Podnosilac predstavke, g. Nenad Aksentijević, je srpski državlјanin, rođen 1973. godine, koji je bio u pritvoru u Požarevcu. Tokom perioda od više godina, podnosilac predstavke je osuđivan za brojna krivična dela protiv imovine od strane raznih sudova u Srbiji.

Podnosilac predstavke se prituživao na osnovu čl. 6. i 7. Konvencije da je osuđen na veću zatvorsku kaznu od one koja je bila primenjiva u periodu kada su predmetna krivična dela počinjena. Konkretno, tvrdio je da je, s obzirom na niz postojećih pravosnažnih presuda koje su već izrečene protiv njega, primenom odredaba o odmeravanju kazne za krivična dela izvršena u sticaju, a povodom predloga za nepravo ponavlјanje krivičnog postupka, na osnovu naknadno usvojenog krivičnog zakona osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 17 godina i 9 meseci, iako ista premašuje maksimalnu zatvorsku kaznu u trajanju od 15 godina, predviđenu prethodno važećim Osnovnim krivičnim zakonom.

Sud je predstavku jednoglasno proglasio neprihvatlјivom.

Preuzmite presudu u pdf formatu

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ЧЕТВРТО ОДЕЉЕЊЕ

ОДЛУКА

Представка бр. 57699/13

Ненад АКСЕНТИЈЕВИЋ против Србије

Европски суд за људска права (Четврто одељење) је 23. јуна 2020. године на седници Одбора у саставу:

Carlo Ranzoni, председник,
Branko Lubarda,
Péter Paczolay, судије,
и Ilse Freiwirth, заменик секретара Одељења,

С обзиром на горе наведену представку од 16. августа 2013. године, Имајући у виду запажања која је поднела Тужена и запажања подноситељке представке као одговор на иста, Након већања, одлучује како следи:

ЧИЊЕНИЦЕ

Подносилац представке, г. Ненад Аксентијевић, је српски држављанин, рођен 1973. године, који је био у притвору у Пожаревцу. Пред Судом га је заступао г. М. Јовановић, адвокат из Ниша.
Владу Србије (у даљем тексту: „Влада“) је заступала њена заступница, гђа З. Јадријевић Младар.

A. Околности предмета

1. Чињенице које је истакао подносилац представке

Током периода од више година, подносилац представке је осуђиван за бројна кривична дела против имовине од стране разних судова у Србији.
Дана 22. септембра 2010. године, Први основни суд у Београду је, у поступку изрицања казне (видети став 17. доле), узео у обзир правоснажне пресуде које су донели Други општински суд у Београду и Четврти општински суд у Београду, дана 23. фебруара 2009. године и 15. маја 2009. године, и осудио подносиоца представке на јединствену казну затвора у трајању од 15 година. Та пресуда је касније постала правоснажна.
Дана 25. јануара 2011. године, Први основни суд у Београду је, у поступку изрицања казне (види став 17 доле), узео у обзир своју правоснажну пресуду од 22. септембра 2010. године, наведену горе, као и правоснажну пресуду Апелационог суда у Београду од 28. септембра 2010. године, и осудио подносиоца представке на јединствену казну затвора у трајању од 16 година и 9 месеци. Ова пресуда је такође накнадно постала правоснажна.
Дана 26. марта 2012. године, Први основни суд у Београду је, у поступку изрицања казне (види став 17 доле), узео у обзир своју правоснажну пресуду од 25. јануара 2011. године, наведену горе, и правоснажну пресуду од 23. јануара 2012. године, и осудио подносиоца представке на јединствену казну затвора у трајању од 17 година и 9 месеци. Апелациони суд је 5. септембра 2012. године потврдио ову пресуду, те је она постала правоснажна.
Подносилац представке је 5. децембра 2012. године поднео уставну жалбу Уставном суду против горе наведених пресуда донетих 26. марта 2012. године и 5. септембра 2012. године (видети став 6. горе). Том приликом је истакао да је већ провео више од 15 година у затвору на издржавању казне која је и сама изречена супротно члану 34. Устава (видети став 11. доле). Штавише, подносилац представке је указао да је био осуђен на јединствену казну затвора која премашује 15 година, иако је то било противно Основном кривичном закону као блажем закону у поређењу са касније усвојеним Кривичним закоником Републике Србије (види ставове 12-16. доле). На крају, подносилац представке је тврдио да су сва предметна кривична дела извршена пре него што је каснији Законик чак и ступио на снагу (види став 16. доле).
Дана 19. јуна 2013. године, Уставни суд је одбацио уставну жалбу подносиоца представке, наводећи само да су истакнуте притужбе „очигледно неосноване“.

