Grifhorst protiv Francuske

 EVROPSKI  SUD ZA LJUDSKA  PRAVA 

PRVO ODELJENJE

PREDMET GRIFHORST protiv  FRANCUSKE

(Predstavka br. 28336/02)

PRESUDA

STRAZBUR

26. februar 2009. godine

KONAČNA VERZIJA

26. maj 2009. godine

Ova presuda može biti predmet redakcijskih izmena.

U predmetu  Grifhorst  protiv  Francuske, Evropski  sud  za  ljudska  prava,  zasedajući  u  Veću  (Prvo  Odeljenje),  koje ćini:

g.Hristos Rozakis (Christos  Rozakis),  Predsednik,
gđa Nina Vajić,
g.Žan-Pol Kosta (Jean-Paul Costa),
g.Anatoli Kovler (Anatoly Kovler),
gđa Elizabet  Stajner (Elisabeth  Steiner),
g. Din Spilman  (Dean Spielmann),   
g.Svere Erik Jebens (Sverre Erik Jebens),  sudije, i     
g.Soren Nilsen (Søren Nielsen), Sekretar Odeljenja,

Nakon većanja  na sednici  od 5. februara  2009. bez prisustva  javnosti, Izriče  sledeću presudu,  donetu pomenutog  datuma:

POSTUPAK

1. Predmet je   formiran   na   osnovu   predstavke   (br.   28336/02)   protiv Republike   Francuske   koju   je   Sudu   podneo   holandski   državljanin,   g.   Robert Grifhorst  („podnosilac  predstavke”)  23.  jula  2002.  shodno  članu  34  Konvencije  za zaštitu  ljudskih  prava i osnovnih  sloboda („Konvencija”).
2. Zastupnik podnosioca   predstavke   je   amsterdamski   advokat   g.   B.J. Tieman.   Zastupnik   države   Francuske   („Država”)   je   Gđa   E.   Beliar   (Belliard), Direktorka  Direkcije  za pravne  poslove Ministarstva  za inostrane  poslove.
3. Podnosilac predstavke  je posebno  tvrdio da je došlo do povrede  člana 1 Protokola  br.  1  Konvencije,  s  obzirom na  to  da  je  kažnjen nesrazmernom kaznom za  delo   za  koje  se  tereti  –  neprijavljivanje  carinskim  službenicima  izvesne  svote novca  na  graničnom  prelazu  –  kada  mu  je  zaplenjen  ukupan  iznos  neprijavljenog novca i kada je kažnjen  novčanom  kaznom  u visini  polovine  neprijavljene  sume.
4. Država Holandija je   u   pismu   od   30.   maja   2005.   izjavila   da   neće iskoristiti svoje  pravo  učešća  u postupku.  Veće je odlukom od 7. septembra 2006. predstavku proglasilo  delimično  prihvatljivom.
5. I podnosilac predstavke    i   Država    su    podneli   dopunske   pismene napomene  (član  59 stav 1 Pravilnika).

ČINJENICE

I. OKOLNOSTI SLUČAJA

6. Podnosilac predstavke  je  rođen  1949.  i nastanjen u Erts la Masana (Erts la Massana) (Andora).
7. Kada je 29. januara 1996. iz Andore prelazio u Francusku, na francusko- andorskoj granici  su ga prekontrolisali  francuski  carinici.
8. Na pitanje  carinika  na  engleskom i španskom jeziku da  li ima  da  prijavi novac,  podnosilac  predstavke odgovara  odrično.
9. Carinici pretresaju  torbicu  podnosioca  predstavke  i  pronalaze  bankovne dokumente   na   njegovo   ime  i  na  ime  jednog  preduzeća.  Ponavljaju  pitanje,  na engleskom   i   španskom,   u   vezi   s   prijavljivanjem   novca   ili  vrednosti,   na   koje podnosilac  predstavke  i dalje odgovara  odrično.
10. I vozilo  i  podnosilac  predstavke  bivaju  pretreseni  i  carinici u njegovim džepovima   pronalaze   500 000   guldena,   što   odgovara   iznosu  od   233 056 evra (EUR).
11. Podnosilac predstavke  je  ispitan  i  izjavljuje  da  je  stanovnik  Andore  i da   je   podigao   novac   iz   Kredi   d   Andor   (Credit   d’Andorre)   radi   kupovine nekretnine  u Amsterdamu.
12. Carinici mu  zaplenjuju  ukupnu  sumu,   tj.  500  000  guldena  (233 056 evra).
13. Carinski ataše  pri  Holandskoj  ambasadi,  faksom od  29.  januara  1996. obaveštava  direktora  Nacionalne  direkcije  za  carinske  poslove  i  istrage  (DNRED) da    je    podnosilac    predstavke    već    poznat    holandskim   policijskim   službama, posebno  zbog  dela  (počinjenih  1983.)  ucene  i  iznude  novca,  otmice  jednog  lica  i nezakonitog  posedovanja  vatrenog  oružja.
14. Drugim faksom,  od  23.  aprila  1997,  carinski  ataše  navodi  da,  prema saznanjima   holandske   policije,   jedina   poznata   aktivnost   podnosioca   predstavke ima  dodira  s  nekretninama,  i  da  međunarodna  istraga  koju  su  sprovele  Holandija, Francuska  i  Španija  nije  napredovala,  te  da  su  holandske  službe  nameravale  da zatraže  od  Tužilaštva  iz  Amsterdama  primenu  delotvornijih  sredstava,  kao  što  je prisluškivanje  njegovog  telefona,  s  obzirom  na  to  da  je  bio  osumnjičen  za  pranje novca  za  račun  drugih  lica,  ali  da  se  ne  može  izneti  nikakav  konkretan  dokazni element.
15. Podnosiocu predstavke  je  upućen poziv  Prekršajnog  suda  u Perpinjanu, koji  ga  je  presudom  od  8.  oktobra  1998.  proglasio  krivim  za  delo  nepoštovanja obaveze   prijavljivanja   novčanog  iznosa,   hartija  od  vrednosti  ili  drugih  vrednosti, predviđene  članom  464  Zakona  o  carinama,  i  osudio  na  zaplenu  ukupnog  iznosa novca   i   na   novčanu   kaznu   u   visini   polovine   neprijavljenog   iznosa   (225 000 guldena,  odnosno  116  828  evra),  na  osnovu  člana  465  Zakona  o  carinama,  uz uslovnu  kaznu zatvora.
16. Presudom u   odsustvu   od   4.   novembra   1999.   Apelacioni   sud   u Monpeljeu  potvrđuje  presudu.
17. 11. oktobra   2000.   podnosilac   predstavke   ulaže   žalbu  na   presudu. Poziva   se   na   pravnu   zabludu,   uz   obrazloženje   da   se   Evropskom  Direktivom 88/361/CEE  ukida  svako  ograničenje  protoka  kapitala  između  lica  s  prebivalištem u   Državama   članicama.   Takođe   se   poziva   na   svoju   dobru   volju   i  odsustvo zločinačkih  namera  i  zahteva  oslobođenje  krivice  i  restituciju  zaplenjenog  iznosa kao   da   supsidijarno   Apelacioni   sud   postavi   prethodno   pitanje   Sudu   pravde Evropskih    zajednica    (CJEC),    u    pogledu   usaglašenosti   odredaba   Zakona   o carinama  Republike  Francuske  i slobodnog protoka kapitala.
18. Presudom od   20.   marta   2001.   Apelacioni   sud   proglašava   žalbu delimično  prihvatljivom  i donosi sledeću presudu:

„Smatrajući   da   se  (podnosilac  predstavke),  koji  tvrdi  da  kao   holandski državljanin  ne  poznaje  francuski zakon, ne  može  s  uspehom pozvati na  član  122-3 Krivičnog  zakonika  jer  su  mu  carinici,  u  dva  navrata,  postavili  pitanje  u  vezi  s prijavljivanjem  novca  koji  je  prenosio  i  da  je  (podnosilac  predstavke)  odgovorio odrično  oba  puta, očitujući time  svoju  kriminalnu  nameru  da  prikrije  prenos novca od francuskih carinika; i da se ni u kom slučaju ne radi o pravnoj zabludi pošto su ga carinici podsetili na obavezu prijavljivanja te da se (podnosilac predstavke) ne može pozvati na svoje nepoznavanje francuskog zakona.

Smatrajući   da   se   odredbe   članova   464   i   465  Zakona  o   carinama,  čiju ustavnost   Apelacioni  sud   nije  nadležan   da   procenjuje,  uklapaju  u  ono  što  je predviđeno  članom  58,  stav  1,  b)  Carinskog  Sporazuma  EZ  i  da  su  u  skladu  sa članom  4  Direktive  88 /361/CEE  od  24.  juna  1988,  kojom se  Državama  članicama priznaje  pravo  na  preduzimanje  neophodnih  mera  za  sprečavanje  povreda  svojih zakona i propisa;

Smatrajući  da  obaveza  prijavljivanja,  koja  ni u  čemu  ne  sprečava  slobodan protok kapitala, važi za sva fizička  lica, bilo  da su francuski rezidenti ili ne;

Smatrajući  na  kraju  da  obaveze  i  kazne  predviđene  članom 465  Zakona  o carinama   nisu   u   suprotnosti   s   opštim  načelom  prava   Evropske   zajednice   o srazmernosti  mera  samim tim što  su  uvedene  u  cilju  suzbijanja  pranja  novca,  kao jednog od ciljeva Evropske zajednice;

Smatrajući da  su  sudije  koje  su  postupale  u  prvom stepenu, osnovano, i iz adekvatnih,   tačnih   i  dovoljnih   razloga,  izvodeći  pravne  posledice  iz  okolnosti slučaja,  i  kvalifikujući  sve  materijalne  i  nematerijalne  dokaze  prekršaja  za  koji  se tereti,  utvrdili  krivicu   optuženog   i  da  su   ga   osudili  na  gore  navedene  kazne, srazmerne  težini počinjenog  dela  i usklađene  s njegovom ličnošću, s obzirom na to da  je  novčana  carinska  kazna  određena  u  iznosu  od  polovine  sume  predmeta prekršaja (član 465  Zakona o carinama).”

Sud   takođe   zaključuje   da   nema   osnova   za  obraćanje  Sudu  pravde   Evropskih zajednica  (CJEC).

19. Podnosilac predstavke  upućuje  žalbu  Kasacionom  sudu.  Tvrdi  da  je došlo   do   povrede   člana  7   stav  1   Konvencije   stoga  što  ga  je  Prekršajni  sud proglasio  krivim  za  prekršaj  nepoštovanja  obaveze  prijavljivanja,  a  da  je  prema sudskoj   praksi  koja   je   bila   na   snazi  u  to   vreme   (a   posebno  prema   presudi Kasacionog  suda  od  25.  juna  1998.)  ta  mera  bila  primenljiva  samo  na  francuske rezidente.   Takođe   se   pozvao   na   stavove  1  i  2   člana  6   Konvencije  i  član  1 Protokola    br.    1    Konvencije,    smatrajući   da    načelo    srazmernosti   nije    bilo poštovano,   imajući  u  vidu  oštrinu  kazne   za   nešto   što   je  on  smatrao  običnim neispunjenjem  obaveze  prijavljivanja  organima  uprave.
20. Presudom od 30.  januara  2002.  Kasacioni sud  odbija žalbu podnosioca predstavke,  sledećom  formulacijom:

„(...)   u   odsustvu   izmena   Krivičnog   zakona,   te   stoga   što   se   načelo retroaktivnosti  ne  primenjuje  na  obično  tumačenje  sudske  prakse,  sredstvo  nije delotvorno (...)

Budući  da  su  kazne  predviđene  članom 465  Zakona  o  carinama,  uvedene upravo  u  cilju  sprečavanja pranja novca, kao jednog od ciljeva Evropske zajednice, u  skladu  s  načelom srazmernosti  i  nisu  protivne  iznetim odredbama  Konvencije, Drugostepeni sud je opravdao svoju odluku.”     

