Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
Preuzmite presudu u pdf formatu
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 13/2014 од 5.2.2014. године.
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ МАРИНКОВИЋ против СРБИЈЕ
(представка број 5353/11)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
22. октобар 2013. године
Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакторских промена.
У предмету Маринковић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у саставу:
Guido Raimondi, председник,
Peer Lorenzen,
Dragoljub Popović,
Andras Sajo,
Nebojša Vučinić,
Paulo Pinto de Albuquerque,
Helen Keller, судије
и Stanley Naismith, секретар Одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 1. октобра 2013. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 5353/11) против Републике Србије коју је Суду поднео, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција"), српски држављанин, г. Радољуб Маринковић (у даљем тексту: "подносилац представке"), дана 30. децембра 2010. године.
2. Подносиоца представке је заступала гђа Р. Гарибовић, адвокат из Новог Пазара. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник, г. С. Царић.
3. Подносилац представке жалио се због неизвршења правоснажних судских пресуда донетих у његову корист.
4. Суд је одлуком од 29. јануара 2013. године прогласио представку допуштеном.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подносилац представке је рођен 1955. године и живи у Ужицу.
6. Подносилац представке је био запослен у "Ракета - Путнички саобраћај АД", предузећу из Ужица (у даљем тексту: "дужник").
7. Подносилац представке је 15. јуна 2008. године добио отказ на послу.
8. Неодређених датума подносилац представке је покренуо три посебна парнична поступка против дужника, тражећи исплату неисплаћених плата и разних доприноса за социјално осигурање.
9. Општински суд у Ужицу је 2. марта 2007. године пресудио у корист подносиоца представке и наложио дужнику да му исплати:
(а) неисплаћене плате у износу од 8.232 динара (РСД) за јун 2006. године, 9.408 динара (РСД) за јул 2006. године, и 8.232 динара (РСД) за август 2006. године, заједно са законском каматом;
(б) 900 динара (РСД) за судске трошкове; и
(в) доприносе за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање и за незапосленост доспеле за период од јуна до децембра 2006. године.
10. Пресуда је постала правоснажна 22. септембра 2007. године.
11. Подносилац представке је 2. октобра 2007. године поднео предлог за извршење горе наведене пресуде пред Општинским судом у Пожеги.
12. Суд је 16. априла 2008. године усвојио предлог подносиоца представке и донео решење о извршењу.
13. Општински суд у Ужицу је 26. јула 2007. године пресудио у корист подносиоца представке и наложио дужнику да му исплати:
(а) неисплаћене плате у износу од 8.800 динара за фебруар 2007. године, РСД 9.680 за март 2007. године, РСД 9.240 за април 2007. године, и РСД 10.120 за мај 2007. године, заједно са законском каматом;
(б) накнаду за исхрану на раду у износу од РСД 4.385 за децембар 2006. године, РСД 4.385 за фебруар 2007. године, РСД 4.385 за март 2007. године, и РСД 4.385 за април 2007. године, заједно са законском каматом;
(в) регрес за годишњи одмор у износу од РСД 25.000 за 2006. годину, заједно са законском каматом од 1. јануара 2007. године;
(г) РСД 1.950 за судске трошкове; и
(д) доприносе за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање и за незапосленост доспеле за период од фебруара до маја 2007. године.
14. Пресуда је постала правоснажна 11. септембра 2007. године.
15. Подносилац представке је 2. октобра 2007. године поднео предлог за извршење горе наведене пресуде пред Општинским судом у Пожеги.
16. Суд је 7. фебруара 2008. године усвојио предлог подносиоца представке и донео решење о извршењу.