2. Чињенице које је истакла Влада

Генерално гледано, Влада није оспорила чињенице које је поднео подносилац представке, изузев његових тврдњи да су сва предметна кривична дела извршена пре ступања на снагу Кривичног законика Републике Србије на дан 1. јануара 2006. године (видети став 7. горе). У том погледу, Влада је истакла да су три кривична дела за која је подносилац представке осуђен 23. фебруара 2009. године и 28. септембра 2010. године (видети ст. 4. и 5. горе) заправо била извршена у марту 2006. године, дакле након ступања на снагу Кривичног законика Републике Србије, којим је предвиђена максимална затворска казна у трајању од 20 година, у поређењу са затворском казном од највише 15 година, како је било предвиђено ранијим законом. Влада је доставила копије поменуте две пресуде које потврђују њене тврдње. Такође је истакла да подносилац представке још увек није одслужио више од 15 година затвора у тренутку подношења уставне жалбе Уставном суду.

B. Релевантно домаће право

1. Устав Републике Србије (објављен у „Службеном гласнику Републике Србије“ – СГ РС – бр. 98/06)

Члан 34. став 1. између осталог, предвиђа да се нико не може прогласити кривим за дело које законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво у време када је почињено, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена овим законом.
Члан 34. став 2, између осталог, предвиђа да се казне изричу према пропису који је важио у време кад је дело почињено, изузев кад је каснији пропис повољнији по починиоца.

2. Основни кривични закон (објављен у „Службеном листу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије“ - СЛ СФРЈ - бр. 44/76, 46/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 и 54/90, „Службеном листу Савезне Републике Југославије“ - СЛ СРЈ - бр. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 и 61/01, као и у „Службеном гласнику Републике Србије“ - СГ РС - бр. 39/03)

Члан 38. став 1. је предвиђао да казна затвора не може бити краћа од 30 дана нити дужа од 15 година.
Члан 48. је, између осталог, предвиђао да, када суд изриче казну за кривична дела у стицају, односно изриче јединствену казну затвора на основу низа појединачних кривичних дела које је починио исти починилац, јединствена казна мора бити већа од сваке поједине утврђене казне, али не сме достићи збир утврђених казни.

3. Кривични законик Републике Србије (објављен у СЛ РС, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09)

Члан 45. став 1. предвиђа да казна затвора не може бити краћа од 30 дана нити дужа од 20 година.
Члан 60, између осталог, предвиђа да ће суд, када суд изриче казну за кривична дела у стицају, односно изриче јединствену казну затвора на основу низа појединачних кривичних дела које је починио исти починилац, повисити најтежу утврђену казну у односу на било које од предметних кривичних дела, с тим да јединствена казна не сме достићи збир утврђених казни, нити премашити двадесет година затвора.
Дана 1. јануара 2006. године, овај Законик је заменио горе наведени Основни кривични закон. Након 2009. године, Законик је измењен 2012, 2013, 2014, 2016. и 2019. године.

4. Законик о кривичном поступку (објављен у СЛ СРЈ, бр. 70∕01 и 68∕02, као и у СГ РС, бр. 58∕04, 85∕05, 115∕05, 49∕07, 20/09, 72/09 и 76/10)

Члан 405, између осталог, предвиђа да кривични суд, на захтев јавног тужиоца или оптуженог, може узети у обзир већ постојеће правоснажне пресуде донете против оптуженог и потом изрећи јединствену казну у односу на све пресуде. Притом би суд требало да примени одредбе садржане у Кривичном законику које се односе на правила о изрицању казне за кривична дела у стицају (видети ставове 12-15. горе).
Од октобра 2013. године, овај Законик је замењен новим Закоником о кривичном поступку у погледу врсте кривичног поступка који се разматра у предметном случају.

ПРИТУЖБЕ

Подносилац представке се притуживао на основу чл. 6. и 7. Конвенције да је осуђен на већу затворску казну од оне која је била примењива у периоду када су предметна кривична дела почињена. Конкретно, тврдио је да је, с обзиром на низ постојећих правоснажних пресуда које су већ изречене против њега, применом одредаба о одмеравању казне за кривична дела извршена у стицају, а поводом предлога за неправо понављање кривичног поступка, на основу накнадно усвојеног кривичног закона осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 17 година и 9 месеци (видети став 6. горе), иако иста премашује максималну затворску казну у трајању од 15 година, предвиђену претходно важећим Основним кривичним законом (видети ст. 12-16. горе).

ПРАВО

Подносилац представке је поново истакао да је изрицање казне за кривична дела у стицају, онако како је то учињено у његовом случају, представља кршење Конвенције.
У представци која је поднета Суду, даље се наводи да: (i) су сва спорна кривична дела почињена пре ступања на снагу новог кривичног закона, односно Кривичног законика Републике Србије који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године, и (ii) да је подносилац представке већ одслужио више од 15 година своје казне у време када је поднео уставну жалбу Уставном суду.
Будући да је господар правне карактеризације чињеницама предмета (види, међу многим другим изворима, Радомиља и други против Хрватске [ВВ], бр. 37685/10 и 22768/12, ставови 114. и 126, од 20. марта 2018. године), Суд сматра да горе наведене притужбе треба размотрити у складу са чланом 7. Конвенције, који, у релевантном делу, гласи:

Члан 7.

