotnosti sa članom 8 Konvencije, tako da bi odobravanje prava na odlazak u penziju s navršenih 60 godina života predstavljalo povlašćeni tretman koji bi bio nepravedan prema javnosti.
69. Na kraju, što se tiče tvrdnji o napadu i zlostavljanju na poslu, Država je izjavila da  je,  na  osnovu  krivičnog  prava,  podnositeljka  predstavke  mogla da  podnese  krivičnu  prijavu  zbog  uznemiravanja  i  napada.  Uznemiravanje  na radnom  mestu  zbog  transseksualnosti  takođe  bi  predstavljalo  povod  za  tužbu po Zakonu o sprečavanju diskriminacije po osnovu pola iz 1975. u slučaju da su poslodavci znali za to uznemiravanje, a nisu preduzeli korake da ga spreče. Prema tome, postojala je odgovarajuća zaštita prema domaćem pravu.
70. Država je ukazala da je, prema tome, uspostavljena pravična ravnoteža između prava pojedinca i opšteg interesa zajednice. U pogledu toga da može da se desi da transseksualac bude suočen sa situacijom da u ograničenom obimu bude otkrivena činjenica da je promenio pol, takve situacije su neizbežne i neophodne, na primer, u kontekstu ugovora o osiguranju, u kojima istorija bolesti i pol utiču na obračunavanje premija.

B. Ocena Suda

1. Prethodni aspekti

71. U ovom predmetu postavlja se pitanje da li tužena Država jeste ili nije postupila u skladu  s  pozitivnom  obavezom  da  obezbedi  poštovanje  prava  na privatni  život  podnositeljke  predstavke,  transseksualca  koji  je  putem  operacije promenio pol iz muškog u ženski, pogotovo s obzirom na to da njena promena pola nije priznata u pravnom smislu.
72. Sud podseća da pojam „poštovanje“, prema smislu iz člana 8, nije jasno definisan, posebno kad je reč o pozitivnim obavezama koje taj pojam podrazumeva: uzimajući u obzir raznovrsnu praksu koju države ugovornice slede, kao i situacije s tim u vezi, zahtevi koji proističu iz tog pojma značajno će se razlikovati od predmeta do predmeta, a polje slobodne procene koje vlastima treba da se dâ može da bude šire od onoga koje se prema Konvenciji primenjuje u drugim oblastima. Prilikom utvrđivanja da li pozitivna obaveza postoji ili ne postoji, mora da se ima u vidu i pravična ravnoteža koja mora da se uspostavi između opšteg interesa zajednice i interesa pojedinca, a težnja za tom ravnotežom prožima celu Konvenciju (Cossey v. the United Kingdom, presuda od 27. septembra 1990, Series A No. 184, str. 15, st. 37).
73. Sud podseća da je već razmatrao žalbe u vezi s položajem transseksualaca u Ujedinjenom Kraljevstvu (vidi Rees v. the United Kingdom, presuda od 17.  oktobra 1986,  Series  A  No.  106;  Cossey  v.  the  United  Kingdom,  prethodno navedena  presuda;  X,  Y.  and  Z.  v.  the  United  Kingdom,  presuda  od  22.  aprila 1997, Reports of Judgments and Decisions 1997–II; kao i Sheffield and Horsham v. the United Kingdom, presuda od 30. jula 1998, Reports 1998–V, str. 2011). U tim predmetima, Sud je zaključio da se odbijanje Države, Ujedinjenog Kraljevstva, da izmeni podatke u matičnoj knjizi rođenih i izdaje izvode iz matične knjige rođenih, čija se sadržina i priroda razlikuju od sadržine i prirode prvobitno upisanih podataka o nečijem polu, ne može smatrati mešanjem u pravo na poštovanje privatnog života (prethodno navedena presuda u predmetu Rees, str. 14, st. 35, kao i presuda u predmetu Cossey, str. 15, st. 36). Takođe je zaključio da Država nema pozitivnu  obavezu  da  izmeni  postojeći  sistem  upisa  u  matične  knjige  rođenih uvođenjem novog sistema ili vrste dokumenata koji bi se koristili za dokazivanje trenutnog  građanskog  statusa.  Isto  tako,  Država  nije  dužna  da  dozvoli  unošenje napomena u postojeće matične knjige rođenih niti da takvu vrstu napomena drži u tajnosti od trećih lica (prethodno navedena presuda u predmetu Rees, str. 17, st. 42, kao i presuda u predmetu Cossey, str. 15, st. 38–39). U tim predmetima je utvrđeno da su vlasti preduzele korake da na najmanju moguću meru svedu nametljive upite (na primer, tako što su dozvolile da se transseksualcima izdaju vozačke dozvole, pasoši i druge vrste isprava s novim imenom i polom). Takođe nije pokazano da su, zbog toga što u pravnom smislu nisu dobili opšte priznanje promene pola, podnositelji predstavke pretrpeli dovoljno ozbiljnu štetu u istorijatu svojih slučajeva da bi tuženoj Državi bilo ukinuto polje slobodne procene u ovoj oblasti (Sheffield and Horsham, prethodno navedena presuda, str. 2028–2029, st. 59).
74. Premda Sud nema formalnu obavezu da postupa shodno svojim prethodnim presudama, u interesu je pravne sigurnosti, predvidivosti i jednakosti pred zakonom da,  bez  valjanog  razloga,  ne  odstupa  od  presedana  ustanovljenih u prethodnim predmetima (vidi, na primer, Chapman v. the United Kingdom [GC], br. 27238/95, ECHR 2001–I, st. 70). Međutim, pošto Konvencija pre svega predstavlja sistem za zaštitu ljudskih prava, Sud mora da uzme u obzir uslove koji se menjaju u okviru tužene Države, kao i u okviru država ugovornica uopšte, i da odgovori, na primer, na svako evolutivno približavanje standardima koje treba ostvariti (vidi, pored ostalih izvora, presudu u predmetu Cossey, str. 14, st. 35, kao i predmet Stafford v. the United Kingdom [GC], br. 46295/99, presuda od 28. maja 2002, koje će biti objavljene u ECHR 2002–..., st. 67–68). Od suštinske je važnosti da se Konvencija tumači i primenjuje na način koji omogućuje da u njoj predviđena prava budu ostvariva i delotvorna, a ne teoretska i prividna. Ako Sud ne uspe da zadrži dinamičan i evolutivni pristup, zaista mu preti opasnost da postane prepreka reformi ili unapređenju (vidi prethodno navedenu presudu u predmetu Stafford v. the United Kingdom, st. 68). U sadašnjem kontekstu, Sud je od 1986.  godine  u  nekoliko  navrata  ukazivao  na  to  da  je  svestan  ozbiljnih problema s kojima se suočavaju transseksualci i naglašavao koliko je važno da se prati potreba za odgovarajućim zakonskim merama u ovoj oblasti (vidi presudu u predmetu Rees, st. 47; presudu u predmetu Cossey, st. 42; presudu u predmetu Sheffield and Horsham, st. 60).
75. Stoga, Sud predlaže da se ispita situacija u državama ugovornicama, kao i izvan njih, da bi se „u svetlu današnjih uslova“ procenilo kakvo bi tumačenje i primena Konvencije sada bili odgovarajući (vidi Tyrer v. the United Kingdom, presuda od 25. aprila 1978, Series A No. 26, st. 31, kao i kasniju sudsku praksu).