17. Општински суд у Ужицу је 24. августа 2007. године пресудио у корист подносиоца представке и наложио дужнику да му исплати:
(а) неисплаћене плате у износу од РСД 10.648 за фебруар 2007. године, РСД 10.648 за март 2007. године, РСД 10.648 за април 2007. године, и РСД 10.648 за мај 2007. године, заједно са затезном каматом;
(б) накнаду за исхрану на раду у износу од РСД 4.620 за септембар 2006. године, РСД 4.620 за децембар 2006. године, РСД 4.620 за јануар 2007. године, РСД 4.620 за фебруар 2007. године, РСД 4.620 за март 2007. године, РСД 4.620 за април 2007. године, и РСД 4.620 за мај 2007. године, заједно са законском каматом;
(в) регрес за годишњи одмор у износу од РСД 35.135 за 2007. годину, заједно са законском каматом од 24. јуна 2007. године;
(г) РСД 6.748.50 за судске трошкове; и
(д) доприносе за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање и за незапосленост доспеле за период од октобра 2006. године до јуна 2007. године.
18. Пресуда је постала правоснажна 20. септембра 2007. године.
19. У јануару 2009. године подносилац представке је поднео предлог за извршење горе наведене пресуде пред Општинским судом у Пожеги.
20. Суд је 12. маја 2009. године усвојио предлог подносиоца представке и донео решење о извршењу.
21. Трговински суд у Ужицу је 12. јула 2010. године отворио стечајни поступак у односу на дужника, који је довео до обустављања извршних поступака који су били у току пред Општинским судом у Пожеги.
22. Подносилац представке је у јулу 2010. године пријавио потраживање за износе наведене у пресудама из горњег текста.
23. Неодређеног датума подносиоцу је признато разлучно потраживање.
24. Одређена имовина дужника продата је 17. априла 2012. године. Продаја преостале имовине објављена је огласом у новинама, а поступак јавног отварања понуда био је планиран за 29. јун 2012. године.
25. Дужник је приватизован 30. децембра 2002. године.
26. Уговор о продаји дужника поништен је 17. јула 2007. године зато што купац у питању није испунио његове уговорне обавезе.
27. После поништења приватизације дужника, држава је имала у власништву 58,18% дужникових акција.
28. Држава је 11. децембра 2008. године продала своје акције приватном предузећу.
A. Закон о извршном поступку из 2004. године (објављен у "Службеном гласнику РС", број 125/04)
29. Закон о извршном поступку из 2004. године (у даљем тексту: "Закон из 2004. године) ступио је на снагу 23. фебруара 2005. године, чиме је Закон о извршном поступку из 2000. године престао да важи (у даљем тексту: "Закон из 2000. године"). Члан 5. став 1. Закона из 2004. године прописује да се сви извршни поступци морају спровести по хитном поступку. У складу са чланом 12. став 5. овог закона, приговор против решења о извршењу, у начелу, не одлаже извршење. У складу са чланом 304. Закона из 2004. године, сви извршни поступци покренути пре 23. фебруара 2005. године морају се спровести у складу са претходним Законом из 2000. године.
Б. Закон о стечају (објављен у "Службеном гласнику РС", бр. 104/09, 99/11 и 71/12)
30. Овај закон регулише начин и услове покретања и вођења стечајног поступка против правних лица. Члан 2. овог закона прописује да је циљ стечаја да осигура најповољније заједничко намирења поверилаца. Члан 8. овог закона наводи да се сви стечајни поступци спроводе по хитном поступку. У складу са чланом 19. став 1. и чланом 22. став 1, у стечајном поступку против друштвених/државних предузећа, улогу стечајног управника обавља Агенција за приватизацију. Члан 93. ст. 1. и 2. прописује да "почев од датума покретања стечајног поступка" дужник не може истовремено бити предмет посебног поступка извршења. Сви извршни поступци у току се стога обустављају, а нови извршни поступак се не може покренути све док је стечајни поступак траје.
В. Релевантне одредбе у вези са друштвеним предузећима
31. Ове одредбе су наведене у предмету Р. Качапор и друге подноситељке представки против Србије (бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, 15. јануар 2008. године, ст. 71-76).
