Podnosilac predstavke gospodin Dragoljub Kecman je državljanin Bosne i Hercegovine rođen 1934. godine. On je 1992. i 1993. godine oročio iznose od 10.000 i 3.000 nemačkih maraka u filijali Dafimet banke u Beogradu i Novom Sadu.

Posle raspada SFRJ i propasti bankarskog sistema u SRJ devedesetih godina XX veka, Srbija je 1998. i 2002. godine donela posebne zakone saglasivši se da se sva „stara“ devizna štednja deponovana pre 18. marta 1995. godine kod domaćih filijala određenih „ovlašćenih“ domaćih banaka njenih građana i građana drugih država izuzev drugih država sledbenica SFRJ pretvori u javni dug. Sva štednja građana drugih država sledbenica SFRJ i sva štednja u filijalama domaćih banaka u tim državama ostala je zamrznuta do završetka pregovora o sukcesiji.

Po isteku oročenja uloga podnosioca predstavke, Dafiment je odbila da oslobodi njegov kapital i ukupan iznos dospele kamate zato što je piramidalna šema banke propala. Podnosilac je novembra 1998. godine prijavio potraživanje kod Privrednog suda u Beogradu, sudskog organa ovlašćenog za postupak likvidacije u toku protiv ove banke. On nije pokrenuo sudski postupak protiv Dafiment. Umesto toga, uputio je zahtev specijalnoj komisiji, koju su vlasti osnovale radi potvrde deviznih uloga kao formalnog preduslova za njihovu kasniju konverziju u vladine obveznice. Pošto nije dobio nikakav odgovor, podnosilac predstavke je decembra 2002. godine uputio identične dopise i Ministarstvu finansija Srbije i Narodnoj banci Jugoslavije. Od NBJ je dobio dogovor da njegovo potraživanej ne može biti konvertovano u obeznice jer on niej imao prijavljeno prebivalište u Republici Srbiji u vreme stupanja na snagu Zakona.

Podnosilac predstavke se žalio zato što mu zakonodavstvo na osnovu koga se određeni devizni ulozi konvertuju u javni dug, ne može koristiti iz prostog razloga što nije imao prijavljeno prebivalište u Republici Srbiji u relevantnom trenutku. On se nije oslonio na neki određen član Konvencije ili Protokola uz nju.

Sud konstatuje da je posle konačne propasti piramidalne šeme Dafiment banke u maju 1993. godine, Tužena država postala odgovorna za isplatu deviznih štednih uloga pošto je postignut sporazum o konverziji štednih uloga deponovanih kod te banke, koja je tada bila u postupku likvidacije, u javni dug na osnovu relevantnog zakonodavstva pre ratifikacije. Međutim, iako je ono ostalo na snazi pošto je Tužena država ratifikovala Protokol broj 1, ne može se smatrati da zakonodavstvo doneto pre ratifikacije stvara novo imovinsko pravo zaštićeno članom 1. Protokola broj 1 u interesu podnosioca predstavke, pošto on nije ispunio zakonske uslove za konverziju svoje štednje u obveznice Vlade, odnosno da ima prijavlјeno prebivalište u Republici Srbiji u relevantnom trenutku.

Ovaj predmet mora se takođe razlikovati od drugih predmeta u kojima „stara“ devizna štednja podnosilaca predstavki nije preuzeta kao javni dug u vezi sa, između ostalog, državlјanstvom podnosilaca predstavki, ali njihovi zahtevi nisu nikada poništeni, a države sledbenice su već prihvatile da su oni „stari“ devizni štedni ulozi deponovani pre raspada SFRJ deo finansijskih obaveza ovih drugih koje bi trebalo da podele između sebe, kao i sve druge finansijske obaveze i imovinu SFRJ.

Proizlazi da je pritužba podnosioca predstavke prema članu 1. Protokola broj 1 nespojiva ratione materiae sa odredbama Konvencije u okviru značenja člana 35. stav 3 (a) i da se mora odbaciti u skladu sa članom 35. stav 4. Sud podseća da član 14. Konvencije dopunjuje druge materijalne odredbe Konvencije i njenih protokola. On ne postoji samostalno pošto ima isklјučivu primenu u vezi sa „pravima i slobodama“ zajemčenim tim odredbama. Iako primena člana 14. ne pretpostavlјa povredu jedne ili više takvih odredbi, i u tom smislu je nezavisna, ne može biti mesta za njegovu primenu osim ako činjenice predmeta ne spadaju u okvir ovog drugog na jedan ili više načina.

