Schalk i Kopf protiv Austrije

 EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA  

PRVI ODJEL

PREDMET SCHALK I KOPF protiv AUSTRIJE

(Aplikacija broj 30141/04)

PRESUDA STRAZBUR

24. juni 2010. godine

Ova presuda će postati konačna pod uslovimapropisanim članom 44 stav 2 Konvencije. Ona može biti predmet redakcijskih izmjena

U predmetu Schalk i Kopf protiv Austrije, Evropski sud za ljudska prava (Prvi odjel), u vijeću koga čine:

Christos Rozakis, Predsjednik,
Anatoly Kovler,
Elisabeth Steiner,
Dean Spielmann,
Sverre Erik Jebens,
Giorgio Malinverni,
George Nicolaou, sudije,
i André Wampach, Zamjenik Registrara Odjela,

Nakon vijećanja od 25. februara 2010. godine i 3. juna 2010. godine, Donosi sljedeću presudu, izrečenu posljednjeg navedenog datuma:

POSTUPAK

1. Predmet je nastao iz aplikacije (br. 30141/04) koju su dana 5. avgusta 2004. godine sudu podnijela dvojica austrijskih državljana-g. Horst Michael Schalk i g.  Johan  Franz  Kopf  (“aplikanti”),  protiv  Republike  Austrije,  na osnovu  člana  34.  Konvencije  za  zaštitu  ljudskih  prava  i  osnovnih  sloboda (“Konvencija”).

2. Aplikante je zastupao g. K. Mayer, advokat iz Beča. Vladu Austrije (“Vlada”) je   zastupao   njen   Agent,   ambasador   H.   Tichy,   Šef   Odjela međunarodnog    prava    pri    Federalnom    Ministarstvu    za    evropske    i međunarodne poslove.

3. Aplikanti su naročito naglasili da su bili diskriminisani, kao istopolni par, time  što  im  je  onemogućeno  zaključenje  braka  ili  da  se  na  drugi zakonom propisani način prizna njihova veza.

4. Dana 8. januara 2007. godine, Predsjednik Prvog Odjela je odlučio da o aplikaciji   obavijesti   Vladu.   Odlučeno   je   i   da   se   istovremeno   sa prihvatljivošću, ispita i meritum (član 29. stav 3.).

5. Aplikanti i  Vlada  su  dostavili  podneske  o  prihvatljivosti  i  meritumu prijave.  Vlada  je  dostavila  i  naknadno  mišljenje.  Pored  toga,  priložen  je  i komentar treće strane - Vlade Ujedinjenog Kraljevstva, kojoj je Predsjednik dozvolio  da  se  u  pismenoj  formi  umiješa  u  postupak  (član  36.  stav  2. Konvencije  i  Pravilo  44.  stav  2.).  Zajedničko  mišljenje  treće  strane  je pristiglo   od   4   nevladine   organizacije   kojima   je   Predsjednik   dozvolio miješanje,  i  to  FIDH  (Fédération  Internationale  des  ligues  des  Droits  de l’Homme,    Međunarodna    Federacija    Lige    za    ljudska    prava),    ICJ (International  Commission  of  Jurists,  Međunarodna  Komsija  Pravnika) AIRE  Centre  (Advice  on  Individual  Rights  in  Europe,  Savjetovalište  o Individualnim  pravima  u  Evropi)  and  ILGA-Europe  (European  Region  of the    International    Lesbian    and Gay Association, Evropska Regija Međunarodne Asocijacije Lezbejki i Homoseksualaca). Takođe, Predsjednik je ovim četirima nevladinim organizacijama dozvolio da intervenišu tokom rasprave.

6. Rasprava je javno održana u Zgradi ljudskih prava, Strazbur, dana 25. februara 2010. godine (Pravilo 59. stav 3).

Pred Sudom su učestvovali:

(a) u ime Vlade
Gđa B. OHMS, Federalni Kabinet, zamjenik Agenta,
Gđa G. PASCHINGER, Federalno Ministarstvo za Evropske i međunarodne poslove
G-din M. STORMANN, Federalno Ministarstvo pravde, savjetnici;

(b) u ime aplikanata
G-din K. MAYER, advokat,
G-din H. SCHALK, aplikant;

(c ) u ime nevladinih orgnaizacija, treća lica kao umješači
Gdin R. WINTEMUTE, Kings College, London advokat,
Gđa A. JERNOW, International Commission of Jurists, savjetnik.

Sud je saslušao iskaze gđe Ohms, g. Mayer-a, i g. Wintemute-a.

ČINJENICE

I. OKOLNOSTI PREDMETA

7. Aplikanti su  rođeni  1962.  godine  i  1960.  godine.  Istopolni  su  par  i žive u Beču.

8. Dana 10.  septembra  2002.  godine,  aplikanti  su  od  Kancelarije  za pitanja ličnog statusa (Standesamt) zahtijevali da preduzme formalne radnje kako bi im se omogućio da zaključe brak.

9. Odlukom od  20.  decembra  2002.  godine,  Opštinska  kancelarija  Beč (Magistrat) je odbila zahtjev aplikanata. Pozivajući se na odredbu člana 44. Građanskog zakonika (Allgemeines Bürgerliches Gesetzbuch), našla je da se brak  može  zaključiti  između  dva  lica  različitog  pola.  Prema  ustaljenoj sudskoj praksi, brak zaključen između dva lica istog pola je ništav. Obzirom da su aplikanti dva muškarca, nedostaje im osnov za zaključenje braka.

10. Aplikanti su    podnijeli    žalbu    Regionalnom    guverneru    Beč (Landeshauptmann), ali bez uspjeha. U odluci od 11. aprila 2003. godine, guverner je potvrdio pravno stanovište Opštinske kancelarije. Pozvao se na praksu Upravnog suda, prema kojoj je zapreka za zaključenje braka ako su dvije  osobe  istog  pola.  Štaviše,  član  12.  Evropske  Konvencije  za  zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda je pravo na zaključenje braka ograničio na lica suprotnog pola.

11. U ustavnoj  žalbi  aplikanti  navode  da  im  pravna  nemogućnost  da zaključe brak predstavlja kršenje njihovog prava na poštovanje privatnog i porodičnog života i kršenje principa nediskriminacije. Navode da je pojam braka  evoluirao  od  dana  stupanja  na  snagu  Građanskog  zakonika,  1812. godine. Naročito ukazuju da rađanje i obrazovanje djece više ne predstavlja integralni  dio  braka.  Prema  današnjim  shvatanjima,  brak  je  više  trajna zajednica koja obuhvata sve aspekte života. Nema objektivnog opravdanja za isključenje istopolnih parova od zaključenja braka, to više jer je Evropski sud za ljudska prava priznao da razlike zasnovane na seksualnoj orijentaciji zahtijevaju naročito ozbiljne razloge. Druge zemlje Evrope su ili dozvolile homoseksualne    brakove,    ili    su    na    drugi    način    izmijenile    svoje zakonodavstvo u pravcu davanja istog statusa istopolnim partnerima.

12. Konačno, aplikanti   navode   povredu   njihovog   prava   na   mirno uživanje imovine. Ukazuju da u slučaju da jedan partner iz homoseksualne veze umre, drugi je diskriminisan jer bi bio u mnogo lošijoj poziciji prema poreskim zakonima, nego preostali partner iz bračnog para.

13. Dana 12.  decembra 2003. godine,  Ustavni  sud (Verfassungs-gerichtshof)  je  odbio  žalbu  aplikanata.  Relevantni  dijelovi presude glase, kako slijedi:

“ Upravni postupak koji je rezultirao nametnutom odlukom se tiče isključivo pitanja legitimacije za brak. Prema tome, jedina prihvatljiva pritužba podnosilaca prijave je da  član  44.  Građanskog  zakonika  dozvoljava  i  propisuje  jedino  brak  između  “lica suprotnog pola”. Navod o povredi njihovog prava na imovinu je samo drugo sredstvo nastojanja da se pokaže da je ovakvo stanje stvari neopravdano.

U pogledu braka, član 12 Konvencije, koja ima status ustavnog prava, propisuje:

‘Od trenutka kada postanu sposobni za brak, muškarac i žena imaju pravo da stupe u brak i zasnuju porodicu prema nacionalnim zakonima kojima se regulira ostvarivanje ovog prava.’

Ni  princip  jednakosti,  predviđen  Federalnim  Ustavom  Austrije,  niti  Konvencija  o ljudskim  pravima  (osvjedočeno  kao  “muškarac  i  žena”  u  članu  12.)  ne  zahtijeva  da koncept  braka,  makar  usko  povezan  sa  temeljnom  mogućnošću  roditeljstva,  bude proširen na odnose druge vrste. Suština braka, štaviše, nije ni na koji način ugrožena činjenicom da je moguć razvod (ili rastava) i da je stvar bračnih supružnika da li oni u biti mogu ili žele imati djecu. U presudi Cossey od 27. septembra 1990. godine (broj 10843/84, povodom posebnog položaja transseksualnih lica), Evropski sud za ljudska prava  je  našao  da  je  ograničenje  braka  na  taj  “tradicionalni”  koncept  objektivno opravdano, zapažajući   ‘...   da   pripadak   tradicionalnom   konceptu   braka   daje   dovoljno   razloga   za kontinuirano prihvatanje bioloških kriterija utvrđivanja pola osobe u svrhu braka.’

[Naknadna izmjena prakse o posebnim okolnostima transseksualnih osoba (ECHR, Goodwin,  br.  28957/95,  11.  juli  2002.  godine)  ne  dozvoljava  zaključak  da  treba postojati bilo kakva promjena u ocjeni opšteg pitanja o kome je ovdje riječ.]

Činjenica da istopolni odnosi spadaju u koncept privatnog života i kao takvi uživaju zaštitu  u  smislu  člana  8.  Konvencije  –  koja  takođe  zabranjuje  diskriminaciju  na neobjektivnim osnovama (član 14. Konvencije) – ne stvara obavezu promjene propisa o braku.

U ovom predmetu nije potrebno ispitivati da li i u kom obimu, zakon neopravdano diskriminiše  istopolne  veze,  propisujući  posebna  pravila  za  bračne  parove.  Zadatak suda  nije  ni  to  da  savjetuje  zakonodavca  o  ustavnim  stvarima  ili  čak  o  stvarima zakonske politike..

Stoga, žalba se mora odbiti kao neosnovana..”

14. Presuda Ustavnog   suda   je   dana   25.   februara   2004.   godine dostavljena punomoćniku aplikanata.

II. RELEVANTNO DOMAĆE I UPOREDNO PRAVO

A. Austrijsko pravo

1. Građanski zakonik

15. Član 44. Građanskog  zakonika  (Allgemeines  Bürgerliches Gesetzbuch) propisuje:

“Ugovor o braku predstavlja za porodične odnose. Na osnovu ugovora o braku dvije osobe   različitog   pola   potvrđuju   njihovu   zakonitu   namjeru   da   žive   zajedno   u neraskidnoj zajednici, da sitču i podižu djecu i da jedno drugo izdržavaju..”

Ova  odredba  je  ostala  neizmijenjena  od  dana  stupanja  na  snagu,  1. januara 1812. godine..

