Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 61/2016 од 7.7.2016. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ЉАЈИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 58385/13)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
21. јул 2015. године
Ова пресуда је правоснажна али може бити предмет редакторских измена
У предмету Љајић против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Одбора у саставу:
Ján Šikuta, председник,
Iulia Antoanella Motoc,
Branko Lubarda, судије,
и Marialena Tsirli, заменик секретара одељења,
После већања на затвореној седници 30. јуна 2015. године, Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 58385/13) против Републике Србије коју су Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") поднела четири српска држављанина, господин Фуад Љајић, госпођа Алма Љајић, господин Ертан Љајић и госпођа Самра Љајић (у даљем тексту: "подносиоци представке"), дана 8. јула 2013. године
2. Подносиоце представке заступао је господин Е. Фетаховић, адвокат из Новог Пазара. Владу Србије (у даљем тексту; "Влада") заступао је њен заступник, госпођа Вања Родић.
3. Представка је 24. септембра 2013. године прослеђена Влади.
4. Влада је ставила примедбу на разматрање представке од стране Одбора. Након разматрања Владине примедбе, Суд је одбацује.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подносиоци представке рођени су 1957. године, 1984. године, 1989. године, односно 1991. године и живе у Новом Пазару.
6. Покојна супруга и мајка подносилаца представке, госпођа Садија Љајић, била је запослена у "Рашка" Холдинг компанија а.д. Нови Пазар (у даљем тексту: "дужник"), које је у релевантном временском периоду било предузеће са претежно друштвеним капиталом.
7. Општински суд у Новом Пазару је 14. децембра 2005. године наложио дужнику да госпођи Садији Љајић исплати одређени износ на име неисплаћених плата и доприноса социјалног осигурања, заједно са трошковима парничног поступка.
8. Након захтева госпође Љајић за извршење, Општински суд у Новом Пазару је 10. октобра 2006. године наложио извршење пресуде од 14. децембра 2005. године банкарском дознаком и наложио дужнику да госпођи Љајић исплати трошкове извршења.
9. Госпођа Љајић је преминула 24. априла 2013. године. Првостепени суд у Новом Пазару, 9. септембра 2013. године, донео решење којим господина Фуада Љајића проглашава за јединог наследника покојне Садије Љајић.
10. С обзиром на ове чињенице, представник подносилаца представке обавестио је Суд да госпођа Алма Љајић, господин Ертан Љајић и госпођа Самра Љајић више не желе да воде поступак пред Судом.
11. Трговински суд у Краљеву је 25. октобра 2013. године покренуо стечајни поступак у односу на дужника (Ст. 17/2013). Господин Фуад Љајић је 5. јануара 2014. године поднео захтеве за исплату износа одређеног пресудом од 14. децембра 2005. године. Стечајни поступак је још у току.
12. Домаће право у вези са статусом друштвених/државних предузећа и стечајним поступком изнето је у предметима Марчић и други против Србије, број 17556/05, став 29, 30. октобар 2007. године; Р. Качапор и други против Србије, бр. 2269/06 и друге, ст. 68-76, 15. јануар 2008. године; Адамовић против Србије, број 41703/06, ст. 17-21, 2. октобар 2012. године; и Соколов и други против Србије (одлука), број 30859/10, став 20, 14. јануар 2014. године.
ПРАВО
I. У ВЕЗИ СА ПОДНОСИОЦИМА ГОСПОЂОМ АЛМОМ ЉАЈИЋ, ГОСПОДИНОМ ЕРТАНОМ ЉАЈИЋЕМ И ГОСПОЂОМ САМРОМ ЉАЈИЋ
13. Суд констатује информацију пуномоћника подносилаца представке да они више не желе да воде поступак пред Судом. Суд не налази нити један разлог да се настави разматрање њихове представке. Он, према томе, одлучује да, у односу на ова три подносиоца, представку скине са своје листе предмета, према члану 37. став 1 (a) Конвенције. Четврти подносилац представке, господин Фуад Љајић жели да настави поступак пред Судом.
II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА број 1 У ВЕЗИ СА ГОСПОДИНОМ ФУАДОМ ЉАЈИЋЕМ
14. Подносилац представке притуживао се због неизвршења правоснажне судске пресуде донете у корист његове покојне супруге. Релевантне одредбе члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију гласе како следи:
"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ... има право на правичну ... расправу ... пред ... судом ..."
"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."
15. Влада је оспорила locus standi подносиоца представке.
16. Подносилац представке се с тим није сложио.
17. Суд је раније прихватао да блиски рођаци преминулих подносилаца представке могу да задрже представке са притужбама у вези са разним аспектима члана 6. Конвенције под условом да за то имају довољан интерес (види Raimondo против Италије, 22. фебруар 1994. године, Series A број 281-A; Andreyeva против Русије (одлука), број 76737/01, 16. октобар 2003. године; Mihailov против Бугарске (одлука), број 52367/99, 9. септембар 2004. године; Стојковић против Бивше Југословенске Републике Македоније, број 14818/02, став 26, 8. новембар 2007. године; и Grosz против Француске (одлука), број 14717/06, 16. јун 2009. године). У случајевима где је подносилац представке близак рођак непосредне жртве и подноси представку Суду након смрти непосредне жртве, Суд је такође признавао статус таквог подносиоца представке ако су испуњени следећи критеријуми: преносивост права, законити интерес и непосредан утицај на наследна права (види Sanles Sanles против Шпаније (одлука), број 48335/99, ЕЦХР 2000-XI; Marie-LouiseLoyen и Bruneel против Француске, број 55929/00, ст. 28-29, 5. јул 2005. године; и Ressegatti против Швајцарске, број 17671/02, став 25, 13. јул 2006. године).
18. У овом предмету, Суд констатује да је подносилац представке проглашен за јединог наследника Садије Љајић. Он спада у први наследни ред, као и у нужне наследнике покојне Садије Љајић. Суд даље констатује да се представка, без сумње, односи на преносива права, да подносилац представке има "дефинитиван материјални интерес" у предметном поступку (види, уз одговарајуће измене, Марчић и други, цитирана у горњем тексту, став 39) и да је наводна повреда члана 6. и члана 1. Протокола број 1 могла имати непосредан утицај на наследна права.
19. С обзиром на све горе наведено, Суд налази да подносилац представке има право да настави поступак. Према томе, примедба Владе мора се одбити.
20. Пошто представка није ни очигледно неоснована, у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције, ни недопуштена по неком другом основу, мора се прогласити допуштеном.
21. Суд примећује да је домаћа пресуда која се разматра у овом предмету остала неизвршена више од девет година.
22. Суд је често нашао повреде члана 6. Конвенције и/или члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у предметима који покрећу питања слична онима покренутим у овом предмету (види Р. Качапор и друге, цитирана у горњем тексту, ст. 115-116. и 120; Црнишанин и други против Србије, бр. 35835/05 тим редом, ст. 123-124. и 133-134, 13. јануар 2009. године).
23. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није изнела ниједну чињеницу ни аргумент који би могли да га убеде да донесе другачији закључак у датим околностима. Према томе, дошло је до повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију и у предмету који се разматра.
III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
24. Члан 41. Конвенције прописује:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
25. Подносилац представке је тврдио да Држава треба да му исплати, из сопствених средстава, дуг према пресуди, заједно са трошковима извршног поступка, 4.800 евра (ЕУР) на име нематеријалне штете и 480 евра за трошкове настале пред Судом.
26. Влада је оспорила ове захтеве.
27. С обзиром на повреде утврђене у овом предмету и на сопствену праксу (види, на пример, Р. Качапор и друге, цитирана у горњем тексту, ст. 123-26; и Црнишанин и други, цитирана у горњем тексту, став 139.), Суд сматра да Влада треба да исплати износе из правоснажне домаће пресуде од 14. децембра 2005. године (види став 7. у горњем тексту), као и утврђене трошкове извршног поступка (види став 8. у горњем тексту).
28. У вези са нематеријалном штетом, Суд сматра да је подносилац представке претрпео одређени нематеријални губитак због повреда Конвенције утврђених у овом предмету. Он је, такође, имао и трошкове. Суд подносиоцу представке досуђује 2.000 евра, за име накнаде нематеријалне штете и трошкова.
29. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке, уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Одлучује да представку скине са листе предмета у делу у ком су је поднели госпођа Алма Љајић, господин Ертан Љајић и госпођа Самра Љајић;
2. Проглашава представку допуштеном у делу у ком ју је поднео господин Фуад Љајић;
3. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију;
4. Утврђује
(а) да Тужена држава треба да исплати господину Фуаду Љајић, у року од три месеца износе досуђене правоснажном домаћом пресудом од 14. децембра 2005. године, као и утврђене трошкове извршног поступка, умањене за износе који су му можда већ исплаћени по овом основу;
(б) да Тужена држава треба да исплати господину Фуаду Љајићу у истом року, 2.000 евра (две хиљаде евра) на име накнаде нематеријалне штете и трошкова, заједно са порезом који се може наплатити на овај износ, који ће се претворити у валуту Тужене државе по стопи важећој на дан исплате;
(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду, уз додатак од три процентна поена;
5. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Marialena Tsirli Заменик секретара |
Ján Šikuta Председник |
THIRD SECTION
CASE OF LJAJIĆ v. SERBIA
(Application no. 58385/13)
JUDGMENT
STRASBOURG
21 July 2015
This judgment is final but it may be subject to editorial revision
In the case of Ljajić v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Ján Šikuta, President,
Iulia Antoanella Motoc,
Branko Lubarda, judges,
and Marialena Tsirli, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 30 June 2015,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 58385/13) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by four Serbian nationals, Mr Fuad Ljajić, Ms Alma Ljajić, Mr Ertan Ljajić and Ms Samra Ljajić ("the applicants"), on 8 July 2013.
2. The applicants were represented by Mr E. Fetahović, a lawyer practising in Novi Pazar. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Ms V. Rodić.
3. On 24 September 2013 the application was communicated to the Government.
4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The applicants were born in 1957, 1984, 1989 and 1991, respectively, and live in Novi Pazar.
6. The applicants’ late wife and mother, Ms Sadija Ljajić was employed by "Raška" Holding kompanija AD Novi Pazar (hereinafter "the debtor"), which was, at the relevant time, a company predominantly comprised of socially-owned capital.
7. On 14 December 2005 the Municipal Court (Opštinski sud) in Novi Pazar ordered the debtor to pay Ms Sadija Ljajić certain amount on account of salary arrears and social insurance contributions, plus the costs of the civil proceedings.
8. On 10 October 2006, upon Ms Ljajić’s request to that effect, the Municipal Court in Novi Pazar ordered the enforcement of the judgment of 14 December 2005 by means of a bank transfer and ordered the debtor to pay Ms Ljajić the enforcement costs.
9. On 24 April 2013 Ms Sadija Ljajić passed away. On 9 September 2013 the Novi Pazar First Instance Court issued a decision declaring Mr Fuad Ljajić as the sole inheritor of late Sadija Ljajić.
10. In view of these facts, the applicants’ representative informed the Court that Ms Alma Ljajić, Mr Ertan Ljajić and Ms Samra Ljajić no longer intend to pursue their application before the Court.
11. On 25 October 2013 the Commercial Court (Trgovinski sud) in Kraljevo opened insolvency proceedings in respect of the debtor (St. 17/2013). On 5 January 2014 Mr Fuad Ljajić submitted his claims for the payment of the amount ordered by the judgment of 14 December 2005. The insolvency proceedings are still pending.
12. The domestic law concerning the status of socially/State-owned companies and insolvency proceedings is outlined in the cases of Marčić and Others v. Serbia, no. 17556/05, § 29, 30 October 2007; R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 et al., §§ 68-76, 15 January 2008; Adamović v. Serbia, no. 41703/06, §§ 17-21, 2 October 2012; and Sokolov and Others v. Serbia (dec.), nos. 30859/10, § 20, 14 January 2014.
THE LAW
I. AS REGARDS APPLICANTS MS ALMA LJAJIĆ, MR ERTAN LJAJIĆ AND MS SAMRA LJAJIĆ
13. The Court takes note of the information by the applicants’ representative that these three applicants no longer intend to pursue their application before the Court. The Court finds no reason to justify a continued examination of their application. It, therefore, decides to strike the application out regarding these three applicants pursuant to Article 37 § 1 (a) of the Convention. The fourth applicant, Mr Fuad Ljajić continues to pursue his application before the Court.
II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1 AS REGARDS MR FUAD LJAJIĆ
14. The applicant complained about the non-enforcement of the final court judgment rendered in favour of his late wife. The relevant provisions of Articles 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention read as follows:
"In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law."
"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.
The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."
15. The Government disputed the applicant’s locus standi.
16. The applicant disagreed.
17. The Court has previously accepted that the late applicants’ close relatives could maintain applications with complaints concerning various aspects of Article 6 of the Convention provided they have a sufficient interest in so doing (see Raimondo v. Italy, 22 February 1994, Series A no. 281-A; Andreyeva v. Russia (dec.), no. 76737/01, 16 October 2003; Mihailov v. Bulgaria (dec.), no. 52367/99, 9 September 2004; Stojkovic v. "the former Yugoslav Republic of Macedonia", no. 14818/02, § 26, 8 November 2007; and Grosz v. France (dec.), no. 14717/06, 16 June 2009). In the cases where the applicant is a close relative of a direct victim and lodges the application to the Court after the direct victim’s death, the Court has also recognised the standing of such an applicant if the following criteria were fulfilled: the transferability of the right, the legitimate interest and the direct effect on patrimonial rights (see Sanles Sanles v. Spain (dec.), no. 48335/99, ECHR 2000-XI; Marie-Louise Loyen and Bruneel v. France, no. 55929/00, §§ 28-29, 5 July 2005; and Ressegatti v. Switzerland, no. 17671/02, § 25, 13 July 2006).
18. In the present case, the Court notes that the applicant has been declared the sole inheritor of late Sadija Ljajić. He belongs to the first order of heirs, as well as to the compulsory heirs of late Sadija Ljajić. The Court further notes that the application with no doubt concerns transferable rights, that the applicant has a "definite pecuniary interest" in the proceedings at issue (see mutatis mutandis, Marčić and Others, cited above, § 39) and that the alleged violation of Article 6 and Article 1 of Protocol No. 1 could have a direct effect on his patrimonial rights.
19. Given all the above stated, the Court finds that the applicant has standing to proceed with his application. Accordingly, the Government’s objection must be dismissed.
20. As the application is neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention nor inadmissible on any other grounds, it must be declared admissible.
21. The Court notes that the domestic judgment under consideration in the present case has remained unenforced for more than nine years.
22. The Court has frequently found violations of Article 6 of the Convention and/or Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in cases raising issues similar to those raised in the present case (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 115-116 and 120; Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05 et seq., §§ 123-124 and 133-134, 13 January 2009).
23. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present circumstances. Accordingly, there has been a breach of Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention also in the case under consideration.
III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
24. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
25. The applicant claimed that the State should pay him, from its own funds, the judgment debt, plus the costs of the enforcement proceedings, 4,800 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage and EUR 480 for costs and expenses incurred before the Court.
26. The Government contested these claims.
27. Having regard to the violations found in the present case and its own case-law (see, for example, R. Kačapor and Others, cited above §§ 123-26; and Crnišanin and Others, cited above, § 139), the Court considers that the Government should pay the sums awarded in the final domestic judgment of 14 December 2005 (see paragraph 7 above), as well as the established costs of the enforcement proceedings (see paragraph 8 above).
28. As regards non-pecuniary damage, the Court considers that the applicant sustained some non-pecuniary loss arising from the breaches of the Convention found in this case. He also incurred costs and expenses. The Court awards EUR 2,000 to the applicant, to cover non-pecuniary damage, costs and expenses.
29. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Decides to strike the application out of its list of cases insofar as it has been introduced by Ms Alma Ljajić, Mr Ertan Ljajić and Ms Samra Ljajić;
2. Declares the application admissible insofar as it has been introduced by Mr Fuad Ljajić;
3. Holds that there has been a violation of Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;
4. Holds
(a) that the respondent State is to pay Mr Fuad Ljajić, from its own funds and within three months, the sums awarded in the final domestic judgment of 14 December 2005, as well as the established costs of the enforcement proceedings, less any amounts which may have already been paid on this basis;
(b) that the respondent State is to pay the applicant Mr Fuad Ljajić, within the same period, EUR 2,000 (two thousand euros) in respect of non-pecuniary damage, costs and expenses, plus any tax that may be chargeable on this amount, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
5. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Marialena Tsirli Deputy Registrar |
Ján Šikuta President |