„1. Нико се не може сматрати кривим за кривично дело извршено чињењем или нечињењем које, у време када је извршено, није представљало кривично дело по унутрашњем или међународном праву. Исто тако, не може се изрећи строжија казна од оне која се могла изрећи у време када је кривично дело извршено ..."

A. Поднесци странака

1. Влада

Влада је истицала да је подносилац представке у својој представци лажно навео неке од чињеница релевантних за његову притужбу. Конкретно, она је навела да није тачно да су сва наведена кривична дела почињена пре ступања на снагу Кривичног законика Републике Србије на дан 1. јануара 2006. године, јер су три кривична дела заправо извршена у марту исте године (види ставове 4, 5, 9. и 21. горе). Према мишљењу Владе, то је од великог значаја, јер је Кривични законик Републике Србије, за разлику од раније важећег Основног кривичног закона, предвиђао затворску казну у трајању од највише 20 година, што значи да домаћи судови нису прекршили релевантан национални закон када су подносиоца представке правоснажно осудили на затворску казну већу од 15 година (види ставове 12-16. горе).
Влада је даље констатовала да је подносилац представке такође навео у својој уставној жалби, као и у представци коју је накнадно поднео Суду, да је у време када је изнео свој случај пред Уставни суд већ издржавао своју затворску казну дуже од 15 година (види ставове 7. и 21. горе). Међутим, према мишљењу Владе, ова тврдња је такође „неистинита“.
С обзиром на горе наведено, Влада је сматрала да је подносилац представке злоупотребио своје право на појединачну представку у смислу члана 35. став 3(а) Конвенције.
Влада је на крају констатовала да подносилац представке није поднео уставну жалбу против пресуде Првог основног суда у Београду од 25. јануара 2011. године, иако је то био први пут да је осуђен на затворску казну која премашује 15 година затвора (види став 5. горе). Његова представка је, стога, у сваком случају неприхватљива услед неисцрпљивања у смислу члана 35. став 1. Конвенције.

2. Подносилац представке

Адвокат подносиоца представке је тврдио да га је подносилац представке обавестио да су сва спорна кривична дела заиста почињена пре 2002. године, односно у периоду када је подносилац представке био први пут притворен. Надаље, подносилац представке је тврдио да је од тада наставио са издржавањем своје затворске казне. Међутим, адвокат подносиоца представке је истовремено признао да је ипак упитно да ли се подносилац представке правилно сећао тачних датума када су почињена многа од тих дела. Што се њега лично тиче, адвокат подносиоца представке је изјавио да није учествовао ни у једном релевантном поступку у погледу пресуде против подносиоца представке од 28. септембра 2010. године (види став 5 горе), те да стога није поседовао директна сазнања о предмету. У сваком случају, ни Апелациони суд у својој одлуци од 5. септембра 2012. године, нити Уставни суд у својој одлуци од 19. јуна 2013. године се нису посебно бавили овим питањем (види ставове 6 и 8 горе). Адвокат подносиоца представке је на крају истакао да је подносилац представке, без обзира на све, требало да буде осуђен на јединствену казну затвора не дужу од 15 година, пошто је Основни кривични закон у сваком случају представљао блаже законодавство у поређењу са касније усвојеним Кривичним закоником Републике Србије (види ставове 12-16. горе).
Што се тиче исцрпљивања домаћих правних лекова (видети став 26. горе), адвокат подносиоца представке је навео да је подносилац представке испунио овај захтев у највећој могућој мери, и да није било потребно изјавити другу уставну жалбу. Заправо, чак ни уставна жалба, коју је подносилац представке искористио, није правилно размотрена од стране Уставног суда (види став 8. горе).

