Grejson i Barnam protiv Ujedinjenog Kraljevstva

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

ČETVRTO ODELJENJE

PREDMET GREJSON i BARNAM protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA

(Predstavke br. 19955/05 i 15085/06)

PRESUDA

STRAZBUR

23. septembar 2008. godine

PRAVNOSNAŽNA

23. decembar 2008. godine

Ova presuda može biti predmet redaktorskih izmena. 

U predmetu Grejson i Barnam protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Evropski sud za ljudska prava (Četvrto Odeljenje), zasedajući  u  Veću  u čijem sastavu su bili:

 Leh GARLICKI (LECH GARLICKI), Predsednik,
Nikolas BRACA (NICOLAS BRATZA),
Ljiljana MIJOVIĆ,
David TOR BJORGVINSON (DAVID THÓR BJÖRGVINSSON),
Jan ŠIKUTA (JÁN ŠIKUTA),
Paivi HIRVELA (PÄIVI HIRVELÄ),
Mihai POALELUNGI, sudije,
i Fatos ARAČI (FATOŞ ARACI), Sekretar,

Posle rasprave na sednici zatvorenoj za javnost 2. septembra 2008. godine, Izriče sledeću presudu koja je usvojena tog dana:

POSTUPAK

1. Predmet je formiran na osnovu dve predstavke (br. 1995/05 i br. 15085/06)  protiv  Ujedinjenog  Kraljevstva  Velike  Britanije   i  Severne  Irske  koju su, shodno članu 34 Konvencije za zaštitu ljudskih  prava  i  osnovnih  sloboda  (u daljem tekstu: „Konvencija”), Sudu  podnela  dva  britanska  državljanina,  Mark Vilijam Grejson (Mark William Grayson) i Džon  Barnam  (John  Barnham)  maja 2005. godine, odnosno 10. aprila 2006. godine.
2. Prvog podnosioca predstavke, kome je odobrena pravna pomoć, zastupao je K. Vitaker (Q. Whitaker), advokat iz Londona a drugog podnosioca predstavke zastupali su pravni savetnici Levis (Levys Solicitors) iz  Mančestera. Vladu Ujedinjenog Kraljevstva (u daljem tekstu: „Država”)  zastupala  je   njen zastupnik, gđa K. Mekliri (K. McCleery) iz Ministarstva inostranih poslova.
3. Oba podnosioca predstavke su tvrdila da je, tokom postupka trajnog oduzimanja imovine posle izricanja presude za krivično delo u  vezi  s  opojnim  drogama, teret dokazivanja bio na njima, da dokažu da  nisu  posedovali  stvarnu imovinu koja odgovara iznosu stečene materijalne koristi, što predstavlja kršenje osnovnih principa pravičnog postupka i suprotno je članu 6 Konvencije i članu 1 Protokola 1.
4. Oba podnosioca predstavke i Država podneli su svoje komentare u pisanom obliku.
5. Shodno stavu 3 člana 29 Konvencije, Veće je odlučilo da istovremeno razmotri meritum i prihvatljivost svake Veće je takođe odlučilo da predstavke spoji (pravilo 42 stav 1).

ČINJENICE

I. OKOLNOSTI SLUČAJA

1. Prvi podnosilac predstavke (g. Grejson)

6. Podnosilac predstavke i saoptuženi su 23. januara    godine  osuđeni za pokušaj stavljanja u promet 28 kilograma čistog heroina,  koji  je  policija zaplenila prilikom hapšenja. Procenjeno je da je velikoprodajna vrednost  heroina  preko 1,2 miliona funti sterlinga a da mu je preprodajna vrednost na ulici više od 4 miliona britanskih sterlinga. Podnosiocu  predstavke  je  narednog  dana  izrečena kazna zatvora u trajanju od dvadeset i dve godine.
7. Razmotrivši pisane i usmene podneske, koje su podneli podnosilac predstavke i tužilaštvo, sudija je jula 2002. godine doneo rešenje o trajnom oduzimanju, shodno Zakonu o  nezakonitoj  trgovini  opojnim  drogama  iz  1994. godine (u daljem tekstu: „Zakon iz  1994.  godine”:  vidi  stavove  22-24  dole  u tekstu). Sudija je  smatrao da je podnosilac predstavke stekao imovinsku korist nezakonitom  trgovinom  opojnim  drogama.  Prilikom   vršenja   procene  iznosa stečene koristi, sudija je, između ostalog, uzeo sledeće iznose u obzir: 18.000 funti sterlinga u gotovini koje su pronađene  kod  podnosioca  predstavke  prilikom hapšenja; 13.000 funti sterlinga koje je on isplatio svome bratu kada je partnerski poslovni odnos  između njih dvojice raskinut; 21.000 funti sterlinga koje je podnosilac predstavke  potrošio  u  gotovini  na  kupovinu  dva  automobila;  8.000 funti sterlinga koje je potrošio na druga dva automobila;  i  620.445  funti  sterlinga koliko je sudija procenio  da  je   podnosioca  predstavke  koštala  nabavka  heroina koja je i dovela do izricanja krivične osude. U pogledu ovog poslednjeg iznosa, sudija se, nakon razmatranja dokaza iznetih na suđenju, uverio da je podnosilac predstavke bio glavni učesnik krivičnog dela i da je  u  najvećoj  meri  doprineo  kupovini opojne droge. Međutim, da bi bio pravičan prema podnosiocu predstavke, sudija je smatrao da je polovina ukupne velikoprodajne cene pripala podnosiocu predstavke. Sudija je potom utvrdio da tako velika pošiljka ne bi mogla predstavljati  prvi  posao  podnosioca  predstavke  u  trgovini   opojnim drogama, i da  je  ovu  kupovinu  opojne  droge  finansirao  imovinskom  korišću  koju je stekao iz prethodnih poslova u vezi sa trgovinom opojnim drogama. Podnosilac predstavke nije uspeo da opovrgne ove pretpostavke.  Poslednja  stavka,  koju  je sudija uzeo u obzir bio je  iznos od  70.000  funti  sterling,  koje  je  saradnik podnosioca predstavke, koji je tvrdio da njegov prihod iznosi oko GBP 40.000 godišnje, platio na ime sudskih i drugih troškova podnosioca predstavke. Sudija je zaključio da je taj novac u stvari novac podnosioca predstavke, da on predstavlja imovinsku korist  stečenu  nezakonitom  trgovinom  drogom  i  da  podnosilac predstavke poseduje novac negde drugde, kao i da to nije bio voljan da otkrije.
8. Sudija je zatim ispitao imovinu koju je podnosilac predstavke  primio tokom zakonom predviđenog vremenskog perioda od šest    Najpozamašniji deo imovine se pojavio proverom 17 bankovnih računa koje je  podnosilac predstavke posedovao u različito vreme. Bankarski izvodi pokazuju postojanje neobjašnjivih priliva na račun podnosioca predstavke tokom  dve  poslovne  godine, koje  su  se  završavale  u aprilu  1998.  godine  i u aprilu  2000.  godine,  i koji za  oko 153.000  funti  sterlinga   premašuju  promet  od  njegovih  poslovnih  aktivnosti  koje se vide na računima.  Tokom  godine,  između  gore  pomenute  dve  godine  (1998.  i 2000. god., prim. prev.) koja se završila u aprilu 1999. godine, na bankovnim računima je ostvaren priliv koji iznosi za 83.000 funti sterlinga manje od prometa ostvarenog od njegovih poslovnih  aktivnosti  za  tu  godinu.  Stoga  je  sudija  razmatrao da li bi bilo primereno da  sve  tri  godine  uzme  zajedno,  odlučivši  da  to ipak ne bi bilo ispravno. Ako je podnosilac  predstavke  odložio  uplatu  dela  profita koji je ostvario tokom 1999. do sledeće godine, očekivao bi se niz velikih uplata u prvoj polovini 2000. godine, što  nije bio  slučaj.  Sudija  je   zaključio  da  je   podnosilac predstavke ostvario korist u iznosu od 1.230.748,69 funti sterlinga.
9. Shodno logici koja je propisana zakonom, kada sudija proceni iznos imovinske koristi koju je podnosilac predstavke ostvario od nezakonite trgovine opojnim drogama, na podnosiocu predstavke  je da dokaže, na osnovu veće verovatnoće, da je njegova stvarna imovina manja od  iznosa  ostvarene  imovinske koristi (vidi stav 23 dole u tekstu). Policija je, nakon sprovedene istrage u vezi sa poslovnim  aktivnostima  podnosioca  predstavke,  pronašla novčana  sredstva   u iznosu od 236.000 funti sterlinga, uključujući i gotovinu koja je pronađena kod podnosioca predstavke prilikom hapšenja, automobil i nešto akcija. Sudija  je primetio:

„Činjenica da je policija ušla u trag određenoj imovini samo po sebi nije razlog da se zaključi da su to jedina sredstva kojima [podnosilac predstavke] raspolaže. Pri tom, postavlja se i pitanje kredibiliteta. Upravljao sam se prema predmetu Lucas [a to je da pre nego što čovek poveruje da neko laže, mora se dokazati da je to bilo namerno; to se mora odnositi na pitanje od suštinskog značaja; motiv mora biti shvatanje krivice i želja da se prikrije istina, a ne neki drugi razlog."

Sudija je odredio dodatnih deset godina zatvora koje podnosilac predstavke ima da odsluži ako dati iznos ne plati u roku od dvanaest meseci.

10. Podnosilac predstavke se žalio Apelacionom sudu, između ostalog, zbog toga što sudija u prvostepenom  postupku  nije odložio suđenje, kako bi mu bilo omogućeno da podnese dodatne  računovodstvene  dokaze  i da  je  u suprotnosti sa članom 6 konvencije da sudija zaključi da je podnosilac predstavke trebalo da dokaže, na osnovu veće verovatnoće, da  njegova  realna  (stvarna)  imovina  iznosi manje od njegove stečene Iako  je  tokom  čitavog  suđenja  i  postupka  za trajno oduzimanje  imovine  imao pravnog   zastupnika,   tokom  žalbenog   postupka nije imao pravnog zastupnika  i  svoje  argumente  je  izneo pred sudom u nizu pisama koje je napisao u zatvoru.
11. Apelacioni sud je maja  2005.  godine  odbacio  njegovu  žalbu,  iako je smanjio kaznu zatvora u slučaju neplaćanja sa zakonom dozvoljenog maksimuma od deset godina na osam godina. Sud je  zaključio da dodatni računovodstveni dokazi koje je podnosilac predstavke tražio da budu uzeti u razmatranje,  ne  opovrgavaju  tvrdnje   tužilaštva   već  ih  naprotiv,   potkrepljuju.   Sud je dodao da iako računovodstveni izveštaj ukazuje na to da je tužilaštvo dva puta uzimalo u obzir iste brojke prilikom pregleda imovine, to bi bilo

„irelevantno, budući da se rešenje doneto od strane sudije ne zasniva na obračunu zakonite imovine podnosioca. Sud se oslanja na zaključak da podnosilac predstavke uopšte nije uspeo da pokaže da ne poseduje sredstva koja su jednaka njegovoj stečenoj koristi.”

Apelacioni sud se pozvao na predmet Phillips v. the United Kingdom, br. 41087/98, ECHR 2001-VII, i primetio da:

„U tom predmetu, Sud je smatrao da je obrnuti teret dokazivanja, u pogledu zakonske pretpostavke prilikom obračuna stečene koristi, potpuno u skladu sa Konvencijom. Ako je obrnuti teret dokazivanja u skladu sa Konvencijom u fazi u kojoj se utvrđuje primarna odgovornost, jasno je da je podjednako usklađeno sa Konvencijom i to da se zahteva da optuženi pruži dokaze kojima bi pokazao da bi rešenje o trajnom oduzimanju trebalo da glasi na manju sumu od iznosa stečene koristi, zato što on ne raspolaže s dovoljno imovine da tu obavezu plaćanja ispuni. Količina sredstava kojom optuženi raspolaže obično je nešto u šta samo on ima uvid.

Pod tim okolnostima, ovo jeste, mi smo uvereni, pozamašan iznos u rešenju o trajnom oduzimanju imovine. Međutim, takvo rešenje je sudija očigledno s pravom doneo. Sudija se rukovodio zakonom predviđenom metodologijom u izvođenju zaključaka, a u kontekstu razmatranja postupaka čoveka koji je uhvaćen dok je uvozio heroin koji vredi više od milion funti sterlinga, sa verovatnoćom da će ostvariti profit koji je tri puta veći od toga, zaključak da postoje velike stavke neobjašnjivih izdataka i prikrivenih sredstava, pod ovim okolnostima ne predstavlja nikakvo iznenađenje.”

B.   Drugi podnosilac predstavke (g. Barnam)

12. Drugi podnosilac predstavke je jula 2001. godine osuđen na osnovu dve tačke optužbe za kriminalno  udruživanje  u  vezi  s  planiranjem  uvoza  velike  količine  kanabisa  u  Ujedinjeno  Kraljevstvo.  Oba  pokušaja   unošenja kanabisa su propala i ne zna se gde je ta opojna  droga  završila.  Tokom suđenja, poroti je bilo predstavljeno svedočenje policajca „Marija”, koji se infiltrirao među trgovce drogom i predstavivši se kao osoba koja pere novac stupio u kontakt sa podnosiocem predstavke. Mari je svedočio da  mu  je  podnosilac  predstavke  rekao da njegova organizacija očekuje  uplatu  iznosa  od  12  miliona  funti  sterlinga,  od  kojih bi 2 miliona funti sterlinga išlo njemu lično, i on je tražio od Marija da  mu pomogne da „opere” taj novac.
13. Podnosilac predstavke je osuđen na jedanaest  godina  zatvora,  a  sudija ga je  opisao kao glavnog organizatora u jednom dobro razrađenom i široko razgranatom međunarodnom biznisu trgovine opojnim drogama.
14. Postupak za trajno oduzimanje imovinske koristi je započeo u januaru godine, kada je održano prvo suđenje, kako bi se utvrdila  tačna  imovinska korist koju je  podnosilac predstavke stekao trgovinom opojnom drogom. Podnosilac predstavke je imao pravnog zastupnika. On nije svedočio ali je putem svog advokata priznao da je stekao korist od trgovine opojnom drogom, u smislu Zakona iz 1994. godine. Sudija prvostepenog suda  je  8.  februara  2002.  godine doneo odluku da ukupna stečena imovinska korist podnosioca predstavke iznosi 1.525.615 funti sterlinga. U ovaj iznos spada i 27.000 funti sterlinga koje je podnosilac predstavke dao Mariju kako bi stekao njegovo poverenje; različite svote novca koje sve zajedno iznose 59.000 funti sterlinga, koje je podnosilac predstavke pomenuo Mariju u razgovoru; automobil vredan 11.615 funti sterlinga; zatim 65.000 funti sterlinga koje je podnosilac predstavke  potrošio  na  renoviranje svoje kuće; 23.000  funti  sterlinga  za  koje  je  podnosilac  predstavke  rekao  Mariju da ih je uložio u uvoz kanabisa; 500.000  funti  sterlinga  koje  je  podnosilac predstavke  upotrebio  za  kupovinu  pošiljke  kanabisa,  što  je  predstavljalo osnovu za prvu tačku optužbe po kojoj je  i osuđen; 600.000  funti  sterlinga  koje  je podnosilac predstavke upotrebio da kupi još jednu isporuku kanabisa koju  je pomenuo Mariju; zatim 240.000 funti sterlinga  u  vezi  s  kupovinom  još  jedne  pošiljke kanabisa o kojoj je podnosilac predstavke razgovarao sa Marijem. Podnosilac predstavke se nije žalio na presudu.
15. Sudija je u aprilu godine nastavio postupak u cilju utvrđivanja stvarne  imovine  podnosioca  predstavke.  Podnosilac  predstavke  i  njegova  supruga su svedočili u tom smislu da jedina imovina koju imaju jeste kuća koju poseduju u Španiji, koja je u zajedničkom vlasništvu. Podnosilac predstavke  je  tvrdio da uopšte nije imao uspeha pokušavajući da preprodaje drogu i da je morao da zarađuje za život pevajući po barovima. Od kada je osuđen, njegova supruga sa njihovim sinom živi u Engleskoj i  izdržava  se  radeći  kao  čistačica.  Odbrana  je tvrdila da ne postoje dokazi  koji  bi  potvrdili  nalaženje  navodnih  „skrivenih” sredstava i da to predstavlja rizik da nepravda bude učinjena. U pogledu ukupnog  iznosa stečene koristi, tvrdilo se da  94,4%  iznose  troškovi  a  da  su  ostalih  5,6% koje je primio, potrošeni tokom godina koje je podnosilac predstavke proveo  u zatvoru u Španiji, Portugaliji, kao i u Ujedinjenom  Kraljevstvu.  Portugalski  organi vlasti su konfiskovali i njegov automobil, koji vredi 11.615 funti sterlinga.
16. Sudija je aprila 2002. godine doneo presudu. Obrazložio je da:

„Prilikom donošenja odluke morao sam da se rukovodim zakonom predviđenom metodologijom, koju predviđa Zakon iz 1994. godine, pod uslovom da zasigurno utvrdim, na osnovu dokaza koji su mi podneti, da prilikom primene bilo kakvog obrnutog tereta dokazivanja ne postoji utvrđeni stvarni ili ozbiljni rizik od činjenja nepravde koji iz toga proističe. U suštini, ja moram da odvagam da li su dokazi na koje se poziva tuženi jasni i uverljivi. Po mom mišljenju, ti dokazi nisu takvi, zato što ne mogu na uverljiv način da objasne šta je podnos ilac predstavke činio u pogledu svojih aktivnosti u vezi s nezakonitom trgovinom opojnim drogama.”

Sudija je zaključio da su podnosilac predstavke i njegova supruga lagali o svojim aktivnostima i o  svojim  izvorima  prihoda.  Podnosilac  predstavke  nije objasnio šta se dogodilo sa različitim pošiljkama kanabisa koje je on  kontrolisao.  Sudija je nastavio:

„„U svakom slučaju, budući da ne mislim da su gospodin i gospođa Barnam verodostojni svedoci i da istinito svedoče o glavnim činjenicama, ne mogu da prihvatim njihovo svedočenje da ne postoje gotovinska sredstva stečena njegovim značajnim međunarodnim aktivnostima u vezi s trgovinom opojnim drogama.

On nije dao uverljivo objašnjenje o tome šta je to čime se on bavio i šta je učinio sa onim što je zaradio od onoga čime se bavio. To je bio njegov izbor i ako to tako i ostane, ovaj sud neće raspolagati jasnim i čvrstim dokazima koji bi ga uverili da stečena imovinska korist nije u potpunosti ostvarena, za šta će jedino i samo biti odgovoran gospodin Barnam.

G-din Barnam je sam odlučio da li će prilikom svedočenja reći istinu ili ne. [Advokat odbrane] se poziva na to da jorkširska policija nije otkrila postojanje imovinskih sredstava ... Po mom mišljenju to i nije iznenađujuće, jer kada postupaju u istragama u inostranim pravnim sistemima, istražiteljima je naročito teško da pronađu gotovinska novčana s redstva stečena nezakonitom trgovinom opojnim drogama. Upravo je stoga metodologija predviđena Zakonom iz 1994. godine takva kakva jeste.

Iako prihvatam drugu tvrdnju [advokata odbrane], da je procena većeg dela imovinske koristi izvršena na osnovu troškova za nabavku opojne droge, to i dalje ne objašnjava šta se na kraju dogodilo sa opojnom drogom na koju je toliko novca potrošeno. Osim, naravno, ako ne dođem do zaključka, što sigurno neću, da je gospodin Barnam sve ove godine živeo u Španiji onako kao što tvrdi, bezuspešno pokušavajući da proda kanabis iz Maroka.”

Sudija je doneo rešenje o trajnom oduzimanju imovine koji  je  odgovarao iznosu koji je on procenio da predstavlja vrednost stečene  imovinske  koristi, konkretno iznos od  1.525.615  funti  sterlinga,  a  ako  podnosilac predstavke  taj  iznos ne plati u roku od 18 meseci,  odredio  mu je  zatvorsku kaznu od  pet godina  i  tri meseca.

17. Podnosilac predstavke se žalio na odluku sudije u pogledu vrednosti njegove imovine, tvrdeći da se stav 1 člana 6 Konvencije može primeniti u onim slučajevima kada sudija vrši procenu ostvarene dobiti i da je potrebno  da tužilaštvo barem prima facie dokaže slučaj nezakonito  ostvarene  imovinske koristi, pre nego što  se  teret  dokazivanja  prebaci  na  optuženog.  Branilac podnosioca predstavke je tvrdio da postoji razlika između slučajeva u kojima je tužilaštvo dokazalo postojanje stečene koristi u prvoj fazi uz pomoć dokaza i onih predmeta u  kojima  je  stečena  korist  obračunata  korišćenjem    U drugoj vrsti predmeta, pretpostavke se i dalje primenjuju prilikom obračunavanja nezakonito ostvarene koristi.
18. U presudi od 28. aprila godine Apelacioni sud je odbio ovaj argument, smatrajući sledeće:

„Po našem mišljenju, pravilan pristup koji bi sud trebalo da zauzme kada se bavi postupkom za trajno oduzimanje u drugoj fazi jeste isti, bez obzira da li je dokazano postojanje stečene koristi uz pomoć dokaza praćenih zakonom predviđenim pretpostavkama. Onog trenutka kada tužilaštvo utvrdi postojanje stečene koristi, ono nema obavezu da prima facie dokaže predmet. U drugoj fazi, teret dokazivanja se prebacuje na tuženog i on mora da dokaže, ako može, poreklo ostvarene imovinske korist na takav način da u to uveri sud na zadovoljavajući način. U drugoj fazi optuženi će već sasvim tačno znati kako je sud utvrdio stečenu korist koja se njemu može pripisati, i mora dokazima da pokaže koja su to njegova legitimna imovinska sredstva. Na njemu je da pokaže zašto rešenje o trajnom oduzimanju ne bi trebalo da bude „u vrednosti (njegove) imovinske koristi stečene nezakonitom trgovinom drogom”. Ako dokaže da ne poseduje ili da poseduje imovinu ali mnogo manje vrednosti od iznosa imovinske koristi koji je utvrdio sud, onda će rešenje o trajnom oduzimanju glasiti na mnogo manji iznos. Pod uslovom da sudija uvek ima na umu princip da rizik od ozbiljne nepravde optuženom mora da bude izbegnut i da se taj princip ne poštuje samo nominalno već i praktično, onda će rešenje o trajnom oduzimanju koje glasi na iznos koji je procenjen ili kao iznos stečene imovinske koristi ili kao iznos za koji je optuženi mogao da dokaže da predstavlja njegovu stvarnu imovinu.

Po našem mišljenju, tvrdnja da tužilaštvo mora na neki način da  pokaže prima facie da je optuženi sakrio svoja imovinska sredstva, lišila bi zakonodavstvo svrhe koju ima. Ono je tako osmišljeno da omogući sudu trajno oduzimanje imovinske koristi koja je stečena nezakonitim putem. Izraz „skrivena sredstva” jasno govori o činjenici da tužilaštvo nema način da sazna kako i gde je optuženi rukovao ili raspolagao imovinskom koristi stečenom kriminalnim aktivnostima.”

Apelacioni sud je međutim, zaključio da je  sudija pogrešio prilikom obračuna i umanjio je nalog za konfiskaciju na 1.460.615 funti sterlinga.

19. Apelacioni sud je oktobra 2005. godine odbio da podnosiocu predstavke odobri podnošenje žalbe Domu Lordova o pravnom pitanju od opšteg javnog značaja u vezi s članom 6 Konvencije.

