Salabiaku protiv Francuske

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

SUD (VEĆE)

PREDMET SALABIAKU protiv FRANCUSKE

(Predstavka br. 10519/83)

PRESUDA

STRAZBUR

7. oktobar 1988. godine

U predmetu Salabiaku¹, Evropski sud za ljudska prava, zasedajući, shodno članu 43 Konvencije za zaštitu   ljudskih   prava   i   osnovnih   sloboda   (u   daljem   tekstu:   Konvencija)   i relevantnim odredbama Poslovnika Suda, kao sudsko veće sastavljeno od sledećih sudija:

 g.R. Risdal (RYSSDAL), predsednik
g.Tor Vilhjelmson (THÓR VILHJÁLMSSON)
g-dja D.Bindšedler-Robert (BINDSCHEDLER-ROBERT)
g.F. Gelđuklu (GÖLCÜKLÜ)   
g.F. Mačer (MATSCHER)     
g.L.-E. Petiti (PETTITI)     
g.B. Volš (WALSH)

A u čijem sastavu su se nalazili i  g. M.-A. Ejsen (Eissen) i g. H. Pecold (Perzold), Sekretar i zamenik Sekretara Suda, Nakon  većanja  na  zatvorenoj  sednici  24.  i  25.  juna  kao  i  26.  septembra 1988. godine, Izriče sledeću presudu, usvojenu poslednjeg pomenutog datuma:

POSTUPAK

1. Predmet je  na  razmatranje  Sudu  23.  oktobra  1987.  godine  uputila Evropska komisija za ljudska prava (u daljem tekstu: Komisija) pre isteka roka od tri meseca predviđenog članovima 32 stav 1 i 47 Konvencije. Predmet proističe iz predstavke  (br.  10519/83)  protiv  Republike  Francuske  koju  je  Komisiji  29.  jula 1983.godine uputio državljanin Zaira g. Amosi Salibiaku, u skladu sa članom 25. Zahtev  Komisije  odnosio  se  na  član  44  i  član  48  Konvencije  i  na deklaraciju kojom je Francuska priznala obaveznu nadležnost Suda (čl. 46). Cilj zahteva je bio dobijanje odluke Suda o tome da li predmetne činjenice ukazuju da je  tužena  Država  prekršila  svoje  obaveze  po  osnovu  stavova  1  i  2  člana  6 Konvencije.
2. U odgovoru na upit postavljen shodno pravilu 33 stav 3 (d) Poslovnika Suda, podnosilac predstavke je izjavio  da  želi  da  uzme  učešća  u  postupku  pred Sudom i u tu svrhu imenovao advokata koji će ga zastupati (pravilo 30).
3. U sudsko veće su postavljeni sledeći članovi: po službenoj dužnosti, g. L.-E. Petiti, izabrani  francuski  sudija  (shodno  članu  43  Konvencije),  i  g.  R. Risdal, Predsednik Suda (pravilo 21 st. 3 (b). Predsednik je 30. novembra 1987, u prisustvu Sekretara Suda, žrebom odredio imena preostalih petoro sudija, i to: g. Tor Vilhjelmson, gdja D. Bindšedler-Robert, g. F. Gelđuklu, g. F. Mačer i g. B. Volš  (čl. 43 Konvencije i pravilo 21 st. 4).
4. G. Risdal je preuzeo ulogu predsednika sudskog veća (pravilo 21, st. 5) i preko Sekretara stupio u vezu sa državnim agentom Francuske (u daljem tekstu: Država), delegatom Komisije  i  advokatima  g.  A.  Salabiakua  kako  bi  utvrdio njihove stavove o neophodnosti pismenog postupka (pravilo 37 st. 1). U skladu s nalogom  koji  je  tada  izdat,  Sekretarijat  je  21.  marta  1898.  primio  podnesak Države, a 20. juna odštetni zahtev podnosioca predstavke, u skladu sa članom 50 Konvencije. U pismu od 27. aprila, sekretar Komisije je obavestio Sekretara Suda da će delegat izneti svoja zapažanja na raspravi.
5. Nakon konsultacija preko Sekretara sa stranama koje će se pojaviti pred Sudom, predsednik je 28. aprila 1988. godine naložio da usmena rasprava započne 20.juna 1988. godine (pravilo 38).
6. Dana 26.  maja,  a  posle  toga  i  20.  i  29.  juna,  Država  i  Komisija  su Sekretaru Suda prosledile razne dokumente koje je Predsednik Suda tražio.
7. Javna rasprava  je  održana  u  Sudu  u  Strazburu  20.  juna.  Sud  je  pre rasprave održao pripremnu sednicu.

Pred Sudom su istupali:

(a) u ime Države   
g.J-P. PUISOŠE (PUISSOCHET), direktor Uprave za pravne poslove, Ministarstvu inostranih poslova, u svojstvu zastupnika i savetnika,
g.J.-C. ŠUVE (CHOUVET), pomoćnik direktora iste Uprave, zadužen za ljudska prava,
g.M. DOBKIN (DOBKINE), magistrat, Uprava za krivična dela i pomilovanja, Ministarstvo pravde,
g.C. MERLIN (MERLIN), pomoćnik sekretara, Odeljenje za pravne poslove, Državna uprava carine, Ministarstvu privrede, finansija i budžeta, u svojstvu savetnika;

(b) u ime Komisije     
g.A. VEJCEL (WEITZEL), u svojstvu delegata;

(c) u ime podnosioca predstavke   
g.J.-P. KOMBENEGR (COMBENÈGRE), u svojstvu advokat.

Sudu su se obratili g. Puisoše i g. Šuve u ime Vlade, g. Vajcel u ime Komisije i g. Kombenegr  u  ime  podnosioca predstavke.  Dati  su  i  odgovori  na  pitanja  koja  je postavio Sud i jedan član sudskog veća.