2. Zakon o registrovanom partnerstvu

16. Svrha Zakona     o     registrovanom     partnerstvu     (Eingetragene Partnerschaft-Gesetz)   je   da   istopolnim   parovima   obezbijedi   formalne mehanizme  priznanja  i  pružanje  pravnih  efekata  njihovom  partnerstvu. Donoseći  taj  zakon,  zakonodavac  je  posebno  vodio  računa  o  razvoju  u drugim    evropskim    državama    (vidi    obrazloženje    nacrta    zakona – Erläuterungen zur Regierungsvorlage, 485 der Beilagen XXIV GP).

17. Zakon o    registraciji    partnerstva,    Federalni    Službeni    glasnik (Bundesgesetzblatt) tom I, broj 135/2009, je stupio na pravnu snagu dana 1. januara 2010. godine. Odjeljak 2. propisuje, kako slijedi:

“Registrovano  partnerstvo  mogu  činiti  samo  dva  lica  istog  pola  (registrovani partneri).  Oni  se  time  obavezuju  na  trajnu  zajednicu  sa  uzajamnim  pravima  i obavezama..“

18. Pravila o    ustanovljavanju    registrovanog    partnerstva,    efekti    i prestanak, slična su pravilima kojima se uređuje brak.

19. Registrovano partnerstvo uključuje zajednički život na trajnoj osnovi i može  se  zasnovati  između  dva  punoljetna  lica  istog  pola,  sa  pravnom sposobnošću  (odjeljak  3).  Registovano  partnerstvo  se  ne  može  zasnovati između bliskih srodnika ili sa već bračnom osobom, ili sa osobom koja već ima valjano registrovano partnerstvo sa drugom osobom. (odjeljak 5).

20. Slično bračnim  parovima,  od  registrovanih  partnera  se  očekuje  da žive  zajedno,  kao  bračni  supružnici  u  svakom  smislu,  da  dijele  zajednički dom, da postupaju jedno prema drugom sa pažnjom i da uzajamno drugom pružaju  potporu  (odjeljak  8.  (2)  i (3)).  Kao  i  u  slučaju  bračnih  parova, partner koji vodi domaćinstvo i nema prihoda, ima pravo da drugog partnera zastupa  u  svakodnevnim  pravnim  odnosima  (odjeljak  10.).  Registrovani partneri  imaju  iste  obaveze  u  pogledu  idržavanja,  kao  i  bračni  parovi (odjeljak 12.).

21. Razlozi prestanka  registrovanog  partnerstva  su  isti  kao  i  za  razvod braka  ili  rastavu.  Prestanak  registrovanog  partnerstva  nastupa  u  slučaju smrti   jednog   od   partnera   (odjeljak   13.).   Može   biti   određen   sudskom odlukom  na  raznim  drugim  osnovima:  nepostojanje  namjere  zasnivanja registrovanog partnerstva (odjeljak 14.), propust jednog ili oba partnera, ili prestanak partnerstva usljed neotklonjivih razlika (odjeljak 15.).

22. Zakon o  registrovanom  partnerstvu  takođe  sadržava  sveobuhvatne izmjene  postojećeg  zakonodavstva  sa  ciljem  da  registrovanim  partnerima obezbijedi  isti  status  kao  i  bračnm  parovima  u  raznim  drugim  oblastima prava,  kao  što  je  nasljedno  pravo,  radno  pravo,  socijalno  pravo  i  pravo socijalnog   osiguranja,   fiskalno   pravo,   upravni   postupak,   pravo   zaštite podataka  i  javnih  službi,  pitanja  pasoša  i  registracije,  kao  i  pravo  o strancima.

23. Međutim, ostale   su   neke   razlike   između   braka   i   registrovanog partnerstva, pored činjenice da samo dvije osobe istog pola mogu zaključiti registrovano  partnerstvo.  Niženavedene  razlike  su  bile  predmet  izvjesne javne debate prije usvajanja Zakona o registraciji partnerstva: dok se brak zaključuje   pred   Kancelarijom   za   pitanja   ličnog   statusa,   registrovana partnerstva se zaključuju pred Upravnom vlašću Distrikta. Pravila o izboru imena  se  razlikuju  od  pravila  za  bračni  par:  na  primjer,  zakon  propisuje “prezime” tamo gdje registrovani par bira uobičajeno ime, ali za “porodično ime” u vezi sa uobičajenim imenom bračnog para. Najznačajnije razlike se međutim, tiču roditeljskih prava: za razliku od bračnih parova, registrovani partneri ne mogu usvojiti dijete; nije moguće biti očuh ili maćeha, što znači usvajanje djeteta jednog partnera od strane drugog partnera (odjeljak 8. (4)). Isključena  je  vještačka  oplodnja  (odjeljak  2.  (1)  Zakona  o  vještačkom rađanju - Fortpflanzungsmedizingesetz).

B. Uporedno pravo

1. Pravo Evropske Unije

24. Član 9.   Povelje   Evropske   Unije   o   osnovnim   pravima,   koja   je potpisana  7.  decembra  2000.  godine  i  stupila  na  snagu  1. decembra  2009. godine, propisuje kao slijedi:

“Pravo na brak i osnivanje porodice se garantuje u skladu sa nacionalnim pravom koje reguliše ostvarivanje tih prava.”

25. Relevantni dio Komentara Povelje glasi, kako slijedi:

“Moderni trendovi i razvoj domaćih propisa brojnih zemalja prema širem otvaranju i prihvatanju istopolnih parova je neupitan, svega nekoliko zemalja još uvijek ima javne politike i /ili odredbe koje eksplicitno zabranjuju shvatanje da istopolni parovi imaju pravo na brak.. U sadašnjici, vrlo je ograničeno pravno priznanje istopolnih odnosa u smislu  da  brak  nije  omogućen  istopolnim  parovima.  Domaće  zakonodavstvo  većine zemalja   pretpostavlja,   drugim   riječima,   da   su   osobe   suprotnog   pola   ona   koja namjeravaju zaključiti brak.. Bilo kako bilo, u manjem broju zemalja, npr, u Holandiji i Belgiji, pravno je priznat brak između lica istog pola. Druge, kao što su nordijske zemlje,  usvojile  su  zakonodavstvo  o  registraciji  partnerstva,  iz  kojih  slijedi  da  su odredbe  o  braku,  npr.  njegove  pravne  posljedice  kao  što  je  podjela  imovine,  pravo nasljeđivanja,  itd.,  takođe  primjenjive  na  ovakve  zajednice.  U  isto  vrijeme  bitno  je istaći da je pojam ‘registrovano partnerstvo’ namjerno izabrano da se ne bi miješalo sa brakom i ustanovljen je kao alternativni metod priznavanja ličnih odnosa. Posljedično, taj novi institut je po pravilu, dostupan samo parovima koji se ne mogu vjenčati, te istopolno partnerstvo nema isti status i iste prednosti kao što to ima brak (...)

Da bi se uzela u obzir različitost domaćeg zakonodavstva o braku, član 9. Povelje se poziva  na  domaće  zakonodavstvo.  Kao  što  slijedi  iz  njegove  formulacije,  norma  je obimom  šira  od  odgovarajućih  članova  drugih  međunarodnih  instrumenata.  Premda nema   eksplicitne   naznake   ‘muškarci   i   žene’   kao   što   je   to   slučaj   u   drugim instrumentima  ljudskih  prava,  može  se  tvrditi  da  nema  prepreke  priznati  istopolne odnose u kontekstu braka. Međutim tu nema ekspilicitnog zahtjeva da domaći zakoni moraju propisati takve brakove. Međunarodni sudovi i komiteti su do sada oklijevali da prošire primjenu prava na brak na istopolne parove.. (...)”

26. Brojne Direktive su takođe od značaja za ovaj predmet:

Direktiva Evropskog Savjeta 2003/86/EC od 22. septembra 2003. godine, o pravu na objedinjavanje porodice, bavi se uslovima za izvršavanje prava na objedinjavanje porodice državljanina treće zemlje koji zakonito boravi na teritoriji zemlje članice.

Njen član 4., koji nosi naslov “članovi porodice”, propisuje:

“(3)  Zakonom   ili   uredbom,   na   osnovu   ove   direktive   i   saglasno   uslovima   iz Poglavlja IV, vanbračnom partneru, državljaninu treće zemlje, s kojim je izdržavalac u provjerenom, stabilnom, dugoročnom odnosu, ili državljaninu treće zemlje koji je sa izdržavaocem povezan registrovanim partnerstvom prema odredbi člana 5 (2),  država članica može dozvoliti ulazak i boravak ...”

Direktiva  2004/38/EC  Evropskog  Parlamenta  i  Savjeta  od  29.  aprila 2004. godine o  pravima  državljana  Unije  i  članova  njihovih  porodica  na preseljenje i slobodan boravak na teritoriji države članice.

Njen član 2. sadrži sljedeću definiciju:

“(2)  ’Član porodice’ znači:

(a)  bračni supružnik

(b)  partner  s  kojim  državljanin  Unije  ima  registrovano  partnerstv,  na  osnovu zakonodavstva   države   članice,   ukoliko   zakonodavstvo   zemlje   članice   domaćina registrovano  partnerstvo  tretira  jednako  braku  u  skladu  sa  uslovima  propisanim  u relevantnom zakonodavstvu zemlje članice domaćina.

(c) direktni potomci, mlađi od 21 godine ili su izdržavana lica ili potomci partnera definisanog tačkom (b)

(d)  direktni potomak u uzlaznoj liniji ili potomak partnera definisanog tačkom (b)."

2. Stanje relevantnog  zakonodavstva  u  državama  članicama  Vijeća Evrope

27. Trenutno, šest   od   četrdeset   sedam   država   članica   dozvoljava istopolnim  parovima  zaključenje  braka,  i  to  Belgija,  Holandija,  Norveška, Portugal, Španija i Švedska.

28. Tu je  i  trinaest  država  članica,  koje  ne  dozvoljavaju  istopolnim parovima  zaključenje  braka,  ali  su  usvojile  izvjesnu  vrstu  zakonodavstva kojim  dozvoljavaju  istopolnim  parovima  registraciju  partnerstva:  Andora, Austrija,    Češka    Republika,    Danska,    Finska,    Francuska,    Njemačka, Mađarska,    Island,    Luksemburg,    Slovenija,    Švajcarska    i    Ujedinjeno Kraljevstvo.  Dakle,  postoji  devetnaest  država  članica  u  kojima  istopolni parovi imaju mogućnost zaključenja braka ili registracije partnerstva (vidi, takođe,   pregled   u   Burden   protiv   Ujedinjenog   Kraljevstva   [GC],   broj 13378/05, stav 26., ECHR 2008).

29. U dvije  države  i  to  u  Irskoj  i  Lihtenštajnu  se  planiraju  ili  su  u postupku  usvajanja  reforme  u  cilju  omogućavanja  istopolnim  parovima neke  forme  registrovanog  partnerstva.  Hrvatska  ima  Zakon  o  istopolnim zajednicama  kojim  se  priznaje  zajednica  istopolnih  parova  u  ograničene svrhe, ali im ne dozvoljava mogućnost registracije.

30. Prema informacijama dostupnim Sudu, velika većina ovih država je relevantno zakonodavstvo usvojila u zadnjoj dekadi.

31. Pravne posljedice registrovnaog  partnerstva  se  razlikuju  od  gotovo istovjetnosti  sa  brakom  do  omogućavanja  relativno  ograničenih  prava.  U pogledu pravnih posljedica registrovanog partnerstva, moguće je razlikovati tri  glavne  kategorije:  materijalne  posljedice,  roditeljske  posljedice  i  ostale posljedice.