2. Položaj podnositeljke predstavke kao transseksualca

76. Sud primećuje  da  se  podnositeljka  predstavke,  koja  je  po  rođenju upisana kao muškarac, podvrgla operaciji promene pola i da u društvu živi kao žena.  Uprkos  tome,  podnositeljka  predstavke  se  u  pravne  svrhe  i  dalje  tretira kao muškarac. To je uticalo, a i dalje utiče, na život podnositeljke predstavke u situacijama kada je pol u pravnom smislu bitan i kada se pravi razlika između muškaraca  i  žena,  kao,  pored  ostalog,  u  oblasti  penzija  i  starosne  granice  za odlazak  u  penziju.  Na  primer,  podnositeljka  predstavke  mora  da  nastavi  da uplaćuje doprinose za socijalno osiguranje sve dok ne navrši 65 godina zato što ima pravni status muškarca. Međutim, pošto je zaposlena pod polnim identitetom žene, ona je morala da pribavi potvrdu o oslobađanju od plaćanja doprinosa za socijalno osiguranje, na osnovu koje će njen poslodavac prestati da joj uplaćuje doprinose, a ona će nastaviti sama da ih uplaćuje. Iako je Država navela da su na taj način u dovoljnoj meri uzete u obzir poteškoće koje proističu iz položaja podnositeljke predstavke, Sud konstatuje da ona ipak mora da koristi posebnu proceduru, koja, sama po sebi, može da skrene pažnju na njen status.
77. Isto tako, mora se priznati činjenica da može do dođe do ozbiljnog mešanja u privatan život onda kada stanje domaćeg prava dolazi u sukob s jednim važnim aspektom ličnog identiteta (vidi, mutatis mutandis, Dudgeon v. the United Kingdom, presuda od 22. oktobra 1981, Series A No. 45, st. 41). Po mišljenju Suda, stres i otuđenje proistekli iz nesklada između položaja u društvu koji zauzima transseksualac  koji  je  putem  operacije  promenio  pol  i  položaja koji mu nameće zakon koji odbija da prizna njegov promenjeni pol ne može se smatrati manjom neprijatnošću nastalom zbog jedne formalnosti. Tu dolazi do sukoba  između  društvene  realnosti  i  prava,  što  transseksualca  stavlja  u  jedan neprirodan položaj koji kod njega može da izazove osećanja ranjivosti, poniženja i strepnje.
78. U ovom predmetu, kao i u mnogim drugim predmetima, podnositeljka predstavke je promenu pola izvršila o trošku nacionalne zdravstvene službe, koja priznaje  stanje  polne  disforije  i,  pored  ostalog,  obezbeđuje  promenu pola operativnim putem kako bi se, kao jedan od osnovnih ciljeva, postigla što veća asimilacija s polom kome transseksualac smatra da stvarno pripada. Sud iznenađuje činjenica da, uprkos tome, promena pola, koja je zakonito obezbeđena, nije u potpunosti pravno priznata jer bi ona mogla da se smatra konačnim korakom koji predstavlja kulminaciju dugotrajnog i mukotrpnog procesa transformacije kroz koji je transseksualac prošao. Usklađenost administrativne i pravne prakse u okviru nacionalnog sistema mora da se posmatra kao bitan faktor u oceni sprovedenoj na osnovu člana 8 Konvencije. Ako je Država odobrila lečenje i hirurški zahvat radi ublažavanja stanja u kojem se transseksualac nalazi, finansirala ili obezbedila deo sredstava za operacije, pa čak dozvoljava i veštačku oplodnju žene koja živi s transseksualcem koji je od žene postao muškarac (kao što je pokazano u prethodno navedenom predmetu X, Y. and Z. v. the United Kingdom), onda je nelogično da ne priznaje pravne implikacije rezultata takvog lečenja.
79. Sud primećuje da su trenutno nezadovoljavajući položaj i tešku situaciju transseksualaca u  Ujedinjenom  Kraljevstvu  priznali  domaći  sudovi  (vidi prethodno navedeni predmet Bellinger v. Bellinger, stav 52), kao i Međuresorna radna grupa, koja je ispitivala stanje u Ujedinjenom Kraljevstvu i zaključila da su, uprkos tome što im se u praksi izlazi u susret, transseksualci svesni određenih problema s kojima najveći deo stanovništva ne mora da se suočava (vidi gore stav 50).
80. U odnosu  na  ove  aspekte,  Sud  je  razmotrio  podjednako  bitne argumente koji su, po svojoj prirodi, od javnog interesa i koji su izneti da bi se opravdalo to što se sadašnje stanje nastavlja. Sud primećuje da je u prethodnim predmetima  iz  Ujedinjenog  Kraljevstva  pridat  značaj  medicinskim  i  naučnim aspektima,  zatim  stanju  koje  se  tiče  bilo  kakvog  konsenzusa  na  evropskom  i međunarodnom  nivou,  kao  i  uticaju  bilo  kakvih  promena  na  sadašnji  sistem upisa u matične knjige rođenih.

3. Medicinski i naučni aspekti 

81. Još uvek  ne  postoje  uverljivi  nalazi  koji  bi  ukazivali  na  uzrok transseksualnosti,  pogotovo  ne  o  tome  da  li  je  ona  u  potpunosti  psihološke prirode  ili  je  povezana  s  fizičkom  diferencijacijom  u  mozgu.  Utvrđeno  je  da nalazi veštaka u pogledu domaćeg predmeta Bellinger v. Bellinger ukazuju na sve veće prihvatanje saznanja u vezi s polnim razlikama u mozgu koje se određuju još  u  prenatalnoj  fazi,  mada  su  naučni  dokazi  koji  idu  u  prilog  ovoj  teoriji daleko od potpunih. Međutim, Sud smatra da je mnogo značajnije to što je na međunarodnom  nivou  transseksualnost  u  medicini  postala  naširoko  priznata kao stanje koje se leči u cilju ublažavanja tegoba (na primer, u četvrtom izdanju Priručnika  za  dijagnostiku  i  statistiku  (DSM-IV),  dijagnoza  transseksualnosti zamenjena  je  „poremećajem  polnog  identiteta“;  vidi  takođe  deseto  izdanje Međunarodne  klasifikacije  bolesti  (ICD–10).  U  Ujedinjenom  Kraljevstvu,  kao u ogromnoj većini država ugovornica, Nacionalna zdravstvena služba priznaje postojanje ovog stanja i obezbeđuje ili dozvoljava lečenje, uključujući ireverzibilne hirurške zahvate. Medicinski i hirurški zahvati, putem kojih se u ovom slučaju vrši promena pola, zaista se obavljaju pod nadzorom nacionalnih zdravstvenih vlasti. Isto tako, imajući u vidu mnogobrojne i bolne zahvate koje takva operacija podrazumeva, kao i stepen rešenosti i ubeđenja koji su neophodni da bi neko promenio svoju polnu ulogu u društvu, ne može se sugerisati da ima bilo čega samovoljnog ili hirovitog u odluci koju je donela osoba koja treba da se podvrgne promeni  pola.  U  takvim  okolnostima,  tekuća  naučna  i  medicinska  rasprava  o tačnim uzrocima ovog stanja gubi na značaju.
82. Mada je tačno i to da transseksualci ne mogu da poprime sve biološke karakteristike pripisanog pola   (prethodno   navedeni   predmet  Sheffield   and Horsham, str. 2028, st. 56), Sud konstatuje da, uprkos sve sofisticiranijim hirurškim zahvatima i hormonskoj terapiji, hromozomi čine osnovni i nepromenljivi biološki aspekt polnog identiteta. Poznato je, međutim, da hromozomske anomalije mogu nastati prirodnim putem (na primer, u slučajevima interseksualnih stanja, kada se biološki kriterijumi ne poklapaju u trenutku rođenja) i, u takvim slučajevima, neke  osobe  moraju  da  se  odrede  kao  pripadnici  jednog  ili  drugog  pola,  u skladu s onim što se čini najprimerenijim u okolnostima pojedinačnog slučaja. Za Sud nije očigledno da, od svih drugih faktora, upravo hromozomski faktor neizbežno mora da ima presudni značaj za pravno određivanje polnog identiteta transseksualaca (vidi izdvojeno mišljenje lorda sudije Torpa u predmetu Bellinger v. Bellinger, citirano gore u stavu 52, kao i presudu sudije Čizema u australijskom predmetu Re Kevin, citiranu gore u stavu 55).
83. Prema tome, Sud nije ubeđen da medicina ili naučna saznanja pružaju bilo kakav odlučujući argument po pitanju pravnog priznavanja transseksualaca.