II.RELEVANTNO DOMAĆE I MEĐUNARODNO PRAVO I PRAKSA 

A. Domaće pravo

1. Odredbe Zakona  o  carinama   koje   su  važile   u  vreme   izvršenja prekršaja

21. Relevantne odredbe   Zakona  o  carinama,  kako  su  bile  formulisane  u vreme  izvršenja  prekršaja, glase:

Član 323

„1. Povrede  carinskih  zakona  i propisa  može  konstatovati carinski službenik ili službenik bilo kog drugog organa uprave.

2. Lica koja  konstatuju  carinski  prekršaj  imaju  pravo  da  zaplene  bilo  koji predmet  koji  podleže  zapleni,  da  obustave  pošiljku  kao  i da  oduzmu  svaku  drugu ispravu  u  vezi sa  zaplenjenim predmetima, kao  i da  preventivno  oduzmu  predmete kojima  će obezbediti izvršenje  sankcije. (…)”

Član 464

„Ne  narušavajući  primenu   odredbe   Zakona  br. 66-1008  od   28.  decembra 1966. o finansijskom   prometu   s   inostranstvom,   fizička   lica   koja   prenose   u inostranstvo novac, hartije od vrednosti ili  druge vrednosti, bez posredstva institucije koja  podleže  Zakonu  br. 84-46 od  24. januara  1984. o delatnosti i kontroli kreditnih ustanova, ili institucije opisane u članu 8 pomenutog zakona, moraju ih prijaviti pod uslovima određenim ovim aktom.

Prijavljuje  se  svaki  prenos,  izuzev   transfera  u  iznosu  manjem  od  50 000 francuskih franaka.”

Član 465

(izvod iz člana 23 Zakona 90-614 od 12. jula 1990. o učešću finansijskih ustanova u sprečavanju pranja novca stečenog trgovinom narkoticima)

„II. Zaprećena   kazna   za   nepoznavanje   obaveza   propisanih   članom  1  98 Zakona  o  budžetu  za  1990.  godinu  (br. 89-935  od  29.  decembra  1989),  je  zaplena predmeta  prekršaja  ili,  ukoliko  takva  zaplena  nije  moguća,  novčana  kazna  u  visini najmanje četvrtine, a najviše celokupne sume na koju se odnosio prekršaj ili prekršaj u pokušaju. (...)”

2. Odredbe Zakona o carinama  kako su bile formulisane  2004.

22. Po dobijanju  obrazloženog  mišljenja  Evropske  komisije  (vidi  stav  29), francuske   vlasti   su,   na   osnovu  tog  stava   izvršile   izmene   i  dopune   Zakona   o carinama.  Te  izmene  (unete  Zakonom  2004-204  od  9.  marta  2004.  i  Dekretom 2004-759 od 27. jula 2004) stupile  su na snagu 1. oktobra 2004.
23. Te izmene  su  imale  za  posledicu  ukidanje  kazne  automatske  zaplene  i smanjenje   novčane   kazne   na   četvrtinu  vrednosti  predmeta  prekršaja.  Izmenjene odredbe glase:

Član 464

„Fizička  lica  koja  prenose  u  inostranstvo  ili  unose  iz  inostranstva  novac, hartije  od  vrednosti  ili  druge  vrednosti,  bez  posredstva  institucije  koja  podleže Zakonu  br. 84-46 od  24. januara  1984. o  delatnosti i kontroli kreditnih ustanova, ili institucije  opisane  u  članu  8  pomenutog  zakona, moraju  ih  prijaviti pod  uslovima određenim  dekretom.  Prijavljuje  se  svaki  prenos,  izuzev  iznosa  manjih  od  7  600 evra.”

Član 465

„I.  –  Nepoznavanje  obaveze  prijavljivanja  iz  člana  464  podleže  novčanoj kazni u visini četvrtine ukupne sume predmeta prekršaja ili  prekršaja u pokušaju.

II. – Kada  carinski  službenici  utvrde  prekršaj  pomenut  pod  I,  deponovaće ukupnu  sumu  predmeta  prekršaja  ili prekršaja  u  pokušaju, na period od tri meseca, koji  se,  po  odobrenju  državnog  tužioca,  mesno  nadležnog  u  odnosu  na  carinsku upravu  kojoj  pripada  služba  zadužena  za  postupak,  može  produžiti  za  još  jedan tromesečni period, s ukupnim trajanjem od 6 meseci.

Deponovana  suma  je  oduzeta, a  njenu  zaplenu  može proglasiti nadležni sud ukoliko   se,  tokom  trajanja  perioda  depozita,  ustanovi  da  je  počinilac  prekršaja pomenutog pod I bio ili je još uvek u posedu predmeta koji navode na pretpostavku da   je   tom  ili   nekom  ranijom  prilikom  bio   počinilac   jednog   ili  više  prekršaja predviđenih  i  kažnjivih  po  ovom zakonu, ili da  je  ovom ili nekom ranijom prilikom bio  učesnik u  prekršaju  iste  vrste, te  ako  ima  prihvatljivih  osnova  za sumnju da je počinilac  prekršaja  pomenutog  pod  I počinio  jedan  ili više  prekršaja  predviđenih  i kažnjivih  po osnovu Zakona o carinama ili  da je bio učesnik u takvoj vrsti prekršaja.

Odluka  o  obustavljanju  postupka ili oslobađanju ima za neposrednu pravnu posledicu ukidanje naložene mere deponovanja i zaplene sredstava, na teret budžeta. Isto važi i za slučaj povlačenja tužbe za primenu  poreskih sankcija. (...)”

3. Sadašnja formulacija odredaba Zakona  o carinama

24. Po stupanju  na   snagu,   15.   juna  2007,   Pravilnika  br. 1889/2005  o kontroli  tekućeg  novca  koji  se  unosi  u  Evropsku  uniju  ili  iz  nje  iznosi  (vidi  stav 35),   Dekretom  od  28.  marta  2007.  izmenjeni  su  članovi  464  i  465  Zakona  o carinama,  koji glase:

Član 464

„Fizička  lica  koje  prenose  u  neku  državu  članicu  Evropske  unije  ili  iz  nje iznose  novac,  hartije  od  vrednosti  ili  druge  vrednosti,  bez  posredstva  kreditne ustanove, institucije ili službe pomenute u članu  L. 518-1 Monetarnog i finansijskog zakonika  moraju  ih prijaviti  pod uslovima utvrđenim Dekretom.

Prijavljuje  se svaki prenos izuzev onih u iznosu manjem  od 10 000 evra.”

Član 465

„I.  –  Zaprećena  kazna  za  nepoznavanje  obaveza  prijavljivanja  pomenutih  u članu  464  i  u  Pravilniku  (EU) br. 1889/2005 Evropskog  parlamenta  i Saveta  od  26. oktobra  2005. o  kontroli tekućeg  novca  koji se  unosi ili iznosi iz Unije, je novčana kazna u iznosu jedne četvrtine vrednosti predmeta prekršaja ili prekršaja  u pokušaju.

 II. – Kada  carinski  službenici  utvrde  prekršaj  pomenut  pod  I,  deponovaće ukupnu sumu vrednosti predmeta prekršaja ili prekršaja u pokušaju, na period od tri meseca,  koji  se,  po  odobrenju  državnog  tužioca  mesno  nadležnog  u  odnosu  na carinsku  upravu  kojoj pripada  služba  zadužena  za  postupak, može  produžiti za  još jedan tromesečni period, s ukupnim trajanjem  od 6 meseci.

Deponovana  suma  je  oduzeta, a  njenu  zaplenu  može proglasiti nadležni sud ukoliko   se,  tokom  trajanja  perioda  depozita,  ustanovi  da  je  počinilac  prekršaja pomenutog pod I bio ili je još uvek u posedu predmeta koji navode na pretpostavku da   je   tom  ili   nekom  ranijom  prilikom  bio   počinilac   jednog   ili  više  prekršaja predviđenih  i  kažnjivih  po  ovom zakonu,  ili da  je  ovom ili nekom ranijom prilikom bio  učesnik u  prekršaju  iste  vrste, te  ako  ima  prihvatljivih  osnova  za sumnju da je počinilac  prekršaja  pomenutog  pod  I počinio  jedan  ili više  prekršaja  predviđenih  i kažnjivih  po osnovu Zakona o carinama ili  da je bio učesnik u takvoj vrsti prekršaja.

Odluka  o  obustavljanju  postupka  ili oslobađanju  ima za neposrednu pravnu posledicu,   ukidanje   naložene   mere   deponovanja  i  zaplene  sredstava,  na  teret budžeta. Isto važi i za slučaj povlačenja tužbe za primenu  poreskih sankcija.

III. –  Istraga, utvrđivanje  i gonjenje  prekršaja  pomenutih pod I obavljaće se pod uslovima utvrđenim ovim zakonom.

U slučaju da se odredi novčana kazna predviđena pod I, neće se primenjivati uvećanje za 40%  pomenuto u prvom stavu člana 1759 Opšteg poreskog zakonika.”

4. Sudska praksa Kasacionog suda na koju su se stranke pozvale

25. Obe presude  koje  slede  donete  su  u  okviru  istog  sudskog  spora.  U prvoj  presudi,  donetoj  25.  juna  1998,  u  kojoj  Uprava  carina  nije  bila  stranka, Kasacioni  sud  zaključuje  da  se  obaveza  prijavljivanja  odnosi  samo  na  francuske rezidente:

„Imajući  u  vidu  u  vezi s  ovakvom presudom, da  se  navodni počinilac  dela, pošto  nije  francuski rezident, ne može teretiti za neprijavljivanje prenosa novca, što predstavlja obavezu kojoj on ne podleže, te s obzirom da ne postoji glavna kažnjiva radnja, i da  se  D.M. ne  može  smatrati saučesnikom u pomenutom delu, Apelacioni sud nije imao  pravni osnov za svoju presudu.”

26. Na žalbu   Uprave   carina   povodom  ove   presude,  Kasacioni  sud  je novom  presudom,  od  29.  marta  2000,  proglasio  žalbu  prihvatljivom,  poništavajući tako svoju prethodnu  presudu,  zaključivši:

„(...)  obavezi  prijavljivanja  prenosa  novca,  hartija  od  vrednosti  ili  drugih vrednosti u inostranstvo ili iz inostranstva, s izuzetkom prenosa u manjem iznosu od 50.000  FRF,  predviđenoj  članovima  98-I  Zakona  o  finansijama  od  29.  decembra 1989. i 23-I  Zakona  od  12.  jula  1990,  koji  su  postali  članovi  464  i  465  Zakona  o carinama,  podležu  sva  fizička  lica,  bilo  da  su  francuski  rezidenti  ili  ne;  (…)  ove zakonske  odredbe  su  usklađene  sa  zahtevima  Direktive  Saveta  od  24. juna 1988, o slobodnom protoku  kapitala, čiji član  4 odobrava Državama članicama preduzimanje neophodnih mera za sprečavanje povrede njihovih zakona i propisa. (…)”

 B. Pravo Evropske unije

 1. Slobodan protok kapitala

a) Rimski ugovor 

27.  Član 58 (bivši član 73D Ugovora) glasi:

„1.  Član 56 ne prejudicira  pravo Država članica na: (...)

 b) preduzimanje svih neophodnih mera za sprečavanje povreda svojih zakona i propisa, posebno  u  oblasti  poreza  i  kontrole  poslovanja  finansijskih  ustanova; propisivanje   postupaka   za   prijavljivanje  protoka  kapitala  u   svrhu   informisanja poreske  uprave  i  radi  statistike;  preduzimanje  opravdanih  mera  u  vezi  s  javnim redom i javnom bezbednošću (…)

3. Mere i postupci iz stava 1 i 2 ne smeju predstavljati kako mere samovoljne diskriminacije tako ni  prikrivenu  restrikciju  slobodnog  protoka  kapitala  i  platnog prometa, kako  je definisano u članu 56.”

 b) Direktiva Saveta  od    juna  1988.  za  primenu  člana  67  Ugovora EEZ (88/361/CEE)

28. Relevantni članovi Direktive  glase: 

Član 4

„Odredbe  ove  Direktive  ne  prejudiciraju  pravo  Država  članica  da  preduzmu neophodne mere za sprečavanje povrede svojih zakona i propisa, posebno u oblasti poreza  i kontrole  poslovanja  finansijskih  ustanova  kao  i da  propisuju  postupke za prijavljivanje  protoka kapitala u svrhu informisanja  poreske uprave i radi statistike.