Г. Закон о приватизацији (објављен у "Службеном гласнику РС", бр. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 30/10 и 93/12)
32. Релевантне одредбе овог закона су наведене у предмету Милуновић и Чекрлић против Србије (одлука), бр. 3716/09 и 38051/09, ст. 35-39, 17. мај 2011. године). Осим тога, измене овог закона објављене су 17. децембра 2012. године у "Службеном гласнику РС", број 119/12, према којима је крајњи рок за обуставу извршења у односу на предузећа у поступку реструктурирања продужен најкасније до 30. јуна 2014. године.
ПРАВО
I. НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ ЧЛ. 6. И 13. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ
33. Подносилац представке се жалио због тога што Тужена држава није извршила три правоснажне пресуде донете у његову корист против дужника и због непостојања делотворног правног лека с тим у вези. Он се ослонио на чл. 6 и 13. Конвенције и члан 1. Протокола број 1 који, у релевантном делу, гласи како следи:
"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона..."
"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."
"Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира јесу ли повреду извршила лица која су поступала у службеном својству."
34. Влада је 1. априла 2013. године обавестила Суд да је дужник приватизован у децембру 2008. године и да, према томе, Тужена држава не може бити одговорна у овом предмету. Она је даље тврдила да се држава не може сматрати директно одговорном зато што дужник нема средстава.
35. Подносилац представке се са тим није сложио и поновио је своје претходне притужбе.
36. Суд подсећа да се извршење пресуде коју је суд донео мора сматрати саставним делом "суђења" у сврхе члана 6. (видетиHornsby против Грчке, 19. март 1997. године, став 40, Извештаји о пресудама и одлукама 1997-II). Мора се признати, кашњење у извршењу неке пресуде може се оправдати у посебним околностима, али кашњење не сме бити такво да угрожава суштину права заштићеног према члану 6. став 1. (Burdov против Русије, број 59498/00, став 35, ЕЦХР 2002-III, став 35, и Teteriny против Русије, број 11931/03, став 41, 30. јун 2005. године).
37. У истом контексту, немогућност подносиоца представке да на време издејствује извршење пресуде у његову корист представља мешање у право на мирно уживање имовине, како је утврђено у првој реченици првог става члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију. Без обзира да ли је дужник приватни или државни актер, на држави је да предузме све неопходне мере да изврши правоснажну судску пресуду, као и да тиме, обезбеди делотворно учешће целог свог апарата (видети, уз одговарајуће измене, Pini и други против Румуније, бр. 78028/01 и 78030/01, ст. 174-189, ЕЦХР 2004-V (изводи); видети такође, уз одговарајуће измене, Hornsby, цитирана у горњем тексту, став 41, и Р. Качапор и друге подноситељке представки против Србије, цитирана у горњем тексту, став 108.). У контексту друштвених/државних предузећа, период неизвршења не би требало да буде ограничен само на фазу извршења, већ би такође требало да обухвати и каснији стечајни поступак (видети, између осталог, Р. Качапор и друге подноситељке представки, цитирана у горњем тексту, став 115.).
38. У случајевима извршења правоснажне судске одлуке донете против приватних актера, држава није, према општем правилу, непосредно одговорна за дугове приватних актера и њене обавезе према члану 6. и члану 1. Протокола број 1 су ограничене на обезбеђење неопходне помоћи повериоцу у извршењу односних судских одлука, на пример, путем извршних поступака или стечајних поступака (видети, уз одговарајуће измене, Kotov против Русије [ВВ], број 54522/00, став 90, 3. април 2012. године). Када су власти обавезне да делују ради извршења правоснажне судске одлуке, а то не учине, њихова неактивност може, у одређеним околностима, укључити одговорност државе на основу члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 (видети Scollo против Италије, пресуда од 28. септембра 1995. године, серија A број 315-C, став 44, и Fuklev против Украјине, број 71186/01, став 84, 7. јун 2005. године). Задатак Суда у таквим случајевима је да разматра да ли су мере које су власти примениле адекватне и довољне и да ли су поступиле довољно ревносно како би повериоцу помогле у извршењу пресуде (видети Anokhin против Русије (одлука), број 25867/02, Fociac против Румуније, број 2577/02, став 70, 3. фебруар 2005. године).