4. Stanje koje se tiče bilo kakvog konsenzusa na evropskom i međunarodnom nivou

84. Već u vreme kad je razmatran predmet Sheffield and Horsham, među državama ugovornicama Saveta  Evrope  postepeno  se  pomaljao  konsenzus  o tome da promena pola treba da bude pravno priznata (vidi stav 35 te presude). Najnovije  istraživanje  koje  je  za  ovaj  predmet  dostavio  Liberty  ukazuje  da  na međunarodnom   nivou   postoji   neprestana   tendencija   ka   takvom   pravnom priznavanju (vidi gore stavove 55–56). Izgleda da u Australiji i na Novom Zelandu sudovi polako napuštaju stav da se pol utvrđuje na osnovu bioloških parametara u  trenutku  rođenja  (kao  što  je  to  navedeno  u  predmetu  Corbett  v.  Corbett  iz Ujedinjenog Kraljevstva) i zauzimaju stav da, u kontekstu kada transseksualac želi da sklopi brak, pol treba da zavisi od mnoštva faktora koje treba proceniti u samom trenutku sklapanja braka.
85. Sud napominje da je, u predmetu Rees iz 1986. godine, konstatovao da među državama ugovornicama po ovom pitanju skoro da ne postoji zajednički stav, tako da  neke  od  njih  dozvoljavaju  promenu  pola,  a  neke  ne,  i  da  se,  u opštem smislu, čini da se pravo nalazi u prelaznoj fazi (vidi stav 37). U kasnijem predmetu  Sheffield  and  Horsham,  Sud  je,  u  svojoj  presudi,  naglasak  stavio  na nepostojanje   zajedničkog   evropskog   pristupa   pitanju   kako   rešiti   problem reperkusija koje bi pravno priznavanje promene pola moglo da podrazumeva u drugim oblastima prava, kao što su brak, srodstvo, privatnost ili zaštita podataka. Dokle god je, po svoj prilici, situacija takva, gotovo da i ne čudi to što četrdeset i  tri  države  ugovornice,  koje  imaju  veoma  različite  pravne  sisteme  i  tradicije, nemaju  zajednički  pristup  ovom  pitanju.  U  skladu  s  načelom  subsidijarnosti, države  ugovornice  pre  svega  treba  da  donesu  odluke  o  neophodnim  merama kojima će se obezbediti zaštita prava iz Konvencije u okviru njihovih nadležnosti, a  prilikom  rešavanja  praktičnih  problema  proisteklih  iz  pravnog  priznavanja pola promenjenog putem operacije u okviru njihovih pravnih sistema, državama ugovornicama mora se dati široko polje slobodne procene. Shodno tome, Sud manji  značaj  pridaje  nedostatku  dokaza  o  postojanju  zajedničkog  evropskog pristupa rešavanju postojećih pravnih i praktičnih problema, nego što ga pridaje jasnim  i  neospornim  dokazima  o  neprestanoj  međunarodnoj  tendenciji  koja ide  u  prilog  ne  samo  sve  većoj  prihvaćenosti  transseksualaca  u  društvu,  već  i pravnom  priznavanju  novog  polnog  identiteta  transseksualaca  koji  su  putem operacije promenili pol.

5. Uticaj na sistem upisa u matične knjige rođenih

86. U predmetu  Rees,  Sud  je  prihvatio  činjenicu  da  Država  može  da pridaje veliki značaj istorijskom aspektu sistema upisa u matične knjige rođenih. Argument  o  tome  da  bi,  kad  bi  se  dozvolili  izuzeci  u  ovom  sistemu,  njegova funkcija bila dovedena u pitanje, umnogome je uticao na ovu ocenu.
87. Međutim, može se konstatovati da su, što se tiče istorijske osnove sistema upisa u matične knjige rođenih, izuzeci već napravljeni i to u slučaju priznavanja vanbračne dece i usvajanja, kada postoji mogućnost izdavanja ažuriranih izvoda iz matične knjige rođenih u kojima će biti evidentirana promena statusa nakon rođenja. Po mišljenju Suda, pravljenje novih izuzetaka u slučaju transseksualaca (kategorije koja obuhvata između 2.000 i 5.000 lica u Ujedinjenom Kraljevstvu, prema proceni iz Izveštaja Međuresorne radne grupe, str. 26) ne bi predstavljalo opasnost da se čitav taj sistem sruši. Mada je prethodno ukazano na štetu koju bi pretrpela treća lica koja možda ne bi mogla da dođu do originalnih podataka, kao i na komplikacije koje bi nastale u oblasti porodičnog i naslednog prava (vidi presudu u predmetu Rees, str. 18, st. 43), ove tvrdnje su uopšteno formulisane, tako da, na osnovu materijala koji se pred njim nalazi u ovom trenutku, Sud ne može da konstatuje da su uočeni bilo kakvi realni izgledi za nastanak štete ukoliko bi se izvršile promene u sadašnjem sistemu.
88. Pored toga,  Sud  konstatuje  da  je  Država  nedavno  dala  predloge  za sprovođenje reforme koja bi omogućila kontinuiranu izmenu i dopunu podataka o građanskom statusu (vidi stav 54). Prema tome, Sud nije uveren da, u sadašnjoj atmosferi, potreba da se kruto podrži integritet istorijske osnove sistema upisa u matične knjige rođenih ima isti značaj kao što je imala 1986. godine.