Primena ovih mera ne sme dovesti do sprečavanja protoka kapitala izvršenog u skladu s odredbama prava EZ.”

Član 7

„1.  Države  članice  će, u  režimu  koji primenjuju  na  transfere  koji se  odnose na  protok  kapitala  s  trećim zemljama,  nastojati  da  dostignu  isti nivo  slobode  koji imaju   u   transakcijama   s   rezidentima   drugih   Država  članica,  uz  rezervu   ostalih odredaba ove Direktive.

Odredbe  iz prvog  stava  ne  prejudiciraju  primenu, u odnosu na treće zemlje, nacionalnih  pravila  ili prava  EZ, kao  ni eventualnih uslova reciprociteta, u pogledu transakcija  između  ustanova  za  pružanje  finansijskih  usluga i prihvatanja hartija od vrednosti na tržištu kapitala.

2. Kada kratkoročni protok kapitala velikog  obima  prema  ili iz trećih  zemalja ozbiljno  poremeti  monetarnu  ili  finansijsku  unutrašnju  ili spoljašnju  situaciju  neke Države  članice  ili  više  njih,  ili  prouzrokuje  ozbiljne  tenzije  u   odnosima  razmene unutar   Zajednice   ili   između   Zajednice   i   trećih   zemalja,   Države  članice  će  se konsultovati  o   svakoj  meri  koja  bi  se  mogla  preduzeti  za  otklanjanje  nastalih poteškoća. Takve  konsultacije  će  se  odvijati unutar Komiteta  guvernera centralnih banaka i Monetarnog komiteta na inicijativu  Komisije  ili  bilo koje Države  članice.”

 2. Obrazloženo mišljenje Evropske komisije

29. Evropska komisija je u julu 2001. dala sledeće obrazloženo  mišljenje:

„Član  58 Ugovora  EZ  propisuje  da  član 56, kojim se uvodi slobodan protok kapitala,  ne  prejudicira  pravo  Država  članica  da  propišu  postupak  prijavljivanja protoka  kapitala  u  svrhu  informisanja  poreske  uprave  ili radi statistike, kao  ni da preduzmu  mere  u  vezi  s  javnim redom i  javnom bezbednošću.  Ipak,  isti  član  58 Ugovora  EZ  precizira  da  pomenuti  postupci  prijavljivanja  ne  smeju  predstavljati kako  sredstvo  samovoljne  diskriminacije  tako  ni  prikrivene  restrikcije  slobodnog protoka kapitala  i platnog prometa, u smislu  člana 56.

Tako   Komisija  smatra  da  se  efekti  jednog   ovakvog   upravnog   akta,  tj. carinskih   sankcija,  moraju   proceniti  uz  primenu  kriterijuma  srazmernosti.  Naime, prema  sudskoj  praksi  Suda  (presude  od  16.12.1992.  „Komisija  protiv  Republike Grčke”,   C-210/91,   i   od   26.10.1995.   „Siesse”,   C-36/94),   upravne   ili   represivne kaznene  mere  ne  smeju  prevazići okvire  striktno potrebnog za postizanje cilja kome se   teži   i   ne   bi  trebalo   u   svrhu   kontrole   primenjivati  sankcije  koje  su   toliko nesrazmerne  težini  prekršaja  da  postaju  prepreka  slobodama  kojima  je  posvećen ovaj Ugovor.

Komisija  je  stoga  konstatovala  da je u ovom konkretnom predmetu, sankcija koja  se  normalno  predviđa  i  primenjuje,  tj.  zaplena  sredstava,  upravo  dovela  do negiranja   osnovne   slobode   protoka   kapitala,   tako   da   se   radi   o   očigledno nesrazmernoj meri.

Francuske vlasti brane stav da te sankcije imaju ulogu  odvraćanja od namere imajući   u   vidu   značaj   ciljeva   koje   su   želele   da   ostvare   uvođenjem  obaveze prijavljivanja  –  a  to  su  sprečavanje  pranja  novca  i poreskih  prestupa. Komisija  sa svoje  strane  smatra  da  sankcije  moraju  odgovarati počinjenom prekršaju, odnosno neizvršenju  obaveze  prijavljivanja,  a  ne  težini  eventualnog  prekršaja  koji  u  tom stadijumu nije utvrđen, tj. pranju novca ili poreskom prekršaju.”

3. Sudska praksa Suda pravde Evropskih zajednica

30. Dve dole  navedene  presude  odnose  se  na  prenos  novca  između država članica   (slučaj   Bordesa   (Bordessa))   i   između   država   članica   i   drugih  država (slučaj  Sanz d Lere (Sanz de Leray)).

 a) Presuda Bordesa  a.  od  23.  februara  1995.  (spojeni  predmeti  C-358/93 i C-416/93, Rec. 1995 str. I-361)

„Direktiva  88/361 za  primenu  člana  67 Ugovora  –  a  naročito njeni članovi 1, kojim se  nalaže  Državama  članicama  da  ukinu  restrikcije  protoka  kapitala, i član  4, kojim   se   dozvoljava   Državama   članicama   da   preduzmu   neophodne   mere   za sprečavanje  povreda  svojih  domaćih  zakona  i  propisa  –  ne  zahteva  postojanje prethodne dozvole za iznošenje papirnog ili metalnog novca ili čekova na donosioca, ali i ne isključuje  obavezu prethodnog prijavljivanja pomenutih transakcija.

Dakle,  ako  se  pomenuti  član  4  primeni  ne  samo  na  mere  za  sprečavanje poreskih prestupa ili radi kontrole poslovanja finansijskih ustanova, već i na mere za sprečavanje  nedozvoljenih  radnji  slične  težine,  kao  što  su  pranje  novca,  trgovina narkoticima  i  terorizam,  zahtevanje  dozvole  se  ne  bi  moglo  smatrati neophodnom merom u  smislu  ove  odredbe,  jer  bi  dovela  do  toga  da  sloboda  protoka  kapitala zavisi   od   diskrecione  odluke  uprave,  čineći  samim  tim  da  zajemčena   sloboda postane  iluzija.  Nasuprot  tome,  mera  prethodnog  prijavljivanja  se  može  smatrati neophodnom merom, s  obzirom na  to  da, za  razliku  od  mere prethodne dozvole ne obustavlja   pomenutu   transakciju,  a  omogućava  nacionalnim  vlastima  obavljanje delotvorne kontrole u cilju  sprečavanja povreda vlastitih zakona i propisa.”

 b) Presuda Sanz d  Lere  a.  od 14.  decembra  1995.  (spojeni predmeti C-163/94, C-165/94  i C-250/94, Rec. 1995 str. I-4821)

„Članovi  73  B,  stav  1,  i  73  D,  stav  1,  pod  b)  Ugovora  isključuju  primenu nacionalnih propisa koji zahtevaju, na uopšten način, postojanje prethodne dozvole za  iznošenje papirnog ili metalnog novca ili čekova na donosioca, ali ne osporavaju postojanje obaveze prethodnog prijavljivanja pomenutih transakcija.”

 c) Kazne i poštovanje načela srazmernosti

31. Sud pravde Evropskih   zajednica   ima   nepromenjen   stav   u   pogledu carinskih  prekršaja,  prema  kome  su,  u  odsustvu  harmonizacije  zakonodavstva  EU u   toj   oblasti,   Države   članice   nadležne   za   odabir   sankcija   koje   im   se   čine primerenim.  Ipak,  dužne  su  da  svoje  nadležnosti vrše  uz poštovanje  prava  i opštih načela  EU,  te  samim  tim  i  načela  srazmernosti  (videti  presude  od  16.  decembra 1992, Komisija/Grčka, C-210-91, Rec str. I-6735, tačka 19, od 26. oktobra 1995, Sies  (Siesse),  C-36/94,  Rec.  str.  I-3573,  tačka  21,  i  od  7.  decembra  2000,  De Andrade, C-213/99, Rec. str. I-11083, tačka 20).)
32. Sud pravde   Evropskih  zajednica   precizira  da  upravne   ili  represivne mere  ne  smeju  prevazići  striktno  neophodne  okvire  za  postizanje  cilja  kome  se teži  i  da  sankcija  ne  sme  biti  nesrazmerna  težini prekršaja  i  tako  postati prepreka slobodama   kojima   je   posvećen   Ugovor   (posebno    videti   pomenutu   presudu Komisija  protiv  Grčke,  tačka  20  i navedenu sudsku praksu kao i presudu od 12. jula  2001,  Luludakis  (Louloudakis),  C-262/99,  Rec.  Str.  I-5547;  takođe  videti presudu   Suda   pravde   Evropskih  zajednica   (CJEC)   u  postupku  Bosfor  Ervejz (Bosphorus Airways), navedenu  u stavu 52 presude).

4. Sprečavanje pranja novca

33. Evropska unija je   usvojila   više   instrumenata   za   sprečavanje   pranja novca,   polazeći  od  načela  da  unošenje  prihoda  stečenih  kriminalom  u  finansijski sistem  Država  članica  šteti zdravom  i održivom  ekonomskom  razvoju.
34. Prva etapa  se  sastojala  od  usvajanja  Direktive  Saveta  br.  91/308/CEE od  10.  juna  1991.  o  prevenciji  korišćenja  finansijskog  sistema  za  pranje  novca. Tom  direktivom  je  uveden  zajednički  mehanizam  kontrole  transakcija  obavljenih preko   kreditnih   ustanova,   finansijskih   institucija   i   pojedinih   profesija,   u   svrhu prevencije  pranja novca.
35. S obzirom  na  to   da  je  primena  ovog  mehanizma  mogla  dovesti  do povećanja  prenosa  gotovog  novca  u nezakonite  svrhe,  dopunjen je  pravilnikom br.1889/2005   od   26. oktobra   2005.   o   kontroli  unosa  i  iznosa   gotovog  novca   u odnosno  iz  Evropske  unije.  Ovaj  pravilnik  je  stupio  na  snagu 15.  juna  2007.  i ne odnosi se na tokove  novca između  Država  članica  Evropske unije. Tim  pravilnikom  se,  upravo  na  bazi  preporuka  Grupe  za  finansijsku  akciju protiv   pranja   novca   (GAFI,   donji   stavi 39-44),   kao   i  zaključaka   izvedenih   iz dispariteta   Država  članica,  od  kojih  nisu  sve  uvele  kontrolne  procedure,  nastoje uspostaviti,  na  nivou  Unije,  mere  kontrole  protoka  novca  na  spoljnim  granicama Unije,  kako pri njegovom  unosu  tako i iznosu. Pravilnik  je  zasnovan  na  načelu  obaveze  prijavljivanja,  koja  važi  za  svako lice  koje  unosi u Uniju ili iznosi iz  nje  gotov novac  (bez obzira da li je ono vlasnik novca   ili   ne),    preko    limita   od    10 000    EUR,    čime   se   carinskim   vlastima omogućava   da   prikupe   informacije,   ali  i  da  ih  prenesu  vlastima  drugih  država kada   postoje   naznake   da   je   odnosni   novac   povezan   s   nekom   nezakonitom radnjom.
36. Članom 9  Pravilnika  predviđa  se  obaveza  svake  Države  članice  da uvede  sankcije  za  slučaj  neizvršenja  obaveze  prijavljivanja.  Te  sankcije,  u  smislu pomenutog   člana,   moraju   biti   „delotvorne,   srazmerne   i   odvraćajuće”.   Države članice  su dužne  da ih dostave Evropskoj  komisiji  najkasnije  do 15. juna  2007.

