Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
Preuzmite presudu u pdf formatu
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ЛИЛИЋ И ДРУГИ ПРОТИВ СРБИЈЕ
(Представке бр. 16857/19 и 43001/19)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
14. јануар 2021. годинe
Ова пресуда је коначна, али може бити предмет редакцијских измена.
У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Одбора у саставу:
После већања на затвореној седници 3. децембра 2020. године, Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
Carlo Ranzoni, председник,
Branko Lubarda,
Pauliine Koskelo, судије,
и Liv Tigerstedt, вршилац дужности секретара Одељења,
ПОСТУПАК
ЧИЊЕНИЦЕ
ПРАВО
I. СПАЈАЊЕ ПРЕДСТАВКИ
II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1 ПРОТОКОЛА БРОЈ 1
Члан 6. став 1.
„Приликом одлучивања о грађанским правима и обавезама лица... свако има право на правичну... јавну расправу... од [стране]... суда...“
Члан 1. Протокола број 1
„Свако физичко или правно лице има право на мирно уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује такве законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине, у складу са општим интересом или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.“
Суд понавља да извршење пресуде, коју било који суд донесе, мора бити сматрано саставним делом „јавне расправе“ у смислу члана 6. Суд такође указује на своју судску праксу, која се односи на неизвршење или одложено извршење коначних домаћих пресуда (видети Хорнсби против Грчке, бр. 18357/91, став 40, Извештаји о пресудама и одлукама 1997-II).
У водећем предмету Р. Качапор и други против Србије, бр. 2269/06 и још 5 других, 15. јануара 2008. године, Суд је утврдио повреду у погледу околности које су сличне онима које постоје у овом конкретном случају.
Суд даље напомиње да одлуке у вези са овим представкама захтевају предузимање посебних мера. Суд стога сматра да се предметне одлуке односе на „имовину“ у смислу члана 1. Протокола број 1.
Након разматрања целокупног материјала који му је достављен, Суд није установио ниједну чињеницу, нити аргумент, који би могао да га убеди да усвоји други закључак у погледу прихватљивости и основаности ових притужби. Значајно је напоменути да је Суд приметио Владин аргумент да је дужина периода неизвршења која се разматра у овом случају била разумна с обзиром на сложеност стечајног поступка против привредног друштва - дужника. Суд, међутим, понавља да је у оваквим случајевима усвајао став да је период до једне године неизвршења коначне домаће одлуке у складу са захтевима Конвенције (видети Бугарић против Србије (одл.), број 39694/10, 6. децембар 2016. године). Суд је до сада, по правилу, установљавао кршење кад год је тај период био дужи од једне године (видети, између многих других релевантних предмета, Црнишанин и други против Србије, бр. 35835/05 и 3 других, § 124, 13. јануар 2009. године, у коме је релевантни период био између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци), без обзира на то да ли се коначна домаћа одлука о којој је реч спроводила путем извршног или стечајног поступка (видети, на пример, предмет Р. Качапор и други, горе цитиран, став 115). Суд сматра да у овом случају нема разлога да се одступи од такве судске праксе. Требало би додати, међутим, да би Суд могао прихватити много дужи временски оквир за извршење, ако се Тужена држава одлучи за свеобухватно решење овог питања (видети Муховић и други против Босне и Херцеговине (одл.), бр. 40841/13 и 12 других, ставови 29-34, 15. септембар 2020.). Имајући у виду своју судску праксу о овој теми, Суд сматра да у овом случају власти нису уложиле све неопходне напоре, како би у потпуности и благовремено спровеле своје одлуке у корист подносилаца представке.
Стога су ове притужбе прихватљиве и откривају кршење члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1.