39. Када је реч о извршењу правоснажних судских одлука донетих против државе или субјеката који не уживају "довољну институционалну и пословну независност од државе", недостатак сопствених средстава или немаштину дужника, држава не може да наводи као оправдање за неизвршење тих одлука (видети, уз одговарајуће измене, Р. Качапор и друге подноситељке представки против Србије, цитирана у горњем тексту, став 114.). Другим речима, у таквим случајевима држава је директно одговорна за дуговања предузећа којим управља, без обзира на чињеницу да ли је предузеће у питању у неком тренутку пословало као приватно предузеће (видети Анђелић и други подносиоци представки против Србије [Комитет], бр. 57611/10 и 166 других представки, став 32, 28. мај 2013. године). Штавише, "чињеница да је држава продала велики део свог удела у предузећу приватном лицу, не може да ослободи државу од обавезе да изврши обавезу по пресуди која је настала пре продаје акција. Ако такву обавезу пренесе на новог власника акција... "држава мора да осигура да ће нови власник поштовати захтеве, садржане у члану 6. став 1. Конвенције и члану 1. Протокола број 1, да правоснажна обавезујућа судска одлука не остане без дејства на штету странке" (видети Solovyev против Украјине, број 4878/04, став 21, 14. децембар 2006. године).
40. Ако се вратимо на предметни случај, Суд је свестан да дужник више није субјект којим управља држава (видети став 28. у горњем тексту). Оно што је, међутим, пресудно је да су домаће пресуде донете у корист подносиоца представке постале правоснажне у септембру 2007. године, када је дужник пословао као субјект којим управља држава (видети ст. 10, 14. и 18. у горњем тексту). С обзиром на то и на горе цитирану праксу Суда, Суд налази да је Тужена држава директно одговорна за извршење домаћих пресуда које се разматрају у овом предмету.
41. Суд примећује да је често утврђивао повреде члана 6. Конвенције и/или члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у предметима који покрећу питања слична онима постављеним у конкретном предмету (видети Р. Качапор и друге подноситељке представки против Србије, цитирана у горњем тексту, ст. 115-116. и став 120; Марчић и други против Србије, број 17556/05, став 60, 30. октобар 2007. године; Црнишанин и други против Србије, бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, ст. 123-124. и ст. 133-134, 13. јануар 2009. године; Рашковић и Милуновић против Србије, бр. 1789/07 и 28058/07, став 74. и став 79, 31. мај 2011. године; и Адамовић против Србије, број 41703/06, став 41, 2. октобар 2012. године).
42. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није изнела ниједну чињеницу или уверљив аргумент који би могао да га убеди да у овом случају донесе другачији закључак. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1.
43. Суд не сматра да је неопходно да у околностима овог предмета разматра у суштини исту притужбу према члану 13. Конвенције (видети, уз одговарајуће измене, Кин-Стиб и Мајкић против Србије, број 12312/05, став 90, 20. април 2010. године и Slovyev, цитирана у горњем тексту, став 25.).
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
44. Члан 41. Конвенције прописује:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
45. Подносилац представке је тражио да се држава обавеже да му, из сопствених средстава, исплати износе досуђене правоснажним пресудама донетим у његову корист и 5.000 евра (ЕУР) на име претрпљене нематеријалне штете. Подносилац представке је такође тражио 1.400 евра за судске трошкове настале пред Судом.
46. Влада је сматрала да су ови захтеви претерани и неоправдани.
47. С обзиром на повреде утврђене у предметном случају и сопствену праксу (видети Р. Качапор и друге подноситељке представки против Србије, цитирана у горњем тексту, ст. 123-126, и Црнишанин и други, цитирана у горњем тексту, став 139.), Суд сматра да се захтеви подносиоца представке за накнаду материјалне штете морају прихватити. Према томе, Влада се обавезује да подносиоцу представке плати износе досуђене правоснажним домаћим пресудама усвојеним 2. марта 2007. године, 26. јула 2007. године, односно 24. августа 2007. године, умањене за износе који су можда већ исплаћени у вези са наведеним пресудама.