II.   RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO

 A. Zakon o nezakonitoj trgovini opojnim drogama iz godine

20. Zakonom iz godine predviđena je metodologija za trajno oduzimanje imovinske koristi  stečene  trgovinom  opojnim drogama u  vezi  s krivičnim delima koja su počinjena pre 23. marta 2003. godine. U  predmetima  u kojima su krivična dela koja se stavljaju na teret ili na koja  se  ukazuje  tokom postupka počinjena posle tog datuma, Zakon iz 1994. godine se  ne  primenjuje  i umesto toga sud koji donosi presudu izdaje rešenje o trajnom oduzimanju, shodno Zakonu o imovinskoj koristi stečenoj od kriminalnih aktivnosti iz 2002. godine.
21. Član 2 Zakona iz godine predviđa  da  bi Prvostepeni sud  trebalo da donese  rešenje  o  trajnom  oduzimanju  imovinske koristi protiv  optuženog  koji se pred tim sudom pojavljuje na izricanju presude koja se odnosi na jedno ili više krivičnih dela u vezi s nezakonitom trgovinom opojnim drogama, za  koga  je  sud utvrdio da je  u  nekom  trenutku  primio novac ili neku drugu vrstu nadoknade u vezi s trgovinom opojnim drogama.
22. Shodno članu 5 Zakona iz godine, rešenje o  trajno  oduzimanju mora glasiti na iznos koji odgovara sumi za koju je sud procenio da predstavlja imovinsku korist  koju  je  optuženi stekao nezakonitom trgovinom drogom, osim ako se sud uveri da je u vreme donošenja rešenje a  o  trajno  oduzimanju  imovine mogla da bude ostvarena samo manji iznos imovinske koristi.
23. U prvoj fazi postupka, na tužilaštvu je bila obaveza da dokaže da je optuženi stekao imovinsku  korist  od  nezakonite  trgovine  opojnim  Međutim, članom 4(2) i (3) Zakona iz 1994. godine, zahtevalo se od suda da pretpostavi da je optuženi svu imovinu, za koju se smatra da je  poseduje, bilo posle izricanja  osuđujuće  presude  protiv  njega  ili  tokom  perioda  od  šest  godina pre dana pokretanja krivičnog postupka, primio kao isplatu ili nadoknadu  za aktivnosti u vezi s trgovinom opojnim drogama, i da su svi troškovi nastali tokom istog perioda, plaćeni iz imovinske koristi  stečene   nezakonitom   trgovinom opojnim drogama. Ovu  zakonom  predviđenu pretpostavku  optuženi  može  da pobije u pogledu bilo koje imovine ili isplate, ako  dokaže  da  je  netačna  ili  ako postoji  ozbiljan  rizik  od  nanošenja nepravde  u  slučaju  njene  primene  (član  4(4)). U drugoj fazi postupka, teret  dokazivanja  se  prebacuje  na  optuženog i na njemu je da dokaže da je iznos koji bi mogao biti  ostvaren  manji  od  iznosa  stečene imovinske koristi (vidi: R. v. Barwick, stavovi 24-25  dole  u  tekstu).  Potrebni standard dokazivanja koji  se  primenjivao  tokom  postupka,  shodno  Zakonu  iz 1994. godine, bio je  zasnovan na principu  veće  verovatnoće  (balance  of probabilities) (član 2(8)).

B.  R. protiv Barwick 

24. Podnosilac žalbe  u  predmetu    v. Barwick  ([2001]  1  Cr  App  R (S) 129)  je  tokom godina  prevario  tri žene  da  mu  daju  novac  u ukupnoj  vrednosti od 500.000 funti sterlinga. On je  izjavio  da  je  kriv za  niz  krivičnih  dela  prevare. Sudija  je  doneo rešenje  o  trajnom  oduzimanju  imovinske koristi,  shodno Krivičnom zakonu iz 1988. godine (koji je   ustanovio  metodologiju  trajnog  oduzimanja imovinske koristi stečene kriminalnim aktivnostima koje nisu u vezi s trgovinom opojnim drogama). Stečena korist je  procenjena  na  iznos  od  500.000  funti sterlinga koji je  podnosilac  žalbe  dobio  od  tih  žena,  a  taj  iznos  je  korigovan na 600.000 funti sterlinga, pod pretpostavkom  da  je  on  verovatno  ulagao  tu stečenu korist najmanje tako da sačuva  njenu  vrednost  od  uticaja  inflacije.  Policija nije mogla da utvrdi bilo  kakva  značajna  sredstva  u  posedu  podnosioca  žalbe  niti  da pronađe ukradeni novac, pa su tvrdili da  je  on  taj  novac verovatno  sakrio, budući da nije, izgleda, živeo ekstravagantno, niti je trošio velike sume novca. Podnosilac žalbe je tvrdio da je veliki deo tog novca izgubio na kocki, ali nije  bilo dokaza koji bi potkrepili  ovu  njegovu  tvrdnju.  Postupajući,  sudija  je  tokom suđenja zaključio da podnosilac žalbe okoliša i da iznosi neistinite dokaze, ali je uprkos tome odlučio da smanji iznos stečene koristi za  150.000  funti  sterlinga,  u svetlu činjenice da je  deo  novca tokom  godina  verovatno  potrošen.  Podnosilac žalbe se žalio Apelacionom sudu, tvrdeći, između ostalog, da je sudija pogrešio prebacivši teret dokazivanja podnosiocu žalbe da sud uveri da je njegova stvarna imovina manja od iznosa nezakonito stečene imovinske koristi.
25. Apelacioni sud je smatrao da Zakon iz godine jasno kaže da, iako je teret dokazivanja o postojanju stečene imovinske koristi na tužilaštvu, na optuženom je da na osnovu veće  verovatnoće  dokaže  da je  imovinska  korist  koja  bi mogla da bude  ostvarena  manja.  Apelacioni  sud  je   primetio  da  prema redovnom toku stvari

„...verovatno da počinilac može preduzeti korake koji bi otežali pronalaženje imovinske koristi stečene kriminalnim aktivnostima. Jednom kada se dokaže da je on korist stekao, pragmatično, ali i potpuno pravično bi bilo u odnosu na optuženog, da on snosi teret dokazivanja (prema građanskom standardu) prilikom utvrđivanja činjenice da li raspolaže predmetnom imovinskom koristi ili da li je njena vrednost umanjena.”

Sud dalje kaže:

„Naglašavamo da metodologija predviđena ovim Zakonom zahteva od suda da obavi dva različita i odvojena zadatka. Prvi je da utvrdi stečenu imovinsku korist. Drugi je da utvrdi iznos koji može biti ostvaren u vreme donošenja rešenja, što može biti potpuno različito. Povrh toga, utvrđeni iznos koristi koji može biti ostvaren ne mora biti povezan sa imovinskom koristi koja je stečena izvršenjem krivičnih dela, kao na primer, dobitak na lotou, nasledstvo ili neka druga zakonski stečena imovina. Na kraju, zadatak suda u drugoj fazi jeste da utvrdi iznos koji se „sudu čini” da odgovara iznosu stečene imovinske koristi. Ali, jednom kada se dokaže postojanje stečene koristi, dozvoljeno je, što bi trebalo da predstavlja pristup suda, izvući zaključak da stečena imovinska korist ostaje dostupna sve dok optuženi ne dokaže suprotno...”