B. Оцена Суда

1. Релевантна начела

Суд понавља да представка може бити одбачена услед злоупотребе на основу члана 35. став 3. Конвенције уколико је, између осталих разлога, свесно заснована на неистинитим чињеницама и лажним изјавама (види Varbanov против Бугарске, бр. 31365/96, став 36 , ЕСЉП 2000 X; Rehak против Чешке Републике (одл.), бр. 67208/01, од 18. маја 2004. године; Kerechasvili против Грузије (одл.), бр. 5667/02, ЕСЉП 2006 V; Bagheri и Maliki против Холандије (одл.), бр. 30164/06, од 15. маја 2007. године; Poznanski и други против Немачке (одл.), бр. 25101/05, од 3. јула 2007. године; Miroļubovs и други против Летоније, бр. 798/05, став 63, од 15. септембра 2009. године; Centro Europa 7 S.r.l. и Di Stefano против Италије [ВВ], бр. 38433/09, став 97, ЕСЉП 2012; и Gross против Швајцарске [ВВ], бр. 67810/10, став 28, ЕСЉП 2014). Истицање непотпуних, а самим тим и обмањујућих информација, може представљати злоупотребу права на представку, нарочито ако се информација тиче саме суштине предмета и ако се не пружи довољно добро објашњење за необелодањивање такве информације (види Hüttner против Немачке (одл.), бр. 23130/04, од 19. јуна 2006. године; Kowal против Пољске (одл.), бр. 2912/11, од 18. септембра 2012. године; и Gross, цитиран горе, став 28). Међутим, чак и у таквим случајевима, намеран покушај да се Суд обмане мора увек бити утврђен са довољном извесношћу (види Al-Nashif против Бугарске, бр. 50963/99, став 89, од 20. јуна 2002. године; Melnik против Украјине, бр. 72286/01, ставови 5860, од 28. марта 2006. године; и Nold против Немачке, бр. 27250/02, став 87, од 29. јуна 2006. године). Подносилац представке је, на крају, у потпуности одговоран за понашање свог адвоката или било којег другог лица које га заступа пред Судом. Сваки и било који пропуст од стране заступника се у начелу може приписати самом подносиоцу представке, те може узроковати одбацивање представке услед злоупотребе права на представку (види, на пример, Bekauri против Грузије (прелиминарни приговор), бр. 14102/02, ставови 22-25, од 10. априла 2012. године и, mutatis mutandis, Gross, цитиран горе, став 33).

2. Примена ових начела на предметни случај

Што се тиче предметног случаја, Суд констатује да је у представци, коју је адвокат подносиоца представке припремио и потписао у име клијента, изричито наведено да су сва кривична дела која укључују подносиоца представке извршена пре 1. јануара 2006. године, што је датум на који је Кривични законик Републике Србије ступио на снагу (видети ст. 21. и 16. горе, тим редоследом). Штавише, исти навод је изнет у уставној жалби подносиоца представке која је пре тога поднета Уставном суду (види став 7. горе). То, међутим, није тачно, имајући у виду да су три кривична дела, за која је подносилац представке осуђен 23. фебруара 2009. године и 28. септембра 2010. године (види ставове 4. и 5. горе), заправо почињена у марту 2006. године, што је очигледно након ступања на снагу Кривичног законика Републике Србије (види став 16. горе). Иако подносилац представке, између осталог, није доставио копије наведене две пресуде током поступка пред Судом, Влада је исте приложила уз своја запажања.
Такође је неспорно да су све пресуде поменуте у предметном случају правилно уручене подносиоцу представке, због чега се мора закључити да је био упознат са њиховим садржајем, укључујући тачне датуме извршења кривичних дела о којима је реч, али он је ипак одлучио да намерно доведе Суд у заблуду у погледу две пресуде донете 23. фебруара 2009. године и 28. септембра 2010. године. Свакако, ни подносилац представке нити његов правни заступник нису понудили било какве доказе нити убедљиве аргументе којима би оспорили наведено, те било би тешко замислити алтернативно разумно објашњење зашто би подносилац представке уредно поднео Суду разне друге пресуде, али не и оне које би заправо ишле на штету у погледу његових навода изнетих према члану 7. Конвенције. Међутим, чак и ако претпоставимо да је понашање подносиоца представке на неки начин био само „манифестација неодговорности“, то би само по себи било у супротности са сврхом права на појединачну представку (види Bekauri, цитиран горе, став 24). У сваком случају, Суд понавља да се сви пропусти адвоката подносиоца представке у начелу могу лично приписати самом подносиоцу представке, те могу узроковати одбацивање представке услед злоупотребе права на представку (види став 29. горе, in fine). Конкретно и у контексту предметног случаја, Суд сматра да је адвокат подносиоца представке био професионално дужан да пажљиво прегледа (али да упркос томе није то учинио) материјал који је релевантан за подношење представке, а који је требало да садржи све пресуде којима се изричу казне за кривична дела у стицају против подносиоца представке, чак и ако он лично није учествовао у неком или било којем од релевантних поступака. Уопштено гледајући, адвокати морају да схвате да, узимајући у обзир дужност Суда да испитује наводе о кршењу људских права, они морају да покажу високу професионалну пажњу и пруже смислену сарадњу у раду са Судом, штедећи га од неозбиљних притужби, те, када су поступци покренути, они се морају пажљиво придржавати свих релевантних правила поступка, при чему су такође дужни да подстакну своје клијенте да учине исто. У противном, намерна или немарна злоупотреба ресурса Суда може угрозити веродостојност рада адвоката у очима Суда, па чак и ако се систематски догоди, може довести до ситуације да се појединим адвокатима забрани заступање подносилаца представки према Пословнику Суда (види Bekauri, цитиран горе, став 24, и Петровић против Србије (одл.), бр. 56551/11, од 18. октобра 2011. године).
Суд на крају констатује да је 26. марта 2012. године Први основни суд у Београду подносиоца представке осудио на јединствену казну затвора у трајању од 17 година и 9 месеци, узимајући у обзир све његове раније пресуде, укључујући и пресуде од 23. фебруара 2009. године и 28. септембра 2010. године које су се односиле на кривична дела која су почињена у марту 2006. године (види ставове 6, 5. и 4. горе, којима се описује низ изрицања казни обрнутим редоследом, при чему су при сваком изрицању пресуде за кривична дела у стицају у обзир узете и раније такве пресуде). Апелациони суд је 5. септембра 2012. године потврдио пресуду од 26. марта 2012. године, чиме је та пресуда постала правоснажна. Такође, док је чланом 38. став 1. Основног кривичног закона предвиђено да затворска казна не може бити краћа од 30 дана нити дужа од 15 година, чланом 45. став 1. Кривичног законика Републике Србије је предвиђено да казна не може бити краћа од 30 дана нити дужа од 20 година. Дана 1. јануара 2006. године, потоњи Законик је заменио претходни (видети ставове 12-16. горе). У исто време, члан 34. став 2. Устава предвиђа да се кривичне казне морају одредити према пропису који је био на снази у време кад је дело почињено, изузев када је каснији пропис повољнији по починиоца (види став 11. горе). У тим околностима, чињенично питање када су кривична дела извршена, односно да ли се то догодило пре или после ступања на снагу Кривичног законика Републике Србије, је очигледно било од великог значаја за изрицање казне за кривична дела у стицају у случају подносиоца представке те, као такво, такође представља питање које се тиче саме сржи представке коју је подносилац поднео Суду (види ставове 19-21. и 29. горе).
С обзиром на горе наведено, Суд сматра да се ова представка мора у целости одбацити као злоупотреба у смислу члана 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције. С обзиром на овај закључак, Суд не сматра потребним да одлучује о осталим приговорима Владе у вези са злоупотребом (види став 24. горе), посебно имајући у виду недостатак информација садржаних у спису предмета у вези с тим, или њен засебан приговор којим тврди да подносилац представке није правилно испунио захтев исцрпености (види став 26. горе).