48. У вези са нематеријалном штетом, Суд сматра да је подносилац представке претрпео одређену нематеријалну штету због повреда Конвенције утврђених у овом предмету. Конкретан тражени износ је, међутим, претеран. Процењујући на основу правичности, како се захтева чланом 41. Конвенције, Суд сматра да је оправдано и правично да се подносиоцу представке досуди 2.000 евра. Овај износ треба да покрије сву нематеријалну штету, као и трошкове.
49. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО
1. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију;
2. Утврђује да нема потребе да се разматра притужба према члану 13. Конвенције;
3. Утврђује
(а) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, из сопствених средстава и у року од три месеца од датума када пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, износе досуђене правоснажним домаћим пресудама донетим у његову корист, умањено за износе који су можда већ исплаћени у вези са наведеним пресудама;
(б) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, у истом периоду, 2.000 евра (две хиљаде евра) на име нематеријалне штете и трошкова, заједно са порезом који се може платити на овај износ, који ће се претворити у валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате;
(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;
4. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 22. октобра 2013. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
| Stanley Naismith Секретар |
Guido Raimondi Председник |
SECOND SECTION
CASE OF MARINKOVIĆ v. SERBIA
(Application no. 5353/11)
JUDGMENT
STRASBOURG
22 October 2013
This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.
In the case of Marinković v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:
Guido Raimondi, President,
Peer Lorenzen,
Dragoljub Popović,
Andras Sajo,
Nebojša Vučinić,
Paulo Pinto de Albuquerque,
Helen Keller, judges
and Stanley Naismith, Section Registrar,
Having deliberated in private on 1 October 2013,
Delivers the following judgment, which was adopted on the last-mentioned date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 5353/11) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Mr Radoljub Marinković ("the applicant"), on 30 December 2010.
2. The applicant was represented by Ms R. Garibović, a lawyer practising in Novi Pazar.The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.
3.The applicant complained about the non-enforcement of the final court judgments rendered in his favour.
4. By a decision of 29 January 2013, the Court declared the application admissible.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The applicant was born in 1955 and lives in Užice.
6. The applicant was employed by Raketa - Putnički Saobraćaj AD, a company based in Užice (hereinafter "the debtor").
7. On 15 June 2008 the applicant was dismissed from his employment.
8. On unspecified dates the applicant instituted three separate sets of civil proceedings against the debtor, seeking payment of his salary arrears and various social security contributions.
9. On 2 March 2007 the Užice Municipal Court ruled in favour of the applicant and ordered the debtor to pay him:
(а) salary arrears in the amount of 8,232 Serbian dinars (RSD) for June 2006, RSD 9,408 for July 2006, and RSD 8,232 for August 2006, plus statutory interest;
(b) RSD 900 for his legal costs; and
(c) the pension, disability, health and unemployment insurance contributions due for the period June to December 2006.
10. On 22 September 2007 the judgment became final.
11. On 2 October 2007 the applicant filed a request for the enforcement of the above judgment before the Požega Municipal Court.
12. On 16 April 2008 the court accepted the applicant’s request and issued an enforcement order.
13. On 26 July 2007 the Užice Municipal Court ruled in favour of the applicant and ordered the debtor to pay him:
(a) salary arrears in the amount of RSD 8,800 for February 2007, RSD 9,680 for March 2007, RSD 9,240 for April 2007, and RSD 10,120 for May 2007. plus statutory interest;
(b) employee meal benefits (naknada za ishranu na radu) in the amount of RSD 4,385 for December 2006, RSD 4,385 for February 2007, RSD 4,385 for March 2007, and RSD 4,385 for April 2007, plus statutory interest;
(c) holiday pay (regres za godišnji odmor) in the amount of RSD 25,000 for 2006, plus statutory interest from 1 January 2007;
(d) RSD 1,950 for his legal costs; and
(e) the pension, disability, health and unemployment insurance contributions due for the period February to May 2007.