32. Materijalne posljedice pokrivaju uticaj registrovanog partnerstva na različite vrste   poreza,   zdravstveno   osiguranje,   doprinosi   za   socijalno osiguranje i penzije. U većini ovih država registrovani partneri stiču status sličan  braku.  Ovaj  princip  se  primjenjuje  na  druge  materijalne  posljedice, koa što je uređenje zajedničke imovine i duga, primjenu pravila izdržavanja nkaon rastave, pravo na naknadu štete iz osnova nezaknite smrti partnera i nasljedna prava.

33. Kada se   govori   o   roditeljskim   pravima,   međutim,   mogućnost registrovanih parova da izvrše medicinsku vještačku oplodnju ili da usvoje dijete, u mnogome se razlikuje od države do države.

34. Ostale posljedice  uključuju  upotrebu  prezimena  partnera,  uticaj  na pribavljanje državljanstva i boravišne dozvole za parnera stranca, odbijanje svjedočenja, svojstvo nabližeg srodnika u medicinske svrhe, kontuinuirano svojstvo stanara u slučaju smrti partnera i zakonite donacije organa.

PRAVO

I. ZAHTJEV VLADE ZA SKIDANJE PRIJAVE SA LISTE SLUČAJEVA PRED SUDOM

35. U usmenom   izlaganju,   Vlada   tvrdi   da   Zakon   o   registrovanom partnerstvu  dozvoljava  istopolnim  parovima  da  ostvare  pravni  status  u najvećoj  mjeri  prilagođen  statusu  koji  odgovara  braku  parova  suprotnih polova.  Navela  je  da  se  ova  pravna  stvar  može  smatrati  riješenom  i  da  je opravdano prijavu skinuti sa liste predmeta pred sudom Pozvala se na član

36. stav 1. Konvencije, koji u bitnom dijelu glasi, kako slijedi::

“1.  Sud u svakoj fazi postupka može osdlućiti da prijavu skine sa liste predmeta ako se na osnovu okolnosti može zaključiti

...

(b)  da je predmet riješen;

...

Međutim,  sud  nastavlja  sa  ispitivanjem  prijave  ako  je  to  potrebno  radi  poštovanja ljudskih prava ustanovljenih Konvencijom i Protokolima uz nju.”

36. Da bi se zaključilo da je član 37. stav 1. (b) Konvencije primjenjiv na ovaj predmet, sud mora odgovoriti na dva pitanja: prvo, mora odgovoriti da li  okolnosti  na  koje  se  podnosioci  predstavke  direktno  žale  još  uvijek postoje i drugo, da li su uklonjene posljedice mogućeg kršenja Konvencije obzirom  na  te  okolnosti  (vidi  Shevanova  protiv  Latvije  (skinuto  sa  liste) [GC], broj 58822/00, stav 45., 7. decembar 2007. godine).

37. Sud zapaža  da  je  okosnica  prijave  u  tome  da  podnosioci  prijave nemaju mogućnost zaključenja braka pošto su istopolni par. Ova situacija i dalje  postoji  i  nakon  stupanja  na  snagu  Zakona  o  registraciji  partnerstva. Kako je Vlada istakla taj zakon dozvoljava istopolnim parovima da ostvare samo status sličan ili uporediv sa brakom, ali im ne dozvoljava zaključenje braka, koji je ostao rezervisan samo za parove suprotnih polova.

38. Sud zaključuje da nisu ispunjeni uslovi za skidanje predmeta sa liste i stoga odbija zahtjev Vlade.

II. NAVODNO KRŠENJE ČLANA 12. KONVENCIJE

39. Aplikanti se žale da je odbijanjem vlasti da im se dozvoli zaključenje braka došlo do kršenja člana 12. Konvencije, koji propisuje kako slijedi::

“Od trenutka kada postanu sposobni za brak, muškarac i žena imaju pravo da stupe u   brak   i   zasnuju   porodicu   prema   nacionalnim   zakonima   kojima   se   regulira ostvarivanje ovog prava.”

Vlada je osporila ovaj argument.

A. Prihvatljivost

40. Sud zapaža  da  Vlada  ističe  pitanje  da  li  žalba  aplikanata  spada  u domen člana 12. Konvencije, uzimajući u obzir da su oni dva muškarca koji se pozivaju na pravo na zaključenje braka. Međutim, Vlada nije osporila da je žalba neprihvatljiva kao ratione materiae. Sud je saglasan da je predmet dovoljno kompleksan, pa da se ne bi mogao riješiti u fazi prihvatjivosti.
41. U svjetlu podnesaka strana, Sud smatra da predmet otvara ozbiljna činjenična i  pravna  pitanja  prema  Konvenciji,  te  da  njihovo  utvrđenje zahtijeva  ispitivanje  merituma  predmeta.  Stoga,  Sud  zaključuje  da  ova prijava  nije  očigledno  neosnovana  u  smislu  značenja  člana  35.  stav  3. Konvencije. Nisu utvrđeni drugi osnovi neprihvatljivosti.

B. Meritum

1. Argumenti stranaka

42. Vlada se   poziva   na   odluku   Ustavnog   suda   u   ovom   predmetu, ukazujući da je ovaj sud vodio računa o praksi Suda i da nije našao kršenje prava podnosilaca prijave zaštićenih Konvencijom.

43. U usmenom izlaganju pred sudom, Vlada je ostala kod toga da jasan sadržaj člana  12.  i  prakse  Suda,  kako  ona  glasi,  ukazuje  da  je  po  svojoj prirodi pravo na zaključenje braka ograničeno na parove suprotnih polova. Ne osporava da je nakon usvajanja Konvencije došlo do krupnih socijalnih primjena  u  institutu  braka,  ali  da  još  nema  evropskog  konsenzusa  za dozvolu  zaključenja  braka  istopolnim  parovima,  niti  se  takvo  pravo  može izvesti iz člana 9. Povelje Evropske Unije o osnovnim pravima. Bez obzira na različit tekst, potonja se odnosi na pitanja braka istopolnih parova prema nacionalnom zakonodavstvu.

44. Aplikanti ističu da je u današnjem društvu građanski brak unija dvije osobe, koja obuhvata sve aspekte njihovih života, dok rađanje i obrazovanje djece više nije odlučujući element. Pošto je institut braka pretpio značajne promjene, više nema razloga istopolnim parovima ne dozvoliti zaključenje braka. Tekst člana 12. nije neophodno tumačiti u svjetlu da samo muškarac i žena imaju   pravo   zaključiti   brak   sa   osobom   suprotnog   pola.   Štaviše, aplikanti smatraju da norma iz člana 12. “prema nacionalnim zakonima” ne može značiti da je državi data neograničena diskrecija u propisivanju prava na zaključenje braka.

 2. Podnesci treće strane

45. Vlada Ujedinjenog   Kraljevstva   tvrdi   da   praksa   suda,   kako   je ustanovljena,  smatra  da  se  član  12.  odnosi  na  “tradicionalni  brak  između osoba   suprotnih   bioloških   polova”   (vidi   Sheffield   i   Horsham   protiv Ujedinjenog   Kraljevstva,   30.   juli   1998.   godine,   stav   66.,   Izvještaji   o presudama  i  odlukama  1998-V).  Prema  njenom  stanovištu,  nema  razloga odstupiti od te pozicije.

46. Dok je Sud često podvlačio da je Konvencija živi instrument koji se mora interpretirati u sadašnjim okolnostima, taj pristup je preduzimao samo da bi razvio svoju praksu tamo gdje je zapazio približavanje standarda među državama članicama.   U   presudi   Christine Goodwin   protiv   Ujedinjenog Kraljevstva  [GC]  (broj  28957/95,  ECHR 2002-VI),  na  primjer,  Sud  je preispitao  svoje  stanovište  o  mogućnosti  postoperativne  transseksualne oosbe da zaključi brak sa osobom pola suprotnog od novostečenog, imajući u  vidu  činjenicu  da  većina  država  ugovornica  dozvoljava  takve  brakove. Kao kontrast, nema približavanja o standardima u pogledu istopolnog braka. U  vrijeme  kada  je  treća  strana  dostavila  svoja  opažanja,  samo  tri  države članice su dozvolile istopolni brak, a u dvije druge se razmatraju prijedlozi u ovom pravcu. Pitanje istopolnog braka dotiče osjetljivo područje socijalnih, političkih  i  religioznih  kontroverzi.  U  odsustvu  konsenzusa  država  uživa naročito široku marginu slobodne ocjene.

47. Četiri nevladine organizacije su pozvale Sud da iskoristi mogućnost da proširi  pitanje  zaključenja  braka  i  na  istopolne  parove.  Činjenica  da parovi  suprotnih  polova  mogu  zaključiti  brak,  dok  istopolni  parovi  to  ne mogu,    predstavlja    različitost    tretmana,    zasnovanog    na    seksualnoj orijentaciji.   Pozivajući   se   na   presudu   Karner   protiv   Austrije,   (broj 40016/98, stav 37., ECHR 2003-IX), ističu da se takvo razlikovanje može opravdati samo “naročito ozbiljnim razlozima”. Kako tvrde, takvi razlozi ne postoje:  isključenje  istopolnih  parova  od  zaključenja  braka  nije  u  službi zaštite   braka   ili   porodice   u   tradicionalnom   smislu.   Ni   omogućavanje istopolnim   parovima   da   zaključe   brak   ne   bi   obezvrijedilo   brak   u tradicionalnom smislu. Štaviše, institut braka je pretrpio značajne promjene i, kao što je Sud našao u presudi Christine Goodwin (gore citirana, stav 98.), nemogućnost  rađanja    djece    ne    može    se    samo    po    sebi    smatrati onemogućavanjem prava na zaključenje braka. Četiri nevladine organizacije priznaju da razlika između predmeta Christine Goodwin i ovog leži u stanju evropskog  konsenzusa.  Međutim,  prigovaraju  da  u  odsustvu  bilo  kakvog objektivnog  i  racionalnog  opravdanja  za  različit  tretman,  značajno  manju težinu treba dati evropskom konsenzusu.

48. Konačno, četiri   nevladine   organizacije   se   pozivaju   na   presude Ustavnog  suda  Južne  Afrike,  Apelacionih  sudova  Ontarija  i  Britanske Kolumbije u Kanadi, te Vrhovnih sudova Kalifornije, Konektikata, Ajove i Masačusetsa u Sjedinjenim Američkim Državama, koji su našli da negiranje prava na zaključenje braka istopolnim parovima predstavlja diskriminaciju.

3. Ocjena suda

a. Opšti principi

49. Prema ustanovljenoj praksi Suda, član 12. osigurava osnovno pravo muškarca i žene da zaključe brak i osnuju porodicu. Izvršavanje ovog prava ima lične,  socijalne  i  pravne  posljedice  Ono  je  “podložno  nacionalnim zakonim  država  ugovornica”,  ali  tako  postavljena  ograničenja  ne  smiju ograničiti ili umanjiti pravo na način ili do te mjere da se negira suština toga prava (vidi B. i L. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 36536/02, stav 34., 13. septembar 2005.  godine,  i  F.  protiv  Švajcarske,  18.  decembar  1987. godine, stav 32., Serija A broj 128).