 C. Konvencije Ujedinjenih Nacija

37. Član 18 stav   2   b)   Konvencije   Ujedinjenih   Nacija   za   sprečavanje finansiranja   terorizma,   koji   je   Francuska   ratifikovala   7. januara 2002.   i  koji  je stupio  na snagu  10. aprila  2002. glasi:

„Države  potpisnice takođe sarađuju u prevenciji prekršaja opisanih u članu 2 tako što će predvideti: (...)

 a) Stvarne mere  za  otkrivanje  i  nadzor  fizičkog  prenošenja  preko  granice gotovog novca i prenosivih hartija od vrednosti na donosioca, uz rezervu da podležu striktnim garancijama  kojima  se  obezbeđuje  da  će  se  informacije  koristiti u  dobroj veri i da neće na bilo koji način ograničiti slobodu protoka ”

38. Član 7 stav   2    (mere   za   sprečavanje   pranja   novca)   Konvencije Ujedinjenih    Nacija    protiv    međunarodnog    organizovanog    kriminala,    koju    je Francuska  ratifikovala  29.  oktobra  2002.  i koja  je  stupila  na  snagu 29.  septembra 2003. glasi:

„Države  potpisnice  nameravaju  da  sprovedu  delotvorne  mere  otkrivanja  i nadzora   prekograničnog   kretanja   novca  (…),  uz  rezervu   garancija  za  pravilnu upotrebu  informacija  i  bez  ograničavanja  zakonitog  protoka  kapitala  na  bilo  koji način.  Prema  fizičkim  i  pravnim  licima  može  se  uvesti  obaveza  obaveštavanja  o prekograničnom prenosu značajnih količina  novca. (…)”

Na osnovu  člana  12 stav 7 Konvencije:

„Države  potpisnice  mogu  predvideti  da  se  od  počinioca  prekršaja  zahteva dokaz o  zakonitom poreklu  navodnog  predmeta  krivičnog  dela kao i drugih dobara koja  mogu  biti predmet  zaplene, u  meri u  kojoj je takav zahtev u skladu  s načelima domaćeg prava kao i s prirodom sudskog i drugih postupaka.”

 D. Preporuke Grupe za finansijsku  akciju (GAFI)

39. Grupa za  finansijsku  akciju  (GAFI),  osnovana  na  samitu  G7  u Parizu, u  julu  1989,  jeste  međuvladino  telo  ustanovljeno  (trenutno  sastavljeno  od  trideset  i jedne   države   i   dve   regionalne   organizacije)   u   cilju   razvijanja   i   unapređenja domaće i međunarodne  politike  sprečavanja  pranja novca i finansiranja  terorizma.
40. GAFI je  1990.  godine  usvojio  četrdeset  preporuka  (revidiranih  1996.  i 2003.)  kojima  se  najavljuju  mere  koje  vlade  tih  država  moraju  preduzeti u smislu primene  efikasnih  planova  za sprečavanje  pranja novca. GAFI  je  u oktobru 2001.  proširio  svoj  mandat  i na  pitanja  finansiranja  terorizma  i usvojio   osam   posebnih   preporuka   o   finansiranju   terorizma,   kojima   je   2004. pridodao  i  devetu.  Preporuke  sadrže  niz  mera  za  sprečavanje  finansiranja  akata terorističkih  organizacija  i dopunjuju  pomenutih  četrdeset preporuka.
41. Preporukom br.   3   se   predviđa   obaveza   zemalja   da   usvoje   mere, uključujući  i  zakonodavne,   na  osnovu  kojih  mogu  zapleniti  „oprana  sredstva”  ili prihode  stečene   pranjem  novca,  kao  i  preduzeti  privremene  mere  (zamrzavanje, zaplena).  Prema  odredbama  preporuke  br.  17  „Države  bi  trebalo  da  se  uvere  da raspolažu  delotvornim,  srazmernim  i  odvraćajućim  sankcijama,  bez  obzira  da  li  su krivične,  građanske  ili  upravne,  kao  i  da  li  se  primenjuju  na  fizička  ili pravna  lica koja,   u  smislu  ovih  Preporuka,  nisu  ispoštovala  obaveze  iz  materije  sprečavanja pranja novca i finansiranja  terorizma.”
42. III Posebnom  preporukom  predviđaju  se  slične  odredbe  (zamrzavanje, zaplena,  konfiskacija)  za imovinu  terorista.  IX Posebna preporuka glasi:

„Države     bi    trebalo     da     raspolažu     merama     za    otkrivanje    fizičkog prekograničnog  prenošenja  gotovog  novca  i  hartija  od  vrednosti  na  donosioca, uključujući i sistem za prijavljivanje  ili  bilo koju drugu obavezu saopštavanja.

Države  bi trebalo  da  se  uvere  u  osposobljenost  svojih  nadležnih  organa  za sprečavanje  prenošenja  gotovog  novca  ili  hartija  od  vrednosti  na  donosioca  ili njihovo  oduzimanje  u  slučaju  sumnje  da  su  povezani s  finansiranjem terorizma  ili pranjem novca, ili kada su predmet lažne prijave  ili izjave.

Države  bi  trebalo  da  se  uvere  da  mogu  primeniti  delotvorne,  srazmerne  i odvraćajuće  sankcije  na  lica  koja  su  izvršila  davanje  lažne  prijave  ili obaveštenja. Kada su gotov novac ili hartije od vrednosti na donosioca povezane s finansiranjem terorizma  ili pranjem novca, Države  bi takođe  trebalo  da  usvoje  mere, uključujući i zakonodavne, u  saglasnosti s  preporukom 3 i III Posebnom preporukom, kojima se omogućava konfiskovanje pomenutog gotovog novca ili hartija od vrednosti.”

43. U napomeni za  tumačenje ove posebne preporuke (u tački 9) navodi se da   Države   mogu   ispuniti   svoje   obaveze   predviđene   preporukom  tako   što   će usvojiti  jedan  od  dva  sledeća  sistema:  prijave  ili  saopštavanja.  Ako  se  odluče  za prvi,   sva   lica   koja   fizički   prenose   preko   granice   gotov   novac   čija   vrednost prevazilazi  prethodno  utvrđeni  limit,  koji  ne  može  biti  veći  od  15 000  USD/EUR, moraju  podneti  nadležnim  službama  verodostojnu  prijavu.  Države  bi  trebalo  da  se uvere  da je predviđeni  limit  dovoljno  nizak  za postizanje  ciljeva  preporuke.
44. U dokumentu  o  najboljoj  međunarodnoj  praksi  od  12.  februara  2005. navodi  se, u tački 15. koja nosi naslov  „Blokiranje/konfiskovanje  gotovog novca”:

„U  slučaju   lažne   deklaracije   (…)  ili  kada  postoje  razumni  razlozi  da  se posumnja  u  pranje  novca  ili  finansiranje  terorizma,  Države  se  ohrabruju  da  teret dokazivanja  prebace  na  lice  koje  je  prenosilo  gotov  novac  (…)  prilikom prelaska granice  u  smislu  zakonitosti te  sume  gotovog  novca  (…). Stoga, ako  je, u  takvim okolnostima, neko  lice nesposobno da dokaže poreklo i zakonitu namenu sredstava (…),   ta  sredstva  (…)  mogu   biti  blokirana  ili  oduzeta.  Države   se  pozivaju   da predvide   meru   konfiskovanja   gotovog   novca   (…),  čak  i  u  odsustvu  presude, saglasno Preporuci 3 GAFI.”

 E. Aktivnosti Saveta Evrope

 1. Konvencija o   pranju,   traženju,   zapleni   i   konfiskaciji   prihoda stečenih kriminalom  od 8. novembra  1990.

45. Cilj ove Konvencije, koja  je stupila na snagu 1. septembra 1993, a koju je  Francuska  ratifikovala  1.  februara  1997,  je  poboljšanje  međunarodne  saradnje  i pružanja   međusobne   pravne   pomoći  u  oblasti  krivične   istrage,   kao   i  traženja, zaplene   i  konfiskacije   prihoda   stečenih  kriminalom.   Cilj   ove  Konvencije  je   da pomogne    Državama   da   dostignu   sličan   nivo    efikasnosti,    čak   i   u   odsustvu kompletne  harmonizacije  zakona.
46. Ova Konvencija  predstavlja  referentni  dokument  u  oblasti  sprečavanja pranja  novca.  Četrdeset  i  osam  zemalja  je  potpisalo  ovu Konvenciju,  od  kojih 47 članica  Saveta Evrope i jedna nečlanica  (Australija).

2. Konvencija o  pranju, traženju, zapleni i konfiskaciji novca stečenog kriminalom  i finansiranju  terorizma  od 16. novembra  2005.

47. Ova Konvencija  je  nastala  kao  rezultat  napora,  započetih 2003.  u cilju osavremenjivanja   i  proširenja   Konvencije  iz  1990,  kako  bi  se   uzela  u  obzir  i činjenica   da   se   terorističke   aktivnosti   mogu   finansirati,   pored   pranja   novca stečenog    kriminalom,    i   zakonitim   aktivnostima.    Ona    se    upravo    poziva   na Preporuke  GAFI  Konvencije  (prethodni stavovi 39  –  44),  koja  je  stupila  na snagu 1.maja 2008,  potpisalo  je  dvadeset  devet  država  (Francuska  nije  među njima),  a ratifikovalo  njih  jedanaest. Članom  13  stav  1  Konvencije  predviđa  se  da  će  svaka  Potpisnica  usvojiti zakonodavne  i  druge   potrebne  mere  za  uvođenje  kompletnog  domaćeg  sistema nadzora  i  kontrole  za  prevenciju  pranja  novca.  Tako  Potpisnice  Konvencije  mogu usvojiti   odgovarajuće   zakonodavne   i  druge   mere   za   otkrivanje   prekograničnog prometa  velike  količine  gotovog  novca  i  hartija  od  vrednosti  na  donosioca  (član 13 stav 3 pomenute  Konvencije).

 F. Uporedno pravo

1. U vreme izvršenja dela na koje se predmet odnosi

48. Jedan broj Država  članica  Saveta  Evrope  je  svojim  zakonodavstvima predvideo   institut  obaveznog  prijavljivanja   platnih  sredstava,  hartija  od  vrednosti ili   drugih   vrednosti   na   svojim   granicama.   To   prijavljivanje,   u   zavisnosti   od država,   trebalo   je   da   se   obavi  spontano¹    ili  na   zahtev  carinskog  službenika². Određeni broj zemalja³   nije  predvideo  obavezu prijavljivanja.
49. Minimalni iznos  novca  koji  je  podlegao  obavezi  prijavljivanja  varirao je od 2 700 EUR u Ukrajini i 4 000 EUR u Bugarskoj, do 15 000 EUR u Danskoj i Nemačkoj.   Ciljevi   ovakvog   zakonodavstva   kao   i  sankcije   u  slučaju  njegovog nepoštovanja   takođe   su   varirali   od   zemlje   do   zemlje.   Tako   su  neke   države regulacijom   prekograničnog   protoka   kapitala   nastojale   da   kao   glavne   ciljeve ostvare   sprečavanje  pranja  novca,  antiterorističku  borbu,  nadzor  uvoza  i  izvoza dragocenih  metala  ili  dragog kamenja.
50. Uopšteno, najčešća   sankcija   za   nepoštovanje   obaveze   prijavljivanja bila  je  novčana.  Visina  kazne  je  mnogo  varirala  od  države  do  države. Najmanja je bila  u  Ukrajini  –   27  EUR,  a  najviša  u  Slovačkoj  –  75 000  EUR.  U  principu, sankcija   je   bila   uslovljena   težinom  prekršaja   i  postojanjem  umišljaja.  Novčana kazna  je  mogla  biti  praćena  kaznom  sudske  konfiskacije.  Ipak,  čini  se  da  je  ova kazna   retko   postojala   u  pravnim  sistemima   Država   članica,   a   kada   je   i  bila predviđena,  uglavnom  se  odnosila  samo  na  višak  novca  u  odnosu  na  prijavljeni novac.    Pored    Francuske,    još   samo   jedna   država   (Bugarska)   predvidela   je kumulaciju  kazne  koja  je  mogla  ići  do  dvostrukog  iznosa  neprijavljene  sume,  uz sankciju  oduzimanja  ukupne  pomenute  sume.