6. Uspostavljanje ravnoteže u ovom predmetu

89. Sud je u prethodnom tekstu (stav 76–79) konstatovao poteškoće i nepravilnosti u vezi s položajem podnositeljke predstavke kao transseksualca koji je putem operacije promenio pol. Mora se priznati to da u ovom predmetu nije dostignut onaj stepen svakodnevnog mešanja kakav je pretrpeo podnosilac predstavke u predmetu B. v. France (presuda od 25. marta 1992, Series A No. 232), kao i to da se, u određenim situacijama, rizik od nastanka poteškoća ili neprijatnosti s kojima se ova podnositeljka suočila može ublažiti ili svesti na najmanju moguću meru uz pomoć prakse koju su vlasti usvojile.
90. Bez obzira na to, poštovanje ljudskog dostojanstva i ljudske slobode predstavlja samu suštinu Konvencije. Konkretno, po članu 8 Konvencije, u kojem pojam lične autonomije predstavlja važno načelo na kojem se temelji tumačenje garantija koje taj član sadrži, štiti se lična sfera svakog pojedinca, uključujući i njegovo pravo na određivanje podataka o svom identitetu kao ljudske jedinke (vidi, pored ostalog, Pretty v. the United Kingdom, br. 2346/02, presuda od 29. aprila 2002, st. 62, kao i Mikulić v. Croatia, br. 53176/99, presuda od 7. februara 2002, st. 53, koje će biti objavljene u ECHR 2002–...). U dvadeset i prvom veku, pravo  transseksualaca  na  lični  razvoj  i  fizičku  i  moralnu  sigurnost,  kakvu  u punom smislu uživaju ostali članovi društva, ne može da se posmatra kao nešto što je kontroverzno i što iziskuje da prođe neko vreme da bi pitanja s tim u vezi mogla  da  se  sagledaju  u  jasnijem  svetlu.  Ukratko,  nezadovoljavajuća  situacija u kojoj transseksualci koji su putem operacije promenili pol žive u nekakvom međuprostoru, ne pripadajući u potpunosti ni jednom ni drugom polu, više nije održiva. Uvažavanje ove ocene na domaćem nivou može se pronaći u izveštaju Međuresorne radne grupe, kao i u presudi Žalbenog suda u predmetu Bellinger v. Bellinger (vidi stavove 50, 52–53).
91. Sud ne umanjuje značaj poteškoća ili važnih reperkusija koje će svaka veća promena sistema neizbežno izazvati i to ne samo u oblasti upisa u matične knjige rođenih, već  i  u  oblastima  pristupa  dokumentaciji,  porodičnog  prava, srodstva, nasleđivanja, krivičnopravnog sistema, zapošljavanja, socijalne zaštite i  osiguranja.  Međutim,  kao  što  je  Međuresorna  radna  grupa  u  svom  izveštaju jasno  naznačila,  daleko  od  toga  da  se  ovi  problemi  ne  mogu  prevazići,  pa  je, stoga, Radna grupa našla za shodno da kao jednu od mogućnosti predloži puno priznavanje novog pola u pravnom smislu, pod uslovom da se primene određeni kriterijumi  i  procedure.  Prema  konstataciji  lorda  sudije  Torpa  u  predmetu Bellinger, bilo kakve „poteškoće u pogledu spektra“, naročito u oblasti porodičnog prava, podjednako su rešive i prihvatljive ako se ograniče na slučajeve potpuno ostvarenih  transseksualaca  koji  su  putem  operacije  promenili  pol.  Isto  tako, Država nije uspela da ubedi Sud u svoju argumentaciju da bi dopuštanje da se na podnositeljku predstavke primene pravila koja važe za žene, čime bi se takođe promenio datum njenog sticanja prava na državnu penziju, nanelo bilo kakvu nepravdu  drugim  ljudima  koji  su  obuhvaćeni  sistemom  socijalnog  osiguranja i  državnih  penzija,  kako  tvrdi  Država.  Nije  dokazano  da  postoji  bilo  kakva verovatnoća da će promene statusa transseksualaca prouzrokovati konkretne ili suštinske nevolje ili štetu javnom interesu, a što se tiče ostalih mogućih posledica, Sud  smatra  da  se  od  društva  opravdano  može  očekivati  da  toleriše  određenu dozu neprijatnosti kako bi se pojedincima omogućilo da vode dostojanstven i častan život s polnim identitetom za koji su se, uz velike lične žrtve, opredelili.
92. U prethodnim predmetima iz Ujedinjenog Kraljevstva, ovaj Sud je od 1986. godine naglašavao koliko je važno da se prati potreba za odgovarajućim zakonskim merama, imajući u vidu naučna i društvena kretanja (vidi reference gore u stavu 73). Najskorijeg datuma je njegova napomena u predmetu Sheffield and Horsham iz 1998. da tužena Država još uvek nije preduzela nikakve korake u tom smislu, uprkos sve većoj društvenoj prihvaćenosti fenomena transseksualnosti i sve većem  uvažavanju  problema  s  kojima  se  transseksualci  suočavaju  (kako je navedeno gore u stavu 60). Iako u tom predmetu nije konstatovana nikakva povreda,  ponovo  je  izričito  ukazano  na  potrebu  za  praćenjem  dešavanja  u ovoj oblasti. Otada je Međuresorna radna grupa, aprilu 2000, objavila izveštaj, u  kojem  je  izložila  rezultate  istraživanja  trenutnog  položaja  transseksualaca, pored  ostalog,  u  krivičnom  pravu,  porodičnim  i  radnim  sporovima  i  utvrdila razne  opcije  za  reformu.  Pošto  zapravo  ništa  nije  urađeno  na  ostvarivanju ovih predloga, Žalbeni sud je, u julu 2001, konstatovao da se tako nešto ni ne planira  (vidi  stavove  52–53).  Može  se  primetiti  da  je  jedina  pomena  vredna zakonodavna reforma, koja se odnosi na primenu na transseksualce određenih odredbi o nediskriminaciji, proistekla iz odluke Evropskog suda pravde od 30. aprila 1996, u kojoj je zaključeno da je diskriminacija po osnovu promene pola jednaka diskriminaciji po osnovu pola (vidi gore stavove 43–45).
93. Imajući u  vidu  prethodno  pomenute  aspekte,  Sud  smatra  da  tužena Država  ne  može  više  da  tvrdi  da  na  ovo  pitanje  može  da  primeni  svoje  polje slobodne procene, osim u pogledu odgovarajućeg sredstva putem kojeg će biti priznato  pravo  koje  je  zaštićeno  Konvencijom.  Budući  da  ne  postoje  značajni faktori od javnog interesa koji bi odneli prevagu nad interesom ove podnositeljke predstavke  da  se  u  pravnom  smislu  prizna  promena  pola  kojoj  se  podvrgla, Sud  zaključuje  da  pravična  ravnoteža  koja  se  u  Konvencija  podrazumevi  sada odlučno naginje u korist podnositeljke predstavke. Shodno tome, nije poštovano njeno pravo na privatan život, čime je prekršen član 8 Konvencije.