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

Проглашава представку неприхватљивом.

Састављено на енглеском језику и прослеђено у писаном облику 16. јула 2020. године.

Ilse Freiwirth	Carlo Ranzoni
Заменик секретара	Председник

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 6 | DIC | Bochan protiv Ukrajine br.2

Bočan protiv Ukrajine interesantna je jer podnositeljka ima pravo da "žalbu u svetlu vanrednih okolnosti" koja predstavlja posebni vanredni pravni lek u ukrajinskom pravu. Međutim, Vrhovni sud Ukrajine odbio je dati zahtev podnositeljke a svoju odluku obrazložio je na način koji nije u skladu sa zaključcima iz ranije presude Evropskog suda.

Ovime je ona onemogućena da koristi pravni lek raspoloživ u domaćem pravu, čime je povređeno pravo na pravično suđenje.

Član 6 | DIC | Cvetković protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.04.2008. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Leskovcu, Gž. 860/07 od 26.04.2007, doneo rešenje kojim se ukida presuda Okružnog suda u Leskovcu i predmet vraća na drugostepeno odlučivanje o žalbama parničnih stranaka.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Erkapić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Kzz 1212/2018 od 14.11.2018. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Marka Ristića - advokata Aleksandra Milićevića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine okrivlјeni M.R. oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavlјanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 3 godine i 2 meseca, te mu je opozvana uslovna osuda izrečena presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu Spk.br.121/17 od 11.10.2017. godine i uzeta kao utvrđena kazna zatvora u trajanju od 8 meseci, pa je okrivlјeni osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i 6 (šest) meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno na zadržavanju i u pritvoru počev od 10.11.2017. godine do 19.04.2018. godine. Istom presudom prema okrivlјenom je izrečena mera bezbednosti oduzimanje predmeta i to opojne droge kanabis u neto iznosu od 421,02 grama. Okrivlјeni je obavezan da plati troškove krivičnog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara i sudski paušal u iznosu od 20.000,00 dinara, a sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Beogradu, okrivlјenog i njegovog branioca - advokata Aleksandra Milićevića, pa je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Filips protiv Ujedinjenog Kraljevstva

Presuda je povezana sa presudom Kzz 1211/2018 od 28.11.2018. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Ž.N., podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, te na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, dok se isti zahtev u ostalom delu odbacuje.