2. Kasniji razvoj

51. Za ostale   Države   članice   ili  one   koje   su  u   međuvremenu  postale članice    Evropske    unije,    režim    obaveznog    prijavljivanja    uveden    pravilnikom br. 1889/2005  svakog gotovinskog novčanog iznosa  većeg od  10 000 EUR  koji se unosi  ili  iznosi  iz EU stupio  je na snagu  15. juna  2007. (prethodni  stavovi  35-36).
52. Pravilnikom se za   sankcije,   u  slučaju  neprijavljivanja,   predviđa  (član 9)   samo   da   moraju   biti   „delotvorne,   srazmerne   i   odvraćajuće”,   te   da   su  u nadležnosti  Država,  koje su jedino  dužne  da o njima  obaveste Evropsku komisiju.
53. Države članice   Evropske   unije   čiji   sistem   nije   predviđao   obavezu prijavljivanja  izmenile  su  shodno  tome  svoje  zakonodavstva.  Pojedine  države  koje nisu  pripadale  EU  su  takođe  izmenile  limit  za  prijavljivanje,  kako  bi  se  približile sumi  od  10 000  EUR,  predviđenoj  pravilnikom  br.  1889/2005  (to  su  bile  Srbija, Moldavija  i  Ukrajina,  a  Rusija  se  opredelila  za  limit  od   10 000 USD).   Najniži limit  za obavezno  prijavljivanje  odredila  je Crna Gora (2 000 EUR).
54. U većini   država,    neprijavljivanje    novčanih    sredstava    predstavlja prekršaj,  za  koji  je  najčešće   zaprećena  novčana  kazna,  bilo  da  je  fiksna,  ili  s velikim  rasponom  od  države  do  države,  bilo  da  se  obračunava  u  zavisnosti  od težine  prekršaja i postojanja  umišljaja.
55. U nekim   retkim   državama,    kao    što    su   Holandija   i   Litvanija, neprijavljivanje  se  smatra  krivičnim  delom,  za  koje  je  zaprećena  novčana  kazna  ili kazna   zatvora   (koja   je  u  Litvaniji  mogla  ići  do  8  godina).   U  izvesnom  broju drugih  zemalja⁴,   ako   je   neprijavljivanje   bilo   u  vezi  s   drugim  krivičnim  delima (šverc,  pranje  novca)  ili  se  odnosilo  na  izuzetno  velike  sume,  zaprećena  kazna  je mogla  dostići  kaznu zatvora  do šest godina,  u zavisnosti  od države u pitanju.
56. U više  zakonodavstava  bila  je  predviđena  mera  konfiskacije  (ponekad privremena), naročito   ako  je  neprijavljeni   novac   bio    stečen   kriminalom   ili namenjen   kriminalu,   ili   ako   se   nije   moglo   dokazati  zakonito   poreklo   novca⁵. Najčešće   se   konfiskuje   onaj   deo   novca   koji  prevazilazi  limit  do  kojeg   nije potrebno  prijavljivanje⁶.  Ipak,  zakonodavstvima  pojedinih  država⁷   predviđa  se  da se   u  slučaju  krivične  odgovornosti  (sa  zaprećenom  kaznom  zatvora)  konfiskuje cela  suma.  Bugarska  je  izgleda  jedina  zemlja  gde  se  kombinuje  novčana  kazna, bilo  da  se  radi  o  upravnom  ili  krivičnom  postupku,  koja  može  iznositi  do  visine dvostruke neprijavljenje  sume s automatskom  konfiskacijom  ukupnog neprijavljenog  iznosa.

ZAKON

 I. KVALIFIKACIJA PODNOSIOCA   PREDSTAVKE   KAO   ŽRTVE   NA OSNOVU IZREČENE  NOVČANE KAZNE

57. Država je  navela  u  svojim  dopunskim  napomenama,  da  je  4.  avgusta 2005. u okviru   jedne   akcije   računovodstvene   provere   bila   doneta   odluka   o nenaplaćivanju    novčane    kazne    određene    podnosiocu    predstavke.    Država   je dostavila    kopiju    te    odluke.    Odluka   pod    nazivom   „Smatranje    nenaplativnog potraživanja bezvrednim”,    sadrži    osvrt    na    činjenice    i   postupak,    te    predlog ovlašćenog   knjigovođe   da   se   novčana   kazna   izrečena   podnosiocu   predstavke prihvati  kao  bezvredna,  s  obzirom  na  to  da  se  radi  o  inostranom  dužniku,  kao  i odluku   regionalnog   direktora   Carinarnice   Perpinjan,   od   10.   avgusta   2005,   da odobrava stav koji kaznu smatra  bezvrednom. Prema  navodima  Države,  tom odlukom se  potvrđuje  da  Uprava carina neće naplatiti  kaznu  u  budućnosti.   Iz  toga  Država  izvlači  zaključak  da  je  podnosilac predstavke samim  tim izgubio  kvalifikaciju  žrtve,  u smislu  člana  34. Konvencije.
58. Podnosilac predstavke  sa  svoje  strane  ističe  da  nije  dobio  nikakvu zvaničnu  potvrdu  da  francuske  vlasti  ni  u  kakvim  okolnostima  neće  pribeći naplati kazne.  Navodi  i  da  ne  isključuje  mogućnost  da  francuske  carinske  ili  druge  vlasti, i  pored  tvrdnji  Države,  ne  učine  da  on  ipak  snosi  posledice  propisane  kazne. Takođe,  podnosilac  iznosi da  želi da  izbegne  situaciju u kojoj  bi Sud  uzeo  u obzir tvrdnje  Države,  a  carinske  vlasti  smatrale  da  njih  te  tvrdnje  ne  obavezuju.  Po njemu,  Sud  bi  trebalo  da  ga  smatra  žrtvom  sve  dok  ne  bude  postojala  apsolutna izvesnost  da  je  Država  odustala  od  svake  tužbe  ili  buduće  mere  kao  posledice izrečene   novčane  kazne.  Na  kraju  je  izrazio  čuđenje  što  organi  vlasti  nisu  po nekom  svom  internom  postupku  obelodanili odluku o  nenaplaćivanju,  te  se  pita  da li ovi poslednji potezi Države ne služe samo za to da se na Sud ostavi dobar utisak u vezi  s konfiskacijom  izvršenom  1996.
59. Sud je  podsetio  na svoju praksu prema kojoj neka od  pozitivnih odluka ili   mera   prema   podnosiocu   predstavke   nije   dovoljna   da   se   ovome   oduzme kvalifikacija   „žrtve”,   sem   u   slučaju   da   su   domaći   organi  vlasti  eksplicitno   ili suštinski  priznali,  a  zatim  i  reparirali,  navodnu  povredu  Konvencije  (videti  Ekle (Eckle) protiv  Nemačke  od  15. jula 1982, deo A br 51, str. 30-31, stav 66; takođe videti (Amur)  Amuur  protiv  Francuske,  presuda  od  25, juna 1996,  Zbirka  1996- III,  str.  846,  stav 36; Dalban  protiv Rumunije [GC], br. 28114/95, stav 44, CEDH 1999-VI;  Labita  protiv  Italije  [GC],  br. 26772/95,  stav  142,  CEDH  2000-IV,  i Senator  lajns  (Senator  Lines)  GmbH  protiv  Austrije,  Belgije,  Danske,  Finske, Francuske, Nemačke, Grčke, Irske, Italije, Luksemburga, Holandije, Portugalije, Španije,   Švedske   i   Ujedinjenog   Kraljevstva   (odluka),   br.   56672/00,  CEDH 2004-IV).
60. U gore  pomenutom  sudskom postupku  Senator  lajns,  koji se  odnosio na  novčanu  kaznu  koju  je  Evropska  komisija  propisala  podnosiocu  predstavke, Sud  je  procenio  da  se  on  ne  može  pozvati  na  kvalifikaciju  žrtve,  u  smislu  člana 34, s  obzirom  na  to  da  nije  platio  kaznu  i da  je  Komisija  ne  samo  uzela  u obzir žalbu  koju  je  protiv  njene  odluke  uložio,  već  je  njeno  preispitivanje  dovelo  do konačnog poništenja  novčane  kazne.
61. Sud smatra  da  se  ovaj  slučaj  razlikuje  od  prethodno  pomenutog,  pošto je  novčana  kazna  koju  je  Uprava  carina  propisala,  a  prekršajni  sud  dosudio,  bila potvrđena  od  strane  Apelacionog  suda  i Kasacionog suda.  Ako  se  iz odluke  koju je   dostavila   Država   i   čini   da   kazna   neće   biti   naplaćena,   radi   se   o   čisto računovodstvenoj  odluci,  koja  ne  može  imati vrednost  priznanja,  pa  utoliko  pre  ni poslužiti  za reparaciju  navodne  povrede.
62. Stoga, Sud  smatra  da  podnosilac  predstavke  i dalje  može da se poziva na   kvalifikaciju  žrtve,   u  smislu  gore   pomenutog  člana  34.  Dakle,   osnovano  je odbaciti  izuzetak  na koji se Država  pozvala.

 II. NAVODNA POVREDA ČLANA 1 PROTOKOLA BR. 1 KONVENCIJE

63. Podnosilac predstavke  se  žali  na  nesrazmernost  konfiskacije  i  novčane kazne  koje  su mu propisane  u odnosu na  povredu zakona  za  koju se  tereti.  Tvrdi da je došlo do povrede člana  1 Protokola br. 1 Konvencije  koji glasi:

„Svako  fizičko  i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko  ne  može  biti  lišen  svoje  imovine,  osim  u  javnom interesu  i  pod  uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima  međunarodnog prava.

Prethodne  odredbe,  međutim,  ni na  koji način  ne  utiču  na  pravo  države  da primenjuje  zakone  koje  smatra  potrebnim  da  bi  regulisala  korišćenje  imovine  u skladu  s  opštim interesima  ili da  bi obezbedila  naplatu  poreza  ili drugih  dažbina ili kazni.” 

 A. Argumentacije stranaka

 1. Podnosilac predstavke

64. Podnosilac predstavke    smatra    da    argument    Države    baziran   na zakonskoj   obavezi  prijavljivanja  francuskoj  carini  prenošenih  suma  većih  od   50 000  francuskih  franaka  (FRF),  tj.  7  600  evra  (EUR),  radi  sprečavanja  prekršaja pranja   novca   predstavlja   samo   pogodan   dokaz   u   cilju   retroaktivnog   davanja privida  zakonitosti ponašanju  Uprave  carina.  On smatra  da  se  članom 456  Zakona o carinama  kažnjava  samo upravni  prestup.
65. On smatra  da  su  propisi  u  ovom  predmetu  bili  dvosmisleni  i  suviše restriktivni.  Ukazuje  na  to  da  se  gore  pomenutim  članom  456  sankcioniše  samo prikrivanje,  i  da  se  takav  prekršaj  razlikuje  od  krivičnog  dela  pronevere  ili pranja novca.
66. Podnosilac predstavke  navodi da  1996.  nije  bio  upoznat  s  primenljivim propisima,  te  da   ukoliko  je  trebalo  da  se  o   njima  informiše,   takav  korak  bio utoliko  manje  očigledan  što   su,  prema  njemu,  ti  propisi  predstavljali  odstupanje od  uobičajenih  propisa  drugih  zemalja  Evropske  unije.  Tvrdi  da  je  Francuska  bila dužna  da  na  jasan  način  i  adekvatno  ukaže  na  zakonodavstvo  koje  se  primenjuje na ovu stvar.
67. Pored toga,  podnosilac  predstavke  ističe  da,  iako  su  kontradiktorne presude  koje  je  Kasacioni sud  doneo  1998.  i 2000.  donete a posteriori u odnosu na   predmetni  događaj,   koji  datira   iz  1996,   ne   može   se  umanjiti  činjenica  da presude   ilustruju   period   tokom   kojeg   su   bila   izražena   suprotna   mišljenja   u pogledu  polja  primene  članova  464  i 465  Zakona  o  carinama.  On ističe  da  to  što sam   francuski   Vrhovni   sud   daje   različita   tumačenja   po   pitanju   primene   gore pomenutog  zakonskog  teksta  samo  na  francuske  rezidente  ili  na  sva  fizička  lica, bez  obzira  na  njihovo  državljanstvo,  jasno  pokazuje  da   su  relevantni  propisi  iz 1996, po njegovom  mišljenu,  mogli  biti nedovoljno  jasni i dostupni.
68. Podnosilac predstavke   ističe   da   gore   navedeni   članovi   Zakona   o carinama  ne  sankcionišu  in  abstracto  pranje  novca.  Ovde  se  može  reći da  se  pre radilo   o   pogodnom   dokazu,   sa   željom   da   se   retroaktivno   prikaže   zakonitim ponašanje    carinskih    organa.    Pored    toga,    podnosilac   predstavke   smatra   da prezumpcija  pranja  novca  ili  poreske  prevare  ne  može  biti zasnovana  isključivo  na činjenici  da  on  navodno  nije  poštovao  obavezu  prijavljivanja  sume  novca  koju  je unosio.
69. Podnosilac predstavke   razume   da   Država   može   kontrolisati  protok strane   valute,    posebno    kada   je   u   pitanju   gotov   novac.    Ipak,    on   smatra nesrazmernim  to  što  mu je  ne  samo  bio  oduzet  novac,  putem konfiskacije,  iako  je po  njegovom  mišljenju  zakonito  poreklo  novca  bilo  dokazano,  već  i to  što  mu je određena  novčana  kazna  u  visini  polovine  zaplenjene  sume,  i  pored  toga  što  nije bilo  nikakvih  indicija  da se on bavio  bilo  čime  u vezi  s pranjem novca.
70. Podnosilac predstavke  osporava  informacije  koje  su navodno  dostavile holandske  vlasti,  a  na  koje  se  poziva  Država.  Ističe  da  se  radi  o  kleveti  i  da,  s obzirom  na  to  da  nikada  protiv  njega  nije  bila  doneta  presuda  u  vezi  s  pranjem novca, Država  ne može da se oslanja  na informacije  koje ničim  nisu  potkrepljene.
71. Po njemu,   francuski  propisi  predstavljaju  odstupanje   u  odnosu  na propise  koji  se  uobičajeno  sreću  u  ostalim  članicama  Evropske  unije.  Uostalom, po  njemu  i  sama  činjenica  da  je  Zakon o  carinama  promenjen 2004.  dokazuje  da primenljivi  zakon  iz  vremena  kada  se  slučaj  desio  nije  bio  kompatibilan  s  načelom slobodnog  protoka   kapitala,   te  da  nije  bila  poštovana  prava  ravnoteža  između opšteg   interesa   i  prava  podnosioca  predstavke  na  poštovanje  njegove  imovine, garantovano  članom  1 Protokola br. 1 Konvencije.

