Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
Preuzmite presudu u pdf formatu
На основу члана 13. Закона о правобранилаштву ("Службени гласник РС", број 55/14) објављује се, на српском и енглеском језику, пресуду Европског суда за људска права по представци број 13339/11, Гавовић против Србије, која гласи:
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 44/2015 од 20.5.2015. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ГАВОВИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 13339/11)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
24. фебруар 2015. године
Ова пресуда је правоснажна али може бити предмет редакторских измена.
У предмету Гавовић против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Одбора у саставу:
Ján Šikuta, председник,
Dragoljub Popović,
Iulia Antoanella Motoc, судије,
и Marialena Tsirli, заменик секретара Одељења,
После већања на затвореној седници 3. фебруара 2015. године, Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 13339/11) против Републике Србије коју је Суду поднео, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") српски држављанин, господин Милован Гавовић (у даљем тексту: "Подносилац представке"), 30. децембра 2010. године.
2. Подносиоца представке заступала је госпођа Р. Гарибовић, адвокат из Новог Пазара. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник, госпођа В. Родић.
3. Представка је 20. децембра 2012. године прослеђена Влади.
ЧИЊЕНИЦЕ
4. Подносилац представке рођен је 1963. године и живи у Чајетини.
5. Он је био запослен у предузећу Ракета - Путнички Саобраћај АД, са седиштем у Ужицу (у даљем тексту: "дужник").
Б. Парнични поступак који је покренуо подносилац представке
6. Пошто дужник није испунио своје обавезе према запосленима, подносилац представке је покренуо парницу, тражећи исплату неисплаћених плата и разних доприноса за социјално осигурање.
7. Општински суд у Ужицу је 10. јула 2007. године донео одлуку којом се дужнику налаже да му исплати одређени износ. Ова одлука постала је правоснажна 7. септембра 2007. године.
8. Због пропуста дужника да изврши своје обавезе из одлуке, подносилац представке је поднео предлог за извршење. Општински суд из Пожеге је 17. марта 2009. године донео решење о извршењу у том смислу.
9. Привредни суд у Ужицу је 12. јула 2010. године отворио стечајни поступак у односу на дужника. Због тога је извршни поступак који је био у току против дужника, обустављен.
10. Подносилац представке је уредно пријавио своје потраживање у стечајном поступку на основу горе наведене судске одлуке.
11. Суд је 8. јуна 2011. године признао потраживање подносиоца представке.
12. Пуномоћник подносиоца представке је 31. јула 2014. године обавестио Суд да је одлука о којој је реч била делимично извршена у стечајном поступку.
13. Стечајни поступак у односу на дужника је још у току.
14. Дужник, који је пословао као друштвено предузеће, приватизован је 27. децембра 2002. године.
15. Приватизација је 17. јула 2007. године поништена зато што купац о коме је реч није испунио своје уговорне обавезе.
16. Након поништења дужникове приватизације држава је имала у власништву 58,18% акција предузећа.
17. Држава је 11. децембра 2008. године продала своје акције приватном предузећу.
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА
18. Релевантно домаће право о статусу друштвених предузећа, извршним и стечајним поступцима изнето је у предметима Р. Качапор и други против Србије, бр. 2269/06 и друге, ст. 57-64. и ст. 71-76, 15. јануар 2008. године и Јовичић и други против Србије (одлука), број 37270/11, ст. 88-93, 15. октобар 2013. године. Штавише, пракса Уставног суда у односу на друштвена предузећа, заједно са релевантним одредбама о уставним жалбама и приватизацији друштвених предузећа, изнета је у одлуци о допуштености у предмету Маринковић против Србије (одлука), број 5353/11, ст. 26-29. и ст. 31-44, 29. јануар 2013. године; у пресуди Маринковић против Србије, број 5353/11, ст. 29-32, 22. октобар 2013. године.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛ. 6. СТАВ 1. И 13. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 КОНВЕНЦИЈЕ
19. Подносилац представке се притуживао због пропуста Тужене државе да изврши правоснажну судску одлуку донету у његову корист против дужника и због непостојања делотворног правног лека с тим у вези. Релевантне одредбе члана 6. став 1. и 13. Конвенције, као и члана 1. Протокола број 1 гласе како следи:
"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на правичну ... расправу у разумном року ... пред ... судом, ...."
"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."
"Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству."
20. Влада је тврдила да је представка некомпатибилна ratione personae са одредбама Конвенције и/или да је недопуштена због неисцрпености правних лекова.
21. Суд подсећа да је већ разматрао сличне аргументе и да их је одбацио (види, на пример, пресуде у предмету Р. Качапор и друге, став 114. и Маринковић, став 39, обе цитиране у горњем тексту; и одлуке у предмету Маринковић, став 59. и Јовичић и други, став 102, обе цитиране у горњем тексту). Он не види ниједан разлог да одступи од овог приступа у конкретном предмету. Према томе, Суд одлучује да одбаци примедбе Владе на допуштеност.
