Hirst protiv Ujedinjenog Kraljevstva

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

VELIKO VEĆE

 PREDMET HIRST protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA

(Predstavka br. 74025/01) 

PRESUDA

Strazbur, 6. oktobra 2005. godine

U predmetu Hirst protiv Ujedinjenog Kraljevstva (br. 2), Evropski sud za ljudska prava, zasedajući u Velikom veću u sastavu:

g. L. VILDHABER (WILDHABER), predsednik
g. C. L. ROZAKIS (ROZAKIS),
g. J.-P. KOSTA, (COSTA)
Ser Nicolas BRACA (BRATZA),
g. G. BONELO (BONELLO), 
g. L. KAFLIŠ (CAFLISCH),
gđa F. TULKENS, (TULKENS)
g. P. LORENZEN, (LORENZEN)
gđa N. VAJIĆ,
g. K. TRAJA, (TRAJA) 
g. A. KOVLER, (KOVLER)   
g. V. ZAGREBELSKY, (ZAGREBELSKY)
gđa A. MULRONI (MULARONI),
gđa L. MIJOVIĆ,
g. S. E. JEBENS, (JEBENS)
gđa D. JOČIENE (JOČIENË),
g. J. ŠIKUTA, sudije
i g. E. FRIBERG (FRIBERGH), zamenik sekretara,

nakon  većanja  na  zatvorenim  sednicama,  27.  aprila  i  29.  avgusta  2005. godine, izriče sledeću presudu, donetu poslednjeg pomenutog datuma:

POSTUPAK

1. Predmet je  formiran  na  osnovu  predstavke  (br.  74025/01)  protiv Ujedinjenog  Kraljevstva  Velike  Britanije  i  Severne  Irske,  koju  je  5.  jula  2001. godine Sudu podneo britanski državljanin gospodin Džon Hirst (John Hirst) (u daljem tekstu: podnosilac predstavke) u skladu sa članom 34 Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija).
2. Podnosioca predstavke,  kojem  je  odobrena  pravna  pomoć,  zastupa gospodin E. Abramson, advokat1 iz Liverpula. Ujedinjeno Kraljevstvo (u daljem tekstu: Država) zastupaju njeni zastupnici, prvo je to bio gospodin J. Greindžer (Grainger) a zatim gospođa E. Vilmot (Willmott), oboje iz Ministarstva spoljnih poslova.
3. Podnosilac predstavke je tvrdio da je kao lice u pritvoru bio podvrgnut blanco zabrani glasanja na izborima. On se pozvao na član 3 Protokola br. 1 uzet zasebno i zajedno sa članom 14 Konvencije kao i na član 10 Konvencije.
4. Predstavka je  dodeljena  Četvrtom  odeljenju  Suda  (Pravilo  52,  st.  1 Poslovnika  Suda).  Veće  tog  Odeljenja,  u  čijem  sastavu  su  bili  gospodin  M. Pelonpa   (Pellonpää),   predsednik,   Ser   Nikolas   Braca,   gospođa   Stražnjicka (Strážnická), gospodin R. Maruste, gospodin S. Pavlovski (Pavlovschi), gospodin L. Garlicki, gospodin Borego Borego (Borrego Borrego) – sudije, i gospodin M. O’Bojl (O’Boyle), sekretar odeljenja, je 8. jula 2003. godine predstavku proglasilo delimično prihvatljivom.
5. Javna rasprava je održana u Sudu u Strazburu 16. decembra 2003. godine (pravilo 59, st. 3). Veće je presudom od 30. marta 2004. godine (u daljem tektu: presuda veća) jednoglasno odlučilo da je došlo do povrede člana 3 Protokola br. 1 i da u vezi sa članovima 14 i 10 Konvencije ne proističu odvojena pitanja. Veće je takođe odlučilo da sam zaključak da je došlo do povrede predstavlja dovoljno pravično zadovoljenje na ime nematerijalne štete koju je podnosilac predstavke pretrpeo.
6. Država je 23. juna 2004. godine zatražila da slučaj bude upućen Velikom veću (čl. 43 Konvencije).
7. Panel Velikog veća je 10. novembra 2004. godine odlučio da prihvati zahtev za obraćanje Velikom veću.
8. Sastav Velikog veća je utvrđen u skladu s odredbama člana 27 stavovi 2 i 3 Konvencije i pravilom 24.
9. Podnosilac predstavke i Država su podneli pisani podnesak. Primljene su i zapažanja AIRE centra i Države Letonije, kojima je predsednik dao odobre- nje da se umeštaju u pisanoj proceduri (čl. 36 st. 2 Konvecije i pravilo 44, st. 2). Strane su dale odgovor na te komentare koji se pominju dole u tekstu (pravilo 44, st. 5).
10. Javna rasprava je održana u Sudu u Strazburu 27. aprila 2005. godine (pravilo 59, st. 3).

Pred Sudom su se pojavili:

(a) u ime Države
Vilmot (Willmott), zastupnik
Sing (Singh) Q. C.,2 advokat
M. Hodžson (Hodgson),
M. Rolings (Rawlings),
B. Do (Daw), savetnici;

(b) u ime podnosioca predstavke
F. Kraus (Krause), advokat,   
E. Abrahamson advokat.3

Sud je saslušao obraćanje gospodina Singa i gospođe Kraus.

ČINJENICE

I. OKOLNOSTI PREDMETA

11. Podnosilac predstavke je rođen 1950. godine.
12. Podnosilac predstavke je 11. februara 1980. godine priznao krivicu za ubistvo iz nehata iz razloga smanjene uračunljivosti. Njegovo priznanje krivice je prihvaćeno na osnovu zdravstvenih dokaza koji ukazuju da je on čovek koji pati od teškog  poremećaja  ličnosti  do  te  mere  da  je  amoralan.  Osuđen  je  na neograničenu doživotnu kaznu zatvora.
13. Obavezni deo  zatvorske  kazne  podnosioca  predstavke4   (onaj  deo kazne koji se vezuje za retribuciju i i odvraćanja) je istekao 25. juna 1994. godine. Razlozi  za  produžavanje  njegovog  boravka  u  zatvoru  zasnivali  su  se  na  oceni Komisije za uslovne kazne koja je smatrala da on i dalje predstavlja ozbiljan rizik po građane i da im može ozbiljno naškoditi.
14. Podnosilac predstavke, kome je prema članu 3 Zakona o izborima iz 1983. godine zabranjeno da glasa i na parlamentarnim i na lokalnim izborima, pokrenuo je postupak pred Višim sudom u skladu sa članom 4 Zakona o ljudskim pravima iz 1998. godine, zatraživši da se ova odredba proglasi neusklađenom s Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.
15. Odeljenje Višeg  suda  je  21.  i  22.  marta  2001.  godine  razmotrio predstavku  koju  je  podneo  podnosilac  predstavke  zajedno  s  predstavkom  još dvojice  zatvorenika,  gospodina  Pirsona  i  gospodina  Fial-Martineza,  kojom  se traži sudsko preispitivanje odluke, a koji su podneli zahtev za upis u birački spisak i kojima je službeno ovlašćeno lice zaduženo za upis glasača u glasačke spiskove taj zahtev odbilo na osnovu toga su i oni tražili izjavu o neusklađenosti.
16. U presudi odeljenja Višeg suda od 4. aprila 2001. godine, sudija Kenedi (Kennedy) je napomenuo da član 3 ima dugu istoriju i naveo razloge, koji su dati u postupku, zbog kojih se ministar odlučio da sledi sadašnju politiku:

„Počinivši  krivično  delo  koje,  samo  po  sebi  ili  uzeto  u  obzir  s  ostalim otežavajućim okolnostima u koje spada i karakter počinioca kao i njegov krivični dosije, zahteva kaznu zatvora, takvi zatvorenici su izgubili pravo na to da učestvuju u odlučivanju kako se zemlja vodi tokom tog perioda. Prisilan pritvor nije jedini element kazne. Izmeštanje iz društva podrazumeva uskraćivanje privilegija koje to društvo pruža a među njima je i pravo na biranje svog predstavnika.“

Ispitujući  važeću  praksu  u  drugim  jurisdikcijama,  on  je  primetio  da u  Evropi  samo  osam  zemalja,  uključujući  i  Ujedinjeno  Kraljevstvo,  ne  daje osuđenicima  pravo  glasa,  dok  dvadeset  zemalja  im  to  pravo  ne  oduzima  a osam zemalja izriče ograničeno lišavanje prava glasa. Pomenut je Vrhovni sud Sjedinjenih Američkih Država koji je odbio prigovor protiv Ustava Kalifornije koji  predviđa  oduzimanje  prava  glasa  osuđenicima  u  zatvoru  (vidi  predmet Richardson  v.  Ramirez,  [1974]  418  United  States:  Supreme  Court  Reports  24). Značajna pažnja je posvećena i kanadskim presedanima, na koje su se obe strane pozivale, naročito onaj koji se odnosi na Vrhovni sud Kanade koji je u predmetu Sauvé v. Canada (br. 1) ([1992] 2 Supreme Court Reports 438), oborio odluku o oduzimanju glasa svim zatvorenicima s obrazloženjem da je to i suviše široko postavljeno  i  da  krši  pravilo  najmanjeg  uticaja  (minimum  impairment  rule)  i da je Savezni apelacioni sud koji je, u predmetu Sauvé (br. 2) ([2000] 2 Federal Court Reports 117), potvrdio kasniju zakonodavnu odredbu kojom se zabrana ograničava na one zatvorenike koji služe zatvorsku kaznu od dve i više godina u kazneno-popravnoj instituciji. Iako je primećeno da kanadski sudovi primenjuju drugačije sročenu odredbu u svojoj Povelji o pravima i slobodama, odeljenje Višeg suda  je  komentarisao  da  presuda  sudije  Apelacionog  suda  Lindena  u  drugom slučaju u tužbi podnetoj Saveznom apelacionom sudu, sadrži korisne primedbe, naročito u pogledu postojanja opasnosti da sudovi uzurpiraju ulogu Parlamenta. Takođe su razmotreni slučajevi izneti pred Evropsku komisiju za ljudska prava i pred Sud, pri čemu je odeljenje Višeg suda primetilo da je Komisija bila dosledna u svom pristupu da prihvati ograničenja koja se odnose na lica koja su osuđena i nalaze se u pritvoru.

Sudija Višeg suda Kenedi je zaključio:

„...Vraćam se na ono što je izneo Evropski sud u stavu 52 presude u predme- tu Mathieu-Mohin. Naravno, kada se radi o pojedinačnom zatvoreniku, lišavanje prava glasa zaista umanjuje samu suštinu njegovog prava da glasa, ali to je i suviše pojednostavljen pristup, zato što ono čime se član 3 Protokola br. 1 zapravo bavi jeste jedno šire pitanje univerzalnog prava glasa i ‘slobodnog izražavanja mišljenja naroda prilikom izbora zakonodavne vlasti’. Ako pojedincu treba oduzeti pravo glasa to se mora učiniti u cilju postizanja legitimnog cilja. U slučaju osuđenog lica koje služi zatvorsku kaznu taj cilj se ne može tako lako obrazložiti. Jasno je da postoji elemenat kazne ali isto tako i elemenat izbornog zakona. Kao što je mini- star unutrašnjih poslova rekao, Parlament je zauzeo stav da su osuđena lica tokom vremenskog perioda koji provode u zatvoru, izgubila svoja prava da odlučuju o tome  kako se zemljom  upravlja.  Radna  grupa  je  navela  da  su  takvi  zatvorenici izgubili moralni autoritet da glasaju. Možda je najbolji put onaj koji je predložio sudija Apelacionog suda Lindena [u Kanadi], a to je da se filozofima ostavi da utvrde pravu prirodu ovog lišavanja prava glasa, a da se zakonodavnim vlastima ostavi da se ipak, bave drugim stvarima.

Evropski  sud  takođe  zahteva  da  sredstva  koja  se  koriste  za  ograničavanje prava  glasa  koja  se  prema  Konvenciji  podrazumevaju  ne  budu  nesrazmerna,  i to je upravo to mesto gde je, po mojem mišljenju, primereno da se Sud povuče pred zakonodavnim vlastima. Lako je kritikovati zakon koji ima široko dejstvo (na primer, u pogledu njegovog delovanja na one zatvorenike koji su osuđeni na neograničenu doživotnu kaznu zatovra kojima je istekao obavezni deo zatvorske kazne, kao i onih koji su u pritvoru na osnovu Zakona o mentalnom zdravlju iz 1983. godine), ali kao što se vidi iz merodavnih izvora, one zemlje koje oduzi- maju pravo glasa po izricanju osuđujuće presude, ne ograničavaju period tokom kojeg je pravo  glasa  uskraćeno  na  period  proveden  u  zatvoru.  Parlament  je  u ovoj zemlji to mogao drugačije da uredi kako bi mogao da postigne ciljeve koje je izdvojio, i kao što je to u učinio sudija MacLahin (McLachlin) u Kanadi, i ja bih prihvatio da je proces kreiranja retko savršen, tako da sudovi moraju zako- nodavcu dati malo prostora. Kao što je [advokat ministra] izneo, postoji širok spektar pristupa kod različitih demokratskih društava, a Ujedinjeno Kraljevstvo spada negde u sredinu tog spektra. Tokom vremena ovaj stav se može promeniti, bilo  postepenim  prilagođavanjem,  kao  što  je  to  nedavno  bio  slučaj  u  pogledu lica u pritvoru i ostalih, ili na neki radikalniji način, ali ta pozicija u spektru je naprosto nešto o čemu treba da odlučuje Parlament a ne sudovi. To se odnosi i na takozvane „teške slučajeve“ osuđenici koji su osuđeni na kaznu neograniče- ne doživotne robije kojima je istekao obavezni deo zatvorske kazne... Oni su svi osuđeni i da je, na primer, Parlament rekao da svi oni koji su osuđeni na doži- votnu kaznu zatvora gube pravo glasa do kraja života, tada bi očigledna anoma- lija njihove pozicije nestala...

Ako član 3 (1) Zakona iz 1983. godine ispunjava zahteve člana 3 [Protokola br. 1] onda član 14, kao ni član 10, ne pružaju više mogućnosti [po ovom pita- nju].“

17. U skladu s time predstavka podnosioca predstavke je odbačena kao i predstavke ostalih zatvorenika.
18. U ime  gospodina  Fial-Martineza  i  gospodina  Pirsona  2.  maja  2001. godine  upućen  je  zahtev  za  dobijanje  dozvole  za  podnošenje  žalbe  zajedno  s kratkim  obrazloženjem  predmeta  koje  je  imalo  četrdeset  i  tri  stranice.  Sudija lord Bakston je 15. maja 2001. godine razmotrio predstavku na osnovu podnetog materijala i nije dao odobrenje, s obrazoloženjem da žalba nema stvarnih izgleda na uspeh.
19. Podnosilac predstavke je 19. maja 2001. godine podneo predstavku za- traživši dozvolu da podnese žalbu. Njegovu predstavku je na osnovu podnetog materijala razmotrio sudija lord Sajmon Braun koji je zahtev odbio 7. juna 2001. godine iz istih razloga zbog kojih je sudija Bakston odbio ranije predstavke. Su- dija lord Sajmon Braun je 18. juna 2001. godine odbio obnovljenu predstavku podnosioca predstavke, zajedno s obnovljenim predstavkama gospodina Pirsona i gospodina Fial-Martineza.
20. Podnosilac predstavke je 25. maja 2004. godine pušten iz zatvora na slobodu uz mere nadzora.

 II. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO I PRAKSA

21. Član 3 Zakona o izborima iz 1983. godine (u daljem tekstu: Zakon iz 1983. godine) predviđa:

„(1)   Osuđeno  lice  koje  je  tokom  vremenskog  perioda  koje  provodi  u zatvoru u kaznenoj instituciji dok služi kaznu... je pravno nesposobno da glasa na bilo kojim parlamentarnim ili lokalnim izborima.“

22. Ovim članom  se  sprovode  odredbe  člana  4  Zakona  o  izborima  iz 1969. godine, čija suština datira još od Zakona o gubitku prava glasa iz 1870. godine prethodnog veka, a on odražava ranija pravila zakona koji se odnosio na osuđenog „prestupnika“ i njegov gubitak određenih prava (takozvana „građanska smrt“ iz vremena kralja Edvarda III).
23. Ova diskvalifikacija  se  ne  odnosi  na  lica  koja  su  u  zatvoru  zbog nepoštovanja  suda  (čl.  3  (2)  (a)  ili  na  one  koji  su  u  zatvoru  zbog,  na  primer, neplaćanja neke kazne (čl. 3 (2) (c)).
24. Tokom parlamentarne  procedure  usvajanja  Zakona  o  izborima  iz 2000. godine (u  daljem  tekstu:  Zakon  iz  2000.  godine),  koji  je  omogućavao licima u pritvoru i neosuđenim psihijatrijskim pacijentima da glasaju, poslanik u Parlamentu gospodin Hauart, koji je govorio u ime Države, držao se stanovišta da  bi  „gubitak  prava,  a  jedno  od  njih  je  gubitak  prava  glasa,  trebalo  da  bude deo kazne za osuđeno lice“. Zakon je praćen izjavom o usklađenosti u skladu s  članom  19  Zakona  o  ljudskim  pravima  iz  1998.  godine,  koji  navodi  da  je, uvođenjem  te  mere  u  Parlamentu,  ministar  smatrao  da  su  njegove  odredbe usklađene s Konvencijom.
25. Član 4 Zakona o ljudskim pravima iz 1998. godine predviđa:

„(1) Stav (2) se primenjuje na bilo koji postupak tokom kojeg sud utvrđuje da li je odredba primarnog zakonodavstva usklađena s pravom iz Konvencije.