 II. NAVODNA POVREDA ČLANA 12 KONVENCIJE 

94. Podnositeljka predstavke takođe je tvrdila da je došlo do povrede člana 12 Konvencije, kojim je propisano kako sledi:

„Muškarci  i  žene  odgovarajućeg  uzrasta  imaju  pravo  da  stupaju  u  brak  i zasnivaju porodicu u skladu s unutrašnjim zakonima koji uređuju vršenje ovog prava.“

A. Argumenti stranaka

1. Podnositeljka predstavke 

95. Podnositeljka predstavke  se  žalila  da,  iako  sada  ima  potpuni  fizički odnos s muškarcem, ona i njen partner ne mogu da sklope brak jer se ona u očima zakona tretira kao muškarac. Ona je iznela argument da se, u skorašnjem predmetu  Bellinger  v.  Bellinger  ispostavilo  da  definicija  pola  u  svrhu  braka  iz predmeta Corbett v. Corbett više nije dovoljna, kao i to da, čak i kad bi oslanjanje na  biološke  kriterijume  i  dalje  bilo  prihvatljivo,  upotreba  samo  nekih  od  tih kriterijuma za utvrđivanje pola i isključivanje onih koji te elemente ne ispunjavaju predstavlja povredu člana 12.

2. Država

96. Država se  pozvala  na  prethodnu  praksu  Suda  (prethodno  navedene presude  u  predmetima  Rees,  Cossey  i  Sheffield  and  Horsham)  i  tvrdila  je  da se ni po članu 12 niti po članu 8 Konvencije od države ne zahteva da dozvoli transseksualcu da sklopi brak s osobom koja pripada njegovom odnosno njenom prvobitnom  polu.  Takođe  je  istakla  da  je  Žalbeni  sud  u  predmetu  Bellinger  v. Bellinger nedavno ispitao i podržao pristup iz domaćeg prava, tako da ovo pitanje sada  čeka  na  razmatranje  u  Gornjem  domu  Parlamenta.  Po  mišljenju  Države, ako u ovoj važnoj ili delikatnoj oblasti treba da se izvrše bilo kakve promene, one treba da poteknu isključivo od sudova u Ujedinjenom Kraljevstvu koji postupaju u  okviru  polja  slobodne  procene  koje  je  ovaj  Sud  uvek  dopuštao.  Država  se pozvala i na činjenicu da svaka promena može da izazove neželjene posledice, navodeći da bi pravno priznavanje moglo da dovede do poništenja postojećih brakova, pa bi transseksualci i njihovi partneri mogli da se nađu u istopolnim brakovima.  Država  je  naglasila  značaj  pravilnog  i  pažljivog  analiziranja  svih promena u ovoj oblasti, kao i potrebu za prelaznim odredbama.

 B. Ocena suda

97. Sud podseća da u predmetima Rees, Cossey i Sheffield and Horsham nije ustanovljeno da  to  što  transseksualaci  u  ovim  predmetima  nisu  mogli  da sklope brak s osobom čiji je pol suprotan od njihovog promenjenog pola predstavlja povredu člana 12 Konvencije. Takve konstatacije su, između ostalog, bile zasnovane i na rezonovanju da se pravo na sklapanje braka odnosi na tradicionalni  brak  između  osoba  suprotnog  biološkog  pola  (vidi  presudu  u  predmetu Rees, str. 19, st. 49), stanovištu da je kontinuirano usvajanje u domaćem pravu bioloških kriterijuma za utvrđivanje pola u svrhu braka obuhvaćeno ovlašćenjem država ugovornica da unutrašnjim zakonima urede ostvarivanje prava na sklapanje braka, kao i na zaključku da unutrašnje zakone ne treba posmatrati kao nešto što pravo transseksualca na sklapanje braka ograničava ili umanjuje na takav način ili u takvom obimu da to narušava njegovu samu suštinu (presuda u predmetu Cossey, str. 18, st. 44–46, presuda u predmetu Sheffield and Horsham, str. 2030, st. 66–67). Ukazano je i na formulaciju člana 12, kojom se brak štiti kao osnova za zasnivanje porodice (Rees, loc. cit).
98. Razmatrajući stanje  iz  2002.  godine,  Sud  primećuje  da  član  12 obezbeđuje osnovno pravo muškarca i žene da stupe u brak i zasnuju porodicu. Međutim, njegov drugi aspekt nije uslovljen prvim, tako da to što neki parovi ne mogu da imaju dece ili da budu roditelji, samo po sebi, ne može da se posmatra kao ukidanje njihovog prava na ostvarivanje prvog segmenta ove odredbe.
99. Ostvarivanje prava  na  sklapanje  braka  povlači  za  sobom  društvene, lične i pravne posledice. To pravo podleže unutrašnjim zakonima država ugovornica, ali ograničenja koja se njima uvode ne smeju to pravo da sputavaju ili umanjuju na takav način ili u takvom obimu da to narušava njegovu samu suštinu (vidi presudu u predmetu Rees, str. 19, st. 50; F. v. Switzerland, presuda od 18. decembra 1987, Series A No. 128, st. 32).
100. Tačno je da se prva rečenica izričito odnosi na pravo muškarca i žene da stupe u brak. Sud nije ubeđen da, na dan razmatranja ovog predmeta, još uvek može da se pretpostavi da se ovi pojmovi odnose na utvrđivanje pola putem čisto bioloških kriterijuma (kao što je zaključio sudija Ormrod u predmetu Corbett v. Corbett, stav 21 gore). Od usvajanja Konvencije desile su se značajne društvene promene u instituciji  braka,  kao  i  dramatične  promene  izazvane  medicinskm i  naučnim  dostignućima  na  polju  transseksualnosti.  Sud  je,  na  osnovu  člana 8  Konvencije,  u  prethodnom  tekstu  ustanovio  da  test  poklapanja  bioloških faktora  više  ne  može  da  se  smatra  presudnim  za  odbijanje  da  se  u  pravnom smislu prizna pol transseksualca koji je promenjen operativnim putem. Postoje i drugi važni faktori – prihvatanje od strane zdravstvenih radnika i zdravstvenih vlasti  u  državama  ugovornicama  stanja  koje  podrazumeva  poremećaj  polnog identiteta, obezbeđivanje lečenja, uključujući hirurške zahvate kako bi se takva osoba što više asimilovala s pripadnicima pola kojem smatra da zaista pripada, kao  i  preuzimanje  društvene  uloge  pripisanog  pola  od  strane  transseksualca. Sud takođe konstatuje da nema sumnje da član 9 nedavno usvojene Povelje o osnovnim pravima u Evropskoj uniji namerno odstupa od formulacije iz člana 12  Konvencije  time  što  se  u  njemu  ne  pominju  muškarci  i  žene  (vidi  stav  58 gore).
101. Međutim, pravom  na  poštovanje  privatnog  života  po  članu  8  nisu obuhvaćena  sva  pitanja  iz  člana  12,  u  kojem  se  uslovi  nametnuti  unutrašnjim zakonima  posebno  pominju.  Stoga  je  Sud  razmotrio  pitanje  da  li  u  domaćem pravu svrstavanje u pol koji je upisan odmah po rođenju predstavlja ograničenje koje narušava samu suštinu prava na sklapanje braka u ovom predmetu. U tom smislu, Sud konstatuje da nije prirodno tvrditi da transseksualci nisu lišeni prava na sklapanje braka jer, po zakonu, oni i dalje mogu da sklope brak s osobom suprotnog  pola  od  njihovog  prethodnog.  Podnositeljka  predstavke  u  ovom predmetu živi kao žena, u vezi je s muškarcem i isključivo bi želela da sklopi brak s muškarcem. Ona nema nikakvu mogućnosti da to učini. Po mišljenju Suda, ona zato može da tvrdi da je narušena sama suština njenog prava na sklapanje braka.
102. Sud nije  utvrdio  nijedan  drugi  razlog  koji  bi  ga  sprečio  da  donese ovakav zaključak. Država je iznela argument da u ovoj delikatnoj oblasti odluku o ispunjavanju uslova za brak prema domaćem pravu treba prepustiti domaćim sudovima u okviru polja slobodne procene od strane Države, skrećući pažnju na uticaj koji to može da ima na već postojeće brakove u kojima je jedan od partnera transseksualac. Međutim, na osnovu mišljenja većine u presudi Žalbenog suda u predmetu Bellinger v. Bellinger, čini se da domaći sudovi naginju mišljenju da ovo pitanje najbolje može da reši zakonodavna vlast, iako Država u ovom trenutku ne namerava da donese propise s tim u vezi (vidi stavove 52–53).
103. Na osnovu materijala koje je dostavio Liberty može se konstatovati da, uprkos rasprostranjenom prihvatanju braka između transseksualaca, manji broj zemalja dozvoljava  brak  između  transseksualaca  u  njihovom  pripisanom polu, nego što priznaje samu promenu pola. Sud, međutim, nije ubeđen da to ide u prilog argumentu da ovo pitanje treba u potpunosti prepustiti državama ugovornicama  kao  nešto  što  potpada  pod  njihovo  polje  slobodne  procene. To  bi  bilo  ravno  zaključku  da  niz  mogućnosti  koje  državi  ugovornici  stoje  na raspolaganju  obuhvata  i  delotvornu  zabranu  ostvarivanja  prava  na  sklapanje braka. Polje slobodne procene ne može da bude toliko rastegljivo. Iako država ugovornica, pored ostalog, mora da utvrdi uslove pod kojima lice koje traži da u pravnom smislu bude priznato kao transseksualac treba da dokaže da je promena pola obavljena na odgovarajući način ili uslove pod kojima prethodni brakovi prestaju da važe, kao i formalnosti koje će se primenjivati na buduće brakove (uključujući, na primer, informacije koje treba pružiti budućim supružnicima), Sud  nije  ustanovio  da  je  opravdano  da  se  transseksualcu  zabrani  ostvarivanje prava na sklapanje braka pod bilo kojim okolnostima.
104. Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 12 Konvencije u ovom predmetu.

