Podnosioci predstavke Dasa Fondacija i Lafler Fondacija su pravna lica koja su registrovana 1996. godine. Treći podnosilac predstavke, gospodin Atilio Pacifiko, je italijanski državljanin rođen 1933. godine.

Prema statutima prvog i drugog podnosioca predstavke, treći podnosilac predstavke je jedini korisnik njihove imovine.

Sud je 2001. godine tokom istražnog postupka protiv Z. i drugih nepoznatih počinilaca, osumljičenih za pranje novca koje je počinjeno devedesetih godina, naložio dvogodišnju zaplenu celokupnih novčanih sredstava koje su prvi i drugi podnosilac predstavke deponovali u Neue Bank Company i zabranio im da raspolažu tim sredstvima u skladu sa Zakonom o Krivičnom postupku član 97a.

Sud je utvrdio da istraga vođena protiv Z., nekadašnjeg prvog i drugog podnosioca predstavke pokazala da treći podnosilac predstavke zajedno sa još jednim licem podmitio nekoliko sudija u Rimu. Za trećeg podnosioca predstavke se sumnjalo da je fondacijama podnosiocima predstavke prebacio imovinsku korist stečenu krivičnim delima. Stoga su računi blokirani kako bi se garantovala kasnija apsorpcija profita.

U navodima podnosilaca predstavke navodi se da ograničavanje njihovog prava na neometano uživanje imovine tokom dugog vremenskog perioda putem zaplene njihovih novčanih srdstava predstavlja kršenje pretpostavke nevinosti koja je garantovana stav 2. član 6. Konvencije, kao i da je trajanje ovih postupaka premašilo razuman rok. Takođe se pozivaju na član 1 Protokola broj 1 Konvencije zbog odugovlačenja nezakonite zaplene njihove celokupne imovine.

Sud zapaža da podnosioci predstavke nisu podneli pritužbe na kršenje njihovih imovinskih prava ni u jednom postupku pred domaćim sudom. Stoga se ovaj deo predstavke odbacuje shodno stavovima 1. i 4. člana 35.Konvencije.
Iz tih razloga Sud jednoglasno proglašava predstavku neprihvatljivom.

Preuzmite presudu u pdf formatu

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

PETO ODELJENJE

ODLUKA O PRIHVATLJIVOSTI U PREDMETU

DASA FONDACIJE i OSTALIH protiv LIHTENŠTAJNA

(Predstavka br. 696/05)

ODLUKA

STRAZBUR

10. jul 2007. godine

Presuda prevedena na srpski jezik u okviru zajedničkog projekta Evropske unije i Saveta Evrope „Oduzimanje imovinske koristi stečene krivičnim delom u Srbiji”

Evropski sud za ljudska prava (Peto odeljenje) zasedajući 10. jula 2007. godine u Veću u čijem sastavu su bili:

g. P. LORENCEN (LORENZEN), Predsednik,
gđa S. BOTUČAROVA (BOTOUCHAROVA),
g. K. JUNGVIRT (JUNGWIERT),
g. V. BUTKEVIČ (BUTKEVYCH),
gđa M. CACA-NIKOLOVSKA (TSATSA-NIKOLOVSKA),
g. R. MARUSTE,
g. M. VILIGER (VILLIGER), sudije,
i g. J.S. FILIPS (PHILLIPS), zamenik sekretara odeljenja,

Pošto je razmotrio navedenu predstavku, podnetu 23. decembra 2004. godine,

Posle većanja doneo je sledeću odluku:

ČINJENICE

Dasa Fondacija (Dassa Foundation) kao prvi podnosilac predstavke i Lafler Fondacija (Lafleur Foundation) kao drugi podnosilac predstavke su pravna lica koja su registrovana 1996. godine prema zakonu Lihtenštajna i imaju registrovana predstavništva u Vaducu. Treći podnosilac predstavke, g. Atilio Paćifiko (Attilio Pacifico) je italijanski državljanin rođen 1933. godine i živi u Monaku. Prema statutima prvog i drugog podnosioca predstavke, treći podnosilac predstavke je jedini korisnik njihove imovine. Podnosioce predstavke su pred sudom zastupali g. Luka Lentini (Luca Lentini) i g. Đanpjetro Plaćidi (Giampietro Placidi) iz advokatske kancelarije Lentini, Placidi & Partners iz Rima.

A. Okolnosti slučaja

Činjenice predmeta, kako su ih podnosioci predstavke podneli, mogu se sažeti na sledeći način.

1. Prvi krug postupaka

a. Postupak pred Regionalnim sudom

Regionalni sud Kneževine Lihtenštajn (Fürstliches Landgericht) je u Vaducu 6. juna 2001. godine, tokom istražnog postupka protiv Z. i drugih nepoznatih počinilaca, osumnjičenih za pranje novca koje je počinjeno devedesetih godina dvadesetog veka (broj predmeta 14 UR 2001.0030), naložio dvogodišnju zaplenu celokupnih novčanih sredstava koje su prvi i drugi podnosilac predstavke deponovali u Neue Bank Company i zabranio im da raspolažu tim sredstvima, u skladu sa članom 97a Zakonika o krivičnom postupku (vidi: „Relevantno domaće i međunarodno pravo” dole u tekstu). Sud je utvrdio da je istraga vođena protiv Z, nekadašnjeg pravnog zastupnika prvog i drugog podnosioca predstavke, pokazala da je treći podnosilac predstavke, zajedno s još jednim licem, najverovatnije podmitio nekoliko sudija u Rimu. Za trećeg podnosioca predstavke se sumnjalo da je fondacijama podnosiocima predstavke prebacio imovinsku korist stečenu krivičnim delima koja mu se pripisuju, kako bi prikrio da novac potiče od izvršenja krivičnih dela. Stoga su računi fondacija morali da budu blokirani kako bi se garantovala kasnija apsorpcija profita (Abschöpfung der Bereicherung) ili oduzimanje imovine, u skladu sa članom 97a Zakonika o krivičnom postupku.

Javni tužilac Kneževine Lihtenštajn je 12. maja 2003. godine zatražio od Regionalnog suda da produži zaplenu imovine fondacija za još najmanje godinu dana.

Regionalni sud je 15. maja 2003. godine, postupajući tokom posebnog postupka za trajno oduzimanje imovine (objectives Verfallsverfahren), u skladu sa članom 356 Zakonika o krivičnom postupku (vidi: „Relevantno domaće i međunarodno pravo” dole u tekstu), protiv fondacija podnosilaca predstavke (broj predmeta 14 UR 2002.384) produžio trajanje zaplene imovine fondacija koju je naložio 6. juna 2001. godine za još godinu dana, u skladu sa stavom 4 člana 97a Zakonika o krivičnom postupku.

Regionalni sud je primetio da je trećeg podnosioca predstavke, budući da je on beneficijar dveju fondacija, Krivični sud u Milanu 29. aprila 2003. godine osudio na jedanaest godina zatvora u vezi s predmetnom imovinom koja je u postupku trajnog oduzimanja. Ova presuda još uvek nije bila pravnosnažna. Budući da je ovaj postupak složen i da podrazumeva međudržavne odnose, istraga još uvek nije okončana.

b. Postupak pred Apelacionim sudom

Apelacioni sud Kneževine Lihtenštajn (Fürstliches Obergericht) je 20. maja 2003. godine, tokom postupka oduzimanja u vezi s imovinom fondacija podnosilaca predstavke, potvrdio odluku Regionalnog suda od 15. maja 2003. godine, saglasivši se sa obrazloženjem tog suda (stav 4 člana 97a Zakonika o krivičnom postupku).

c. Postupak pred Vrhovnim sudom

Prvi i drugi podnosilac predstavke, koje je zastupao advokat, su 6. juna 2003. godine uložili žalbu Apelacionom sudu na odluku Regionalnog suda od 15. maja 2003. godine. Tvrdili su da je Regionalni sud 6. juna 2001. godine naložio prvobitnu zaplenu njihove imovine na period od dve godine tokom istražnog postupka protiv Z. koji je bio osumnjičen za krivično delo pranja novca. Zatim je svojom odlukom od 15. maja 2003. godine Regionalni sud naložio produžetak trajanja zaplene. Međutim, ovo produženje je naloženo tokom drugog postupka, naime tokom postupka trajnog oduzimanja u vezi s imovinom fondacija, tokom kojeg nikada nije došlo do prvobitnog blokiranja računa. Stoga je naloženi produžetak zaplene bio nezakonit. Krivični postupak protiv Z. je okončan pravosnažnom presudom, tako da više nije bilo moguće nastaviti s blokadom računa u ovom postupku Štaviše, budući da je nalog Regionalnog suda izdat tokom postupka trajnog oduzimanja imovine, on se mogao zasnivati samo na stavu 2 člana 20b Krivičnog zakonika (vidi: „Relevantno domaće i međunarodno pravo” dole u tekstu). Međutim, ova odredba je stupila na snagu tek 19. decembra 2000. godine; pre tog datuma nije postojao pravni osnov za izdavanje naloga za trajno oduzimanju imovine o kojoj je reč. Treći podnosilac predstavke i ostali su bili osumnjičeni za primanje novca za krivična dela počinjena devedesetih godina dvadesetog veka i za prebacivanje 18 miliona, a zatim 11 miliona švajcarskih franaka na račune fondacija podnosilaca predstavke 1996. godine, a to je mnogo pre 2000. godine. Stoga, primenom stava 2 člana 20b Krivičnog zakonika, u cilju produžavanja blokade računa fondacija, došlo je do kršenja zabrane retroaktivnog kažnjavanja koja je zajamčena članom 61 a u vezi sa stavom 2 člana 1 Krivičnog zakonika (vidi: „Relevantno domaće i međunarodno pravo” dole u tekstu) i članom 7 Konvencije

Apelacioni sud je prosledio žalbu Vrhovnom sudu Lihtenštajna (Fürstlicher Obester Gerichtshof).

Vrhovni sud Lihtenštajna je 4. septembra 2003. godine odbio žalbu fondacija podnosilaca predstavke. Pozivajući se na svoju prethodnu sudsku praksu, zaključio je da je nadležan da rešava po ovoj žalbi. Kao izuzetak od pravila, predviđenog u stavu 1 člana 238 Zakonika o krivičnom postupku (vidi: „Relevantno domaće i međunarodno pravo” dole u tekstu), što je omogućeno tom odredbom, Apelacionom sudu se nije mogla podneti žalba protiv odluke Regionalnog suda o produžetku zaplene imovine. U suprotnom, Apelacioni sud bi, po donošenju svog potrebnog pristanka na produženje zaplene, morao dva puta da odlučuje o istom predmetu. Suprotno jezičkoj formulaciji stava 6 člana 97a Zakonika o krivičnom postupku, žalba se, međutim, mogla podneti samo Vrhovnom sudu.

Vrhovni sud je zaključio da mere u skladu sa članom 97a Zakonika o krivičnom postupku imaju za cilj da spreče lica koja su osumnjičena za neko krivično delo da ometaju apsorpciju profita ili trajno oduzimanje imovine koja je stečena na nezakonit način, dok traje istraga o tim krivičnim delima. Regionalni i Apelacioni sud su s pravom zaključili da postoji opravdana sumnja da je došlo do pranja novca. Trećeg podnosioca predstavke, budući da je jedini beneficijar fondacija, Krivični sud u Milanu je osudio u prvostepenom postupku za primanje novca, koji je on kasnije prebacio na račun fondacija kao proviziju za izvršenje krivičnih dela. Dakle, bilo je opravdano pretpostaviti da će zaplenjena imovina kasnije biti proglašena trajno oduzetom. Vrhovni sud je zaključio da je zaplena imovine fondacija prvobitno naložena tokom krivičnog postupka koji je vođen protiv Z. Međutim, produžavanje zaplene u sadašnjem postupku trajnog oduzimanja imovine bilo je u skladu sa zakonom, budući da je taj postupak predstavljao logičan nastavak pomenutog krivičnog postupka i budući da je plenidba izvršena tokom krivičnog postupka, kako bi se omogućilo trajno oduzimanje imovine.

Rešenje o trajnom oduzimanju koje je kasnije doneto, u skladu sa članom 20b Krivičnog zakonika, kojim se dozvoljava trajno oduzimanje imovine, a koje je stupilo na snagu 19. decembra 2000. godine, nije obuhvaćeno zabranom retroaktivnosti. Trajno oduzimanje imovine nije predstavljalo dodatnu kaznu, već nezavisnu materijalnu posledicu činjenice da je počinilac, njegov pravni sledbenik ili korisnik, uključujući i pravna lica, stekao imovinsku korist kao rezultat nezakonitog dela. Za primenu pomenute mere nije bilo neophodno da se potvrdi da je počinilac bio krivično odgovoran. Nalog za trajno oduzimanje je stoga, u slučaju odbijanja isplate, sproveden uz upotrebu uobičajenih instrumenata za izvršenje naplate, a ne donošenjem rešenja o zameni rešenja o trajnom oduzimanju imovine sa zatvorskom kaznom, u slučaju neplaćanja. Budući da trajno oduzimanje imovine, u skladu sa članom 20b Krivičnog zakonika nije, dakle, predstavljalo (dodatnu) kaznu za učinjeno delo, tu meru nije bilo nužno preispitati u svetlu zabrane retroaktivnog kažnjavanja, zajamčene članovima 1 i 61 Krivičnog zakonika. Nove odredbe o trajnom oduzimanju imovine mogu se primenjivati na svu imovinu za koju je ustanovljeno da se nalazila u Lihtenštajnu u vreme stupanja na snagu datih odredbi. One, dakle, nisu retroaktivno stupile na snagu i nisu retroaktivno promenile posledice prethodnog ponašanja počinioca, već su se odnosile na postojeće stanje stvari, naime na postojanje imovine u zemlji. Vrhovni sud je takođe zaključio da su članovi 1 i 61 Krivičnog zakonika odigrali ulogu samo u pogledu krivičnih dela koja su za posledicu imala sticanje predmetne imovinske koristi. Imovinska korist od onih krivičnih dela koja nisu bila kažnjiva pre stupanja na snagu člana 20b Krivičnog zakonika, nisu mogla biti trajno oduzeta. Međutim, u ovom slučaju, krivična dela za koja se sumnja da su predstavljala izvor date imovinske koristi, bila su, u vreme kada su bila počinjena, kažnjiva u Italiji i u Lihtenštajnu.