C.  R. Protiv Benjafield

26. U predmetu v. Benjafield [2002] UKHL 2, Dom Lordova je jednoglasno zaključio da je  zakonom  predviđena tehnika  trajnog  oduzimanja, shodno Zakonu iz 1994. godine, u skladu sa stavom 1 člana 6  Konvencije.  U predmetu R. v. Rezvi [2002] EKHL 1, došao je do sličnog zaključka u pogledu zakonom  predviđene metodologije  trajnog  oduzimanja  imovine  koja  se primenjuje,  shodno  Krivičnom  zakonu  iz  1988.  godine,  na  imovinsku  korist  stečenu drugom vrstom kriminalnih aktivnosti. Lord Stejn, sa kojim su se ostale sudije složile, primetio je u predmetu Rezvi:

„Opšte je poznata činjenica da kriminalci kojima  je  kriminal profesija  i koji  se njime stalno bave, često pribegavaju prikrivanju dobiti stečene kriminalnim aktivnostima. Stoga je neophodno imati delotvorno ali pravično sredstvo kojim bi se omogućilo trajno oduzimanje imovinske koristi stečene kriminalnim aktivnostima. Odredbe Zakona iz 1988. godine imaju za cilj da takve prestupnike liše imovinske koristi koja je proistekla iz njihovih kriminalnih radnji. Njihova svrha je kažnjavanje osuđenih prestupnika, odvraćanje od daljih krivičnih dela i smanjivanje dobiti koja bi služila za finansiranje drugih krivičnih dela. Ovi ciljevi odražavaju ne samo nacionalne već i međunarodne mere politike. Ujedinjeno Kraljevstvo je , potpisivanjem i potvrđivanjem ugovora koji s u dogovoreni pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija i Saveta Evrope, preuzelo obavezu da preduzme potrebne mere kojima bi se osiguralo da dobit onih lica koja se bave nezakonitom trgovinom drogom ili nekim drugim kriminalnim aktivnostima bude trajno oduzeta – vidi: Konvenciju Ujedinjenih nacija protiv nezakonitog prometa opojnih droga i psihotropnih supstanci (19. decembar 1988. godine); Konvenciju Saveta Evrope o pranju, traženju, zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom, Strazbur 8. novembar 1990. godine. Ove konvencije se primenjuju i Ujedinjeno Kraljevstvo ih  je ratifikovalo.

Očigledno je da je Zakon iz 1988. godine donet kako bi omogućio postizanje legitimnog cilja, kao i da mere na racionalan način budu povezane sa ciljem... Jedino se postavlja pitanje da li su zakonska sredstva koja su usvojena šira nego što je to potrebno da bi se cilj ostvario. Advokat podnosioca žalbe je tvrdio da su usvojena sredstva nesrazmerna cilju u tom smislu što je teret dokazivanja prebačen na optuženog. Apelacioni sud [2001] 3 WLR 75, 103 je pažljivo razmotrio ovaj argument i doneo sledeći zaključak:

’Teret dokazivanja koji je prebačen na optuženog nije takav da se dokazivanje mora vršiti uz pomoć dokaza već uz pomoć moći ubeđivanja, tako da se od optuženog očekuje da podnese ovakav teret dokazivanja – vidi treću kategoriju odredbi Lorda Houpa u predmetu R. v. Director of Public Prosecutions, Ex Kebilene, [2002] 2 AC 326, 379. Ovo je, dakle, situacija u kojoj je neophodno pažljivo razmotriti da li javni interes u postojanju mogućnost trajnog oduzimanja nezakonito stečene imovinske koristi kriminalaca opravdava mešanje u uobičajenu pretpostavku nevinosti. Iako je mešanje u prava optuženog znatno, Parlament je uložio očigledne napore da postigne ravnotežu između interesa optuženog i javnog interesa i to u sledećem smislu:

 (a) tek se nakon izricanja krivične presude pokreće pitanje trajnog oduzimanja imovine. Ovo je važno zato što je postupak pred sudom, koji rezultira krivičnom osudom ili krivičnim osudama, ona vrsta postupka u kome je uobičajeno da teret i standard dokazivanja budu na tužilaštvu. Povrh toga, smatra se da je optuženi koji je osuđen za određeno krivično delo ili krivična dela, svestan činjenice da mu, ukoliko je počinio krivična dela za koja je osuđen, neće biti izrečena samo kazna zatvora ili neka druga sankcija, već i da će protiv njega biti pokrenut postupak za trajno oduzimanje

 (b) Tužilaštvo ima obavezu da pokrene postupak trajnog oduzimanja, osim u slučaju kada sud smatra da on nije primeren ...

 (c) Sud, takođe, ima obavezu da ne donese rešenje o trajno oduzimanju u onim slučajevima kada postoji ozbiljna opasnost od nanošenja Kao što je već rečeno, to podrazumeva da pre donošenja rešenja o trajnom oduzimanju, sud mora da zastane i razmisli da li postoji opasnost od nanošenja nepravde. Ako sud zaključi da takva opasnost postoji, rešenje o trajnom oduzimanju imovine neće biti doneto.

 (d) To je uloga ovog suda, da po žalbi obezbedi da ne dođe do nanošenja nepravde.

Da li je postignuta ravnoteža između suprotnih interesa jeste u velikoj meri pitanje lične procene. Prilikom postizanja ravnoteže moraju se uzeti u obzir interesi optuženog spram javnog interesa u tom smislu da oni koji su počinili neko krivično delo ne bi trebalo da profitiraju od tih prestupa i da ne bi trebalo da koriste svoje kriminalnu aktivnost kako bi finansirali buduće vršenje krivičnih dela. Međutim, prema našem mišljenju, ako se diskreciono pravo odlučivanja, koje je dato tužilaštvu i sudu, koristi na pravi način, rešenje koje je Parlament usvojio jeste opravdan i srazmeran odgovor na suštinski javni interes pa se stoga i može opravdati.’ (naglašeno u originalu)

Po mom mišljenju, smatram da je ovo obrazloženje ispravno, naročito prilikom objašnjavanja uloge suda koji bi trebalo da zastane i razmisli o tome da li postoji ili bi mogao postojati rizik od ozbiljne ili stvarne nepravde, i ako taj rizik postoji ili bi mogao da postoji, da u tim slučajevima rešenje o trajnom oduzimanju ne bi trebalo da bude doneto. Tužilac je prihvatio da je ovo način na koji bi sud, prilikom razmatranja pitanja trajnog oduzimanja, trebalo da pristupi rešavanju svog zadatka. Po mom mišljenju, ovo dopuštenje je s pravom dato.

U skladu sa jednoglasnim stavovima Suda za ljudska prava u predmetu Phillips v. the United Kingdom (predstavka br. 41087/98) od 5. jula 2001. godine, zaključujem da je Poglavlje VI Zakona iz 1988. godine predstavljalo srazmeran odgovor na problem kojim se bavilo.”

III. RELEVANTNI MEĐUNARODNI INSTRUMENTI

A.  Konvencija Ujedinjenih nacija protiv nezakonitog prometa opojnih droga i psihotropnih supstanci (1988. godine)

27. U Konvenciji iz godine, kojoj je  Ujedinjeno  Kraljevstvo pristupilo, navodi se, u članu 5, da:

„1. Svaka strana potpisnica će usvojiti neophodne mere da bi se omogućila konfiskacija:

 (a) imovinske koristi stečene iz prestupa ustanovljenih u skladu sa članom 3 stav 1, ili imovine čija vrednost odgovara vrednosti na takav način stečene imovinske koristi;

 (b) opojnih droga i psihotropnih supstanci, materijala i opreme ili drugih sredstava upotrebljenih ili namenjenih upotrebi na bilo koji način prilikom izvršenja prestupa utvrđenih u skladu sa članom 3 stav 1.

2. Svaka strana potpisnica usvojiće i neophodne mere koje omogućavaju njenim nadležnim organima da utvrde, pronađu, zamrznu ili zaplene imovinsku korist, imovinu, sredstva ili bilo šta drugo pomenuto u stavu 1 ovog člana, u cilju konfiskacije.

...

7. Svaka strana potpisnica može razmotriti usvajanje obrnutog tereta dokazivanja u pogledu dokazivanja zakonitosti porekla navodne imovinske koristi ili ma koje druge imovine koja može biti konfiskovana, u meri u kojoj je takvo postupanje u skladu sa principima unutrašnjeg prava i sa prirodom sudskog postupka i drugih postupaka.

8. Odredbe ovog člana neće se tumačiti tako da prejudiciraju prava bona fide trećih strana.

9. Ništa što je sadržano u ovom članu neće uticati na princip prema kojem mere na koje se odnosi moraju biti definisane i sprovoditi se u skladu sa i shodno odredbama unutrašnjeg prava Strane potpisnice.”

B.     Konvencija Saveta Evrope o pranju, otkrivanju, zapleni i konfiskaciji imovinske koristi stečene kriminalom (1990. godine)

28. Ova Konvencija, koja je stupila na  snagu  u  septembru  1993.  godine, ima za cilj da olakša međunarodnu saradnju i pružanje uzajamne pomoći prilikom vođenja istrage o kriminalnim aktivnostima, pronalaženju, zapleni i  konfiskaciji imovinske koristi koja je tim aktivnostima stečena. Visoke strane ugovornice su se naročito obavezale da pranje imovinske koristi stečene kriminalnim aktivnostima proglase krivičnim delom i da trajno oduzmu sredstva i imovinsku korist (ili imovinu čija vrednost odgovara vrednosti tako stečene imovinske koristi).

PRAVO

I. PRIHVATLJIVOST PRITUŽBI

29. Oba podnosioca predstavke su tvrdila da teret dokazivanja da je vrednost njihove imovine manja od procenjenog iznosa  imovinske  koristi  koju  su stekli  nezakonitom  trgovinom  opojnim  drogama  predstavlja  povredu   njihovog prava na pravično  suđenje,  shodno  stavu  1  člana  6    Pri  tom,  žalili  su se da postupak za  trajno oduzimanje  predstavlja  kršenje  njihovih  prava,  shodno članu 1 Protokola br. 1 Konvencije.
30. Sud smatra da ove pritužbe pokreću pravna pitanja koja su toliko ozbiljna da bi njihovo  utvrđivanje  trebalo  da  zavisi  od  ispitivanja    Stoga  bi ih trebali proglasiti prihvatljivim. Shodno stavu 3  člana  29  Konvencije,  Sud  će sada razmotriti meritum pritužbi podnosilaca predstavki.

II. NAVODNA POVREDA STAVA 1 ČLANA 6 KONVENCIJE

31. Stav 1 člana 6 Konvencije predviđa:

„Svako, tokom odlučivanja o ... krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu ... raspravu ... pred ... sudom ...”

A. Podnesci strana u postupku

32. Država je tvrdila da se u presudama u predmetima Phillips    the United Kingdom (koji je naveden gore u tekstu) i R. v.  Benjafield  (vidi  stav  26 gore u tekstu) prihvata da je Zakon iz 1994. godine bio osmišljen za borbu protiv ozbiljnog   problema  nezakonite  trgovine  opojnim  drogama,   kažnjavanjem osuđenih prestupnika,  odvraćanjem  od  izvršenja  drugih  krivičnih dela  i  smanjivanjem dobiti koja je dostupna za finansiranje budućih poduhvata u vezi s nezakonitom  trgovinom  drogom. Ciljevi  zakona  nisu  odslikavali  samo  nacionalnu već i međunarodnu politiku,  na  šta  jasno  ukazuje  Konvencija  Ujedinjenih  nacija protiv nezakonitog prometa opojnih droga (vidi stav 27 gore u tekstu). Štaviše, u presudama se takođe zaključuje da je  primena zakona u skladu sa članom 6 Konvencije i da predviđa niz zaštitnih mera za optuženog.
33. Kada je reč o prvom podnosiocu predstavke, Grejsonu, Država naglašava da je prilikom hapšenja kod njega pronađena ogromna količina heroina. Okolnosti koje prate plaćanje sudskih i drugih troškova podnosioca predstavke ukazuje na to da on raspolaže sredstvima koja nije obelodanio dok se na njegovim bankovnim računima vidi niz  finansijskih  transakcija  koje  se  ne  mogu  objasniti. Sudija je, razmotrivši sve dokaze, zauzeo  stanovište  da  podnosilac  predstavke bezočno i neprekidno laže i da nije uspeo da pruži bilo kakve dokumentovane dokaze koji bi išli u njegovu korist. Pošto je utvrđeno da je podnosilac predstavke stekao korist od nezakonite trgovine drogom u  iznosu  koji  premašuje  1,2  miliona funti sterlinga i  da  raspolaže  sredstvima  koja  se  ne  mogu  objasniti,  nije   nepravično na njega  prebaciti  teret  dokazivanja, primenom  principa  veće verovatnoće, prilikom utvrđivanja vrednosti stečene imovinske koristi.
34. Kada je reč o drugom podnosiocu predstavke, Barnamu, Država tvrdi da je podnosiocu tada stavljeno u zadatak da dokaže da je iznos njegovih imovinskih  sredstava  manji  od  stečene  koristi,  obzirom  da  je  pouzdano  utvrđeno da je podnosilac predstavke vođa jedne međunarodne grupe trgovaca opojnim drogama, kao i da je stekao korist od nezakonite trgovine drogom u iznosu od 1.5 miliona funti sterlinga i da kontroliše ogromnu količinu opojnih droga. Podnosilac predstavke, koji je sve vreme imao pravnog zastupnika,  tačno  je  znao,  iz  presude koju je doneo sudija, kako je utvrđena stečena imovinska korist koja se njemu može pripisati. Ni u jednoj fazi postupka on  nije  pokušao  da  odgovori  na  pitanja koja je pokrenulo tužilaštvo niti da pruži bilo kakve  dokaze, bilo u vidu dokumenata ili nečeg drugog, kako bi pokazao da on više ne poseduje bilo kakvu imovinsku korist  stečenu  kriminalnim  aktivnostima  kojima  se  bavi,   ili   da  objasni šta se sa njom desilo. Njegovi  dokazi  su  se  svodili na  puko  poricanje  da  on ima bilo kakvu imovinu osim kuće. Da je istina to što je podnosilac predstavke izneo o svojim finansijskim aktivnostima,  ne  bi  mu  bilo  teško  da  preduzme  korake  kojima bi dokazao svoj finansijski položaj. Nadalje,  kada je  jednom utvrđeno da  je podnosilac predstavke primio isporuku kanabisa, nije bilo nepravično zahtevati od njega da objasni šta se sa desilo sa tom isporukom.
35. Prvi podnosilac predstavke je naglasio da je u pogledu svoje imovine morao da dokaže Sudija je doneo rešenje o trajnom  oduzimanju  na  pun iznos  sume  stečene  imovinske koristi  usled   neistinitih   iskaza   podnosioca predstavke.
36. Drugi podnosilac predstavke je tvrdio da veći deo procenjene koristi stečene nezakonitom  trgovinom  opojnim  drogama   iznosi   nabavnu   cenu   tri pošiljke kanabisa u  ukupnom  iznosu  od  340.000  funti  sterlinga.  Shodno  zakonu iz 1994. godine, pretpostavlja se da je ove  pošiljke  platio  od  imovinske  koristi stečene prethodnom nelegalnom trgovinom opojnim drogama.  Ove  isporuke, međutim, nisu se mogle smatrati delom njegove imovine, budući da ne postoji zakonski uređeno  tržište  kontrolisanim  drogama.  Tokom  druge  faze  postupka trajnog oduzimanja  imovine, podnosilac predstavke nije bio u obavezi da objasni šta se dogodilo sa 2,5 tone kanabisa  niti  šta   je   bilo  sa  imovinskom  koristi stečenom od njegove  prodaje;  umesto  toga,  on je  morao  da snosi teret  dokazivanja i da dokaže da ne poseduje  sredstva,  iz  bilo  kojih  izvora,  od  kojih  bi  izvršio isplatu  iznosa  određenog  rešenjem  o  trajnom  oduzimanju  u  ukupnom  iznosu  od 1,5  miliona  funti  sterlinga.  Podnosilac predstavke  je  morao   da  dokaže  suprotno: da ne poseduje bilo koja druga sredstva osim kuće čiji su vlasnici on  i  njegova supruga.