III. NAVODNA POVREDA ČLANA 14 KONVENCIJE

105. Podnositeljka predstavke  je  takođe  tvrdila  da  je  došlo  do  povrede člana 14 Konvencije, kojim je propisano kako sledi:

„Uživanje  prava  i  sloboda  predviđenih  u  ovoj  Konvenciji  obezbeđuje  se bez  diskriminacije  po  bilo  kom  osnovu,  kao  što  su  pol,  rasa,  boja  kože,  jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.“

106. Podnositeljka predstavke se žalila da je to što njen promenjeni pol nije pravno priznat  uzrok  brojnih  oblika  diskriminacije  i  štete.  Posebno  je ukazala na činjenicu da ne može da podnese zahtev za državnu penziju dok ne navrši 65 godina, kao i na činjenicu da ne može da podnese zahtev za „besplatnu povlasticu za prevoz“, koja bi joj omogućila besplatan prevoz u Londonu, što je pogodnost na koju žene stiču pravo s navršenih 60, a muškarci s navršenih 65 godina.
107. Država je iznela stav da se ne pokreću nikakva pitanja koja se razlikuju od pitanja kojima se bavi član 8 Konvencije, kao i da žalbe ne ukazuju ni na kakav vid diskriminacije koji je u suprotnosti s prethodno navedenom odredbom.
108. Sud smatra da upravo to što u pravnom smislu nije priznata promena pola transseksualca koji je putem operacije promenio pol čini suštinu žalbe koju je podnositeljka predstavke podnela na osnovu člana 14 Konvencije. Ova pitanja razmotrena su na osnovu člana 8 i, kao rezultat toga, ustanovljena je povreda te odredbe. U datim okolnostima, Sud smatra da na osnovu člana 14 Konvencije nije pokrenuto nijedno posebno pitanje i zato ne donosi nikakav poseban zaključak.

 IV. NAVODNA POVREDA ČLANA 13 KONVENCIJE

109. Podnositeljka predstavke je tvrdila da je došlo do povrede člana 13 Konvencije, kojim je propisano kako sledi:

„Svako  kome  su  povređena  prava  i  slobode  predviđeni  u  ovoj  Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.“

110. Podnositeljka predstavke se žalila da nije imala na raspolaganju delotvoran pravni lek u vezi s pitanjima na koja se prethodno žalila.
111. Država je  navela  da  nije  bilo  dokazivog  kršenja  nijednog  prava predviđenog  Konvencijom  koje  bi  podrazumevalo  pravo  na  pravni  lek  na osnovu člana 13. U svakom slučaju, od 2. oktobra 2000, kada je stupio na snagu Zakon o ljudskim pravima iz 1998, pred domaćim sudovima moguće je pozvati se na prava predviđena Konvencijom, tako da bi podnositeljka predstavke pred domaćim  sudom  sada  imala  na  raspolaganju  pravni  lek  za  bilo  kakvo  kršenje prava predviđenog Konvencijom.
112. Sud ponavlja  da  se  članom  13  Konvencije  garantuje  raspoloživost pravnog leka na nacionalnom nivou za sprovođenje suštine prava i sloboda po Konvenciji u kom god vidu ona bila zajemčena u domaćem pravnom poretku. Stoga je efekat člana 13 u zahtevu za obezbeđenje domaćeg pravnog leka kako bi se rešila suština „dokazive žalbe“ po Konvenciji i pružila odgovarajuća zaštita (vidi,  pored  ostalih  izvora,  Aksoy  v.  Turkey,  presuda  od  25.  septembra  1996, Reports 1996–VI, str. 2286, st. 95).
113. S obzirom da su prethodno ustanovljene povrede članova 8 i 12 Konvencije, žalba podnositeljke predstavke je u tom smislu nesumnjivo dokaziva u smislu člana 13 Konvencije. Međutim, sudska praksa koja se odnosi na pravne institute Konvencije ukazuje da efekat člana 13 ne može da se tumači u smislu zahteva za obezbeđenje pravnog leka protiv samog domaćeg prava jer bi, u protivnom, Sud državama ugovornicama nametao zahtev da u njega ugrade Konvenciju (vidi James and Others v. the United Kingdom, presuda od 21. februara 1986, Series A No. 98, str. 48, st. 86). Prema tome, pošto u domaćem pravu pravni lek nije postojao sve do 2. oktobra 2000, kada je Zakon o ljudskim pravima iz 1998.stupio na snagu, žalbe podnositeljke predstavke kose se s ovim načelom. Posle tog datuma, podnositeljka predstavke mogla je da se žali domaćim sudovima, koji bi imali na raspolaganju čitav niz mogućih pravnih lekova.       114. U datim okolnostima, Sud nije konstatovao povredu člana 13 Konvencije u ovom predmetu.