14. On 11 September 2007 the judgment became final.
15. On 2 October 2007 the applicant filed a request for the enforcement of the above judgment before the Požega Municipal Court.
16. On 7 February 2008 the court accepted the applicant’s request and issued an enforcement order.
17. On 24 August 2007 the Užice Municipal Court ruled in favour of the applicant and ordered the debtor to pay him:
(a) salary arrears in the amount of RSD 10,648 for February 2007, RSD 10,648 for March 2007, RSD 10,648 for April 2007, and RSD 10,648 for May 2007, plus statutory interest;
(b) employee meal benefits (naknada za ishranu na radu) in the amount of RSD 4,620 for September 2006, RSD 4,620 for December 2006, RSD 4,620 for January 2007, RSD 4,620 for February 2007, RSD 4,620 for March 2007, RSD 4,620 for April 2007, and RSD 4,620 for May 2007, plus statutory interest;
(c) holiday pay (regres za godišnji odmor) in the amount of RSD 35,135 for 2007, plus statutory interest from 24 June 2007;
(d) RSD 6,748.50 for his legal costs; and
(e) the pension, disability, health and unemployment insurance contributions due for period October 2006 to June 2007.
18. On 20 September 2007 that judgment became final.
19. In January 2009 the applicant filed a request for the enforcement of the above judgment before the Municipal Court in Požega.
20. On 12 May 2009 the court accepted the applicant’s request and issued an enforcement order.
21. On 12 July 2010 the Užice Commercial Court opened insolvency proceedings in respect of the debtor, which led to the ongoing enforcement proceedings before the Požega Municipal Court being stayed.
22. In July 2010 the applicant duly registered a claim for the sums specified in the judgments referred to above.
23. On an unspecified date he was recognised as a secured creditor.
24. On 17 April 2012 some of the debtor’s property was sold. A sale of the remaining assets was advertised in the newspapers and a public bid opening procedure was scheduled for 29 June 2012.
25. On 30 December 2002 the debtor was privatised.
26. On 17 July 2007 the contract for the sale of the debtor was annulled because the buyer in question had failed to fulfil his contractual obligations.
27. Following the annulment of the debtor’s privatisation the State owned 58.18% of the debtor’s shares.
28. On 11 December 2008 the State sold its shares to a private company.
A. The Enforcement Procedure Act 2004 (Zakon o izvršnom postupku; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - no. 125/04)
29. The Enforcement Procedure Act of 2004 ("the 2004 Act") entered into force on 23 February 2005, thereby repealing the Enforcement Procedure Act of 2000 ("the 2000 Act"). Article 5 § 1 of the 2004 Act provides that all enforcement proceedings are to be conducted urgently. In accordance with Article 12 § 5 of this Act an appeal against an enforcement order, in principle, does not postpone the enforcement. In accordance with Article 304 of the 2004 Act, all enforcement proceedings instituted prior to 23 February 2005 are to be carried out pursuant to the previous 2000 Act.
B. The Insolvency Act (Zakon o stečaju, published in OG RS no. 104/2009, 99/2011 and 71/2012)
30. This Acts regulates the manner and conditions for initiating and conducting insolvency proceedings against legal persons. Article 2 of this Act provides that the aim of insolvency shall be to ensure the most favourable collective settlement of creditors. Article 8 of this Act states that all insolvency proceedings are to be conducted urgently. In accordance with Articles 19 § 1 and Article 22 § 1, in insolvency proceedings against socially/State-owned companies the role of the insolvency administrator is to be performed by the Privatisation Agency. Article 93 §§ 1 and 2 provides that "as of the day of institution of the insolvency proceedings" the debtor cannot simultaneously be subjected to a separate enforcement procedure. Any ongoing enforcement proceedings shall thus be stayed, while new enforcement proceedings cannot be instituted for as long as the insolvency proceedings are pending.
C. Relevant provisions concerning socially-owned companies
31. These provisions are set out in the case of R. Kačapor and Others v. Serbia (nos. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 and 3046/06, 15 January 2008, §§ 71-76).
D. The Privatisation Act (Zakon o privatizaciji; published in OG RS nos. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 30/10 and 93/12)
32. The relevant provisions of the Act are set out in the case of Milunović and Čekrlić v. Serbia (dec.), nos. 3716/09 and 38051/09, §§ 35-39, 17 May 2011). In addition, on 17 December 2012, amendments to this Act have been published in OG RS no. 119/12 according to which the deadline for the suspension of enforcements in respect of companies undergoing restructuring has been extended to 30 June 2014, at the latest.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 AND 13 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL NO. 1 TO THE CONVENTION
33. The applicant complained about the respondent State’s failure to enforce three final judgments rendered in his favour against the debtor and about the lack of an effective remedy in this connection. He relied on Articles 6 and 13 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 which, in so far as relevant, read as follows:
"In the determination of his civil rights and obligations..., everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law."
"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.
The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."
"Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity."
34. The Government informed the Court on 1 April 2013 that the debtor had been privatised in December 2008 and that the respondent State therefore could not be held liable in this case. They further argued that the State could not be held directly responsible for the debtor’s lack of assets.
35. The applicant disagreed and reiterated his original complaints.
36. The Court reiterates that the execution of a judgment given by a court must be regarded as an integral part of the "trial" for the purposes of Article 6 (see Hornsby v. Greece, 19 March 1997, § 40, Reports of Judgments and Decisions 1997-II). Admittedly, a delay in the execution of a judgment may be justified in particular circumstances, but the delay may not be such as to impair the essence of the right protected under Article 6 § 1 (Burdov v. Russia, no. 59498/00, § 35, ECHR 2002-III, § 35, and Teteriny v. Russia, no. 11931/03, § 41, 30 June 2005).
37. In the same context, the impossibility for an applicant to obtain the execution of a judgment in his or her favour in due time constitutes an interference with the right to the peaceful enjoyment of possessions, as set out in the first sentence of the first paragraph of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention. Irrespective of whether a debtor is a private or a State-controlled actor, it is up to the State to take all necessary steps to enforce a final court judgment, as well as to, in so doing, ensure the effective participation of its entire apparatus (see, mutatis mutandis, Pini and Others v. Romania, nos. 78028/01 and 78030/01, §§ 174-189, ECHR 2004-V (extracts); see also,mutatis mutandis, Hornsby, cited above, § 41, and R. Kačapor and Others v. Serbia, cited above, § 108). In the context of socially/State-owned companies a period of non-execution should not be limited to the enforcement stage only, but should also include the subsequent insolvency proceedings (see, inter alia, R. Kačapor and Others, cited above, § 115).
38. In cases of the execution of a final court decision rendered against private actors, the State is not, as a general rule, directly liable for debts of private actors and its obligations under Article 6 and Article 1 of Protocol No.1 are limited to providing the necessary assistance to the creditor in the enforcement of the respective court awards, for example, through enforcement proceedings or bankruptcy procedures (seemutatis mutandis Kotov v. Russia[GC], no. 54522/00, § 90, 3 April 2012). When the authorities are obliged to act in order to enforce a final court decision and they fail to do so, their inactivity may, in certain circumstances, engage the State’s responsibility on the ground of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 (see Scollo v. Italy, judgment of 28 September 1995, Series A no. 315-C, § 44, and Fuklev v. Ukraine, no. 71186/01, § 84, 7 June 2005). The Court’s task in such cases is to examine whether measures applied by the authorities were adequate and sufficient and whether they acted diligently in order to assist a creditor in execution of a judgment (see Anokhin v. Russia(dec.), no. 25867/02, Fociac v. Romania, no. 2577/02, § 70, 3 February 2005).