22. Пошто представка није ни очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције ни недопуштена по некoм другом основу, она се мора прогласити допуштеном.
23. Суд примећује да правоснажна судска одлука донета у корист подносиоца представке није до данас извршена.
24. Суд примећује да је често утврђивао повреде члана 6. Конвенције и/или члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у предметима који покрећу питања слична питањима у предметном случају (видети Р. Качапор и друге, цитирана у горњем тексту, ст. 115-116. и став 120; Марчић и други, број 17556/05, став 60, 30. Октобар 2007. године; Црнишанин и други против Србије, бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 and 36986/06, ст. 123-124. и ст. 133-134, 13. јануар 2009. године; Рашковић и Милуновић против Србије, бр. 1789/07 и 28058/07, став 74. и став 79, 31. мај 2011. године и Адамовић, број 41703/06, став 41, 2. октобар 2012. године).
25. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није изнела ниједну чињеницу ни аргумент који би га могли убедити да усвоји другачији закључак у постојећим околностима. Према томе, дошло је до повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.
26. Пошто је усвојио овај закључак, Суд сматра да није неопходно да разматра суштински исту притужбу према члану 13. Конвенције (видети, уз одговарајуће измене, Кин-Стиб и Мајкић против Србије, број 12312/05, став 90, 20. април 2010. године).
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
27. Члан 41. Конвенције прописује:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
28. Подносилац представке је тражио да држави буде наложено да му исплати, из сопствених средстава, суму досуђену правоснажном судском одлуком донетом у његову корист, као и трошкове извршног поступка, и још 2.500 евра (ЕУР) на име нематеријалне штете.
29. Влада је сматрала да су ови захтеви претерани и неоправдани.
30. С обзиром на повреде утврђене у овом предмету и сопствену судску праксу (видети, на пример, Р. Качапор и друге, ст. 123-26; и Црнишанин и други, цитирана у горњем тексту, став 139.), Суд сматра да Влада треба да исплати подносиоцу представке суму досуђену правоснажном домаћом одлуком од 10. јула 2007. године, умањену за износ који је можда већ исплаћен по овом основу.
31. У односу на нематеријалну штету, Суд сматра да је подносилац представке претрпео одређени нематеријални губитак због повреда Конвенције у овом предмету. Конкретан тражени износ је, међутим, претеран. Процењујући на основу правичности, како се то захтева чланом 41. Конвенције, Суд сматра да је оправдано да се подносиоцу представке досуди 2.000 евра на име нематеријалне штете, као и трошкова (види Стошић против Србије, број 64931/10, ст. 66. и 67, 1. октобар 2013. године).
32. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава представку допуштеном;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију;
3. Утврђује да нема потребе да се разматра притужба према члану 13. Конвенције;
4. Утврђује
(a) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, из сопствених средстава и у року од три месеца, износ досуђен правоснажном домаћом пресудом донетом у његову корист 10. јула 2007. године, као и утврђене трошкове извршног поступка, умањене за све износе који су можда већ исплаћени по овом основу;
(б) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, у истом року, 2.000 евра (две хиљаде евра) на име нематеријалне штете, трошкова, заједно са порезом који се може платити на овај износ, који ће се претворити у валуту Тужене државе према курсу важећем на дан исплате;
(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процентна поена;
5. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 24. фебруара 2014. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
|
Marialena Tsirli |
Ján Šikuta |
THIRD SECTION
CASE OF GAVOVIĆ v. SERBIA
(Application no. 13339/11)
JUDGMENT
STRASBOURG
24 February 2015
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Gavović v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Ján Šikuta, President,
Dragoljub Popović,
Iulia Antoanella Motoc, judges,
and Marialena Tsirli, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 3 February 2015,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 13339/11) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by Serbian national, Mr Milovan Gavović ("the applicant"), on 30 December 2010.
2. The applicant was represented by MsR.Garibović, a lawyer practising in Novi Pazar. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Ms V. Rodić.
3. On 20 December 2012 the application was communicated to the Government.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
4. The applicant was born in 1963 and lives in Čajetina.
5. He was employed by Raketa - Putnički Saobraćaj AD, a company based in Užice (hereinafter "the debtor").
B. Civil proceedings brought by the applicant
6. Since the debtor had failed to fulfil its obligations toward its employees, the applicant brought a civil claim, seeking payment of salary arrears and various social security contributions.
7. On 10 July 2007 the Municipal Court (Opštinski sud) in Užice rendered a decision ordering the debtor to pay him certain sum. On 7 September 2007 this decision became final.
8. Due to the debtor’s failure to fulfil its obligations from this decision, the applicant submitted an enforcement request. On 17 March 2009 the Municipal Court (Opštinski sud) in Požega issued an enforcement order to that effect.