ČINJENICE

I. OKOLNOSTI SLUČAJA

8. G. Amosi Salabiaku, državljanin Zaira rođen 1951. godine, nastanjen je sa porodicom u Parizu.
9. G. Salabiaku je 28. jula 1979. godine otišao na aerodrom Roasi u Parizu da preuzme paket  za  koji  mu  je  teleksom  javljeno  da  će  prispeti  letom  avio kompanije  Er  Zair.  Prema  podnosiocu  predstavke,  on  je  očekivao  da  pošiljka sadrži  uzorke  afričke  hrane  poslate  posredstvom  rođaka  zaposlenog  u  Er  Zairu. Budući  da  nije  mogao  da  pronađe  pošiljku,  zamolio  je  za  pomoć  predstavnika kompanije,  koji  ga  je  uputio  do  zaključanog  putničkog  kovčega  koji  niko  nije preuzeo  a  koji  je  nosio  nalepnicu  Er  Zaira,  ali  nikakvu  identifikaciju  vlasnika. Postupajući  po  savetu  pripadnika  policije  koji  su  nadzirali  kovčeg,  službenik kompanije  mu  je  preporučio  da  ga  ostavi  tamo  gde  je  stajao  jer  možda  sadrži zabranjenu robu. Podnosilac  predstavke  ga  je  ipak  preuzeo  i  prošao  carinski  pregled  bez problema.  Izabrao  je  da  prođe  kroz  „zeleni  prolaz”  namenjen  putnicima  koji nemaju ništa da prijave carinskim organima. Bio je u pratnji tri druga državljanina Zaira  koje  je  tek  bio  upoznao  na  tom  mestu.  Ubrzo  nakon  toga  je  telefonom pozvao brata, Lupiu, i zamolio ga da dođe i sačeka ga na terminalu blizu njihovog doma, kako bi mu pomogao pri prenosu pošiljke, jer je ona bila teža nego što je očekivao.
10. U trenutku kada su ulazili u autobus Er Fransa za terminal, g. Amosa Salabiakua i trojicu  ljudi  koji  su  bili  s  njim  zadržali  su  carinski  službenici.  G. Salabiaku  je  potvrdio  da  je  on  primalac  pošiljke  i  poricao  da  pošiljka  ima  bilo kakve veze s ostalom trojicom, koji su odmah pušteni. Carinski službenici su polomili katanac na kovčegu i ispod prehrambenih proizvoda, u zavarenom lažnom dnu, pronašli deset kilograma kanabisa u listu i semenskog kanabisa.  Podnosilac predstavke je tvrdio da nije znao za postojanje kanabisa i da je pogrešno zaključio da je kovčeg bio ta pošiljka o čijem je dolasku obavešten. Njegov brat je takođe uhapšen u Port Majou u Parizu.
11. Er Zair je 30. jula 1979. godine kontaktirao telefonom stanodavca g. Amosiju i g.  Lupie  Salabiakua  i  obavestio  ga  da  je  paket  s  imenom  i  adresom podnosioca predstavke u Parizu greškom stigao u Brisel. Paket je otvorio istražni sudija  ali  je  u  njemu  nađeno  samo  brašno  od  manioka,  palmino  ulje,  pimento  i puter od kikirikija.
12. G. Amosi i g. Lupia Salabiaku su pušteni iz pritvora 2. avgusta 1979. godine i zajedno s izvesnim K, takođe državljaninom Zaira, optuženi za krivično delo nezakonitog unosa opojnih droga (čl. L.626, L.627, L.629, L.630-1, R.5165 i drugi Zakonika o   javnom   zdravlju)   kao   i   carinski   prekršaj   krijumčarenjaa zabranjenih  proizvoda  (čl.  38,  215,  414,  417,  419  i  435  Zakona  o  carinama, članovi  42,  43-1  i  drugi  i  44  Krivičnog  zakonika).  Dana  25.  avgusta  1980. određeno je da im se sudi pred Visokim sudu u Bobinjiu.
13. Šesnaesto veće   suda   u   Bobinjiu   je   27.   marta   1981.   izreklo oslobađajuće  presude  g.  Lupiu  Salabiakua  i  K,  dok  je  podnosioca  predstavke proglasilo krivim. Sud je posebno naveo:

„Krivica optuženog je potvrđena činjenicom da nije izrazio nikakvo iznenađenje kada se pokazalo   da   prva   pošiljka   otvorena   u   njegovom   prisustvu   nije   sadržala   ništa   od prehrambenih proizvoda koji su pronađeni u drugoj pošiljci, mada je on jasno opisao šta je navodno očekivao da stigne iz Zaira i šta je dobio u drugoj [pošiljci].

Druga  pošiljka  je  u  Brisel  stigla  pod  okolnostima  koje  nije  bilo  moguće ustanoviti  a  njeno  postojanje  ne  može  da  opovrgne  pretpostavke  koje  su  dovoljno ozbiljne, precizne i saglasne da bi opravdale osudu….”

Sud  je  sledstveno  tome  izrekao  g.  Amosi  Salabiakuu  zatvorsku  kaznu  u trajanju  od  dve  godine  i  trajnu  zabranu  boravka  na  francuskoj  teritoriji.  Za carinski  prekršaj  mu  je  odredio  kaznu  u  iznosu  od  100,000  fr.  franaka,  shodno članu  414  Zakona  o  carinama,  plativu  Carinskoj  upravi,  koja  je  u  postupku učestvovala kao oštećena.

