На основу члана 13. Закона о правобранилаштву ("Службени гласник РС", број 55/14) објављује се, на српском и енглеском језику, пресудa Европског суда за људска права по представци број 13344/11, Лучић против Србије, која гласи:
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 44/2015 од 20.5.2015. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ЛУЧИЋ против СРБИЈЕ
(представка број 13344/11)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
24. фебруар 2015. године
Ова пресуда је правоснажна али може бити предмет редакторских измена.
У предмету Лучић против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Одбора у саставу:
Ján Šikuta, председник,
Dragoljub Popović,
Iulia Antoanella Motoc, судије,
и Marialena Tsirli, заменик секретара Одељења,
После већања на затвореној седници 3. фебруара 2015. године, Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 13344/11) против Републике Србије коју је Суду поднео, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") српски држављанин, господин Радиша Лучић (у даљем тексту: "Подносилац представке"), 30. децембра 2010. године.
2. Подносиоца представке заступала јегоспођа Р. Гарибовић, адвокат из Новог Пазара. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник, госпођа В. Родић.
3. Представка је 20. децембра 2012. године прослеђена Влади.
ЧИЊЕНИЦЕ
4. Подносилац представке рођен је 1958. године и живи у месту Каран.
5. Он је био запослен у предузећу Ракета - Путнички Саобраћај АД, са седиштем у Ужицу (у даљем тексту: "дужник").
6. Пошто дужник није испунио своје обавезе према запосленима, подносилац представке је поднео три посебне грађанске тужбе, тражећи исплату неисплаћених плата и разних доприноса за социјално осигурање.
Б. Први и други парнични поступак које је покренуо подносилац представке
7. Општински суд у Ужицу је 31. августа 2007. године, односно 19. септембра 2007. године усвојио одлуке којима се дужнику налаже да подносиоцу представке исплати одређене износе. Обе одлуке су постале правоснажне 9. октобра 2007. године.
8. Због пропуста дужника да изврши своје обавезе из ових одлука, подносилац представке је поднео предлог за извршење. Општински суд из Пожеге је 15. маја 2009. године донео решење о извршењу у том смислу.
В. Трећи парнични поступак који је покренуо подносилац представке
9. Општински суд у Ужицу је 23. јула 2009. године донео одлуку у трећем парничном поступку који је подносилац представке покренуо, наложивши дужнику да му исплати додатни износ за преостали дуг. Ова одлука постала је правоснажна 2. септембра 2009. године.
10. Због пропуста дужника да изврши своје обавезе из ове одлуке, подносилац представке је поднео предлог за извршење. Општински суд из Пожеге је 29. септембра 2009. године донео решење о извршењу у том смислу.
11. Привредни суд у Ужицу је 12. јула 2010. године отворио стечајни поступак у односу на дужника. Због тога је извршни поступак који је био у току против дужника, обустављен.
12. Подносилац представке је уредно пријавио своје потраживање у стечајном поступку на основу горе наведених судских одлука.
13. Суд је 8. јуна 2011. године признао потраживање подносиоца представке.
14. Стечајни поступак у односу на дужника је још у току.
15. Дужник, који је пословао као друштвено предузеће, приватизован је 27. децембра 2002. године.
16. Приватизација је 17. јула 2007. године поништена зато што купац о коме је реч није испунио своје уговорне обавезе.
17. Након поништења дужникове приватизације држава је имала у власништву 58,18% акција предузећа.
18. Држава је 11. децембра 2008. године продала своје акције приватном предузећу.