Plenidba imovine je bila srazmerna, budući da su gubici koje su fondacije podnosioci predstavke pretrpeli kao posledicu blokiranja njihovih računa, od manjeg značaja nego šteta koja bi potencijalno bila naneta licima koja su oštećena izvršenjem tih krivičnih dela, u slučaju da mera zaplene imovine nije izrečena.

d. Postupak pred Ustavnim sudom

Prvi i drugi podnosilac predstavke su 23. septembra 2003. godine podneli pritužbu Ustavnom sudu Kneževine Lihtenštajna (Staatsgerichtshof des Fürstentums Liechtenstein). Tvrdili su da je došlo do kršenja principa nulla poena sine lege, koji je zagarantovan stavom 2 člana 33 Ustava Lihtenštajna (vidi: „Relevantno domaće i međunarodno pravo” dole u tekstu) i članom 7 Konvencije. Tvrdili su da se trajno oduzimanje imovine, koje je omogućeno članom 20b Krivičnog zakonika, mora okarakterisati kao dodatna kazna. Sudovi su na imovinu koja je navodno stečena iz krivičnih dela koja su počinjena devedesetih godina dvadesetog veka, primenili tu novu kaznenu odredbu koja je stupila na snagu 19. decembra 2000. godine, to jest, pre datuma kada zakonom još uvek nije bilo omogućeno oduzimanje takve imovine.

Štaviše, podnosioci predstavke su tvrdili da je došlo do kršenja njihovog prava na pravično suđenje kao i prava da pred sudijom koji je nadležan da postupa u tom predmetu izlože svoj slučaj, kao što je predviđeno stavom 1 člana 33 1 Ustava (vidi: „Relevantno domaće i međunarodno pravo” dole u tekstu) i članom 6 Konvencije. Nalog da se produži trajanje zaplene njihove imovine u toku postupka trajnog oduzimanja imovine, tokom kog nije još uvek došlo do zaplene, jer je prvobitna zaplena bila naložena tokom krivičnog postupka vođenog protiv Z, nezakonit je i proizvoljan. Usled toga, Regionalni sud nije imao nadležnost da naloži pomenuto produženje zaplene tokom postupka trajnog oduzimanja imovine koji se vodio pred tim sudom. Štaviše, Apelacioni a ne Vrhovni sud je trebalo da protiv te odluke donese odluku po žalbi podnosilaca predstavke. Ustavni sud Kneževine Lihtenštajna je 29. juna 2004. godine odbio pritužbu fondacija.

Najpre, sud je zaključio da se zabrana retroaktivne kazne, koja je predviđena stavom 2 člana 33 Ustava Lihtenštajna i stavom 1 člana 7 Konvencije kao i članovima 1 i 61 Krivičnog zakonika ne odnosi na trajno oduzimanje u skladu sa stavom 2 člana 20b Krivičnog zakonika. Pozivajući se na kriterijume koje je odredio ovaj sud, pre svega u predmetu Welch v. the United Kingdom (presuda od 9. februara 1995. godine, Series A, br. 307, str. 13, stav 28), Sud je zaključio da trajno oduzimanje imovine u skladu sa stavom 2 člana 20b Krivičnog zakonika ne predstavlja „kaznu” u svrhu tumačenja stava 1 člana 7 Konvencije.

Rešenje o trajnom oduzimanju imovine u skladu s tim članom nije bio uslovljeno obavezom postojanja osude nekog lica za krivično delo ili da je krivični postupak uopšte pokrenut. Ta imovinska sredstva su morala proisteći iz dela koje se smatra kažnjivim tamo gde je i počinjeno, na šta se krivični zakon Lihtenštajna nije mogao primeniti.

Svrha nove odredbe o trajnom oduzimanju imovine jeste usklađivanje s obavezama koje proističu pre svega iz Konvencije Saveta Evrope o pranju, traženju, zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom (ETS br. 141; vidi: „Relevantno domaće i međunarodno pravo” dole u tekstu) u cilju sprečavanja isplativosti bavljenja kriminalom. Trajno oduzimanje imovine ne predstavlja dodatnu kaznu za počinjena krivična dela, budući da su krivične sankcije za krivična dela – zatvorske i novčane kazne – sasvim dovoljne. Ono čemu trajno oduzimanje imovine jeste namenjeno je apsorbovanje profita koji je ostvaren kao posledica krivičnog dela. Dakle, nije bilo neophodno da neko lice bude krivično odgovorno i trajno oduzimanje je moglo biti naložena i prema pravnom sledbeniku počinioca. Stoga, mera trajnog oduzimanja imovine se mora okarakterisati kao građansko-pravna posledica krivičnih dela. Ovo potvrđuje činjenica da u slučaju da se odbije plaćanje, rešenje o trajnom oduzimanju će biti izvršeno uobičajenim instrumentima za izvršenje naplate, a ne kao u predmetu Welch, mogućnošću zamene novčane kazne kaznom zatvora.

Postupak trajnog oduzimanja imovinske koristi bio je zaseban postupak na koji su se primenjivala procesna pravila Zakonika o krivičnom postupku, ali koji nije zavisio od krivice, odnosno odgovornosti fizičkog ili pravnog lica u čijem se posedu nalazi predmetna imovina. Kada je reč o oštrini ove mere, mora se naglasiti da je oduzeta imovina često bivala samo deo neto imovinske koristi stečene krivičnim delom.

Drugo, Ustavni sud je zaključio da nije došlo do kršenja prava podnosilaca predstavke da pred nadležnim sudijom izlože svoj slučaj u skladu sa stavom 1 člana 33 Ustava. Ubedljivo je i svakako nije proizvoljno to što je Vrhovni sud tvrdio da ovaj postupak oduzimanja imovine predstavlja logičan nastavak krivičnog postupka protiv Z, pa je stoga bilo zakonito naložiti produženje zaplene imovine tokom postupka za trajno oduzimanje imovinske koristi. Isto tako, razmotrivši obrazloženje Vrhovnog suda, razuman je a ne proizvoljan bio zaključak suda da se žalba protiv odluke Regionalnog suda o produženju zaplene imovine podnosilaca predstavke nije mogla izjaviti Apelacionom već Vrhovnom sudu.

2. Drugi krug postupaka

a. Postupak pred Regionalnim sudom

Regionalni sud Kneževine Lihtenštajna je 17. maja 2004. godine, u postupku trajnog oduzimanja imovine koji je vođen protiv fondacija podnosilaca predstavke, produžio nalog za zaplenu imovinskih sredstava fondacijama za još godinu dana, na osnovu stava 4 člana 97a Zakonika o krivičnom postupku (broj predmeta 14 UR 2002.384). Pozivajući se na presudu Krivičnog suda u Milanu od 29. aprila 2003. godine protiv trećeg podnosioca predstavke, sud je tvrdio da se pretpostavljalo da ta imovinska sredstva predstavljaju nadoknadu za podmićivanje državnih službenika. Međutim, pomenuta presuda nije još uvek bila pravosnažna a istražni postupak u Lihtenštajnu je zavisio od ishoda postupka koji je vođen u Italiji.

b. Postupak pred Apelacionim sudom

Pozivajući se na obrazloženje Regionalnog suda i Vrhovnog suda Lihtenštajna u presudi od 4. septembra 2003. godine, Apelacioni sud Kneževine Lihtenštajn je 19. maja 2004. godine potvrdio odluku Regionalnog suda (stav 4 člana 97a Zakonika o krivičnom postupku).

c. Postupak pred Vrhovnim sudom

Fondacije podnosioci predstavke su 8. juna 2004. godine podnele žalbu Vrhovnom sudu. Budući da se nisu slagali s odlukom Vrhovnog suda Lihtenštajna od 4. septembra 2003. godine, svoju žalbu su obrazložili manje više na isti način kao i žalbu koju su uložili 6. juna 2003. godine.

Vrhovni sud Lihtenštajna je 23. jula 2004. godine odbio žalbu fondacija kao neosnovanu. Pozivajući se na svoju odluku koja je doneta 4. septembra 2003. godine, a koju je u međuvremenu potvrdio Ustavni sud svojom odlukom od 29. juna 2004. godine, sud je zaključio da je nalog za produženje zaplene imovine u toku ovog postupka trajnog oduzimanja bio zakonit. Štaviše, kao što je i Ustavni sud potvrdio, trajno oduzimanje imovine u skladu sa članom 20b Krivičnog zakonika nije predstavljalo (dodatnu) kaznu za krivično delo i stoga se nije moralo razmatrati u svetlu zabrane retroaktivnog kažnjavanja. Vrhovni sud je ponovio da je u više navrata smatrao da je nesrazmerno zamrzavati imovinu građana ili pravnih lica Lihtenštajna na vremenski period duži od tri godine a da pri tom krivični postupak, na kome se sve zasniva, nije još uvek okončan. Međutim, ishod krivičnog postupka u Italiji je prejudicirao ishod ovog predmeta i svi su izgledi da će konačna odluka biti uskoro doneta. Stoga je produžavanje blokade računa fondacija i dalje bilo srazmerno, iako bi postupak trajnog oduzimanja imovine trebalo uskoro da se okonča.

d. Postupak pred Ustavnim sudom

Fondacije su 12. avgusta 2004. godine podnele pritužbu Ustavnom sudu. Ponovo su tvrdile da je primenom člana 20b Krivičnog zakonika došlo do povrede principa nulla poena sine lege, koji je zajamčen stavom 2 člana 33 Ustava Lihtenštajna i članom 7 Konvencije. Pozivajući se na član 33 Ustava Lihtenštajna i na član 6 Konvencije, tvrdili su da je došlo do kršenja njihovog prava na pravično suđenje i prava da svoj slučaj izlože pred nadležnim sudijom. Štaviše, podnosioci predstavke su se žalili i na to da Vrhovni sud Lihtenštajna nije dao dovoljno uverljivo obrazloženje svog stanovišta prema kome je nalaganje produžetka zaplene imovine, u postupku trajnog oduzimanja imovine, bilo zakonito. Ustavni sud je 30. novembra 2004. godine odbio pritužbu fondacija kao neosnovanu. Sud se pozvao na razloge koje je dao u svojoj odluci od 29. juna 2004. godine. U pogledu tvrdnji fondacija da je Vrhovni sud nedovoljno uverljivo obrazložio svoju odluku, sud je zaključio da to što se Vrhovni sud pozvao na razloge koje je u svojoj odluci od 29. juna 2004. godine dao Ustavni sud, nije predstavljalo kršenje njegove obaveze da pruži uverljivo obrazloženje. Ova druga odluka se odnosila na ista ona pitanja koja su te iste strane pokrenule, tako da je to pozivanje bilo jasno i razumljivo. 3. Potonji razvoj događaja Podnosioci predstavke su 13. marta 2007. godine obavestili Sud da zaplena njihove imovine i dalje traje a da pri tom nije doneta konačna presuda o krivičnim delima na kojima se sve zasniva.

B. Relevantno domaće i međunarodno pravo

1. Odredbe Ustava Kneževine Lihtenštajn

Prema stavu 1 člana 33 Ustava Kneževine Lihtenštajn, nikom ne može biti uskraćeno suđenje pred nadležnim sudijom i zabranjeno je osnivanje vanrednih sudova.

Stav 2 člana 33 Ustava predviđa da pretnja kaznom ili izricanje kazni mora biti u skladu sa zakonom. Stavom 1 člana 34 Ustava zajamčena je nepovredivost privatnog vlasništva. 2. Odredbe Krivičnog zakonika

a. Odredbe koje se odnose na primenjivost krivičnih odredbi Član 1 Krivičnog zakonika zabranjuje kažnjavanje bez zakona. Prema stavu 1 člana 1 Krivičnog zakonika, kazna ili preventivna mera se može izreći za delo koje je kažnjivo na osnovu zakona koji su važili u vreme kada je počinjen. Stav 2 člana 1 Zakonika predviđa da se ne može izreći teža kazna od one koja je za to delo bila propisana u vreme kada je krivično delo izvršeno. Preventivna mera se može izreći samo onda ako je u vreme izvršenja krivičnog dela ova mera ili slična kazna ili preventivna mera bila predviđena zakonom. Član 61 Krivičnog zakonika utvrđuje pravila o vremenskom važenju krivičnih odredbi. Krivični zakoni se primenjuju na dela koja su izvršena posle stupanja zakona na snagu. Oni se mogu primenjivati na dela koja su izvršena pre tog dana ako su zakoni koji su važili u vreme kada su krivična dela izvršena bili nepovoljniji za izvršioca uzimajući u obzir njihov ukupan efekat.

b. Odredbe o kaznama, apsorpciji profita, oduzimanju imovine i preventivnim merama Članovi od 18 do 31a Krivičnog zakonika, prema njihovom naslovu, odnose se na kazne, apsorpciju profita, trajno oduzimanje imovine i preventivne mere. Članom 18 Zakonika uređuju se zatvorske kazne, članom 19 Zakona uređuju se novčane kazne a članovi 20 i 20a Zakonika sadrže pravila o apsorpciji profita. Članovi 21 et seq predviđaju, naročito preventivne mere, kao što su smeštaj u instituciju za umno poremećene počinioce krivičnih dela, u ustanovu za lečenje od bolesti zavisnosti ili u instituciju za opasne prestupnike povratnike.

Prema stavu 2 člana 20b Krivičnog zakonika, imovina stečena nekim delom koje je kažnjivo, proglašava se trajno oduzetom ako je delo iz koga je ta imovina proistekla, kažnjivo prema zakonima države na čijoj teritoriji je počinjeno, u slučaju da se ne primenjuje krivični zakon Lihtenštajna ne primenjuje na to delo ili ako to delo ne predstavlja poreski prekršaj. Prema stavu 1 člana 20c Krivičnog zakonika, oduzimanje imovine je isključeno onda kada treća strana, koja nije učestvovala u vršenju krivičnih dela o kojima je reč, ima zakonska potraživanja u vezi s imovinskim sredstvima o kojima je reč.

Stav 2 člana 20b Krivičnog zakonika je unet u taj zakon izmenama i dopunama Krivičnog zakonika od 25. oktobra 2000. godine, koji je stupio na snagu 19. decembra 2000. godine (vidi: Liechtenstein Federal Gazette (LGBI) 2000, br. 256, izdat 19. decembra 2000. godine).

c. Odredba o pranju novca

Pranje novca, to jest naročito sakrivanje imovinske koristi stečene krivičnim delom ili prikrivanje činjenice da imovinska korist potiče od izvršenja nekog krivičnog dela, kažnjivo je prema stavu 1 člana 165 Krivičnog zakonika. Međutim, lice koje je kažnjeno zato što je učestvovalo u izvršenju krivičnog dela iz koga je takva imovinska korist proistekla ne podleže (i) krivičnom gonjenju zbog pranja novca (stav 5 člana 165 Krivičnog zakonika).

3. Odredbe Zakonika o krivičnom postupku

a. Odredbe o zapleni imovinske koristi

Stav 1 člana 97a Zakonika o krivičnom postupku predviđa mogućnost da ako postoji sumnja da je neka imovinska korist proistekla iz nekog krivičnog dela, i da postoji verovatnoća da će ona biti trajno oduzeta (u skladu sa članom 20b Krivičnog zakonika), sud, na predlog javnog tužioca, nalaže mere koje za cilj imaju da se osigura trajno oduzimanje imovine ako je povraćaj imovinske koristi ugrožen ili na neki drugi način značajno otežan. Takve zaštitne mere obuhvataju, između ostalog, zaplenu imovinske koristi ili zabranu raspolaganja tim imovinskim sredstvima. Stav 4 člana 97a Zakonika predviđa da sud ima obavezu da odredi vremenski rok trajanja naloženih zaštitnih mera, koji se na zahtev može produžiti. Ako je prošlo dve godine od izdavanja prvog naloga, a da do tada optužnica nije podignuta ili nije došlo do podnošenja zahteva za pokretanje postupka za trajno oduzimanja imovine u okviru odvojenog postupka, dalje produžavanje vremenskog roka za još godinu dana u oba slučaja je dozvoljeno samo uz odobrenje Apelacionog suda. Rešenje o zapleni će biti ukinuto, naročito ako se može pretpostaviti da neće biti određeno trajno oduzimanje imovine ili ako je vremenski rok za nalog istekao (stav 5 člana 97a Zakonika o krivičnom postupku).

b. Odredbe koje uređuju postupak oduzimanja imovine

Član 356 Zakonika o krivičnom postupku uređuje postupak trajnog oduzimanja imovine. Ako postoji dovoljno razloga da se pretpostavi da će preduslovi za trajno oduzimanje (član 20b Krivičnog zakonika) biti zadovoljeni i ako se to ne može utvrditi tokom krivičnog postupka, javni tužilac podnosi poseban zahtev za trajno oduzimanja imovine (stav 1 člana 356). Sud koji bi bio nadležan za suđenje za krivično delo zbog koga se donosi rešenje o trajnom oduzimanju imovine nadležan je i za poseban postupak trajnog oduzimanja u kome odlučuje u formi presude nakon održane javne rasprave (stav 2 člana 356). Lica koja tvrde da polažu pravo na imovinska sredstva koja podleže oduzimanju, imaju prava optuženog u postupku oduzimanja imovine (član 354 Zakonika o krivičnom postupku).

c. Odredbe u vezi s pravom na žalbu.

Prema stavu 6 člana 97a Zakonika o krivičnom postupku, javno tužilaštvo, optuženi ili lica kojih se taj postupak tiče na neki drugi način, imaju pravo da Apelacionom sudu podnesu žalbu protiv naloga za zaštitne mere ili protiv njihovog ukidanja. Na osnovu stava 1 člana 238 Zakonika o krivičnom postupku protiv svih sudskih rešenja, odluka ili naredbi koje nisu presude, može se uložiti žalba Apelacionom sudom zbog nezakonitosti ili nesrazmernosti, ako drugačije nije predviđeno zakonom.

4. Međunarodni sporazumi

Konvencija Saveta Evrope o pranju, traženju, zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom, koja je potpisana 8. novembra 1990. godine (ETS br. 141), za Lihtenštajn je stupila na snagu 1. marta 2001. godine. Prema preambuli ove konvencije njena svrha jeste delotvorna borba protiv teških oblika kriminala, lišavanjem kriminalaca imovinske koristi proistekle iz krivičnih dela i uspostavljanje visoko funkcionalnog sistema međunarodne saradnje zarad ostvarivanja ovog cilja. Visoke strane ugovornice naročito se obavezuju da pranje imovinske koristi proglase za krivično delo i da trajno oduzmu takvu imovinsku korist ili imovinu koja joj po svoj vrednosti odgovara.

PRITUŽBE

1. Pozivajući se na stav 1 člana 6 Konvencije, podnosioci predstavke su tvrdili da ni u jednom od dva kruga postupka trajnog oduzimanja imovine nisu imali priliku da svoj slučaj izlože pred sudijom koji je nadležan u toj stvari. Produžavanje zaplene njihove imovine u ovim postupcima bilo je nezakonito i proizvoljno. Štaviše, o njihovoj žalbi protiv odluke Regionalnog suda trebalo je da odlučuje Apelacioni sud a ne Vrhovni sud. Povrh toga, podnosioci su tvrdili da suđenje nije bilo pravično, budući da nisu mogli na delotvoran način da dovedu u pitanje pretpostavku suda da je treći podnosilac predstavke počinio krivično delo koje je predstavljalo osnov za zaplenu imovine.

Takođe, u navodima podnosilaca predstavke kaže se da ograničavanje njihovog prava na neometano uživanje imovine tokom dugog vremenskog perioda putem zaplene njihovih novčanih sredstava, predstavlja kršenje pretpostavke nevinosti koja je garantovana stavom 2 člana 6 Konvencije.

Kada je reč o drugom krugu postupaka, podnosioci predstavke su se takođe žalili na osnovu stava 1 člana 6 Konvencije, da je trajanje ovih postupaka premašilo razuman rok i da domaći sudovi, pozivajući se samo na prethodne odluke, nisu pružili dovoljno uverljivo obrazloženje za svoje odluke.

2.Nadalje, podnosioci predstavke su tvrdili da primena na njihov predmet člana 20b Krivičnog zakonika, koji je stupio na snagu, nakon što su data krivična dela navodno bila počinjena, predstavlja povredu principa nulla poena sine lege koji je garantovan stavom 1 člana 7 Konvencije.

3. Pozivajući se na član 1 Protokola br. 1 Konvencije, podnosioci predstavke su dalje tvrdili da je produženom nezakonitom zaplenom celokupne njihove imovine povređeno njihovo pravo svojine.

PRAVO

A. Pitanje statusa „žrtve” povrede prava koji se odnosi na trećeg podnosioca predstavke i iscrpljivanja domaćih pravnih lekova

Sud primećuje da, za razliku od prvog i drugog podnosioca predstavke, treći podnosilac predstavke nije bio strana učesnica u postupcima pred domaćim sudovima koji se razmatraju u ovoj predstavci, već da su nalozi za zaplenu imovine upereni samo prema fondacijama podnosiocima predstavke. Sud primećuje da je pitanje da li pod ovim okolnostima treći podnosilac predstavke može da tvrdi da je „žrtva” povrede prava koja su mu garantovana Konvencijom u smislu člana 34, usled odluka koje su doneli domaći sudovi, tesno povezano sa zahtevom da se moraju iscrpsti svi raspoloživi domaći pravni lekovi, koja su sadržana u stavu 1 člana 35 Konvencije.

Sud podseća da pravilo o iscrpljivanju svih domaćih pravnih lekova nije ni apsolutno niti se može primenjivati automatski; razmatrajući da li je postupljeno u skladu sa ovim pravilom, nužno je uzeti u obzir određene okolnosti svakog pojedinačnog slučaja (vidi: Van Oosterwijck v. Belgium, presuda od 6. novembra 1980. godine, Series A br. 40, str. 18, stav 35). Ovo posebno znači da Sud mora realno da uzme u obzir postojanje ne samo zvaničnih pravnih lekova u pravnom sistemu date Visoke strane ugovornice, već i kontekst u kome oni funkcionišu, kao i lične okolnosti podnosioca predstavke. Zatim, mora da razmotri da li je u svim okolnostima predmeta, podnosilac predstavke učinio sve što se opravdano može očekivati od njega kako bi iscrpeo sve pravne lekove (vidi: mutatis mutandi, Akdivar and Others v. Turkey, presuda od 16. septembra 1996. godine, Reports of Judgments and Decisions 1996-IV, str. 1211, stav 69; Baumann v. France, br. 33592/96, stav 40, od 22. maja 2001. godine i Gorraiz Lizarraga and Others v. Spain, br. 62543/00, stav 37, ECHR 2004-III).

U svetlu sudske prakse, Sud je, na primer, smatrao da je dovoljno što je udruženje, koje je osnovano u tačno određenu svrhu, da brani interese svojih članova pred domaćim sudovima, iscrplo domaće pravne lekove kako bi njeni članovi mogli da tvrde da su „žrtve” i da su iscrpli sva pravna sredstva u smislu člana 34 i člana 35 Konvencije (vidi: Gorraiz Lizarraga, naveden gore u tekstu, stavovi 37-39). U ovom slučaju, Sud primećuje da je prema statutima prvog i drugog podnosioca predstavke, dveju pravnih lica, treći podnosilac predstavke jedini korisnik njihove imovine, što je činjenica koju su domaći sudovi takođe uzeli u obzir u svojim obrazloženjima. Rešenja o zapleni imovine tokom postupka pred domaćim sudovima, koja su izdata protiv prvog i drugog podnosioca predstavke, naložena su zato što se sumnjalo da su fondacije primile novac koji je proistekao iz krivičnih dela koje je treći podnosilac predstavke počinio u Italiji. S tačke gledišta koja nije strogo pravne već ekonomske prirode, domaći sudovi su zaplenili imovinu trećeg podnosioca predstavke, koja je bila predmet ovih postupaka posredstvom fondacija podnosilaca predstavke, koje su delovale u njegovu korist. Odredbe kojima se uređuje postupak trajnog oduzimanja (vidi: „Relevantno domaće i međunarodno pravo” gore u tekstu) zapravo jesu tako smišljene da predvide i takve situacije. Dok je postupak bio usmeren protiv fizičkog ili pravnog lica, koja zapravo poseduju pomenutu imovinu (član 356 Zakonika o krivičnom postupku), lica koja tvrde da polažu pravo na tu imovinu uživaju prava optuženog u tom postupku (član 354 Zakonika o krivičnom postupku). Uzimajući u obzir određene okolnosti ovog predmeta, Sud smatra da treći podnosilac predstavke može tvrditi da je „žrtva” navodnih povreda Konvencije, u smislu člana 34, i da je iscrpeo sve domaće pravne lekove u svrhu tumačenja stava 1 člana 35 Konvencije.

B. Pritužbe na osnovu člana 6 Konvencije

Podnosioci predstavke su se žalili da ni u jednom ni u drugom krugu postupaka njihov predmet ni na jednom nivou sudske nadležnosti nisu razmatrali nadležni sudovi. Štaviše, tvrdili su da nisu imali priliku da na delotvoran način dovedu u pitanje pretpostavku sudova da je treći podnosilac predstavke počinio krivično delo. Takođe su smatrali da produžetak zaplene njihovih imovinskih sredstava predstavlja kršenje pretpostavke nevinosti. Kada je reč o drugom krugu postupaka, podnosioci su tvrdili da su oni trajali neopravdano dugo i da sudovi nisu dali valjano obrazloženje svojih odluka.

Podnosioci predstavke su se pozvali na član 6 Konvencije, u čijem relevantnom delu stoji sledeće:

„1. Svako tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu... raspravu u razumnom roku pred... sudom obrazovanim na osnovu zakona... .

2. Svako ko je optužen za krivično delo smatra se nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona.”

Sud najpre mora da utvrdi da li se član 6 Konvencije može primeniti na ova rešenja o zapleni imovine ili ne. Da bi neka osoba imala pravo na garancije koje su predviđene ovom odredbom, postupak se mora odnositi na „odlučivanje” o njegovim građanskim pravima i obavezama ili krivičnoj optužbi protiv njega.

Prema praksi Suda, koja se odnosi na primenjivost člana 6 u građanskopravnom smislu, postupci pred domaćim sudovima svode se na „odlučivanje” o građanskim pravima i obavezama podnosioca predstavke, ako postoji stvarni „spor” („osporavanje”) u vezi sa ovim pravima i obavezama. Stoga, rezultat ovih postupaka mora biti neposredno odlučujući po takvo pravo ili obavezu (vidi: Fayed v. the United Kingdom, presuda od 21. septembra 1994. godine, Series A br. 294-B, strane 45-46, stav 56; Zlínsat, spol. s r.o. v. Bulgaria, br. 57785/00, stav 72, 15. jun 2006. godine).

Prema tome, član 6 se ne primenjuje na postupke u kojima su preduzete samo prelazne ili privremene mere pre donošenja odluke o meritumu, budući da takve odluke po pravilu nemaju uticaj na meritum predmeta i stoga još uvek ne uključuju odlučivanje o građanskim pravima i obavezama (vidi, između ostalih brojnih izvora: Kress v. France (odl.), br. 39594/98, od 29. februara 2000. godine; Starikow v. Germany (odl.), br. 23395/02, od 10. aprila 2003. godine; Libert v. Belgium (odl.), br. 44734/98, od 8. jula 2004. godine; Dogmoch v. Germany (odl.), br. 26315/03, ECHR 2006-...). Sud je samo u izuzetnim slučajevima smatrao da se član 6 može primeniti na postupke koji se odnose na privremene mere. Ovo se naročito odnosi na predmete u kojima je privremenom odlukom već u stvari delimično odlučeno o pravima strana (vidi, naročito: Markass Car Hire Ltd v. Cyprus (odl.), br. 51591/99, od 23. oktobra 2001. godine i Zlínsat koji je naveden gore u tekstu, stav 72) ili u kojima je privremena mera odmah dovela do pokretanja glavnog postupka u kome se odlučivalo o sporu u pitanju (vidi, naročito: Air Canada v. the United Kingdom, presuda od 5. maja 1995. godine, Series A br. 316-A, str. 21, stav 61). Sud primećuje da je u ovom predmetu zaplena imovine fondacija, shodno stavu 1 člana 97a Zakonika o krivičnom postupku, predstavljalo meru koja je imala za cilj obezbeđivanje mogućnosti kasnijeg trajnog oduzimanja imovine tokom glavnog postupka trajnog oduzimanja, ako se dokaže istinitost sumnji da je ta imovina proistekla iz izvršenja krivičnih dela. U suprotnom, rešenja o zapleni imovine bi bilo poništeno i fondacije bi ponovo mogle slobodno da raspolažu svojom imovinom. Ni podnosioci predstavke ni Država nisu imali pravo da koriste ili raspolažu pomenutom imovinom pre donošenja konačne odluke u glavnom postupku o trajnom oduzimanju imovine. Rešenja o zapleni nisu zahtevala da se utvrdi, čak ni delimično, da li je imovina koja je zamrznuta usled izdavanja rešenja zaista proistekla iz krivičnih dela ni da li će ona kao posledica toga, biti proglašena trajno oduzetom. Stoga se ovaj nalog, koji je bio čisto provizorne prirode i nije prethodio konačnoj odluci u glavnom postupku ili se s njom podudario, ne može smatrati takvim da zahteva „odlučivanje”, u smislu stava 1 člana 6, o građanskim pravima i obavezama podnosilaca predstavke. Ostaje da se utvrdi da li se, međutim, postupak zaplene imovine odnosio na „odlučivanje” o bilo kojim krivičnim optužbama protiv podnosilaca predstavke. Prilikom ocene da li je utvrđeno postojanje krivične optužbe tokom postupka pred domaćim sudovima, Sud je slično onom pristupu koji je zauzeo u pogledu „odlučivanja” o građanskim pravima, dosledno ispitao da li je dati postupak uključivao i utvrđivanje krivice ili je imao za cilj osuđujuću ili oslobađajuću presudu podnosilaca predstavke za krivično delo i da li je preduzeta mera imala bilo kakve uticaj na krivični dosije podnosilaca predstavke (uporedi: Zlínsat, koji je naveden gore u tekstu, stav 72; Dogmoch, koji je naveden gore u tekstu i mutatis mutandis, Phillips v. the United Kingdom, br. 41087/98, stav 34, ECHR 2001-VII). Kao što je pokazano gore u tekstu, rešenja o zapleni imovine podnosilaca predstavke u ovom predmetu je bio čisto provizorne i zaštitne prirode. Prema stavu 1 člana 97a Zakonika o krivičnom postupku, takva mera je zavisila od sumnje da je data imovina proistekla iz krivičnog dela. Ona, međutim, nije iziskivala bilo kakvo utvrđivanje krivice ili osude fizičkog ili pravnog lica koje je posedovalo zaplenjenu imovinu. Ovo se može ilustrovati činjenicom da su se u oba kruga postupaka domaći sudovi pozivali na puku „sumnju” da je treći podnosilac predstavke primio data imovinska sredstva kao proviziju, podmićivanjem sudija u Italiji. Takođe, sudovi su uzeli u obzir presudu protiv trećeg podnosioca predstavke koja mu je izrečena u Italiji a da pri tome nisu sami pristupili utvrđivanju krivice. Takođe, nisu postojali bilo kakvi pokazatelji da su se rešenja o zapleni imovine odrazila na krivični dosije podnosilaca predstavke. U tim okolnostima, rešenja o zapleni imovine nisu uključivala ni „utvrđivanje” bilo kakve krivične optužbe u smislu stava 1 člana 6. Sud zaključuje da, bez obzira na pitanje da li se rešenja o zapleni imovine mogu okarakterisati kao nešto što se tiče „građanskih prava” podnosilaca predstavke ili „krivičnih optužbi” protiv njih, član 6 se ne može primenjivati na postupak, obzirom da se ovim rešenjima o zapleni ne „odlučuje” o takvom jednom pravu ili optužbi. Stoga se ovaj deo predstavke mora odbaciti kao nespojiv ratione materiae s odredbama Konvencije, shodno stavovima 3 i 4 člana 35 Konvencije.

C. Pritužbe na osnovu člana 7 Konvencije

Kako navode podnosioci predstavke, primena na njihov predmet odredbi o trajnom oduzimanju imovine, koje je utvrđeno članom 20b Krivičnog zakonika koji je stupio na snagu posle navodnog izvršenja datih krivičnih dela, predstavlja nametanje retroaktivne krivične kazne. Podnosioci su se pozvali na stav 1 člana 7 Konvencije, koji predviđa sledeće: „Niko se ne može smatrati krivim za krivično delo izvršeno činjenjem ili nečinjenjem koje, u vreme kada je izvršeno, nije predstavljalo krivično delo po unutrašnjem ili međunarodnom pravu. Isto tako, ne može se izreći stroža kazna od one koja je bila propisana u vreme kada je krivično delo izvršeno.”

Podnosioci predstavke su tvrdili da su primenjive odredbe o trajnom oduzimanju imovine stupile na snagu 19. decembra 2000. godine, to jest mnogo kasnije od navodnog izvršenja krivičnih dela koja su počinjena devedesetih godina dvadesetog veka. Zaplena i trajno oduzimanje imovinske koristi su se morali smatrati krivičnim sankcijama koje, kao takve, umanjuju vrednost date imovine. Činjenica da su ih omogućili Krivični zakonik i Zakonik o krivičnom postupku to dokazuje. Štaviše, ove sankcije su mogle da budu naložene samo u vezi s krivičnim postupkom i mogle su biti opravdane ako su bile u svrsi suzbijanja krivičnih dela. Cilj ovih sankcija jeste da odvrati od izvršenja krivičnih dela tako što se nalaže isplata određene sume novca koja je po svojoj prirodi kaznena. Mere su okarakterisane kao krivične i prema zakonu Lihtenštajna. Podnosioci predstavke su dalje tvrdili, u pogledu postupka u vezi sa sprovođenjem datih mera, da je bilo irelevantno to što se rešenje o trajnom oduzimanju imovine nije moglo izvršiti putem rešenja o zameni za kaznu zatvora, u slučaju neplaćanja. Zabrana izricanja kazne zatvora usled neplaćanja dugovanja je već predviđena u samim odredbama Konvencije. Zaplena imovine podnosilaca predstavke je očigledno imala kazneni karakter, budući da je trajno oduzimanje imovine predstavljalo grubo mešanje u njihovo pravo svojine na imovini.

Sud podseća da je član 20b Krivičnog zakonika, koji omogućava trajno oduzimanje imovine koja proističe iz dela koja se kažnjavaju prema zakonima strane države, stupio na snagu u decembru 2000. godine, to jest nakon što je treći podnosilac predstavke navodno izvršio data krivična dela, tačnije podmićivanje sudija u Italiji pre 1996. godine. Zaplena takve imovine zarad obezbeđivanja njenog kasnijeg trajnog oduzimanja još uvek nije bilo dozvoljena u vreme kada je treći podnosilac predstavke navodno izvršio pomenuta krivična dela.

Sud zapaža da je u ovom postupku naložena samo zaplena imovine fondacijama podnosiocima predstavke, to jest izrečena je privremena zaštitna mera koja je, međutim, dugo trajala, a da odluka o trajnom oduzimanju imovinske koristi još uvek nije doneta. Imajući to u vidu, postavlja se pitanje da li bi se moglo smatrati da je kazna već „izrečena” u smislu druge alineje stava 1, člana 7 Konvencije. Nije, međutim, potrebno da Sud donosi odluku o ovom pitanju ako deli mišljenje lihtenštajnskih sudova da rešenja o zapleni imovine, kao ni bilo koje potonje trajno oduzimanje imovinske koristi, nisu predstavljali „kaznu”. Druga alineja stava 1 člana 7 Konvencije primenjiva je samo na mere koje imaju retroaktivno dejstvo ako predstavljaju „kaznu” u smislu tog člana.

Sud ponavlja da je koncept „kazne” u stavu 1 člana 7 autonoman pojam. Da bi zaštita koju pruža taj član bila delotvorna, domaći sud mora imati slobodu da zaroni ispod površine i sam proceni da li određena mera u suštini predstavlja „kaznu” u smislu ove odredbe (vidi presudu u predmetu Welch v. the United Kingdom, od 9. februara 1995. godine, Series A br. 307-A, str. 13, stav 27; presudu u predmetu Jamil v. France, od 8. juna 1995. godine, Series A br. 317-B, str. 27, stav 30).

Jezička formulacija stava 1 člana 7 u drugoj rečenici ukazuje da je početna tačka prilikom procenjivanja da li je postojala kazna sadržana u činjenici da li je data mera izrečena nakon presude za neko „krivično delo”. Ostali relevantni faktori koje treba ispitati jesu kako je mera okarakterisana shodno domaćem pravu, njena priroda i svrha, postupci koji su sastavni deo njenog donošenja i sprovođenja kao i njena težina (vidi: Welch, koji je naveden gore u tekstu, str. 13, stav 28; Adamson v. the United Kingdom (odl.), br. 42293/98, od 26. januara 1999. godine; Van der Velden v. the Netherlands (odl.), br. 29514/05, ECHR 2006-...).

U pogledu povezivanja rešenja o zapleni imovine podnosilaca predstavke s krivičnim delom, Sud zapaža da zaplena imovine shodno članu 97 Zakonika o krivičnom postupku može biti naložena samo ako postoji sumnja da je imovina proistekla iz dela koja su kažnjiva, pa će stoga biti proglašena trajno oduzetom, u skladu sa stavom 2 člana 20b Krivičnog zakonika, kada se dokaže da ona predstavlja imovinsku korist proisteklu iz krivičnih dela. Rešenja o zapleni imovine su stoga povezana s krivičnim delom i zavisi od njegovog izvršenja. Ovu vezu ne umanjuje činjenica da rešenje za zaplenu (i oduzimanje) može imati uticaj i na imovinu u posedu trećih lica a ne samo na imovinu koja pripada samom učiniocu. Dakle, u ovom predmetu, samo je treći podnosilac predstavke bio osumnjičen za primanje novca koji je kasnije prebačen na račun prvog i drugog podnosioca predstavke kao provizija za podmićivanje italijanskih sudija. Činjenica da se rešenje o zapleni imovine može izdati i pravnim sledbenicima počinioca ne menja, međutim, činjenicu da rešenje zavisi od toga da li je došlo do izvršenja krivičnog dela ili ne. Isto tako, postojanje krivične odgovornosti učinioca nije nužan preduslov za donošenje rešenja o zapleni imovine, iako se time ne dovodi u pitanje činjenica da je primena ove mere povezana s objektivnim elementima krivičnog dela.

Zatim, kada je reč o karakterisanju sporne mere shodno domaćem pravu, Sud zapaža da su lihtenštajnski sudovi jednoglasno zaključili da zaplena imovine (i njeno kasnije trajno oduzimanje) nije predstavljala kaznu u smislu stava 2 člana 33 Ustava i stava 1 člana 7 Konvencije. Uzimajući u obzir kriterijume koji su uspostavljeni u sudskoj praksi, Sud je zaključio da zaplena imovine nije predstavljala dodatnu kaznu već posledicu primene građanskog prava na činjenicu da su počinilac ili drugi korisnici stekli imovinu iz nezakonitih dela. U vezi s tim, Sud zapaža da se kazne i trajno oduzimanje smatraju različitim merama prema samom Krivičnom zakoniku Lihtenštajna. Ovo je ilustrovano u članovima 18 do 31a Krivičnog zakonika i u njihovoj jezičkoj formulaciji, kojima se uspostavljaju različita pravila za kazne (zatvorske i novčane), za razliku od preventivnih mera, absorpcije profita i zaplena (vidi: „Relevantno domaće i međunarodno pravo” gore u tekstu).

Prilikom ocene prirode i svrhe rešenja za zaplenu imovinske koristi Sud primećuje da, prema mišljenju domaćih sudova, mere u skladu sa članom 97a Zakonika o krivičnom postupku imaju za cilj sprečavanje lica, koja su osumnjičena za izvršenje krivičnih dela, da ometaju trajno oduzimanje imovine koja je proistekla iz krivičnih dela. Mere bi trebalo da budu u skladu s obavezama koje proističu iz Konvencije Saveta Evrope o pranju, traženju, zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom tako što se izvršioci krivičnih dela lišavaju imovinske koristi koja je stečena tim krivičnim delom. Stoga, rešenje o zapleni (i oduzimanju) imovine ima za cilj sprečavanje isplativosti bavljenja kriminalom.

Sud primećuje da isključenjem trajnog oduzimanja, u skladu sa članom 20c Krivičnog zakonika, u pogledu imovinskih zahteva trećih lica na predmetnoj imovini, rešenje za zaplenu imovinske koristi ima za cilj, pre svega da liši takva lica profita od kriminala. On, međutim, može, kao što se vidi u odluci Vrhovnog suda od 4. septembra 2003. godine (in fine), poslužiti kako bi se zaštitili zahtevi i potraživanja trećeg lica na osnovu građanskog prava. Postoji, zapravo, nekoliko elemenata koji čine zaplenu i trajno oduzimanje imovine, kako su ove mere uređene lihtenštajnskim pravom, sličnijim povraćaju neosnovano stečenog, shodno građanskom pravu nego novčanoj kazni, shodno krivičnom pravu. Posebno su zaplena i trajno oduzimanje, prema lihtenštajnskom pravu, ograničeni na imovinsku korist proisteklu iz krivičnih dela (vidi: stav 2 člana 20b Krivičnog zakonika). Ako se ispostavi da je sumnja da zaplenjena imovina potiče od krivičnog dela istinita, trajno oduzimanje imovine se tada ograničava na stvarnu korist koju je počinilac krivičnog dela stekao – što je faktor koji razlikuje ovaj predmet od predmeta Welch (koji je naveden u gornjem tekstu, na str. 12, 14, stavovi 12, 33), u kome takvo ograničenje nije postojalo. Štaviše, osim u predmetu Welch (ibid.), prema lihtenštajnskom pravu ne postoje zakonske pretpostavke u tom smislu da je imovina koja je prošla kroz ruke počinioca pre izvršenja krivičnog dela zaista i plod tog krivičnog dela, osim ako se ne može dokazati suprotno. Isto tako, osim u predmetu Welch (ibid.) i osim u slučaju novčanih kazni koje proističu iz krivičnog prava, stepen krivice prestupnika je irelevantan prilikom određivanje iznosa imovine koja je proglašena oduzetom. Povrh toga, za razliku od datog rešenja o trajnom oduzimanju u predmetu Welch (ibid.), rešenje o trajnom oduzimanju imovine prema lihtenštajnskom pravu se ne može sprovesti izricanjem kazne zatvora zbog neplaćanja.

Imajući u vidu postupke u vezi s izricanjem i sprovođenjem te mere, Sud primećuje da su rešenja o zapleni imovine, izdata od strane krivičnih sudova tokom istrage u vezi s postupkom trajnog oduzimanja imovine, u skladu sa članom 356 Zakonika o krivičnom postupku, na predlog javnog tužilaštva. Kao što je rečeno gore u tekstu, takva rešenja nisu mogli da budu sprovedeni izricanjem zatvorske kazne zbog neplaćanja, već samo korišćenjem uobičajenih instrumenata za izvršenje naloga za naplatu.

Kada je reč o oštrini spornih odluka, Sud podseća da ozbiljnost ove mere nije sama po sebi od odlučujućeg značaja, budući da mnoge nekaznene mere mogu imati značajan uticaj na predmetno lice (uporedi Welch, koji je naveden u gornjem tekstu, str. 14, stav 32). Sud primećuje da rešenje o zapleni imovine može imati uticaj na imovinska sredstva značajne vrednosti, a da pri tome ne postoji gornja granica za iznos imovinskih sredstava kojim data osoba više ne može raspolagati. Međutim, zaplenjenom imovinom se ponovo može raspolagati ako se ustanovi da su sumnje da ta imovinska sredstva potiču od krivičnih dela neosnovane. Povrh toga, budući da je rešenje o zapleni imovine, kao što je rečeno gore u tekstu, ograničeno na stvarno bogaćenje korisnika krivičnog dela, to ne ukazuje da ova mera čini sastavni deo režima kažnjavanja.

Razmotrivši sve relevantne faktore za ocenu postojanja kazne, Sud, imajući u vidu posebno prirodu mere trajnog oduzimanja prema lihtenštajnskom pravu, koji je čini sličnijom povraćaju neosnovano stečene dobiti shodno građanskom pravu, zaključuje da rešenja o zapleni imovine od fondacija podnosilaca predstavke, u svetlu kasnijeg trajnog oduzimanja njihove imovine, nisu predstavljala „kaznu”, u smislu druge alineje stava 1 člana 7 Konvencije.

Sledi da član 7 nije primenjiv u ovom slučaju. Dakle, i ovaj deo predstavke takođe mora biti odbačen kao nespojiv ratione materiae s odredbama Konvencije, u skladu sa stavovima 3 i 4 člana 35 Konvencije.

D. Pritužbe shodno članu 1 Protokola br. 1 Konvencije

Po mišljenju podnosilaca predstavke, odugovlačenje nezakonite zaplene njihovih celokupnih imovinskih sredstava je takođe predstavljalo kršenje njihovog prava na imovinu, koje je zaštićeno članom 1 Protokola br. 1 Konvencije, koji predviđa sledeće:

„Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.”

Podnosioci predstavke su tvrdili da je produžena nezakonita zaplena njihovih imovinskih sredstava povredila njihovo pravo na imovinu, koje je zaštićeno članom 1 Protokola br. 1 Konvencije. Zabranom korišćenja njihove imovine, oni su pretrpeli značajne finansijske gubitke. Sudovi nisu našli pravu ravnotežu između javnog interesa prilikom primene mere zaplene imovine podnosilaca predstavke i njihovih sopstvenih interesa.

Sud zapaža da podnosioci predstavke nisu podneli pritužbu na kršenje njihovih imovinskih prava ni u jednom od dva stepena postupaka pred domaćim sudovima. Posebno, nisu se pozvali na ovo pravo pred Ustavnim sudom Kneževine Lihtenštajn, uprkos činjenici da stav 1 člana 34 Ustava garantuje nepovredivost privatnog vlasništva (vidi: „Relevantno domaće i međunarodno pravo” gore u tekstu).

Stoga se ovaj deo predstavke mora odbaciti, shodno stavovima 1 i 4 člana 35 Konvencije, budući da nisu iscrpljena sva domaća pravna sredstva.

IZ TOG RAZLOGA, SUD JEDNOGLASNO,

Proglašava predstavku neprihvatljivom.

Stiven FILIPS Pir LORENCEN

Zamenik sekretara Predsednik

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 6 | DIC | Bochan protiv Ukrajine br.2

Bočan protiv Ukrajine interesantna je jer podnositeljka ima pravo da "žalbu u svetlu vanrednih okolnosti" koja predstavlja posebni vanredni pravni lek u ukrajinskom pravu. Međutim, Vrhovni sud Ukrajine odbio je dati zahtev podnositeljke a svoju odluku obrazložio je na način koji nije u skladu sa zaključcima iz ranije presude Evropskog suda.

Ovime je ona onemogućena da koristi pravni lek raspoloživ u domaćem pravu, čime je povređeno pravo na pravično suđenje.

Član 6 | DIC | Cvetković protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.04.2008. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Leskovcu, Gž. 860/07 od 26.04.2007, doneo rešenje kojim se ukida presuda Okružnog suda u Leskovcu i predmet vraća na drugostepeno odlučivanje o žalbama parničnih stranaka.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Erkapić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Kzz 1212/2018 od 14.11.2018. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Marka Ristića - advokata Aleksandra Milićevića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine okrivlјeni M.R. oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavlјanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 3 godine i 2 meseca, te mu je opozvana uslovna osuda izrečena presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu Spk.br.121/17 od 11.10.2017. godine i uzeta kao utvrđena kazna zatvora u trajanju od 8 meseci, pa je okrivlјeni osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i 6 (šest) meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno na zadržavanju i u pritvoru počev od 10.11.2017. godine do 19.04.2018. godine. Istom presudom prema okrivlјenom je izrečena mera bezbednosti oduzimanje predmeta i to opojne droge kanabis u neto iznosu od 421,02 grama. Okrivlјeni je obavezan da plati troškove krivičnog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara i sudski paušal u iznosu od 20.000,00 dinara, a sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Beogradu, okrivlјenog i njegovog branioca - advokata Aleksandra Milićevića, pa je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Filips protiv Ujedinjenog Kraljevstva

Presuda je povezana sa presudom Kzz 1211/2018 od 28.11.2018. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Ž.N., podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, te na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, dok se isti zahtev u ostalom delu odbacuje.

Presudom Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, okrivlјeni je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi člana 30. KZ i krivičnog dela nedozvolјena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ, pa pošto su mu primenom odredaba članova 56. i 57. KZ prethodno utvrđene pojedinačne kazne za svako od izvršenih krivičnih dela, i to za krivično delo iz člana 113. u vezi člana 30. KZ kazna zatvora u trajanju od tri godine, a za krivično delo iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ kazna zatvora u trajanju od šest meseci, okrivlјeni je na osnovu člana 60. KZ osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od tri godine i tri meseca, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 09.11.2013. godine do 19.05.2014. godine. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivlјenog, a presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, potvrđena.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Jelena Krstić protiv Srbije

Odluka je povezana sa rešenjem Ržk 3/17 od 27.02.2017. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim odbacuju kao neosnovane žalbe branioca okr. M.K. radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku od 16.01.2017. god. i žalba branioca istog okr., pa se rešenje predsednika Višeg suda u Subotici R4K.3/16 od 19.01.2017.god. potvrđuje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Lepojić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž1 3533/2018 od 11.01.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se preinačuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br.1882/18 od 2.7.2018.godine, u stavu prvom izreke, pa se odbija, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilјe kojim je tražila da se obaveže tužena da tužilјi na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od februara 2013.godine do marta 2015.godine isplati novčane iznose po mesecima, sa zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.

U postupku žalbene kontrole ovaj sud je posebno imao u vidu stav izražen u praksi Evropskog suda za lјudska prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava predmet “Lepojić protiv Srbije”, predstavka broj 13909/05), da su sudovi obavezani da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i preteranu fleksibilnost koja bi učinila bezvrednim (ništavim, beznačajnim), proceduralne zahteve predviđene zakonom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Ljajić protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž rr 1/2018 od 22.02.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P rr 1 br.1/17 od 06.11.2017. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P rr 1.br.1/17 od 06.11.2017. godine, prvim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se naloži tuženoj da mu na ime naknade štete isplati iznos od 338.431.379,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 05.11.2010. godine do isplate. Drugim stavom izreke naloženo je tužiocu da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 46.000,oo dinara.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Maširević protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.10.2007. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 967/2004 od 24.02.2005, doneo rešenje kojim se kao odbacije kao nedozvoljena revizija izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu i dopunske presude od 25.04.2007. godine.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Milovanović protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju presude Gž 2334/2018 od 27.04.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 12479/14 od 30.01.2017. godine u stavu prvom izreke i u delu stava drugog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca "AA" da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 8.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i u ovom delu žalbe tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde i tužioca "AA" odbijaju, kao neosnovane, a presuda se preinačava u preostalom delu stava drugog izreke tako što se obavezuje tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu "AA" na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 1.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate u roku od 15 dana od dostavlјanja otpravka presude.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Nuhović i Kurtanović protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 23/2016 od 13.09.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, u postupku radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku predlagača K.G.-Dž. iz S., kojim se utvrđuje da je predlagaču K.G.-Dž. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Somboru P. 506/11.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3042/2019 od 25.10.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3007/18 od 28.02.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3100/2019 od 18.09.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3400/18 od 29.03.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju rešenja Gž 1249/2013 od 22.04.2013. godine Apelacionog suda u Kragujevcu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Kruševcu, Sudske jedinice u Brusu II-11 P. br. 1466/2012 od 30. januara 2013. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Simić protiv Srbije

Presuda je citirana u rešenju R4r 8/2016 od 22.02.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču P.D. iz P. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Rumi pod. posl. br. 6P1. 153/2013. i nalaže se Osnovnom sudu u Rumi da preduzme odgovarajuće mere da se parnični postupak po tužbi predlagača u predmetu 6P1. 153/2013 okonča u najkraćem roku.

U konkretnom slučaju po oceni ovog suda neažurno postupanje prvostepenog suda propuštanjem da zakaže pripremno ročište u zakonom propisanom roku iz čl. 301. st. 1. ZPP-a (održano nakon 1 godine i 7 meseci od odgovora na tužbu) i u dalјnjem propuštanje zakazivanja ročišta za glavnu javnu raspravu u roku od 30 dana od dana održavanja pripremnog ročišta (održano nakon 4 meseca), sa ročištima na kojima nije izveden nijedan dokaz niti je odlučeno o dokaznim predlozima stranaka protivno članu 315. ZPP-a, uz odlaganje dva ročišta, kao i nepoštovanje utvrđenog vremenskog okvira i odlučivanja koja će dokazna sredstva da izvede na glavnoj raspravi primenom člana 308. stav 3. ZPP-a, isklјučivi su razlog za dugotrajnost postupka po oceni ovog suda, pa i u situaciji kada postupak traje kraće od tri godine a nije doneta prvostepena presuda u konkretnom slučaju dve godine i šest meseci postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku. Naime, u konkretnom slučaju u pitanju je spor iz radnog odnosa radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu koji je po svojoj prirodi hitan i od egzistencijalnog značaja za tužioca, pa iako je u pitanju relativno složen postupak koji traži izvođenje odgovarajućih dokaza izloženo neažurno postupanje suda bez opravdanih razloga i doprinosa predlagača dugotrajnosti postupka protivno zakonom utvrđenim rokovima vodi povredi prava na koju osnovano ukazuje predlagač.

Prilikom zauzimanja ovakvog stava ovaj sud je cenio i praksu Evropskog suda za lјudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaklјučka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (presuda Evropskog suda za lјudska prava Proszak protiv Polјske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), ovaj Apelacioni sud je ocenio da se opisano postupanje prvostepenog suda u periodu od tužbe do podnošenja zahteva predlagača može smatrati neefikasnim i nedelotvornim, budući da je sud u toku celokupnog trajanja označenog dela postupka nije preduzimao radnje u cilјu raspravlјanja spornih činjenica i okončanja spora. Isti stav iskazan je i u Ustavnoj odluci br. Už-1971/2015 od 11.06.2015. godine.

Na potvrdu ovog stava ukazuje kako praksa suda u Strazburu (Čižiškova protiv Srbije od 19.01.2010. godine, Simić protiv Srbije od 24.11.2009. godine, Stanković protiv Srbije od 16.12.2008. godine), tako i praksa Ustavnog suda RS u većem broju svojih odluka (Už-779/2011 od 10.07.2013. godine, Už-2205/2013 od 18.06.2013. godine i Už-1838/2013 od 11.06.2015. godine).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 1540/2010 od 10.03.2010. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovana revizija tužilaca izjavlјena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke je obavezana tužena da tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa isplati svakom tužiocu po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine do isplate. Stavom drugim izreke konstatovano je da će po zahtevu za naknadu materijalne štete u vidu izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke tužioci su oslobođeni od obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, koji padaju na teret budžetskih sredstava suda. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačena je delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE isplati svakom po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od 03.10.2007. godine do konačne isplate, kao neosnovan.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, roditelјi tužilaca ĐĐ i EE su pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Đakovici od 15.09.2006. godine proglašeni umrlim 11.06.1999. godine, kada su bili oteti iz kuće u selu ..., na području AP Kosova i Metohije. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud preinačenjem prvostepene presude primenio materijalno pravo, kada je tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog smrti roditelјa, odbio.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev1 28/2013 od 19.04.2013. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se usvaja revizija tužilaca, pa se ukida presuda Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine i predmet ustupa Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Prvi opštinski sud u Beogradu, delimičnom presudom P 8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke, obavezao je tuženu da plati tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE, po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine, pa do isplate. U stavu drugom izreke, konstatovao je, da će o zahtevu za naknadu materijalne štete, izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG, kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno naknadno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke, oslobodio je tužioce obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, pa isti padaju na teret budžetskih sredstava suda.
Okružni sud u Beogradu, presudom Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačio je delimičnu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P 8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, kojim su tražili da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE plati po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, počev od 03.10.2007. godine pa do konačne isplate. Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud, presudom Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine, odbio je kao neosnovanu reviziju tužilaca, izjavlјenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine. Ustavni sud Srbije, odlukom Už 2786/2010 od 28.06.2012. godine, stavom prvim izreke, usvojio je ustavnu žalbu AA, BB, VV, GG i DD, izjavlјenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine i utvrdio da su podnosiocima ustavne žalbe povređena prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković protiv Srbije

Član 6 | DIC | Vidas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3108/2019 od 25.10.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine i odbijaju se zahtevi stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena da isplati tužiocu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda, sada Osnovnog suda u Vranju I 234/17 novčane iznose navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na dosuđeni iznos troškova izvršnog postupka plati zakonsku zateznu kamatu. Presudom Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Y protiv Slovenije

Presuda je povezana sa rešenjem R4k br. 18/15 od 17.06.2015. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija zahtev predlagača K.B. iz B.P. za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Loznici kao neosnovan.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde.

Presuda je međutim značajnija u pogledu pravnog stava koji se odnosi na ispitivanje svedoka, budući da je maloletna osoba agresivno ispitivana od strane optuženog čime je sekundarno viktimizovana.

Član 6 | DIC | Živaljević protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2108/18 od 09.08.2018. Apelacionog suda u Nišu, kojim se odbija žalba tuženog Grada Niša i potvrđuje presuda Višeg suda u Nišu 6P 1566/17 od 30.11.2017. godine u stavu prvom i drugom izreke i presuda ukida u trećem stavu i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u ovom delu.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Anđelković protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4r 1/2017 od 06.03 2017. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se predlagačima određuje naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | Bojan Ikić | Anđelković protiv Srbije

Presuda se poziva u žalbi koju je Upravnom sudu podneo žalilac protiv rešenja Republičke izborne komisije.\r\nŽalilac osporava zakonitost ožalbenog rešenja iz svih zakonskih razloga, ukazujući na povrede prava iz člana 32. Ustava Republike Srbije, u smislu paušalne primene prava, suprotno presudi Evropskog suda za lјudska prava Anđelković v. Srbija i na povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava Republike Srbije, u smislu nedelotvornosti prigovora.\r\nUpravni sud je presudom broj 4 Už 2755/20 od 4.7.2020. usvojio žalbu i poništio rešenje Republičke izborne komisije.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde

Član 6-1 | DIC | Blagojević protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rž g 5/2016 od 31.10.2016. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača se usvaja, pa se rešenje Višeg suda u Sremskoj Mitrovici posl. br. R4p. 4/16 od 8.8.2016. godine preinačuje tako što se utvrđuje da je predlagaču V.Đ. u postupku koji se vodi pred Višim sudom u Sremskoj Mitrovici pod posl. brojem P.32/16 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i nalaže Višem sudu u Sremskoj Mitrovici da navedeni postupak okonča u roku od 4 meseca od dana prijema ovog rešenja.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Blagojević protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rž g 6/2018 od 01.06.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojim se odbija kao neosnovana žalba predlagača i potvrđuje rešenje Višeg suda u Beogradu R4p.8/18 od 20.03.2018.godine

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Blagojević protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž rr 4/2018 od 05.04.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se preinačava presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr br.69/17 od 13.12.2017. godine u stavu drugom izreke pa se obavezuje tužena Republika Srbija – Treći osnovni sud u Beogradu da tužilјi AA na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati presudom navedenu nadoknadu.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Borović i drugi protiv Srbije

Presuda se navodi u rešenju Gž rr 18/2018 od 12.07.2018. godine Apelacionog suda u Nišu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Leskovcu 22Prr.641/17 od 21.03.2018. godine u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke i u tom delu predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Prvostepeni sud u pogledu neimovinske štete, kao satisfakcije tužiocu, ne daje dovolјne i jasne razloge za dosuđenu visinu iste od 400 evra, s obzirom da se pozvao na činjenicu da je postupak stečaja, u kome je tužilac prijavio svoje potraživanje, trajao više godina i da je, pri tome, konstatovao da je to potraživanje za tužioca imalo posebni značaj, jer se radilo o isplati zarade. U konkretnom slučaju prvostepeni sud se u pobijanoj presudi nije rukovodio kriterijumima iz odredbe čl 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, jer prilikom odlučivanja nije cenio to što je stečajnom postupku, po osnovu koga je tužiocu utvrđena povreda prava, prethodio parnični postupak pred Opštinskim sudom u Leskovcu, a zatim i postupak izvršenja, koji su trajali od 2004 do 2009. godine, kada je otvaren stečajni postupak nad preduzećem u kome je tužilac radio, Elektroindustrija „RUL“ AD, a što je, do okončanja stečajnog postupka decembra 2016 godine, ukupno 12 godina. Takođe, nije cenio ni činjenicu, a koja proističe iz rešenja predsednika Privrednog suda u Leskovcu, da na strani tužioca nije bilo doprinosa za odugovlačenje postupka. (Presuda Međunarodnog suda u Strazburu Stošić protiv Srbije, predstavka 64931/10, Savić protiv Srbije, Borović i dr. protiv Srbije).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Buj protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 11/15 od 04.03.2015. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija zahtev podnosioca zahteva D. B. iz B. C. kojim je tražio da se utvrdi da mu je u predmetu Osnovnog suda u Loznici P.1040/14 i predmetu Višeg suda u Šapcu Gž 886/14 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku kao i zahtev da se obaveže prvostepeni sud da u roku od 15 dana od dana prijema odluke zaklјuči glavnu raspravu i donese presudu kojom će odlučiti o postavlјenom zahtevu, te se odbija zahtev za isplatu troškova sastava zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Buj protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 18/2016 od 10.05.2016. godine, Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija zahtev predlagača L.M., kojim je tražio da se utvrdi da je njemu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u ostavinskom postupku iza pok. L.S., u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu O.5460/14 i odredi rok u kome će se doneti odluka, te odredi novčana naknada predlagaču zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Burdov protiv Rusije (br.2)

Presuda je povezana sa presudom Rž g 9/2019 od 27.06.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovana žalba predlagača, pa se potvrđuje rešenje Višeg suda u Novom Pazaru R4 I br.7/2019 od 20.05.2019. godine, u stavu trećem izreke i odbija zahtev predlagača za naknadu troškova postupka.

Rešenjem Višeg suda u Novom Pazaru R4 I br.7/2019 od 20.05.2019. godine, usvojen je zahtev podnosilaca i utvrđeno da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru I br.692/04 (novi broj I 1773/11) povređeno pravo podnosioca zahteva na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stavom drugim izreke utvrđeno je pravo podnosilaca zahteva na primerenu naknadu u iznosu od 30.000,00 dinara koja će se isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredelјenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke. Odbijen je zahtev podnosilaca za primerenu naknadu za veći iznos od dosuđenog u stavu dva izreke rešenja do traženog iznosa od 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Čižková protiv Srbije

Član 6-1 | DIC | Cvetković protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4r 22/2016 od 28. 10. 2016. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija prigovor radi ubrzanja postupka i utvrđenja povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu pod poslovnim brojem P1.3/14.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Cvetković protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3041/2019 od 05.09.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 1869/18 od 26.11.2018. godine.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 143/17 od 19.01.2018. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu AA plati na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog, sada Osnovnog suda u Vranju I 629/17 (raniji I 994/09 i I 1266/03) i to na ime glavnog duga zbog neisplaćene naknade zarade za vreme bolovanja i po osnovu razlike zarade iznose za period navedene u tom stavu izreke, zbog neisplaćenog regresa za 2001. godinu i 2002. godinu u traženim iznosima, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i na ime troškova parničnog postupka i izvršnog postupka. Stavom drugim izreke je obavezana tužena da tužiocu BB plati na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u istom predmetu i to na ime glavnog duga zbog neisplaćene razlike zarade pojedinačne iznose navedene u tom stavu izreke, zbog neisplaćenog regresa za 2001. i 2002. godinu u traženom iznosu i na ime troškova parničnog i izvršnog postupka, a stavom trećim izreke je obavezana tužena da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 25.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke do isplate.
Viši sud u Vranju je, presudom Gž 1869/18 od 26.11.2018. godine, stavom prvim izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu, a stavom drugim izreke je odbio kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Dejan Živojinović protiv Srbije

Odluka je povezana sa rešenjem R4-r 20/16 od 20.07.2016. godine Apelacionog suda u Novm Sadu, kojom se odbija zahtev predlagača od 09.03.2015. godine za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku kao neosnovan

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Dejan Živojinović protiv Srbije

Odluka je povezana sa rešenjem R4r 24/2016 od 06. 02. 2017. godine Apelacionog suda u Novm Sadu, kojom se prigovor predlagača V.Ž. od 20.12.2016. godine radi utvrđenja povrede prava na suđenje u razumnom roku i ubrzanja postupka u predmetu Apelacionog suda u Novom Sadu posl. br. Gž1. 3664/16 odbija se kao neosnovan.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Dobrić protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 1242/2011 od 01.12.2011. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužilaca, izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 1687/10 od 07.07.2010. godine.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P br.6028/2006 od 14.05.2008. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tužena da im isplati na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrplјenih duševnih bolova zbog pogibije bliskog srodnika i to: tužilјi AA, supruzi pok GG, iznos od 350.000,00 dinara, tužilјi VV, ćerki pok. GG, iznos od 400.000,00 dinara, i tužiocu BB, sinu pok. GG iznos od 400.000,00 dinara, odnosno ukupno 1.150.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate kao i da naknade troškove parničnog postupka kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1687/10 od 07.07.2010. godine, odbijena je žalba tužilaca kao neosnovana i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Gallardo Sanchez protiv Italije

Presuda je povezana sa rešenjem R4r 10/2017 od 04. 09. 2017. Apelacionog suda u Kragujevcu, kojim se usvaja prigovor podnosioca AA u delu kojim je tražio da se utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i utvrđuje se da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Čačku P1-318/15 (predmet Gž1-3539/16 u Apelacionom sudu u Kragujevcu).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Grujović protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Ržk br. 5/18 od 13.04.2018. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija žalba punomoćnika predlagača AA, izjavlјena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu br. R4k 6/17 te se navedeno rešenje Višeg suda u Novom Sadu potvrđuje.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu br. R4K 6/17 od 19.02.2018.god., odbijen je prigovor AA podnet 19.12.2017.god. na dužinu trajanja predkrivičnog postupka br.Kt-464/2016 VJT u Novom Sadu koji se vodi po krivičnoj prijavi od 20.12.2016.god. sa dopunama 4.01.2017.god. i 27.01.2017.god. Protiv navedenog rešenja žalbu je izjavila predlagač AA, s predlogom da Apelacioni sud u Novom Sadu, predsednik suda, žalbu usvoji i preinači prvostepeno rešenje iz razloga nepotpuno i netačno utvrđenog činjeničnog stanja, jer samo na osnovu pozitivnog rešenja po žalbi i mera koje će, u tom slučaju, doneti neposredno viši javni tužilac, po oceni predlagača u žalbi, postoji šansa da sud u zakonskom roku primenom krivičnog zakona potvrdi ili opovrgne njene tvrdnje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde.

Član 6-1 | DIC | Hornsby protiv Grčke

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3049/2019 od 02.10.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 2372/18 od 14.03.2019. godine.

Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Vranju Gž 2372/18 od 14.03.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1 8/18 od 03.04.2018. godine, kojom je tužena obavezana da tužiocu na ime novčanog obeštećenja za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog, sada Osnovnog suda u Vranju I 383/05, na ime razlike zarade, regresa, troškova parničnog postupka i troškova izvršnog postupka plati iznose bliže navedene u izreci prvostepene presude, sa pripadajućom kamatom, i troškove postupka od 13.500,00 dinara, sa kamatom od izvršnosti do isplate.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Hornsby protiv Grčke

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3036/2019 od 18.09.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 2698/18 od 15.04.2019. godine.

Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Vranju Gž 2698/18 od 15.04.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1 122/18 od 22.03.2018. godine. Tom presudom obavezana je tužena da tužilјi na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I 506/05, na ime razlike zarade i naknade zarade, regresa, troškova parničnog i izvršnog postupka isplati iznose bliže označene u tom stavu izreke, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i na ime naknade troškova postupka iznos od 13.500,00 dinara, sa zakonskom kamatom od izvršnosti do isplate.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Hornsby protiv Grčke

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3011/2019 od 05.09.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 4222/18 od 20.05.2019. godine.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1.br. 154/18 od 03.07.2018. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužilјi isplati na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog (ranije Opštinskog) suda u Vranju I.br.1816/09, sada I.br.644/17 i to na ime nenaplaćene zarade i naknade zarade i drugih potraživanja po Sporazumu o regulisanju međusobnih prava i obaveza, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.07.2008. godine do isplate, na ime troškova parničnog postupka, i na ime troškova izvršnog postupka po rešenju Opštinskog suda u Vranju I.br.1816/09 od 12.11.2009. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilјe u delu kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime troškova izvršnog postupka isplati iznos od još 4.182,00 dinara sa traženom zakonskom zateznom kamatom, kao i iznos od 6.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.05.2017. godine do isplate, a po zaklјučku I.br.644/17 od 24.05.2017. godine i isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos od 3.600,00 dinara počev od 12.11.2009. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilјi nadoknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Višeg suda u Vranju Gž 4222/18 od 20.05.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1.br. 154/18 od 03.07.2018. godine u stavu prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Hornsby protiv Grčke

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3107/2019 od 12.09.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 4266/18 od 20.05.2019. godine.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 217/18 od 24.04.2018. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena Republika Srbija - Visoki savet sudstva - Osnovni sud u Vranju da tužilјi AA iz ... plati na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda, sada Osnovnog suda u Vranju I 714/17 novčane iznose na ime razlike zarade i naknade zarade, kao i troškove vođenog parničnog i izvršnog postupka, bliže navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da isplati tužilјi na ime naknade troškova parničnog postupka iznos od 13.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Višeg suda u Vranju Gž 4266/18 od 20.05.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1 217/18 od 24.04.2018. godine. Stavom drugim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Hornsby protiv Grčke

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3115/2019 od 18.09.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3604/18 od 15.04.2019. godine.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 153/18 od 21.05.2018. godine, u stavu prvom izreke obavezana je tužena da tužilјi plati na ime novčanog obeštećenja za imovinsku štetu koja joj je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog (sada Osnovnog) suda u Vranju I br. 47/09 po osnovu razlike zarade i naknade zarade za traženi period i na ime regresa za traženi period, iznose i sa zateznom kamatom po datumima dospeća bliže navedenim u izreci i na ime troškova izvršnog postupka po rešenju Opštinskog suda u Vranju I br. 47/09 od 14.01.2009. godine. Stavom drugim izreke odbijen je deo tužbenog zahteva tužilјe za traženu naknadu imovinske štete u vidu troškova izvršnog postupka za veći iznos od dosuđenog iznosa pa do traženog iznosa sa pripadajućom kamatom. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužilјi na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 13.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude pa do isplate.

Viši sud u Vranju je presudom Gž 3604/18 od 15.04.2019. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Osnovnog suda u Vranju Prr1 153/18 od 21.05.2018. godine u stavu prvom i trećem izreke. Odbijeni su zahtevi tužilјe i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Hornsby protiv Grčke

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3082/2019 od 02.10.2019.. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju 4949/18 od 07.05.2019. godine.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr.1. 89/17 od 07.09.2018. godine, obavezana je tužena da tužilјi plati na ime novčanog obeštećenja za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog a sada Osnovnog suda u Vranju I 1039/09; i troškova parničnog postupka, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom kao u izreci prvostepene presude i troškove izvršnog postupka, dok je stavom drugim izreke, odbijen zahtev za isplatu kamate na dosuđene troškove izvršnog postupka. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilјi na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 25.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Višeg suda u Vranju Gž 4949/18 od 07.05.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u pogledu odluke o kamati na glavno potraživanje pa je tužena obavezana da na iznos glavnog potraživanja od 607,28 evra plati kamatu po stopi koju određuje Evropska centralna banka, počev od 01.01.2007. godine, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema srednjem kursu Narodne banke Srbije, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Hornsby protiv Grčke

Presuda Hornsby veoma je značajna i često citirana iz razloga što u njoj Sud navodi da je neprihvatljivo da pravni sistem država ugovornica dozvoljava da konačne, izvršne sudske odluke ostanu neizvršene na štetu jedne od strana. Pravo je i pravilno da vlasti imaju razuman rok da izaberu najpodesnija sredstva za izvršenje presuda o kojima se radi. U suprotnom, krši se član 6 stav 1 Konvencije.

Član 6-1 | DIC | Horvat protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 44/2015 od 25. 05. 2015. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču T. Z. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku pred Osnovnim sudom u Subotici, poslovni broj P. 324/14 i nalaže Višem sudu Subotici da postupak u predmetu Gž. 503/14 okonča u što kraćem roku.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Horvat protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 81/15 od 23.07.2015. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku Osnovnog suda u Novom Sadu, posl.br. P. 5429/2010.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Horvat protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 4/16 od 23.02.2016. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se prigovori predlagača V.G. i N.G odbijaju u delu kojim je traženo utvrđenje da je ovim predlagačima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, u parničnom postupku 2P.90/12 Osnovnog suda u Senti, sada u žalbenom postupku pred Apelacionim sudom u Novom Sadu (gde predmet ima oznaku Gž.3196/15), a odbacuju u delu da se predlačima odredi naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Horvat protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 7/16 od 09.03.2016. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se delimično usvaja prigovor predlagača Č.L. iz S.K. i utvrđuje da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Apelacionog suda u Novom Sadu poslovni broj Gž.3166/15 i odbija zahtev predlagača kojim se traži nalaganje i preduzimanje procesnih radnji radi ubrzanja postupka kao neosnovan.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Horvat protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 10/16 od 10.03.2016. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se usvaja prigovor predlagača M.S.od 22.02.2016. godine i utvrđuje da je istom povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetima Osnovnog suda u Novom Sadu P.56640/2010 i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž.91/16.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Horvat protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 14/16 od 04.05.2016. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija prigovor predlagača Z.J., mlt. M.J., mlt. A.J. i D.B. iz N.S. podnet radi ubrzanja postupka koji se odnosi na predmet Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1471/15.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Horvat protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rž g 14/2018 od 24. 08. 2018. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se u postupku radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, odlučujući o žalbi predlagača na rešenje Višeg suda u Novom Sadu R4p.32/2018 od 02.07.2018. godine, žalba predlagača usvaja a rešenje Višeg suda u Novom Sadu preinačava tako što se utvrđuje da je predlagaču AA povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Višeg suda u Novom Sadu broj Gž.538/2017.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Horvat protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 244/2014 od 04.12.2014. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se u postupku radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, utvrđuje se da je osnovan zahtev podnosioca M. M. iz B. B., nalaže se Osnovnom sudu u Rumi da u roku od 6 meseci, a najkasnije do 1.5.2015. godine, okonča postupak u predmetu P-2046/12. i određuje naknada podnosiocu M.M. znog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Iatridis protiv Grčke

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 10/2014 od 15.09.2014. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje se da je predlagaču K. M. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici, Sudska jedinica u Staroj Pazovi, u predmetu koji je nosio oznaku P.2257/12, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi broj predmeta P.2147/13.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Jeličić protiv Bosne i Hercegovine

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 16/16 od 07.04.2016. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbacuje prigovor predlagača N.M. iz N.S. za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Jovanović protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Ržk br. 6/18 od 26.06.2018. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija žalba punomoćnika predlagača maloletnog AA, izjavlјena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu br. R4k 2/18 te se navedeno rešenje Višeg suda u Novom Sadu potvrđuje.

Sud nalazi da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je našao da treba odbiti kao neosnovan prigovor radi ubrzanja postupka podnet od strane punomoćnika predlagača maloletnog AA. S tim u vezi, u prvostepenom rešenju su navedeni jasni, valјani i dovolјni razlozi, iz kojih proističe da nije došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na navedenog predlagača

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde.

Član 6-1 | DIC | Kalashnikov protiv Rusije

Presuda je povezana sa rešenjem R4k 22/14 od 02.02.2015. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje predlagaču S.D. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Sibotici u predmetu K 5242/10.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Kozlica protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Ržr 6/16 od 07.11.2016. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača D.V. iz N.S. u postupku radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku pred Višim sudom u Novom Sadu poslovni broj P1.172/14 odbija i rešenje Višeg suda u Novom sadu potvrđuje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Krndija i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4r 4/2018 od 26. 03. 2018. Apelacionog suda u Kragujevcu, kojim se odbija prigovor podnosioca AA kojim je tražila utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Užicu P1-333/17 u radnom sporu.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Kurdov i Ivanov protiv Bugarske

Presuda je povezana sa rešenjem R4k 4/2016 od 29. 06. 2016. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija kao neosnovan zahtev predlagača D.B. iz I. za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Višim sudom u Šapcu u predmetu posl.br. K-10/13 i kojim se takođe odbija zahtev predlagača da se Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici odredi rok u kome će se okončati postupak u predmetu K 128/14.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Mamič protiv Slovenije br.2

Presuda je povezana sa rešenjem R4k 1/2018 od 27. 03. 2018. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija prigovor predlagača adv. Slavka Berćana iz Novog Sada od 14.03.2018. godine, podnet za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Apelacionog suda u Novom Sadu posl.br. Kž1 791/17 radi ubrzanja postupka, kao neosnovan.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Mamič protiv Slovenije br.2

Presuda je povezana sa rešenjem Ržk br. 5/17 od 05.05.2017. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija žalba podnosioca prigovora AA, podneta radi ubrzanja postupka u predmetu Osnovnog suda u Loznici broj K 1/16.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Mamič protiv Slovenije br.2

Presuda je povezana sa rešenjem Ržk br. 6/17 od 27.10.2017. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija žalba punomoćnika predlagača AA, izjavlјena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu br. R4k 3/17 te se navedeno rešenje Višeg suda u Novom Sadu potvrđuje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Mamič protiv Slovenije br.2

Presuda je povezana sa rešenjem Ržk br. 7/17 od 03.11.2017. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija žalba punomoćnika predlagača AA, izjavlјena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu br. R4k 40/17 te se navedeno rešenje Višeg suda u Novom Sadu potvrđuje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde.

Član 6-1 | DIC | Marinković protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 3/16 od 08.02.2016. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je podnosiocu zahteva povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, broj P. 3233/08.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Marinković protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gžrr. 111/19 od 24.10.2019. Apelacionog suda u Novom Sadu, po tužbi A.A. radi naknade štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku izjavlјenoj protiv presude Osnovnog suda u Zrenjaninu 23 P. 1290/2017 od 23.05.2019. godine, kojom se želba delimično usvaja, i delimično odbija u odnosu na predmetnu ožalbenu presudu Osnovnog suda u Zrenjaninu.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Marinković protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3013/2019 od 25.10.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 2889/18 od 22.03.2019. godine.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 267/18 od 16.04.2018. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena Republika Srbija, Osnovni sud u Vranju, da isplati tužilјi na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda, sada Osnovnog suda u Vranju I 1882/10 novčane iznose navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilјa tražila da se obaveže tužena da joj na dosuđeni iznos troškova izvršnog postupka plati zakonsku zateznu kamatu počev od 12.04.2010. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da isplati tužilјi na ime naknade troškova parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Višeg suda u Vranju Gž 2889/18 od 22.03.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1 267/18 od 16.04.2018. godine u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Marinković protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3042/2019 od 25.10.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3007/18 od 28.02.2019. godine.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1.br. 211/18 od 18.04.2018. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužilјi isplati na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I.br.3249/10, i to novčane iznose navedene pod tačkama 1, 2. i 3. u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos dosuđen tačkama 1. i 2. počev od označenih datuma pa do isplate, sve u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude.
Presudom Višeg suda u Vranju Gž 3007/18 od 28.02.2019. godine, stavom prvim izreke, delimično je odbijena kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1.br. 211/18 od 18.04.2018. godine u stavu prvom izreke u pogledu iznosa, kao i u pogledu troškova parničnog postupka u iznosu dinara sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima postupka. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Marinković protiv Srbije

Član 6-1 | DIC | Micallef protiv Malte

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 26/2016 od 15.09.2016. godine, Apelacionog suda u Novom Sadu, u pravnoj stvari po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je dana 27.1.2015. godine podneo B.M. iz R, kojim se utvrđuje prekid postupka sa danom 27.9.2015. godine, zbog smrti predlagača.

Dana 27.1.2015. godine predlagač B.M. je podneo Višem sudu u Sremskoj Mitrovici zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom predmetu koji je u toku pred Osnovnim sudom u Rumi u predmetu posl. br. P.2024/10. Viši sud u Sremskoj Mitrovici se rešenjem posl. br. R4P.2/15 od 26.5.2016. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i spise dostavio Apelacionom sudu na nadležnost i odlučivanje. Spis je u Apelacionom sudu zaveden pod posl. brojem R4g. 26/16.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Miheliudakis protiv Grčke

Presuda je povezana sa rešenjem R4k 18/14 od 22.12.2014. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija zahtev predlagača T.S. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i zahtev za naknadu za povredu ovog prava u odnosu na krivični postupak koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu pod br. K 1357/2012.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Milovanović protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rž g 4/2016 od 27. 07. 2016. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija žalba predlagača i rešenje Višeg suda u Novom Sadu R4p. 9/2016 od 01.06.2016. godine potvrđuje. Predlagač je 28.04.2016. godine podneo Višem sudu u Novom Sadu prigovor radi ubrzanja postupka u predmetu Višeg suda u Novom Sadu P. 247/2012, navodeći da postupak dugo traje i da je protekao razumni vremenski rok za okončanje postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Milovanović protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rž k 1/2019 od 11. 04. 2019. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se kao neosnovana odbija žalba punomoćnika predlagača, maloletnih AA i BB, izjavlјena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu br. R4K 1/19 od 01.03.2019. godine, te se navedeno rešenje potvrđuje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Momčilović i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 25/2016 od 06.07.2016 godine, Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija zahtev podnosioca zahteva G.V. iz S.K. za utvrđenje da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Višeg suda u Novom Sadu Gž. 335/2015 kao i zahtev za dosudu naknade za povredu prava (materijalnu štetu) od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, na teret Fonda budžetskih sredstava R.S.