2. Država

72. Država se   slaže   da  konfiskacija  sume  koju  je  prenosio  podnosilac predstavke  predstavlja  mešanje  u  pravo  na  poštovanje  njegove  imovine,  u  smislu gore  navedenog  člana  1  Prokola  broj  1.  Takođe  se  slaže  da  osuda  na  plaćanje novčane  kazne  spada u delokrug  stava 2 gore navedenog  člana 1.
73. Država navodi  da  su carinski propisi koji se  dovode  u pitanje  u ovom slučaju  osmišljeni  u  cilju  sprečavanja  pranja  novca,   te  kao  takvi  služe  cilju  od opšteg  značaja.  Takođe,   podseća   da  je  to  cilj  kojem  teže  sve  države  članice Evropske  unije  i  da  opravdava  određenu  modifikaciju  načela  slobodnog  protoka kapitala,   uvedenog   članom   56   Ugovora   Evropskih   zajednica.   U   tom   smislu, Država  podseća  da  se  u  članu  58  Ugovora  kaže  da  član  56,  koji  je  posvećen slobodnom  protoku  kapitala,  ne  prejudicira  pravo  Država  članica  da  preduzmu sve neophodne   mere   za   sprečavanje   povrede   svojih  zakona   i  propisa,  posebno  u poreskoj    i    materiji    kontrole    finansijskih    ustanova,    da    propišu    postupak prijavljivanja  kretanja  kapitala  ili  da  preduzmu  opravdane  mere  u  vezi  s  javnim redom i bezbednošću.
74. Država smatra    da    je    načelo    zakonitosti   u   ovom   slučaju   bilo ispoštovano.  Obaveza  prijavljivanja  i  zaprećene  kazne  za  nepoštovanje  te  obaveze predviđene  su članovima  464  i 465  Zakona  o  carinama.  Država  s  tim u vezi ističe da  su  carinski  službenici  dva  puta  podsetili  podnosioca  predstavke  na  obavezu prijavljivanja,  na  španskom  i  engleskom,  jezicima  koje  on  razume,  te  da  se  ne može  pozivati  na  nepoznavanje  zakona.  Navodi,  takođe,  da  su  zaprećene  kazne  u vreme  predmetnog  događaja   bile  konfiskacija  odnosne  sume  i  novčana  kazna  u iznosu  jedne četvrtine  do pune  visine  sume  predmeta prekršaja.
75. Pored toga,  Država  smatra  da  podnosilac  predstavke  ne  može  da  se pozove   na   pravnu   nesigurnost   stvorenu   kontradiktornom   sudskom  praksom,   s obzirom  na   to   da   su  dve   presude  Kasacionog  suda  koje  pominje  podnosilac predstavke   donete   1998.   i  2000,  odnosno  posle  datuma  prekršaja  za  koji  je podnosilac  predstavke  dobio  poziv  29.  januara  1996.  U  svakom  slučaju,  Država tim povodom ističe  da dve presude koje je,  jednu za drugom,  doneo  Kasacioni sud u   ovom   predmetu   nisu   mogle   remetiti  razumevanje   zakona.   Zapravo,   presuda Kasacionog suda  iz 1998.  bila  je  izolovana  presuda  koja  je  suzila  primenu članova 464  i 465  Zakona  o  carinama  samo  na  francuske  rezidente,  što  je  bilo u potpunoj suprotnosti   s   tekstom   i   duhom   člana   464,   u   kojem   se   ničim   ne   precizira prebivalište  fizičkih  lica  na  koje  se  pomenute  odredbe  odnose.  Država  smatra  da ovo  tumačenje  sudske  prakse  nije  bilo  u  punoj  saglasnosti  sa  ciljem  zakona,  tj. sprečavanjem pranja  novca.  Stoga,  Država  zaključuje  da  je  zaokret sudske prakse, kakav je  izveo  Kasacioni sud  2000.  bio  „razumno  predvidljiv”,  te  da  je  mešanje  u pravo    na   poštovanje   imovine    podnosioca   predstavke   zaista   bilo   predviđeno zakonom,  u smislu  sudske prakse Suda.
76. Kada je  reč  o   srazmernosti  mešanja,  Država  se  poziva  na  sudsku praksu Suda  i navodi posebno presudu Raimondo protiv  Italije  (22. februar 1994, serija   A   br.   281-A),   u  kojoj   Sud   priznaje   da   je  konfiskacija  bila  srazmerna željenom  cilju  borbe  protiv  mafije.  Takođe  smatra  da  sprečavanje  pranja  novca isto  tako  opravdava  prilagođavanje  načela  slobodnog protoka  kapitala,  poput  mere konfiskacije.  Osim  toga,  oslanja  se  i  na  sudsku  praksu  Suda  pravde  Evropskih zajednica  (CJEC)  koji,  u svojoj  presudi  Bordesa  prihvata  da  Države  članice uvedu postupke  obaveznog  prethodnog  prijavljivanja  sredstava  plaćanja.  Država  takođe navodi  da  je  28.  aprila  1997.  multidisciplinarna  grupa  zadužena  za  sprovođenje zajedničke   politike   u   oblasti   sprečavanja   kriminaliteta   usvojila   akcioni  program kojim   se   ističe   koliko   je   za   svaku  državu  značajno   da   raspolaže   detaljnim  i širokim  zakonodavstvom  u  materiji  konfiskacije   novca  stečenog  kriminalom  i  u oblasti  pranja  tako  stečenog  novca.  Član  465  Zakona  o  carinama  otelotvoruje  te političke  smernice.
77. Prema Državi,     primenljivi    instrument     omogućava    pronalaženje pravičnog  odnosa   između  javnog  interesa  koji  se  vezuje  za   sprečavanje  pranja novca,  i  prava  podnosioca  predstavke.  Takođe  ukazuje  na  to  da  cilj  sprečavanja pranja  novca  podrazumeva   da  uprava  može  preduzimati  neodložne  i  preventivne mere,  kao  što  je  konfiskacija  predmeta  prekršaja.  Istovremeno, Država  ističe da su prava   podnosioca   predstavke   zaštićena  davanjem  prostora  carinskim  vlastima  u proceni  visine  iznosa  novčane  kazne,  kao  i  kontrolom  odluka  carinskih vlasti koju obavlja    sudija,    upravo    vodeći    računa,    u    svakom   konkretnom    slučaju,    o olakšavajućim  okolnostima  pri izricanju  kazne  (član 369 Zakona o carinama).
78. Država u  vezi  s  ovim  predmetom ističe  da  su  organi upravne  i sudske vlasti  svoje   odluke/presude   doneli  na  osnovu  ponašanja  podnosioca  predstavke koji  je,  iako  je  pri  sebi  imao  izuzetno  velike  sume  gotovog  novca,  pokušao  da sakrije  njihovo  postojanje  od  carinskih  službenika,  dajući  u  dva  navrata  odričan odgovor    na    uobičajeno    pitanje    koje    postavljaju    carinici.    Prema    Državi, informacije,    koje   su   na   dan   kontrole   prosledile   holandske   vlasti   u   vezi   s kriminalnim  aktivnostima   podnosioca  predstavke,   opravdavaju  konfiskaciju  novca kao   i  novčanu  kaznu  koja   mu  je   izrečena.   Uostalom,   tu  kaznu  su  naknadno potvrdili  pravosudni  organi.  Država  zaključuje  da  su  sankcije  izrečene  podnosiocu predstavke,  uzevši  u  obzir  pravo  primenljivo  na  ovaj  predmet,  njegovo  ponašanje i  informacije  koje  su  prosledile  holandske  vlasti,  srazmerne   cilju  kome  se  teži, odnosno  sprečavanju  pranja novca.
79. Najzad, Država  precizira  da  su,  supsidijarno,  na  osnovu  obrazloženog mišljenja  Evropske  komisije  od  27.  jula  2001,  kojim se  od  Francuske  zahteva  da revidira    instrument    sankcija    za    nepoštovanje    obaveze    prijavljivanja,    domaći državni  organi  izmenili  taj  instrument.  Tako  se  zakonom  od  9.  marta  2004,  kojim se   unosi   izmena   u  član  465   Zakona   o   carinama,   ukida   kazna   konfiskacije   i smanjuje  novčana  kazna  na  jednu četvrtinu  sume  predmeta  prestupa.  Ipak,  Država dodaje da ta  izmena nema dodira  s ovom predstavkom,  kao  i da se ona odnosila na usklađivanje   slobode   protoka   kapitala   predviđene   članom   56   Ugovora,   a   ne članom  1  Protokola  br.  1  Konvencije,  koji ne  uključuje  slobodan protok  kapitala. Uostalom,    Država    precizira    da    konfiskacija    koja    je    predmet    predstavke podnosioca   spada   u   domen   izuzetaka   od   načela   slobode   protoka   kapitala, predviđenih  članom  58 Ugovora.
80. Najzad, Država  podseća  na  to  da  je  u  jednoj  akciji  računovodstvene kontrole   s   početka   2005.   Uprava   carina   odustala   od   naplate   novčane   kazne propisane   podnosiocu   predstavke,   jer   bi   izvršenje   povlačilo   prinudnu   naplatu, koju  je  bilo  nemoguće  sprovesti  prema  holandskom  državljaninu  s  boravkom  u Andori.