Iz tih razloga Sud većinom proglašava predstavku nedopuštenom.

Vlada Bosne i Hercegovine je pozvana da se umeša u postupak član 36. stav 1. Konvencije, ali ona nije želela da iskoristi svoje pravo da to učini.

Preuzmite presudu u pdf formatu

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ОДЛУКА

Представка број 10968/04

Драгољуб КЕЦМАН

против Србије

Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању већа 5. фебруара 2013. године у саставу:
Guido Raimondi, председник,
Peer Lorenzen,
Dragoljub Popović,
András Sajó,
Nebojša Vučinić,
Paulo Pinto de Albuquerque,
Helen Keller, судије,
и Stanley Naismith, секретар Одељења,

У вези са горе наведеном представком поднетом 1. октобра 2003. године,

У вези са запажањима које је поднела Тужена држава и запажањима која је у одговору поднео подносилац представке,

После већања, доноси следећу одлуку:

ЧИЊЕНИЦЕ

1. Подносилац представке, г. Драгољуб Кецман је држављанин Босне и Херцеговине, рођен 1934. године, који живи у Бања Луци. Пред Судом га је заступао г. Д. Укропина, адвокат из Новог Сада. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада“) заступао је њен заступник г. С. Царић.

2. Влада Босне и Херцеговине позвана је да се умеша у поступак (члан 36. став 1. Конвенције), али она није желела да искористи своје право да то учини.

A. Околности предмета

1. Релевантни историјат предмета подносиоца представке

3. До 1989/90. године, за грађане бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) било је привлачно да девизе улажу код њених банака. Они су добијали високу камату, а у случају стечаја или „очигледне неликвидности“ на захтев банке активирала би се гаранција државе. Штедише су такође имале право да штедњу подигну у банкама у било ком тренутку, уз доспелу камату.

4. Процес распада СФРЈ трајао је од 1991. године до 1992. године. 1 У државама следбеницима, девизна штедња депонована пре тог периода обично је позната као „стара“ или „замрзнута“ девизна штедња. Пошто је штедња била замрзнута у разним временским периодима, државе следбенице су донеле своје сопствене законе који утврђују како ће оне преузети законску гаранцију од СФРЈ. У тим законима свака држава уговорница утврдила је услове и начин исплате „старе“ девизне штедње, узимајући или не узимајући у обзир држављанство или место пребивалишта заинтересованих штедиша или место и порекло банака у питању. Без обзира на обавезе преузете у својим законодавствима у вези са таквим штедишама, државе следбенице су наставиле међудржавне преговоре у вези са, између осталог, прерасподелом одговорности за „стару“ девизну штедњу (за више детаља, види Алишић и други против Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Словеније и Бивше Југословенске Републике Македоније, број 60642/08, ст. 16-39 i 42-47, 6. новембар 2012. године, није правоснажна).

5. После распада СФРЈ и пропасти банкарског система у Савезној Републици Југославији деведесетих година прошлог века, Тужена држава је 1998. године и 2002. године донела посебне законе, сагласивши се да се сва „стара“ девизна штедња депонована пре 18. марта 1995. године код домаћих филијала одређених „овлашћених“ домаћих банака њених грађана и грађана других држава изузев других држава следбеница СФРЈ претвори у јавни дуг (за више детаља, види Молнар Габор против Србије, број 22762/05, ст. 20-27, 8. децембар 2009. године). Сва штедња грађана других држава следбеница СФРЈ и сва штедња у филијалама домаћих банака у тим државама остала је замрзнута до завршетка преговора о сукцесији.

6. Штавише, као последица распада СФРЈ, у Савезној Републици Југославији отворен је један број приватних „пирамидалних банака“, укључујући и Дафимент банку (у даљем тексту: „Дафимент“). Иако је Дафимент првобитно основана 9. октобра 1991. године, изгледа да ју је надлежни суд пререгистровао неколико пута пре 2. јуна 1992. године. Дафимент је била добро позната по томе што је нудила изузетно високе месечне каматне стопе. Њена пирамидална шема коначно је пропала у мају 1993. године.