(2)     Ako se Sud uveri da odredba nije usklađena s pravom iz Konvencije, on može da je proglasi neusklađenom.

...“

III. RELEVANTNI MEĐUNARODNI UGOVORI

 A. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima

26. Relevantne odredbe Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima5 predviđaju:

Član 25

„Svaki  građanin,  bez  ikakvog  razlikovanja  pomenutog  u  članu  2  [koje se  odnose  na  rasu,  boju  kože,  pol,  jezik,  veroispovest,  političko  ili  neko  drugo uverenje, nacionalno ili socijalno poreklo, imovinu, rođenje ili neki drugi status] i bez nerazumnih ograničenja, ima pravo i mogućnost:

(a)   da  učestvuje  u  vođenju  javnih  poslova,  bilo  neposredno  bilo  preko slobodno izabranih predstavnika;

(b)   da glasa...“

Član 10

1. Sa svakim  ko  je  lišen  slobode  postupaće  se  čovečno  i  s  poštovanjem urođenog dostojanstva ljudske ličnosti.

...

3. Kazneno-pravni režim će podrazumevati postupanje s osuđenicima čiji je bitni cilj njihovo prevaspitivanje i ponovno uključivanje u društvo...“

27. U Opštem komentaru br. 25 (57) koji je 12. jula 1996. godine usvojio Komitet za ljudska  prava  u  skladu  sa  članom  40  stav  4  Međunarodnog  pakta o građanskim i političkim pravima, Komitet navodi, između ostalog, vezano za pravo zajemčeno članom 25:

„14.  U  svojim  izveštajima,  Države  strane  bi  trebalo  da  ukažu  i  obrazlože zakonodavne odredbe koje bi lišile građane njihovog prava glasa. Razlozi za to lišavanje bi trebalo da budu objektivni i opravdani. Ako osuda zbog počinjenog krivičnog  dela  predstavlja  razlog  za  suspendovanje  prava  glasa,  taj  period suspenzije bi trebalo da bude srazmeran počinjenom krivičnom delu i presudi. Licima koja su lišena slobode ali koja nisu osuđena, ne bi trebalo uskratiti prvo da glasaju.“

 B. Evropska zatvorska pravila (Preporuka br. R (87) 3 Komiteta ministara Saveta Evrope)

28. Ova pravila postavljaju minimalne standarde koje treba primenjivati na uslove vezane za boravak u zatvoru, uključujući i sledeće načelo:

„64. Lišavanjem slobode, zatvaranje je samo po sebi kazna. Zatvorski uslovi i  režimi  zato  ne  smeju,  osim  u  slučaju  opravdanog  izdvajanja  ili  održavanja discipline, da otežavaju ovu kaznu.“

C. Preporuka Rec(2003)23 Komiteta ministara zemljama članicama za postupanje, od strane zatvorskih uprava, prema zatvorenicima koji izdržavaju doživotnu kaznu zatvora i neku dugu kaznu zatvora

29. U ovoj preporuci, usvojenoj 9. oktobra 2003. godine, beleži se povećanje broja zatvorenika osuđenih  na  doživotnu  kaznu  zatvora  i  ima  za  cilj  da  pruži smernice državama članicama o tome kako treba postupati sa zatvorenicima koji dugo borave u zatvoru.
30. Ciljevi postupanja prema takvim zatvorenicima bi trebalo da budu:

„2. ...

–  da  se  osigura  da  zatvori  budu  bezbedno  i  sigurno  mesto  za  ove zatvorenike...;

–   da se neutralizuju štetni efekti doživotne i dugoročne zatvorske kazne;

–  da  se  povećaju  i  poboljšaju  mogućnosti  da  se  ovi  zatvorenici  posle puštanja iz zatvora uspešno ponovo integrišu i poštuju zakon." 

31. Opšta načela podrazumevaju sledeće:

„3.  Treba  razmotriti  raznolikost  ličnih  karakteristika  koje  se  mogu  naći među  zatvorenicima  koji  su  na  izdržavanju  doživotne  kazne  zatvora  i  među zatvorenicima koji su na izdržavanju duge kazne zatvora i one se moraju uzeti u obzir kako bi se napravili pojedinačni planovi za sprovođenje presude (načelo individualizacije).

4. Život u zatvoru bi trebalo da bude tako uređen da bude što sličniji realnim okolnostima života u zajednici (načelo normalizacije).

5. Zatvorenicima treba  dati  mogućnost  da  ostvaruju  ličnu  odgovornost  u svakodnevnom životu u zatvoru (načelo odgovornosti).“

 D.  Kodeks dobre prakse u vezi izbornih pitanja

32. Ovaj dokument koji je Evropska komisija za demokratiju putem prava (Venecijanska  komisija)  usvojila  na  svom  51.  plenarnom  zasedanju  (5–6.  jula 2002. godine) i podnela ga Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope 6. novembra 2002. godine, sadrži smernice Komisije u pogledu okolnosti u kojima može doći do oduzimanja prava glasa ili prava na kandidovanje na izborima:

„d. ...

i.  može se urediti da se osoba liši prava glasa i prava na kandidovanje na izborima ali samo pod sledećim kumulativnim uslovima:

ii.  zakon mora to da omogućava;

iii.  načelo  srazmernosti  se  mora  poštovati;  uslovi  za  lišavanje  pojedinaca prava na kandidovanje na izborima mogu biti manje strogi od onih koji se odnose na lišavanje prava glasa;

iv. lišavanje prava se mora zasnivati na mentalnoj nesposobnosti ili krivičnoj presudi zbog počinjenog teškog krivičnog dela;

v.  uz to, uskraćivanje političkih prava ili utvrđivanje mentalne nesposob- nosti se može nametnuti samo izričitom odlukom suda.“

 E. Pravo i praksa u državama ugovornicama

33. Prema istraživanju  Države  a  na  osnovu  informacija  koje  je  dobila od svojih diplomatskih predstavništava, u osamnaest zemalja zatvorenicima je dopušteno  da  glasaju  bez  ograničenja  (Albanija,  Azerbejdžan,  Hrvatska,  Re- publika  Češka,  Danska,  Finska,  Bivša  Jugoslovenska  Republika  Makedonija, Nemačka, Island, Litvanija, Moldavija, Crna Gora, Holandija, Portugal, Slove- nija, Švedska, Švajcarska i Ukrajina), u trinaest zemalja svim zatvorenicima je zabranjeno da glasaju ili ne mogu da glasaju (Jermenija, Belgija,6  Belorusija, Kipar,  Estonija,  Gruzija,  Mađarska,  Irska,  Rusija,  Srbija,  Slovačka,7  Turska  i Ujedinjeno Kraljevstvo), dok u dvanaest zemalja zatvorenikovo pravo da gla- sa može biti ogrničeno na neki drugi način (Austrija,8  Bosna i Hercegovina,9 Francuska,10  Grčka,11  Italija,12  Luksemburg,13  Malta,14  Norveška,15  Poljska,16 Rumunija i Španija17).
34. Ostali materijali koje Sud ima na raspolaganju ukazuju da zatvoreni- cima u Rumuniji može biti uskraćeno pravo da glasaju ako je glavna kazna duža od dve godine, dok u Letoniji zatvorenici koji izdržavaju kaznu u zatvorima ne- maju pravo da glasaju; kao ni zatvorenici u Lihtenštajnu.

 F. Relevantna sudska praksa u drugim državama

1. Kanada 

35.  Vrhovni sud  Kanade  je  1992.  godine  jednoglasno  odbio  zakonsku odredbu  koja  zabranjuje  svim  zatvorenicima  da  glasaju  (vidi  Sauvé  v.  Canada (br.  1),  pomenuto  gore).  Date  su  izmene  kojima  se  zabrana  ograničava  na zatvorenike koji izdržavaju kaznu od dve i više godine zatvora. Savezni apelacioni sud je potvrdio ovu odredbu. Međutim, posle odluke odeljenja Višeg suda [UK] u ovom slučaju, Vrhovni sud je 31. oktobra 2002. godine u predmetu Sauvé v. the Attornez General of Canada (br. 2) odlučio s pet glasova za i četiri glasa protiv da je član 51 (e) kanadskog Zakona o izborima iz 1985. godine, koji je svakom licu  koje  izdržava  kaznu  od  dve  ili  više  godina  zatvora  u  kaznenoj  institutciji uskraćivao pravo glasa, neustavan jer se njime krše članovi 1 i 3 Kanadske povelje o pravima i slobodama, koja predviđa:

„1.  Kanadskom  poveljom  o  pravima  i  slobodama  zajamčena  su  prava  i slobode koje ona predviđa a podležu samo onim razumnim ograničenjima koje propisuje zakon i koja se mogu očigledno opravdati u slobodnom i demokratskom društvu.“

„3. Svaki građanin Kanade ima pravo da glasa na izborima za članove Do- njeg doma ili zakonodavne skupštine i da se kandiduje za članstvo u njima.“

36. Mišljenje većine  koje  je  dao  predsednik  Vrhovnog  suda  MekLahlin smatra da je pravo glasa od fundamentalnog značaja za njihovu demokratiju i vladavinu prava i da se ne može tek tako ukinuti. Ograničenja ovog prava ne zahtevaju  priklanjanje  već  pomno  razmatranje.  Većina  je  smatrala  da  Država nije  uspela  da  utvrdi  određene  probleme  koji  su  iziskivali  uskraćivanje  prava glasa i da mera nije zadovoljila kriterijum srazmernosti, naročito jer Država nije ustanovila racionalnu vezu između uskraćivanja prava glasa i navedenih ciljeva.

U pogledu cilja promovisanja građanske odgovornosti i poštovanja zakona, uskraćivanje prava glasa zatvorenicima bi pre poslalo poruku kojom se podriva poštovanje  zakona  i  demokratije  nego  što  naglašava  te  vrednosti.  Legitimitet zakona i obaveza da se poštuje zakon direktno proističe iz prava svakog građanina da glasa. Uskraćivanje prava glasa zatvorenicima bi značilo gubitak veoma važnog sredstva kojim se oni uče demokratskim vrednostima i društvenoj odgovornosti i bilo bi protivno demokratskim načelima inkluzivnosti, jednakosti, i građanske participacije i nedosledno je s poštovanjem dostojanstva svake osobe što je u srži kanadske demokratije i Povelje.

U  pogledu  drugog  cilja  koji  se  odnosi  na  izricanje  odgovarajuće  kazne, postojalo je mišljenje da Država nije ponudila uverljivu teoriju o tome zašto bi trebalo dozvoliti uskraćivanje jednog fundamentalnog demokratskog prava kao vid  kazne  države.  Niti  se  to  može  smatrati  legitiminim  oblikom  kažnjavanja budući  da  je  ono  proizvoljno  –  ono  nije  primereno  delima  i  okolnostima svakog  pojedinačnog  počinitelja  krivičnog  dela  i  neznatno  je  vezano  za  samo prestupnikovo  krivično  delo  –  i  nema  valjanu  krivično-pravnu  svrhu,  budući da ni iskustvo niti zdrav razum ne idu u prilog tvrdnji da lišavanje prava glasa pomaže u odvraćanju od krivičnih dela ili rehabilitaciji kriminalaca.

37. Mišljenje manjine, koje je dao sudija Gontije (Gonthier), smatra da su ciljevi mere nužni i ozbiljni i da su zasnovani na opravdanoj i racionalnoj socijalnoj ili političkoj filozofiji. Prvi cilj, koji se odnosi na povećanje stepena građanske odgovornosti i poštovanje vladavine zakona, vezan je za promovisanje dobrog građanskog vladanja. Socijalno  odbacivanje  ozbiljnih  krivičnih  dela  odražava moralno  stanovište  koje  štiti  socijalni  ugovor  i  vladavinu  prava  i  ističe  značaj veze  između  pojedinaca  i  zajednice.  „Promovisanje  građanske  odgovornosti“ može biti apstraktno ili simbolično, ali i simbolični ili apstraktni ciljevi mogu biti sami po sebi valjani i njihov značaj ne bi trebalo umanjivati samo zato što je simboličan. U pogledu drugog cilja koji se odnosi na naglašavanje opštih ciljeva krivične sankcije, ta mera je očigledno imala kazneni aspekt praćen funkcijom osvete. To je bio valjani cilj u čije ime je Parlament mogao da stvori odgovarajuće sankcije i kazne za ozbiljna krivična dela. Lišavanje prava glasa jeste građansko onesposobljavanje  koje  proističe  iz  krivične  presude.  Ono  je  takođe  bilo  i srazmerno, budući da je mera racionalno povezana s ciljevima i pažljivo skrojena kako bi se primenila na počinioce teških krivičnih dela. Lišavanje prava glasa počinioca  teških  krivičnih  dela  služi  kao  poruka  koja  je  upućena  i  zajednici  i samim počiniocima da zajednica neće toleraisati ozbiljne kriminalne aktivnosti. Društvo bi, u tom slučaju, moglo da se odluči da privremeno uskrati pravo glasa počiniocima  teških  krivičnih  dela  kako  bi  naglasilo  činjenicu  da  insistira  na građanskoj odgovornosti i poštovanju vladavine prava kao na ciljevima kojima vredi težiti, i koji su preduslovi za demokratsku participaciju. Manjina se osvrnula na potrebu poštovanja granica koje nameće Parlament i na potrebu da se ima sluha  za  činjenicu  da  je  moguće  da  postoji  mnogo  opravdanih  i  racionalnih ravnoteža.

2. Južna Afrika 

38. U predmetu August and Another v. Electoral Commission and Others (CCT8/99: 1999 (3) ЅA 1), Ustavni sud Južne Afrike je 1. aprila 1999. godine razmotrio predstavku zatvorenika  kojom  se  traži  od  Suda  da  izda  izjavu  i nalog Izbornoj komisiji koja treba da preduzme mere koje bi omogućile njima i  drugim  zatvorenicima  da  se  upišu  u  birački  spisak  i  da  glasaju  dok  su  u zatvoru. Napomenuto je da je prema Ustavu Južne Afrike, pravo svakog odraslog građanina da glasa na izborima za zakonodavna tela određeno u bezuslovnom smislu i podvlači značaj tog prava:

„Univerzalnost  prava  glasa  je  značajna  ne  samo  zarad  stanja  nacionalnog jedinstva   i   demokratije.   Glas   svakog   pojedinačnog   građanina   jeste   znak dostojanstva i ličnosti. On doslovno kaže da je svaki pojedinac važan.“

39. Ustavni sud je zaključio da pravo glasa po svojoj prirodi nameće po- zitivne obaveze zakonodavnoj i izvršnoj vlasti i da se Zakon o izborima mora tumačiti na takav način da se ustavnim izjavama, garancijama i odgovornostima da pravno dejstvo. Kaže se da se u mnogim demokratskim društvima nekim ka- tegorijama zatvorenika onemogućava pravo glasa. Iako nema sličnih odredbi u Ustavu, priznaje se da se ograničenja mogu primeniti na ostvarivanje osnovnih prava, pod uslovom da su ona, između ostalog, razumna i opravdana. Pitanje da li bi zakonski propisi koji onemogućavaju zatvorenicima da glasaju bili prema Ustavu opravdani, nije pokrenuto tokom postupka i naglašeno je da presudu ne treba tumačiti u smislu da sprečava Parlament da oduzme pravo glasa određenim kategorijama zatvorenika. U odsustvu takvih zakonskih propisa, zatvorenici ima- ju ustavno pravo da glasaju pa ni Izborna komisija niti Ustavni sud ne bi imali ta ovlašćenja koja im omogućavaju da im oduzmu pravo glasa. Zaključuje se da je Komisija obavezna da uredi stvari tako da bi zatvorenici mogli da glasaju.