Presudom Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, okrivlјeni je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi člana 30. KZ i krivičnog dela nedozvolјena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ, pa pošto su mu primenom odredaba članova 56. i 57. KZ prethodno utvrđene pojedinačne kazne za svako od izvršenih krivičnih dela, i to za krivično delo iz člana 113. u vezi člana 30. KZ kazna zatvora u trajanju od tri godine, a za krivično delo iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ kazna zatvora u trajanju od šest meseci, okrivlјeni je na osnovu člana 60. KZ osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od tri godine i tri meseca, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 09.11.2013. godine do 19.05.2014. godine. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivlјenog, a presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, potvrđena.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Jelena Krstić protiv Srbije

Odluka je povezana sa rešenjem Ržk 3/17 od 27.02.2017. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim odbacuju kao neosnovane žalbe branioca okr. M.K. radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku od 16.01.2017. god. i žalba branioca istog okr., pa se rešenje predsednika Višeg suda u Subotici R4K.3/16 od 19.01.2017.god. potvrđuje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Lepojić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž1 3533/2018 od 11.01.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se preinačuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br.1882/18 od 2.7.2018.godine, u stavu prvom izreke, pa se odbija, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilјe kojim je tražila da se obaveže tužena da tužilјi na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od februara 2013.godine do marta 2015.godine isplati novčane iznose po mesecima, sa zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.

U postupku žalbene kontrole ovaj sud je posebno imao u vidu stav izražen u praksi Evropskog suda za lјudska prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava predmet “Lepojić protiv Srbije”, predstavka broj 13909/05), da su sudovi obavezani da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i preteranu fleksibilnost koja bi učinila bezvrednim (ništavim, beznačajnim), proceduralne zahteve predviđene zakonom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Ljajić protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž rr 1/2018 od 22.02.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P rr 1 br.1/17 od 06.11.2017. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P rr 1.br.1/17 od 06.11.2017. godine, prvim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se naloži tuženoj da mu na ime naknade štete isplati iznos od 338.431.379,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 05.11.2010. godine do isplate. Drugim stavom izreke naloženo je tužiocu da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 46.000,oo dinara.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Maširević protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.10.2007. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 967/2004 od 24.02.2005, doneo rešenje kojim se kao odbacije kao nedozvoljena revizija izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu i dopunske presude od 25.04.2007. godine.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Milovanović protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju presude Gž 2334/2018 od 27.04.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 12479/14 od 30.01.2017. godine u stavu prvom izreke i u delu stava drugog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca "AA" da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 8.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i u ovom delu žalbe tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde i tužioca "AA" odbijaju, kao neosnovane, a presuda se preinačava u preostalom delu stava drugog izreke tako što se obavezuje tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu "AA" na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 1.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate u roku od 15 dana od dostavlјanja otpravka presude.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Nuhović i Kurtanović protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 23/2016 od 13.09.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, u postupku radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku predlagača K.G.-Dž. iz S., kojim se utvrđuje da je predlagaču K.G.-Dž. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Somboru P. 506/11.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju rešenja Gž 1249/2013 od 22.04.2013. godine Apelacionog suda u Kragujevcu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Kruševcu, Sudske jedinice u Brusu II-11 P. br. 1466/2012 od 30. januara 2013. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3042/2019 od 25.10.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3007/18 od 28.02.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3100/2019 od 18.09.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3400/18 od 29.03.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Simić protiv Srbije

Presuda je citirana u rešenju R4r 8/2016 od 22.02.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču P.D. iz P. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Rumi pod. posl. br. 6P1. 153/2013. i nalaže se Osnovnom sudu u Rumi da preduzme odgovarajuće mere da se parnični postupak po tužbi predlagača u predmetu 6P1. 153/2013 okonča u najkraćem roku.

U konkretnom slučaju po oceni ovog suda neažurno postupanje prvostepenog suda propuštanjem da zakaže pripremno ročište u zakonom propisanom roku iz čl. 301. st. 1. ZPP-a (održano nakon 1 godine i 7 meseci od odgovora na tužbu) i u dalјnjem propuštanje zakazivanja ročišta za glavnu javnu raspravu u roku od 30 dana od dana održavanja pripremnog ročišta (održano nakon 4 meseca), sa ročištima na kojima nije izveden nijedan dokaz niti je odlučeno o dokaznim predlozima stranaka protivno članu 315. ZPP-a, uz odlaganje dva ročišta, kao i nepoštovanje utvrđenog vremenskog okvira i odlučivanja koja će dokazna sredstva da izvede na glavnoj raspravi primenom člana 308. stav 3. ZPP-a, isklјučivi su razlog za dugotrajnost postupka po oceni ovog suda, pa i u situaciji kada postupak traje kraće od tri godine a nije doneta prvostepena presuda u konkretnom slučaju dve godine i šest meseci postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku. Naime, u konkretnom slučaju u pitanju je spor iz radnog odnosa radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu koji je po svojoj prirodi hitan i od egzistencijalnog značaja za tužioca, pa iako je u pitanju relativno složen postupak koji traži izvođenje odgovarajućih dokaza izloženo neažurno postupanje suda bez opravdanih razloga i doprinosa predlagača dugotrajnosti postupka protivno zakonom utvrđenim rokovima vodi povredi prava na koju osnovano ukazuje predlagač.