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА
19. Релевантно домаће право о статусу друштвених предузећа, извршним и стечајним поступцима изнето је у предметима Р. Качапор и други против Србије, бр. 2269/06 и друге, ст. 57-64. и ст. 71-76, 15. јануар 2008. године и Јовичић и други против Србије (одлука), број 37270/11, ст. 88-93, 15. октобар 2013. године. Штавише, пракса Уставног суда у односу на друштвена предузећа, заједно са релевантним одредбама о уставним жалбама и приватизацији друштвених предузећа, изнета је у одлуци о допуштености у предмету Маринковић против Србије (одлука), број 5353/11, ст. 26-29. и ст. 31-44, 29. јануар 2013. године; у пресуди Маринковић против Србије, број 5353/11, ст. 29-32, 22. октобар 2013. године.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. И 13. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 КОНВЕНЦИЈЕ
20. Подносилац представке се притуживао због пропуста Тужене државе да изврши правоснажне судске одлуке донете у његову корист против дужника и због непостојања делотворног правног лека с тим у вези. Релевантне одредбе члана 6. став 1. и 13. Конвенције, као и члана 1. Протокола број 1 гласе како следи:
"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на правичну ... расправу у разумном року ... пред ... судом, ...."
"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."
"Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству."
21. Влада је тврдила да је представка у овом делу недопуштена због неицрпености правних лекова. Она је посебно тврдила да је подносилац представке пропустио да поднесе уставну жалбу због неизвршења горе наведене одлуке.
22. Подносилац представке се с тим није сложио.
23. Суд примећује да правило исцрпености домаћих правних лекова садржано у члану 35. став 1. Конвенције захтева да подносилац нормално треба да употреби правне лекове који су доступни и довољни да омогуће обештећење за наводне повреде (види, међу другим пресудама, Akdivar и други против Турске, 16. септембар 1996. године, став 65, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-IV).
24. Суд је доследно утврђивао да уставну жалбу треба у начелу сматрати делотворним правним леком у односу на представке поднете против Србије од 7. августа 2008. године (видети Винчић и други против Србије, бр. 44698/06, 44700/06, 44722/06, 44725/06, 49388/06, 50034/06, 694/07, 757/07, 758/07, 3326/07, 3330/07, 5062/07, 8130/07, 9143/07, 9262/07, 9986/07, 11197/07, 11711/07, 13995/07, 14022/07, 20378/07, 20379/07, 20380/07, 20515/07, 23971/07, 50608/07, 50617/07, 4022/08, 4021/08, 29758/07 и 45249/07, став 51, 1. децембар 2009. године).
25. Не постоји разлог да се одступи од ове праксе у конкретном предмету у односу на неизвршење одлуке од 23. јула 2009. године (упоредити по супротности са Милуновић и Чекрлић против Србије (одлука), бр. 3716/09 и 38051/09, 17. мај 2011. године, која се односи на неизвршење правоснажних судских одлука донетих против друштвених/државних предузећа).
26. Пошто подносилац представке није поднео уставну жалбу због неизвршења одлуке од 23. јула 2009. године, представка се у овом делу мора обацити према члану 35. ст. 1. и 4. Конвенције због неисцрпености домаћих правних лекова.
Б. У односу на први и други поступак
27. Влада је тврдила да је представка у првом делу била некомпатибилна ratione personae са одредбама Конвенције и/или да је била недопуштена на основу неисцрпености правних лекова.
28. Суд подсећа да је већ разматрао сличне аргументе и одбацио их (види, на пример, пресуде Р. Качапор и друге, став 114, и Маринковић, став 39, обе цитиране у горњем тексту; и одлуке у предметима Маринковић, став 59, и Јовичић и други, став 102, обе цитиране у горњем тексту). Он не види ниједан разлог да одступи од овог приступа у конкретном предмету, у односу на неизвршење одлука од 31. августа 2007. године и 19. септембра 2007. године. Према томе, Суд одлучује да одбаци примедбе Владе на допуштеност у овом делу.
29. Пошто представка у овом делу није ни очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције ни недопуштена по неком другом основу, она се мора прогласити допуштеном.
30. Суд примећује да су правоснажне судске одлуке донете у корист подносиоца представке и даље неизвршене до данас.