PRAVO

 I. NAVODNA POVREDA ČLANA 3 PROTOKOLA BR. 1

40. Podnosilac predstavke se žalio da mu je oduzeto pravo glasa. Pozvao se na član 3 Protokola br. 1 koji predviđa:

„Visoke   strane   ugovornice   se   obavezuju   da   u   primerenim   vremenskim razmacima  održavaju  slobodne  izbore  s  tajnim  glasanjem,  pod  uslovom  koji obezbeđuju slobodno izražavanje mišljenja naroda pri izboru zakonodavnih tela.“

 A. Presuda veća

41. Veće je utvrdilo da je izuzeće od glasanja osuđenih lica nesrazmerno. Veće je uzelo u obzir činjenicu da je to velikoj grupi ljudi oduzelo pravo glasa; da je primenjeno automatski bez obzira na dužinu trajanja zatvorske kazne ili težine krivičnog dela; i da su rezultati proizvoljni i nepravilni, u zavisnosti od vremena održavanja izbora. Veće je dalje primetilo da što se tiče toga da se isključivanje od glasanja smatra delom zatvorenikove kazne, nema logičnog opravdanja da se to isključenje nastavlja u slučaju ovog podnosioca predstavke, koji je odslužio onaj deo kazne koji je vezan za retribuciju za počinjeno krivično delo i za odvraćanje od krivičnih dela. Veće zaključuje u stavu 51:

„Sud prihvata da je ovo oblast u kojoj nacionalnim zakonodavnim vlastima treba dati široko polje slobodne procene prilikom utvrđivanja da li zabranjivanje prava  glasa  zatvorenicima  u  moderno  vreme  još  uvek  može  da  se  opravda i  ako  može,  šta  treba  učiniti  da  bi  se  postigla  pravična  ravnoteža.  Naročito  su zakonodavne vlasti te koje bi trebalo da odlučuju o tome da li bi ograničavanje prava  na  glasanje  trebalo  urediti  prema  određenim  krivičnim  delima  ili  prema krivičnim  delima  po  njihovoj  težini,  ili  bi  na  primer,  sudu  koji  izriče  presudu trebalo  ostaviti  diskreciono  pravo  da  donese  konačnu  odluku  da  li  će  neko osuđeno lice lišiti prava glasa ili ne. Sud želi da primeti da nema dokaza da su zakonodavne  vlasti  u  Ujedinjenom  Kraljevstvu  bilo  kada  pokušale  da  odmere suprotstavljene  interese  niti  da  procene  srazmernost  zabrane  budući  da  to  ima uticaj na osuđena lica. Međutim, ne može prihvatiti da apsolutna zabrana glasanja svakom zatvoreniku koji izdržava kaznu zatvora pod bilo kojim uslovima, spada u prihvatljivo polje slobodne procene. Podnosilac predstavke je u ovom slučaju izgubio pravo glasa kao posledicu nametanja automatske i blanco zabrane prava glasa zatvorenicima i stoga može tvrditi da je bio žrtva takve mere. Sud ne može da nagađa da li bi podnosilac predstavke i dalje bio lišen prava glasa čak i da je zatvorenicima bila nametnuta nešto ograničenija zabrana prava glasa, koja bi bila u skladu s uslovima iz člana 3 Protokola br. 1.“

B. Podnesci stranaka

1. Podnosilac predstavke

42. Podnosilac predstavke  je  usvojio  uslove  iz  presude  veća,  tvrdeći  da navodi  Države  da  bi  bila  potrebna  radikalna  revizija  zakona  mnogih  država ugovornica, pogrešno shvaćena budući da je presuda bila zasnovana na specifičnoj situaciji u Ujedinjenom Kraljevstvu i usmerena na blanco oduzimanje prava glasa osuđenim licima koje nije proisteklo iz obrazložene i na pravi način opravdane odluke donete posle iscrpne debate, već iz poštovanja istorijske tradicije. On je takođe odbacio argument da veće nije dalo odgovarajuću težinu polju slobodne procene, tvrdeći da taj koncept ima malo značaja za činjenice u ovom slučaju.
43. Podnosilac predstavke  je  naglasio  da  je  postojala  pretpostavka  koja je išla u korist lišavanja prava glasa, što je bilo u skladu s osnovnom prirodom demokratije. To nije privilegija, kao što se ponekad tvrdilo, čak ni za zatvorenike, koji  su  i  dalje  uživali  svoja  nepovrediva  prava  od  kojih  se  moglo  odstupiti samo u vanrednim okolnostima. Zabranom glasanja se nije težilo bilo kakvom legitimnom  cilju.  Zakonodavne  vlasti  su  vrlo  malo  ili  nimalo  nisu  razmišljale o  oduzimanju  prava  glasa  zatvorenicima,  pošto  je  Zakon  iz  1983.  godine  bio konsolidujući  zakon  koji  je  usvojen  bez  rasprave;  niti  se  bilo  kakva  iscrpna rasprava  vodila  tokom  donošenja  Zakona  iz  2000.  godine.  Domaći  sud  se nije  bavio  ni  ispitivanjem  zakonitosti  zabrane  već  je  o  predmetu  podnosioca predstavke odlučivao na osnovu poštovanja prema Parlamentu.
44. Razlog na koji se oslanjalo u Parlamentu jeste taj da se lišavanje prava glasa osuđenih zatvorenika smatralo sastavnim delom njegove kazne. Podnosilac predstavke je međutim, osporavao to da kazna može legitimno da ukloni i druga osnovna prava osim prava na slobodu i tvrdio da je to nedosledno s rehabilitacijom kao proklamovanim ciljem  zatvora.  Nema  dokaza  da  se  zabranom  težilo postizanju navedenih ciljeva niti se pokazalo da postoji bilo kakva veza između prava glasa i suzbijanja kriminala ili poštovanja vladavine prava. Većina građana i sudova nije uopšte bila svesna da gubitak glasačkog prava prati izricanje kazne zatvora. Navedeni cilj poboljšanja građanske odgovornosti je pokrenut ex post facto i prema njemu se treba odnositi s oprezom. Zaista, podnosilac predstavke je  tvrdio  da  je  zabrana  uklonila  građansku  odgovornost  i  smanjila  poštovanje prema vladavini zakona, i na taj način još više otuđila zatvorenike od društva.
45. Blanco zabrana je takođe bila i nesrazmerna, proizvoljna i nanela je šte- tu samoj suštini prava. Nije bila ni u kakvoj vezi s prirodom niti ozbiljnošću po- činjenog krivičnog dela i varirala je po tome kakav je efekat imala na zatvorenike u zavisnosti od toga da li se njihov boravak u zatvoru poklapao s održavanjem izbora. Ona je potencijalno lišila značajan deo populacije (preko 48.000) moguć- nosti da izraze svoje mišljenje ili mogućnosti da ospore, putem izbora, kaznenu politiku koja utiče na njih. Uz to, podnosilac predstavke je tvrdio da budući da je on zatvorenik kojem je istekao obavezni deo zatvorske kazne, kazneni elemenat njegove kazne je istekao i on je u zatvoru i dalje bio zadržan zbog rizika koji on predstavlja po društvo, a u tom slučaju kažnjavanje više ne bi moglo da posluži kao opravdanje. On je ukazao na nedavno uvedenu kaznu zatvora na „intervale“ tokom koje lice može da glasa za vreme vremenskog perioda koji provodi na slo- bodi u zajednici, a dok je u zatvoru ne može da glasa, i da ona podriva takozvane ciljeve sprečavanja drugih osuđenih lica da glasaju.
46. On se dalje pozvao na jedan trend koji postoji u Kanadi, Južnoj Africi i različitim evropskim zemljama davanja glasa zatvorenicima, tvrdeći da osamna- est država ne primenjuju zabranu glasanja dok u osam drugih zemalja postoji samo delimična ili tačno određena zabrana glasanja. Zaključio je da nema uver- ljivih razloga, osim kažnjavanja, za uskraćivanje prava glasa osuđenim licima i da ova dodatna sankcija nije u skladu s idejom da kazna zatvora predstavlja lišenje slobode i da zatvorenik njome ne gubi ni jedno drugo osnovno pravo osim ako to ne iziskuju neki drugi razlozi, na primer, bezbednost. Po njegovom mišljenju, zabrana se naprosto bavi moralnim sudom i neprihvatljivo je, isto kao što je to da izabrani biraju svoje birače, da pravo glasa podleže moralnom sudu koji na- meću one osobe koje su izabrane na izborima.

2. Država

47. Država tvrdi  da  prema  članu  3  Protokola  br.  1  pravo  glasa  nije apsolutno i da treba dati široko polje slobodne procene državama ugovornicama prilikom  utvrđivanja  uslova  pod  kojim  se  koristi  pravo  glasa.  Država  smatra da  presuda  veća  nije  dovoljno  uvažila  ovaj  razlog.  Po  njenom  mišljenju, pogrešno  se  smatra  da  je  zakon  o  pravu  glasa  zatvorenika  proizvod  slepog poštovanje istorijske tradicije. Tvrdi da se takva politika sledila dugi niz godina s eksplicitnim odobrenjem Parlamenta, a najnoviji primer je i Zakon o izborima iz 2000. godine, koji je praćen izjavom o usklađenosti sa Zakonom o ljudskim pravima. Veće takođe nije dovoljno obratilo pažnju na velike razlike koje postoje između država ugovornica po pitanju da zatvorenici glasaju na izborima, koje se kreću od toga da zabrane nema pa sve do zabrane koja traje i posle isteka kazne. U  nekih  trinaest  zemalja  zatvorenicima  je  onemogućeno  da  glasaju.  Postoje  i različiti pristupi koje imaju demokratske zemlje van Evrope. Presuda veća nije dosledna ustaljenom pristupom koji tom pitanju imaju organi Konvencije i nije bilo prethodnih nagoveštaja da će biti problema s onom vrstom zabrane koju je usvojilo Ujedinjeno Kraljevstvo.
48. Uz to, ovo pitanje su u potpunosti razmotrili domaći sudovi primenju- jući načela Konvencije u skladu sa Zakonom o ljudskim pravima iz 1998. godine, ali veće i pored toga nije obratilo pažnju na ovu činjenicu već se usredsredilo na stanovišta suda u drugoj zemlji (vidi predmet Sauvé (br. 2), naveden gore u stavovima 35–37). Što se tiče kanadskog presedana, ukazano je da je u predmetu Sauvé (br. 2)  odluka  doneta  neznatnom  većinom  od  pet  glasova  prema  četiri, da se ticao zakona koji se razlikuje i po tekstu i po strukturi i koji su tumačili domaći sudovi za koje doktrina polja slobodne procene ne važi i da je postojalo snažno neslaganje koje je više u skladu sa sudskom praksom organa Konvencije. Predmet iz Južne Afrike (August and Another, koji je pomenut gore u stavovima 38–39) nije relevantan budući da se odnosi na praktične prepreke glasanju, a ne na zakonske zabrane.
49. Država takođe smatra da je veće pogrešilo prilikom procene usklađenosti nacionalnog prava in abstracto, prenebregnuvši da u pogledu činjenica u ovom predmetu, ako bi Ujedinjeno Kraljevstvo izvršilo reformu zakona i izdalo zabranu samo onim licima koja su počinila najteža krivična dela, podnosilac predstavke, koji je osuđen zbog krivičnog dela ubistva na doživotnu kaznu zatvora, bi i dalje podlegao zabrani. Stoga,  utvrđivanje  povrede  je  bio  iznenađujući,  a  mnogim ljudima i uvredljiv ishod. Veće je uz to i pogrešno navelo broj zatvorenika kojima je oduzeto pravo glasa, uključujući i one koji su bili u pritvoru i koji nisu time bili pogođeni.
50. Država tvrdi da je diskvalifikacija u ovom slučaju težila međusobno isprepletanim legitimnim ciljevima sprečavanja krivičnih dela i kažnjavanja poči- nioca krivičnih dela i poboljšanja građanske odgovornosti i poštovanja vladavine zakona lišavajući prava one koji su prekršili osnovna pravila društva da odlučuju o načinu na koji se ta pravila stvaraju tokom trajanja njihove kazne. Osuđena lica su prekršila društveni ugovor i može se smatrati da su time (privremeno) izgubila pravo da učestvuju u upravljanju zemljom. Preporuka Saveta Evrope, koja se odnosi na postupanje sa zatvorenicima na izdržavanju doživotne kazne zatvora na koju se poziva AIRE Centar [kao zainteresovana strana], nije obavezujuća i ne pominje glasanje, i u svakom slučaju zakonski propisi nisu neusklađeni s njego- vim načelima.
51. Mera je takođe bila srazmerna budući da se ticala samo onih koji su bili osuđeni za krivična dela koja su dovoljno teška, u pojedinačnim okolnostima, da odmah zahtevaju kaznu zatvora, a u koje ne spadaju ona lica koja su osuđena na novčanu kaznu, uslovnim kaznama, kaznom društveno korisnog rada ili kaznom zbog nepoštovanja suda kao i kaznom za neplaćanje novčanih kazni i zatvorenici u pritvoru. Štaviše,  čim  zatvorenicima  prestane  pritvor,  uklanja  se  i  pravna nemogućnost. Trajanje prema tome određuje sud prilikom izricanja presude.
52. U pogledu  navodnih  proizvoljnih  efekata,  Država  je  tvrdila  da  se, osim u slučaju da Sud smatra da u ovom kontekstu uopšte nema polja slobodne procene, mora prihvatiti to da crtu ipak negde treba povući. Konačno, uticaj na ovog  dotičnog  podnosioca  predstavke  nije  bio  nesrazmeran  budući  da  mu  je izrečena doživotna kazna zatvora i da u svakom slučaju ne bi imao koristi od zabrane koja nije opšte prirode, kao što je slučaj u Austriji, i koja pogađa ona lica koja su osuđena na kaznu zatvora dužu od godinu dana. U zaključku je izražena zabrinutost u pogledu toga što veće nije dalo bilo kakvo objašnjenje vezano za korake koje bi Ujedinjeno Kraljevstvo trebalo da preduzme kako bi njegov režim bio usklađen sa članom 3 Protokola br. 1 i pozvao da u interesu pravne izvesnosti, države ugovornice dobiju detaljna smernice.

3. Treće strane

53. Fond za reformu zatvora (Prison Reform Trust (PRT)) – dobrovoljna organizacija koja se bavi pitanjima reforme zatvorskog sistema tvrdi da je oduzi- manje prava glasa zatvorenicima ostatak prošlosti iz devetnaestog veka koji vodi poreklo od Zakona o gubitku prava glasa iz 1870. godine čiji se koreni nalaze u ideji o građanskoj smrti. PRT tvrdi da je isključivanje iz društva glavni uzrok kriminala i ponovnog  izvršenja  krivičnih  dela,  i  da  je  zabrana  glasanja  štetna po ideju rehabilitacije i građanske odgovornosti zato što još više isključuje one koji  se  već  nalaze  na  marginama  društva  i  dodatno  ih  izoluje  od  zajednice  u koju će se oni po puštanju iz zatvora vratiti. Ta mera niti odvraća od kriminala niti ima dejstvo odgovarajuće kazne. Nedavno pokrenuta kampanja za vraćanje prava glasa zatvorenicima, je dobila podršku svih partija a tu ideju podržavaju i anglikanska i katolička crkva, grupe koje se bave kaznenom reformom kao sa- dašnji i nekadašnji Glavni inspektor za zatvore u Engleskoj i Velsu, predsednik Udruženja upravnika zatvora kao i mnogi viši rukovodioci iz Uprave zatvorskih ustanova.
54. AIRE centar je istakao preporuku Saveta Evrope u pogledu postupanja uprava zatvora sa zatvornicima koji služe doživotnu kaznu zatvora i onima koji služe duge zatvorske kazne (vidi gore stavove 29–31), a koje za cilj imaju da dr- žavama članicama daju smernice u borbi protiv negativnih efekata dugoročnog boravka u zatvoru i u pripremi zatvorenika za život u zajednici posle izlaska iz zatvora. Centar se pozvao na tri načela sadržana u preporuci: „načelo norma- lizacije“, „načelo odgovornosti“ i „načelo individualizacije“ (vidi gore stav 31). Smatra da, iako nema izričitog pominjanja prava zatvorenika da glasaju, ova na- čela podržavaju davanje prava glasa zatvorenicima tako što neguju njihovu vezu s društvom, podižući im svest o njihovom udelu u društvu i uzimajući u obzir njihove individualne okolnosti i karakteristike.
55. Država Letonija je zabrinuta zbog mogućnosti da presuda veća može imati horizontalan efekat  na  ostale  zemlje  koje  zatvorenicima  nameću  blanco zabranu glasanja na izborima. Tvrdi da, u ovom slučaju, države treba da dobiju široko polje slobodne procene, posebno uzimajući u obzir istorijsku i političku evoluciju zemlje i da Sud nije nadležan da stanovište jedne demokratske zemlje zameni svojim vezano za to šta je u najboljem interesu demokratije. Po njenom mišljenju,  veće  nije  obratilo  dovoljno  pažnje  na  preventivni  aspekt  zabrane glasanja, naime u opštem smislu borbe protiv kriminaliteta i izbegavanja situacija u  kojima  bi  neko  ko  je  počinio  ozbiljno  krivično  delo  mogao  da  učestvuje  u procesu donošenja odluka koji bi kao posledicu imao dolazak na vlasti nekog pojedinca ili grupa koje su na neki način povezane s kriminalnim strukturama. Štaviše, veće ne uviđa da se u modernim sistemima krivičnog pravosuđa kazna zatvora koristi kao krajnje sredstvo i da iako je zabrana glasanja automatska, ona je ipak povezana s procenom samog krivičnog dela i ličnosti zatvorenika.