III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
„Када Суд утврди кршење Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.“
С обзиром на документацију у свом поседу и своју судску праксу (видети, нарочито, предмет Р. Качапор и други против Србије, горе цитиран, као и Станковић против Србије (одл.), бр. 41285/19, 19. децембар 2019. године), Суд сматра разумним да се доделе износи наведени у приложеној табели. Иако је подносиоце представке заступао адвокат, у овом случају не постоји накнада за трошкове и издатке, јер адвокат подносилаца представке није обавестио Суд да су разматране домаће одлуке делимично извршене (12-17%) у погледу шест подносилаца представке (Предраг Лилић, Мирко Марковић, Милорад Ђорђевић, Зоран Коцевски, Радмила Умићевић и Драган Вечериновић) у 2018. години. Суд је ту чињеницу сазнао искључиво из владиних запажања. Није дато објашњење за наведени пропуст. С тим у вези, узимајући у обзир дужност Суда да испита наводе о кршењу људских права, Суд понавља да адвокати морају да схвате да имају обавезу да демонстрирају висок ниво професионалне разборитости и смислене сарадње са Судом, штедећи га неоснованих притужби, те да пре покретања поступка и након тога морају марљиво да се распитају о свим детаљима случаја, педантно се придржавајући свих релевантних правила поступка, и да подстичу своје клијенте да чине исто (видети Стеванчевић против Босне и Херцеговине (одл.), бр. 67618/09, ст. 29, 10. јануар 2017. године).
Суд даље напомиње да Тужена држава има обавезу да исплати сваки неотплаћени дуг утврђен пресудом из сопствених средстава.
ИЗ ОВИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
Одлучује да се споје представке;
Проглашава представке прихватљивим;
Сматра да су ове представке обелоданиле кршење члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 у погледу неизвршења домаћих одлука усвојених против друштвеног/државног предузећа;
Сматра да Тужена држава мора у року од три месеца да обезбеди извршењe правноснажних домаћих одлука из приложене табеле, и то плаћањем свих неизмирених дугова утврђених пресудом из сопствених средстава;
Сматра
(a) да Тужена држава мора подносиоцима представке да исплати износе који су наведени у приложеној табели у року од три месеца и да тај износ мора бити претворен у валуту Тужене државе по курсу који је важио на дан намирења;
(б) да од истека наведена три месеца до измирења, камата на горе наведене износе биће платива по стопи која је једнака граничној активној каматној стопи Европске централне банке током периода неиспуњавања обавеза, плус три процентна поена;
Састављено на енглеском језику и достављено у писаном облику 14. јануара године, у складу са Правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.
Liv Tigerstedt Carlo Ranzoni
в.д. секретара одељења председник
ДОДАТАК
Списак представки којим се подносе притужбе на основу члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 (неизвршења домаћих одлука усвојених против друштвеног/државног предузећа)
|
Бр. |
Број представке Датум иницирања |
Датум рођења подносиоца представке |
Релевантна домаћа одлука |
Датум почетка периода неизвршења |
Дужина извршног поступка |
Износ додељен за нематеријалну штету по подносиоцу представке |
|
1.
|
16857/19 15.03.2019. године (6 подносилаца)
|
Предраг ЛИЛИЋ Стана СТАНКОВИЋ Миладинка РАДОВАНОВИЋ Радосав ПАВЛОВИЋ Лидија БАНОВИЋ БАШАРАГИН Немања КАТИЋ |
Приредни суд у Београду, 06.08.2014. године |
06.08.2014. |
у току Више од 6 година и 2 месеца и 15 дана
|
1.000 |
|
2.
|
43001/19 24.07.2019. године (30 подносилаца)
|
Мара БЈЕЛИЧИЋ Мирко МАРКОВИЋ Ратомир ПУНОШЕВАЦ Милорад ЂОРЂЕВИЋ Љиљана КАПЕТАНОВИЋ Предраг НЕНАДОВИЋ Јасмина САМАРЏИЋ Радомир ЛАЗИЋ Ратомир СТАНКОВИЋ Аца ИГИЋ Живојин ФЛИДЕР Светлана БРАЈОВИЋ Зора ЗЕЦ Павле БОГДАНОВИЋ Милорад ЈОВАНОВИЋ Ненад МИЉЕВИЋ Граде КОСТИЋ Милован СТАНОЈЕВИЋ Светло МАРКОВИЋ Ристо КОЛАК Живорад БАЈИЋ Љиљана ДОБРОСАВЉЕВИЋ Љубица БУЛАТОВИЋ Мирјана МИЛОСАВЉЕВИЋ Нада ВЛАХОВИЋ Зоран КОЦЕВСКИ Радмила УМИЋЕВИЋ Душан ЈОВАНОВИЋ Драган ДОБРИЋ Драган ВЕЧЕРИНОВИЋ |
Привредни суд у Београду, 06.08.2014. године |
06.08.2014. |
у току Више од 6 година и 2 месеца и 15 дана
|
1.000 |
SECOND SECTION
CASE OF LILIĆ AND OTHERS v. SERBIA
(Applications nos. 16857/19 and 43001/19)
JUDGMENT
STRASBOURG
14 January 2021
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Lilić and Others v. Serbia, The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Committee composed of:
Carlo Ranzoni, President,
Branko Lubarda,
Pauliine Koskelo, judges,
and Liv Tigerstedt, Acting Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 3 December 2020,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
1. The case originated in two applications against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) on 15 March 2019 and 24 July 2019, respectively.