14. I podnosilac predstavke i javni tužilac su se žalili na presudu.  Apelacioni sud u Parizu (10. veće) je 9. februara 1982. godine  preinačio presudu  u  pogledu  krivičnog  dela  nezakonitog  unosa  opojnih  droga,  iz  sledećih razloga:

„(…) činjenice koje su korišćene protiv optuženog nisu bile dokazane u zadovoljavajućoj meri;  (…)  mada  je  g.  Amosi  Salabiaku,  koji  je  očekivao  jedino  paket  prehrambenih proizvoda, preuzeo veoma težak kovčeg zaključan katancem za koji nije imao ključ, niti je  imao  kupon  prtljažne  nalepnice  aviokompanije,  i  na  kome  nije  bilo  imena  i  adrese primaoca, ustanovljeno je da  je paket s hranom naslovljen na njega stigao  u Brisel dva dana  kasnije,  letom  Er  Zaira  iz  Kinšase.  Ovaj  paket  je  po  svoj  prilici  poslat  u  Brisel greškom, dok mu je prava destinacija bila Pariz;

(…) u takvim okolnostima nije nemoguće da je g. Amosi Salabiaku mogao da veruje pri preuzimanju kovčega da je isti bio namenjen njemu; (…) postoji ipak osnovana sumnja, koja bi za posledicu trebalo da ima oslobađajuću presudu(…)”

S druge strane, sud je potvrdio prvostepenu odluku u pogledu carinskog prekršaja krijumčarenja zabranjene robe:

„  (…)  svako  ko  poseduje  robu  koju  je  uneo  u  Francusku  bez  prijavljivanja  carinskim organima  smatra  se  pravno  odgovornim,  osim  ako  nije  u  stanju  da  dokaže  postojanje određene   više   sile   koja   bi   ga   opravdala;   ta   viša   sila   mora   da   bude   posledica nekontrolisanog događaja koji je nemoguće predvideti ili izbeći…

(…)  G.  Amosi  Salabiaku  je  prošao  kroz  carinsku  kontrolu  s  kovčegom  i  izjavio  da  je njegovo vlasništvo; (…) on je dakle bio u posedu kovčega koji je sadržao narkotike;

(…) on ne može da se pozove na grešku koja nije mogla da se izbegne jer je prethodno bio  upozoren  od  strane  službenika  Er  Zaira  (…)  da  ne  preuzima  kovčeg  osim  ako  nije potpuno siguran da je njegov, naročito zato što bi morao da ga otvori na carini. Dakle, pre nego  što se izjasnio kao  vlasnik  kovčega i time potvrdio posedovanje  u smislu zakona, mogao je i da proveri da li slučajno ne sadrži zabranjene proizvode;

(…) budući da to nije učinio i budući da je bio u posedu kovčega sa 10 kg kanabisa u listu i semenskog kanabisa, izvršio je carinski prekršaj krijumčarenja zabranjene robe (…)”

Apelacioni  sud  je  potvrdio  i  kaznu  od  100.000  fr.  franaka  izrečenu podnosiocu predstavke; zatvorsku kaznu u zamenu za neplaćanje novčane kazne je snizio na zakonski minimum.

15. G. Amosi Salabiaku se žalio zbog povrede materijalnog prava. Oslonio se  na  stavove  1  i  2  člana  6  Konvencije:  u  svojoj  predstavci  je  naveo  da  je „opteretivši ga gotovo neoborivom pretpostavkom krivice”, koja je „išla na ruku carinskim vlastima”, Apelacioni sud povredio njegovo pravo na pravično suđenje i pravo da bude smatran nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica. Kasacioni  sud  (krivično  veće)  je  21.  februara  1983.  godine  odbio  žalbu, našavši  da  je  presuda  protiv  koje  je  uložena  žalba  „ispravno”  primenila  stav  1 člana  392  Zakona  o  carinama,  kojim  je  propisano  da  „se  lice  koje  poseduje zabranjene robe smatra odgovornim za prekršaj”:

„(…) suprotno od toga što se tvrdi, gorepomenuti član nije implicitno ukinut pristupanjem Francuske  Konvenciji  (…)  i  morao  je  da  bude  primenjen  jer  je  Apelacioni  sud,  koji  je odluku doneo  na osnovu dokaza izvedenih od  strane stranaka, ustanovio da je optuženi bio u posedu kovčega i izvukao iz činjenice posedovanja kovčega pretpostavku koja nije naknadno  opovrgnuta bilo  kakvim dokazom o  postojanju  događaja za koji odgovornost nije mogla da bude pripisana izvršiocu prekršaja ili koji on ne bi bio u stanju da izbegne.”

 II. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO I PRAKSA

16. Prekršaji popisani  francuskim  Zakonom  o  carinama  predstavljaju krivična dela s raznim posebnim osobinama. Zakonom o carinama su posebno zabranjeni krijumčarenje (čl. 417-422) i neprijavljen   uvoz   i   izvoz   (čl.   423-429).   Ovaj   slučaj   se   isključivo   tiče krijumčarenja. Pojam krijumčarenje obuhvata „bilo kakav slučaj unosa ili iznosa iz  zemlje  izvršen  izvan  službenih  carinskih  prostorija  i  bilo  kakvu  povredu odredaba i propisa koje se odnose na posedovanje i prenos robe unutar carinske teritorije”  (čl.  417  st.  1),  na  primer,  između  ostalog  i  slučaj  gde  je  „unos predmetne robe zabranjen” (čl. 418 st. 1, koji treba čitati zajedno sa članom 38).
17. U predmetno vreme su ovi prestupi članom 408 bili raspoređeni u pet razreda lakših krivičnih  dela  (prekršaja)  i  tri  razreda  ozbiljnijih  krivičnih  dela (délits).  Članovima  410-416  bile  su  propisane  tzv.  „glavne  kazne”,  koje  su  se razlikovale u zavisnosti od stepena težine prestupa: kazne su obuhvatale novčane kazne utvrđene ili u najnižem i najvišem iznosu (čl. 410 st. 1, čl. 412 i 413-bis) ili „najmanje u vrednosti izbegnutih ili neplaćenih carinskih dažbina pa do tri puta veće  vrednosti”  (čl.  411  st.  1),  „jednako  vrednosti  sporne  robe”  (čl.  413),  ili „krijumčarenog predmeta” (čl. 414 i 415) ili „zaplenjenih predmeta” (čl. 416), s utvrđenom minimalnom vrednošću  (čl. 437); zaplena „sporne robe” (čl.  412) ili „krijumčarenog   predmeta”,   „prevoznog   sredstva”   i   „predmeta   korišćenih   za prikrivanje  prestupa”  (čl.  414,  415  i  416);  zatvorske  kazne  u  trajanju  do  mesec dana  (čl.  413-bis),  tri  meseca  (čl.  414),  jedne  godine  (čl.  415)  ili  tri  godine  (čl.416), u zavisnosti od vrste prestupa koji je učinjen.  G.Salabiaku je optužen po članu 414, kojim je propisano kako sledi:

„Svako  delo  krijumčarenja  i  neprijavljenog  unosa  ili  iznosa  predmeta  koji  spadaju  u kategoriju  zabranjenih  proizvoda  (…),  će  se  prilikom  unošenja  (…)  kazniti  zaplenom krijumčarenog  predmeta,  zaplenom  prevoznog  sredstva  koje  je  korišćeno,  zaplenom predmeta korišćenih za prikrivanje prestupa, novčanom kaznom u vrednosti ne manjoj od vrednosti  krijumčarenog  predmeta  i  ne  većoj  od  trostruke  vrednosti  tog  predmeta  i zatvorskom kaznom u trajanju od najviše tri meseca.”

Neke  od  pomenutih  kaznenih  mera  –  novčane  kazne  čije  vrednosti  nisu unapred  određene  i  mere  zaplene  –  takođe  su  opisane kao  „fiskalne  kazne”  (čl.343 st. 2 i čl. 415). Te mere se smatraju merama obeštećenja jer im je svrha da nadoknade štetu koju su pretrpeli carinski organi.

Postoji   takođe   i   niz   „dodatnih   kazni”   (čl.   430-433),   posebno   mere diskvalifikacije – isključenja (čl. 432).

Izricanje i  glavnih i sporednih kazni unosi se u krivični dosije osuđenog lica.

18. „Izveštaj” o  zapleni  koji  sačini  „službenik  carine  ili  bilo  koji  drugi državni službenik” može da predstavlja – a obično to i jeste – dokaz o carinskom prekršaju  (čl.  323-333).  U  zavisnosti  od  toga  da  li  ga  sačini  jedan  ili  više činovnika, potvrđuje „činjenice o kojima izveštava” samo dok ne bude „dokazano suprotno” ili dok ne bude „započet postupak u vezi sa falsifikatom” (čl. 336 st. 1 i čl. 337 st. 1). Izveštaj se „prosleđuje javnom tužiocu a lica optužena za prestup se dovode” pred njega (čl. 333 st. 1). Inicijativa za podnošenje optužnice nalazi se u rukama javnog tužilaštva u vezi sa „kaznama za krivično delo”,  stricto sensu, i u rukama carinskih organa – ili javnog tužilaštva, „povezano s krivičnim postupkom” – s „fiskalnim kaznama” (čl.  343).  Okružni  sudovi  su  nadležni  za  vođenje  postupka  u  vezi  sa  sitnim carinskim prekršajima, a krivični sudovi u vezi s ozbiljnijim prestupima (čl. 356 i 357). Postupak se u načelu sprovodi po pravilima osnovnih zakona (čl. 363, 365 i 366).
19. Prestup za  koji  je  podnosilac  predstavke  optužen  –  krijumčarenje opojnih  droga,  „zabranjenih  proizvoda”  (čl.  414)  –  ne  zahteva  obavezno  da  se ustanovi posedovanje. Međutim, kada se utvrdi postojanje posedovanja, „lice koje poseduje (…) se smatra odgovornim za krivično delo”, bez uticaja na bilo kakve druge kazne koje mogu da budu izrečene drugim licima, na primer saučesnicima (čl. 398) ili „licima koja imaju interes za krivično delo” (čl. 399). Ovo načelo je navedeno u stavu 1 člana 392. Ova   odredba   se   nalazi   u   poglavlju   V   („Odgovornost   i   zajednička odgovornost”) naslova XII („Postupci u sudskim sporovima”) Zakona o carinama, na početku Prvog dela („Krivična odgovornost”), a ne unutar kaznenih odredaba poglavlja  VI.  U  pitanju  je  opšta  odredba  koja  se  odnosi  kako  na  krijumčarenje tako i na neprijavljeno unošenje ili iznošenje kao i na svu „nezakonito uvezenu ili izvezenu robu”, bez obzira na to da li su u pitanju zabranjeni proizvodi ili ne. Strogo  tumačena,  ova  odredba  postavlja  pretpostavku  koju  je  nemoguće pobiti, ali je u praksi njena strogost u izvesnoj meri ublažena odlukama sudova.  Kasacioni  sud  sada  potvrđuje  neograničeno  pravo  procene  prvostepenog  suda  u vezi  s  „dokazima  izvedenim  od  strane  stranaka  u  postupku”  (vidi,  na  primer, presudu  u  predmetu  Abadie  od  11.  oktobra  1972.  g.,  Bilten  br.  280,  str.  723)  i prihvata da optuženi može da skine krivicu sa sebe utvrđivanjem postojanja „više sile” koja je posledica „događaja za koji se odgovornost ne može pripisati njemu” i  „koji  je  njemu  bilo  potpuno  nemoguće  da  izbegne”,  na  primer  „potpuna nemogućnost … da se zna šta sadrži određeni paket” (vidi, pa primer, presudu u predmetu  Masamba  Mikisi  i  Dzekisa  (Massamba  Mikissi  and  Dzekissa)  od  25. januara 1982. godine Gazette du Palais, 1982., sudska praksa, str. 404-405, kao i presudu  izrečenu  u  ovom  predmetu  21.  februara  1983.  godine,  tačka  15;  vidi  i Apelacioni sud u Parizu, 10, marta 1986. godine,  Čen Man Ming i drugi  (Chen Man Ming and Others), Gazette du Palais, 1986. godine, sudska praksa, str. 442-444).  U  isto  vreme  stav  3  člana  399,  koji  se  odnosi  na  treća  lica  „koja  imaju interes  u  krivičnom  delu”  a  ne  na  „lica  u  koja  poseduju”,  navodi  da  „interes  u krivičnom  delu  ne  može  da  se  pripiše  licu  koje  je  postupilo  u  nuždi  ili  kao posledica greške koja nije mogla da se izbegne”. S druge strane, stavom 2 člana 369 sudovi su obavezani da izbegavaju da „prestupnike  oslobađaju  zbog  nepostojanja  namere”.  Mada  je  istina  da  je  ova odredba ukinuta zakonom br. 87-502 od 5. jula 1987. godine, jasno je da to nije uticalo na predmetni slučaj. Neophodno  je  napraviti  razliku  između  proste  oslobađajuće  presude  i presude  propisane  stavom  1  člana  369:  priznavanja  postojanja  olakšavajućih okolnosti.  U  takvim  slučajevima  sud  može,  između  ostalog,  da  „ne  izrekne optuženom krivične sankcije propisane (…) zakonom”, izrekne uslovnu kaznu, ili odluči  da  se  kazne  ne  unose  u  ‘Bilten  br.  2’  kaznene  evidencije”,  odredi  da  se optuženom vrate neke zaplenjeni predmet, ili umanji iznos „fiskalnih kazni”

POSTUPAK PRED KOMISIJOM

20. U predstavci broj 10519/83 upućenoj Komisiji 29. jula 1983. godine, g. Salabiaku se  žali  da  je  način  na  koji  je  stav  1  člana  392  Zakona  o  carinama primenjen na njega nespojiv sa stavovima 1 i 2 člana 6 Konvencije; u suštini je ponovio  argumente  koje  je  bez  uspeha  bio  izneo  pred  Kasacionim  sudom  (vidi gore stav 15).
21. Komisija je  predstavku  proglasila  prihvatljivom  16.  aprila  1986. godine.  U  izveštaju  od  16.  jula  1987.  godine  (sačinjenom  shodno  članu  31),  s deset glasova prema tri je zaključila da nije postojala povreda stava 1 člana 6, i s devet  glasova  prema  četiri  da  nije  postojala  povreda  stava  2  člana  6.  Integralni tekst mišljenja Komisije i suprotnih mišljenja njenih članova iz dotičnog Izveštaja dati su u prilogu ove presude.

ZAVRŠNI PODNESCI SUDU

22. Na raspravi  održanoj  20.  juna  1988.  godine,  Država  je  u  suštini potvrdila  zaključni  navod  iz  svog  podneska  prema  kom  bi  predstavku  trebalo odbaciti. Prema mišljenju Države, podnosilac predstavke „nije bio žrtva povrede stavova 1 i 2 člana 6 Konvencije”  .G.Amosi Salabiaku  je  preko  zastupnika  zamolio  Sud  da  „utvrdi  da  je došlo do povrede ” gorepomenutih odredaba.

PRAVO

23. Podnosilac predstavke se pozvao na stavove 1 i 2 člana 6 Konvencije, kojima je propisano:

„1.  Svako,  tokom  odlučivanja  o  (…)  krivičnoj  optužbi  protiv  njega,  ima  pravo  na pravičnu raspravu (…) pred nezavisnim i nepristrasnim sudom (…)

…

2. Svako ko  je  optužen  za  krivično  delo  smatraće  se  nevinim  sve  dok  se  ne  dokaže njegova krivica na osnovu zakona.”

24. Stav Države je bio da stav 1 člana 392 Zakona o carinama ne određuje pretpostavku krivice već  odgovornosti.  Prema  mišljenju  Države,  ova  razlika  je „ključna”: „dotična lica ne vrše delo” već „odgovaraju za njega pred sudom” (str.4  pismenih  primedaba  iz  juna  1985.  podnetih  Komisiji).  Država,  međutim,  nije tvrdila da nije postojala „krivična optužba” u smislu stava 1 člana 6 Konvencije; niti je tvrdila da je spor izvan opsega stava 2 člana 6  iz  razloga što za odredbu pominje koncept „krivice” a ne „odgovornosti”. Nije dakle osporeno da su pomenute odredbe primenljive u ovom slučaju. U  svakom  slučaju,  kaznene  odredbe  francuskog  Zakona  o  carinama  (vidi  gore stavove 16-19) mogu da rezultiraju u „krivičnoj optužbi”, u smislu člana 6 (vidi, mutatis mutandis, presudu u predmetu Luc od 22. avgusta 1987. godine, Serija A, br.   123-A,   str.   21-23,   st.   50-55).   U   Francuskoj   se   ove   odredbe   smatraju „posebnim” krivičnim zakonom. One popisuju niz protivpravnih dela, klasifikuju ih  u  nekoliko  kategorija  lakših  i  ozbiljnijih  prestupa  i  propisuju  za  njihovo izvršenje  ne  samo  „fiskalne  kazne”,  koje  se  u  nekim  slučajevima  smatraju merama obeštećenja, ali i osnovne ili dodatne sankcije koje se unose u kaznenu evidenciju  dotičnih  lica.  Te  glavne  ili  sporedne  sankcije  obuhvataju,  između ostalog,  novčane  kazne,  isključivanje  i  zatvorske  kazne  u  trajanju  do  tri  godine (čl.  408-433  Zakona  o  carinama).  Što  se  tiče  „krivičnih  sankcija”,  inicijativa  za pokretanje  postupka  je  u  rukama  javnog  tužilaštva,  a  kod  „fiskalnih  kazni”  u rukama   carinskih   organa   –   ili   javnog   tužilaštva,   „povezano   sa   krivičnim postupkom” – (čl. 343). Član 392 se nalazi u delu zakona naslovljenog „Krivična odgovornost”.
25. Sud predlaže da slučaj najpre razmotri u odnosu na stav 2 član 6. Iz argumenata koji  su  predstavljeni  proizilazi  da  je  pretpostavka  nevinosti,  koja predstavlja  jedan  aspekt  prava  na  pravično  suđenje  prema  stavu  1  člana  6  (vidi između  ostalog presudu  u  predmetu  Luc,  ibid,  str.  22,  st.  52),  ključno  pitanje  u ovom predmetu.