C. Ocena Suda

1. Opšta načela

56. Član 3 Protokola br. 1 se na prvi pogled čini različitim od ostalih prava koja se garantuju Konvencijom i protokolima budući da je sročen u smislu da Visoke strane ugovornice imaju obavezu da održavaju izbore koji omogućavaju slobodno izražavanje mišljenja  ljudi  a  ne  u  smislu  nekog  posebnog  prava  ili slobode.
57. Međutim, pošto je razmotrio travaux préparatoires člana 3 Protokola br. 1 i tumačenje odredbe u kontekstu Konvencije u celini, Sud je utvrdio da on garantuje pojedinačna prava, uključujući i pravo glasa i pravo kandidovanja na izborima (vidi presudu od 2. marta 1987. godne u predmetu Mathieu-Mohin and Clerfayt v. Belgium, Series A No. 113, str. 22–23, st. 46–51). Zaista, smatralo se da je jedinstvena jezička formulacija imala za cilj da dâ veću ozbiljnost obaveza- ma država ugovornica i da naglasi da je to područje gde one imaju obavezu da preduzmu pozitivne mere za razliku od toga da se samo uzdrže od mešanja (ibid, stav 50).
58. Sud je  često  imao  priliku  da  naglasi  značaj  demokratskih  načela  na kojima  počiva  tumačenje  i  primena  Konvencije  (vidi,  između  ostalih  izvora, United Communist Party of Turkey and Others v. Turkey, presuda od 30. januara 1998. godine, Reports of Judgments and Decisions, 1998–I, str. 21–22, st. 45), i koristi ovu priliku da naglasi da su prava garantovana članom 3 Protokola br. 1  od  ključnog  značaja  za  uspostavljanje  i  održavanje  osnova  jedne  efikasne  i smislene demokratije kojom upravlja vladavina prava (vidi takođe značaj ovih prava kako su priznata na međunarodnom nivou u „Relevantnim međunarod- nim ugovorima“, gore stavovi 26–39).
59. Kao što je podnosilac predstavke istakao, pravo glasa nije privilegija. U dvadeset i  prvom  veku,  pretpostavka  u  demokratskoj  državi  mora  da  bude u  korist  inkluzije,  kao  što  to  na  primer,  pokazuje  parlamentarna  istorija Ujedinjenog Kraljevstva i drugih zemalja u kojima je pravo glasa tokom vekova postepeno  proširivano  s  odabranog  pojedinca,  elitnih  grupacija  ili  delova stanovništva uz saglasnost onih na vlasti. Opšte pravo glasa je postalo osnovno načelo (vidi predmet Mathieu-Mohin and Clerfayt, gore naveden, str. 23, st. 51, navodi predmet X v. Germany, br. 2728/66, odluka Komisije od 6. oktobra 1967. godine, Collection 25, str. 38–41).
60. I pored  toga,  prava  garantovana  članom  3  Protokola  br.  1  nisu apsolutna. Ima prostora za implicirana ograničenja i državama ugovornicama se u ovoj sferi mora dati polje slobodne procene.
61. Mnogo se  raspravljalo  o  širini  tog  polja  slobodne  procene  u  ovom predmetu.  Sud  potvrđuje  da  je  polje  slobodne  procene  u  ovoj  oblasti  široko (vidi gore citirani predmet Mathieu-Mohin and Clerfayt, str. 23, st. 52, i nedav- no, Matthews v. the United Kingdom [GC], br. 24833/94, st. 63, ECHR 1999–I; vidi takođe predmet Labita v. Italy [GC], br. 26772/95, st. 201, ECHR 2000–IV i Podkolzina v. Latvia, br. 46726/99, st. 33, ECHR 2002–II). Postoji mnogo na- čina da se organizuju i vode izborni sistemi a postoje i mnoge razlike, između ostalog, u pogledu istorijskog razvoja, kulturne raznolikosti i političke misli u okviru Evrope i na svakoj od država ugovornica je da to uključe u svoju demo-kratsku viziju.
62. Međutim, na Sudu je da utvrdi kao poslednje sredstvo, da li su zahtevi iz člana 3 Protokola br. 1 ispunjeni; Sud mora da se uveri da uslovi ne sužavaju pravo o kojem je reč u tolikoj meri da nanesu štetu samoj njegovoj suštini i liše ga efektivnosti; da su oni uvedeni u funkciji postizanja legitimnog cilja; i da upo- trebljena sredstva nisu nesrazmerna (vidi predmet Mathieu-Mohin and Clerfayt, str. 23, st. 52). Naročito, da bilo koji postavljeni uslovi ne smeju guštiti pravo na slobodno izražavanje ljudi prilikom izbora zakonodavnih vlasti – drugim reči- ma, oni moraju da odražavaju nameru ili da joj ne budu suprotni, koja za cilj ima održavanje integriteta i efektivnosti izborne procedure koja za cilj ima da utvrdi želju ljudi kroz opšte pravo glasa. Na primer, može se predvideti najniža starosna granica da bi se obezbedila zrelost onih koji učestvuju u izbornom procesu ili u nekim slučajevima, mogućnost glasanja se može vezati za neki kriterijum, kao što je mesto stanovanja, kako bi se odredili oni koji imaju dovoljno kontinuirane ili bliske veze s određenom zemljom ili su zainteresovani za tu zemlju o kojoj je reč (vidi predmet Hilbe v. Liechtenstein (odl.), br. 31981/96, ECHR 1999–VI i Melnychenko v. Ukraine, br. 17707/02, st. 56, ECHR 2004–X). Svako udaljavanje od načela opšteg prava glasa može da podrije demokratsku validnost zakonodav- nih vlasti koje se na taj način biraju i zakone koje donose. Isključivanje bilo koje grupe ili kategorije opšte populacije mora se shodno tome pomiriti s ciljevima koji su u osnovi člana 3 Protokola br. 1 (vidi, mutatis mutandis, Aziz v. Cyprus, br. 69949/01, st. 28, ECHR 2004–V).

2. Zatvorenici 

63. Ovaj predmet  ističe  status  prava  glasa  osuđenih  lica  koja  borave  u zatvoru.
64. U sudskoj  praksi  organa  Konvencije  su  se,  u  prošlosti,  prihvatala različita ograničenja za neka osuđena lica.
65. U nekim  ranijim  slučajevima,  Komisija  je  smatrala  da  zakonodavni organi  mogu  slobodno  da  oduzimaju  prava  zatvorenicima  koji  su  osuđeni  za „ponašanje koje ne priliči građaninu“ (teška zloupotreba u javnom životu tokom Drugog svetskog rata) i licu koje je osuđeno na zatvorsku kaznu od osam meseci zbog odbijanja da se javi u vojsku, pri čemu se pominjao koncept sramote koji određene presude povlače za sobom tokom određenog vremenskog perioda i koje zakonodavni organi mogu uzeti u obzir u pogledu ostvarivanja političkih prava (vidi predmet X. v. the Netherlands, br. 6573/74, odluka Komisije od 19. decembra 1974 godine, Decisions and Reports (DR) 1, str. 87, i H. v. the Netherlands, br. 9914/82, odluka Komisije od 4. jula 1983. godine, DR 33, str. 246). U predmetu Patrick  Holland  v.  Ireland  (br.  24827/94,  odluka  Komisije  od  14.  aprila  1998. godine, DR 93–A, str. 15), u kojem je podnosilac predstavke, koji je bio osuđen na sedam godina zatvora zbog posedovanja eksploziva, a pošto nije bilo odredbe koja dozvoljava zatvoreniku na izdržavanju kazne da glasa u zatvoru, bio de facto lišen prava glasa, Komisija je utvrdila da suspenzija prava glasa nije onemogućila slobodu izražavanja mišljenja ljudi prilikom izbora zakonodavnih organa vlasti i ne može se smatrati proizvoljnom u okolnostima tog slučaja.
66. Sam Sud  je  odbacio  pritužbe  o  zabrani  koju  je  izrekao  sudija,  na glasanje  za  poslanika  u  Parlamentu  koji  je  bio  osuđen  zbog  krivičnog  dela fiskalne prevare i osuđen je na tri godine zatvora s dodatnom kaznom zabrane vršenja javnih funkcija na dve godine (vidi predmet M. D. U. v. Italy (odl.), br. 58540/00, 28. januar 2003. godine).
67. Država je tvrdila da presuda veća kojom je utvrđena povreda u pogledu zabrane izrečene ovom  podnosiocu  predstavke  –  zatvoreniku  koji  je  osuđen na  doživotnu  kaznu  zatvora  –  predstavlja  neočekivano  poništenje  smisla  gore navedenih predmeta.
68. Ovo je, međutuim, prvi put da je Sud imao prilike da razmotri jedno opšte i automatsko  lišavanje  prava  glasa  osuđenih  zatvorenika.  Sud  zapaža  da se u predmetu Patrick Holland (navedenom gore), slučaj koji je po činjenicama najbliži ovoj predstavki, Komisija ograničila samo na pitanje da li je zabrana bila proizvoljna i nije obratila pažnju na ostale elemente testa koji je Sud postavio u predmetu Mathieu-Mohin and Clerfayt (vidi gore), naime, legitimitet cilja i sraz- mernost mere. Usled toga, Sud ne može odluci dati odlučujuću težinu. Zaključak veća da je došlo do povrede nije, stoga, bio suprotan prethodnoj presudi Suda; naprotiv, veće je pokušalo da primeni presedan  iz slučaja  Mathieu-Mohin  and Clerfayt na činjenice koje su se pred njim nalazile.
69. U ovom slučaju, Sud započinje time što podvlači da zatvorenici uopšteno i dalje uživaju sva osnovna prava i slobode koje su garanovane Konvencijom osim prava na slobodu, kada zakonito izrečeni pritvor izričito spada u delokrug člana 5 Konvencije. Na primer, zatvorenici se ne mogu zlostavljati, izložiti neljudskom ili ponižavajućem kažnjavanju ili uslovima koji se kose sa članom 3 Konvencije (vidi, između brojnih drugih izvora, Kalashnikov v. Russia, br. 47095/99, ECHR 2002– VI, i Van der Ven v. the Netherlands, br. 50901/99, ECHR 2003–II); oni i dalje uživaju pravo poštovanja porodičnog života (Ploski v. Poland, br. 26761/95, 12. novembra 2002. godine, i H. v. the United Kingdom, br. 9054/80, odluka Komisije od  8.  oktobra  1982.  godine,  DR  30,  str.  113);  pravo  na  slobodu  izražavanja (Yankov v. Bulgaria, br. 39084/97, st. 126–45, ECHR 2003–XII, i T. v. the United Kingdom, br. 8231/78, izveštaj Komisije od 12. oktobra 1983. godine, DR 49, str. 5, st. 44–84); pravo da upražnjavaju svoju veroispovest (Poltoratskiy v. Ukraine, br. 38812/97, st. 167–71, ECHR 2003–V); pravo na efektivan pristup advokatu ili sudu za potrebe člana 6 (Campbell and Fell v. the United Kingdom, presuda od 28. juna 1984. godine, Series A No. 80, i Golder v. the United Kingdom, presuda od 21. februara 1975. godine, Series A No. 18); pravo na poštovanje prepiske (Silver and Others v. the United Kingdom, presuda od 25. marta 1983. godine, Series A No. 61); i pravo na sklapanje braka (Hamer v. the United Kingdom, br. 7114/75, izveštaj Komisije od 13. decembra 1979. godine, DR 24, str. 5 i Draper v. the United Kingdom, br. 8186/78, izveštaj Komisije od 10. jula 1980. godine, DR 24, str. 72). Bilo koja ograničenja ovih prava moraju biti opravdana, iako se takva opravdanja lako mogu naći u razlozima bezbednosti, naročito radi sprečavanja kriminala i nereda, koji neizbežno proističu iz okolnosti koje su vezane za boravak u zatvoru (vidi, na primer, Silver and Others, gore naveden, str. 38–41, st. 99–105, u kojem je široka zabrana prava zatvorenika na dopisivanje bila u suprotnosti sa članom 8,  ali  zaustavljanje  određenih  pisama  koja  sadrže  pretnje  ili  druge  nepoželjne izjave je opravdano u interesu sprečavanja nereda ili kriminalnih radnji).
70. Stoga se  i  ne  postavlja  pitanje  o  tome  da  li  zatvorenik  gubi  svoja prava  prema  Konvenciji  samo  zbog  svog  statusa  lica  koje  je  lišeno  slobode posle  izricanja  kazne  zatvora.  Niti  prema  Konvenciji  postoji  prostora,  u  kojoj su tolerancija i širokogrudosti priznati zaštitni znaci demokratskog društva, za automatsko lišavanje prava glasa samo na osnovu onoga što može biti uvredljivo za javnost.
71. Ovaj standard tolerancije ne sprečava demokratsko društvo da preduz- me korake kako bi se zaštitilo od aktivnosti koje za cilj imaju uništenje prava ili sloboda zacrtanih Konvencijom. Član 3 Protokola br. 1, koji pojedincu garantuje mogućnost da utiče na sastav zakonodavne vlasti, dakle ne isključuje mogućnost da ograničenje izbornog prava bude izrečeno osobi koja je, na primer, izvršila ozbiljnu zloupotrebu javne funkcije ili čije ponašanje je pretilo da ugrozi vlada- vinu prava ili demokratske temelje (vidi gore, na primer, X. v. the Netherlands, mutatis mutandis, Glimmerveen and Hagenbeek v. the Netherlands, br. 8348/78 i 8406/79, odluka Komisije od 11. oktobra 1979. godine, DR 18, str. 187, u kojima je Komisija proglasila neprihvatljivim dve predstavke vezane za odbijanje da se podnosiocima predstavke, koji su bili vođe jedne zabranjene organizacije koju su odlikovali rasizam i ksenofobija, dozvoli da se kandiduju na izborima). Za stro- gom merom lišavanja prava glasa ne može se, međutim, posezati olako i načelo srazmernosti zahteva postojanje jasne i dovoljne veze između sankcije i pona- šanja i okolnosti koje su vezane za osobu o kojoj je reč. U vezi s preporukom Venecijanske komisije, Sud konstatuje da se uskraćivanje političkih prava treba sprovesti samo izričitom pravosudnom odlukom (vidi gore stav 32). Kao što je to i u drugim kontekstima slučaj, nezavisni sud tokom akuzatorskog postupka, pruža snažne mere zaštite protiv proizvoljnosti.

3. Primena [načela] u ovom predmetu 

72. Vraćajući se  na  ovu  predstavku  Sud  primećuje  da  je  podnosilac predstavke,  koji  je  osuđen  na  doživotnu  kaznu  zatvora  za  ubistvo  iz  nehata, lišen prava glasa tokom period boravka u zatvoru u skladu s članom 3 Zakona iz 1983. godine koji se odnosi na zatvorske kazne. Država je tvrdila da je veće pogrešilo u svom pristupu, tvrdeći da je ocenilo usklađenost zakonskih propisa s Konvencijom u sažetku a da pri tom nije razmotrilo pitanje da li oduzimanje prava glasa podnosiocu predstavke kao licu koje je osuđeno za teško krivično delo i kojem je izrečena doživotna kazna zatvora, predstavlja povredu. Sud ne prihvata  ovu  kritiku.  Pritužba  podnosioca  predstavke  ni  u  kojem  smislu  nije bila  actio  popularis.  On  je  bio  neposredno  i  trenutno  pogođen  zakonskom odredbom na koju se žalio, i u tim okolnostima veće je opravdano razmatralo usklađenost takve mere s Konvencijom, nebaveći se pitanjem da li bi, da je mera drugačije sastavljena i na način koji bi bio usklađen s Konvencijom, podnosilac predstavke i dalje bio lišen prava glasa. Odeljenje Višeg suda je na sličan način razmatrao  usklađenost  mere  o  kojoj  je  reč,  s  Konvencijom.  Ni  u  kom  slučaju ne bi bilo ispravno za Sud da pretpostavi da bi, ako bi Parlament izmenio ovaj zakon, ograničenja prava glasa nužno i dalje bila primenljiva na zatvorenike na izdržavanju  doživotne  kazne  zatvora  kojima  je  istekao  obavezni  deo  zatvorske kazne  ili  da  dođe  do  zaključka  da  bi  takva  izmena  nužno  bila  usklađena  sa članom 3 Protokola br. 1.
73. Sud će stoga utvrditi da li mera o kojoj je reč teži legitimnom cilju na srazmeran način uzimajući u obzir gore utvrđena načela.