 V. PRIMENA ČLANA 41 KONVENCIJE

115. U članu 41 Konvencije propisano je kako sledi:

„Kada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci.“

 A.  Šteta

116. Podnositeljka predstavke  tražila  je  ukupan  iznos  od  38.200  funti sterlinga (GBP) na ime materijalne štete. To uključuje iznos od GBP 31.200 na ime penzije koju nije mogla da traži s navršenih 60 godina života, kao i GBP 7.000  na  ime  procenjene  vrednosti  povlastice  za  besplatan  prevoz  penzionera gradskim  autobusom,  za  koju  nije  ispunjavala  uslove.  Na  ime  nematerijalne štete, podnositeljka predstavke tražila je GBP 40.000 za pretrpljeni bol, strepnju i poniženje.
117. Država je smatrala da bi, ukoliko Sud konstatuje bilo kakvu povredu Konvencije, sama ta konstatacija predstavljala dovoljno pravično zadovoljenje u smislu člana 41 Konvencije.
118. Sud podseća da mora da postoji jasna uzročno-posledična veza između povrede Konvencije i materijalne štete koju podnositeljka predstavke potražuje, kao i  da  time,  u  odgovarajućem  slučaju,  može  da  bude  obuhvaćena  i naknada  na  ime  gubitka  zarade  ili  drugih  izvora  prihoda  (vidi,  pored  ostalih izvora, Barberà, Messegué and Jabardo v. Spain, presuda od 13. juna 1994 (član 50), Series A No. 285–C, str. 57–58, st. 16–20; Cakýcý v. Turkey, presuda od 8. jula 1999, Reports 1999–IV, st. 127).
119. Sud primećuje   da   podnositeljka   predstavke   nije   mogla   da   se penzioniše  s  navršenih  60  godina  života,  na  šta  imaju  pravo  ostale  zaposlene žene, ni da dobije državnu penziju niti da podnese zahtev za izdavanje povlastice za  besplatan  prevoz  autobusom.  Međutim,  nije  sasvim  jasno  u  kojoj  meri  je podnositeljka predstavke usled toga pretrpela eventualnu finansijsku štetu, pošto je podnositeljka predstavke, iako možda ne po sopstvenom izboru, nastavila da radi i na osnovu toga ostvaruje zaradu. Mada je prethodno ukazao na poteškoće i  stres  proistekle  iz  položaja  podnositeljke  predstavke  kao  transseksualca  koji je  putem  operacije  promenio  pol,  Sud  konstatuje  da  se  sve  do  1998.  godine smatralo da slična pitanja podležu polju slobodne procene od strane Ujedinjenog Kraljevstva, kao i to da nije bilo povrede.
120. Sud je ustanovio da, s obzirom na razvoj događaja, ova situacija više ne podleže polju slobodne procene od strane Ujedinjenog Kraljevstva. Država, Ujedinjeno Kraljevstvo, treba  blagovremeno  da  sprovede  mere  koje  smatra odgovarajućim kako bi ispunila svoje obaveze i kako bi podnositeljki predstavke i  drugim  transseksualacima  obezbedila  pravo  na  poštovanje  privatnog  života, kao i pravo na sklapanje braka, u skladu s ovom presudom. Mada nema nikakve sumnje da je podnositeljka predstavke u prošlosti pretrpela stres i strepnju, upravo to što u pravnom smislu nije priznata promena pola transseksualacima koji su pol promenili putem operacije čini suštinu žalbi u ovoj predstavci, poslednjoj u nizu predmeta u kojima su i drugi podnosioci predstavke pokrenuli ista pitanja. Stoga, Sud ne smatra da je primereno da se ovoj konkretnoj podnositeljki predstavke dodeli  odšteta.  Sâmo  konstatovanje  povrede,  uz  posledice  koje  će  to  imati  u budućnosti, može se smatrati pravičnim zadovoljenjem u ovim okolnostima.

 B. Sudski i ostali troškovi

121. Podnositeljka predstavke je na ime sudskih i ostalih troškova tražila iznos od GBP  17.000  na  ime  honorara  advokata,⁴  kao  i  GBP  24.550  na  ime honorara glavnog advokata i njegovog pomoćnika. Na ime putnih troškova radi prisustvovanja raspravi pred Sudom, kao i na ime smeštaja i ostalih troškova s tim u vezi, tražila je iznos od GBP 2.822. Ukupan iznos koji je tražila tako je dostigao GBP 44.372
122. Država je iznela ocenu da je ovaj iznos preteran, u poređenju s drugim predmetima iz Ujedinjenog Kraljevstva, a pogotovo iznos od GBP 39.000, koji je tražen za relativno skoriji vremenski period tokom kojeg su sadašnji advokati podnositeljke predstavke bez prava zastupanja pred sudom bili opunomoćeni, a koji se isključivo odnosio na objedinjavanje zapažanja i raspravu pred Sudom.
123. Sud konstatuje da su visoki iznosi koje je podnositeljka predstavke tražila na ime sudskih i ostalih troškova, za koje nisu dostavljeni nikakvi podaci u smislu broja  sati  rada  i  tarifa  advokata,  s  obzirom  na  stepen  složenosti  i postupke  usvojene  u  ovom  predmetu.  Imajući  u  vidu  iznose  koji  su  dodeljeni u drugim predmetima iz Ujedinjenog Kraljevstva i s obzirom na iznose koje je Savet Evrope isplatio na ime pravne pomoći, Sud na ime ove stavke dodeljuje odštetu u iznosu od 39.000 evra (EUR), zajedno sa svim naplativim iznosima poreza na dodatu vrednost. Iznos odštete iskazan je u evrima i biće pretvoren u ekvivalentan iznos u funtama sterlinga na dan isplate, budući da Sud smatra primerenim da, od sada, u svim odlukama o pravičnom zadovoljenju u kojima je odšteta dodeljena na osnovu člana 41 Konvencije, iznos odštete u načelu treba da bude iskazan u evrima, kao referentnoj valuti.

 C. Zatezna kamata

124. S obzirom  da  je  odšteta  iskazana  u  evrima  i  biće  pretvorena  u nacionalnu  valutu  na dan  isplate,  Sud  smatra  da  i  stopa  zatezne  kamate  treba da bude iskazana u evrima, kao referentnoj valuti. Sud smatra primerenim da se, kao opšte pravilo, zatezna kamata na neizmirene iznose iskazane u evrima zasniva  na  marginalnoj  kamatnoj  stopi  Evropske  centralne  banke  za  kredite, uvećanoj za tri procentna poena.