9. On 12 July 2010 the Commercial Court (Privredni sud) inUžice opened insolvency proceedings in respect of the debtor. As a result, all of the ongoing enforcement proceedings against the debtor were terminated.
10. The applicant duly reported his claim based on the above-mentioned court decision to the insolvency administration.
11. On 8 June 2011 the court accepted the applicant’s claim.
12. On 31 July 2014 the applicant’s representative informed the Court that the decision at issue had been partially enforced in the insolvency proceedings.
13. The insolvency proceedings in respect of the debtor are still ongoing.
14. The debtor, which operated as a socially-owned company, was privatised on 27 December 2002.
15. On 17 July 2007 the privatisation was annulled because the buyer in question had failed to fulfil his contractual obligations.
16. Following the annulment of the debtor’s privatisation the State owned 58.18% of shares in the company.
17. On 11 December 2008 the State sold its shares to a private company.
II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE
18. The relevant domestic law concerning the status of socially-owned companies, enforcement and insolvency proceedings is outlined in the cases of R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 et al., §§ 57-64 and §§ 71-76, 15 January 2008 and Jovičić and Others v. Serbia (dec.), no. 37270/11, §§ 88-93, 15 October 2013. Furthermore, the case-law of the Constitutional Court in respect of socially-owned companies, together with the relevant provisions concerning constitutional appeals and the privatisation of socially-owned companies, are outlined in the admissibility decision in Marinković v. Serbia (dec.), no. 5353/11, §§ 26-29 and§§ 31-44, 29 January 2013; and the judgment in Marinković v. Serbia, no. 5353/11, §§ 29-32, 22 October 2013.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLES 6 AND 13 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1 TO THE CONVENTION
19. The applicant complained of the respondent State’s failure to enforce a final court decision rendered in his favour against the debtor and of the lack of an effective remedy in that connection. The relevant provisions of Articles 6 § 1 and 13 of the Convention, as well as Article 1 of Protocol No. 1 read as follows:
"In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law."
"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.
The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."
"Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity."
20. The Government argued that the application was incompatible ratione personae with the provisions of the Convention and/or that it was inadmissible on non-exhaustion grounds.
21. The Court recalls that it has already considered similar arguments and rejected them (see, for example, the judgments in R. Kačapor and Others, § 114 and Marinković, § 39, both cited above; andthe decisions in Marinković, § 59 and Jovičićand Others, § 102, both cited above). It sees no reason to depart from this approach in the present case. Therefore, the Court decides to reject the Government’s admissibility objections.
22. As the application is neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention nor inadmissible on any other grounds, it must be declared admissible.
23. The Court notes that the final court decision rendered in the applicant’s favour remains unenforced to the present date.
24. The Court observes that it has frequently found violations of Article 6 of the Convention and/or Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in cases raising issues similar to those raised in the present case (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 115-116 and § 120; Marčić and Others v. Serbia, no. 17556/05, § 60, 30 October 2007; Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05, 43548/05, 43569/05 and 36986/06, §§ 123-124 and §§ 133-134, 13 January 2009; Rašković and Milunović v. Serbia, nos. 1789/07 and 28058/07, § 74 and § 79, 31 May 2011; and Adamović v. Serbia, no. 41703/06, § 41, 2 October 2012).
25. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or convincing argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. There has, accordingly, been a violation of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1.
26. Having reached this conclusion, the Court does not find it necessary to examine essentially the same complaint under Article 13 of the Convention (see mutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010).
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
27. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
28. The applicant requested that the State be ordered to pay, from its own funds, the sum awarded by the final court decision rendered in his favour,as well as the costs of the enforcement proceedings, plus 2,500 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage.
29. The Government considered the claims excessive and unjustified.
30. Having regard to the violations found in the present case and its own case-law (R. Kačapor and Others, §§ 123-26, and Crnišanin and Others, § 139, both cited above), the Court finds that the Government should pay the applicant the sum awarded in the court decision of 10 July 2007, less any amount which may have already been paid in this regard31. As regards non-pecuniary damage, the Court considers that the applicant sustained some non-pecuniary loss arising from the breaches of the Convention found in this case. The particular amount claimed, however, is excessive. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court considers it reasonable to award the applicant EUR 2,000 to cover any non-pecuniary damage, as well as costs and expenses (see Stošić v. Serbia, no. 64931/10, §§ 66 and 67, 1 October 2013).
32. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 6 of the Convention and of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;
3. Holds that there is no need to examine the complaint under Article 13 of the Convention;
4. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months, the sum awarded in the final domestic judgmentof 10 July 2007 rendered in his favour, as well as the established costs of the enforcement proceedings, less any amounts which may have already been paid on this basis;
(b) that the respondent State is to pay the applicant, within the same period, EUR 2,000 (two thousand euros) in respect of non-pecuniary damage, costs and expenses, plus any tax that may be chargeable on this amount, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
5. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 24 February 2015, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
|
Marialena Tsirli |
Ján Šikuta |
baza unakrsnih veza