(a)  Legitimni cilj

74. Sud ukazuje  na  to  da  član  3  Protokola  br.  1  za  razliku  od  ostalih odredbi Konvencije, ne precizira niti ograničava ciljeve kojima ograničenje mora da  teži.  Dakle,  širok  spektar  ciljeva  može  biti  usklađen  sa  članom  3  (vidi,  na primer,  predmet  Podkolzina,  gore  naveden,  st.  34).  Država  tvrdi  da  mera  teži legitimnom cilju sprečavanja krivičnih dela sankcionisanjem ponašanja osuđenih lica kao i povećavanju građanske odgovornosti i poštovanju vladavine prava. Sud primećuje da je u vreme donošenja poslednjih zakonskih propisa, Država izjavila da je cilj zabrane koja važi za osuđena lica taj da se oni dodatno kazne. Ovaj stav je takođe zastupao i ministar tokom postupka koji je podnosilac predstavke pokrenuo pred domaćim sudom. Mada je najveći naglasak na domaćem nivou bio  na  samoj  kazni,  ipak  se  može  smatrati  da  se  podrazumeva  u  navodima vezanim za lišavanje prava glasa, da je namera te mere da deluje kao podsticajna mera ponašanju koje je svojstveno dobrom građaninu.
75. Iako odbacivanje  koncepta  da  kazna  zatvora  posle  izricanja  presude podrazumeva lišavanje i drugih prava osim prava na slobodu a naročito tvrdnja da je glasanje privilegija a ne pravo (vidi gore stav 59), Sud prihvata da se može smatrati da član 3 teži ciljevima koje je utvrdila Država. Primećuje da je veće u svojoj  presudi  izrazilo  rezerve  u  pogledu  valjanosti  ovih  ciljeva,  navodeći  mi- šljenje većine Vrhovnog suda Kanade u predmetu Sauvé (br. 2) (vidi st. 44–47 presude veća). Međutim, iako postoji sumnja u pogledu efikasnosti u ostvariva- nju ovih ciljeva putem zabranjivanja glasanja, Sud ne vidi razloga u okolnostima ovog slučaja da isključi te ciljeve kao neodržive ili neusklađene per se s pravom koje garantuje član 3 Protokola br. 1.

(b)  Srazmernost

76. Sud primećuje  da  je  veće  utvrdilo  da  meri  nedostaje  srazmernost, ponajviše  zato  što  predstavlja  automatsku  blanco  zabranu  nametnutu  svim osuđenim licima a koja je bila proizvoljna po svojim efektima i za koju se više ne može reći da služi ostvarivanju cilja kažnjavanja podnosioca predstavke po isteku obaveznog dela njegove zatvorske kazne (onaj deo kazne koji u sebi ima funkciju retribucije za učinjeno krivično delo i služi kao faktor odvraćanja).
77. Država je tvrdila da je mera srazmerna, naglašavajući, između ostalog, da je njome bilo pogođeno samo nekih 48.000 zatvorenika (a ne 70.000 kao što se kaže u presudi veća, koje nije uzelo u obzir da lica u pritvoru više ne podležu zabrani) tvrdeći da je zabrana u svojoj primeni ograničena budući da su njome pogođena samo ona lica koja su osuđena za krivična dela koja su tako ozbiljna da zahtevaju zatvorsku kaznu a ne odnosi se na lica u pritvoru, lica koja su osu- đena zbog nepoštovanje suda ili zbog neplaćanja novčanih kazni. Po drugoj tač- ki, Letonija je takođe naglasila činjenicu da je u državama ugovornicama, zatvor- ska kazna krajnje sredstvo u krivičnom pravosuđu (vidi gore stav 55). Prvo, Sud, prvo, ne smatra da gore utvrđene brojčane razlike imaju odlučujuću ulogu. Jeste činjenica da su to značajne brojke i ne može se tvrditi da je zabrana po efektima koje ima zanemarljiva. Drugo, iako je tačno da postoje kategorije lica u pritvoru koja nisu pogođena zabranom, ipak ona se tiče širokog kruga prestupnika i ka- zni, od jednog dana u zatvoru do doživotne kazne zatvora i od relativno manjih prekršaja do najtežih krivičnih prekršaja. Dalje, Sud primećuje da čak i u slučaje- vima prestupnika čija su krivična dela dovoljno ozbiljna da neposredno zahevaju zatvorsku kaznu, da li je prestupnik zapravo lišen prava da glasa zavisiće od toga da li će sudija koji izriče presudu zapravo i izreći takvu presudu ili će se oprede- liti za neku drugu vrstu sankcije, kao što je društveno-korisan rad. U tom smislu, može se reći da prilikom izricanja presuda, krivični sudovi u Engleskoj i Velsu ne pominju oduzimanje prava glasa i ne može se videti, osim činjenice da je sud smatrao da treba da izrekne zatvorsku kaznu, da postoji neka neposredna veza između činjenica bilo kojeg pojedinačnog slučaja i ukidanja prava glasa.
78. Država je naglašavala širinu polja slobodne procene i tvrdila je, tamo gde su zakonski  propisi  i  domaći  sudovi  razmatrali  predmet  i  gde  ne  postoji jasan konsezus između država ugovornica, da ono mora biti u okviru dostupnih mogućnosti  da  se  ukine  pravo  glasa  svakom  licu  čije  je  ponašanje  bilo  tako ozbiljno da je zaslužilo kaznu zatvora.
79. U pogledu  težine  koju  treba  dati  stavu  koji  su  usvojili  zakonodavni i  pravosudni  organi  vlasti  u  Ujedinjenom  Kraljevstvu,  nema  dokaza  da  je Parlament  ikada  pokušao  da  odmeri  suprotstavljene  interese  ili  da  proceni srazmernost  blanco  zabrane  na  pravo  osuđenog  lica  da  glasa.  Tačno  je  da  je to   pitanje   razmotrila   višepartijska   Konferencija   predsednika   Parlamenta   o Izbornom zakonu 1968. godine, koja je jednoglasno preporučila da osuđeno lice ne  bi  trebalo  da  ima  pravo  glasa.  Takođe  je  tačno  da  je  radnička  partija  koja je  predložila  amandman  na  zakon  kojim  bi  se  dozvolilo  neosuđenim  licima da glasaju, zabeležila da su potonje vlade smatrale da su osuđena lica izgubila moralni  autoritet  da  glasaju  i  stoga  se  nisu  zalagale  za  promenu  zakonskih propisa.  Može  se  reći  da  je  Parlament,  glasavši  na  način  na  koji  je  glasao  za izuzimanje  neosuđenih  lica  od  zabrane  glasanja,  implicitno  potvrdio  potrebu da se osuđenim licima produži zabrana glasanja. I pored toga, ne može se reći da je, u svetlu moderne kaznene politike i sadašnjih standarda ljudskih prava, među pripadnicima zakonodavnih organa vlasti bilo neke sadržajne debate po pitanju dalje opravdanosti zadržavanja takve opšte zabrane na prava zatvorenika da glasaju.
80. Iz presude Višeg suda se takođe jasno vidi da se priroda zabrana, ako ih ima, koje se nameću osuđenim licima u pogledu njihovog prava glasa, uop- šteno smatra nečim o čemu treba da odlučuje Parlament a ne nacionalni sudovi. Stoga, Sud nije preduzeo bilo kakvu procenu srazmernosti same mere. Takođe, treba primetiti da je sud našao uporište u odluci Saveznog apelacionog suda u predmetu Sauvé (br. 2), koju je kasnije oborio Vrhovni sud Kanade.
81. U pogledu toga da li postoji ili ne postoji konsenzus između država ugovornica, Sud primećuje  da,  iako  među  nekim  državama  postoji  određeno neslaganje  po  pitanju  pravnog  stava,  neosporno  je  da  Ujedinjeno  Kraljevstvo nije usamljeno među zemljama potpisnicama Konvencije po pitanju oduzimanja prava glasa svim osuđenim licima. Takođe se može reći da zakon u Ujedinjenom Kraljevstvu nije tako dalekosažan kao kod nekih drugih država. Ne samo da su lica  osuđena  na  zatvorsku  kaznu  zbog  nepoštovanja  suda  ili  zbog  neplaćanja novčane kazne izuzeta od ove zabrane, već za razliku od odredbi u nekim drugim zemljama,  pravna  nemogućnost  da  glasaju  ukida  se  tim  licima  onog  trenutka kada  izađu  iz  zatvora.  Međutim,  i  dalje  ostaje  činjenica  da  se  radi  o  manjini država ugovornica u kojima se sprovodi blanco ograničenje prava glasa osuđenih lica ili u kojima ne postoji odredba koja omogućava zatvorenicima da glasaju. Čak i prema podacima same Države, takvih država nema više od trinaest. Štaviše, čak i ako se ne može izdvojiti jedan zajednički evropski pristup ovom problemu, to ne može biti odlučujuće po ovo pitanje.
82. Stoga, iako  Sud  ponavlja  da  je  polje  slobodne  procene  široko,  ono nije  sveobuhvatno.  Uz  to,  iako  se  situaciju  donekle  popravila  zbog  Zakona iz 2000. godine, koji je po prvi put dao pravo glasa licima koji su u pritvoru, član  3  Zakona  iz  1983.  godine  je  i  dalje  nedovoljno  precizan  instrument.  On značajnu kategoriju lica lišava njihovog Konvencijom garantovanog prava glasa i to čini na nediskriminatoran način. Odredbom se nameće blanco zabrana svim osuđenim licima. Ona se automatski odnosi na takve zatvorenike, bez obzira na dužinu njihove kazne i bez obzira na prirodu ili težinu krivičnog dela koje su počinili i bez obzira na njihove pojedinačne okolnosti. Takva opšta, automatska i nediskriminatorna zabrana jednog prava garantovanog Konvencijom koje je od vitalnog značaja, se mora posmatrati kao nešto što je van svakog prihvatljivog polja slobodne procene, bez obzira koliko široko to polje bilo i da nije usklađeno sa članom 3 Protokola br. 1.
83. U pogledu komentara Države vezano za nedostatak smernica od stra- ne veća u  pogledu  toga  koja  bi  ograničenja  na  pravo  glasa  osuđenim  licima, ako ih uošte ima, bila usklađena s Konvencijom, Sud primećuje da je njegova funkcija  prvenstveno  da  odlučuje  o  usklađenosti  postojećih  mera  s  Konvenci- jom. Pre svega je na Državi o kojoj je reč da izabere, pod nadzorom Komiteta ministara, načine koje namerava da koristi u svom domaćem pravnom poretku kako bi ispunila svoje obaveze u skladu sa članom 46 Konvencije (vidi, između ostalih izvora, Assanidze v. Georgia [GC], br. 71503/01, st. 202, ECHR 2004–II i Öcalan v. Turkey [GC], br. 46221/99, st. 210, ECHR 2005–IV). U slučajevima u kojima se utvrdi sistemska povreda Sud je, u cilju pružanja pomoći tuženoj Državi da ispuni svoje obaveze prema članu 46, ukazao na tip mere koja se može preduzeti kako bi se okončala situacija za koju je utvrđeno da postoji (vidi, na primer, predmet Broniowski v. Poland [CG], br. 31443/96, stavovi 193–94, ECHR 2004–V). U ostalim izuzetnim slučajevima, priroda utvrđene povrede može biti takva da i ne ostavlja neki stvaran izbor u pogledu mera koje bi bile potrebne da bi se to ispravilo i Sud može da odluči da ukaže samo na jednu od tih mera (vidi gore, predmet Assanidze, st. 202).
84. U slučaju  kao  što  je  ovaj,  kada  su  države  ugovornice  usvojile  niz različitih načina rešavanja pitanja prava osuđenih lica da glasaju, Sud mora da se ograniči na to da utvrdi da li ograničenja koja pogađaju sva osuđena lica u zatvoru  premašuju  bilo  koje  prihvatljivo  polje  slobodne  procene,  ostavljajući zakonodavnim  organima  vlasti  da  odluče  o  izboru  sredstava  kojima  će  se obezbediti prava koja garantuje član 3 Protokola br. 1 (vidi, na primer, predmete koji  se  odnose  na  prodecure  koje  određuju  nastavak  pritvora  zatvorenika osuđenih  na  doživotnu  kaznu  zatvora,  u  kojima  su  se  sudska  praksa  Suda  i domaće zakonodavstvo progresivno razvijali: Thynne, Wilson and Gunnell v. the United Kingdom, presuda od 25. oktobra 1990. godine, Series A No. 190–A; Singh v. the United Kingdom, presuda od 21. februara 1996. godine, Reports 1996–I; i Stafford v. the United Kingdom [CG], br. 46295/99, ECHR 2002–IV).
85. Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 3 Protokola br. 1.

II. NAVODNA POVREDA ČLANA 14 KONVENCIJE

86. Podnosilac predstavke  se  žalio  da  je  bio  izložen  diskriminaciji  kao osuđeno lice, pozivajući se na član 14 Konvencije koja predviđa:

„Uživanje  prava  i  sloboda  predviđenih  u  ovoj  Konvenciji  obezbeđuju  se bez diskriminacije po bilo kojem osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovinsko stanje, rođenje ili drugi status.“

87. Uzimajući u  obzir  gornji  zaključak  prema  članu  3  Protokol  br.  1, Veliko veće, kao i veće, smatra da iz člana 14 Konvencije ne proističe bilo kakvo odvojeno pitanje.

III. NAVODNA POVREDA ČLANA 10 KONVENCIJE

88. Podnosilac predstavke se žalio da ga je lišavanje prava glasa sprečilo da iskoristi svoje pravo na slobodu izražavanja putem glasanja, pozivajući se na član 10 Konvencije, čiji relevantni delovi predviđaju:

„1. Svako ima pravo na slobodu izražavanja. ...

2. Pošto korišćenje ovih sloboda povlači sa sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može  podvrgnuti  formalnostima,  uslovima,  ograničenjima  ili  kaznama propisanim   zakonom   i   neophodnim   u   demokratskom   društvu   u   interesu nacionalne  bezbednosti,  teritorijalnog  integriteta  ili  javne  bezbednosti,  radi sprečavanja  nereda  ili  kriminala,  zaštite  zdravlja  ili  morala,  zaštite  ugleda  ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.“

89. Sud smatra da član 3 Protokola br. 1 treba smatrati kao lex specialis u pogledu korišćenja prava glasa i kao veće, smatra da iz člana 10 Konvencije ne proističe bilo kakvo odvojeno pitanje.