B. Ocena Suda

37. U predmetu Phillips the United Kingdom (br. 41087/98, stavovi 35 i 39, ECHR 2001-VII) Sud je smatrao da je donošenje  rešenja  o  trajnom oduzimanju, shodno  Zakonu  iz  1994.  godine,  isto  kao  i  postupak   izricanja presude. Stav 1 člana 6, koji se primenjuje tokom čitavog postupka „odlučivanja... o krivičnoj optužbi”, uključujući  i  postupak  kojim  se  određuje  kazna,  je  stoga bio primenjiv (vidi takođe presudu u predmetu Welch v. the United Kingdom od 9. februara godine, Series A br. 307-A).
38. Sud podseća da je tokom prve faze postupka, shodno Zakonu iz godine, teret bio na tužilaštvu da dokaže, na osnovu  veće  verovatnoće,  da  je  optuženi potrošio ili primio određene iznose novca tokom perioda od šest godina, koji je prethodio krivičnom delu koje je  predstavljalo osnov  za  pokretanje krivičnog postupka. Sud koji je izricao presudu je stoga morao, shodno članu 4 Zakona, da pretpostavi da su ti računi ili stavke troškova  proistekli  iz  imovinske koristi stečene nezakonitom  trgovinom  opojnim  drogama.  Zatim  je  teret  dokazivanja prebačen na optuženog i on je morao da pokaže, takođe na osnovu veće verovatnoće,  da  novac  potiče  iz  legitimnih  izvora  (vidi  stav  23  gore  u tekstu).
39. Donošenje rešenja o trajnom oduzimanju, shodno Zakonu iz  godine, razlikovalo se  od  uobičajenog  izricanja  kazne posle  donošenja  krivične osude od strane krivičnog suda zato  što je oštrina  naloga  – u pogledu iznosa  novca koji mora biti plaćen i dužine trajanja zatvorske kazne u slučaju neplaćanja tog iznosa  –  zavisila  od   utvrđivanja   imovinske   koristi   od   prethodnih   kriminalnih radnji za koje optuženi možda i nije bio osuđen. Iz tog razloga, Sud je u predmetu Phillips primetio da pravo pojedinca na pretpostavku nevinosti, pored toga što  je izričito pomenuto u stavu 2 člana  6,  zahteva  od  tužilaštva  da  dokaže  istinitost  optužbi protiv  njega  ili  nje,  što   predstavlja  sastavni  deo  poimanja  pravičnog suđenja  u smislu  stava  1 člana  6 (op. cit., stav 40 i vidi mutatis mutandis, presudu  u predmetu Saunders v. the United Kingdom od 17. decembra 1996. godine, Reports of Judgments and Decisions 1996-VI, stav 68).
40. Sud je u predmetu Phillips, međutim, otišao dalje,  pozivajući  se  na  svoju sudsku praksu,  u smislu  da pravo  na  to  da neko  bude  smatran nevinim  dok  se ne dokaže suprotno nije apsolutno, budući da činjenične ili pravne pretpostavke postoje u  svakom  sistemu  krivičnog    Iako  Konvencija nije ravnodušna prema takvim pretpostavkama, one u principu nisu zabranjene, sve  dok  se  Države drže razumnih granica,  uzimajući  u  obzir  značaj  onoga  što  je  u  pitanju, te poštujući prava odbrane  (vidi presudu u predmetu Salabiaku v. France od  7. oktobra 1988. godine, Series A br. 141-A, stav 28).
41. U predmetu Phillips Sud je zaključio da ovo prebacivanje tereta dokazivanja jeste u skladu sa stavom 1 člana 6 Konvencije budući da se, prilikom ocenjivanja koristi koja se može pripisati    Filipsu,  sudija  uverio,  na  osnovu priznanja podnosioca predstavke ili na osnovu dokaza koje je pružilo tužilaštvo, u pogledu svake stavke koja je uzeta u obzir, odnosno da je podnosilac predstavke posedovao imovinu ili da je potrošio novac, i da je očigledan zaključak da  takva imovina ili novac potiču iz  nezakonitih  izvora  (op.  cit.,  stav 44).  Stoga,  kao  što  je to Sud analizirao u predmetu Geerings v. the Netherlands, br. 30810/03, stav 44, 1. mart 2007. godine:

„podnosilac predstavke je očigledno imao s redstva čije se poreklo nije moglo utvrditi; ... osnovano se sumnja da su ta sredstva stečena iz nezakonitih aktivnosti; i... podnosilac predstavke nije dao zadovoljavajuće alternativno objašnjenje.”