39. When it comes to the execution of final court decisions rendered against the State or entities that do not enjoy "sufficient institutional and operational independence from the State", it is not open to the State to cite either the lack of its own funds or the indigence ofthe debtor as an excuse for the non-enforcement of those decision (see, mutatis mutandis,R. Kačapor and Others v. Serbia, cited above, § 114). In other words, in such cases the State is directly liable for the debts of State-controlled companies irrespective of the fact whether the company at issue at one point operated as a private entity (see Anđelić and Others v.Serbia [Committee], no. 57611/10 and 166 other applications, § 32, 28 May 2013). Furthermore, "the fact that the State sold a large part of its share in the company it owned to a private person could not release the State from its obligation to honour a judgment debt which had arisen before the shares were sold. If the State transfers such an obligation to a new owner of the shares...the State must ensure that the new owner complies with the requirements, inherent in Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1, that a final, binding judicial decision does not remain inoperative to the detriment of a party" (see Solovyev v. Ukraine, no. 4878/04, § 21, 14 December 2006).
40. Turning to the instant case, the Court is aware that the debtor is no longer State-controlled entity (see paragraph 28 above).What is crucial however is that the domestic judgments rendered in the applicant’s favour became final in September 2007 when the debtor operated as a State-controlled entity (see paragraphs and 10, 14 and 18 above). In view of that and the Court’s case law cited above, the Court finds that the respondent State is directly responsible for the enforcement of the domestic judgements under consideration in this case.
41. The Court observes that it has frequently found violations of Article 6 of the Convention and/or Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in cases raising issues similar to those raised in the present case (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 115-116 and §120; Marčić and Others v. Serbia, no. 17556/05, § 60, 30 October 2007; Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05, 43548/05, 43569/05 and 36986/06, §§ 123-124 and §§ 133-134, 13 January 2009; Rašković and Milunović v. Serbia, nos. 1789/07 and 28058/07, § 74 and § 79, 31 May 2011; and Adamović v. Serbia, no. 41703/06, § 41, 2 October 2012).
42. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or convincing argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. There has, accordingly, been a violation of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1.
43. The Court does not find it necessary in the circumstances of this case to examine essentially the same complaint under Article 13 of the Convention (seemutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010 and Slovyev, cited above, § 25).
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
44. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
45. The applicant requested that the State be ordered to pay, from its own funds, the sums awarded by the final judgments rendered in his favour and 5,000 euros (EUR) in respect of the non-pecuniary damage suffered. The applicant also claimed EUR 1,400 for the legal costs incurred before the Court.
46. The Government considered the claims excessive and unjustified.
47. Having regard to the violations found in the present case and its own case-law (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 123-126, and Crnišanin and Others, cited above, § 139), the Court considers that the applicants’ claims for pecuniary damage must be accepted. The Government shall therefore pay the applicant the sums awarded in the final domestic judgments adopted on 2 March 2007, 26 July 2007 and 24 August 2007 respectively, less any amounts which may have already been paid in respect of the said judgments.
48. As regards non-pecuniary damage, the Court considers that the applicant sustained some non-pecuniary loss arising from the breaches of the Convention found in this case. The particular amount claimed, however, is excessive. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court considers it reasonable and equitable to award EUR 2,000 to the applicant. This sum is to cover any non-pecuniary damage, as well as costs and expenses.
49. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY
1. Holds that there has been a violation of Article 6 of the Convention and of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;
2. Holds that there is no need to examine the complaint under Article 13 of the Convention;
3. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, from its own funds and within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the sums awarded in the final domestic judgments rendered in his favour, less any amounts which may have already been paid in respect of the said judgments;
(b) that the respondent State is to pay the applicant, within the same period, EUR 2,000 (two thousand euros) in respect of non-pecuniary damage, costs and expenses, plus any tax that may be chargeable on this amount, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
4. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 22 October 2013, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
| Stanley Naismith Registrar |
Guido Raimondi President |
baza unakrsnih veza