Prilikom zauzimanja ovakvog stava ovaj sud je cenio i praksu Evropskog suda za lјudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaklјučka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (presuda Evropskog suda za lјudska prava Proszak protiv Polјske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), ovaj Apelacioni sud je ocenio da se opisano postupanje prvostepenog suda u periodu od tužbe do podnošenja zahteva predlagača može smatrati neefikasnim i nedelotvornim, budući da je sud u toku celokupnog trajanja označenog dela postupka nije preduzimao radnje u cilјu raspravlјanja spornih činjenica i okončanja spora. Isti stav iskazan je i u Ustavnoj odluci br. Už-1971/2015 od 11.06.2015. godine.

Na potvrdu ovog stava ukazuje kako praksa suda u Strazburu (Čižiškova protiv Srbije od 19.01.2010. godine, Simić protiv Srbije od 24.11.2009. godine, Stanković protiv Srbije od 16.12.2008. godine), tako i praksa Ustavnog suda RS u većem broju svojih odluka (Už-779/2011 od 10.07.2013. godine, Už-2205/2013 od 18.06.2013. godine i Už-1838/2013 od 11.06.2015. godine).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 1540/2010 od 10.03.2010. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovana revizija tužilaca izjavlјena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke je obavezana tužena da tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa isplati svakom tužiocu po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine do isplate. Stavom drugim izreke konstatovano je da će po zahtevu za naknadu materijalne štete u vidu izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke tužioci su oslobođeni od obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, koji padaju na teret budžetskih sredstava suda. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačena je delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE isplati svakom po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od 03.10.2007. godine do konačne isplate, kao neosnovan.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, roditelјi tužilaca ĐĐ i EE su pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Đakovici od 15.09.2006. godine proglašeni umrlim 11.06.1999. godine, kada su bili oteti iz kuće u selu ..., na području AP Kosova i Metohije. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud preinačenjem prvostepene presude primenio materijalno pravo, kada je tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog smrti roditelјa, odbio.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev1 28/2013 od 19.04.2013. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se usvaja revizija tužilaca, pa se ukida presuda Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine i predmet ustupa Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Prvi opštinski sud u Beogradu, delimičnom presudom P 8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke, obavezao je tuženu da plati tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE, po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine, pa do isplate. U stavu drugom izreke, konstatovao je, da će o zahtevu za naknadu materijalne štete, izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG, kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno naknadno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke, oslobodio je tužioce obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, pa isti padaju na teret budžetskih sredstava suda.
Okružni sud u Beogradu, presudom Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačio je delimičnu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P 8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, kojim su tražili da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE plati po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, počev od 03.10.2007. godine pa do konačne isplate. Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud, presudom Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine, odbio je kao neosnovanu reviziju tužilaca, izjavlјenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine. Ustavni sud Srbije, odlukom Už 2786/2010 od 28.06.2012. godine, stavom prvim izreke, usvojio je ustavnu žalbu AA, BB, VV, GG i DD, izjavlјenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine i utvrdio da su podnosiocima ustavne žalbe povređena prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković protiv Srbije

Član 6 | DIC | Vidas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3108/2019 od 25.10.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine i odbijaju se zahtevi stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena da isplati tužiocu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda, sada Osnovnog suda u Vranju I 234/17 novčane iznose navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na dosuđeni iznos troškova izvršnog postupka plati zakonsku zateznu kamatu. Presudom Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Y protiv Slovenije

Presuda je povezana sa rešenjem R4k br. 18/15 od 17.06.2015. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija zahtev predlagača K.B. iz B.P. za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Loznici kao neosnovan.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde.

Presuda je međutim značajnija u pogledu pravnog stava koji se odnosi na ispitivanje svedoka, budući da je maloletna osoba agresivno ispitivana od strane optuženog čime je sekundarno viktimizovana.

Član 6 | DIC | Živaljević protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2108/18 od 09.08.2018. Apelacionog suda u Nišu, kojim se odbija žalba tuženog Grada Niša i potvrđuje presuda Višeg suda u Nišu 6P 1566/17 od 30.11.2017. godine u stavu prvom i drugom izreke i presuda ukida u trećem stavu i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u ovom delu.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 7 | DIC | Rohlena protiv Republike Češke

Presuda je povezana sa presudom Kzz 1429/2019 od 22.01.2020. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog AA, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Nišu 2K broj 223/18 od 03.06.2019. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž1 broj 830/2019 od 01.10.2019. godine, u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2). Zakonika o krivičnom postupku u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, dok se isti zahtev u ostalom delu odbacuje.