50. Na prvom mjestu, Sud primjećuje da još nije imao priliku ispitivati da li  dvije  osobe  istog  pola  mogu  navoditi  da  imaju  pravo  na  zaključenje braka. Međutim, izvjesni principi se mogu izvesti iz prakse Suda u pogledu transseksualnih osoba.

51. U brojnim  predmetima  je  istaknuto  pitanje  da  li  odbijanje  dozvole post-operativnoj  transseksualnoj  oosbi  da  zaključi  brak  sa  osobom  pola suprotnog  njegovom  novodobijenom  polu  predstavlja  kršenje  člana  12.  U ranijoj  praksi,  Sud  je  ustanovio  da  prilog  tradicionalnom  konceptu  braka, koji  pojačava  član  12.,  omogućava  dovoljno  razloga  državi  ugovornici  za kontinuirano prihvatanje bioloških kriterija u pravcu utvrđivanja pola osobe u  svrhu  braka.  Posljedično,  to  se  smatralo  okolnošću  koja  je  obuhvaćena ovlaštenjima države ugovornice da nacionalnim zakonom uredi ostvarivanje prava  na  zaključenje  braka.  (vidi  Sheffield  i  Horsham,  gore  citirano,  stav 67.;  Cossey  protiv  Ujedinjenog  Kraljevstva,  27.  septembar  1990.  godine stav 46., Serija A br. 184; vidi takođe Rees protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 17.oktobar 1986. godine, stavovi 49.-50., Serija A broj 106).

52. U presudi Christine Goodwin (gore citirana, stavovi 100.-104.) Sud je odstupio  od  svoje  prakse:  smatrao  je  da  pojmovi  iz  člana  12.  koji  se odnose  na  pravo  muškarca  i  žene  da  zaključe  brak,  više  se  ne  moraju shvatati kao utvrđivanje pola temeljem isključivo bioloških kriterija. U tom kontektu,  Sud  je  zapazio  da  su  postojale  značajne  socijalne  promjene  u institutu braka počev od usvajanja Konvencije. Nadalje, pozvao se na član 9. Povelje Evropske  Unije  o  osnovnim  pravima,  koji  odstupa  od  rječnika člana   12.   Konvencije.   Konačno,   Sud   je   zapazio   postojanje   široko rasprostranjenog     prihvatanja     braka     transseksualnih     osoba     prema novostečenom  polu.  Kao  zaključak,  Sud  je  našao  da  nemogućnost  post- operativne  transseksualne  osobe  da  u  novostečenom  polu  zaključi  brak predstavlja kršenje člana 12. Konvencije.

53. Dva druga predmeta su od značaja u ovom kontekstu: (Parry protiv Ujedinjenog Kraljevstva (odluka), broj 42971/05, ECHR 2006-XV, i R. i F. protiv Ujedinjenog  Kraljevstva  (odluka),  broj  35748/05,  28.  novembar 2006. godine). U oba predmeta aplikanti su bili bračni parovi, koji se sastoje od žene i  od  muško-ženske-  post-operativne  transseksualne  osobe.  Inter alia,   žalili   su   se   prema   odredbi   člana   12. Konvencije   da   se   od   njih zahtijevalo da okončaju brak ukoliko drugi podnosilac prijave želi da ostvari potpuno  pravno  priznanje  njene  promjene  pola.  Sud  je  taj  prigovor  odbio kao očigledno  neosnovan. Naveo je da domaće  zakonodavstvo dozvoljava zaključenje  braka  između  dviju  osoba  suprotnih  polova,  dok  takav  pol potiče  iz  činjenice  rođenja  ili  iz  postupka  priznavanja  pola,  a  da  istopolni brakovi nisu dozvoljeni. Slično, član 12. brani tradicionalni koncept braka zaključenog  između  muškarca  i  žene.  Sud  je  prihvatio  da  je  izvjesni  broj država članica proširio brak na istopolne partnere, ali je ostao na tome da to ima  značenje  na  njihovu  viziju  uloge  braka  u  njihovim  društvima  i  ne proističe   iz  interpretacije  osnovnog  prava,  kako  su  ga  države  članice propisale Konvencijom, 1950. godine. Zaključio je da to spada u marginu slobodne ocjene države članice kako će regulisati efekte promjene pola na prethodno  postojeće  brakove.  Sud  dodatno  smatra  da,  ukoliko  se  te  osobe odluče   na   razvod   da   bi   omogućili   transseksualnom   partneru   potpuno priznanje   pola,   činjenica   da   su   podnosioci   prijave   imali   mogućnost zaključenja   građanskog   partnerstva,   doprinosi   proporcionalnosti   režima priznanja pola, na šta se oni i žale.

b. Primjena u ovom predmetu

54. Sud zapaža  da  član  12.  dozvoljava  “muškarcu  i  ženi”  da  zaključe brak. Francuska verzija propisuje « l’homme et la femme ont le droit de se marier ». Dalje, član 12. dozvoljava zasnivanje porodice.

55. Aplikanti navode  da  iz  ovakvog  rječnika  ne  slijedi  nužno  da  se muškarac  može  oženiti  samo  ženom  i  obratno.  Sud  zapaža,  izolovano posmatrano, da se rječnik člana 12. može interpretirati tako da ne isključuje brak  između  dva  muškarca  ili  dvije  žene.  Međutim,  suprotno  tome,  svi ostali  suštinski  članovi  Konvencije  “svakom”  jamče  prava  i  slobode  ili navode   da   “niko”   ne   može   biti   podvrgnut   nekom   tipu   zabranjenog postupanja.  Izbor  rječnika  u  članu  12.  se  stoga  mora  razborito  cijeniti. Štaviše, mora se voditi računa o istorijskom kontekstu u kome je usvojena Konvencija. U 1950.–tim godinama, brak se jasno shvatao u tradicionalnom smislu kao unija partnera suprotnih polova.

56. U pogledu  veze  između  prava  na  zaključenje  braka  i  prava  na zasnivanje  porodice,  Sud  je  već  zauzeo  stav  da  se  nemogućnost  bilo  kog para da začnu ili imaju dijete, ne može smatrati samo po sebi otklanjanjem prava  na  zaključenje  braka  (Christine  Goodwin,  gore  citirana,  stav  98.). Međutim  ovaj  stav  ne  dozvoljava  nikakav  zaključak  u  pogledu  istopolnog braka.

57. U svakom slučaju, aplikanti se uglavnom ne pozivaju na tekstualnu interpretaciju člana  12.  U  suštini,  oni  se  oslanjaju  na  praksu  Suda  prema kojoj  je  Konvencija  živi  instrument  i  koja  se  interpetira  u  današnjim okolnostima.  (vidi  E.B.  protiv  Francuske  [GC],  br. 43546/02,  stav  92., ECHR 2008-..., i Christine Goodwin, citirana gore, stavovi 74.-75.). Prema stanovištu aplikanata, u današnjim okolnostima član 12. treba tumačiti tako da  istopolnim  parovima  dozvoljava  zaključenje  braka  ili,  drugim  riječima, obavezujući  je  za  državu  članicu  da  u  svom  nacionalnom  zakonodavstvu obezbijedi takve mogućnosti..

58. Sud nije uvjeren u ovaj argument aplikanata. Iako je, kako se zapaža u presudi Christine Goodwin, od usvajanja Konvencije institut braka pretpio bitne socijalne  promjene,  Sud  zapaža  da  nema  evropskog  konsenzusa  o istopolnom  braku.  U  sadašnjici,  najviše  šest  država,  od  četrdeset  sedam država Konvencije dozvoljava istopolni brak (vidi stav 27. gore).

59. Kao što  su  Vlada  i  Vlada  treće  strane  pravilno  istakle,  u  ovom predmetu se mora napraviti razlika od predmeta Christine Goodwin. U tom predmetu  (gore  citiran,  stav  103.)  Sud  zapaža  približavanje  standarda  o braku   transseksualnih   osoba   u   novostečenom   polu.   Štaviše,   predmet Christine  Goodwin  se  tiče  braka  partnera  različitog  pola,  ako  se  pol  ne definiše  isključivo  po  biološkom  kriteriju,  već  uzimanjem  u  obzir  drugih faktora, uključujući promjenu pola jednog od partnera.

60. Poredeći član 12. Konvencije sa članom 9. Povelje Evropske Unije o osnovnim pravima  (Povelja),  Sud  je  već  zapazio  da  je  potonja  svjesno odstupila  od  reference  na  muškarce  i  žene  (vidi  Christine  Goodwin,  gore citirana,  stav  100.).  Komentar  Povelje,  koja  je  u  decembru  2009.  godine postala  obavezujuća,  potvrđuje  da  se  član  9.  smatra  širim  u  obimu  nego odgovarajući  članovi  u  drugim  instrumentima  o  ljudskim  pravima  (vidi stav 25., gore). U isto vrijeme, referenca na domaće zakonodavstvo ukazuje na  različito  normiranje  u  nacionalnim  zakonodavstvima,  koje  se  kreće  od dozvole  zaključenja  braka  istopolnim  parovima  do  eksplicitne  zabrane. Pozivajući  se  na  nacionalno  zakonodavstvo,  član  9.  Povelje  državama ostavlja odluku da li će istopolnim parovima dozvoliti zaključenje braka. U tekstu komentara: “... može se navoditi da u kontekstu braka nema prepreke priznanja   istopolnog   odnosa.   Međutim,   nema   eksplicitnog   zahtjeva   da domaće pravo obezbijedi takve brakove..”

61. Stoga, vodeći računa o članu 9. Povelje, Sud ne bi dalje smatrao da pravo na zaključenje braka predviđeno članom 12. mora u svakom slučaju biti ograničeno na brak između dvije osobe suprotnih polova. Posljedično, ne može se reći da član 12. nije primjenjiv na žalbe aplikanata. Međutim, kako stvari  stoje,  pitanje  da  li  dozvoliti  ili  ne  dozvoliti  istopolni  brak  se ostavlja na normiranje nacionalnom zakonodavstvu države članice.

62. U vezi  sa  time,  Sud  zapaža  da  brak  ima  duboko  ukorijenjene socijalne  i  kulturološke  konotacije  koje  se  mogu  široko  razlikovati  u svakom  od  društava.  Sud  ponavlja  da  on  ne  smije  žuriti  da  vlastitom presudom  zamijeni  domaću  presudu,  jer  su  nacionalne  vlasti  u  najboljem položaju  da  ispitaju  i  odgovore  potrebama  društva  (vidi  B.  i  L.  protiv Ujedinjenog Kraljevstva, gore citirana, stav 36.).

63. Zaključno, Sud  nalazi  da  član  12.  Konvencije  ne  nameće  obavezu Vladi tužene strane da dozvoli zaključenje braka istopolnom paru, kao što su to podnosioci prijave.

64. Posljedično, nema kršenja člana 12. Konvencije.

III.  NAVODNO   KRŠENJE   ČLANA   14.   U   VEZI   SA   ČLANOM   8. KONVENCIJE

65. Aplikanti se žale na osnovu člana 14. u vezi sa članom 8. Konvencije da su  diskriminisani  obzirom  na  njihovu  seksualnu  orijentaciju,  jer  im  je uskraćeno pravo na zaključenje braka i da nemaju nikakvu drugu mogućnost zakonskog priznanja njihovog odnosa, prije nego je na snagu stupio Zakon o registrovanom partnerstvu.