31. Суд примећује да је често утврђивао повреде члана 6. Конвенције и/или члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у предметима који покрећу питања слична питањима у предметном случају (видети Р. Качапор и друге, цитирана у горњем тексту, ст. 115-116. и став 120; Марчић и други, број 17556/05, став 60, 30. Октобар 2007. године; Црнишанин и други против Србије, бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 and 36986/06, ст. 123-124. и ст. 133-134, 13. јануар 2009. године; Рашковић и Милуновић против Србије, бр. 1789/07 и 28058/07, став 74. и став 79, 31. мај 2011. године и Адамовић, број 41703/06, став 41, 2. октобар 2012. године).
32. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није изнела ниједну чињеницу ни аргумент који би га могли убедити да усвоји другачији закључак у овом случају. Према томе, дошло је до повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.
33. Пошто је усвојио овај закључак, Суд сматра да није неопходно да разматра суштински исту притужбу према члану 13. Конвенције (видети, уз одговарајуће измене, Кин-Стиб и Мајкић против Србије, број 12312/05, став 90, 20. април 2010. године).
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
34. Члан 41. Конвенције прописује:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
35. Подносилац представке је тражио да држави буде наложено да му исплати, из сопствених средстава, суму досуђену правоснажном судском одлуком донетом у његову корист, као и трошкове извршног поступка, и још 2.500 евра (ЕУР) на име нематеријалне штете.
36. Влада је сматрала да су ови захтеви претерани и неоправдани.
37. С обзиром на повреде утврђене у овом предмету и сопствену судску праксу (видети, на пример, Р. Качапор и друге, ст. 123-26; и Црнишанин и други, цитирана у горњем тексту, став 139.), Суд сматра да Влада треба да исплати подносиоцу представке суме досуђене домаћим судским одлукама од 31. августа 2007. године и 19. септембра 2007. године, умањене за износ који је можда већ исплаћен по овом основу.
38. У односу на нематеријалну штету, Суд сматра да је подносилац представке претрпео одређени нематеријални губитак због повреда Конвенције у овом предмету. Конкретан тражени износ је, међутим, претеран. Процењујући на основу правичности, како се то захтева чланом 41. Конвенције, Суд сматра да је оправдано да се подносиоцу представке досуди 2.000 евра на име нематеријалне штете, као и трошкова (види Стошић против Србије, број 64931/10, ст. 66. и 67, 1. октобар 2013. године).
39. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава притужбу због неизвршења одлуке од 23. јула 2009. године недопуштеном;
2. Проглашава притужбе због неизвршења пресуда од 31. августа 2007. године и 19. септембра 2007. године допуштеним;
3. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију;
4. Утврђује да нема потребе да се разматра притужбу према члану 13. Конвенције;
5. Утврђује
(a) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке у року од три месеца, износе досуђене правоснажним домаћим пресудама од 31. августа 2007. године и 19. септембра 2007. године у његову корист, као и утврђене трошкове извршног поступка, умањене за све износе који су можда већ исплаћени по овом основу;
(б) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, у истом року, 2.000 евра (две хиљаде евра) на име нематеријалне штете, трошкова, заједно са порезом који се може платити на овај износ, који ће се претворити у валуту Тужене државе према курсу важећем на дан исплате;
(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процентна поена;
6. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 24. фебруара 2014. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
Marialena Tsirli |
Ján Šikuta |
THIRD SECTION
CASE OF LUČIĆ v. SERBIA
(Application no. 13344/11)
JUDGMENT
STRASBOURG
24 February 2015
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Lučić v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Ján Šikuta, President,
Dragoljub Popović,
Iulia Antoanella Motoc, judges,
and Marialena Tsirli, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 3 February 2015,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 13344/11) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Mr Radiša Lučić ("the applicant"), on 30 December 2010.
2. The applicant was represented by MsR.Garibović, a lawyer practising in Novi Pazar. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Ms V. Rodić.
3. On 20 December 2012 the application was communicated to the Government.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
4. The applicant was born in 1958 and lives in Karan.
5. He was employed by Raketa - Putnički Saobraćaj AD, a company based in Užice (hereinafter "the debtor").
6. Since the debtor had failed to fulfil its obligations toward its employees, the applicant brought three separate civil claims, seeking payment of salary arrears and various social security contributions.