2. The applicants were represented by Mr R. Kojić, a lawyer practising in Belgrade.
3. The Serbian Government (“the Government”) were given notice of the applications on 18 June 2020.
THE FACTS
4. The list of applicants and the relevant details of the applications are set out in the appended table.
5. The applicants complained of the non-enforcement of domestic decisions given against a socially/State-owned company.
THE LAW
6. Having regard to the similar subject matter of the applications, the Court finds it appropriate to examine them jointly in a single judgment.
7. The applicants complained of the non-enforcement of domestic decisions given in their favour. They relied, expressly or in substance, on Article 6 § 1 of the Convention and on Article 1 of Protocol No. 1, which read as follows:
Article 6 § 1
“In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a fair ... hearing ... by [a] ... tribunal ...”
Article 1 of Protocol No. 1
“Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.
The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties.”
8. The Court reiterates that the execution of a judgment given by any court must be regarded as an integral part of a “hearing” for the purposes of Article 6. It also refers to its case-law concerning the non-enforcement or delayed enforcement of final domestic judgments (see Hornsby v. Greece, no. 18357/91, § 40, Reports of Judgments and Decisions 1997‑II).
9. In the leading case of R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 and 5 others, 15 January 2008, the Court already found a violation in respect of issues similar to those in the present case.
10. The Court further notes that the decisions in the present applications ordered specific action to be taken. The Court therefore considers that the decisions in question constitute “possessions” within the meaning of Article 1 of Protocol No. 1.
11. Having examined all the material submitted to it, the Court has not found any fact or argument capable of persuading it to reach a different conclusion on the admissibility and merits of these complaints. Notably, the Court has noted the Government’s argument that the length of the period of non-enforcement under consideration in this case was reasonable given the complexity of the insolvency proceedings against the debtor company. The Court reiterates, however, that it has held in this type of cases that the period of up to one year of non-enforcement of a final domestic decision complied with the requirements of the Convention (see Bugarić v. Serbia (dec.), no. 39694/10, 6 December 2016). It has found a violation whenever that period was longer than one year (see, among many other authorities, Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05 and 3 others, § 124, 13 January 2009, in which the relevant period was between one year and five months and four years and eight months), irrespective of whether the final domestic decision at issue was being enforced through enforcement proceedings or insolvency proceedings (see, for example, R. Kačapor and Others, cited above, § 115). There is no reason to depart from that case-law in the present case. It should be added, however, that the Court could accept a much longer enforcement time frame, if the respondent State opts for a comprehensive solution (see Muhović and Others v. Bosnia and Herzegovina (dec.), nos. 40841/13 and 12 others, §§ 29-34, 15 September 2020). Having regard to its case-law on the subject, the Court considers that in the instant case the authorities did not deploy all necessary efforts to enforce fully and in due time the decisions in the applicants’ favour.
12. These complaints are therefore admissible and disclose a breach of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1.
13. Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
14. Regard being had to the documents in its possession and to its case‑law (see, in particular, R. Kačapor and Others, cited above, and Stanković v. Serbia (dec.), no. 41285/19, 19 December 2019), the Court considers it reasonable to award the sums indicated in the appended table. Although the applicants were represented by a lawyer, there is no award for costs and expenses in the present case because the applicants’ lawyer failed to inform the Court that the domestic decisions under consideration had been partly enforced (12-17%) in respect of six applicants (Predrag Lilić, Mirko Marković, Milorad Đorđević, Zoran Kocevski, Radmila Umićević and Dragan Večerinović) in 2018. The Court learned that fact only from the Government’s observations. No explanation for this omission was provided. In this connection, the Court reiterates that lawyers must understand that, having due regard to the Court’s duty to examine allegations of human rights violations, they must show a high level of professional prudence and meaningful cooperation with the Court by sparing it the introduction of unmeritorious complaints and, both before the proceedings have been instituted and thereafter, they must inquire diligently into all details of the case, meticulously abide by all the relevant rules of procedure and must urge their clients to do the same (see Stevančević v. Bosnia and Herzegovina (dec.), no. 67618/09, § 29, 10 January 2017).
15. The Court further notes that the respondent State has an obligation to pay any outstanding judgment debt from its own funds.
16. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
(a) that the respondent State is to pay the applicants, within three months, the amounts indicated in the appended table, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
Done in English, and notified in writing on 14 January 2021, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Liv Tigerstedt Carlo Ranzoni
Acting Deputy Registrar President
APPENDIX
List of applications raising complaints under Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1
(non-enforcement of domestic decisions given against a socially/State-owned company)
|
Application no. Date of introduction |
Applicant’s name Date of birth
|
Relevant domestic decision |
Start date of non-enforcement period |
Length of enforcement proceedings |
Amount awarded for non-pecuniary damage per applicant |
|
|
|
15/03/2019 (6 applicants) |
Predrag LILIĆ 03/04/1966 Stana STANKOVIĆ 08/08/1951 Miladinka RADOVANOVIĆ 29/06/1945 Radosav PAVLOVIĆ 08/09/1949 Lidija BANOVIĆ BAŠARAGIN 27/02/1970 Nemanja KATIĆ 22/04/1945 |
Commercial Court in Belgrade, 06/08/2014
|
06/08/2014
|
pending More than 6 year(s) and 2 month(s) and 15 day(s)
|
1,000 |
|
|
24/07/2019 (30 applicants) |
Mara BJELIČIĆ 20/05/1947 Mirko MARKOVIĆ 26/06/1958 Ratomir PUNOŠEVAC 10/04/1943 Milorad ĐORĐEVIĆ 09/08/1949 Ljiljana KAPETANOVIĆ 21/12/1947 Predrag NENADOVIĆ 24/05/1943 Jasmina SAMARDŽIĆ 07/12/1958 Radomir LAZIĆ 25/07/1947 Ratomir STANKOVIĆ 09/07/1941 Aca IGIĆ 24/08/1953 Živojin FLIDER 03/05/1950 Svetlana BRAJOVIĆ 07/11/1953 Zora ZEC 19/10/1957 Pavle BOGDANOVIĆ 23/10/1944 Milorad JOVANOVIĆ 09/06/1954 Nenad MILJEVIĆ 30/03/1956 Grade KOSTIĆ 20/09/1954 Milovan STANOJEVIĆ 28/03/1946 Svetlo MARKOVIĆ 06/02/1952 Risto KOLAK 26/04/1954 Živorad BAJIĆ 21/06/1943 Ljiljana DOBROSAVLJEVIĆ 21/01/1959 Ljubica BULATOVIĆ 12/09/1948 Mirjana MILOSAVLJEVIĆ 15/08/1947 Nada VLAHOVIĆ 12/02/1951 Zoran KOCEVSKI 20/10/1965 Radmila UMIĆEVIĆ 28/10/1954 Dušan JOVANOVIĆ 13/06/1951 Dragan DOBRIĆ 11/01/1953 Dragan VEČERINOVIĆ 29/11/1952 |
Commercial Court in Belgrade, 06/08/2014
|
06/08/2014
|
pending More than 6 year(s) and 2 month(s) and 15 day(s)
|
1,000 |
[1] Plus any tax that may be chargeable to the applicants.
[2] Less any amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level.
baza unakrsnih veza