Član 8. glasi, kako slijedi:

“1.  Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života,.. 

....

2. Javna vlast  se  ne  miješa  u  vršenje  ovog  prava,  osim  ako  je  takvo  miješanje predviđeno  zakonom  i  ako  je  to  neophodna  mjera  u  demokratskom  društvu  u interesu   nacionalne   sigurno-sti,   javne   sigurnosti,   ekonomske   dobrobiti   zemlje, sprječavanja  nereda  ili  sprječavanja  zloči-na,  zaštite  zdravlja  i  morala  ili  zaštite prava i sloboda drugih.”

Član 14. propisuje, kako slijedi:

“Uživanje   prava   i   sloboda   predviđenih   ovom   konvencijom   osigurava   se   bez diskriminacije  po  bilo  kojoj  osnovi,  kao  što  su  spol,  rasa,  boja  kože,  jezik, vjeroispovijest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno porijeklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.

A. Prihvatljivost

1. Iscrpljivanje domaćih pravnih sredstava

66. U podnescima,  Vlada  je  tvrdila  da  su  se  aplikanti  žalili  domaćim vlastima  samo  na  nemogućnost  zaključenja  braka.  Svako  drugo  pitanje, postavljeno  u  prijavi  Sudu,  eksplicitno  ili  implicitno,  kao  što  je  pitanje kakvog  drugog  alternativnog  pravnog  priznanja  njihovog  odnosa,  treba proglasiti  neprihvatljivim  zbog  neiscrpljivanja  domaćih  pravnih  sredstava. Međutim,   u   usmenom   izlaganju   pred   Sudom,   Vlada   ne   iznosi   ovaj argument.  Suprotno  tome,  navodi  da  se  registrovano  partnerstvo  može smatrati elementom ove prijave

67. Aplikanti osporavaju  argument  Vlade  o  neiscrpljivanju  domaćih pravnih  sredstava,  naročito  ukazujući  da  aspekt  diskriminacije  istopolnog para, predstavlja dio njihove žalbe i da su se u ustavnoj žalbi takođe pozvali na praksu Suda prema članu 14. u vezi sa članom 8.

68. Sud ponavlja da od žalbi koje se žele potom istaći u Strazburu, član 35. stav 1. Konvencije zahtijeva da se istaknu pred domaćim tijelima, makar u suštini, saglasno formalnim zahtjevima i u rokovima propisanim domaćim zakonodavstvom (vidi Akdivar i Ostali protiv Turske, 16. septembar 1996. godine, stav 66., Reports of Judgments and Decisions, 1996-IV).

69. U ovom predmetu, unutrašnji postupak se odnosio na odbijanje vlasti da odobre   brak   podnosilaca   prijave.   Pošto   u   to   vrijeme   mogućnost registracije partnerstva nije postojala, teško je zamisliti kako su podnosioci prijave mogli istaći pitanje zakonskog priznanja njihovog partnerstva, osim pokušaja da zaključe brak. Stoga, njihova ustavna žalba se takođe odnosi na nemogućnost zaključenja braka. Međutim, makar u suštinskom smislu, oni se  takođe  žale  na  nepostojanje  bilo  kakvog  drugog  sredstva  zakonskog priznavanja njihovog partnerstva. Otuda, Ustavni sud je bio u prilici da se bavi predmetom, i zaista, ukratko se osvrnuo, premda samo navodeći da je na   zakonodavcu   da   ispita   koja   područja   prava   moguće   diskriminišu istopolne  parove  ograničavanjem  izvjesnih  prava  na  bračne  parove.  U takvim okolnostima, Sud nalazi da su aplikanti ispunili uslove iscrpljivanja domaćih pravnih sredstava.

70. U svakom  slučaju,  Sud  se  saglašava  sa  Vladom  da  je  predmet alternativnog   zakonskog   priznavanja   tako   usko   vezan   sa   predmetom nepostojanja   mogućnosti   zaključenja   braka,   pa   da   se   mora   smatrati sastavnim dijelom predmetne prijave.

71. Zaključno, Sud odbija argument Vlade da su aplikanti propustili da iscrpe domaća  prava  sredstva  u  pogledu  žalbe  prema  članu  14.  u  vezi  sa članom 8.

2. Status podnosilaca prijave kao žrtvi

72. U usmenim izlaganjima pred sudom, Vlada je takođe istakla pitanje da li aplikanti i dalje mogu tvrditi da su žrtve navodnog kršenja, obzirom da je Zakon o registrovanom partnerstvu stupio na pravnu snagu.

73. Sud ponavlja da status aplikanata kao žrtve može zavisiti od naknade dosuđene na unutrašnjem nivou, na podlozi činjenica na koje se žali sudu, te da li  su  domaće  vlasti  izričito  ili  u  suštini  potvrdile  kršenje  Konvencije. Samo  kada  su  ova  dva  uslova  ispunjena,  supsidijarna  priroda  Konvencije sprečava ispitivanje prijave (vidi, npr., Scordino protiv Italije (odluka), broj 36813/97, ECHR 2003-IV).

74. U ovom predmetu, Sud ne mora ispitivati da li je ispunjen prvi uslov, jer drugi  uslov  nije  ostvaren.  Vlada  je  učinila  jasnim  da  je  Zakon  o registrovanom partnerstvu usvojen kao stvar politike izbora a ne u pravcu ispunjenja   obaveza   iz   Konvencije   (vidi   niže,   stav   80.).   Prema   tome, usvajanje  tog  zakona  se  ne  može  smatrati  potvrdom  kršenja  Konvencije, kako navode aplikanti. Kao posljedicu ovoga, sud odbija argument Vlade da aplikanti više ne mogu tvrditi da su žrtve navodnog kršenja člana 14. u vezi sa članom 8.

3. Zaključak

75. U svjetlu  navoda  stranaka,  Sud  smatra  da  žalba  otvara  ozbiljna činjenična i pravna pitanja iz Konvencije, čije utvrđenje zahtijeva ispitivanje merituma. Stoga, Sud zaključuje da aplikacija nije očigledno neosnovana u smislu  značenja  člana  35.  stav  3.  Konvencije.  Nisu  utvrđeni  drugi  osnovi neprihvatljivosti.

B. Meritum

1. Navodi stranaka

76. Aplikanti ostaju   kod   tvrdnje   da   je   bit   njihove   žalbe   da   su diskriminisani    kao    istopolni    par.    Saglašavajući    se    sa    Vladom    o primjenjivosti  člana  14.  u  vezi  sa  članom  8.,  tvrde  da  slično  razlikama zasnovanim na polu, razlike zasnovane na seksualnoj orijentaciji zahtijevaju naročito ozbiljne razloge opravdanja. Prema njihovim tvrdnjama, Vlada je propustila  da  iznese  bilo  kakve  razloge  za  onemogućavanje  zaključenja braka.

77. Iz presude  Karner  (gore  citirana,  stav  40.)  slijedi  da  je  zaštita tradicionalne porodice bila važan i legitiman razlog, ali da se mora pokazati da je postojeća razlika takođe bila neophodna radi postizanja tog cilja. Kako tvrde  aplikanti,  ništa  ne  pokazuje  da  je  isključenje  istopolnih  parova  od mogućnosti   zaključenja   braka   bilo   potrebno   radi   zaštite   tradicionalne porodice.

78. U usmenim    izlaganjima,    reagujući    na    usvojeni    Zakon    o registrovanom  partnerstvu,  aplikanti  ističu  da  su  preostale  razlike  između braka   s   jedne   strane   i   ragistrovanog   partnerstva   s   druge   i   dalje diskriminatorske.  Naročito  navode  da  Zakon  o  registrovanom  partnerstvu nije omogućio zaruke; da se, za razliku od braka, partnerstvo ne registruje u Kancelariji  za  pitanja  ličnog  statusa,  već  pred  Administrativnom  vlašću Distrikta;  da  nema  osnova  za  naknadu  štete  u  slučaju  nezakonite  smrti partnera; te da je nejasno da li bi se izvjesne beneficije date “porodicama”, dale  registrovanim  partnerima  i  djeci  jednog  od  njih,  s  kojima  žive  u zajedničkom    domaćinstvu    Premda    razlike    zasnovane    na    seksualnoj orijentaciji zahtijevaju naročito važne razloge, Vlada ih nije dala.

79. Vlada prihvata  da  je  član  14.  u  vezi  sa  članom  8.  Konvencije primjenjiv.  Dosadašnja  praksa  Suda  je  smatrala  da  homoseksualni  odnos spada  pod  pojam  “privatnog  života”,  ali  mogu  postojati  valjani  razlozi uključivanja odnosa istopolnog para koji zajedno živi, u obim “porodičnog života”.

80. U pogledu  ispunjavanja  uslova  iz  člana  14.  u  vezi  sa  članom  8., Vlada  tvrdi  da  je  unutar  margine  slobodne  ocjene  zakonodavca  da  li  će istopolnim  parovima  biti  omogućeno  da  se  njihov  odnos  potvrdi  u  bilo kakvoj drugoj formi, različitoj od braka. Austrijski je zakonodavac kreirao politiku  izbora  da  bi  to  omogućio  istopolnim  parovima.  Prema  Zakonu  o registrovanom partnerstvu koji je stupio na snagu 1. januara 2010. godine istopolnim partnerima je omogućena registracija, a koja im pruža status vrlo sličan braku. Novi zakon tako reguliše različite oblasti, kao što je građansko i  krivično  pravo,  socijalno  pravo  i  pravo  socijalnog  osiguranja,  poresko pravo pravo upravnog postupka, pravo zaštite ličnih podatakai javnu službu, pitanja pasoša i evidencija, te pravo stranaca.

2. Navodi treće strane

81. U pogledu primjenjivosti člana 8., Vlada treće strane iznosi da iako postojeća sudska  praksa  ne  smatra  da  istopolni  odnos  spada  pod  pojam “porodičnog života”, to u budućnosti ne treba isključiti. Bilo kako bilo, član 8. posmatran u vezi sa članom 14. ne treba interpretirati tako da zahtijeva zaključenje braka, ili   uspostavu   alternativne   forme   pravnog   priznanja istopolnog odnosa.

82. U pogledu  opravdanosti  takvog  različitog  tretmana,  Vlada  treće strane  navodi  argumente  aplikanata  iz  presude  Karner.  U  tom  predmetu, Sud  je  našao  da  isključenje  istopolnih  parova  iz  zaštite  date  raznopolnim parovima  prema  Zakonu  o  najmu  nije  bilo  neophodno  da  bi  se  postigao legitmni   cilj   zaštite   porodice   u   tradicionalnom   smislu.   U   sadašnjem predmetu, suština je drugačija: ono što je od značaja je pitanje zaključenja braka ili alternativno pravno priznanje. Opravdanje za ovu naročitu razliku tretmana  između  raznopolnih  i  istopolnih  parova  je  propisano  u  samom članu 12. Konvencije.

83. Konačno, Vlada treće strane navodi da je u Ujedinjenom Kraljevstvu Zakon o građanskom partnerstvu, na snazi od decembra 2005. godine, uveo sistem registracije  partnerstva  istopolnih  parova.  Međutim,  taj  zakon  je usvojen   kao   politika   izbora   da   bi   se   promovisala   socijalna   pravda   i jednakost, ali se ne smatra da Konvencija nameće pozitivnu obavezu da se to omogući. Po gledištu Vlade, takvo stanovište je potvrđeno odlukom suda u  predmetu  Courten  protiv  Ujedinjenog  Kraljevstva  (broj  4479/06,  4. novembar 2008. godine).