B. First and second sets of civil proceedings brought by the applicant
7. On 31 August 2007 and 19 September 2007, respectively, the Municipal Court (Opštinski sud) in Užice rendered decisions ordering the debtor to pay the applicant certain sums. Both decisions became final on 9 October 2007.
8. Due to thedebtor’s failure to fulfil its obligations from these decisions,the applicant submitted an enforcement request. On 15 May 2009 the Municipal Court (Opštinski sud) in Požega issued an enforcement order tothat effect.
C. Third set of civil proceedings brought by the applicant
9. On 23 July 2009 the Municipal Court in Užice rendered a decision in the third set of civil proceedings brought by the applicant ordering the debtor to pay him an additional sum from the outstanding debt. On 2 September 2009 this decision became final.
10. Due to the debtor’s failure to fulfil its obligations from this decision, the applicant submitted an enforcement request. On 29 September 2009 the Municipal Court in Požega issued an enforcement order to that effect.
11. On 12 July 2010 the Commercial Court (Privredni sud) inUžice opened insolvency proceedings in respect of the debtor. As a result, all of the ongoing enforcement proceedings against the debtor were terminated.
12. The applicant duly reported his claim based on the above-mentioned court decisions to the insolvency administration.
13. On 8 June 2011 the court accepted the applicant’s claim.
14. The insolvency proceedings in respect of the debtor are still ongoing.
15. The debtor, which operated as a socially-owned company, was privatised on 27 December 2002.
16. On 17 July 2007 the privatisation was annulled because the buyer in question had failed to fulfil his contractual obligations.
17. Following the annulment of the debtor’s privatisationthe State owned 58.18% of shares in the company.
18. On 11 December 2008 the State sold its shares to a private company.
II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE
19. The relevant domestic law concerning the status of socially-owned companies, enforcement and insolvency proceedings is outlined in the cases of R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 et al., §§ 57-64 and §§ 71-76, 15 January 2008 and Jovičić and Others v. Serbia (dec.), no. 37270/11, §§ 88-93, 15 October 2013. Furthermore, the case-law of the Constitutional Court in respect of socially-owned companies, together with the relevant provisions concerning constitutional appeals and the privatisation of socially-owned companies, are outlined in the admissibility decision in Marinković v. Serbia (dec.), no. 5353/11, §§ 26-29 and §§ 31-44, 29 January 2013; and the judgment in Marinković v. Serbia, no. 5353/11, §§ 29-32, 22 October 2013.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLES 6 AND 13 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1 TO THE CONVENTION
20. The applicant complained of the respondent State’s failure to enforce final court decisions rendered in his favour against the debtor and of the lack of an effective remedy in that connection. The relevant provisions of Articles 6 § 1 and 13 of the Convention, as well as Article 1 of Protocol No. 1 read as follows:
"In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law."
"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.
The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."
"Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity."
A. As regards the third set of proceedings
21. The Government argued that the application in this part was inadmissible on non-exhaustion grounds. In particular, it argued that the applicant failed to lodge a constitutional appeal against the non-enforcement of the above decision.
22. The applicant disagreed.
23. The Court observes that the rule of exhaustion of domestic remedies contained in Article 35 § 1 of the Convention requires that normal recourse should be had by an applicant to remedies which are available and sufficient to afford redress in respect of the breaches alleged (see, among other authorities, Akdivar and Others v. Turkey, 16 September 1996, § 65, Reports of Judgments and Decisions 1996-IV).
24. The Court has consistently held that a constitutional appeal should, in principle, be considered as an effective domestic remedy in respect of applications introduced against Serbia as of 7 August 2008 (see, Vinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06, 44700/06, 44722/06, 44725/06, 49388/06, 50034/06, 694/07, 757/07, 758/07, 3326/07, 3330/07, 5062/07, 8130/07, 9143/07, 9262/07, 9986/07, 11197/07, 11711/07, 13995/07, 14022/07, 20378/07, 20379/07, 20380/07, 20515/07, 23971/07, 50608/07, 50617/07, 4022/08, 4021/08, 29758/07 and 45249/07, § 51, 1 December 2009).