42. U predmetu koji se odnosi na postupak za donošenje rešenja o trajnom oduzimanju imovine, shodno  Zakonu  iz    godine,  zadatak  Suda  je  da  utvrdi da li način na koji su  zakonske  pretpostavke  primenjene  u  određenom  postupku krši osnovna načela pravičnog vođenja  postupka   koji  su  garantovani  stavom  1 člana 6 (Phillips, stav 41). Međutim, nije u nadležnosti Evropskog suda da ocenu činjenica koju su dali domaći sudovi zameni svojom  ocenom  i,  kao  opšte  pravilo važi, da je na tim [domaćim] sudovima da  izvrše  ocenu  dokaza  koji su im  dati na uvid. Zadatak Suda jeste da utvrdi da  li  je  postupak  u celini,  uključujući i način na koji su dokazi prikupljeni, bio pravičan (Edwards v. the United Kingdom,  presuda  od 6. decembra 1992. godine, Series A br. 247-B, stav 34).
43. U ovom predmetu, Sud primećuje da je prvi podnosilac predstavke osuđen za krivično delo u vezi s uvozom preko 28 kilograma čistog heroina čija velikoprodajna cena iznosi preko 1,2 miliona funti Prilikom vršenja procene iznosa imovinske koristi koju je stekao od nezakonite trgovine opojnim drogama tokom zakonom predviđenog perioda od šest godina, sudija koji je na raspravi razmotrio sve dokaze, kao i usmene i pismene dokaze  koji  su  izvedeni tokom postupka za trajno oduzimanje imovine, zaključio je da je podnosilac predstavke bio glavni učesnik u tom poslu i smatrao da činjenica da je bio u mogućnosti da sa saoptuženim kupi tako veliki tovar  droge,  ukazuje  na  to  da  ovo nije bio njegov prvi pokušaj trgovine drogom. Sudija je  dalje zaključio da je tužilaštvo ustanovilo, na  osnovu  veće  verovatnoće,  da  je   tokom  relevantnog perioda, podnosilac predstavke potrošio ili primio pozamašnu sumu novca. Dokazima, koje je podnosilac predstavke podneo u vezi sa svojim poslovnim aktivnostima,  nije se na  zadovoljavajući  način  moglo objasnili poreklo tog novca, pa je sudija stoga zaključio da je podnosilac predstavke stekao imovinsku korist od nezakonite trgovine opojnim drogama u iznosu od ukupno 1.230.748,69 funti sterlinga.
44. Sudija koji je predsedavao tokom suđenja je drugog podnosioca predstavke opisao kao glavnog organizatora  jednog  međunarodnog  lanca  koji  se bavi trgovinom opojnim drogama (vidi stav 13 gore u tekstu). Tokom prve faze postupka za trajno oduzimanje, sudija je razmatrao iskaz, između ostalog, i policijskog prikrivenog islednika, za koga  je  podnosilac  predstavke  mislio  da  je čovek koji se bavi pranjem novca i zaključio da je podnosilac predstavke, tokom perioda od šest godina, potrošio  velike  sume  novca  na  različite  poslove  sa kanabisom, kao i da je taj novac stečen iz ranijih poslova trgovine opojnom Podnosilac predstavke je  odlučio  da  ne  da  iskaz  u ovoj  fazi  postupka  i nije uložio žalbu protiv  sudske   odluke  koja  se  odnosila  na  stečenu  imovinsku  korist.
45. Tokom čitavog postupka, prava odbrane su bila obezbeđena zaštitnim merama koje su sastavni deo Stoga je, u svakom pojedinačnom slučaju, procenu vršio sud, u  postupku  koji  je  uključivao  javnu  raspravu,  kojom  prilikom su ocenjivani unapred objavljeni dokazi koje je iznelo tužilaštvo i podnosiocu predstavke data mogućnost da iznese pismene i  usmene  dokaze  (vidi  takođe predmet Phillips, koji je  naveden gore u tekstu, stav 43). Svakog od dvojice podnosioca predstavke je zastupao  branilac  po  njihovom  izboru.  Na  tužilaštvu  je  bilo da dokaže da je  podnosilac predstavke  posedovao predmetnu  imovinsku korist tokom relevantnog perioda. Iako je  prema  zakonu sud  morao da pretpostavi  da  ta  sredstva  potiču  od  nezakonite  trgovine  opojnim  drogama,  ova  pretpostavka je mogla da bude oborena da je podnosilac predstavke dokazao da je on imovinu stekao na legalan način. Pri tom, sudija je imao diskreciono pravo da ne primeni navedenu pretpostavku ako je smatrao  da  bi  njena  primena  predstavljala  ozbiljan rizik od nanošenja nepravde (vidi: R. v. Benjafield: stav 27 gore u tekstu).
46. Pred sudom se ni jedan od dvojice  podnosioca  predstavke  nije ozbiljno  žalio  na  pravičnosti  ove  prve  faze   postupka   za   trajno   oduzimanje imovine, tokom koje je  izvršen obračun imovinske koristi stečene nezakonitom trgovinom opojnim Sud smatra da ni u jednom  od  dva  slučaja,  bilo  u načelu  ili  u  konkretnom  slučaju,  nije   bilo   nespojivo  sa  pojmom  pravičnog suđenja, u smislu člana 6 Konvencije, da se teret dokazivanja prebaci na podnosioca predstavke, pošto je bio osuđen za teško krivično delo trgovine  opojnom  drogom, kako bi dokazao da je izvor novca ili sredstava za koje se pokazalo da ih je  posedovao tokom  nekoliko  godina  pre  izvršenja  datog  krivičnog  dela,  bio legitiman. Imajući u vidu već pomenute zaštitne mere, teret   dokazivanja  nije prevazilazio razumne okvire.
47. U drugu fazu postupka je spadalo obračunavanje vrednosti imovine koja je trenutno na raspolaganju podnosiocu Zakon u ovoj fazi ne zahteva od suda koji izriče presudu i da izvodi pretpostavke  o bilo kakvoj pređašnjoj kriminalnoj aktivnosti: umesto toga sud je morao da izvrši procenu sredstava podnosioca  predstavke u vreme donošenja rešenja. Kao što je Apelacioni sud objasnio u predmetu R. v. Barwick (vidi stavove 24-25 gore u tekstu), u ovoj  fazi postupka teret je bio na optuženom da dokaže, prema standardu dokazivanja u građanskih stvarima, da je iznos koji je mogao biti na raspolaganju bio manji od procenjenog iznosa stečene imovinske koristi.
48. Obojica podnosilaca predstavke su odlučila da, u vezi sa svojim imovinskim sredstvima, svedoče I ovog puta oni su na raspolaganju imali zaštitne mere pomenute u stavu 45  gore  u  tekstu.  Imali  su  pravne  zastupnike  koji su ih zastupali i bili su obavešteni, putem  detaljno  obrazložene  presude  koju  je doneo sudija, kako je tačno izvršen obračun stečene imovinske koristi. I jednom i drugom podnosiocu predstavke je data mogućnost da objasne svoju finansijsku situaciju i da opišu šta se dogodilo sa onim sredstvima koja je sudija uzeo u obzir prilikom  određivanja iznosa  stečene  imovinske  koristi.  Prvi  podnosilac predstavke, za koga je utvrđeno da raspolaže velikim svotama novca neobjašnjenog porekla, koje su  prolazile  kroz  njegove  bankovne  račune  i  da  je imao na  raspolaganju,  preko  jednog  svog  saradnika,  iznos  od  70.000   funti sterlinga za troškove odbrane, nije pružio neko ubedljivo objašnjenje ovih nelogičnosti. Drugi podnosilac predstavke nije čak ni pokušao da objasni šta se dogodilo sa različitim pošiljkama kanabisa, za  koje  je  utvrđeno  da  ih  je  kupio.  U oba slučaja, sudija je zaključio da je svedočenje podnosioca predstavke potpuno neistinito i da je lišeno bilo kakvog kredibiliteta (vidi stavove 9 i 16 gore u  tekstu). Kao što je već rečeno, nije na Evropskom sudu da ocenu dokaza domaćih sudova zameni svojom ocenom.
49. Sud se slaže sa presudama Apelacionog suda  u  oba  slučaja  (vidi stavove 11 i 18 i vidi takođe v. Barwick, stavove 25-26 gore u tekstu), da nije nespojivo s pojmom pravične rasprave tokom krivičnog postupka   da  teret dokazivanja bude  na svakom od podnosilaca predstavke da bi pružili uverljivo objašnjenje  svoje  trenutne  finansijske  situacije.  U  oba  slučaja,  pošto  je  dokazano da su bili umešani u kompleksne i unosne poslove u vezi s  trgovinom  opojnim drogama tokom niza godina, opravdano je očekivati od podnosilaca predstavki da objasne šta se dogodilo sa svim onim novcem za koji je tužilaštvo dokazalo da se nalazilo u njihovom  posedu,  isto  kao  što  je  bilo  opravdano  očekivati  da podnosioci predstavki u prvoj fazi postupka dokažu legitimnost izvora prihoda, odnosno odakle taj novac ili sredstva potiču. Te  stvari  su  nešto  u  šta  isključivo imaju uvid podnosioci predstavki, pa im  teret  dokazivanja  ne  bi  teško  pao  da  je ono što su oni naveli i izjavili u vezi sa svojim finansijama bilo istinito.
50. Stoga, nije došlo do povrede  stav  1  člana  6 Konvencije  ni kod jednog ni kod drugog podnosioca predstavke.

III.  NAVODNA POVREDA ČLANA 1 PROTOKOLA BR. 1

51. Član 1 Protokola 1 predviđa:

„Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.”

52. Sud podseća da je u predmetu Phillips zaključio da zahtev da Filips plati plati određeni iznos novca,  shodno  rešenju  o  trajnom  oduzimanju  koje  je izdato u skladu sa  stavom  1  člana  6,  ne  predstavlja  nesrazmerno  mešanje  u njegovo pravo na mirno uživanje imovine (Phillips, koji je naveden gore u tekstu, stavovi 48-53).
53. Sud ne smatra da se ove  predstavke  mogu  u  ovom  smislu  razlikovati od predmeta Phillips. Iz toga proizilazi da nije  došlo  do povrede  člana  1 Protokola 1 u ovom predmetu.

IZ OVIH RAZLOGA, SUD JEDNOGLASNO

1. Spaja predstavke;

2. Proglašava predmet prihvatljivim;

3. Utvrđuje da nije došlo do povrede stava 1 člana 6 Konvencije;

4. Utvrđuje da nije došlo do povrede člana 1 Protokola 1 Konvencije.

Sačinjeno na engleskom jeziku i dostavljeno u pisanom obliku 23. septembra 2008. godine, u skladu sa stavovima 2 i 3 pravila 77 Poslovnika Suda.

Fatos Araci                                                                               Leh Garlicki

Sekretar                                                                                   Predsednik

 1. v. Lucas [1981] QB 720]. Ovaj optuženi je lukav, prepreden i inteligentan. On daje nepojmljive izjave koje su uvreda za zdrav razum. Prilikom svedočenja pokušavao je da na svakom koraku navede na pogrešan put, bojeći se da bi istina otkrila postojanje imovine koju on nije želeo da otkrije i pre izricanja presude je sakrio svoja imovinska sredstva. Lagao je stalno i bezočno, i kredibilitet mu je nikakav. Sam će biti kriv ako ne prihvatim njegove dokaze. Uveren sam da je pokušao da me navede na pogrešan trag. Ne prihvatam to da ne postoje druga imovinska sredstva, pa sam došao do zaključka da bi odgovarajuće bilo da nalog za trajno oduzimanje imovine glasi na sumu koja predstavlja velikoprodajnu vrednost droge, što iznosi GBP 1.236.748. Nisam se uverio da njegova novčana sredstva iznose manje nego što je njegova stečena korist...”

 ____________________________

Presuda prevedena na srpski jezik u okviru zajedničkog projekta Evropske unije i Saveta Evrope „Oduzimanje imovinske koristi stečene krivičnim delom u Srbiji”