 B. Ocena Suda

1. Osvrt na načela

81. Član 1 Protokola  br.1,   kojim  se  garantuje  pravo  na  zaštitu  imovine, sadrži  tri  različite  norme.  Prva,  sadržana  u  prvoj  rečenici  prvog  stava,  opšteg  je tipa  i  govori  o  načelu  zaštite  imovine.  Druga,  sadržana  u  drugoj  rečenici  istog stava,  govori  o  lišavanju  imovine,  koje  podleže  određenim  uslovima;  kad  je  reč  o trećem  načelu,  koje  je  izdvojeno  u  drugi  stav,  njime  se  Državama  priznaje  pravo da,    između    ostalog,    propisima    regulišu    korišćenje    imovine    shodno    opštim interesima.  Ipak,   na  osnovu  toga  se  ne  može  reći  da  se  radi  o  pravilima  koja nemaju  nikakav  međusobni  odnos:  drugo   i  treće  pravilo  u  vezi  su  s  posebnim primerima  povreda  prava  vlasništva;  te  se  stoga  moraju  tumačiti  u  svetlu  opšteg načela  kome  je  posvećeno  prvo  načelo  (videti,  između  ostalog  Džejms  (James)  i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 21. februara 1986, deo A br. 98, str.  29-30,  stav  37,  i  skorašnje  presude  Anheuser-Busch  Inc.  protiv  Portugalije [VV],  br.  73049/01,  stav 62, CEDH 2007-...,  i J.A. Pye (Oksford) Ltd  i J.A. Pye (Oksford) Land Ltd  protiv  Ujedinjenog Kraljevstva  [VV],  br. 44302/02, stav 52, CEDH 2007-....).
82. Da bi  se  pomirila   s  opštim  pravilom  iznetim  u  prvoj  rečenici  prvog stava  člana  1,  povreda  prava  na  zaštitu  imovine  mora  pronaći  „pravičan  odnos” između   potreba   opšteg   interesa   zajednice   i   potreba   zaštite   osnovnih   prava pojedinca  (Bejeler  (Beyeler)  protiv  Italije  [VV],  no   33202/96,  stav  107,  CEDH 2000-I,  i Er Kanada (Air Canada) protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 5, maja 1995, deo A br. 316-A, str. 16, stav 36).
83. Kada je  reč  o  mešanju,  u smislu drugog stava  člana 1  Protokola  br.  1, kojim  se   predviđa   posebno   „pravo   Države  da  primenjuje  zakone  koje  smatra potrebnim  da  bi  regulisala  korišćenje  imovine  u  skladu  s  opštim  interesima  (...)”, potrebno    je    da    pored    ovoga   postoji   odnos   razumne   srazmernosti   između upotrebljenih   sredstava   i  cilja   kome   se   teži.   U   tom  smislu,   Države   raspolažu velikim prostorom za  procenu  u odabiru načina  sprovođenja  kao  i za procenu da li će   posledice   primene   biti   ozakonjene,   u   opštem  interesu,   u  naporima   da   se postigne  cilj  odnosnog  zakona  (AGOSI  protiv  Ujedinjenog  Kraljevstva,  presuda od 24. oktobra 1986, deo A br. 108, stav 52).

2. Primena na ovaj slučaj

 a) O primenljivoj normi

84. Sud smatra  da  novčana  kazna  propisana  podnosiocu predstavke  spada u  delokrug  drugog  stava  člana  1  Protokola  br.  1  (videti Filips  (Phillips)  protiv Ujedinjenog  Kraljevstva,   br .   41087/98,   stav 51,  CEDH  2001-VII,  i,  mutatis mutandis,   Valiko   (Valico)   S.r.l.   protiv   Italije  (odluka),   br. 70074/01,  CEDH 2006-...).
85. Kada je   reč   o   konfiskaciji   novca   koji   je   podnosilac   predstavke prenosio,  Sud  napominje  da  je  u više  predmeta  naveo  da  iako  takva  mera  povlači lišavanje  imovine,  ona  ipak  spada  u  delokrug  propisa  o  korišćenju imovine  (videti gore  navedeni spor  AGOSI,  str.  17,  stav  51,  Raimondo  protiv  Italije,  presudu od 22. februara 1994, deo  A  br.  281-A,  str.  16 ,  stav  29,  Batler  (Butler)  protiv Ujedinjenog Kraljevstva  (odluka),  br.  41661/98, CEDH 2002-VI, Arkuri (Arcuri) protiv Italije (odluka),  br. 52024/99, CEDH 2001-VII, i Riela i ostali protiv Italije (odluka),   br. 52439/99,   4.   septembar   2001,   C.M.   protiv   Francuske  (odluka), br. 28078/95,  CEDH  2001-VII).  U  ovim  predmetima  se  između  ostalog  radilo  o primeni    zakonodavnih    rešenja    namenjenih    sprečavanju    šverca    narkotika    ili organizacija   mafijaškog  tipa   (videti  takođe,   u  oblasti  nepoštovanja  međunarodnih sankcija, Bosphorus Hava Yolları Turizm ve Ticaret Anonim Şirketi Bosfor Ervejz (Bosphorus Airways) protiv Irske [VV], br. 45036/98, stav 142, CEDH 2005-...).
86. Mišljenje Suda je  da  se  takav  pristup  mora  primeniti i na ovaj predmet, s  obzirom  na  to  da  je  konfiskacija  neprijavljenog  novca  u  ovom  slučaju  izrečena na  osnovu odredaba  Zakona  o carinama  (član 465), uvedenih Zakonom od 12. jula 1990. o učešću   finansijskih   ustanova   u   sprečavanju   pranja   novca   stečenog trgovinom  opojnim  drogama.

 b) O poštovanju uslova iz člana 1 Protokola 1

87. Sud ističe  da  je  obaveza  prijavljivanja  propisana  domaćim  zakonima, odnosno   članom  464   Zakona   o   carinama,  a  da  su  članom  465  istog  zakona predviđene   zaprećene   kazne   u   slučaju   povrede   odredaba   tog   akta,   odnosno konfiskacija  i novčana  kazna.
88. Podnosilac predstavke   sa   svoje   strane   tvrdi   da   uslov   zakonitosti mešanja  nije  ispunjen,  zato  što  formulacija  člana  464  u  vreme  događaja  nije  bila jasna u pogledu primene na njega kao stranca, pa je čak i Kasacioni sud doneo dve protivrečne  presude u vezi s tim pitanjem,  1998. i 2000. godine.
89. Ova argumentacija  nije  uverila  Sud.  Kao  prvo,  zakonska  formulacija člana   464   primenljiva   u   vreme   događaja   odnosila   se   na   „fizička   lica”   koja prenose,  što  je  široka  formulacija  primenljiva  na  sve,  dakle  i  na  rezidente  i  na nerezidente.   Kao   drugo,   presude   Kasacionog   suda   koje   je   naveo   podnosilac predstavke  donete  su  posle  događaja  koji  je  bio  osnov  predstavke.  U  svakom slučaju,  Sud  smatra  da  se  ne  radi  o  zaokretu u sudskoj  praksi,  jer  su te  presude donete  po  istom  predmetu,  s  tim  što  je  Kasacioni  sud  doneo  drugu  presudu  po žalbi  carinskih  vlasti,  poništivši  prvobitnu  presudu (videti  stavove  25-26).
90. Sud takođe smatra  da  mora  voditi  računa  o  tome  da  je  Sud  pravde Evropskih  zajednica   u  više  svojih  presuda  (stavovi  28-30)  doneo  odluku  da  je sistem  prethodnog  prijavljivanja,   kao   u  ovom  predmetu,   za  razliku  od   sistema prethodne  dozvole,  u saglasnosti  s pravom Unije  i slobodnim  protokom kapitala.
91. Stoga, Sud  zaključuje  da  je  zakon  bio  dovoljno  jasan,   dostupan  i predvidljiv  (videti  a  contrario  Frizen  protiv   Rusije,  br.  58254/00,  stav 36,  24. mart  2005.  i,  Baklanov  protiv Rusije,  br. 68443/01,  stav 46,  9.  jun 2005.) i da je odnosno  mešanje  bilo  predviđeno  zakonom,  u smislu  sudske prakse.
92. Sud ističe,  u pogledu  cilja  kome  se  teži,  da  je  gore  navedeni član 465 unet  u Zakon o  carinama,  Zakonom od  12.  jula 1990,  u okviru sprečavanja  pranja novca  stečenog prometom opojnim drogama.  Za Sud nema sumnje da se ovde radi o  cilju  od  opšteg  interesa  (upravo  videti  gore  navedeni  slučaj  Er  Kanada  (Air Canada),  stav  42,  gore  navedeni slučaj  Filips  (Phillip),  stav  52,  i gore  navedenu presudu  Batler(Butler)).
93. Sud je   u  tom  smislu  svestan   koliki  značaj  za  Države  članice  ima sprečavanje  pranja  novca  stečenog  nezakonitim  aktivnostima  koji  bi  mogao  služiti za   finansiranje   kriminala   (posebno   u   domenu   šverca   droge   i   međunarodnog terorizma).  Sud  takođe  uočava  da  se,  već  nekoliko  godina,  uvodi  sve  veći  broj međunarodnih    instrumenata   (konvencije   Ujedinjenih   Nacija   i   Saveta   Evrope, preporuke  GAFI)  i  normi  EU  (Direktiva  od  10.  juna  1991.  i  Pravilnik  od  26. oktobra   2005.),   u   svrhu   uvođenja   efikasnih   instrumenata   upravo   za   kontrolu prekograničnog  prometa  kapitala.  Sistem  obaveznog  prijavljivanja  gotovog  novca na  graničnom  prelazu  i  sankcije   u  slučaju  neprijavljivanja  uklapaju  se  u  ovakav kontekst.
94. Ostaje da  se  ustanovi da  li su organi vlasti u ovom konkretnom slučaju postigli  razuman  odnos  srazmernosti  upotrebljenih  sredstava  i  cilja  kome  se  teži. Drugim   rečima,   Sud   mora   istražiti   da   li   je   postojao   pravičan  odnos   između potreba  opšteg  interesa  i  zaštite  osnovnih  ljudskih  prava,  uzevši  u  obzir  slobodnu procenu koja se u ovoj stvari ostavlja  Državi.
95. Sud se najpre  bavio  ponašanjem  podnosioca  predstavke.  Sud  ističe  da se  isti,  uprkos  tome  što  su  mu  carinici  dva  puta  postavili  pitanje,  uzdržao  od prijavljivanja  značajne  sume  novca  koju  je  prenosio.   Tim  postupkom  je  svesno povredio   obavezu   propisanu   članom  464   Zakona   o  carinama,  prema  kojoj  je dužan   da   prilikom   prelaska   granice   prijavi   sumu   iznad    limita   (u   momentu predmetnog  događaja taj iznos  odgovara  protivvrednosti  od 7 600 evra).
96. Država se   takođe   oslanja   na   informaciju   koju   su   joj   prosledile holandske  vlasti  o  kriminalnim  aktivnostima  podnosioca  predstavke.  Sud  u  vezi  s tim ističe  da  je  prema  faksu  carinskog atašea  Ambasade  Francuske  u Holandiji od 29. januara 1996.   podnosilac   predstavke   „poznat  sudskim  vlastima”  zbog  dela koja   je   počinio   1983.   (odnosno   pretnje,   iznude   novca,   otmice   i  nezakonitog posedovanja   vatrenog   oružja).   Prema   faksu   istog  atašea   od   23.   aprila   1997, njegova  jedina  poznata  aktivnost  se  odnosi  na  nekretnine,  a  holandska  policija  ga sumnjiči  da tu aktivnost  koristi  kao fasadu  za pranje novca.
97. Sud ipak  primećuje  da  se  iz dosijea  podnosioca  predstavke  ne  vidi da je  bio  pod  krivičnom  istragom  ili  osuđivan  po  ovom  osnovu  ili  osnovu  povezanih prekršaja  (tačnije,  nezakonitog  prometa  narkoticima),  ni  u  Holandiji,  ni  u  Andori gde   mu  je   prebivalište.   Sud   takođe   primećuje   da  su  carinske  vlasti  u  svojim zaključcima  pred  prekršajnim  sudom  priznale  da  je  zaplenjena  suma  pronađena kod njega  u skladu s ličnom  imovinom  podnosioca  predstavke.
98. Jedino kriminalno  ponašanje  koje  se  može  usvojiti  protiv  podnosioca predstavke  svodi  se  na  činjenicu  da  na  francusko-andorskom  graničnom  prelazu nije   prijavio   gotovinu  koju  je   prenosio.   Država   uostalom  nije  ni  tvrdila  da  je prenošeni  novac stečen nezakonitim  aktivnostima  ili  namenjen  istima.
99. Sud dakle smatra  da  se  ovaj  predmet  razlikuje  od  sličnih  koje  je  do sada   rešavao,   u  kojima   su   postojala   dva   tipa  mera   konfiskacije  naloženih  od domaćih  vlasti:  one  koje  su se  odnosile  na  sam predmet  prekršaja  (gore  pomenuti AGOSI  i Bosfor ervejz (Bosphorus Airways)) ili na sredstvo korišćeno da se izvrši prekršaj  (videti  gore  pomenuti  Er  Kanada  (Air  Canada),  gore  pomenuta  presuda C.M.  i,  mutatis mutandis,  Jildirim  (Yildirim) protiv  Italije (odluka),  br. 38602/02, CEDH  2003-IV),  ili  one  koje  su  se  odnosile  na  imovinu  za  koju se  sumnja  da  je bila   stečena   kriminalnim   aktivnostima    (videti   u   materiji   nezakonitog   prometa narkoticima  gore   pomenutu  presudu  Filips  (Phillips)  i,  mutatis  mutandis,  Velč (Welch)  protiv  Ujedinjenog  Kraljevstva,  presuda  od  9. februara 1995,  deo A br.307-A,  i  u  domenu  aktivnosti  organizacija  mafijaškog  tipa  gore  pomenutu presudu Raimondo   i   gore   pomenute   presude   Arkuri   (Arcuri)   i   Riela),   ili   na   sume namenjene  takvim  aktivnostima  (gore pomenuta  presuda  Batler (Butler)).
100. Sud je takođe   imao   u   vidu   težinu   kazne   propisane   podnosiocu predstavke,   odnosno   kumulativno   konfiskaciju  cele   sume   koju  je   prenosio,   tj. 233 056 EUR,    i   novčanu   kaznu   u   visini   polovine   te   sume   (116 528 EUR), odnosno  ukupno   349 584  EUR.  Sud  napominje  da  je  na  osnovu  odredbe  465 Zakona  o  carinama  prema  važećoj  formulaciji  u  vreme  događaja,  neprijavljivanje automatski  povlačilo  konfiskaciju  celokupne  sume,  a  da  je  samo  novčana  kazna mogla  varirati u skladu  s  presudom domaćeg  suda  (od  25  do  100  %  neprijavljene sume).
101. Sud ističe  da  je  i  kod  ostalih  Država  članica  Saveta  Evrope  izricana kazna  najčešće  novčana.  Ona  se  može  izreći  kumulativno  s  kaznom  konfiskacije, upravo  kada  nije  ustanovljeno  zakonito  poreklo  novca  koji  se  prenosi,  ili kada  je zainteresovani  pod  krivičnom  istragom.  Ipak,  konfiskacija  se,  kada  je  predviđena, najčešće   odnosi  samo   na   iznos   iznad   limita   preko   kojeg  je  potrebno  prijaviti novac.   Samo  još  jedna  država  (Bugarska)  predviđa  kumulisanje  novčane  kazne koja   može   iznositi   do   dvostruke   vrednosti   neprijavljene   sume   i   automatske konfiskacije  celokupne  sume.
102. Sud se   pridružuje   pristupu   Evropske   komisije   koja   je   u   svom obrazloženom mišljenju iz jula  2001.  (videti stav  29)  istakla  da  bi kazna  trebalo da odgovara   neispunjenju   obaveze   prijavljivanja,   a   ne   težini  eventualnog   krivičnog dela pranja novca ili  poreske prevare koji u tom stadijumu  nisu  utvrđeni.
103. Sud ističe  da  su na  bazi ovog obrazloženog mišljenja,  francuske  vlasti izmenile  gorepomenuti  član  465.  Novom  formulacijom  tog  člana  koja  je  stupila  na snagu  1.  oktobra  2004.  više  se  ne  predviđa  automatska  konfiskacija,  a  novčana kazna  je  smanjena  na  četvrtinu  iznosa  predmeta  prekršaja.  Neprijavljena  suma  se deponuje   najduže    šest   meseci,    a   nadležni   sud    u   tom   roku   može   naložiti konfiskaciju  u  slučaju  postojanja  indicija  ili  razumnih  sumnji  da  je  zainteresovani počinio  druge  povrede   Zakona  o  carinama  ili  učestvovao  u  njima.  Po  mišljenju Suda,   takav  sistem  omogućuje   postizanje   pravičnog  odnosa   između  poštovanja opštih  interesa  i osnovnih  ljudskih  prava.
104. Sud na   kraju  primećuje   da  u  većini  međunarodnih  ili  zakona  EZ primenljivih   na   ovu   stvar   postoji   pozivanje   na   „srazmernost”   koja   mora   biti postignuta  sankcijama  i merama  koje primenjuje  Država.
105. Uvidom u  ove  elemente  i u posebnosti ovog predmeta  Sud  dolazi do zaključka  da  su  sankcije  izrečene  podnosiocu  predstavke,  kumulacija  konfiskacije i  novčane  kazne,  bile  nesrazmerne  prekršaju  koji  je  počinio,  te  da  nije  poštovan pravičan odnos (videti Ismailov  (Ismayilov) protiv Rusije, br. 30352/03, stav 38, 6. novembar  2008.).
106. Dakle, u ovom  slučaju  je  postojala  povreda  člana  1  Protokola  br.  1 Konvencije.