 IV. PRIMENA ČLANA 41 KONVENCIJE

90. Član 41 Konvencije predviđa:

„Kada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci.“

 A. Šteta

91. Podnosilac predstavke je tražio naknadu od 5.000 funti sterlinga (GBP) za patnju i bol koje su mu povredom naneti
92. .Država smatra  da  bi  svako  ustanovljavanje  povrede  samo  po  sebi predstavljalo  pravično  zadovoljenje  podnosiocu  predstavke.  Kao  alternativa Država smatra da ako bi Sud dosudio naknadu, taj iznos ne bi trebalo da bude veći od GBP 1.000.
93. Veće je došlo do sledećeg zaključka (vidi stav 60 presude veća):

„Sud  je  razmotrio  zahteve  podnosioca  predstavke  u  pogledu  njegovih troškova  u  postupku.  U  pogledu  nematerijalne  štete,  Sud  napominje  da  je  na Ujedinjenom  Kraljevstvu  da  pravovremeno  sprovede  one  mere  koje  smatra prikladnim  kako  bi  ispunila  svoje  obaveze  i  obezbedila  pravo  glasa  u  skladu  s ovom presudom. U datim okolnostima, Sud smatra da se to može smatrati kao način da se podnosiocu predstavke pruži pravično zadovoljenje zbog kršenja u ovom slučaju.“

94. Kao i  veće,  Veliko  veće  ne  dosuđuje  nikakvu  nadoknadu  po  ovom osnovu.

B. Sudski i ostali troškovi

95. Podnosilac predstavke je tražio naknadu troškova koji su nastali u po- stupku pred Višim sudom i Apelacionim sudom za pravno zadovoljenje u doma- ćem pravosudnom sistemu u pogledu kršenje njegovih prava, tačnije, honorari i ostali troškovi njegovog advokata vezani za postupak pred Višim sudom u izno- su od GBP 26.115,82 a pred Apalacionim sudom u iznosu od GBP 13.203,64. Na ime troškova u Strazburu, podnosilac predstavke je pred većem tražio iznos od GBP 18,212.50 na ime honorara i troškova njegovog pravnog savetnika i advo- kata. Za postupak koji je vođen pred Velikim većem od izricanja presude veća, podnosilac predstavke je tražio  dodatnu  naknadu  u  iznosu  od  GBP  20.503,75 na ime honorara i troškova njegovom pravnom savetniku i advokatu koji kad se raščlane izgledaju ovako: GBP 7.800 za dvadeset i šest sati rada (GBP 300 na sat), GBP 1.650 za pedeset i pet pisama i telefonskih razgovora (GBP 30 za svaki), GBP 1.653,75 za porez na dodatu vrednost (PDV), GBP 8.000 na ime honorara njegovom advokatu tokom dva dana vezano za raspravu i dvadeset sati rada, plus GBP 1.400 za porez na dodatu vrednost. On je takođe tražio i GBP 300 za van- redne sitne troškove (troškovi telefonskih poziva, itd.).
96. Država tvrdi da, budući da je podnosilac predstavke tokom postupka pred domaćim sudom dobio pravnu pomoć, on zapravo i nema nastalih troškova. U pogledu toga što se čini da podnosilac predstavke traži da mu se nadoknade iznosi koje pravna pomoć ne pokriva, Država tvrdi da se takvi troškovi ne mogu smatrati kao nužno nastali niti da su u pogledu iznosa opravdani i da ih ne treba dozvoliti. Što se tiče dodatnih troškova koje potražuje na ime postupka koji je vođen pred Velikim većem u Strazburu, Država tvrdi da je cena po satu (GBP 300) koju je pravni savetnik naplatio preterana, kao i fiksna cena za prepisku. Na ime honorara pravnog savetnika ne bi trebalo dosuditi više od GBP 4.000. U pogledu honorara za advokata, cena po satu je i tu preterana, kao što je preteran i broj sati koji je naplaćen za pripremu veoma kratkog podneska. Naknada ne bi trebalo da iznosi više od GBP 3.000.
97. Veće je zaključilo sledeće (vidi stavove 63 i 64 presude veća):

„Sud  ponavlja  da  samo  sudski  i  drugi  troškovi  za  koje  se  ustanovi  da  su stvarno  i  nužno  nastali  i  koji  su  što  se  iznosa  tiče  opravdani  mogu  da  budu nadoknađeni  u  skladu  sa  članom  41  Konvencije  (vidi,  između  ostalih  izvora, Nikolova v. Bulgaria [GC], br. 31195/96, st. 79, ECHR 1999–II i Smith and Grady v.  the  United  Kingdom  (pravično  zadovoljenje),  br.  33985/96  i  33986/96,  st.  28, ECHR 2000–IX). U to mogu da spadaju i domaći sudski troškovi koji su zaista i nužno nastali kako bi se sprečilo ili ispravilo kršenje Konvencije (vidi, na primer, I. J. L. and Others v. the United Kingdom (pravično zadovoljenje), br. 29522/95,

30056/96  i  30574/96,  st.  18,  25.  septembar  2001.  godine).  Međutim,  budući  da su  u  ovom  slučaju  troškove  pravnog  zastupanja  podnosioca  predstavke  pred Višim sudom i pred Apelacionim sudom u cilju osporavanja njegovog lišavanja prava glasa snosili organi koji pružaju pravnu pomoć, ne može se reći da je on platio te troškove i nije dokazao da se od njega tražilo niti da je dužan da svojim zastupnicima plati bilo kakve iznose u tom pogledu. Ova predstavka pred Sudom se  ne  može  iskoristiti  kao  retroaktivna  mogućnost  za  naplatu  honorara  koji  su iznad raspona cena honorara koji su dopušteni u domaćoj pravnoj pomoći.

U pogledu troškova koji se potražuju na ime postupka u Strazburu, Sud za- paža protivljenje Države i smatra da se zahtevi za naknadu mogu smatrati ne- opravdano visokim, naročito u pogledu zahteva za isplatu troškova za tri dana rasprave koja je trajala samo jedno pre podne kao i u pogledu nedostatka raščla- njenog pregleda rada obavljenog od strane pravnog savetnika. Iako su neki zahtevi proglašeni neprihvatljivim, glavna briga podnosioca predstavke kao i najveći deo argumenata bio je usredsređen na to što mu je bilo zabranjeno da glasa i u tom pogledu je uspeo shodno članu 3 Protokola br. 1. Stoga, u tom smislu nije došlo do odbijanja troškova. Uzimajući u obzir količinu pravne pomoći koju je platio Savet Evrope i u svetlu okolnosti ovog slučaja, Sud dodeljuje 12.000 evra (EUR) uključujući PDV za sudske i ostale troškove. U pogledu njegovog sopstvenog po- traživanja naknade troškova za njegovu predstavku, Sud primećuje nepostojanje bilo kakvog raščlanjenog pregleda troškova ali prihvata da je on imao nekih troš- kova. Sud dodeljuje samom podnosiocu predstavke iznos od EUR 144.“

98. Sud podržava zaključak veća da je primereno da se na ime troškova nastalih tokom postupka pred domaćim sudovima ne dosudi bilo kakva nakna- da. Iako je mnogo rada bilo potrebno za pripremu i prisustvovanje pretresima pred Velikim većem, Sud smatra da je iznos koji se potražuje na ime troškova nastalih posle izricanja  presude  veća  preteran  i  nerazuman  u  pogledu  iznosa. Uzimajući  u  obzir  iznos  koji  je  plaćen  kroz  pravnu  pomoć  i  od  strane  Saveta Evrope, Sud povećava naknadu za sudske i druge troškove na iznos od ukupno EUR 23.000 uključujući i PDV. Na ime vanrednih sitnih troškova koje je sam podnosilac predstavke imao, a koji nisu tačno navedeni po stavkama, Sud dosu- đuje iznos od EUR 200.

C. Zatezna kamata

99. Sud smatra opravdanim da se zatezna kamata obračunava na osnovu marginalne kamatne stope  Evropske  centralne  banke  kojoj  treba  dodati  tri procentna poena.

IZ OVIH RAZLOGA, SUD

1. Odlučuje s  dvanaest  glasova  za  i  pet  glasova  protiv  da  je  došlo  do povrede člana 3 Protokola br.1;

2. Odlučuje jednoglasno  da  ne  postoji  odvojeno  pitanje  po  članu  14 Konvencije;

3. Odlučuje jednoglasno  da  ne  postoji  odvojeno  pitanje  po  članu  10 Konvencije;

4. Odlučuje jednoglasno da zaključak da je došlo do povrede, sam po sebi predstavlja  dovoljno  pravno  zadovoljenje  u  pogledu  bilo  koje nematerijalne štete koju je podnosilac predstavke pretrpeo;

5. Odlučuje s dvanaest glasova za i pet glasova protiv

(a)  da je tužena Država dužna da podnosiocu predstavke plati u roku od tri meseca sledeće sume, koje se imaju pretvoriti u britanske funte po važećem kursu na dan isplate:

(i)  EUR  23.000  (dvadeset  i  tri  hiljade  evra)  na  ime  sudskih  i ostalih  troškova  koje  su  imali  pravni  zastupnici  podnosioca predstavke tokom postupka u Strazburu;

(ii) EUR 200 (dve stotine evra) na ime njegovih ličnih troškova;

(b) da je od isteka pomenutog roka pa do isplate tokom trajanja tog perioda  na  pomenute  iznose  naplativa  prosta  kamata  po  stopi jednakoj  marginalnoj  kamatnoj  stopi  Evropske  centralne  banke uvećanoj za tri procentna poena;

6. Odbacuje jednoglasno  ostatak  zahteva  podnosioca  predstavke  za pravično zadovoljenje.

Sačinjeno na engleskom i francuskom jeziku i izrečeno na javnoj raspravi u Sudu u Strazburu 6. oktobra 2005. godine.

Lucijus Vildhaber                                                  Erik Friberg

Predsednik                                                          zamenik sekretara suda

Shodno članu 45 stav 2 Konvencije i pravilu 74, stav 2 Poslovnika Suda, ovoj presudi su pripojena sledeća izdvojena mišljenja:

(a)   Saglasno mišljenje g. Kafliša;

(b)  Zajedničko saglasno mišljenje gđe Tulkens i g. Zagrebelskog;

(c)   Zajedničko izdvojeno mišljenje g. Vildhabera, g. Koste, g. Lorencena, g. Kovlera i g. Jebensa;

(d)  Izdvojeno mišljenje g. Koste.

 L.V.

E. F.

SAGLASNO MIŠLJENJE SUDIJE KAFLIŠA

1. U celosti gledano slažem se i sa zaključkom i s obrazloženjem Suda. Vo- leo bih, međutim, da dam komentar o nekim argumentima koje su izneli tužena Država i jedna od zainteresovanih strana. Dodaću i par reči o tome koja ograni- čenja mogu a koja ne mogu da se nametnu na pojedinačna prava zagarantovana članom 3 Protokol br. 1.

2. U savremenim  demokratskim  državama  možda  postoji  pretpostavka opšteg prava glasa. To, međutim, ne znači da Država ne može da ograniči pravo glasa, pravo na biranje na izborima i pravo kandidovanja na izborima, i moguće je da Države ugovornice uživaju „široko“ polje slobodne procene u ovom smislu – iako ovaj izraz i nema neko značenje, osim što ukazuje na to da Države imaju malo slobodnog prostora. Mora, međutim, da postoji granica za ta ograničenja; pre je dakle, na ovom Sudu, a ne na Državama ugovornicama, da utvrde da li je  određeno  ograničenje  usklađeno  s  pojedinačnim  pravom  glasa,  pravom  na biranje  na  izborima  i  pravo  kandidovanja  na  izborima.  Da  bi  ovo  mogao  da utvrdi, Sud će se oslanjati na legitimni cilj kojem teži nametnuta mera zabrane i na njenu srazmernosti (vidi predmet Mathieu-Mohin and Clerfayt v. Belgium, presuda od 2. marta 1987. godine, Series A No. 113, str. 23, st. 52). Drugačije i opštije rečeno, veću bi težinu imala tvrdnja da mere isključivanja moraju biti „opravdane“ nego što to ima pozivanje na „široko“ polje slobodne procene.

3. Čini se, međutim, da ni tužena Država a još manje Država Letonija kao treće lice, nisu uspeli to da uvide. Ujedinjeno Kraljevstvo je tvrdilo da presuda veća nije dosledna ustaljenom pristupu koji organi Konvencije imaju i da ništa nije ukazivalo na problem vezan za onu vrstu zabrana koju je Ujedinjeno Kra- ljevstvo usvojilo (vidi stav 47 ove presude); takođe je navedeno da su domaći sudovi podrobno razmotrili ovu stvar primenjujući načela Konvencije u skladu sa Zakonom o ljudskim pravima iz 1998. godine. Shodno tome, kritikovali su veće zato što  je  izvuklo  svoje  zaključke  umesto  da  se  oslanjalo  na  nacionalne tradicije ili mišljenje nacionalnih sudova. Letonija je s ovim argumentom išla i korak dalje tvrdeći (vidi stav 55 presude) da ovaj Sud nema pravo da zamenjuje stavove  demokratske  zemlje  svojim  stavom  po  pitanju  toga  šta  je  u  najboljem interesu demokratije. Ova tvrdnja izaziva dva komentara. Prvi, pitanje na koje treba ovde odgovoriti jeste pitanje prava a ne „najboljeg interesa“. Drugi, još važ- niji, ako prihvatimo tezu Letonije to bi značilo da jedino čime ovaj Sud sme da se bavi jeste da u stopu sledi nacionalne organe vlasti. Ovo je nešto što niti mogu niti hoću da prihvatim. Polje slobodne procene Država ugovornica po pitanjima vezanim za član 3 može, kao što se tvrdilo, biti relativno široko; ali utvrđivanje njegovih granica se ne može bukvalno prepustiti državi o kojoj je reč i mora biti podvrgnuto „evropskoj kontroli“.

4. Ujedinjeno Kraljevstvo  takođe  ukazuje  na  to  da  je  politika  koja  je  u osnovi relevantnih zakonskih propisa počiva na tradiciji koju Parlament izričito podržava, a najnoviji primer toga jeste Zakon o izborima iz 2000. godine. Država je  kritikovala  veće  zato  što  je  te  zakonske  propise  razmatrao  in  abstracto  ne uzimajući pri tom u obzir činjenice slučaja: čak i kada bi Ujedinjeno Kraljevstvo reformisalo zakon i ograničilo njegovu primenu samo na ona lica koja su izvršila najteža krivična dela, podnosiocu predstavke, budući da je on osuđen za ubistvo i da mu je izrečena presuda doživotne kazne zatvora, bi i pored toga bilo oduzeto pravo glasa. Shodno tome, zaključila je Država, zaključak o tome da je došlo do povrede bi bio iznenađujući i uvredljiv za mnoge (vidi stavove 47 i 49 presude). Može biti da je tako, ali odluke koje donosi ovaj Sud nisu tu da bi javnost bila zadovoljna ili nezadovoljna, već da podrži načela ljudskih prava.

5. Ujedinjeno Kraljevstvo  je  dalje  tvrdilo  da  je  oduzimanje  prava  glasa u  ovom  slučaju  u  skladu  s  ciljevima  sprečavanja  krivičnih  dela  i  kažnjavanja prestupnika,  čime  se  povećava  nivo  građanske  odgovornosti  (vidi  stav  50 presude).  Ja  u  to  veoma  sumnjam.  Naprotiv,  verujem  da  učestvovanje  u demokratskom procesu može da posluži kao prvi korak ka ponovnoj društvenoj integraciji prestupnika.

6. Konačno, postoji i argument da se situacija u Ujedinjenom Kraljevstvu značajno popravila donošenjem  Zakona  o  izborima  iz  2000.  godine,  posebno zbog toga što taj zakon omogućava licima u pritvoru da glasaju (vidi stav 51 pre- sude). Ovaj argument se čini pogrešnim. Lica koja borave u pritvoru se smatraju nevinim  prema  članu  6  stav  1  Konvencije.  Uništavanje  te  pretpostavke  oduzi- manjem prava glasa licima u pritvoru predstavlja povredu ove odredbe. Jedini uspeh ovog zakonskog propisa u ovom pogledu jeste što je otklonio mogućnost povrede pretpostavke nevinosti.

7. Bilo bi možda korisno da je Sud, uz to što je ustanovio povredu člana 3  Protokola  br.  1,  ukazao  na  neke  parametre  koje  demokratske  države  treba da  poštuju  prilikom  ograničavanja  prava  učestvovanja  na  izborima  ili  prava kandidovanja  na  izborima.  Po  mojem  mišljenju,  u  te  parametre  bi  trebalo  da spadaju i sledeći elementi:

(a)   Mere  lišavanja  prava  glasa  koje  se  mogu  preduzeti  moraju  biti propisane zakonom;

(b)  Lišavanje   ne   može   biti   blanco   zakonsko   pravilo:   ne   može   on, jednostavno,  da  liši  prava  glasa  svako  lice  koje  je  počinilo  neko krivično delo a koje je kažnjivo zatvorom. Drugim rečima, mora biti ograničeno samo na teška krivična dela, kao što je s pravom primetila Venecijanska  komisija  u  svom  Kodeksu  dobre  prakse  u  izbornim pitanjima (vidi stav 32 presude). Ne može se naprosto pretpostaviti da je svako ko služi zatvorsku kaznu prekršio društveni ugovor.

(c)   Zakonski propis o kojem je reč mora da predviđa da lišavanje prava glasa,  kao  dodatni  vid  kažnjavanja,  jeste  nešto  o  čemu  treba  da odlučuje sudija a ne izvršna vlast. Ovaj elemenat takođe se može naći u Kodeksu dobre prakse koji je usvojila Venecijanska komisija.

(d)  Konačno – što je možda i suština ovog slučaja – u onim državama ugovornicama   u   kojima   kazna   može   da   sadrži   i   kazneni   deo (retribucija  i  odvraćanje)  kao  i  vremenski  period  u  zatvoru  koji  se određuje na osnovu rizika koji puštanje na slobodu tog zatvorenika sa sobom nosi, oduzimanje prava glasa mora da bude ograničeno na kazneni deo kazne a ne da se produži i na ostatak kazne zatvora. U ovom slučaju, čini se da to potvrđuje činjenica da je retribucija jedan od  razloga,  i  to  osnovnih,  koji  navodi  zakonodavac  Ujedinjenog Kraljevstva za donošenje zakonskog propisa o kojem je ovde reč. Stoga ovaj razlog više nije relevantan čim lice prestane da boravi u zatvoru u svrhu kažnjavanja. Po mom mišljenju, ovo je glavni argument koji je  poslužio  kao  osnov  za  zaključak  da  je  došlo  do  povrede  člana  3 Protokola br. 1.

8. Dva elementa od četiri navedena, sadržana su u Kodeksu dobre prakse Venecijanske komisije: to ne kažem zato što smatram da je Kodeks obavezujući, već zato što, u pitanju koje se ovde razmatra, ovi elementi zaista imaju smisla.

ZAJEDNIČKO SAGLASNO MIŠLJENJE SUDIJA TULKENS I ZAGREBELSKOG

Delimo stav većine u Sudu da lišavanje prava glasa podnosioca predstavke usled toga što on izdržava kaznu zatvora, predstavlja povredu člana 3 Protokola br. 1. U potpunosti se slažemo s opštim načelima iznetim u presudi, koji daju značajan  doprinos  pitanju  prava  osuđenih  lica  da  glasaju  (vidi  stavove  56–71 presude).  Međutim,  u  pogledu  primene  ovih  načela  u  ovom  slučaju,  naše  se obrazloženje donekle razlikuje od onog koje je dato u presudi.

U  vreme  kada  je  podnosilac  predstavke  bio  lišen  prava  glasa,  zakon je  predviđao  da  svi  zatvorenici  gube  pravo  glasa.  Tek  je  s  reformom  iz  2000. godine  licima  u  pritvoru  (kao  i  psihijatrijskim  bolesnicima  koji  nisu  osuđeni) omogućeno  da  glasaju.  Od  2000.  godine  svim  osuđenim  licima  je  zabranjeno da glasaju sve dok se nalaze u zatvoru, bez obzira na krivično delo zbog kojeg su osuđeni, s neznatnim izuzetkom koji se odnosi na lica koja su osuđena zbog nepoštovanja suda ili lica koja nisu platila novčanu kaznu.

Prema  našem  mišljenju,  pravi  razlog  za  ovu  odredbu  leži  u  činjenici što je lice u zatvoru. To je bilo očigledno pre reforme iz 2000. godine kada je čak  i  pitanje  da  li  je  lice  osuđeno  ili  nije  bilo  nevažno.  Međutim,  čak  i  posle te reforme izuzetno širok spektar krivičnih dela zbog kojih zatvorenicima može biti uskraćeno pravo da glasaju, bez obzira na težinu ili prirodu krivičnog dela, pokazuje  da  obrazloženje  za  njihovu  diskvalifikaciju  jeste  činjenica  da  se  oni nalaze na izdržavanju kazne zatvora. Oni pravo da glasaju ne bi izgubili da se ne nalaze u zatvoru.

Priznajemo da zatvorska kazna može da izražava sudijinu negativnu ocenu krivičnog dela kao i karaktera prestupnika, što sa svoje strane može u potpunosti da  opravda  dodatnu  kaznu  kao  što  je  gubitak  prava  glasa.  Međutim,  razlozi za neizricanje neposredne kazne zatvora mogu biti različiti. Faktori kao što su starost optuženog, zdravstvena ili porodična situacija mogu da dovedu do toga da on ili ona bude osuđen/a na uslovnu kaznu. Tako, za isto krivično delo i za isti kriminalni karakter može da bude izrečena kazna zatvora ali može biti izrečena i uslovna kazna. Po našem mišljenju ovo pokazuje, uz to što nisu uzeti u obzir priroda i težina krivičnog dela, da pravi razlog za zabranu leži u činjenici da je osoba u zatvoru.

Ovo  nije  prihvatljiv  razlog.  Nema  praktičnih  osnova  da  se  zatvoreniku uskrati pravo glasa (lica u pritvoru glasaju) i zatvorenici uopšteno i dalje uživaju osnovna prava zagarantovana Konvencijom, osim prava na slobodu. U pogledu prava glasa, u Konveciji više nema mesta za staru ideju o „građanskoj smrti“ koja je u osnovi zabrane prava glasa osuđenim licima.

Stoga bismo želeli da zaključimo time da to što pravni sistem Ujedinjenog Kraljevstva nije uzeo u obzir težinu i prirodu krivičnog dela zbog kojeg je lice osuđeno jeste samo jedan od aspekata koje treba uzeti u obzir. Činjenica da je prema zakonu boravak u zatvoru nekog lica razlog da mu/joj se oduzme pravo glasa po našem mišljenju ima nedvosmisleno značenje. Nedostatak racionalnog osnova  za  tu  odredbu  predstavlja  dovoljan  razlog  da  se  ustanovi  povreda Konvencije, a da pri tome nema bilo kakve potrebe da se detaljno ispituje pitanje srazmernosti.

Različit pristup koji je zauzela većina u Sudu je, po našem mišljenju, otvo- ren za kritičke osvrte koje su pomenuli sudije Vildhaber, Kosta, Lorencen, Kovler i Jebens u svojem izdvojenom mišljenju. Posebno primećujemo da je diskusija o srazmernosti navela Sud ne samo da izvrši procenu zakona i posledice koje on ima, već i da proceni parlamentarnu debatu (vidi stav 79 presude). Ovo je polje na kojem se dva izvora legitimiteta susreću, legitimitet Suda s jedne strane i legi- timitet nacionalnog parlamenta s druge strane. Ovo je težak i klizav teren za Sud uzimajući u obzir njegovu prirodu i ulogu, posebno kada sam Sud potvrdi da se državama ugovornicama mora dati široko polje slobodne procene.

ZAJEDNIČKO IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJA VILDHABERA, KOSTE, LORENCENA, KOVLERA I JEBENSA

1. Mi ne  možemo  da  se  složimo  sa  zaključkom  većine  da  je  došlo  do povrede člana 3 Protokola br. 1 zato što je osuđenim licima prema zakonodavnim propisima  Ujedinjenog  Kraljevstva  zabranjeno  da  glasaju  dok  se  nalaze  na izdržavanju kazne. Naši razlozi zbog kojih smatramo da nije došlo do povrede člana 3 Protokola br. su sledeći.

2. U skladu sa članom 3 Protokola br. 1, države ugovornice su dužne da „u primerenim vremenskim razmacima održavaju slobodne izbore s tajnim glasa- njem, pod uslovima koji obezbeđuju slobodno izražavanje mišljenja naroda pri izboru zakonodavnih tela.“ Formulacija ovog člana se razlikuje od skoro svake supstantivne odredbe Konvencije i protokola uz nju u tome što se njime ne daju direktno pojedinačna prava i što ne sadrži neke druge uslove za izbore, uključu- jući i one vezane za opseg prava na glasanje, osim uslova da se „slobodno izra- žavanje mišljenja naroda“ mora obezbediti. Ovo ukazuje na to da se smatra da je garancija pravilnog funkcionisanja demokratskog procesa od primarnog značaja. Ovo je takođe razlog zbog kojeg Komisija u svojoj prethodnoj praksi nije sma- trala da ovaj član obezbeđuje pojedinačna prava (vidi predmet X. v. Germany, br.530/59, odluka od 4. januara 1960. godine, Collection 2, i predmet X. v. Belgium, br. 1028/61, odluka od 18. septembra 1961. godine, Collection 6, str. 78). Komi- sija je potom izmenila svoj pristup i Sud je kasnije smatrao da ovaj član ne obez- beđuje pojedinačna prava, uključujući pravo glasa, dok je istovremeno priznao da takva pojedinačna prava nisu apsolutna već su otvorena za „implicirana ogra- ničenja“  ostavljajući  državama  ugovornicama  „široko  polje  slobodne  procene“, koje i pored svega podleže pomnom ispitivanju od strane Suda. Dakle Sud mora da se uveri da ograničenja ne sužavaju pravo o kojem je reč u takvoj meri da nanesu štetu samoj njegovoj suštini i liše ga efektivnosti (vidi, pre svega, predmet Mathieu-Mohin and Clerfayt v. Belgium, presuda od 2. marta 1987. godine, Series A No. 113, str. 23, stav 52 i nešto skorije, predmet Py v. France, br. 66289/01, st.45–47, ECHR 2005– I). Iako član 3 Protokola br. 1 ne sadrži odredbu u kojoj se navode uslovi za ograničenja, kao što se mogu naći, na primer, u stavovima 8–11 Konvencije, Sud je dalje smatrao da svako ograničenje mora da teži legitimnom cilju i da sredstva koja se koriste moraju biti srazmerna. Kao i većina, i mi ćemo svoje ispitivanje ograničiti na ova dva uslova, i na taj način implicitno prihvatiti da zakonski propisi Ujedinjenog Kraljevstva sami po sebi ne nanose štetu samoj suštini prava glasa i ne lišavaju ga delotvornosti kao što je to utvrđeno u pred- metu Aziz v. Cyprus (br. 69949/01, st. 29–30, ECHR 2004–V) kada je etničkoj manjini kiparskog stanovništva zabranjeno da glasa.

3. Budući da član 3 Protokola br. 1 ne propisuje koji su to ciljevi koji moraju opravdati ograničenje zaštićenog  prava,  takva  ograničenja  ne  mogu  po  našem mišljenju biti ograničena na spisak koji je dat u drugim stavovima članova 8 i 11. Nadalje, ukazali bismo na činjenicu da institucije Konvencije u svojoj sudskoj praksi su veoma pazile da ne dovedu u pitanje ciljeve na koje se poziva tužena Država da bi  opravdala  zabranu  prava  koje  je  zagarantovano  Konvencijom  ili protokolima uz nju. Ovo je isto bio slučaj i u pogledu ograničenja prava glasa. Tako, u svojoj odluci od 4. jula 1983. godine u predmetu H. v. the Netherlands (br. 9914/82, Decisions and Reports 33, str. 246) Komisija je utvrdila da se takva zabrana koja se odnosi na lica koja su osuđena na kaznu zatvora dužu od godinu dana može objasniti „konceptom sramote koja se vezuje za neke osuđenike tokom određenog vremenskog perioda, što se može uzeti u obzir od strane zakonskih propisa  u  pogledu  korišćenja  političkih  prava.“  U  predmetu  M.  D.  U.  v.  Italy ((odl.),  br.  58540/00,  28.  januar  2003.  godine)  Sud  je  prihvatio  da  je  zabrana glasanja na vremenski period od dve godine koja je izrečena vezano za osudu zbog utaje poreza, služi „pravilnom funkcionisanju i održavanju demokratskog režima“.  Shodno  tome,  nije  nam  teško  da  prihvatimo  da  ograničavanje  prava zatvorenika  da  glasaju  prema  zakonskim  propisima  Ujedinjenog  Kraljevstva jeste  bilo  legitimno  u  cilju  sprečavanja  kriminala,  kažnjavanja  prestupnika  i povećanja  građanske  odgovornosti  i  poštovanja  vladavine  prava,  kao  što  tvrdi tužena Država. Međutim, budući da za razliku od veća koje je to pitanje ostavilo otvorenim,  većina  prihvata  da  je  ograničenje  o  kojem  je  reč  teži  legitimnim ciljevima, nema razloga da se mi dalje bavimo ovim pitanjem.

4. Kao što  je  gore  navedeno,  Sud  je  dosledno  smatrao  u  svojoj  sudskoj praksi da države ugovornice imaju široko polje slobodne procene u ovoj sferi.  Sud je nadalje prihvatio da relevantni kriterijumi mogu da se razlikuju u zavi- snosti od istorijskih i političkih faktora koji su karakteristični za svaku državu. U nedavnoj presudi u predmetu Py v. France (vidi gore stav 46) Sud je u tom smislu izjavio:

„Države ugovornice imaju široko polje slobodne procene, budući da njihovi zakonski propisi vezani za izbore variraju od mesta do mesta i od vremena do vremena. Pravila za davanje prava glasa, koja odražavaju potrebu da se obezbedi i učešće građana i poznavanje određene situacije regiona o kojem je reč, variraju u zavisnosti od istorijskih i političkih faktora koji su karakteristični za svaku državu ponaosob. Broj situacija koje su predviđene zakonskim propisima o izborima u mnogim državama članicama Saveta Evrope pokazuju raznolikost mogućeg izbora po ovom pitanju. Međutim, nijedan od ovih kriterijuma ne bi trebalo principijelno smatrati validnijim od nekog drugog pod uslovom da on garantuje izražavanje volje naroda putem slobodnih, pravičnih i redovnih izbora. Za potreba primene člana  3,  svi  izborni  zakonski  propisi  se  moraju  procenjivati  u  svetlu  političke evolucije zemlje o kojoj je reč, tako da odlike koje bi u kontekstu jednog sistema bile neprihvatljive, mogu biti opravdane u kontekstu drugog sistema.“

U  svetlu  takvih  razloga,  ne  može  se  smatrati  da  član  3  Protokola  br.  1 unapred isključuje ograničenja prava glasa koje su opšteg karaktera, pod uslovom da nisu proizvoljne i da ne utiču na „slobodno izražavanje mišljenja naroda“, a primeri uslova su vezani za starost, nacionalnost ili mesto boravka (vidi, na primer, predmet Hilbe v. Liechtenstein (odl.), br. 31981/96, ECHR 1999–VI i Py, naveden gore). Za razliku od većine, smatramo da o opštem ograničenju prava zatvorenika da glasaju ne treba prosuđivati drugačije, i dosadašnja sudska praksa institucija Konvencije  ne  ide  u  prilog  bilo  kakvom  drugom  zaključku,  kao  što  se  vidi  iz analiza koje su date u mišljenju većine (vidi stavove 65–69 presude). Takođe ne smatramo da bi takvu odluku trebalo da donosi sudija u svakom pojedinačnom slučaju. Naprotiv, prepustiti zakonodavnim organima vlasti da odlučuju o takvim pitanjima u sažetku je jasno usklađeno s garancijom prava glasa.

5. Većina je ponovo potvrdila da je polje slobodne procene u ovoj sferi široko, i s pravom je većina ukazala na načine organizovanja i vođenja izbornih sistema i na velike razlike na ovom polju u pogledu, između ostalog, istorijskog razvoja, kulturne raznolikosti i političke misli u okviru Evrope. Pa ipak, većina je zaključila da opšte ograničenje prava glasa za lica koja se nalaze na izdržavanju zatvorske kazne „mora  se  smatrati  kao  izlaženje  iz  svakog  prihvatljivog  polja slobodne procene ma koliko god široko to polje bilo“ (vidi stav 82 presude). Po našem mišljenju, teško je pomiriti ovaj kategorični zaključak s jasno izraženom namerom da se i dalje sledi sudska praksa Suda tako da član 3 Protokola br. 1 ostavi široko  polje  slobodne  procene  državama  ugovornicama  prilikom  određivanja njihovog izbornog sistema. U svakom slučaju, nepreciznost formulacije tog člana i  osetljive  političke  procene  koje  tu  spadaju  zahtevaju  oprez.  Osim  u  slučaju kada  ograničenja  krše  samu  suštinu  prava  glasa  ili  su  proizvoljna,  nacionalne zakonodavne  propise  vezane  za  pravo  glasa  treba  proglasiti  neusklađenim sa  članom  3  samo  ako  valjani  razlozi  opravdavaju  takav  zaključak.  Nismo  u mogućnosti da se složimo da su takvi razlozi dati.

6. Poslednjih godina Sud je u nekim slučajevima kao deo svog obrazloženja stavljao naglasak na ulogu koju on igra u razvoju ljudskih prava i potrebu da održi dinamičan i evolutivni pristup prilikom tumačenja Konvencije i protokola uz nju, kako bi omogućio reforme ili poboljšanja (vidi, na primer, predmet Stafford v. the United Kingdom [GC], br. 46295/99, st. 68, ECHR 2002–IV i predmet Christine Goodwin v. the  United  Kingdom  [GC],  br.  28957/95,  st.  74,  ECHR  2002–VI). Većina nije pomenula primere ove sudske prakse, ali to po našem mišljenju ne menja stvarnu situaciju da je njihov zaključak zapravo zasnovan na „dinamičnom i evolutivnom“ tumačenju člana 3 Protokola br. 1.

Ne  sporimo  da  je  važan  zadatak  za  Sud  da  osigura  da  prava  koja  su garantovana sistemom Konvencije poštuju „sadašnje uslove“ i da shodno tome jedan „dinamičan i evolutivni“ pristup može u nekim slučajevima biti opravdan. Međutim, od ključnog je značaja imati na umu da Sud nije zakonodavac i da bi  trebalo  da  vodi  računa  o  tome  da  ne  preuzima  zakonodavnu  funkciju.

„Evolutivno“  ili  „dinamično“  tumačenje  bi  trebalo  da  ima  dovoljno  osnova  u promeni uslova u društvima država ugovornica, uključujući i novi konsenzus u pogledu standarda koje treba dostići. Mi to u ovom slučaju ne vidimo.

Većina tvrdi da su „države ugovornice u kojima postoje blanco ograničenja prava glasa osuđenika koji služe zatvorsku kaznu ili u kojima nema odredaba koje  dozvoljavaju  zatvorenicima  da  glasaju,  u  manjini“  (vidi  stav  81  presude). Presuda Velikog veća – koja detaljno pominje dve nedavne presude Vrhovnog suda  Kanade  i  Ustavnog  suda  Južne  Afrike  –  na  žalost,  sadrži  samo  sažete informacije vezane za zakonske propise koji se odnose na pravo zatvorenika da glasaju u državama ugovornicama.

Prema  informacijama  koje  su  dostupne  Sudu,  nekih  osamnaest  zemalja od  četrdeset  i  pet  država  ugovornica,  nemaju  ograničenja  u  pogledu  prava zatvorenika da glasaju (vidi stav 33 presude). S druge strane, u nekih trinaest država zatvorenici ne mogu da glasaju bilo usled zabrane koju predviđaju zakonski propisi bilo de facto zato što nisu napravljeni odgovarajući aranžmani u tu svrhu. Važno je primetiti da je barem u četiri države lišavanje prava glasa zasnovano na nedavno usvojenom Ustavu (Rusija, Jermenija, Mađarska i Gruzija). U najmanje trinaest drugih zemalja zakonski propisi predviđaju manje ili više dalekosežna ograničenja  u  pogledu  prava  zatvorenika  da  glasaju,  a  u  četiri  od  tih  država ta  ograničenja  su  ustavno  utemeljena  (Luksemburg,  Austrija,  Turska  i  Malta). Zaključak  većine  će  stvoriti  zakonodavne  probleme  ne  samo  onim  državama u  kojima  postoji  opšta  zabrana  kao  što  je  slučaj  u  Ujedinjenom  Kraljevstvu. Budući da većina smatra da nije uloga Suda da ukazuje koje bi zabrane na pravo glasa  zatvorenika,  ako  ih  uopšte  ima,  bile  usklađene  s  Konvecijom  (vidi  stav 83), presuda u ovom slučaju podrazumeva da će se sve države koje imaju takva ograničenja suočiti s teškim ocenama u pogledu toga da li su njihovi zakonski propisi usklađeni sa zahtevima Konvencije.

Naš zaključak je taj da zakonski propisi u Evropi pokazuju da ima vrlo malo konsenzusa o tome da li zatvorenici imaju ili nemaju pravo glasa. Zapravo, većina država članica poznaje takva ograničenja, iako neke imaju blanco zabranu a neke imaju ograničene zabrane. Stoga, ne može se tvrditi da su zakonski propisi u Ujedinjenom Kraljevstvu nesaglasni sa zajedničkim evropskim standardom.

7. Nadalje, većina  pridaje  značaj  navodnom  nedostatku  dokaza  da  je Parlament  Ujedinjenog  Kraljevstva  „bilo  kada  pokušao  da  odmeri  suprotne interese  ili  da  izvrši  procenu  srazmernosti  blanco  zabrane  prava  glasa  licu osuđenom na kaznu zatvora“ (vidi stav 79 presude). Nije, međutim, sporno da je  višepartijska  Konferencija  predsednika  Parlamenta  o  izbornom  zakonu  iz 1968.godine jednoglasno preporučila da osuđenom licu ne bi trebalo dozvoliti da glasa. Takođe primećujemo da je predlog Države da izvrši izmene i dopune Zakona o izborima  iz  2000.  godine  kako  bi  se  omogućilo  licima  u  pritvoru  i psihijatrijskim bolesnicima koji nisu osuđeni da glasaju, zasnovan na mišljenju da bi deo kazne za osuđeno lice trebalo da bude između ostalog i gubitak prava glasa.  Da  se  većina  poslanika  u  Parlamentu  nije  složila  s  ovim  stavom,  oni  bi imali  mogućnost  da  drugačije  odluče.  Većina  Suda  smatra  –  kao  i  veće  –  da ovome ne treba pridavati značaj budući „da se ne može reći da su pripadnici zakonodavnih organa vlasti vodili bilo kakvu sadržajnu debatu o opravdanosti takvog stava u svetlu moderne kaznene politike i trenutnih standarda ljudskih prava“ (vidi stav 79 presude). Mi se ne slažemo s ovom primedbom budući da nije na Sudu da propisuje način na koji će nacionalni zakonodavni organi vlasti obavljati svoje zakonodavne funkcije. Mora se pretpostaviti da član 3 Zakona o izborima  iz  2000.  godine  odražava  političke,  društvene  i  kulturne  vrednosti  u Ujedinjenom Kraljevstvu.

8. Posebno u  pogledu  zahteva  da  bilo  kakva  ograničenja  ne  smeju  biti nesrazmerna, smatramo da je od ključnog značaja da se istakne da težina kazne ne samo da odražava ozbiljnost počinjenog krivičnog dela, već i relevantnost i težinu ciljeva na koje se poziva tužena Država prilikom ograničavanja prava glasa licima koja su osuđena na kaznu zatvora. Ne isključujemo mogućnost da ograničenja mogu  biti  nesrazmerna  u  pogledu  manjih  prekršaja  i/ili  veoma  kratkih  kazni zatvora.  Međutim,  nema  potrebe  baviti  se ovim  pitanjem  u  okolnostima  ovog slučaja. Sud je dosledno smatrao u svojoj sudskoj praksi da u njegove zadatke obično  ne  spada  ispitivanje  relevantnog  zakona  i  prakse  in  abstracto,  već  da utvrdi da li način na koji se oni primenjuju ili utiču na podnosioca predstavke, dovodi  do  povrede  Konvencije.  Po  našem  mišljenju,  teško  je  videti  u  kojim bi  okolnostima  ograničavanje  prava  glasa  bilo  prihvatljivo,  ako  ne  u  slučaju lica  koje  je  osuđeno  na  doživotnu  kaznu  zatvora.  Uopšteno  govoreći,  presuda Suda je usredsređena pre svega na to da utvrdi da je britansko zakonodavstvo neusklađeno s Konvencijom in abstracto. Sa žaljenjem konstatujemo da uprkos ovakvom  pristupu  Sud  daje  malo  ili  nimalo  smernica  Državi  u  pogledu  toga koja  bi  to  rešenja  bila  usklađena  s  Konvencijom.  Budući  da  su  ograničenja prava glasa i dalje usklađena, čini se da je jasno da lišavanje prava glasa zbog najtežih krivičnih dela kao što su ubistvo ili ubistvo iz nehata, nije isključeno u  budućnosti.  Ili  većina  smatra  da  je  lišavanje  prava  glasa  zatvorenika  kojima je istekao obavezni deo zatvorske kazne isključeno, ili misle da sudija mora da naloži  lišavanje  prava  glasa  u  svakom  pojedinačnom  slučaju.  Smatramo  da  je bilo poželjno ukazati koji je odgovor tačan.

9. Naše mišljenje  o  tome  da  li  bi  trebalo  dozvoliti  licu  na  izdržavanju doživotne zatvorske kazne da glasa na opštim ili ostalim izborima, nije od velikog značaja. Uzimajući u obzir osetljivu političku prirodu ovog pitanja, raznolikost pravnih  sistema  među  državama  ugovornicama  i  nedostatak  dovoljno  jasnih osnova  za  takvo  pravo  po  člana  3  Protokola  br.  1,  nismo  u  mogućnosti  da prihvatimo to da je na Sudu da naloži nacionalnim pravnim sistemima obavezu bilo da liše prava glasa zatvorenike, bilo da im u veoma ograničenoj meri daju pravo glasa.

IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE KOSTE (Prevod) 

1. Ja sam glasao kao i moje kolege sudije Vildhaber, Lorencen, Kovler i Jebens i spremno  prihvatam  njihovo  mišljenje,  koje  je  stoga  naše  zajedničko mišljenje.
2. Međutim, želeo bih da dodam jedan ili dva kratka komentara na njihovo obrazloženje s kojim sam saglasan.
3. Prvo, iako se zaista slažem sa svojim kolegama (vidi tačku 3 u našem zajedničkom mišljenju) da nema potrebe dalje razmatrati pitanje da li zakonsko ograničenje prava zatvorenika da glasaju teži „legitimnom cilju“, ipak priznajem da me more  sumnje  u  pogledu  legitimnosti  –  ili  racionalnosti  –  tog  cilja. Sasvim je zamislivo, na primer, da lice koje je osuđeno za izbornu prevaru, za premašivanje maksimuma dozvoljenih troškova predviđenih za izbore ili čak i za korupciju, bude na neko vreme lišeno prava glasa i prava da se kandiduje na izborima. Razlog za to je što postoji logična i možda čak i prirodna veza između spornog čina i cilja kazne (koji, iako je pomoćni, jeste važan) koji služi kao kazna počiniocu za takvo delo a ostalima kao mera odvraćanja. To isto ne važi, bar nije tako očigledno, za zabranu glasanja i/ili kandidovanja na izborima koja se izriče za bilo koje krivično delo koje povlači izricanje kazne zatvora.
4. Međutim, ne  insistiram  na  ovome,  pre  svega  zato  što  smatram  kao  i ostale sudije koji imaju izdvojeno mišljenje i kao i oni koji su u većini, da prilikom primene člana 3 Protokola br. 1, koji za razliku od članova 8 i 11 Konvencije, ne sadrži iscrpan spisak „legitimnih ciljeva“, potrebno je napraviti izuzetak od opšteg pravila i takve ciljeve široko postaviti. Drugo, ograničavanje manevarskog prostora države u ovoj sferi u pogledu ciljeva kojima ona slobodno teži u svom zakonodavstvu bi, paradoksalno, dovela do toga da se ponovo pridružim većini ali na drugi način (zaista, moram da priznam da posle čitanja saglasnog mišljenja mog kolega sudije Kafliša, i ja sam došao u iskušenje da krenem istim putem).
5. Međutim, jednom kada sam odbacio taj pristup i prihvatio da države imaju široko polje  slobodne  procene  da  odlučuju  o  ciljevima  kojima  zabrane teže,  o  ograničenjima  ili  čak  direktnim  zabranama  prava  glasa  (i/ili  prava  na kandidovanje na izborima), kako mogu, a da pri tome ne budem nedosledan, da suzim to polje kada se radi o proceni srazmernosti mere koja ograničava opšte pravo glasa (zamisao koja, naravno, predstavlja demokratski ideal)?
6. Kako bih mogao da se složim s presudom od 11. januara 2005. godine u predmetu Py v. France (za koju imam punu slobodu da je navedem budući da nisam učestvovao u radu u tom predmetu)18? U toj presudi Sud je jednoglasno (kao što je to učinio i Komitet za ljudska prava Ujedinjenih nacija u [Opštem komentaru] od 15.  jula  2002.  godine,  koji  su  navedeni  u  odeljku  „Relevantno domaće pravo i međunarodna sudska praksa“ i u stavu 63) zaključio da uslov od najmanje deset godina boravka da bi lice moglo da glasa na izborima za Kongres u Novoj Kaledoniji, ne šteti samoj suštini prava podnosioca predstavke da glasa, prema članu 3 Protokola br. 1 i da nije došlo do povrede te odredbe. Kako onda mogu da odobrim takvu presudu i da se istovremeno složim s presudom u ovom slučaju kada se u stavu 82 kaže: „iako ... je polje slobodne procene široko, ono nije sveobuhvatno“, što konkrento znači da bi lice koje je osuđeno na neograni- čenu doživotnu kaznu zatvora imalo pravo da glasa prema članu 3 Protokola br.1 (ali kada bi to pravo postalo važeće?). Zar ne postoje dva „standarda“?
7. Možda neko može staviti primedbu da su u presudi u predmetu Py uze- ti u obzir „lokalni uslovi“, u smislu člana 56 stav 3 Konvencije. To jeste tačno. Ali šta je s odlukom u predmetu Hilbe v. Lichtenstein (7. septembra 1999. godi- ne, ECHR 1999–IV)? Zaključivši da građanin Lihtenštajna koji živi u Švajcar- skoj nema pravo glasa na parlamentarnim izborima u Lihtenštajnu (član 56 se ne može, koliko je meni poznato, primeniti u tom predmetu), Sud je napomenuo: „države ugovornice imaju široko polje slobodne procene kako bi učinili da pravo glasa podleže uslovima“ pre nego što je samo zaključio da se uslov boravka „ne može smatrati neopravdanim ili proizvoljnim ili stoga, neusklađenim sa članom 3 Protokola br. 1“.
8. Kao što je rečeno u tački 4 našeg zajedničkog mišljenja, sudska praksa Suda dozvoljava ograničenja prava glasa koja su opšte prirode, kao što su uslovi vezani za starost, nacionalnost ili mesto boravka (pod uslovom da nisu proizvolj- ni i ne utiču na slobodno izražavanje mišljenja naroda). Uz svo dužno pošto- vanje, ne vidim ni jedan ubedljivi argument u obrazloženju većine koji bi me ubedio da je mera koja je izrečena podnosiocu predstavke bila proizvoljna niti da je čak uticala na slobodno izražavanje mišljenja naroda.
9. Suština je u tome da se mora izbeći mešanje ideala koji se želi dostići, što podržavam – a to je da se učini svaki napor da se okonča izolacija osuđenih lica, čak i onda kada su osuđeni za najteže zločine, i da ih pripremi za ponovnu integraciju u društvo i građanski život – i realnosti u predmetu Hirst (br. 2), koji s jedne strane teoretski potvrđuje široko polje slobodne procene države u pogledu uslova u kojima  se  subjektivno  pravo  (izvedeno  iz  sudskog  tumačenja!)  može ostvarivati, ali zatim zaključuje da je došlo do povrede tog prava, na taj način lišavajući državu svakog polja i svakog sredstva slobodne procene.

_____

1           Solicitor – advokat bez prava zastupanja pred sudovima u UK (prim. prev.).

2          Q. C. (Queen’s Council) – savetnik Krune je počasna titula koja se u UK dodeljuje istaku- nutim predstavnicima advokatske profesije (prim. ur.).

3           Vidi napomenu 1.

4          Tariff – to je minimalni deo zatvorske kazne koji zatvorenik mora da izdrži kako bi uopšte imao pravo da podnese zahtev za uslovno puštanje na slobodu. On može biti pušten na slobodu samo onda kada se proceni da on više ne predstavlja opasnost po okolinu (prim. prev.).

5           Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori), br. 7/71.

6           Period diskvalifikacije može zapravo da traje i posle isteka zatvorske kazne.

7           Zabrane nema ali ništa nije urađeno da bi se zatvorenicima omogućilo da glasaju.

8          Pravo glasa je uskraćeno onim zatvorenicima koji su osuđeni na kaznu dužu od godinu dana zatvora i ako su to krivično delo učinili s umišljajem.

9          Ograničavanje  glasanja  se  odnosi  na  zatvorenike  koji  su  optuženi  za  ozbiljno  kršenje međunarodnog prava ili ako su osuđeni od strane međunarodnog suda.

10         Zatvorenici mogu da glasaju ako im sud odobri to pravo.

11        Ograničenja  se  odnose  na  zatvorenike  koji  su  osuđeni  na  kaznu  dužu  od  deset  godina zatvora, dok doživotna kazna zatvora povlači trajno lišavanje prava glasa. Za kazne zatvora od godinu do deset godina zatvora, sud može uskratiti pravo glasa na period od godinu do pet godina onda kada je ponašanje zatvorenika moralno izopačeno.

12        Zatvorenici  osuđeni  zbog  teških  krivičnih  dela  kao  i  oni  koji  su  bankrotirali  i  koji  su osuđeni  na  kaznu  zatvora  od  pet  ili  više  godina,  automatski  gube  pravo  glasa,  dok  je sitnijim  prestupnicima  kojima  je  zabranjeno  vršenje  javnih  funkcija  gube  ovo  pravo  u skladu s odlukom sudije koji u tom pogledu ima diskreciono pravo.

13         Osim ako sud koji izriče presudu uskrati građanska prava kao deo izrečene kazne.

14         Zatvorenici koji su osuđeni zbog nekog teškog krivičnog dela gube pravo da glasaju.

15        Sud  može  uskratiti  pravo  glasa,  iako  se  to  retko  dešava  i  verovatno  je  ograničeno  na slučajeve izdaje i slučajeve vezane za nacionalnu bezbednost.

16        Zatvorenici koji su osuđeni na zatvorsku kaznu od tri i više godine zatvora u slučajevima kada je krivično delo veoma ozbiljno mogu izgubiti pravo glasa.

17         Osim ako sudija koji izriče presudu ne uskrati pravo glasa što se dešava veoma retko.

18         Br. 66289/01, ECHR 2005/I.  

_________________________________________
Prevod presude preuzet sa https://vk.sud.rs/