25. There is no reason to depart from that jurisprudence in the present case with respect to the non-enforcement of the decision of 23 July 2009 (contrastMilunović and Čekrlić v. Serbia (dec.), nos. 3716/09 and 38051/09, 17 May 2011, which concerns the non-enforcement of final court decisions rendered against socially/State-owned companies).
26. As the applicant failed to lodge a constitutional appeal against the non-enforcement of the decision of 23 July 2009, the application in this part must be rejected under Article 35 §§ 1 and 4 of the Convention for non-exhaustion of domestic remedies.
B. As regards the first and second sets of proceedings
27. The Government argued that the application in this part was incompatible ratione personae with the provisions of the Convention and/or that it was inadmissible on non-exhaustion grounds.
28. The Court recalls that it has already considered similar arguments and rejected them (see, for example, the judgments in R. Kačapor and Others, § 114, and Marinković, § 39, both cited above; and the decisions in Marinković, § 59, and Jovičić and Others, § 102, both cited above). It sees no reason to depart from this approach in the present case, as regards the non-enforcement of the decisions of 31 August 2007 and 19 September 2007. Therefore, the Court decides to reject the Government’s admissibility objections in this part.
29. As the application in this part is neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention nor inadmissible on any other grounds, it must be declared admissible.
30. The Court notes that the final court decisions rendered in the applicant’s favour remain unenforced to the present date.
31. The Court observes that it has frequently found violations of Article 6 of the Convention and/or Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in cases raising issues similar to those raised in the present case (see, R. Kačapor and Others, cited above, §§ 115-116 and § 120; Marčić and Others v. Serbia, no. 17556/05, § 60, 30 October 2007; Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05, 43548/05, 43569/05 and 36986/06, §§ 123-124 and §§ 133-134, 13 January 2009; Rašković and Milunović v. Serbia, nos. 1789/07 and 28058/07, § 74 and § 79, 31 May 2011; and Adamović v. Serbia, no. 41703/06, § 41, 2 October 2012).
32. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or convincing argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. There has, accordingly, been a violation of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1.
33. Having reached this conclusion, the Court does not find it necessary to examine essentially the same complaint under Article 13 of the Convention (seemutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010).
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
34. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
35. The applicant requested that the State be ordered to pay, from its own funds, the sums awarded by the final court decisions rendered in his favour,as well as the costs of the enforcement proceedings, plus 2,500 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage.
36. The Government considered the claims excessive and unjustified.
37. Having regard to the violations found in the present case and its own case-law (R. Kačapor and Others, §§ 123-26, and Crnišanin and Others, § 139, both cited above), the Court finds that the Government should pay the applicant the sums awarded in the court decisions of 31 August 2007 and 19 September 2007, less any amount which may have already been paid in this regard.
38. As regards non-pecuniary damage, the Court considers that the applicant sustained some non-pecuniary loss arising from the breaches of the Convention found in this case. The particular amount claimed, however, is excessive. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court considers it reasonable and equitable to award the applicant EUR 2,000 to cover any non-pecuniary damage, as well as costs and expenses (see Stošić v. Serbia, no. 64931/10, §§ 66 and 67, 1 October 2013).
39. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the complaint about the non-enforcement of the decision of 23 July 2009 inadmissible;
2. Declares the complaints about the non-enforcement of the judgments of 31 August 2007 and 19 September 2007 admissible;
3. Holds that there has been a violation of Article 6 of the Convention and of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;
4. Holds that there is no need to examine the complaint under Article 13 of the Convention;
5. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months, the sums awarded in the final domestic judgments of 31 August 2007 and 19 September 2007 rendered in his favour, as well as the established costs of the enforcement proceedings related to these judgments, less any amounts which may have already been paid on this basis;
(b) that the respondent State is to pay the applicant, within the same period, EUR 2,000 (two thousand euros) in respect of non-pecuniary damage, costs and expenses, plus any tax that may be chargeable on this amount, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
6. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 24 February 2015, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Marialena Tsirli |
Ján Šikuta |