84. U zajedničkom  izjašnjenju,  četiri  nevladine  organizacije  navode  da Sud  treba  odlučiti  o  pitanju  da  li  istopolna  veza  ili  par  spada  pod  pojam “porodičnog života” u smislu značenja člana 8. Konvencije. Ukazuju da je u presudi Karner (gore citirana, stav 33.) ovo pitanje ostalo otvoreno. Navode da je do sada generalno prihvaćeno da istopolni parovi imaju isti kapacitet da   uspostave   dugoročni   emocionalni   i   seksualni   odnos   kao   i   parovi različitog pola, i time imaju istu potrebu, kao i parovi različitog pola, da im se zakonom taj odnos prizna.

85. Ukoliko sud ne nađe da član 12. od država ugovornica zahtijeva da istopolnim parovima omoguće zaključenje braka, treba postaviti pitanje da li prema članu 14. u vezi sa članom 8. postoji obaveza alternativnih sredstava pravnog priznanja istopolnog odnosa.

86. Na ovo  pitanje  nevladine  organizacije  odgovaraju  pozitivno:  prvo, isključenje istopolnih parova od posebnih prava i beneficija datih braku (kao što je npr. pravo preživjelog partnera na penziju) bez bilo kakve mogućnosti alternativnog     sredstva,     predstavlja     indirektnu     diskriminaciju     (vidi Thlimmenos  protiv  Grčke  [GC],  br. 34369/97,  stav  44.,  ECHR  2000-IV). Drugo,  saglasne  su  sa  argumentom  aplikanata  iz  presude  Karner  (gore citirana). Treće, navode da stanje evropskog konsenzusa pojačano podržava ideju  da  države  članice  imaju  obavezu  obezbjeđenja,  ako  ne  braka,  tada alternativnih  načina  pravnog  priznanja.  Do  sada,  njih  skoro  40%  ima zakonodavstvo   kojim   se   istopolnim   parovima   dozvoljava   registracija njihovog odnosa kao brak, ili prema drugom nazivu (vidi gore, stavovi 27.-28.).

3. Ocjena Suda

a. Prmjenjivost člana 14 u vezi sa članom 8

87. Sud se  bavio  brojnim  predmetima  o  diskriminaciji  zbog  seksualne orijentacije.  Neki  su  ispitani  u  svjetlu  člana  8.  samostalno,  i  to  predmeti krvičnopravne  zabrane  homoseksualnih  odnosa  između  odraslih  lica,  (vidi Dudgeon protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 22. oktobar 1981. godine, Serija A broj 45; Norris protiv Irske, 26. oktobar 1988. godine, Serija A broj 142; i Modinos protiv Kipra, 22. april 1993. godine, Serija A broj 259), te otpust homoseksualaca  iz  oružanih  snaga  (vidi  Smith iGrady  protiv  Ujedinjenog Kraljevstva, brojevi 33985/96 i 33986/96, ECHR 1999-VI). Drugi predmeti su  ispitani  prema  članu  14.  u  vezi  sa  članom  8.  Oni  uključuju,  inter  alia, različito   starosno   doba   za   pristanak   na   homoseksualni   odnos,   prema krivičnom  zakonodavstvu  (L.  i  V.  protiv  Austrije,  brojevi  39392/98  i 39829/98,  ECHR  2003-I),  dodjelu  roditeljskog  prava  (Salgueiro  da  Silva Mouta   protiv   Portugala,   broj   33290/96,   ECHR 1999-IX),   dozvolu   za usvajanje  djetta  (Fretté  protiv  Francuske,  broj 36515/97,  ECHR  2002-I,  i E.B.  protiv Francuske,  gore  citirana),  te  pravo  naslijeđa  korištenja  stana nakon smrti partnera (Karner, gore citirana).

88. U ovom predmetu, aplikanti su formulisali žalbu u smislu člana 14. u vezi sa članom 8. Sud nalazi odgovarajućim da tako i postupi.

89. Kao što  je  Sud  konstantno  odlučivao,  član  14.  nadopunjuje  druge suštine odredbe Konvencije i njenih Protokola. Ne stoji samostalno, jer mu je efekt jedino u vezi sa “izvršavanjem prava i sloboda” obezbijeđenih tim odredbama. Iako primjena člana 14. ne pretpostavlja kršenje tih odredaba – i u   tom   dijelu   je   autonomna–nema   mjesta   njenoj   primjeni   osim   ako predmetne činjenice ne spadaju u okvir jednog ili drugog (prava ili slobode) (vidi  npr.,  E.B.  protiv  Francuske,  gore  citirana,  stav  47.;  Karner,  gore citirana, stav 32.; i Petrović protiv A ustrije, 27. mart 1998. godine, stav 22., Reports 1998-II).

90. U ovom predmetu je nesporno da odnos istopolnog para, kao što su aplikanti, spada  u  pojam  “privatnog  života”  u  smislu  značenja  člana  8.  U svjetlu komentara stranaka, međutim, Sud nalazi korisnim ocijeniti okolnost da li njihov odnos takođe predstavlja “porodični život”.

91. Sud ponavlja  svoju  kreiranu  praksu  u  pogledu  parova  suprotnih polova,  i  to  da  prema  toj  odredbi  pojam  porodice  nije  vezan  za  odnos  iz osnova braka i može obuhvatiti druge de facto “porodične” veze, tamo gdje parovi žive zajedno u vanbračnoj vezi. Dijete rođeno u takvoj vezi je ipso jure   dio   te   “porodične   zajednice“   momentom   i   prostom   činjenicom njegovog rođenja. (vidi Elsholz protiv Njemačke [GC], broj 25735/94, stav 43., ECHR 2000-VIII; Keegan protiv Irske, 26. maj 1994. godine, stav 44., Serija A broj 290; kao i Johnston i Ostali protiv Irske, 18. decembar 1986. godine, stav 56., Serija A broj 112).

92. Kao kontrast,  praksa  Suda  je  jedino  prihvatila  da  emocionalni  i seksualni odnos istopolnog para predstavlja “privatni život” ali nije utvrdila da  predstavlja  “porodični  život”,  čak  i  tamo  gdje  je  dugotrajna  veza  u zajednici za par bila od značaja. Dolazeći do tog zaključka, Sud je zapazio da  unatoč  rastućoj  tendenciji  brojnih  država  članica  prema  pravnom  i zakonskom      priznanju      stabilnog      de      facto      partnerstva      između homoseksualaca,  obzirom  na  postojanje  nedovoljno  zajedničkih  osnova među  državama  članicama,  to  je  područje  u  kome  one  još  uživaju  široku marginu slobodne procjene (vidi Mata Estevez protiv Španije (odluka), broj 56501/00,  ECHR  2001-VI,  sa  daljim  referencama).  U  predmetu  Karner (gore citirana, stav 33.), povodom prava istopolnog preživjelog partnera na korištenje stana iza preminulog partnera, što spada pod pojam “doma”, Sud je  eksplicitno  ostavio  otvorenim  pitanje  da  li  se  predmet  istovremeno  tiče “privatnog i porodičnog života” aplikanta.

93. Sud zapaža da od 2001. godine, kada je donijeta odluka u predmetu Mata Estevez,  u  mnogim  je  državama  članica  nastala  rapidna  evolucija socijalnog stava prema istopolnim partnerima. Otada, značajan broj država članica   je  omogućio  zakonsko  priznanje  istopolnih  parova  (vidi  gore, stavovi 27.-30.). Izvjesne odredbe EU propisa se takođe odnose na rastuću tendenciju  uključivanja  istopolnih  parova  u  pojam  “porodice”  (vidi  gore, stav 26.).

94. U svjetlu te evolucije, sud smatra vještačkim održavati stanovište da suprotno od   para   različitog   pola,   istopolni   par   ne   može   ostvarivati “porodični  život”  u  svrhu  člana  8.  Posljedično,  veza  između  aplikanata, istopolnog para koji živi zajedno u stabilnoj de facto vezi, spada pod pojam “porodičnog života”, isto kao što bi bila situacija sa vezom para različitog polova.

95. Prema tome,  Sud  zaključuje  da  ovaj  predmet  spada  pod  pojam “privatnog  života”  kao  i  “porodičnog  života”  u  smislu  značenja  člana  8. Otuda, član 14. u vezi sa članom 8. je primjenjiv.

b. Usaglašenost sa članom 14. u vezi sa članom 8.

96. U svojoj  praksi,  sud  je  utvrdio  da  u  cilju  isticanja  slučaja  prema članu  14.  mora  postojati  razlika  u  postupanju  prema  osobi  u  relevantno sličnoj  situaciji.  Takvo  različito  postupanje  je  diskriminatorsko  ako  nema objektivnog i razumnog opravdanja; drugim riječima, ako ne slijedi legitmni cilj ili ako nema razumnog odnosa proprcionalnosti između upotrijebljenih sredstava  i  cilja  koji  se  želi  postići.  Države  ugovornice  uživaju  marginu slobodne  procjene  u  ocjeni  da  li  i  u  kojoj  mjeri  razlike  u  drugoj  sličnoj situaciji  opravdavaju  različito  postupanje  (vidi  Burden,  gore  citirana,  stav 60.).

97. S jedne  strane,  Sud  je  učestalo  nalazio  da,  isto  kao  razlikovanje zasnovano   na   polu,   razlikovanje   zasnovano   na   seksualnoj   orijentaciji zahtijeva  naročito  ozbiljne  razloge  opravdanja  (vidi  Karner,  gore  citirana, stav  37.;  L.  i  V.  protiv  Austrije,  gore  citirana,  stav  45.;  te  Smith  i  Grady, gore citirana, stav 90.). S druge strane, široka margina slobodne procjene iz Konvencije se državi često dozvoljava, kada se radi o generalnim mjerama ekomnomske   ili   socijalne   strategije   (vidi,   npr.,   Stec   i   Ostali   protiv Ujedinjenog Kraljevstva [GC], broj 65731/01, stav 52., ECHR 2006-VI).

98. Okvir margine slobodne procjene će se mijenjati prema okolnostima, predmetu i njegovoj pozadini; u tom smislu, jedan od bitnih faktora može biti postojanje ili nepostojanje zajedničkih osnova među  propisima država članica (vidi Petrović, gore citirana, stav 38.).

99. I dok  stranke  nisu  izričito  isticale  okolnost  da  li  su  podnosioci prijave bili u relevantno sličnoj situaciji prema paru različitog pola, Sud će započeti  od  premise  da  su  istopolni  parovi  kao  i  parovi  različitog  pola jednako   sposobni   da   stupe   u   stabilnu   vezu.   Otuda,   oni   se   nalaze   u relevantno  sličnoj  situaciji  kao  i  parovi  različitog  pola,  u  pogledu  njihove potrebe za zakonskim priznanjem i zaštitom njihovih odnosa.

100. Aplikanti tvrde da su diskriminisani kao istopolni par, prvo, u tome što nemaju mogućnost zaključenja braka i drugo, što ne postoji alternativno sredstvo zakonskog    priznanja,    do    stupanja    na    snagu    Zakona    o registrovanom partnerstvu.

101. U mjeri u kojoj aplikanti tvrde, ako nije uključeno u član 12., pravo na zaključenje braka se može izvesti iz člana 14. u vezi sa članom 8., Sud se sa ovim ne može saglasiti. On ponavlja da se Konvencija tumači kao cjelina i njeni  članovi  treba  da  su  u  uzajamnoj  harmoniji  (vidi  Johnston  i  Ostali, gore citirana, stav 57.). Imajući u vidu gore naznačeni zaključak, naime - da član  12.  ne  nameće  obavezu  državama  članicama  da  istopolnim  parovima dozvoli zaključenje braka, član 14. u vezi sa članom 8., kao odredba opštije svrhe  i  obima,  ne  može  se  interpretirati  tako  da  se  njome  nameće  takva obaveza.

102. Usmjeravajući se  ka  drugom  dijelu  žalbi  podnosilaca  prijave,  tj. nedostatku  alternativnog  zakonskog  priznanja,  Sud  zapaža  da  u  vrijeme podnošenja prijave, oni nisu imali nikakvu mogućnost da im se austrijskim pravom  prizna  njihova  veza.  Takvo  stanje  je  trajalo  do  1.  januara  2010. godine kada je na pravnu snagu stupio Zakon o registrovanom partnerstvu.

103. U vezi s  time,  Sud  ponavlja  da  se  u  postupku  koji  potiče  iz individualne  prijave,  mora  usmjeriti  što  je  više  moguće  na  ispitivanje konkretnog  predmeta  (vidi  F.  protiv Švajcarske,  gore  citirana,  stav  31.). Obzirom  da  je  aplikantima  sada  omogućena  registracija  partnerstva,  Sud nije pozvan da ispituje da li bi nedostatak bilo kakvog sredstva zakonskog priznanja istopolnih parova predstavljao kršenje člana 14. u vezi sa članom 8., ukoliko se i sada kod toga ostaje.

104. Ono što preostaje da se ispita prema okolnostima ovog predmeta je da li   je   tužena   država   trebalo   da   podnosiocima   prijave   obezbijedi alternativna  sredstva  zakonskog  priznanja  njihove  veze,  prije  nego  je  to  i učinila.

105. Sud ne može a da ne primijeti razvijanje evropskog konsenzusa u pravcu zakonskog  priznanja  istopolnih  parova.  Štaviše,  ova  se  tendencija rapidno  razvila  u  zadnjoj  dekadi.  No,  još  uvijek  nema  većine  država  koje omogućavaju  zakonsko  priznanje  istopolnih  parova.  Područje  o  kojem  je riječ  se  stoga  mora  tretirati  kao  područje  u  kome  se  prava  stvaraju  bez uspostavljenog  konsenzusa,  gdje  države  moraju  imati  marginu  slobodne procjene  u  vrijeme  usvajanja  izmjena  zakonodavstva  (vidi  Courten,  gore citirana;   takođe   i   M.W.   protiv   Ujedinjenog   Kraljevstva   (odluka),   broj 11313/02,  23.  juni  2009.  godine,  obe  se  odnose  na  usvajanje  Zakona  o građanskom partnerstvu u Ujedinjenom Kraljevstvu).

106. Austrijski Zakon  o  registrovanom  partnerstvu,  koji  je  stupio  na pravnu snagu 1. januara 2010. godine, oslikava gore opisanu evoluciju i dio je   razvoja   evropskog   konsenzusa.   Iako   nije   prethodnica,   austrijskom zakonodavcu  se  ne  može  prigovarati  za  ranije  nedonošenje  Zakona  o registrovanom  partnerstvu  (vidi,  mutatis  mutandis,  Petrović,  gore  citirana, stav 41.).

107. Konačno, sud  će  ispitati  argument  aplikanata  da  su  oni  i  dalje diskriminisani  kao  jednopolni  par  u  pogledu  određenih  razlika  nastalih  iz statusa braka, s jedne strane, i registrovanog partnerstva, s druge strane.

108. Sud polazi  od  gore  navedenih  utvrđenja  da  su  prema  članu  12. Konvencije,  kao  i  prema  čalnovima  14.  u  vezi  sa  članom  8.,  države  još uvijek  slobodne  da  parovima  različitog  pola  ograniče  zaključenje  braka. Bilo  kako  bilo,  proizlazi  da  se  aplikanti  žale  da  ukoliko  država  odluči  da istopolnim  parovima  omogući  alternativna  sredstva  priznanja,  obavezna  je obezbijediti  im  status  koji-  iako  drugačijeg  naziva-odgovara  braku  u  bilo kom  i  svakom  smislu.  Sud  nije  uvjeren  u  ovaj  argument.  Suprotno  tome, smatra da države uživaju izvjesnu marginu slobodne ocjene u pogledu tačno određenog statusa koji se obezbjeđuje alternativnim sredstvima priznavanja.

109. Sud zapaža   da   u   mnogim   aspektima   Zakon   o   registrovanom partnerstvu  omogućava  aplikantima  ostvarivanje  pravnog  statusa  istog  ili sličnog braku (vidi gore, stavovi 18.-23.). Dok tu postoje samo male razlike u pogledu materijalnopravnih posljedica, izvjesne suštinske razlike ostaju u domenu  roditeljskog  prava.  Međutim,  ovo  u  cjelosti  odgovara  trendu  u drugim  državama  članicama  (vidi  gore,  stavovi  32-33).  Štaviše,  u  ovom predmetu sud nije pozvan da detaljno ispituje neku ili sve ove razlike. Na primjer,  kako  aplikanti  ne  tvrde  da  se  restrikcije  vještačke  oplodnje  ili usvojenja direktno na njih odnosi, izašlo bi se van obima aplikacije kada bi se ispitivalo da li su te razlike opravdane. U cjelini, Sud ne vidi bilo kakvu naznaku da je tužena država prekoračila marginu slobodne ocjene izborom prava datih registrovanom partnerstvu.

110. Zaključno, sud nalazi da nema kršenja člana 14. u vezi sa članom 8. Konvencije.

IV. NAVODNO KRŠENJE ČLANA 1. PROTOKOLA Br. 1

111. Aplikanti se  žale  da  uporedivo  sa  bračnim  parom,  trpe  mane  u finansijskoj sferi, naročito prema poreskim zakonima. Pozivaju se na član 1 Protokola Broj 1, koji glasi, kako slijedi:

“Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava.

Prethodne  odredbe,  međutim,  ni  na  koji  način  ne  utiču  na  pravo  države  da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine u skladu  s  općim  interesima  ili  da  bi  osigurala  naplatu  poreza  ili  drugih  doprinosa  ili kazni.”

Prihvatljivost

112. U podnescima,   Vlada   navodi   da   žalbu   aplikanata   o   mogućoj diskriminaciji   u   sferi   finansija   treba   proglasiti   neprihvatljivom   zbog neiscrpljivanja  domaćih  pravnih  sredstava.  Međutim,  ovaj  argument  nije istakla u usmenom izlaganju pred sudom.

113. Sud zaoaša da su aplikanti u žalbi Ustavnom sudu istakli okolnost diskriminacije u finansijskoj  sferi,  naročito  u  poreskim  zakonima,  da  bi ilustrovali primarnu žalbu, tj. da su kao istopolni par diskrimisani time što ne mogu zaključiti brak.

114. Prema okolnostima  ovog  predmeta,  Sud  nije  pozvan  da  rješava pitanje  da  li  su  aplikanti  iscrpili  domaća  pravna  sredstva.  Zapaža  da aplikanti  u  aplikaciji  ne  navode  detalje  u  vezi  navodnog  kršenja  člana  1. Protokola br. 1. Stoga, sud smatra da ova žalba nije potkrijepljena.

115. Slijedi da  je  ta  žalba  očigledno  neosnovana  i  mora  se  odbaciti  na osnovu člana 35. stav 3. i 4. Konvencije.

IZ OVIH RAZLOGA, SUD

1. Odbija jednoglasno zahtjev Vlade za skidanje predmeta sa liste;

2. Proglašava sa   šest   glasova   prema   jedan   da   je   prihvatljiva   žalba aplikanata prema članu 12. Konvencije;

3. Proglašava jednoglasno prihvatljivom žalbu aplikanata prema članu 14. u vezi sa članom 8. Konvencije;

4. Proglašava jednoglasno neprihvatljivim ostatak aplikacije;

5. Utvrđuje jednoglasno da nema kršenja člana 12. Konvencije;

6. Utvrđuje sa  četiri  prema  tri  glasa  da  nema  kršenja  člana  14.  u  vezi  sa članom 8. Konvencije;

Sačinjeno  na  engleskom  jeziku  i  dostavljeno  u  pismenoj  formi  dana 24.juna 2010. godine, na osnovu Pravila 77. stav 2. i 3. Pravila Suda.

André Wampach                                                                 Christos Rozakis

Zamjenik Registrara                                                                 Predsjednik

Na osnovu člana 45. stav 2. Konvencije i Pravila 74. stav 2. Pravila suda, ovoj presudi prilažu se sljedeća izdvojena mišljenja:

(a)  Zajedničko  suprotno  mišljenje  sudija  Rozakis-a,  Spielmann-a  and Jebens-a;

(b)  Saglasno  mišljenje  sudija  Malinverni-ja,  kome  se  pridružio  sudija Kovler.

C.L.R. A.M.W

ZAJEDNIČKO SUPROTNO MIŠLJENJE SUDIJA ROZAKIS-a, SPIELMANN-a I JEBENS-a

1. Glasali smo protiv tačke 6. operativnog dijela presude. Ne možemo se saglasiti sa većinom  da  nema  kršenja  člana  14.  u  vezi  sa  članom  8. Konvencije, iz sljedećih razloga:

2. U ovom veoma važnom predmetu, nakon što je pažljivo ispitao svoju raniju praksu, Sud   je   načinio   važan   korak   naprijed   u   svojoj   praksi proširujući  pojam  “porodični  život”  na  istopolne  parove.  Oslanjajući  se naročito na razvoj u pravu EU (vidi Direktive 2003/86/EC od 22. septembra 2003. godine o  pravu  na  ujedinjenje  porodice  i  2004/38/EC  u  vezi  prava državljana   Unije   i   članove   njihovih   porodica   na   slobodno   kretanje   i nastanjenje   na   teritoriji   država   članica),   u   stavu   93.   presude,   Sud   je identifikovao  “rastuću  tendenciju  uključivanja  istopolnih  parova  u  pojam “porodice”.

3. Sud je ovo dostojanstveno potvrdio u stavu 94. presude:

“U svjetlu te evolucije, sud smatra vještačkim održavati stanovište da suprotno od para različitog pola, istopolni par ne može ostvarivati “porodični život” u svrhu člana 8. Posljedično, veza između aplikanata, istopolnog para koji živi zajedno u stabilnoj de facto vezi, spada pod pojam “porodičnog života”, isto kao što bi bila situacija sa vezom para različitog polova.”

4. Nepostojanje bilo  kakvog  pravnog  okvira  prije  nego  je  Zakon  o registrovanom   partnerstvu   (“Zakon”)   stupio   na   snagu,   stvara   ozbiljan problem.  U  tom  smislu  mi  zapažamo  kontradikciju  u  razlozima  Suda. Odlučivši   u  stavu  94.  da  “veza  između   aplikanata  spada  pod  pojam ‘porodičnog života”, trebalo je da Sud izvede zaključke iz ovog utvrđenja. Međutim,  odlučujući  da  nema  kršenja,  Sud  u  isto  vrijeme  potvrđuje  ovaj pravni vakuum, bez nametanja tuženoj državi bilo kakvu pozitivnu obavezu da     obezbijedi     zadovoljavajući     okvir,     makar     u     izvjesnoj     mjeri, omogućavanjem aplikantima zaštitu koju treba da uživa svaka porodica.

5. U stavu 99., po vlastitoj incijativi, Sud je odlučio da :

 “su istopolni parovi kao i parovi različitog pola jednako sposobni da stupe u stabilnu vezu. Otuda, oni se nalaze u relevantno sličnoj situaciji kao i parovi različitog pola, u pogledu njihove potrebe za zakonskim priznanjem i zaštitom njihovih odnosa.”

6. Aplikanti se  ne  žale  samo  da  su  diskriminisani  time  što  im  je uskraćeno pravo na zaključenje  braka, već i – a što je značajno  – da nisu imali  nikakvu  drugu  mogućnost  da  se  njihova  veza  prizna  zakonom  prije nego je Zakon stupio na snagu.

7. Ne želimo se zadržavati na dejstvu Zakona, koji je tek 2010. godine stupio na snagu,  niti  posebno  na  pitanje  da  li  su  izvjesna  rješenja  iz  tog Zakona,  kako  ih  je  Sud  identifikovao  u  stavovima  18  do  23  presude,  u saglasnosti  sa  članom  14.  u  vezi  sa  članom  8.  Konvencije,  jer  je  prema našem  viđenju,  kršenje  kombinacije  ovih  članova  nastupilo  u  svakom slučaju prije Zakona.

8. Identifikujući “relevantno sličnu situaciju” (stav 99.), i naglašavajući da “razlikovanje zasnovano  na  seksualnoj  orijentaciji  zahtijeva  naročito ozbiljne  razloge  opravdanja”  (stav  97.),  trebalo  je  da  sud  utvrdi  kršenje člana  14. u vezi sa članom  8. Konvencije, jer tužena Vlada nije predočila nijedan  argument  da  bi  opravdala  razliku  u  postupanju,  u  tom  smilsu  se oslanjajući   uglavnom   na   njenu   marginu   slobodne   procjene   (stav   80.) Međutim,  u  nedostatku  bilo  kakvih  uvjerljivih  razloga  Vlade  u  pravcu opravdanja  različitog  postupanja,  ne  treba  biti  mjesta  primjeni  margine procjene. Posljedično “postojanje ili nepostojanje zajedničkih osnova među propisima država članica” (stav 98.) je irelevantno jer su takva stanovišta samo  podredni  osnov  za  primjenu  koncepta  margine  slobodne  ocjene. Zaista,  to  će  biti  samo  u  slučaju  da  nacionalne  vlasti  daju  osnov  za opravdanje kojim se Sud može zadovoljiti, uzimajući u obzir postojanje ili nepostojanje  zajedničkog  pristupa,  jer  su  one  (nacionalne  vlasti)  u  boljoj poziciji da se time efektivno bave, nego što je to Sud.

9. Danas je  u  društvu  široko  priznato  i  prihvaćeno  da  istopolni  parovi stupaju   u   stabilne   veze.   Svaki   nedostatak   pravnog   okvira   koji   im omogućava,  makar  u  izvjesnoj  mjeri,  ista  prava  ili  povlastice  data  braku (vidi  stav  4.  ovog  suprtnog  mišljenja)  bi  zahtijevao  snažno  opravdanje, naročito  uzimajući  u  obzir  rastući  trend  u  Evropi  ka  omogućavanju  nekih načina ostvarivanja tih prava ili povlastica..

10. Stoga, po našem mišljenju, prekršen je član 14. u vezi sa članom 8. Konvencije.

SAGLASNO MIŠLJENJE SUDIJE MALINVERNI-ja KOME SE PRIDRUŽIO SUDIJA KOVLER

(Prijevod)

Kao  i  moje  kolege,  glasao  sam  da  nema  kršenja  člana  12.  Konvencije. Međutim,  ne  mogu  se  pridružiti  nekim  argumentima  iznijetim  u  presudi, kada se donosio takav zaključak.

1. Stoga, ne  dijelim  mišljenje  da  “izolovano  posmatrano,  rječnik  člana 12 se može interpretirati tako da ne isključuje brak između dva muškarca ili dvije žene “ (vidi stav 55. presude).

Članom 31. stav 1. Bečke Konvencije o pravu međunarodnih ugovora od 23. maja 1969.   godine,   koji   propisuje   opšte   pravilo   interpretacije medjunarodnih  ugovora  “  ugovor  se  mora  tumačiti  u  dobroj  vjeri,  prema uobičajenom  smislu  izraza  iz  ugovora  u  njihovu  kontekstu  i  u  svjetlu predmeta i svrhe ugovora”.

Prema  mom  viđenju,  “uobičajeni  smisao  izraza  iz  ugovora”  u  slučaju člana  12.  ne  može  biti  ništa  drugo  do  potvrda  da  muškarac  i  žena,  osobe suprotnog pola, imaju pravo na zaključenje braka. Do takvog zaključka sam došao čitajući član 12. “u svjetlu njegovog premdeta i svrhe”. Zaista, član 12 pridružuje pravo na zaključenje braka pravu na zasnivanje porodice.

Član  31.  stav  3.  Bečke  Konvencije  propisuje  da  se,  kao  i  kontekst,  “o svakoj   naknadnoj   praksi   u   primjeni   ugovora   kojom   se   ustanovljuje sporazum između stranaka o tumačenju ugovora” mora voditi računa (tačka (b)).

Ne  mislim  da  se  na  ovu  odredbu  Bečke  Konvencije  može  pozvati  u prilog  zaključku  iznijetom  u  stavu  55.  Činjenica  da  trenutno  pet  država omogućavaju  homoseksualnim  parovima  da  zaključe  brak,  prema  mom mišljenju se ne može smatrati “naknadnom praksom u primjeni ugovora” u smislu značenja ove odredbe.

Literarna   interpretacija,   koja   prema   bečkoj   Konvenciji,   predstavlja “opšte  pravilo  tumačenja”  time  prekludira  član  12.  kao  da  je  dat  tako  da osobama istog pola omogućava zaključenje braka.

Do istog zaključka dolazim ukoliko tumačim član 12. pozivom na druga pravila tumačenja, iako su ta pravila, kako je to pravilno istaknuto u naslovu člana  32.  Bečke  Konvencije,  su  jedino  dopunski  načini  tumačenja,  te literarno tumačenje ostaje kao opšte pravilo (član 31.).

U  smislu  člana  32.  Bečke  Konvencije  može  se  pribjeći  dopunskim načinima tumačenja, naročito da bi se “utvrdilo značenje, kada je tumačenje prema članu 31. (a) dvosmisleno ili nejasno; ili (b) dovodi do ishoda koji je očito besmislen ili nerazuman”.

Imajući  u  vidu  da  dopunski  načini  interpretacije  uključuju,  kako  je  to navedeno u članu 32. Bečke Konvencije “pripremne radove i okolnosti pod kojima je ugovor sklopljen”, smatram da takozvana istorijska interpretacija na  koju  se  poziva  član  32.  Bečke  Konvencije  može  služiti  samo  da “potvrdio smisao koji proističe iz primjene člana 31.” (član 32.).

Prema tome, kod mene nema sumnje da se član 12. Konvencije ne može tumačiti na bilo koji drugi način osim da se primjenjuje isključivo na osobe različitog pola.

Zaista,   Konvencija   je   živi   instrument   koji   se   mora   tumačiti   na “savremeni” način, u svjetlu današnjih okolnosti (vidi E.B. protiv Francuske [GC], broj 43546/02, stav 92., ECHR 2008-..., i Christine Goodwin protiv Ujedinjenog Kraljevstva [GC], broj 28957/95, stavovi 74.-75., ECHR 2002- VI). Istina je i da od usvajanja Konvencije postoje važne socijalne promjene instituta braka (vidi Christine Goodwin, gore citirana, stav 100.). Međutim, kako  je  Sud  našao  u  Johnston  i  Ostali  protiv  Irske  (18.decembar  1986. godine,  stav  53.,  Serija  A  broj 112),  dok  se  Konvencija  mora  tumačiti  u svjetlu   današnjih   uslova,   Sud   ne   smije,   bilo   kakvim   evolutivnim tumačenjem “odstupiti od prava koje u početku nije bilo ni propisano”.

2. Ne mogu prihvatiti ni izjavu da

“vodeći računa o članu 9. Povelje... Sud ne bi dalje smatrao da pravo na zaključenje braka predviđeno članom 12 mora u  svakom  slučaju  biti  ograničeno  na  brak  između  dvije  osobe suprotnih polova. Posljedično, ne može se reći da član 12. nije primjenjiv na žalbe aplikanata” (vidi stav 61. presude).

Suprotno tome, smatram da član 12. nije primjenjiv na osobe istog pola. Istina,   osiguravajući   pravo   na   zaključenje   braka,   član   9.   Povelje Evropske Unije o osnovnim pravima ciljano propušta bilo kakvu referencu na   muškarce   i   žene,   jer   propisuje   da   “pravo   na   zaključenje   braka   i zasnivanje  porodice  se  obezbjeđuje  u  skladu  sa  nacionalnim  zakonima kojima se uređuje izvršavanje tih prava”.

Prema mom mišljenju, međutim, iz ovoga se ne mogu izvesti bilo kakvi zaključci u pogledu tumačenja člana 12. Konvencije.

Komentar  Povelje  zaista  potvrđuje  da  su  autori  namjaravali  da  obim člana  9.  bude  širi  nego  odgovarajući  članovi  u  drugim  međunarodnim instrumentima.  No,  ne  smije  se  zaboraviti  da  član  9.  Povelje  obezbjeđuje pravo na zaključenje braka i zasnivanje porodice “u skladu sa nacionalnim zakonima kojima se uređuje izvršavanje tih prava”.

Pozivajući se na ovaj način na relevantno domaće zakonodavstvo, član 9. Povelje    prosto    ostavlja    državama    da    odluče    žele    li    omogućiti homoseksualnim  parovima  pravo  na  zaključenje  braka.  No,  kako  se  to pravilno  ukazuje  Komentarom  “nema  preprekapriznanju  istopolnih  veza  u kontekstu    braka.    Mada,    tu    nema    izričitog    zahtjeva    da    domaće zakonodavstvo treba urediti takve brakove.”

Prema mom viđenju, član 9. Povelje ne treba da vodi računa o tumačenju člana 12. Konvencije tako da pravo na zaključenje braka imaju samo osobe različitog pola.

Tačno je da se Sud već pozivao na član 9. Povelje u presudi Christine Goodwin  (gore  citirana,  stav  100).  Međutim,  u  tom  je  predmetu  Sud  razmatrao da li je činjenica što je domaće zakonodavstvo uzelo u obzir, u svrhu ovlašćenja za zaključenje braka, pol registrovan u času rođenja a ne pol  stečen  hirurškom  promjenom  pola  -  bila  ograničenje  koja  je  umanjila suštinu prava na zaključenje braka. Nakon operacije, apelantkinja je živjela sa ženom i željela je zaključiti brak sa muškarcem. Dakle, predmet se tiče braka između osoba istog pola.