G.V. je kao izvršni poverilac, podneo tada nadležnom Opštinskom sudu u Novom Sadu predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave dana 1.12.2009. godine, a rešenje o dozvoli izvršenja je doneto 11.5.2010. godine. Izvršni dužnik DOO „P.D.t.“ iz N.S. je uložio prigovor protiv rešenja o izvršenju 17.5.2010. godine, pa je isto ukinuto i spis dostavlјen parničnom sudu na odlučivanje. Prvo ročište je u parničnom predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu P-56071/10 zakazano za 11.3.2010. godine koje je održano, a sledeće zakazano za 8.6.2011., dakle posle 15 meseci, bez ikakvog razloga za toliko dug rok (postupala je sudija Radmila Nanić). Ročište 8.6.2011. godine nije održano zbog bolesti sudije, a sledeće je zakazano za 14.10.2011. godine koje je održano. Ročište je zakazano za 23.1.2012. godine, na kom su saslušani svedoci. Sledeće ročište je održano 30.4.2012. godine. Rešenjem je određeno veštačenje 23.1.2012. godine, koje je izvršeno 9.3.2012. godine. Održano je sledeće ročište 30.3.2012. godine i na istom nisu izvođeni dokazi, a novo je zakazano za 22.6.2012., a zatim za 28.1.2013. na koje nije pristupio punomoćnik tužioca, pa je sud utvrdio povlačenje tužbe. Spis je po naredbi predsednika suda dodelјen u rad drugom sudiji, Dubravki Knežević. Na ročištu održanom 16.5.2013. godine glavna rasprava je zaklјučena i doneta presuda, koja je ispravlјena rešenjem od 25.6.2013. godine. Po žalbi tuženih, od 3.7.2013., spis je dostavlјen na odlučivanje Apelacionom sudu u Novom Sadu, koji je rešenjem od 17.10.2013., presudu ukinuo i predmet vratio na ponovno suđenje. Osnovni sud je doneo rešenje kojim je odbio predlog tuženih za obustavu postupka, od 15.11.2013., na koje su tuženi izjavili žalbe, 29.11.2013. i 10.12.2013. godine. Spis je na odlučivanje o žalbama dostavlјem Višem sudu u Novom Sadu 4.2.2014. godine. Odlučeno je rešenjem suda od 30.9.2014. godine (ukidanje rešenja) koje je dostavlјeno tužiocu 31.10.2014. godine. Dana 24.10.2014. Osnovni sud u Novom Sadu doneo je rešenje kojim je ukinuo rešenje o izvršenju Iv. 8935/10 od 11.5.2010. godine i utvrdio povlačenje tužbe. Ovo rešenje je primio punomoćnik tužioca dana 26.1.2015. i izjavio žalbu protiv rešenja 6.2.2015. godine. Spis je po žalbi dostavlјen Višem sudu u Novom Sadu 2.3.2015. godine. Viši sud je po ovoj žalbi odlučivao 23.3.2016. godine i spis dostavio Osnovnom sudu u Novom Sadu 31.3.2016. godine.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Oršuš i drugi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 267/14 od 11.05.2015. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču R.Š. iz N.S. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, u predmetu 9644/11.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Oršuš i drugi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 83/15 od 28.08.2015. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija zahtev I. D. i I. J. kojim je traženo da sud utvrdi da je podnosiocima zahteva povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Loznici, broj P.1142/14.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Oršuš i drugi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 9/16 od 26.02.2016. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se prigovor usvaja pa se utvrđuje da je predlagaču DOO "P" iz S.M. u predmetu koji se nalazi na žalbenom odlučivanju u Apelacionom sudu u Novom Sadu pod posl. brojem Gž. 2401/15 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Oršuš i drugi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Ržr 1/16 od 27.04.2016. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača D.V. iz N.S. od 08.04.2016. godine izjavlјena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu posl. br. R4p-6/2016 od 17.03.2016. godine odbacuje kao nedozvolјena.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Oršuš i drugi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Ržr 3/16 od 19.10.2016. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača D.M. v. K.G.M. iz K. usvaja i rešenje Višeg suda u Novom Sadu posl. br. R4r. 2/16 od 31.08.2016. godine preinačava tako što utvrđuje da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, u postupku pred Višim sudom u Novom Sadu posl. br. P1.56/2014 te nalaže Višem sudu Novi Sad da ubrza postupak i okonča ga u najkraćem roku.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Oršuš i drugi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Ržr 5/16 od 03.11.2016. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača S.T. iz S. usvaja, rešenje Višeg suda u Novom Sadu poslovni broj R4r 1/16 od 13. jula 2016. godine preinačava, tako što se utvrđuje da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, u postupku pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu poslovni broj P1.59/14, te se nalaže Višem sudu u Novom Sadu da ubrza postupak i okonča ga u najkraćem roku.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Oršuš i drugi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rž g 11/2018 od 04.06.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojim se žalba predlagača odbija kao neosnovana i potvrđuje rešenje Višeg suda u Beogradu R4P 87/18 od 24.04.2018. godine.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Oršuš i drugi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž rr 4/18/2018 od 05.04.2018.Apelacionog suda u Beogradu, kojom preinačava presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr br.69/17 od 13.12.2017. godine u stavu drugom izreke pa se obavezuje tužena Republika Srbija – Treći osnovni sud u Beogradu da tužilјi AA na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, isplati presudom određene iznose.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Oršuš i drugi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž rr 3/2018 od 21.06.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana, žalba tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr br.21/17 od 30.11.2017. godine u stavu prvom i drugom izreke u delu kojim je tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde obavezana da tužilјi AA na ime naknade nematerijalne štete isplati zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Višeg suda u Beogradu P3 br. 280/10 iznos od 70.000,00 dinara i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Višeg suda u Beogradu P3 br. 225/15 iznos od 80.000,00 dinara, kao i u stavu trećem izreke. Presudom se preinačava presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr br.21/17 od 30.11.2017. godine u preostalom delu stava prvog i drugog izreke pa se odbija tužbeni zahtev u delu kojim je tužilјa AA tražila da se tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde obaveže da joj pored napred navedenog iznosa isplati dodatne iznose, kao neosnovan.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | O’Sullivan McCarthy Mussel Development Ltd protiv Irske

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 67/15 od 30.06.2015. Apelacionog suda u Novom Sadu, u pravnoj stvari po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je podneo M. D. iz Š, kojim se Apelacioni sud u Novom Sadu oglašava apsolutno nenadležnim za postupanje po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku podnosioca zahteva M. D..

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | O’Sullivan McCarthy Mussel Development Ltd protiv Irske

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 13/16 od 11.03.2016. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se oglašava se stvarno nenadležnim za postupanje po prigovoru radi ubrzavanja izvršnog postupka u predmetu broj II.319/15 Osnovnog suda u Rumi, podnosioca M.B. iz R. i prigovor se ustupa na stvarnu nadležnost Osnovnom sudu u Rumi.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | O’Sullivan McCarthy Mussel Development Ltd protiv Irske

Presuda je povezana sa rešenjem Ržr 1/17 od 19.06.2017. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača V.D. iz N.S. u postupku radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku pred Višim sudom u Novom Sadu poslovni broj R4r-1/2017 odbija i rešenje Višeg suda u Novom sadu potvrđuje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Rakić i drugi protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije, na sednici održanoj 05.06.2008. gdoine, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj proitv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 241/08 od 18.01.2008. godine, doneo je odluku da se presuda Okružnog suda u Beogradu Gž I 241/08 i presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7130/06 preinačuje.

Rešenje Rev.429/08, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6-1 | DIC | Ristić protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4k 40/2015 od 31. 03. 2016. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču AA povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici, u predmetu posl.br. K 1402/10.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Ristić protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4k 41/2015 od 14. 01. 2016. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču AA povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Loznici, u predmetu posl.br. 2K-558/13 (ranije K 305/10).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Ristić protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4k 1/2016 od 08.02.2016. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija zahtev podnosioca - oštećenog kao tužioca T.B. iz L. podnet 31.12.2015 za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i za naknadu za povredu navedenog prava u predmetu Osnovnog suda u Loznici, u predmetu posl.br. 1 K-70/15.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Ristić protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4k 2/2018 od 26.02.2018. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija žalba punomoćnika predlagača AA i BB izjavlјena protiv rešenja Višeg suda u Subotici br. R4K. 2/17 od 17.01.2018. godine, te se navedeno rešenje Višeg suda u Subotici potvrđuje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Ristić protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4k 3/2018 od 05.03.2018. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija žalba punomoćnika predlagača AA izjavlјena protiv rešenja Višeg suda u Subotici br. R4K. 1/18 od 24.01.2018. godine, te se navedeno rešenje Višeg suda u Subotici potvrđuje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Riđić i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3020/2019 od 18.09.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3488/18 od 15.04.2019. godine.

Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Vranju Gž 3488/18 od 15.04.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1 329/18 od 25.05.2018. godine. Tom presudom obavezana je tužena da tužilјi na ime novčanog obeštećenja za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, u predmetu Osnovnog suda u Vranju I 420/08, na ime razlike zarade, troškova parničnog i izvršnog postupka isplati iznose bliže označene u tom stavu izreke, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i na ime naknade troškova postupka iznos od 13.500,00 dinara, sa zakonskom kamatom od izvršnosti do isplate.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Riđić i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3012/2019 od 12.09.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 4069/18 od 27.05.2019. godine.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 352/18 od 17.07.2018. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena Republika Srbija da tužilјi AA iz ... plati na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I 1526/09 novčane iznose bliže navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da isplati tužilјi na ime naknade troškova parničnog postupka iznos od 13.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Presudom Višeg suda u Vranju Gž 4069/18 od 27.05.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1 352/18 od 17.07.2018. godine u stavu prvom izreke u pogledu glavnog potraživanja i zakonske zatezne kamate na troškove parničnog postupka i u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u delu odluke o kamati na iznos od 590 evra, tako što je obavezana tužena da na ovaj iznos plati tužilјi kamatu po stopi Evropske centralne banke počev od 01.01.2009. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate po srednjem kursu NBS. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Riđić i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3099/2019 od 02.10.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3482/18 od 27.03.2019. godine.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 90/18 od 11.05.2018. godine, obavezana je tužena da tužilјi isplati na ime novčanog obeštećenja za imovinsku štetu koja joj je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu opštinskog, sada Osnovnog suda u Vranju I 639/17 (raniji broj I 1788/09) i to na ime razlike zarade i naknade zarade zaklјučno sa obračunskim mesecom decembrom 2003.godine po Sporazumu o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada u iznosu od 71.229,79 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.03.2009.godine do konačne isplate; na ime troškova parničnog postupka 26.100,00 dinara, što iznosi ½jedn u idealnu polovinu od ukupnih troškova sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.06.2009.godine do konačne isplate i na ime troškova izvršnog postupka 3.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.05.2018.godine kao dana presuđenja do konačne isplate, dok je tužbeni zahtev preko dosuđenih iznosa odbijen. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužilјi naknadi troškove parničnog postupka. Presudom Višeg suda u Vranju Gž 3482/18 od 27.03.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu stava prvog i u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi tužene i tužilјe za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovani.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Riđić i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3110/2019 od 25.09.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3010/18 od 28.12.2018. godine.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 305/18 od 09.05.2018. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena da tužiocu plati na ime novčanog obeštećenja za imovinsku štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I 229/05 i to: a) na ime zarade i naknade zarade u periodu od decembra 2002. godine do februara 2003. godine ukupno 12.500,00 dinara u mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke; b) na ime regresa za 2002. godinu od 13.865,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.12.2002. godine do konačne isplate; v) na ime troškova parničnog postupka 11.884,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.09.2003. godine do konačne isplate i g) na ime troškova izvršnog postupka 3.480,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.02.2005. godine, počev od izvršnosti pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 13.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude pa do isplate.

Presudom Višeg suda u Vranju Gž 3010/18 od 28.12.2018. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom izreke pod a), b), v) i pod g) u pogledu glavnog potraživanja na ime troškova izvršenja od 3.480,00 dinara i u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke pod g) u pogledu odluke o kamati na troškove izvršnog postupka, te jeobavezana tužena da tužiocu na troškove izvršnog postupka od 3.480,00 dinara plati zakonsku zateznu kamatu počev od 19.03.2018. godine, kao dana podnošenja tužbe, pa do konačne isplate, dok je odbijen zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na troškove izvršnog postupka za period od 17.02.2005. godine do 18.03.2018. godine. Stavom trećim izreke odbijeni su zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Riđić i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3044/2019 od 25.09.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3531/18 od 27.03.2019. godine.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 293/18 od 21.05.2018. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena da tužilјi, na ime naknade štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I-26/09, plati ukupno 168.961,92 dinara i to na ime neisplaćene razlike zarade i naknade zarade, na ime jednokratne novčane naknade, kao i troškova parničnog postupka i troškova izvršenja, u pojedinačnim iznosima po navedenim osnovima i sa zakonskom kamatom, sve bliže određeno ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužilјi naknadi troškove parničnog postupka od 13.500,00 dinara sa zakonskom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Višeg suda u Vranju Gž 3531/18 od 27.03.2019. godine, stavom prvim izreke izreke žalba tužene je odbijena, kao neosnovana i prvostepena odluka potvrđena, dok su stavom drugim izreke odbijeni zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-1 | DIC | Riđić i drugi protiv Srbije

Član 6-1 | DIC | Savić i drugi protiv Srbije