III. O PRIMENI ČLANA 41 KONVENCIJE

107. Prema odredbama člana 41 Konvencije,

„Kada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili Protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno pružiti oštećenoj stranci pravično zadovoljenje.”

108. Podnosilac predstavke  potražuje,  na  ime  materijalne  štete,  sumu  od 226 890,11  evra  (EUR)  koja  odgovara  vrednosti  500 000  konfiskovanih  Guldena, uz  pripadajuće   kamate.   Takođe  potražuje  37 772,44  EUR  na  ime  advokatskih troškova i 3 249,89 EUR na ime  troškova prevoda.
109. Država smatra  da  finansijska  šteta  po  podnosioca  predstavke  nije utvrđena,  samim tim što  su carinske  vlasti odustale  od  naplate  novčane  kazne  koja je  prema  članu  465  Zakona  o  carinama  mogla  biti propisana  u visini od  minimum četvrtine   do   maksimum   celokupnog   iznosa   sume   predmeta   prekršaja.   Država smatra  da  konstatacija  povrede  vredi  kao  reparacija  eventualno  pretrpljene  štete. Država  osim  toga  nudi  3 000  EUR  na  ime  advokatskih  troškova  i  500  EUR  za troškove prevoda.
110. Sud smatra, imajući  u  vidu okolnosti slučaja,  da  pitanje  primene  člana 41  još  uvek  nije  spremno  za  odlučivanje.  Potrebno  je  odložiti odlučivanje  o  tome, imajući   u    vidu    mogućnost    sporazuma    između    tužene   države   i   podnosioca predstavke (član 75 stav 1 Pravilnika).

IZ TIH RAZLOGA,  SUD

1. jednoglasno odbacuje,     preliminarni    prigovor     Države     na     kvalifikaciju podnosioca  predstavke kao žrtve  u odnosu na izrečenu  novčanu  kaznu; 

2. jednoglasno zaključuje   da   je   došlo   do   povrede   člana   1   Protokola   br.1 Konvencije; 

3. zaključuje, sa  šest  glasova  za  i  jednim  protiv,  da  pitanje  primene  člana  41 Konvencije  nije  spremno  da se o njemu  odlučuje;  i stoga

 a) zadržava pravo da o tome naknadno odluči;

 b) poziva Državu i podnosioca  predstavke  da  u roku od  tri meseca  računajući od datuma   kada   presuda   postane   konačna   na   osnovu   odredaba   člana   44 stav 2 Konvencije  Sudu  pismeno  dostave  svoje  napomene  u  vezi  s  tim  pitanjem i da  ga upoznaju  sa svakim  eventualnim  sporazumom  između  strana;

 c) odlaže  dalji   postupak    i   delegira    njegovo    zakazivanje,    prema    potrebi, Predsedniku  veća.

Sačinjeno  na  francuskom  jeziku,  a  zatim,  shodno  primeni  stavova  2  i  3 člana  77 Pravilnika,  pismeno  dostavljeno  26. februara  2009.

Soren Nilsen (Søren Nielsen)                              Hristos  Rozakis  (Christos  Rozakis)

Sekretar                                                                            Predsednik

Ovoj  presudi  je,  shodno  stavu  2  člana  45  Konvencije  i  stavu  2  člana  74 Pravilnika,  pripojeno  delimično  izdvojeno  mišljenje  sudije  Jebensa.

C.L.R.

S.N.

 ______

1 Bugarska,   Hrvatska,   Danska,   Španija,   Francuska,   Italija,  Litvanija,  Moldavija,  Crna  Gora, Poljska, Rusija, Srbija, Slovenija, Slovačka, Ukrajina.

2 Nemačka,  Austrija, Portugalija.

3 Andora,   Belgija,   Estonija,   Finska,   Gruzija,   Irska,   Luksemburg,  Holandija,  Češka  Republika, Rumunija,  Ujedinjeno  Kraljevstvo, Švedska, Švajcarska, Turska.

4 Bugarska, Finska, Rusija, Ukrajina.

5 Bugarska, Češka Republika,  Slovačka, Slovenija, Moldavija.

6 Hrvatska, Italija,  Rumunija,  Slovenija.

7 Litvanija,  Rusija, Ukrajina.

DELIMIČNO  IZDVOJENO  MIŠLJENJE  SUDIJE JEBENS

(Prevod)

Slažem se da je u ovom predmetu postojalo kršenje  člana 1  Protokola br. 1 s   obzirom   na   to   da   nije   bilo   srazmernosti  između  legitimnog  cilja   francuskog carinskog   zakonodavstva   i   kazne   propisane   podnosiocu   predstavke.   Ipak,   ne slažem  se  u  potpunosti  s  rezonovanjem  većine  i,  pored  ostalog,  ne  odobravam odluku većine  da se pitanje  primene  člana 41 odloži.

Kao  prvo,  potrebno  je  razjasniti  krivicu  podnosioca  predstavke  u  ovom slučaju,    iako    je   tačno    da   je   zainteresovani   više   puta   ponovio    francuskim carinicima  koji  su  ga  ispitivali  da  nema  ništa  za  prijavljivanje,  što  je  bilo  netačno –  nije  bio  optužen,  a  još  manje  osuđen za  nezakonito  sticanje  tog novca.  Bitno  je zapaziti  da  su  francuske  vlasti  priznale  da  je  konfiskovana  suma  u  vrednosti  od 233 000  evra  bila  u  skladu  s  ličnom  imovinom  podnosioca  predstavke.  Sud  nije mogao   izvući   drugačiji   zaključak.   Potrebno   je,   dakle,   da   svoje   rezonovanje zasnuje  na  pretpostavci  po  kojoj  je  podnosilac  predstavke  bio  zakoniti  vlasnik konfiskovanog  novca.

U    tom   svetlu    se    mora    analizirati   odluka    o    konfiskaciji   celokupne zaplenjene  sume  i  još  i  kažnjavanje  podnosioca  predstavke  novčanom  kaznom  u visini  polovine  pomenute  sume.  Takođe  je  u tom  smislu korisno  podsetiti se  da  su kazne  izrečene  na  bazi  striktnih  odredaba   Zakona  o  carinama,   koje  su  kasnije ukinute.

Po  mom  mišljenju,  ove  činjenicu  nisu  samo  relevantne  za  presuđivanje  o srazmernosti  iz  ugla  člana  1  Protokola  br.  1  već  idu i u korist  donošenja  presude na  terenu  člana  41,  umesto  što  se  pitanje  odštete  odloži  kako  bi  se  presuda  o njemu  donela  naknadno.  Takođe,  trebalo  bi  valjano  voditi  računa  i  o  interesima podnosioca  predstavke  u  ovoj  stvari,  ne  zaboravljajući  da  on  već  više  od  šest godina  čeka na presudu.

Pored    toga,    Sud    raspolaže   svim   potrebnim   informacijama   u   vezi   s odštetom.   Činjenica   da   podnosilac   predstavke   nije   isplatio   novčanu  kaznu  ne može  predstavljati  prepreku  s  obzirom  na  činjenicu  da  to  može  uticati  samo  na pitanje  plaćanja,  koje  se  rešava  tako  što  se  od  ukupne  dosuđene  odštete  oduzme neplaćena  kazna.

S  obzirom  na  to  da  je  većina  odlučila  da  se  pitanje  u  vezi  sa  članom 41 odloži,  ne vidim  razloga  da se sada upuštam  u njegovu  suštinu.

__________________________

Presuda prevedena na srpski jezik u okviru zajedničkog projekta Evropske unije i Saveta Evrope „Oduzimanje imovinske koristi stečene krivičnim delom u Srbiji”