Presudom Osnovnog suda u Nišu 2K broj 223/18 od 03.06.2019. godine, okrivlјeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja produženog krivičnog dela nasilјe u porodici iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61 Krivičnog Zakonika, za koje delo je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 2 godine. Istom presudom, okrivlјeni je obavezan da naknadi troškove krivičnog postupka, o čijoj visini će sud odlučiti posebnim rešenjem, shodno odredbi člana 264. ZKP, a oštećena BB je na osnovu člana 258 ZKP upućena na parnični postupak radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva. Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 broj 830/2019 od 01.10.2019. godine, delimičnim usvajanjem žalbe branioca okrivlјenog, presuda Osnovnog suda u Nišu 2K.broj 223/18 od 03.06.2019. godine preinačena je samo u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela, tako što su radnje okrivlјenog, zbog kojih je oglašen krivim prvostepenom presudom, pravno kvalifikovane kao krivično delo nasilјe u porodici iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. KZ, dok su žalba branioca okrivlјenog u preostalom delu, kao i žalbe Osnovnog javnog tužioca u Nišu i branioca okrivlјenog odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 7 | DIC | Rohlena protiv Republike Češke

Presuda je povezana sa rešenjem Kzz 1042/2018 od 04.10.2018. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog M. J., podnet protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1 516/17 od 06.07.2017.

Presudom Višeg suda u Valјevu K.br.43/16 od 20.02.2017. godine, izrekom pod I, okrivlјeni M.J. oglašen je krivim za krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika (KZ) u sticaju sa krivičnim delom neovlašćena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi sa stavom 1.KZ.
Apelacioni sud u Beogradu, presudom Kž1 516/17 od 06.07.2017. godine, delimičnim usvajanjem žalbe javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Valјevu, preinačio je presudu Višeg suda u Valјevu K.br.43/16 od 20.02.2017. godine, tako što je okrivlјenog M.J. oglasio krivim za krivično delo izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 5. u vezi sa st. 1. i 4. KZ, za koje delo mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 6-šest meseci, a za krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 2-dve godine i za krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi sa stavom 1. KZ, za koje je okrivlјeni prvostepenom presudom takođe oglašen krivim, utvrdio kaznu zatvora u trajanju od godinu dana pa je okrivlјenog osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 3-tri godine i 2-dva meseca u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 07.11.2013. godine do 29.11.2013. godine, dok je žalbu javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Valјevu u preostalom delu i žalbu branioca okrivlјenog u celosti odbio kao neosnovane i prvostepenu presudu u nepreinačenom delu potvrdio.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 7 | DIC | Streletz, Kessler i Krenz protiv Nemačke

Presuda je povezana sa rešenjem Gž-4472/2018 od 20.06.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojim se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P-11538/14 od 03.06.2016. godine u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije, radi naknade štete zbog pretrplјenih duševnih bolova i straha zbog navodnih bitnih povreda odredaba parničnog postupka u predmetu koji je vođen pred nekadašnjim Trećim opštisnkim sudom u Beogradu.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Gashi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 2016/2015 od 28.04.2017. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se ukida Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 25254/2011 od 28.06.2013. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ništavo rešenje Izvršnog odbora Skupštine Grada Beograda br. ... – IO od 25.05.2000. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o zakupu stana br. ...-.../... od 29.09.2000.godine, zaklјučen između JP za stambene usluge u Beogradu i tuženog AA. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o otkupu stana ... br. ...-.../... od 29.09.2000. godine, zaklјučen između tužioca Grada Beograda i tuženog AA, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 09.10.2000. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji stana zaklјučen između tuženog AA kao prodavca i tuženog BB kao kupca, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 11.12.2000. godine. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i da tako ispražnjeni stan preda na slobodno korišćenje i raspolaganje tužiocu Gradu Beogradu. Stavom šestim izreke, odbijen je prigovor nenadležnosti suda, kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti Prvog osnovnog suda, kao neosnovan. Stavom osmim izreke, obavezan je tužilac Grad Beograd da nadoknadi tuženom BB troškove parničnog postupka. Stavom devetim izreke, obavezan je tuženi AA da nadoknadi tužiocu Gradu Beogradu troškove parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih AA i BB i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25254/2011 od 28.06.2013. godine, u stavu četvrtom, petom, šestom, sedmom i stavu osmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Lakićević i drugi protiv Crne Gore i Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g.127/14 od 18.08.2014. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se ustavne žalbe podnosilaca vraćaju Ustavnom sudu

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž 1163/2018 od 20.04.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 855/17 od 27.11.2017.godine. u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane, radi zaštite od dikriminacije.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 530/2019 od 28.02.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se kao neosnovana odbija revizija tužene izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Vranju P 2845/16 od 15.01.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno da je zaklјučkom Vlade Republike Srbije broj 401-161/2008-1 od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija na osnovu mesta prebivališta tužioca kao ratnog vojnog rezerviste sa teritorije opštine koja nije navedena u označenom zaklјučku Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu koji se odnosi na potraživanje po osnovu naknade nematerijalne štete. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde