Filips protiv Ujedinjenog Kraljevstva

EVROPSKI  SUD ZA LJUDSKA  PRAVA

ČETVRTO  ODELJENJE

PREDMET FILIPS  protiv  UJEDINJENOG KRALJEVSTVA

(Predstavke br. 41087/98)

PRESUDA

STRAZBUR

5. juli 2001. godine

PRAVNOSNAŽNA

12. decembar 2001. godine

U predmetu  Filips  protiv Ujedinjenog  Kraljevstva, Evropski  sud  za  ljudska  prava  (Četvrto  Odeljenje),  zasedajući  u  Veću  u čijem  sastavu su bili:

g. G. RES (RESS), Predsednik,   
g. A. PASTOR RIDRUEHO (PASTOR RIDRUEJO),     
g. J. MAKARČUK (MAKARCZYK),
Ser Nikolas  BRACA (SIR NICOLAS BRATZA),     
g. V. BUTKJEVIČ (BUTKEVYCH),
gđa. M. VAJIĆ,     
g. J. HEDIGAN, sudije, i     
g. V. BERGER, Sekretar,

Nakon  rasprave  na  sednicama  zatvorenim za  javnost,  8.  februara  i 14. juna 2001. godine, Donosi sledeću presudu koja je usvojena  poslednjeg  pomenutog  datuma:

POSTUPAK

1. Predmet je   formiran   na   osnovu   predstavke   (br.   41087/98)   protiv Ujedinjenog   Kraljevstva   Velike   Britanije   i   Severne   Irske,    koju   je,   shodno nekadašnjem  članu  25  Konvencije  za  zaštitu  ljudskih  prava  i  osnovnih  sloboda  (u daljem   tekstu:   „Konvencija”)   Evropskoj   komisiji   za   ljudska   prava   (u   daljem tekstu:  „Komisija”)   podneo   britanski  državljanin,   gospodin  Stiven  Filips   (Steven Phillips) (u daljem  tekstu:  „podnosilac  predstavke”),  20. aprila  1998. godine.
2. Podnosioca predstavke  zastupao  je  g.  R.  Džejms  (R.  James),  pravni savetnik   u  Njuportu,  Gvent  i  g.  R.  Pirs  Vitli  (R.  Pears  Wheatley),  advokat  u Londonu.  Državu  Ujedinjeno  Kraljevstvo  (u  daljem  tekstu:  „Država”)  zastupao  je njen zastupnik,  gđa H. Fildsend  (H. Fieldsend) iz Ministarstva  inostranih  poslova.
3. Podnosilac predstavke   između  ostalog  tvrdi  da   zakonom  predviđena pretpostavka   na   osnovu  koje   je   sud   izdao   nalog  za   trajno   oduzimanje   posle donošenja   osuđujuće   presude   za   krivično   delo   u   vezi   sa   opojnim   drogama, predstavlja   povredu  njegovog  prava  na  pretpostavku  nevinosti,   shodno  stavu  2 člana  6 Konvencije
4. Predstavka je  prosleđena  Sudu  1.  novembra  1998.  godine,   kada  je Protokol br. 11 uz Konvenciju  stupio  na snagu (stav 2 člana  5 Protokola br. 11).
5. Predstavka je  dodeljena  Četvrtom  odeljenju  Suda  (stav  1  pravila  52 Poslovnika  Suda).  Predstavka  je  30.  novembra  2000.  godine  proglašena  delimično prihvatljivom.
6. Podnosilac predstavke  i  Država  su  podneli  komentare  o  meritumu (stav 1 pravila  59).
7. Javna rasprava  je  održana  u Sudu u Strazburu,  8. februara 2001. godine (stav 2 pravila  59).

Pred Sudom su nastupali:

(a) U ime Države
gđa H. FILDSEND (FIELDSEND), iz Ministarstva inostranih poslova, u svojstvu  Zastupnika,
g. D. PERI (PERRY), u svojstvu advokata,
gđa M. DAJSON (DYSON), iz Ministarstva  unutrašnjih  poslova,
g. P. VALANS (VALLANCE), iz Ministarstva unutrašnjih poslova, u svojstvu  savetnika;

(b)       U ime podnosioca predstavke,   
g. R. PIRS VITLI (PEARSE WHEATLEY), u svojstvu  advokata,
g. J. ČANDARANA (CHANDARANA), u svojstvu  mlađeg advokata,
g. R DŽEJMS (JAMES), u svojstvu  pravnog savetnika.

Sudu su se obratili  g. Pirs Vitli  i g. Peri.

ČINJENICE

 I. OKOLNOSTI SLUČAJA

8. Prvostepeni sud u Njuportu je  27.  juna 1996. godine osudio podnosioca predstavke  za  to  što  je  bio  umešan u  prenošenje  velike  količine  kanabisove  smole u  novembru  1995.   godine,   što   je   u  suprotnosti  sa   članom  170(2)  Zakona  o upravljanju  naplatom  carina  i  akciza  iz 1979.  godine.  On je  12.  jula  1996.  godine osuđen  na   devet   godina   zatvora   za   krivično  delo  koje  je   počinio.  Podnosilac predstavke  je  i  ranije  osuđivan,  ali  nikada  za  krivična  dela   u  vezi  sa  opojnim drogama.
9. Shodno članu   2   Zakona   o  nezakonitoj  trgovini  opojnim  drogama   iz 1994. godine sprovedena  je  istraga  o  imovini  podnosioca  predstavke  (u  daljem tekstu:  „Zakon iz 1994. godine”,  vidi  dole u tekstu). Službeno  lice  zaduženo  za  finansijsku  istragu  u  vezi  s  trgovinom  opojnim drogama  koga  je  imenovala  Uprava  carina  je  15.  maja  1996.  godine  obavestio advokate  podnosioca  predstavke  o  tome  da  on vrši istragu finansijskog poslovanja njihovog  klijenta  i  da  želi  da  sa  njim  razgovara  kako  bi  sudu  pomogao  prilikom utvrđivanja   da   li  je   podnosilac   predstavke   stekao   korist   od   trgovine   drogom. Podnosilac  predstavke  je odbio razgovor.
10. Službeno lice   zaduženo   za   finansijsku   istragu   je   pripremilo   pisanu izjavu,   shodno   članu  11  Zakona  iz  1994.   godine,   koja  je  uručena  podnosiocu predstavke i zavedena  u sudu. U  toj  pisanoj  izjavi,  službeno  lice  zaduženo  za  finansijsku  istragu  u  vezi  s trgovinom  opojnim  drogama  je  primetilo  da  podnosilac  predstavke  nije  prijavio izvor  primanja  koji  podleže  oporezivanju,  iako  je  on  registrovan  kao  vlasnik  kuće koja  je  pretvorena  u  četiri  stana  iz  koje  je  započeo  svoju preduzetničku delatnost pružanja   pansionskih   usluga   u   decembru   1991.   godine.   Ispitivanjem  računa   u štedionici   koji   je   pripadao    podnosiocu   predstavke   utvrđeno   je   da   je   bilo gotovinskih  i  čekovnih  uplata  u  periodu  između  avgusta  1994.  godine  i  novembra 1995. godine u iznosu od  preko  17.000  funti sterlinga  (GBP),  za  koje  je  službeno lice  zaduženo  za  finansijsku  istragu  ukazalo  da  je  to  iznos  koji  predstavlja  prihod od   izdavanja   četiri  stana.   Otkriveno   je   da  je  u  julu  1992.  godine  podnosilac predstavke  postao  poslovođa  prodavnice  za  prodaju  novina  i  različite  sitne  robe, čiji  su  isključivi  osnivači  bili  njegovi  roditelji  i da  je  on u septembru 1992.  godine kupio  prodavnicu  za  iznos  od  28.493,25  funti  sterlinga,  od  kojih  je  12.200  funti sterlinga  isplaćeno  u  gotovini.  On  je  bio  registrovan  i  kao  vlasnik  pet  automobila čija  se  vrednost  procenjuje  na  oko  15.000   funti  sterlinga   i  otkriveno  je  da  je potrošio  2.000  funti sterlinga  na  automobil „BMW  520i” u oktobru 1995.  godine  i oko  88.400   funti  sterlinga   na  troškove   u  vezi  sa  ilegalnim  uvozom  kanabisa  u novembru  1995.  godine  (za  šta  je  i osuđen).  Službeno  lice  zaduženo  za  finansijsku istragu   zaključio   je   da   je   podnosilac   predstavke   stekao   imovinsku   korist   od trgovine  opojnim  drogama  i  da  je  ukupan  iznos  te  imovinske  koristi  117.838,27 funti  sterlinga. U    vezi   s    stvarnom   imovinom   podnosioca   predstavke,    službeno    lice zaduženo  za finansijsku  istragu  je primetilo:

„Vrednost   Filipsove   stvarne   imovine   je   najverovatnije   poznata   samo optuženom pa  smatram da  je  opravdano  pretpostaviti da će svaki uspešan trgovac opojnim drogama (u onoj meri u kojoj je to i optuženi) preduzeti mere da se osigura, koliko  on  to  može,  da  prikrije  imovinsku  korist  od  svog  zanata  tako  da  joj se  ne može ući u trag. U takve primere spada i to što on uvek obavlja poslovne transakcije u gotovini, da ne vodi bilo kakvu evidenciju, i da su neka imovinska sredstva, kao na primer  automobil „BMW  520i”,  registrovana pod tuđim imenom.”

11. Kao odgovor  na  to,  podnosilac  predstavke je podneo pisani odgovor u kome  je  poricao  da  je  stekao  imovinsku  korist  od  trgovine  opojnim  drogama. Objasnio  je  da  je  u  periodu  između  1990.  i  1991.  godine  bio  osuđen  za  krađu automobila  i  da  je  morao  da  plati  25.000  funti  sterlinga  osiguravajućem  društvu koje  je  obeštetilo  oštećene.  Tvrdio  je  da  je  kuću prodao za iznos od   50.000  funti sterlinga  izvesnom  licu  X  kako  bi  se  rešio  dugova  a  da  je  preostalih  12.000  funti sterlinga   od   prodaje   kuće   iskoristio   za   kupovinu   objekta  svojim  roditeljima,   u kome  bi  bila  smeštena  prodavnica  novina  i  razne  sitne  robe,  budući da  je  i njima dugovao  novac.  Poricao  je  da  je  vlasnik  bilo  kog  dela  prodavnice  za  prodaju novina  i razne  sitne  robe. Kada je u aprilu 1994. godine pušten iz zatvora počeo je da   trguje   telefonima;   otuda   onih   17.000   funti   sterlinga   koji  su  pronađeni  na njegovom   računu   u   štedionici.   Poricao   je   da   poseduje   automobile   koji   su registrovani  na   njegovo   ime,  tvrdeći,  čas  ovo  čas  ono:  da  je  svaki  automobil kupljen i prodat  za  nekog prijatelja  ili da  je  bio  ukraden bez polise  osiguranja.  Na kraju,  tvrdio  je  da  je  jedina  imovina  koju  on poseduje  200  funti sterlinga,  koji se nalaze  na  njegovom  računu  u  štedionici  kao  i oprema  u garaži koju on iznajmljuje od   lokalnih   organa   vlasti.   Podnosilac   predstavke   je   podneo   dokaze   u   vidu dokumenata  i  izjava  svedoka  datih  pod  zakletvom  u  prilog  njegovoj  tvrdnji  da više  nije  vlasnik  kuće.
12. Službeno lice  zaduženo  za  finansijsku  istragu  je  podnelo  drugu  izjavu, u skladu sa  članom 11(1) Zakona iz 1994. godine. Naveo je,  između ostalog, da je podnosilac  predstavke  još  uvek  vlasnik  kuće  i  da  prenos  apsolutnih prava  na  lice X nikada nije  izvršen.
13. Podnosilac predstavke  je  prilikom  rasprave  tokom  postupka  za  trajno oduzimanje  pred  prvostepenim  sudom,  svedočio  i  saslušani  su  svedoci  na  njegov predlog.   Sudija   je   prilikom   donošenja   presude   24.   decembra   1996.   godine, primetio:

„Na  tužilaštvu  je  da  utvrdi,  naravno  na  osnovu  veće  verovatnoće,  da  je podnosilac predstavke stekao imovinsku korist od trgovine opojnim drogama, to jest da  je  primio  neku  isplatu  ili nadoknadu  u vezi s trgovinom opojnim drogama. Ovde takvih  dokaza  nema, pa tužilac od mene zahteva da primenim pretpostavke, shodno članu  4(3)  Zakona,  naime:  (a)  da  je  on  imovinu,  koju  je  posedovao  od  kada  je osuđen  i imovinu  koja  je  na  njega  preneta  posle  18. novembra 1989. godine, tačan datum, primio kao vrstu stečene imovinske koristi; (b) da su svi njegovi troškovi od 1989. godine pokrivani   iz  uplata  koje   je  primao   u   vezi  s   trgovinom  opojnim drogama  koju  je  obavljao. Ja  moram tako  da  postupim, osim ako  on ne dokaže, na osnovu  veće  verovatnoće, da  je  ova  pretpostavka  netačna  ili ako  se  ja  uverim da postoji velika  opasnost od nepravičnosti ako se ta pretpostavka primeni.”

Sudija    je    izjavio    da   prilikom   pokušaja   opovrgavanja   pretpostavki   i pobijanja    tužiočevih    tvrdnji,    podnosilac    predstavke   nije   preduzeo    očigledne, uobičajene  i jednostavne  korake  koji bi sigurno  bili preduzeti da  je  njegova  verzija činjeničnog  stanja  istinita.  Na  primer,  umesto  da  za  svedoke  pozove  navodnog kupca  njegove  kuće,  izvesno  lice  X,    kao  i druge  osobe  za  koje  je tvrdio da  su u njihovo  ime  prodavali  i  kupovali  vozila,  podnosilac  predstavke  je,  kao  svedoke, predložio  svog oca, svog advokata  i sebe samoga.

14. Sudija je  zaključio  da  su tvrdnje  tužilaštva  da  je  podnosilac  predstavke i  dalje  vlasnik  kuće  istinite,  a  da  je  navodna  kupovna  cena  u  iznosu  od  50.000 funti  sterlinga   za   kuću,   u  stvari  imovinska   korist   stečena  od  trgovine   opojnim drogama.  Sudija  je naveo:

„Pretpostavka koju treba primeniti je očigledna, a optuženi nije pokazao da je ona pogrešna niti da postoji opasnost od nanošenja nepravde.

Postoje realni pokazatelji, na osnovu građanskog standarda dokazivanja, da je lice  [X]  saučesnik  u  krivičnom  delu  za  koje  je  podnosilac  predstavke  osuđen. Zajedno su putovali na Jamajku otprilike u vreme kada je trebalo da budu postignuti dogovori oko pošiljke tovara kompresovanog biljnog kanabisa. Mobilni telefon , koji je  bio  glavna  karika  u  dogovoru za prevoz opojne droge, registrovan je na lice [X]. Isto  kao  što  ni  porota  nije  verovala  g.  Filipsu,  ni  ja  mu  ne  verujem.  Po  mom mišljenju, ta  okolnost  je samo poslužila kao sredstvo izgovora, kojim bi se objasnio transfer novca, što  bi se  i očekivalo od osobe koja pokušava da prikrije imovinsku korist  stečenu  od trgovine opojnom drogom. To je jedan naizgled običan, formalan, komercijalni  prenos   prava   svojine,  koji  je  valjano  obavljen  preko  advokata  na uobičajen  način, ali koji nikada nije okončan  i prema mojoj oceni to je bila varka, te smatram da je imovina…  još uvek u svojini optuženog…”

15. Tužilaštvo je  tvrdilo  da  je  podnosilac  predstavke  primio   od   lica  X dodatnih  28.000  funti  sterlinga  u  gotovini.  Podnosilac  predstavke  je  priznao  da  je primio  ovaj  novac,  ali je  tvrdio  da  je  lice  X  samo  unovčilo  ček  koji je  izdao  otac podnosioca,  da  bi otkupio  udeo  u porodičnom biznisu  koji je pripadao podnosiocu predstavke  za  ukupnu  sumu  od  50.000  funti sterlinga.  U  vezi sa  tom transakcijom sudija  je primetio:

„Uopšte  nisam dobio  neko  razumno  objašnjenje  u  vezi s  učešćem lica [X] u unovčavanju tog čeka, pa mislim da je nemoguće pronaći neko razumno objašnjenje u čitavoj priči, osim da taj ček uopšte nije bio unovčen, već da je to bila najobičnija isplata. To  je  dovelo do toga da ja ne samo da ne verujem podnosiocu predstavke, nego ni  njegovom  ocu   –   smatram  da  je  lojalnost   porodici  nadjačala  njegovu iskrenost.

Iako   sada   optuženi   nema   neki   formalni   interes   u   vezi   s   preostalim prostorijama  prodavnice  odakle  se  vodi  porodični  biznis,  ne  prihvatam njegove tvrdnje  i  tvrdnje  njegovog  oca  da  on  više  nema  nikakvog  udela  u  tom biznisu. Kupovina  udela  u  poslovnim  aktivnostima  u  iznosu  od  50.000 funti sterlinga, bez bilo   kakve  prateće  dokumentacije,  čak  mi  se  i  među   članovima  porodice  čini neverovatnom. Dakle, na osnovu  veće verovatnoće, to je naprosto način kojim bi se prikrio  pravi  razlog  za  vršenje  isplate  od  strane  lica  [X]  optuženom u  iznosu  od 28.000  funti  sterlinga,  što   bi  značilo  da  se  radilo  o  isplati  za  posao  u  vezi  s trgovinom opojnom drogom.”

16. U vezi  s  transakcijama   podnosioca  predstavke   koje  se  odnose  na automobile  sudija  je primetio:

„Prihvatanjem njegove  najniže  procene  tih  iznosa  koje je isplatio u gotovini, došlo se do ukupnog iznosa od  11.400 funti sterlinga. Optuženi je poroti rekao da on uvek  koristi  gotovinu   prilikom  obavljanja  ne  samo   ovih   već  svih   finansijskih transakcija  i poroti se  predstavio  kao  maher u  raznim poslovima, koji se  u  jednom trenutku  bio  specijalizovao  za  promet  automobila,  a  nedavno  i mobilnih  telefona, kao  i da  je  on  čovek koji bi se  prihvatio  trgovine  bilo  čime  ako  je  to  profitabilno. Izjavio  je  da  uopšte  ne  vodi evidenciju. On prihvata i tvrdi da se trgovinom kolima bavio  i na  nepošten  ali i na  legitiman  način, i to je zaista tako. Tokom relevantnog vremenskog perioda bio je osuđen za krivična dela prevare  u vezi sa preprodajom sa automobilima  i za  to  osuđen  na  poprilično  dugu kaznu  zatvora. Spisi koji se nalaze ispred   mene   ukazuju   da  je  on   ostvarivao  profit  i  na  zakonit  način,  prometom automobila.

Međutim, činjenica  da je on možda imao i druge izvore gotovog novca, kako legitimne  tako  i  nelegitimne,  po  mom mišljenju  ne  ukida  pretpostavku  u  ovakvom slučaju, u  kome  ne  postoji evidencija  svih  pomenutih  aktivnosti, niti ju  je moguće pribaviti, bilo  potpuno  ili delimično. Ja  sam video  ono što mora da je predstavljalo samo  delić  njegovih  poslova  i uverio  sam se  da  bi iznos  od  11.400  funti sterlinga trebalo tretirati kao stečenu imovinsku korist.”

17. Sudija je  procenio  da  je  podnosilac  predstavke stekao  imovinsku korist od trgovine  drogom u iznosu  od 91.400 funti  sterlinga. Zatim  je   na   sledeći  način   obračunao  vrednost  stvarne  imovine  koja  se nalazila  u posedu podnosioca  predstavke:

„Iz  razloga  koje  sam  prethodno  naveo,  uverio  sam  se  da  je  [podnosilac predstavke]  stvarni  vlasnik  [kuće].  U  odsustvu  trenutne  procene  vrednosti,  ali uzimajući pouzdano  potvrđene  informacije  o  nedavnom skromnom oporavku tržišta nekretnina  posle  dugog  perioda  stagnacije,  uveren  sam da  iznos  od  50.000  funti sterlinga,  za  koje  je  izjavio  u  svom svedočenju  da  su  predstavljali vrednost  kuće 1992. godine, to   jest   tokom  tog   dugog   perioda   stagnacije   cena   nekretnina, predstavlja   pravičnu   procenu   verovatne  neto   imovinske  koristi  od   prodaje  te nepokretnosti, bilo sada ili u relativno bliskoj budućnosti.

Takođe, iz razloga  koje  sam gore naveo, uverio sam se da optuženi još uvek poseduje   jednu   trećinu   udela   u   vlasništvu   s a   svojim  roditeljima  [u   vođenju prodavnice  za  prodaju  novina  i ostale  sitne  robe]. On  i njegov  otac  su  rekli da  je 1993. godine taj njihov biznis  vredeo  150.000 funti sterlinga. To je trebalo da bude navodna  osnova  za  50.000 funti sterlinga  koje  je  on  trebalo  da  dobije  za to. Nema dokaza  koji  bi  ukazivali  da  taj  biznis  sada  vredi  manje,  pa  stoga  zaključujem da njegov stvarni deo učešća u tom biznisu iznosi 50.000 funti sterlinga. Budući da sam se  uverio  u  pogledu  postojanja  raspoložive  imovine  u  vrednosti od  100.000 funti sterlinga, taj iznos  premašuje  91.400 funti sterlinga i shodno članu 5 zaključujem da je to iznos koji bi trebalo da bude plaćen.”

Imajući  u  vidu  teškoće  prilikom  realizovanja  udela  podnosioca  predstavke u porodičnom biznisu,  sudija  mu je odredio  rok  od tri godine u toku koga mora da plati  iznos  iz  naloga  za  trajno  oduzimanje,  a  u  slučaju  neplaćanja,  odredio  mu  je kaznu od dve godine  zatvora.

18. Podnosiocu predstavke  je  28.  januara  1997.  godine  odbijen zahtev da podnese    žalbu    na    presudu    i   na    kaznu   (uključujući   i   izricanje   naloga   za konfiskaciju).  Njegov  ponovni  zahtev  za  podnošenje  žalbe  na  presudu  i  kaznu  je odbijen  22.  januara  1998.  godine,  nakon  sveobuhvatne  rasprave  koja  je  održana pred Apelacionim  sudom.

 II. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO

 A. Zakon o nezakonitoj trgovini  opojnim  drogama  iz 1994. godine

19. Član 2  Zakona  iz 1994.  godine  predviđa  da  bi prvostepeni sud  trebalo da  donese  rešenje  za  trajno  oduzimanje  u odnosu na  optuženog  koji se  pojavljuje na  izricanju  kazne  u vezi s  jednim ili više  krivičnih dela  koja  se  odnose  na  promet narkotika,  a  za  koga  je  sud  zaključio  da  je  primio  neki iznos  novca  ili neku drugu vrstu nadoknade  u vezi  s trgovinom  opojnim  drogama.
20. Shodno članu  5  Zakona  iz  1994.  godine,  iznos  u  rešenju  o  trajnom oduzimanju   bi  trebalo   da   odgovara   iznosu  imovinske   koristi  stečene  trgovinom opojnom drogom za koju je sud procenio da ju je optuženi stekao, osim ako se sud ne  uveri  da  je  u vreme  donošenja  rešenja  o  trajnom oduzimanju  samo  manji iznos imovinske  koristi  mogao  biti  ostvaren.
21. Prilikom utvrđivanja  da  li  je  i  u  kojoj  meri  optuženi  stekao  korist  od trgovine  opojnim  drogama,  članom  4(2)  i  (3)  Zakona  iz 1994.  godine,  zahteva  se od  suda  da  pretpostavi  da  sva  imovina  za  koju  se  ispostavi  da  ju  je  optuženi posedovao   u  periodu  nakon  donošenja  osuđujuće  presude  ili  tokom  perioda  od šest  godina  pre  dana  pokretanja   krivičnog  postupka,  predstavlja  isplatu  ili  neku drugu  vrstu  nadoknade  u  vezi  s  trgovinom  opojnim  drogama  i  da  su  svi  troškovi koje   je   on  imao  tokom  tog  istog  perioda  plaćani  iz  imovinske  koristi  stečene prometom  narkotika.  Ovu  zakonsku  pretpostavku  optuženi  može  pobiti  u  pogledu bilo  koje  imovine   ili  troška,   ako  se  pokaže  da  je  ona  netačna  ili  ako  postoji ozbiljna  opasnost  da  nepravda  bude  počinjena,  ako  bi se  ta pretpostavka primenila (član  4(4)).
22. Neophodni standard  dokazivanja  koji  se  primenjuje  u čitavom Zakonu iz  1994.  godine  jeste  onaj  koji  se  primenjuje  u  građansko-pravnom  postupku,  tj. onaj zasnovan  na većoj verovatnoći  (član  2(8)).
23. Odredbe koje  su  u  širem  smislu  slične  gore  pomenutim,  prethodno  su bile  sastavni  deo  Zakona  o  krivičnim  delima  u  vezi  s  trgovinom opojnim drogama iz  1986.  godine  (u  daljem  tekstu:  „Zakon  iz  1986.  godine”,  razmatrane  od  strane Suda  u  predmetu  Welch  v.  the  United  Kingdom,  presuda  od  9.  februara  1995. godine,  Series A br. 307-A).

 B. Novija britanska  sudska  praksa  u  vezi s  primenom Konvencije  na naloge    za    trajno    oduzimanje    imovinske    koristi   proistekle    iz trgovine  opojnim  drogama

 1. Predmet McIntosh  v.  Her  Majesty’s  Advocate    –    presuda Apelacionog suda Škotske

24. Apelacioni sud  Škotske  je  u  svojoj  presudi  od  13.  oktobra  2000. godine,  sa  dva  glasa  za  i jednim glasom protiv,  zaključio  da  je  postupak  za  trajno oduzimanje   imovine,   koji   je   sličan   onom   koji   je   primenjen   u   ovom  slučaju, nespojiv  sa  stavom 2  člana  6  Konvencije.  Lord Proser sa kojim se Lord Alenbridž složio,  primetio  je između  ostalog sledeće:

„  ...  Zatraživši  od  suda  da  donese  rešenje  o  trajnom oduzimanju  imovine, tužilac od suda traži da izvrši procenu vrednosti imovinske koristi koju je podnosilac zahteva stekao trgovinom opojnim drogama. On, znači, traži od suda da dođe u fazu da  kaže  da  je  on trgovao opojnom drogom. Ako je to kriminalno delo, čini mi se da je   to   skoro   analogno   stvarnoj  optužbi  za  stvarno   krivično   delo,  u   škotskom tumačenju smisla te odredbe. Naravno, nema ni optužbe niti optužnog predloga, a ni presude. A tužilaštvo je ukazalo na još jednu razliku, a to je da bi škotska optužba ili optužni predlog  morala  da  bude  tačno određena, zahtevala bi pružanje dokaza, dok je  međutim  ova  tvrdnja  neodređena  i  nije  zasnovana  na  dokazima.  Ali  i  samo sugerisanje  da  postoji  manja  potreba  za  pretpostavkom nevinosti  u  ovoj  drugoj situaciji, meni se  čini donekle kafkijanskom i kao da porok predstavlja kao vrlinu. U nedostatku objašnjenja šta je optuženi navodno počinio ili obrazloženja razloga zbog kojih  se  prema  njemu  postupa  kao  da  je  on  to  i  počinio,  potreba  optuženog  za pretpostavkom nevinosti je  po  mom mišljenju utoliko veća... Ja ne vidim razloge na osnovu  kojih  bi se  moglo reći da [takve] pretpostavke... ne bi bile u suprotnosti sa pretpostavkom nevinosti, ostavljajući optuženom da  pokaže  da  su  te pretpostavke netačne. ...”

2. Predmet R.  v.  Benjafiled  and  Others  –  presuda Apelacionog suda Engleske

25. Apelacioni sud je  21.  decembra  2000.  godine  jednoglasno  zaključio da donošenje  rešenja  o  trajnom  oduzimanju  imovine  ne  predstavlja  povredu  člana  6 Konvencije.  Prilikom  izricanja  presude  sudija  Vrhovnog  suda  je  razmotrio  proces trajnog oduzimanja,  na  osnovu toga  da  se  član  6  u celini,  uključujući i stav 2  člana 6  primenjuje.  Zaključio  je  da  se,  uzevši  postupak  u  celini,  primenjenim  obrascem trajnog  oduzimanja  postiže  prava  ravnoteža  između  pravde  za  optuženog  i  javnog interesa  za kontrolu  imovinske  koristi  stečene trgovinom  opojnih  droga.

3. Predmet Her  Majesty’s  Advocate  v.  McIntosh  –  presuda Krunskog saveta1

26. Tužilaštvo se  žalilo  na  odluku  Apelacionog  suda  (vidi  stav  24  gore  u tekstu)  i  5.  februara  2001.  godine  Sudski  odbor  Krunskog  saveta  je  jednoglasno zaključio  da  se  stav  2  člana  6  ne  može  primeniti,  budući  da  tokom  postupka  za trajno   oduzimanje   imovine   optuženi  nije  bio  „optužen  za  krivično  delo”  već  je umesto  toga  bio  suočen  sa  postupkom  izricanja  kazne  za  krivična  dela  za  koja  je osuđen.  Štaviše,  Krunski savet  je  zaključio da i kada bi se moglo reći da se stav 2 člana  6  može  primeniti,  pretpostavka  koja  je  korišćena  prilikom donošenja  rešenja o trajnom  oduzimanju  imovine  nije  bila  neopravdana  ili  opresivna.

PRAVO

 I. NAVODNA POVREDA ČLANA 6 KONVENCIJE

27. Podnosilac predstavke    je    tvrdio     da    je    zakonom    predviđenom pretpostavkom  koju  je   primenio   prvostepeni  sud  prilikom  obračunavanja  iznosa koji   je   određen   rešenjem   o   trajno   oduzimanju,   povređeno   njegovo   pravo   na pretpostavku   nevinosti,   shodno   stavu  2   člana   6   Konvencije.   Relevantni  delovi člana  6 predviđaju:

„1.  Svako,  tokom odlučivanja  o  njegovim građanskim pravima  i obavezama ili  o  krivičnoj  optužbi  protiv  njega,  ima  pravo  na  pravičnu  i  javnu  raspravu  u razumnom roku  pred  nezavisnim i nepristrasnim sudom,  ustanovljenim na  osnovu zakona. (...)

2. Svako ko je  optužen  za  krivično  delo  smatraće  se  nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica  na osnovu zakona.

3. Svako ko je optužen za krivično delo ima sledeća minimalna  prava:

(a)  da  u  najkraćem mogućem roku,  podrobno  i na  jeziku  koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima  za optužbe protiv njega;

...”

 A. Primenjivost stava 2 člana 6

28. Država je  tvrdila  da  nalog  za  konfiskaciju  treba  posmatrati kao  kaznu za   krivično   delo   u  vezi  s  trgovinom  opojnim  drogama   za  koje  je  podnosiocu predstavke  suđeno  i  za  koje  je  proglašen  krivim;  postupak  za  trajno  oduzimanje imovine  ne  znači da  je  on  optužen za neko dodatno krivično delo  te se,  stoga, stav 2 člana  6 ne može  primeniti.
29. Podnosilac predstavke   je   tvrdio   da   postupak   koji  vodi   donošenju rešenja   o   trajnom   oduzimanju   umesto   da   predstavlja   naprosto   deo   postupka izricanja  kazne  za  krivično  delo  za  koje  je  osuđen,  jeste  jedan  diskretan  sudski proces  koji  podrazumeva  da  je  on  „optužen  za  krivično  delo”,  u  smislu  stava  2 člana   6    Konvencije.    On   se   pozvao    na   analizu   Lorda   Prosera   u   presudi Apelacionog  suda Škotske u predmetu  McIntosh (vidi  stav 24 gore u tekstu).
30. Nije sporno   da   je,   tokom   krivičnog   gonjenja   koje   je   okončano izricanjem  osuđujuće  presude  27.  juna  1996.  godine  za  umešanost  u  nezakonito unošenje   kanabisove   smole,   što   je   u  suprotnosti  sa   članom  170(2)  Zakona  o upravljanju   naplatom   carina   i   akciza   iz   1979.   godine,   podnosilac   predstavke „optužen   za   krivično   delo”,   pa   je   stoga   imao   pravo   na   zaštitu  koja   mu  je omogućena  shodno  stavu 2  člana  6.  Pitanja  na  koja  bi Sud  u vezi s  primenjivošću ovog  člana  na  postupak  za  trajno  oduzimanje  imovine  trebalo  da odgovori jesu pre svega  da  li  zahtev  tužioca  za  trajno  oduzimanje  imovine  nakon  izricanja  presude podnosiocu  predstavke   predstavlja   podizanje  nove  „optužbe”,   u  smislu  stava  2 člana  6,  a  zatim,  čak  i kada  bi odgovor  na  ovo pitanje bio odričan, da li bi stav 2 člana  6  ipak  trebalo  primeniti zarad  zaštite  podnosioca  predstavke  od  pretpostavki koje su iznete  tokom postupka za konfiskaciju.
31. Da bi  se   utvrdilo   da   li  je   tokom  postupka   za   trajno  oduzimanje podnosilac  predstavke  bio  „optužen  za  krivično  delo”  u  smislu  stava  2  člana  6, Sud   mora   uzeti   tri   kriterijuma   u   obzir,   naime:   klasifikaciju   postupka   shodno nacionalnom  zakonodavstvu,  njegovu  pravu  prirodu,  kao  i  vrstu  i  težinu  sankcije koja  je  mogla  biti  izrečena  podnosiocu  predstavke  (vidi presudu u predmetu  A.P., M.P. and T.P. v. Switzerland, od 29. avgusta 1997. godine, Reports of Judgments and Decisions 1997-V, str. 1488, stav 39, i, mutatis mutandis, presudu u predmetu Welch, koji je naveden  gore u tekstu, str. 13, stavovi  27-28).
32. Kada je  reč  o   prvom  od  gore  navedenih  kriterijuma  –  klasifikacija postupka  shodno  domaćem  zakonodavstvu  –  iako  su  nedavne  sudske  odluke  u Ujedinjenom   Kraljevstvu   podeljene   u   pogledu   toga   da   li  zahtev  tužilaštva   za donošenje  rešenja  o  trajnom  oduzimanju  imovine   predstavlja  podizanje  „krivične optužbe”  u  autonomnom  smislu  stava   2   člana   6   (vidi  stavove   24–26  gore  u tekstu),  jasno  je  da  takva  primena  ne  podrazumeva  bilo  kakve  nove  optužbe  ili krivična  dela  u  smislu  krivičnog  prava.  Kao  što  je  sudija  Vrhovnog suda  primetio u  predmetu  Benjafield  and  Others  (vidi  stav  25  gore  u  tekstu),  „[u]  engleskom domaćem  pravu  postupak  za  trajno  oduzimanje  imovine  predstavlja  deo  procesa izricanja  kazne  koji  sledi  posle  izricanja  osuđujuće  presude  optuženom  za  krivična dela za koja je optužen.”
33. U pogledu  drugog  i  trećeg  relevantnog  kriterijuma  –  priroda  postupka kao  i  vrsta  i  težina  sankcije  koja  je  u pitanju  –  tačno  je  da  pretpostavka  koja  je predviđena  Zakonom  iz  1994.  godine,  a  to  je  da  sva  imovina  koju  podnosilac predstavke   poseduje   tokom   prethodnog   perioda   od   šest   godina   predstavlja imovinsku   korist   od   trgovine   opojnim  drogama,   zahteva  od  domaćeg  suda  da pretpostavi  da  je  on  bio  umešan  u  druge  nezakonite  aktivnosti  u vezi s  trgovinom drogom  pre   izvršenja   krivičnog  dela   za   koje  je  osuđen.  Suprotno  uobičajenoj obavezi  koju  tužilaštvo   ima,   da   dokaže  istinitost  elemenata  iznetih  u  tvrdnjama protiv  optuženog,  teret  dokazivanja  je  na  optuženom  da  dokaže,  na  osnovu  veće verovatnoće,   da   je   datu  imovinu  stekao   na   neki  drugi  način  a   ne   trgovinom opojnim   drogama.   Posle   ispitivanja   činjenica   koje   sprovodi   sudija,   doneto   je rešenje  o  trajnom  oduzimanju  pozamašnog  iznosa  od  91.400  funti  sterlinga.  Ako podnosilac   predstavke   ne   plati  dati  iznos,   on  mora  da  odsluži  dodatnu  kaznu zatvora  od  dve  godine,  posle  odsluženja zatvorske kazne od devet godina,  koja mu je već izrečena  povodom krivičnih  dela  izvršenog  u novembra  1995. godine.
34. Međutim, svrha  ovog  postupka  nije  da  podnosiocu  predstavke  bude izrečena  osuđujuća  ili  oslobađajuća  presuda  za  neko  drugo  krivično  delo  u vezi s trgovinom opojnim drogama.  Iako  je  prvostepeni sud  pretpostavio  da  je  on stekao korist   od   trgovine   opojnom  drogom  u  prošlosti,   to   se,   na   primer,   ne  vidi  u njegovoj    kaznenoj  evidenciji  kojoj  je  pridodata  samo  osuda  koja  mu je  izrečena za  krivično  delo  počinjeno  u  novembru  1995.  godine.  Pod  ovim  okolnostima,  ne može   se   reći   da   je   podnosilac   predstavke   „optužen  za   neko   krivično   delo”. Umesto  toga,  svrha  postupka  shodno  Zakonu iz 1994.  godine  jeste  da se omogući domaćem  sudu  da   izvrši  pravu  procenu  iznosa   na   koji  bi   rešenje   o   trajnom oduzimanju  trebalo  da  glasi.    Sud  smatra  da  je  ovaj  postupak  analogan postupku tokom  koga  sud  utvrđuje  visinu  novčane  kazne  ili  dužinu  zatvorske  kazne  koju  bi trebalo  izreći  stvarno  osuđenom  licu.  Ovo  je  zapravo  bio  zaključak  do  koga  je došao  u  predmetu  Welch  (presuda  se  pominje  gore  u  tekstu)  u  kome  je  Sud, razmotrivši  stvarne   okolnosti  slučaja,   odlučio   da   rešenje   o  trajnom  oduzimanju predstavlja  „kaznu”  u smislu  člana  7.
35. Sud je   takođe   razmatrao   da   li  bi,  uprkos  svom  gore  pomenutom zaključku  koji  se  odnosi  na   to  da  donošenje  rešenja  o  trajnom  oduzimanju  ne predstavlja  podizanje  novih  „optužbi”  u  smislu  stava  2  člana  6,  ove  odredbe  ipak trebalo    donekle    primeniti,    kako    bi    se    podnosilac    predstavke    zaštitio    od pretpostavki  koje su iznete  tokom postupka za trajno oduzimanje. Međutim,   iako   je   jasno   da   stav  2   člana   6   u  celosti  uređuje   krivični postupak,  a  ne  samo  ispitivanje   osnovanosti  optužbi  (vidi,  na  primer  presudu  u predmetu Minelli v. Switzerland  od 25. marta 1983. godine, Series A br. 62, strane 15-16,  stav  30;  presudu  u  predmetu  Sekanina  v.  Austria  od  25. avgusta  1993. godine,  Series  A  br. 266-A; i presudu u predmetu Allenet  de Ribemont  v. France od  10.  februara  1995.  godine,  Series  A  br.  308),  pravo  na  pretpostavku nevinosti shodno  stavu  2  člana  6  proističe  samo  u  vezi  sa  određenim  krivičnim  delom  za koje  je  „optužen”.  Pošto  optuženi  bude  valjano  (zakonito)  proglašen  krivim  za  to krivično  delo,  stav 2  člana  6  ne  može  se  primenjivati u vezi sa  navodima  iznetim u vezi  s  karakterom  i  ponašanjem  optuženog  kao  sastavnim  delom procesa  izricanja kazne,  osim  ako  priroda  i  težina  tih  optužbi  nisu  takve  da  predstavljaju podizanje nove  „optužbe”  u  autonomnom  smislu  Konvencije,  kao  što  je  pomenuto  u  stavu 32  gore  u tekstu (vidi presudu u predmetu  Engel  and  Others  v.  the  Netherlands od 8. juna  1976. godine,  Series A br. 22, strane 37-38, stav 90).
36. Shodno tome,  Sud  na  kraju  zaključuje  da  stav  2  člana  6  Konvencije nije   bio   primenjiv   na   postupak   za   trajno   oduzimanje   koji  je   pokrenut   protiv podnosioca  predstavke.

 B. Primenjivost stava 1 člana 6

37. Iako se   podnosilac   predstavke   nije  pozivao  na  pravo  na  pravično suđenje,  shodno  stavu 1  člana  6,  u svojoj  prvobitnoj  predstavci, njegov advokat je na  raspravi pred  Sudom izneo  tvrdnju da  je ova  odredba takođe primenjiva i da je došlo  do  njene  povrede.  Država  nije  poricala  da  je  stav 1  člana  6  primenjiv,  iako je negirala  da je došlo do njegovog  kršenja.
38. Bilo kako  bilo,  Sud  ponavlja  da  on  odlučuje  o  pravnoj  karakterizaciji činjenica   slučaja    i   da   ga   ne   obavezuje   pristup   koji   je   usvojio   podnosilac predstavke  ili Država  (vidi,  na  primer,  presudu u predmetu  Guerra  and  Others  v. Italy od 19. februara 1998. godine,  Reports 1998-I, str. 223, stav 44). Sud smatra da   bi,   imajući  u  vidu  prirodu  datog  postupka,   bilo   primereno   da   se   ispitaju činjenice  ovog  predmeta  sa  tačke  gledišta  prava  na  pravično  suđenje,  u  smislu stava 1 člana  6 Konvencije.
39. Stav 1   člana  6  se  primenjuje   na  celokupan  tok   postupka  prilikom „utvrđivanja   …   bilo   koje   krivične   optužbe”,   uključujući   i  postupak   kojim  se utvrđuje  kazna  (vidi,  kao  noviji primer  presudu u predmetu  Findlay  v.  the  United Kingdom  od  25.  februara  1997.  godine,  Reports  1997-I,  str.  279,  stav 69).  Sud podseća   na   svoj   gore   pomenut   zaključak   da   je   donošenje  rešenja  o  trajnom oduzimanju   imovine   analogno   postupku   izricanja   kazne   (vidi   stav   32   gore   u tekstu).  Iz  toga,  dakle,  proizilazi  da  se  stav  1  člana  6  Konvencije  može  primeniti na dati postupak.

 C. Poštovanje stava 1 člana 6

40. Sud smatra  da,  osim  što  se  izričito  pominje  u  stavu 2  člana  6,  pravo nekog  lica  na  pretpostavku  nevinosti  u  krivičnom postupku  predstavlja  deo  opšteg poimanja  pravičnog  suđenja,  shodno  stavu 1  člana  6,  dok  se  od  tužilaštva  zahteva da   snosi   teret   dokazivanja   tvrdnji   iznetih   protiv   njega   ili   nje   (vidi,   mutatis mutandis, presudu u predmetu Saunders v. the United Kingdom  od 17. decembra 1996. godine, Reports  1996-VI,  str.  2064,  stav  68).  Ovo  pravo,  međutim,  nije apsolutno,   budući  da   činjenične  ili  pravne  pretpostavke   postoje  i  funkcionišu  u svakom  sistemu  krivičnog  prava,   i  u  principu  nisu  zabranjene  Konvencijom  sve dok  se  Države  pridržavaju  određenih  ograničenja,  uzimajući  u  obzir  značaj  onoga što  je  u pitanju kao  i očuvanje  prava  odbrane  (vidi presudu u predmetu Salabiaku v. France od 7. oktobra 1988. godine,  Series A br. 141-A, strane 15-16, stav 28).
41. Sud nije pozvan da razmotri in abstracto usklađenost odredaba Zakona iz  1994.  godine  sa  Konvencijom,  koje  zahtevaju  od  suda  koji  izriče  kaznu  licu koje  je  osuđeno  za  krivično  delo  trgovine  opojnim drogama  da  pretpostavi da  sva imovina  za  koju  se  smatra  da  ju  je  optuženi posedovao,  bilo  kada  posle  izricanja osuđujuće  presude  ili tokom perioda  od  šest  godina  pre  dana  pokretanja  krivičnog postupka,   predstavlja   isplatu   ili   drugu   vrstu   nadoknade   u   vezi   s   trgovinom drogom,  kao  i da  su svi troškovi koje  je  napravio  tokom tog istog perioda plaćeni sredstvima   koja   predstavljaju   imovinsku   korist   stečenu   nezakonitom   trgovinom opojnim  drogama.   Umesto   toga,   Sud   mora   da   utvrdi  da   li  način  na   koji  je pretpostavka   primenjena   u   slučaju   podnosioca   predstavke   predstavlja   kršenje osnovnih  načela  pravičnog  suđenja  koji  su  zagarantovani  stavom  1  člana  6  (vidi predmet Salabiaku,  koji je pomenut gore u tekstu, strane 17-18, stav 30, i predmet Saunders koji je pomenut  gore u tekstu, strane 2064-65, stav 69).
42. Polazna tačka  Suda  u  ovom  razmatranju  jeste  da  ponovi  svoj  napred iznet  stav  da  zakonska  pretpostavka  nije  primenjena  da  bi podnosioca  predstavke lakše   proglasili  krivim  za   neko   krivično   delo,   već   da   bi  domaćem  sudu  bilo omogućeno  da  proceni  tačan  iznos  na  koji  bi  trebalo   doneti  rešenje  za  trajno oduzimanje  (vidi  stav  34  gore  u  tekstu).  Stoga,  iako  je  iznos  iz rešenja  o  trajnom oduzimanju  koji  je  obračunat  putem  primene  zakonske  pretpostavke  pozamašan  – 91.400  funti sterlinga  –  i iako  je  podnosilac  predstavke  bio  izložen opasnosti da  bi u  slučaju   neplaćanja   datog  iznosa   morao   da  odsluži  još  dve  godine  zatvorske kazne  –  pitanje  osude  za  dodatna  krivična  dela  trgovine  opojnom drogom nije  se ni postavljalo.
43. Povrh toga, iako  je  primena  pretpostavke  bila  obavezna  da  bi sud koji izriče  presudu izvršio  procenu da  li je  i u kojoj  meri podnosilac  predstavke  stekao korist  od  imovinske  dobiti  stečene  trgovinom  opojnim  drogama,  postupak  nije  bio lišen    zaštitnih    mera.    Dakle,    procenu   je   izvršio    sud    u   sudskom   postupku, uključujući  tu  i  javnu  raspravu,   argumenti  tužilaštva   bili  su  unapred   dostavljeni podnosiocu   predstavke,   a   bilo   mu   je   i  omogućeno   da   pruži  dokaze   u  vidu pismenih  ili  usmenih  dokaza.  Sud  je  imao  ovlašćenje  da  donese  rešenje  o  trajnom oduzimanju   koje   bi   glasilo   i   na   manji  iznos,   da   se   uverio,   na   osnovu   veće verovatnoće,  da  je  samo  manji  iznos  imovinske  koristi  mogao  da  bude  ostvaren. Glavna  zaštitna  mera,  međutim,  bila  je  ta  da  je  pretpostavka,  shodno  Zakonu  iz 1994. godine, mogla  da  bude  opovrgnuta  da  je  podnosilac  predstavke  dokazao, takođe  na  osnovu  veće  verovatnoće,  da  je  imovinu stekao na neki drugi način a ne trgovinom  opojnim  drogama.  Povrh  toga,  sudija  je  imao  diskreciono  pravo  da  ne dozvoli   primenu   pretpostavke,   ako   je   smatrao   da   bi   njenom   primenom   bila stvorena  ozbiljna  opasnost od nepravičnog  postupanja.
44. Sud primećuje   da   ne   postoje   direktni   dokazi   da   je   podnosilac predstavke  bio  umešan u trgovinu  opojnom drogom pre događaja koji su doveli do donošenja  osuđujuće  presude  protiv  njega.  Prilikom  obračunavanja  iznosa  na  koji glasi  rešenje  o  trajnom  oduzimanju  imovine  na  osnovu  stečene  koristi  od  trgovine opojnom drogom,  sudija  je  izjavio  da  se  on poziva  na  zakonsku pretpostavku (vidi stav 13  gore  u tekstu).  U  realnosti,  međutim,  te  detaljno  posmatrajući korake  koje je  preduzeo  sudija  i  stigao  do  iznosa  od  91.400  funti sterlinga,  Sud  primećuje  da se  u pogledu svake  stavke  koja  je  uzeta  u  obzir  sudija uverio,  na osnovu priznanja podnosioca   predstavke   ili  na   osnovu  dokaza   koje   je   pružilo   tužilaštvo,  da  je podnosilac  predstavke  posedovao  imovinu  ili  potrošio  novac,   i  da  je  očigledan zaključak  bio  taj  da  je  on  taj  novac  stekao  na  nezakonit  način.  Shodno  tome, sudija     je     ustanovio     „stvarne     indicije     na    osnovu    građanskog    standarda dokazivanja” –  da  prodaja  kuće  X-u nije  bila  stvarna  već  je  poslužila kao paravan za   transfer   novca   stečenog  trgovinom  opojnom  drogom  (vidi  stav  14   gore   u tekstu).   Kada   je  reč  o   dodatnih  28.000   funti  sterlinga,  za  koje  je  podnosilac predstavke  priznao  da  ih je  primio  u gotovini od X, sudija je rekao: „Uopšte nisam dobio   neko   razumno   objašnjenje   u  vezi  s   učešćem  [X]   (…)   i  mislim  da   je nemoguće  pronaći  neko  razumno  objašnjenje  (…)  osim  da  (…)  je  to  najobičnija isplata.”    Slično    tome,    prilikom    procene    iznosa    novca    koji   je    podnosilac predstavke   potrošio   u  vezi  s   automobilima,   sudija   je   za   osnovu  uzeo   najnižu procenu  koju  je   podnosilac   predstavke   dao   u  pogledu  toga   koliko   je   novca potrošio  (vidi stav 16  gore  u tekstu).  Budući da  podnosilac  predstavke  nije mogao da  pruži  bilo  kakvu  evidenciju  kojom  bi  objasnio  poreklo  tog  novca,  sudija  je pretpostavio  da  on  predstavlja  stečenu  korist  od  trgovine  opojnom  drogom.  Na osnovu   zaključaka   sudije,    nije   moglo    biti   primedbi   kojima   bi   se   osporilo uključivanje  te  imovine   u  pregled  imovinskih  sredstava  podnosioca  predstavke  u svrhu  izricanja  presude, čak i da zakonska  pretpostavka  nije  primenjena.
45. Povrh toga,  Sud  primećuje  da  je  svedočenje  podnosioca  predstavke  o njegovim  transakcijama  bilo  istinito,  njemu  ne  bi  bilo  teško  da  opovrgne  zakonom predviđenu  pretpostavku;  kao  što  je  sudija  naveo,  očigledni  koraci  koji  su  mogli biti  preduzeti  da  bi  se  dokazala  legitimnost  njegovih  izvora  novca  i imovine  bili bi „savršeno  očigledni,  obični  i  jednostavni”  (vidi  stav  13  gore  u  tekstu).  Podnosilac predstavke  nema  pravo  da  se  žali  na  nepravičnost  usled  činjenice  što  je  sudija  u obračun  uključio  i  ona  imovinska  sredstva  kupljena  od  imovinske  koristi  koja  je stečena   drugim   nedokumentovanim   oblicima   nezakonitih   aktivnosti,   kao   što   je „preprodaja  automobila”.
46. Konačno, prilikom  obračuna   vrednosti  stvarnih  imovinskih  sredstava koja  su podnosiocu predstavke  dostupna,  značajno  je  to  što  je  sudija uzeo u obzir samo  kuću  i  jednu  trećinu  udela  koji  podnosilac  predstavke  ima  u  porodičnom biznisu,  što  su  određene  stavke  za  koje  je  na  osnovu dokaza  utvrdio  da  još  uvek pripadaju    podnosiocu    predstavke.    Sudija    je    prihvatio    dokaze    podnosioca predstavke  prilikom  procene  vrednosti  imovinskih  sredstava.  Iako  Sud  smatra  da pitanje  koje  se  tiče  pravičnosti postupka  može  da  proistekne  u onim okolnostima u kojima  je  iznos  u  rešenju  o  trajnom  oduzimanju  imovine  zasnovan  na  vrednosti pretpostavljenih   sakrivenih   imovinskih   sredstava,   to   se   nije   dogodilo   u   ovom predmetu  i u pogledu ovog podnosioca predstavke.
47. Stoga, uopšteno  gledajući,   Sud  zaključuje  da  je  primena  relevantnih odredbi  Zakona  o  nezakonitoj  trgovini  opojnim  drogama  iz  1994.  godine  prema podnosiocu  predstavke  bila  u  razumnim  granicama,  imajući  u  vidu značaj  onoga  o čemu  je reč, kao i da su prava odbrane u potpunosti  bila  poštovana. Iz  toga  sledi  da  Sud  ne  smatra  da  je  primena  zakonske  pretpostavke  lišila podnosioca   predstavke   pravičnog   suđenja   tokom   postupka   trajnog  oduzimanja imovine.  U zaključku,  nije  došlo do povrede stava 1 člana  6 Konvencije.

 II. NAVODNA POVREDA ČLANA 1 PROTOKOLA BR. 1

48. Podnosilac predstavke  je  takođe  tvrdio  da  je  ovlašćenje  koje  je  sud imao  shodno  Zakonu  iz  1994.  godine  bilo  neopravdano  široko,  što  predstavlja kršenje člana  1 Protokola br. 1 koji predviđa:

„Svako   fizičko   ili   pravno   lice   ima  pravo   na  neometano   uživanje  svoje imovine.  Niko  ne  može  biti  lišen  svoje  imovine,  osim  u  javnom  interesu  i  pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima  međunarodnog prava.

Prethodne  odredbe,  međutim,  ni na  koji način  ne  utiču  na  pravo  države  da primenjuje  zakone  koje  smatra  potrebnim  da  bi  regulisala  korišćenje  imovine  u skladu  s  opštim interesima  ili da  bi obezbedila  naplatu  poreza  ili drugih  dažbina ili kazni.”

Podnosilac  je  tvrdio  da  su  načela  na  koja  se  pozvao  u  pogledu  napred navedenog člana,  skoro  u potpunosti ista  kao  i ona  načela  iz stava  2  člana 6, i da prava    ravnoteža    nije    postignuta    između    politike    zaštite    javnog    interesa    i pojedinačnih  prava.

49. Država je  navela  da  je  Zakon  iz  1994.  godine  osmišljen  za  borbu protiv   ozbiljnog   problema   trgovine   opojnim   drogama,   kažnjavanjem   osuđenih prestupnika,  odvraćanjem  od  izvršenja  drugih  krivičnih  dela  i  smanjivanjem  dobiti koja   bi   bila   dostupna   za   finansiranje   budućih   poduhvata   u  vezi  s   trgovinom opojnim  drogama.  Primena  zakonom  predviđene   pretpostavke  bila   je  srazmerna postavljenom     cilju,     imajući     u     vidu,     između     ostalog,     teškoće     prilikom ustanovljavanja  veze  između  imovinskih  sredstava  i trgovine  opojnim  drogama.
50. Sud primećuje  da  „imovina”  koja  predstavlja  predmet  ove  predstavke jeste   novac,   tačnije   91.400   funti  sterlinga   koje  je  prvostepeni  sud  podnosiocu predstavke  naložio  da  plati,  uz  obavezu  da  u  suprotnom  odsluži  zatvorsku  kaznu od  dve  godine.  Sud  smatra  da  ova  mera  predstavlja  mešanje  u pravo  podnosioca predstavke  na  neometano  uživanje  imovine,  i  da  je  stoga  član  1  Protokola  br.  1 primenjiv.
51. Kao što  je  već  rečeno,  nalog  za  konfiskaciju  predstavlja  „kaznu”  u smislu  Konvencije.  Stoga  on  spada  u  delokrug drugog stava  člana  1  Protokola  br.1,    koji    između    ostalog    dozvoljava    Državama    ugovornicama    da    kontrolišu upotrebu   imovine   kako   bi   obezbedili   plaćanje   novčanih   kazni.   Međutim,   ova odredba  se  mora  tumačiti u svetlu opšteg  načela  koji je  dat  u prvoj rečenici prvog stava  i  stoga  mora  postojati  opravdani  odnos  srazmernosti  između  upotrebljenih sredstava   i   željenog   cilja   (vidi,   među   mnogim   drugim   primerima   presudu   u predmetu Allan Jacobsson v. Sweden (br. 1) od 25. oktobra 1989. godine, Series A br. 163, str. 17, stav 55).
52. Kada je  reč  o     cilju  kome  se  teži,   primenom  postupka  za   trajno oduzimanje  imovine,  kao  što  je  Sud  primetio  u  predmetu  Welch  (  vidi  presudu, strane  14-15,  stav 36),  ova  ovlašćenja  su data  sudovima  kao oružje u borbi protiv pošasti  trgovine   opojnim  drogama.  Shodno  tome,  izdavanje  donošenje  rešenja  o trajnom   oduzimanju   imovine   funkcioniše   kao   sredstvo   odvraćanja   za   one   koji razmišljaju  o  bavljenju  trgovinom  opojnim  drogama,  kao  i  način  da  se  neko  lice liši  dobiti  koju  je  steklo  od  trgovine  opojnom drogom i da  se  vrednost  imovinske koristi  ukloni,  odnosno  na  taj  način  eliminiše  mogućnost  njenog  daljeg  korišćenja za buduću trgovinu  opojnim  drogama.
53. Sud je  već  primetio  da  iznos  koji  mora  da  se  plati  shodno  rešenju o trajnom   oduzimanju   imovine   jeste   pozamašan,   tačnije   on   iznosi   91.400   funti sterlinga.   Međutim,   on   odgovara   iznosu   za   koji   je   sudija   prvostepenog   suda procenio   da  predstavlja  imovinsku  korist  koju  je  podnosilac  predstavke  stekao trgujući  opojnom  drogom  tokom  poslednjih  šest  godina  i  da  je  to  iznos  koji  on može  da  ostvari iz imovinskih sredstava  čiji je  vlasnik.  Sud  se  poziva  na  svoj  gore pomenuti  zaključak,  da  je  postupak  koji  je  sproveden  prilikom  donošenja  rešenja o trajnom  oduzimanju  bio  pravičan  i da je poštovao prava odbrane.
54. Imajući sve ovo  u vidu kao  i značaj  cilja  kome  se  teži,  Sud  ne  smatra da   je   mešanje   u   pravo   na   neometano   uživanje   imovine,   koje   je   podnosilac predstavke  pretrpeo  bilo  nesrazmerno. Iz toga sledi da nije  došlo  do povrede  člana 1 Protokola  br. 1.

IZ OVIH RAZLOGA,  SUD

1. Utvrđuje, s  pet  glasova  za i dva glasa protiv da se stav 2  člana 6 ne može primeniti;
2. Utvrđuje jednoglasno  da  se  stav 1  člana  6  može primeniti ali da nije došlo do njegove  povrede;
3. Utvrđuje jednoglasno da nije  došlo do povrede  člana 1 Protokola  br. 1.

Sačinjeno  na engleskom  jeziku  i dostavljeno  u pisanom  obliku  5. jula 2001.godine, u skladu sa stavovima 2 i 3 pravila  77 Poslovnika  Suda

Vinsent BERGER                                                                             Georg RES

Sekretar                                                                                        Predsednik

U   skladu   sa   stavom   2   člana   45   Konvencije   i   stavom  2   pravila   74 Poslovnika   Suda,   delimično   izdvojeno   mišljenje   Ser   Nikolasa   Braca   kome   se pridružuje  i gospođa Vajić,  priključeno  je ovoj presudi.

G.R.

V. B.

DELIMIČNO  IZDVOJENO  MIŠLJENJE  SUDIJE SERA BRACE KOME SE PRIDRUŽUJE  SUDIJA VAJIĆ

Iako  se  slažem  sa  većinom  članova  Suda  i  njihovim  zaključkom  da  nije došlo  do  povrede  Konvencije  u  ovom  slučaju,  ne  mogu se  u potpunosti složiti sa obrazloženjem  većine  u  pogledu  pritužbe,  shodno  članu  6.  Naročito  ne  mogu  da prihvatim  mišljenje  većine  da  stav  2  člana  6  ne  može  da  se  primeni na  postupak trajnog oduzimanja  imovine  koji je pokrenut  protiv podnosioca  predstavke.

Mišljenje  većine  se  zasniva  na  pretpostavci da,  iako  stav 2  člana  6 uređuje krivični  postupak  u  celini  a  ne  samo  ispitivanje  merituma  optužbi,  po  proglašenju optuženog  krivim  za  krivično  delo  za  koje  je  optužen,  stav  2  član  6  se  ne  može primenjivati  u  vezi  sa  optužbama  koje  su  iznete  u  pogledu  tvrdnji  koje  se  tiču karaktera   i   ponašanja   optuženog  kao   deo   procesa   izricanja   kazne,   osim  ako priroda  i  težina  tih  optužbi nisu takve  da  predstavljaju podizanje  nove  „optužbe” u autonomnom  smislu  člana  6.

Po  mom  mišljenju,  ovo  bi  značilo  veoma  suženo  posmatranje  uloge  stava 2 člana  6 u kontekstu postupka koji se odnosi na krivičnu  optužbu.

U  svojoj  presudi,   u  Krunskom  savetu  u  predmetu  H.M.  Advocate  and Advocate  General  for Scotland v. IcIntosh, Lord Bingam od Kornhila je ispravno primetio   da   presuda   Evropskog  suda   u  predmetu   Engel   and   Others   v.   the Netherlands  (presuda  od  8.  juna  1976.  godine,  Series  A  br.  22)  nije  bila  „ni od kakve  pomoći” tuženome,  ukazujući,  kao  što  stoji u delu koji je  citiran iz stava 90 te presude,  da stav 2  člana 6 postaje irelevantan onog trenutka kada se neka osoba proglasi krivom na  osnovu zakona  i da, kao deo procesa izricanja kazne, sud može u   obzir   uzeti   činjenice,   uključujući   i   one   koje   ukazuju   na   izvršenje   drugih krivičnih  dela, bez opasnosti od povrede uslova  predviđenih  tim stavom.

Međutim,  smatram  da  bi  deo  iz  presude  Engel  and  Others  trebalo  da  se tumači  uz izvestan  oprez i to iz nekoliko  razloga.

Jasno  je  iz  pomenutog  dela  da  činjenice  koje  su  uzete  u  obzir  prilikom određivanja   kazne   nisu   sporne   –   „to   su   bile   činjenice   čiju  istinitost   [dvojica podnosilaca   predstavke]   nisu   osporavala”.   U   tom   smislu   one   se   nisu   bitno razlikovale  od  drugih  „činjenica”  koje  sud  koji  izriče  kaznu  rutinski  uzima  u  obzir prilikom   odmeravanja   kazne,   kao   na   primer   prethodne   osude   optuženog.   U predmetu  Engel  and  Others,  neosporna  „činjenica”  o  kojoj  se  radilo  jeste  da  su dvojica  podnosioca  predstavke  u  prethodnim  prilikama  distribuirala  dva  napisana dela  koja  su  „provizorno  zabranjena  shodno  Dekretu  o  distribuciji  pisanih  dela”. Ovi  prethodni  primeri  lošeg  ponašanja  podnosilaca  predstavke  uzeti su u obzir  od strane   suda   koji   je   izrekao   presudu   prilikom   odmeravanja   kazne   samo   kao „indikacije”  o  opštem  ponašanju  [podnosilaca  predstavke],”  što  znači,  spremnost da   krše   pravila  i  uopšteno  nepoštovanje   vlasti.  Otuda  se  sud  i  pozvao  na  te okolnosti,   rekavši   da   one   predstavljaju   „faktore   koji  su  povezani  sa   ličnošću pojedinca.”

Kao  što  podnosilac  predstavke   tačno   tvrdi,  situacija  je  u  ovom  slučaju prilično   različita.   Ključne   „činjenice”,   naime,   da   li  imovina  ili  sredstva   koja  se nalaze  u  posedu  podnosioca  predstavke  predstavljaju  imovinsku korist  od  trgovine opojnom drogom,  direktno  se  dovode  u pitanje.  Te okolnosti jesu suština postupka za  trajno  oduzimanje  imovine  i  one  su  činjenice  koje  sud  koji  izriče  kaznu  mora da  utvrdi.  Štaviše,  za  razliku  od  stava  u  predmetu  Engel  and  Others,  osnovne činjenice   su  utvrđene   i  uzete   u  obzir   ne   samo   zarad  vršenja  procene  ličnosti podnosioca  predstavke  prilikom  određivanja  dužine  zatvora,  već  i  da  bi  ga  lišili značajne    količine    novca   za   koji   sud    utvrdi,    uz   pomoć   primene    zakonom predviđenih  pretpostavki,  da je stečen iz suštinski  kriminalnih  aktivnosti.

Presuda  u  predmetu  Engel  and  Others  je  doneta  u relativno  početnoj  fazi delovanja Suda i to je bio prvi slučaj u kome se Sud direktno bavio stavom 2 člana 6. Delokrug i  polje   primene  stava  2   člana  6  su  se  u  novijoj  sudskoj  praksi značajno  razvili.  Naročito  u  predmetu  Minelli  v.  Switzerland   (presuda  od  25. marta 1983. godine, Series A br. 62) i u predmetu Sekanina v. Austria (presuda od 25. avgusta 1993.  godine,  Series  A  br.  266-A)  zauzet  je  stav  da  se  stav 2  član 6 može  primeniti  čak  i  pošto  je  osoba   koja  je  optužena  za  neko  krivično  delo oslobođena   tih   optužbi,   kao   i   u   onim   slučajevima   kada   se   postupak   protiv optuženog  privodio  kraju.

Ono  što  je  možda  još  važnije,   Sud  je  u  predmetu  Engel  and  Others razmatrao  pritužbu  koja  se  tiče  povrede  pretpostavke  nevinosti  isključivo  u  smislu stava  2   člana  6  i  nije  posmatrao  taj  stav  u  svetlu  opšte  obaveze  o  pravičnom suđenju  iz  stava  1.  Od   vremena  kada  je  Sud  doneo  presudu  u  tom  predmetu dogodile  su se dve važne  stvari.

Pre  svega,  sada  je  već čvrsto  uvreženo mišljenje  da su opšti zahtevi člana 6 važeći  za  sve  faze  krivičnog  postupka,  sve  do  konačnog  rešenja  ma  koje  žalbe, uključujući  i  pitanja  izricanja  kazne.  Sud  je  to  ustanovio  u  predmetu  Eckle  v. Germany  (presuda  od  15.  jula  1982.  godine,  Series  A  br.  51),  u pogledu zahteva da   bi  postupak   trebalo   da   bude   okončan   u  razumnom  roku.   Ovo   načelo   je primenjeno  u predmetu  Findlay  v.  the  United  Kingdom  (presuda  od 25. februara 1997. godine, Reports  of  Judgments  and  Decisions  1997-I)  u kontekstu pritužbe na  nezavisnost  i  nepristrasnost  suda  pred  kojim  se  podnosilac  predstavke  izjasnio kao  kriv  i  u  kome  se  izricanje  kazne  postavljalo  kao  jedino  pitanje.  Nedavno  je isto  primenjeno  u  predmetu  T.  v.  the  United  Kingdom  ([GC],  br.  24724/94,  16. decembra  1999.  godine)  i  u  predmetu  V.  v.  the  United  Kingdom  ([GC],  br.24888/94,  ECHR  1999-IX),  u  kojima  se  utvrđivanje  nadoknade  smatralo  delom odlučivanja  po  krivičnoj  optužbi,  koje  je  shodno  tome  moralo  da  bude  obavljeno od    strane   sudskog   tela   koje   zadovoljava   zahteve   u   vezi   s   nezavisnošću   i nepristrasnošću.

Druga  promena  jeste  spremnost  Suda  da  posmatra  uslove  utvrđene  drugim stavovima   člana   6   samo   kao   specifične   aspekte   uslova   u   vezi   s   načelom pravičnosti iz stava  1.  Ovo  se  naročito  odnosi na odredbe stava 3, gde je Sud  bez izuzetka  razmatrao  pritužbe   u  vezi  s  povredom  uslova  predviđenih  pojedinačnim tačkama  zajedno  sa  opštim zahtevom u pogledu pravičnosti iz stava 1.  Tačno je  da je  teško  naći  sudsku  praksu  u  kojoj  je  veza  između stava  1  i stava  2  tako  jasno izražena.  Ali  takva  veza  jasno  postoji,  budući da  je  pretpostavka  nevinosti osnovni elemenat   pravičnog   suđenja.   Štaviše,   postoje   jasne   indikacije   u  tom  smislu  u sudskoj  praksi ovog  Suda.  U  predmetu  Lutz v. Germany  (presuda od 25. avgusta 1987. godine, Series  A  br.  123,  str.  22,  stav 52)  Sud  je primetio da je  „dosledno smatrao  da  stav  1  otelotvorava  osnovno  pravilo,  a  da  stavovi  2  i  3  predstavljaju njegovu  specifičnu  primenu”.  U  predmetu  John  Murray  v.  the  United  Kingdom (presuda   od   8.   februara   1996.   godine,   Reports   1996-I)   izvođenje   negativnih zaključaka  iz ćutanja  optuženog  Sud  je  posmatrao  i u smislu stava 1 i stava 2, kao pravo  na  ćutanje,  pravo  da  osoba  samu  sebe  ne  inkriminiše,  te  da  bi  tužilaštvo trebalo  da  snosi teret  dokazivanja,  kao  aspekte  pravičnog suđenja iz stava 1, kao i specifične  zahteve  pretpostavke  nevinosti  iz  stava  2.  Nešto  što  je  sličnije  ovom jesu  predmeti Salabiaku v. France  (presuda od 7. oktobra 1988. godine, Series A br.  141-A)  i  Pham  Hoang  v.  France  (presuda  od  25.  septembra  1992.  godine, Series  A  br.  243):  Sud  je  razmotrio  pritužbe  podnosilaca   predstavke  u  vezi  s primenom  pretpostavki  protiv  njih  iz  ugla  oba  stava,  primećujući  da  je  u  prvom slučaju  svoje  razmatranje  započeo   od   stava  2  zato  što  „pretpostavka  nevinosti, koja   predstavlja   jedan  aspekt   prava   na  pravično  suđenje  koje  je   garantovano stavom  1  člana  6…  jeste  osnovno  pitanje  u ovom slučaju” (stav 25;  vidi takođe  i stav 31).

Tačno je da se u predmetima  Salabiaku  i Pham  Hoang, za razliku od ovog slučaja,  Sud  bavio  primenom  pretpostavki  ne  u  fazi  izricanja  kazne  već  tokom glavnog  pretresa  i  pre  nego  što  je  podnosilac  predstavke  bio  osuđen.  Međutim, kao   što   je   Apelacioni  sud  istakao  u  predmetu  R.  v.  Benjafield  and  Others, Evropski sud je u predmetu Minelli istakao da stav 2  člana 6, kao  i stav 1  člana 6,„uređuje  krivični  postupak  u  celosti,  bez  obzira  na  ishod  krivičnog  gonjenja  i  ne odnosi  se   samo   na  ispitivanje  merituma  krivične  optužbe”.  Tačnije,  vidim  tesnu vezu  između  predmeta  u  kojima  se  pretpostavke  primenjuju u fazi suđenja  u svrhu utvrđivanja  krivice  optuženog za  krivična  dela  za  koja  se  tereti i slučaja,  kao što je ovaj,  u  kojima  se  pretpostavke  primenjuju  nakon  izricanja  presude  i  čine  sastavni deo   procesa   izricanja   kazne   da   bi   se   utvrdilo   koja   bi   imovinska   sredstva optuženog  trebalo  smatrati  imovinskom  koristi  koja  je  stečena  trgovinom  drogom, pa  samim  tim  mogla  biti  trajno  oduzeta.  Po  mom  mišljenju,  Apelacioni  sud  je  u predmetu  Benjafield  and  Others  bio  u  pravu  kada  je  zaključio  da  postupak  za trajno   oduzimanje   treba  posmatrati  na  osnovu  obaveze   da  zadovolji  zahteve   iz stava  1  i iz stava  2  člana  6  uzetih zajedno,  i zato  što  je  smatrao  da  uslov koji se odnosi  na  „pravičnost”,  u  ovom  kontekstu,  u  velikoj  meri  obuhvata  zahteve  koje je Sud postavio  u predmetima  Salabiaku i Pham Hoang.

U  pogledu  pitanja  da  li zakonske  pretpostavke,  onako  kako  su primenjene u  slučaju  podnosioca  predstavke,  prevazilaze  opravdane  granice   unutar  kojih  bi trebalo  da  se  kreću i da  li su poštovana  prava  odbrane,  u potpunosti se slažem sa odlukom  i obrazloženjem  većine  u Sudu.

________________

 1   Privy  council  –  telo  koje  pruža  svoja  savetodavna  mišljenja  Britanskoj kruni, sačinjeno  je  od najviših  predstavnika  političke  parlamentarne vlasti, aktuelnih i bivših članova Gornjeg (House of Lords) i Donjeg (House of Commons) doma, prim.  prev.