IZ TIH RAZLOGA, SUD

1. Odlučuje, jednoglasno, da je došlo do povrede člana 8 Konvencije;

2. Odlučuje, jednoglasno, da je došlo do povrede člana 12 Konvencije;

3. Odlučuje, jednoglasno, da nijedno posebno pitanje nije pokrenuto na osnovu člana 14 Konvencije;

4. Odlučuje, jednoglasno, da nije bilo povrede člana 13 Konvencije;

5. Odlučuje, jednoglasno,  da  sâmo  konstatovanje  povrede  predstavlja dovoljno   pravično   zadovoljenje   za   nematerijalnu   štetu   koju   je podnositeljka predstavke pretrpela;

6. Odlučuje, jednoglasno, da je tužena Država dužna da, u roku od tri meseca, podnositeljki predstavke isplati iznos od EUR 39.000 (trideset i devet hiljada evra) na ime sudskih i ostalih troškova, zajedno sa svim naplativim iznosima poreza na dodatu vrednost, koji će biti pretvoren u ekvivalentan iznos u funtama sterlinga na dan isplate;

7. Odlučuje, s petnaest glasova prema dva, da je od isteka pomenutog roka od tri meseca pa do isplate, na pomenuti iznos naplativa prosta kamata po stopi koja je jednaka marginalnoj stopi na kredite Evropske centralne banke, uvećanoj za tri procentna poena;

8. Odlučuje, jednoglasno,  ostatak  zahteva  podnositeljke  predstavke  za pravično zadovoljenje.

Sačinjeno na engleskom i francuskom jeziku i izrečeno na javnoj raspravi u Sudu u Strazburu, 11. jula 2002. godine.

Lucijus Vildhaber                                                         Pol Maoni

Predsednik                                                                 Sekretar odeljenja

***

1) Solicitor – advokati bez prava zastupanja pred sudovima u UK (prim. prev.).
2) Q. C. (Queen’s Council) – savetnik Krune je počasna titula koja se u UK dodeljuje istakunutim
predstavnicima advokatske profesije (prim. prev.).
3) Vidi napomenu 1.
4) Solicitors – advokati bez prava zastupanja pred sudom (prim. prev.).

U skladu sa članom 45 stav 2 Konvencije i pravilom 74, stav 2 Poslovnika Suda, u prilogu ove presude data su sledeća izdvojena mišljenja:

(a)   saglasno mišljenje g. Fišbaha;

(b)  delimično izdvojeno mišljenje g. Tirmena;

(c)   delimično izdvojeno mišljenje gđe Griv.

L. V.                  P.Dž. M

SAGLASNO MIŠLJENJE SUDIJE FIŠBAHA

Iako sam glasao isto kao i većina sudija u vezi s tačkom 7 dispozitiva, više bih voleo da je utvrđena fiksna stopa zatezne kamate

DELIMIČNO IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE TIRMENA

Što  se  tiče  zatezne  kamate,  više  bih  voleo  da  je  u  tački  7  dispozitiva utvrđena fiksna kamatna stopa.

DELIMIČNO IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE GRIV

U  ovom  predmetu  ne  delim  mišljenje  većine  svojih  kolega  u  vezi  sa zateznom kamatom koja treba da se plati.

Među sudijama postoji saglasnost da evro bude odgovarajuća referentna valuta  za  sve  odštete  dodeljene  na  osnovu  člana  41.  Sud  želi  da  takve  odštete budu blagovremeno isplaćene, a zatezna kamata treba da služi kao podsticaj na blagovremenu isplatu odštete i ona nema kazneni karakter. Do sada se u potpunosti slažem.

Prema novoj politici Suda, odštete su iskazane u evrima i njihov iznos treba da bude pretvoren u nacionalnu valutu na dan isplate. To znači da će, u ovom predmetu, podnositeljka predstavke pretrpeti gubitak u smislu vrednosti odštete ako njena nacionalna valuta, funta sterlinga, nastavi da jača u odnosu na evro. Pretvaranje u nacionalnu valutu tek na dan isplate, za razliku od pretvaranja u nacionalnu valutu na dan izricanja presude, ide u prilog podnosiocima predstavke iz zemalja u kojima je evro zvanična valuta, kao i iz zemalja čija nacionalna valuta ima istu vrednost kao evro ili vredi manje od evra. Svi ostali podnosioci predstavke pretrpeće gubitak na osnovu ove izmenjene politike. Po mom mišljenju, to je u suprotnosti s odredbama člana 14, zajedno sa članom 41. Štaviše, to je u suprotnosti sa željom Suda da odštete budu što pravičnije, odnosno da se što više očuva vrednost odštete.

Ovaj drugi cilj takođe predstavlja razlog zbog kojeg je izmenjena prethodna praksa  Suda  da  odluka  Suda  u  pojedinačnim  predmetima  bude  zasnovana  na zateznoj kamati u svakoj od država članica.

Većina nastoji da pravičnost odšteta obezbedi kroz primenu promenljivih kamatnih  stopa,  koje  variraju  tokom  celog  perioda  docnje.  Primenjivaće  se marginalna stopa na kredite koju Evropska centralna banka (ECB) obračunava kada  kratkoročno  pozajmljuje  sredstva  poslovnim  bankama,  uvećana  za  tri procentna poena. Na taj način će, u ovom predmetu, kao i u mnogim drugim predmetima,  podnositeljki  predstavke  biti  isplaćena  manja  zatezna  kamata  od one koju je Sud ranije primenjivao, odnosno zatezna kamata po domaćoj stopi.

Marginalna stopa na kredite je kamata koju banke plaćaju ECB kada su im hitno potrebni kratkoročni krediti. Zapravo, to je stopa koja predstavlja gornju granicu za tržište kapitala, koja ima mali ili gotovo nikakav praktični značaj za  podnosioce  predstavke  pred  Sudom.  Zatezne  kamate  koje  su  predviđene  u svakoj od država potpisnica Konvencije za te države zapravo predstavljaju odraz stanja na domaćem tržištu kapitala što se tiče kamatnih stopa koje podnosioci predstavke koji su možda prinuđeni da uzmu novčanu pozajmicu moraju da plate dok čekaju da im se isplati odšteta na ime pravičnog zadovoljenja. Iz tog razloga, prema domaćoj stopi zatezne kamate, namirenje se vrši na način koji nije obezbeđen novom stopom zatezne kamate za koju se većina sudija ovog Suda opredelila.

Pored toga, smatram da podnosilac predstavke kome je dodeljena odšteta takođe treba da bude upoznat s važećom stopom zatezne kamate. Marginalna stopa  na  kredite  koju  ECB  primenjuje  kada  kratkoročno  pozajmljuje  sredstva poslovnim bankama nije lako dostupna svim podnosiocima predstavke u Evropi. Ta stopa je već neko vreme stabilna, ali po potrebi može da se utvrđuje jednom nedeljno, pa čak i svakodnevno. Iako država treba da dokaže da je podnosiocu predstavke  odštetu  isplatila  u  skladu  s  presudom,  a  Komitet  ministara  Saveta Evrope da proveri da li je sve urađeno kako treba, ipak smatram da ovo predstavlja dodatnu birokratsku proceduru koja podnosiocima predstavke otežava praćenje situacije.  U  svakom  slučaju,  osnova  koju  većina  sudija  ovog  Suda  koristi  za utvrđivanje nove stope zatezne kamate daleko je od stvarne kamatne stope koju će  morati  da  plati  podnosilac  predstavke  koji  treba  privremeno  da  pozajmi novac dok čeka da mu se isplati odšteta koja mu je presudom dodeljena. To ne može da se nadoknadi primenom nove, promenljive kamatne stope, tako da ova prilično apstraktna potraga za pravičnošću, po meni, ne zaslužuje uvođenje nove i potencijalno birokratske procedure.

________________________________

Prevod presude preuzet iz zbirke presuda "Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV"
preuzeto sa vk.sud.rs