 I. NAVODNA POVREDA STAVA 2 ČLANA 6

26. G. Salabiaku  je  tvrdio  da  je  „gotovo  neoboriva”  pretpostavka,  na osnovu  koje  su  ga  Visoki  sud  u  Bobinjiju,  a  kasnije  i  Apelacioni  sud  u  Parizu osudili za carinski prekršaj, nespojiva sa članom 6 Konvencije. Kako   Država   tako   i   većina   članova   Komisije   izneli   su   stav   da   je podnosilac predstavke osuđen „na osnovu zakona”. Njihov stav je bio da je prema stavu   1   člana   392   Zakona   o   carinama   prestup   izvršen   na   osnovu   same („objektivne”)  činjenice”  „posedovanja  zabranjenih  proizvoda  tokom  prolaska kroz carinu”, „bez da je neophodno da se dokaže umišljaj ili nehat” od strane „lica koje  je  u  posedu”  (tačke  66  i  68 izveštaja  Komisije).  Na javnom  tužiocu je  bio teret dokazivanja ove činjenice. U ovom slučaju on je to učinio iznošenjem pred sud  izveštaja  carinskih  organa  a  optuženi  nije  uspeo  da  dokaže  postojanje  „više sile na koju nije mogao da utiče”, čija bi priroda bila takva da bi ga „oslobodila krivice”  (tačka  74  izveštaja).  Po  njihovom  mišljenju,  stav  1  člana  392  nije uspostavio  neoborivu  pretpostavku  krivice  koju  nije  bilo  moguće  oboriti,  već „oborivu  pretpostavku  činjenica  i  odgovornosti”,  „strogo  definisanu  sudskim precedentima”  i  opravdanu  „samom  prirodom  predmeta”  dotičnog  zakona.  Ovo nije   impliciralo   ništa   više   od   „podele”   tereta   dokazivanja   a   ne   njegovo „prebacivanje” (podnesak Države Sudu).
27. Kako su  naglasili  Država  i  Komisija,  Države  ugovornice  u  načelu imaju  slobodu  da  krivični  zakon  primene  na  delo  kada  nije  učinjeno  prilikom normalne primene jednog od prava zaštićenih Konvencijom (presuda u predmetu Engel i drugi od 8. juna 1976. godine, Serija A, br. 22, str. 34, st. 81) i shodno tome  da  definišu  sastavne  elemente  krivičnog  dela  koje  je  proisteklo  iz  istoga. Posebno,  i  opet  u  načelu,  države  ugovornice  mogu  pod  određenim  uslovima  da kazne  i  prostu  ili  objektivnu  činjenicu  kao  takvu,  bez  obzira  na  to  da  li  ona proizilazi iz umišljaja ili iz nehata. Primeri takvih krivičnih dela mogu da se nađu u zakonima država ugovornica. Međutim,  podnosilac  predstavke  nije  osuđen  samo  zbog  posedovanja protivzakonito uvezenih zabranjenih proizvoda. Član 392 st. 1 Zakona o carinama ne   nalazi   se   pod   naslovom   „Klasifikacija   carinskih   prestupa”  (Naslov   XII, Poglavlje VI, Deo I) već u delu „Krivična odgovornost“ (Naslov XII, Poglavlje V, Deo I). Prema ovoj odredbi zaključak se izvodi iz proste činjenice, koja sama po sebi  ne  mora  da  predstavlja  lakši  ili  teži  prestup,  da  „krivična  odgovornost”  za protivzakonit   uvoz   robe,   kako   zabranjene   tako   i   one   koja   to   nije,   ili   za neprijavljivanje  iste,  leži  na  licu  u  čijem  je  posedu  ista  pronađena.   Odatle proizilazi pravna pretpostavka na osnovu koje je Visoki sud u Bobinjiju a kasnije i Apelacioni  sud  u  Parizu  zaključio  da  je  podnosilac  predstavke  „kriv  (…)  za krijumčarenje  zabranjene  robe”  (vidi  tačke  13-14  gore),  carinskog  prekršaja  za čije  izvršenje  posedovanje  nije  bitno  i  koji  je  obuhvaćen  članovima  414  i  417. Štaviše,  presude  od  27.  marta  1981.  godine  i  9.  februara  1982.  pozivaju  se, između ostalih, na ove dve odredbe, a ne na stav 1 člana 392.
28. Ovaj pomak od ideje odgovornosti u krivičnom pravu na pojam krivice pokazuje veoma relativnu prirodu takve razlike. Postavlja pitanje u vezi sa stavom 2 člana 6 Konvencije. Činjenične  ili  pravne  pretpostavke  postoje  u  svim  pravnim  sistemima. Konvencija,  jasno  je,  ne  zabranjuje  takve  pretpostavke  u  načelu.  Međutim,  ona ipak  zahteva  od  Država  ugovornica  da  ostanu  unutar  određenih  ograničenja  po ovom  pitanju  u  pogledu  krivičnog  prava.  Ukoliko  bi,  kako  se  čini  da  Komisija razmatra (u tački 64 izveštaja), stav 2 člana 6 prosto definisao garanciju koju bi sudovi  morali  da  poštuju  samo  u  sudskom  postupku,  u  praksi  bi  se  zahtevi  te garancije  preklopili  sa  dužnošću  nepristrasnosti,  definisanoj  u  stavu  1.  Iznad svega,  domaće  zakonodavno  telo  bi  imalo  slobodu  da  sudovima  oduzme  svaku stvarnu   snagu   vršenja   procene   i   oduzelo   od   pretpostavke   nevinosti   njenu supstancu, ako bi reči „na osnovu zakona” trebalo posmatrati isključivo u vezi s domaćim  zakonima.  Takva  situacija  ne  bi  mogla  da  bude  usklađena  s  ciljem  i svrhom  člana  6,  koji,  štiteći  pravo  na  pravično  suđenje  i  posebno  pravo  na pretpostavku nevinosti, ima za cilj jemčenje elementarnog načela vladavine prava (vidi,  između  ostalih,  presudu  u  predmetu  Sandej  tajms  od  26.  aprila  1979. godine, Serija A, br. 30. str. 34, st. 55). Stav  2  člana  6,  dakle,  ne  posmatra  činjenične  ili  pravne  pretpostavke  u krivičnom pravu samo na površinskom nivou. On zahteva od država ugovornica da  ih  postave  unutar  razumnih  ograničenja  koja  uzimaju  u  obzir  ulog  koji  je  u pitanju  i  održavaju  prava  odbrane.  Sud  predlaže  da  se  razmotri  da  li  su  ta ograničenja prekoračena na štetu g. Salabiakua.
29. U smislu  stava  1  člana  392  Zakona  o  carinama,  teret  dokazivanja posedovanja  „zabranjene  robe”  je  na  tužilaštvu.  Ovo  je  prosto  ustanovljavanje činjenice, koja u praksi izaziva malo problema jer se obavlja na osnovu izveštaja za koji se smatra da predstavlja dovoljan dokaz, sve dok se ne pokrene postupak za krivotvorenje, ako je isti sačinilo više od jednog službenika (čl. 336 st. 1 i član 337 st. 18, gore stav 18). U ovom slučaju to ustanovljavanje činjenice nije bilo osporeno. Mada se „lice koje poseduje” „smatra odgovornim za prestup”, to ne znači da to lice ostaje u potpunosti bez mogućnosti da se odbrani. Nadležni sud može da mu  prizna  postojanje  olakšavajućih  okolnosti  (čl.  369  st.  1),  i  dužan  je  da  ga oslobodi ukoliko ono uspe do dokaže postojanje više sile.

Poslednju mogućnost nije moguće naći u slovu Zakona o carinama, ali ona je  proizišla  iz  sudske  prakse  na  način  koji  ublažava  nešto  što  su  izvesni  pravni stručnjaci   nekada   smatrali   neoborivom   prirodom   pretpostavke   ustanovljene stavom 1 člana 392. Pojedine odluke na koje se pozvala Država odnosile su se na druge  odredbe,  posebno  član  399,  koji  se  bavi  „licima  koja  imaju  interes  u krivičnom delu” a ne „licima koja poseduju” (vidi gore stav 19), ili su pak donete nakon osporene osude. S druge strane, jedna od njih se tiče stava 1 člana 392, a objavljena je 11. oktobra 1972. godine. Ta odluka potvrđuje neograničeno pravo suda da vrši procenu „dokaza koje su stranke izvele pred njim ” (Krivično veće Kasacionog  suda,  Abadie,  Bilten  br.  280.  str.  723).  Ovaj  Sud  će  takođe  navesti deo  presude  od  25.  januara  1982.  godine,  u  vezi  sa  stavom  1  člana  392.  U  toj presudi  se  pominje  nepostojanje  „više  sile”  koja  je  posledica  „događaja  za  koji odgovornost  ne  može  da  se  pripiše  njemu  i  koji  je  za  njega  bilo  potpuno nemoguće da izbegne”, na primer „potpuna nemogućnost … da se zna šta sadrži određeni  paket”  (Krivično  veće  Kasacionog  suda,  Masamba  Mikisi  i  Džekisa, Gazet du pale, 1982., sudska praksa, str. 404-405). Ovo je ponovio Apelacioni sud u  Parizu  u  presudi  u  predmetu  Guzman  od  12.  jula  1985.,  na  koju  se  pozvala Država.  Kasnije  je  navedeno  i  da  „specifična  priroda  (carinskih)  prekršaja  ne lišava  (…)  prekršioca  svih  mogućnosti  da  se  brani  budući  da  (…)  lice  koje poseduje može da sa sebe skine odgovornost dokazujući postojanje više sile”, a u vezi  sa  trećim  licima  koja  imaju  interes  u  prekršaju,  takav  interes  se  „ne  može pripisati licu koje je postupilo u nuždi ili kao posledica greške koja nije mogla da se izbegne” (10. mart 1986. godine, Čen Man Ming i drugi, 1986. godine, sudska praksa, str. 442-444).

Kako  je  Država  iznela  na  raspravi  održanoj  20.  juna  1988.  godine, francuski sudovi uživaju stvarnu slobodu u ovoj oblasti i mogu da „izađu u susret optuženom (u slučaju sumnje u korist okrivljenog), čak i u slučajevima kada je u pitanju  krivično  delo  zasnovano  na  objektivnoj  odgovornosti”.  Zakonom  od  8. jula 1987. godine, koji je usvojen i stupio na snagu nakon predmetnog slučaja, ova sloboda  je  značajno  proširena  ukidanjem  stava  2  člana  369,  koji  je  sprečavao sudove  da  „izriču  oslobađajuće  presude  zbog  nepostojanja  umišljaja”  (vidi  gore stav 19).

30. Međutim, nije  dužnost  Suda  da  razmatra  in  abstracto  da  li  je  stav  1 člana  392  Zakona  o  carinama  saglasan  s  Konvencijom.  Njegov  zadatak  je  da odredi   da   li   je   primenjen   na   podnosioca   predstavke   na   način   saglasan   s pretpostavkom nevinosti (vidi, mutatis mutandis, presudu u predmetu Bouamar od 29.februara 1988. godine, Serija A, br. 129, str. 20, st. 48).

Visoki  sud  u  Bobinjiju  je  primetio  da  optuženi  „nije  pokazao  nikakvo iznenađenje kada se pokazalo da prva pošiljka otvorena u njegovom prisustvu nije sadržala  ništa  od  prehrambenih  proizvoda  koji  su  pronađeni  u  drugoj  pošiljci”, dok je „jasno opisao šta je navodno očekivao da stigne iz Zaira i  šta je dobio u drugoj  [pošiljci].”.  Takav  stav  je  taj  sud  smatrao  dokazom  „krivice/nepoštenja” podnosioca predstavke, i zauzeo je stav da postoje „pretpostavke koje su dovoljno ozbiljne, precizne i saglasne da bi opravdale osudu” (vidi gore stav 13). Istina je da je sud u Bobinjiu stricto sensu sudio za krivično delo (čl. L. 626, L. 627 i L.630-1 Zakonika o javnom zdravlju) zajedno s carinskim prekršajem, što donekle umanjuje značaj ove odluke za svrhe predmetnog slučaja.

Što se tiče Apelacionog suda u Parizu, on je napravio jasnu razliku između krivičnog   dela   protivzakonitog   uvoza   opojnih   droga   i   carinskog   prekršaja krijumčarenja  zabranjene  robe.  Za  krivično  delo  je  oslobodio  g.  Salabiakua odgovornosti   zbog   postojanja   osnovane   sumnje,   pri   čemu   je   sud   pokazao skrupulozno  poštovanje  pretpostavke  nevinosti.  Što  se  tiče  carinskog  prekršaja, Apelacioni  sud  je  potvrdio  presudu  suda  u  Bobinjiu  i  to  bez  da  je  upao  u  bilo kakvu protivrečnost, budući da su činjenice i inkriminisano delo u ovom slučaju bile različite. Sud je posebno primetio da je podnosilac predstavke „prošao kroz carinu sa kovčegom i carinskim službenicima naveo da je njegov vlasnik”. Sud je dodao da on „nije mogao da se pozove na grešku koja nije mogla da se izbegne jer je  prethodno  bio  upozoren  od  strane  službenika  Er  Zaira  (…)  da  ne  preuzima kovčeg osim ako nije potpuno siguran da je njegov, naročito zato što bi morao da ga  otvori  na  carini.  Dakle,  pre  nego  što  se  izjasnio  kao  vlasnik  kovčega  i  time potvrdio  posedovanje  u  smislu  zakona,  mogao  je  i  da  proveri  da  li  slučajno  ne sadrži zabranjene proizvode”. Sud je iz ovoga zaključio da „(…) budući da to nije učinio i budući da je bio u posedu kovčega sa 10 kg kanabisa u listu i semenskog kanabisa, on je izvršio carinski prekršaj krijumčarenja zabranjene robe (…)” (vidi gore stav 14).

Iz presude od 27. marta 1981. i presude od 9. februara 1982. jasno se vidi da  su  sudovi  pažljivo  nastojali  da  izbegnu  automatsku  primenu  pretpostavke propisane stavom 1 člana 392 Zakona o carinama. Kako je Kasacioni sud naveo u presudi  od  21.  februara  1983.,  sudovi  su  svoje  pravo  procene  primenjivali  „na osnovu dokaza izvedenih od strane stranaka pred njima”. Izvukli su iz „činjenice postojanja  pretpostavke  koja  nije  naknadno  opovrgnuta  bilo  kakvim  dokazom  o postojanju događaja za koji odgovornost nije mogla da bude pripisana izvršiocu prekršaja ili koji on ne bi bio u stanju da izbegne” (vidi gore stav 15). Pored toga, kako je navela Država, domaći sudovi su u okolnostima slučaja zapazili i određeni „elemenat  umišljaja”,  mada  po  zakonu  nisu  imali  obavezu  da  to  učine  da  bi dokazali krivicu podnosioca predstavke.

Sledi da u ovom slučaju francuski sudovi nisu primenili stav 1 člana 392 Zakona o carinama na način koji je bio u suprotnosti s pretpostavkom nevinosti.

III. NAVODNA POVREDA STAVA 1 ČLANA 6

31. Pritužbe podnosioca  predstavke  po  stavu  1  člana  6  Konvencije  se  u velikoj meri poklapaju s pritužbama koje je formulisao u vezi sa stavom 2 člana 6. On  u  suštini  osporava  pretpostavku  ustanovljenu  stavom  1  člana  392  Zakona  o carinama „u korist” tužilaštva, a ta pritužba je već razmatrana gore. Sud, dakle, ne nalazi nikakav osnov da odstupi, na osnovu opšteg načela pravičnog suđenja, od zaključka  koji  je  načinio  tokom  razmatranja  pretpostavke  nevinosti.  Što  se  tiče ostalog,  po  njegovom  mišljenju  izvedeni  dokazi  ne  ukazuju  na  postojanje  bilo kakvog nepostupanja u skladu sa raznim zahtevima definisanim stavom 1 člana 6. Postupci pred prvostepenim  sudom, pred apelacionim i pred Kasacionim  sudom bili su u potpunosti nepristrasni i po prirodi adversalni, što podnosilac predstavke nije ni osporio.

IZ REČENIH RAZLOGA, SUD JEDNOGLASNO

1. Utvrđuje da nije postojala povreda ni stava 2 ni stava 1 člana 6.

Sačinjeno  na  engleskom  i  francuskom  jeziku  i  izrečeno  na  javnoj  raspravi održanoj u Sudu u Strazburu 7. oktobra 1988. godine.

Rolv RIZDAL                                                                         Mark-Andre EJSEN

Predsednik, sr.                                                                            Sekretar, sr.

 ______

1  Napomena Sekretarijata Suda: predmet je zaveden pod brojem 14/1987/137/191, gde prvi broj označava   redosled   predmeta   upućenog   na   razmatranje   Sudu   tokom   te   kalendarske   godine (označene   drugim   brojem).   Pretposlednji   broj   označava   redosled   predmeta   upućenog   na razmatranje Sudu od njegovog osnivanja, a poslednji broj redosled podneska (Komisiji) koji mu je prethodio.