7. Осим „старе“ девизне штедње депоноване код „овлашћених банака“, 2002. године Тужена држава се сагласила да се у јавни дуг конвертује девизна штедња депонована код две одређене приватне пирамидалне банке, укључујући и Дафимент (види ст. 17-25. у даљем тексту).

2. Чињенице релевантне за предмет подносиоца представке

8. Чињенице предмета подносиоца представке, како су их странке изнеле, могу се сумирати на следећи начин.

9. Подносилац представке је 26. октобра 1992. године орочио износ од 10.000 немачких марака (ДЕМ) у филијали Дафимент у Београду.

10. Он је 18. јануара 1993. године орочио још ДЕМ 3.000 у филијали исте банке у Новом Саду.

11. По истеку орочења улога подносиоца представке, Дафимент је одбила да ослободи његов капитал и укупан износ доспеле камате зато што је пирамидална шема банке пропала.

12. Изгледа да је 16. новембра 1998. године подносилац представке пријавио потраживање код Привредног суда у Београду, судског органа овлашћеног за поступак ликвидације у току против ове банке.

13. Подносилац представке није покренуо судски поступак против Дафимент. Уместо тога, неутврђеног дана, изгледа да је упутио захтев специјалној комисији, коју су власти основале ради потврде девизних улога као формалног предуслова за њихову каснију конверзију у владине обвезнице (види став 24. у даљем тексту).

14. Пошто није добио никакав одговор, подносилац представке је 5. децембра 2002. године упутио идентичне дописе и Министарству финансија Србије и Народној банци Југославије. У њима је тражио потврду својих девизних улога, што му је било потребно да би остварио своја права у складу са релевантним законодавством (види став 7. у горњем тексту и ст. 17-25. у даљем тексту).

15. Народна банка Југославије је 27. октобра 2003. године одговорила на допис подносиоца представке, наводећи да овај захтев подлеже Закону о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по уговорима о девизним депозитима грађана ороченим код Дафимент банке а.д. Београд, у ликвидацији и по девизним средствима грађана положеним код Банке приватне привреде Црне Горе д. д., Подгорица. Она је даље објаснила да, према члану 3. тог Закона (види став 19. у даљем тексту), улози подносиоца представке код Дафимент не могу да се конвертују у обвезнице Владе зато што он „није имао пријављено пребивалиште у Републици Србији“ у време када је Закон ступио на снагу (4. јул 2002. године).

16. Допис који је упутила Народна банка Југославије изгледа да је аутоматски шаблон коришћен да се одговори на бројне друге захтеве сличне захтеву подносица представке.

Б. Релевантно домаће право и пракса

1. Закон о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по уговорима о девизним депозитима грађана ороченим код Дафимент банке а. д. Београд, у ликвидацији и по девизним средствима грађана положеним код Банке приватне привреде Црне Горе д. д., Подгорица (објављен у „Службеном листу Савезне Републике Југославије“ – „Сл. лист СРЈ“, број 36/02)

17. Да би се дуг измирио и регулисао по основу девизне штедње депоноване код две приватне пирамидалне банке – Дафимент и Банка приватне привреде ДД, Подгорица – Тужена држава је донела овај закон.

18. Члан 2. став 1. закона прописивао је да Тужена држава прихвата као јавни дуг неослобођене („замрзнуте“) девизне улоге, умањене за доспелу камату и исплате штедишама Дафимент пре почетка поступка ликвидације.

19. Тако настао јавни дуг делио би се између Републике Србије и Републике Црне Горе сразмерно висини девизних депозита грађана чије је пребивалиште на територији тих република (члан 3.). Владе ове две републике би прописале оквир за регулисање јавног дуга (члан 2. став 3.).

20. Девизни штедни улози признати као јавни дуг били би конвертовани у обвезнице Владе са доспећем између 2002. године и 2016. године, а исплаћивали би се у складу са динамиком и у једном броју фиксних годишњих износа (члан 4. ставови 1 и 2.).

21. Односне владе би обезбедиле неопходна средства за ту сврху (члан 14. став 1.). Привредни суд Србије би имао обавезу да пренесе Републици Србија и Црна Гора што је више могуће средстава из стечајне масе банке која је у оквиру одговорности банке за улоге (члан 14. став 2.).

22. Закон је на снази од 4. јула 2002. године. Касније је једном измењен, али изменама није промењен статус штедиша.

2. Релевантна подзаконска акта

23. Да би се горе наведени закон применио, Тужена држава је усвојила бројна подзаконска акта (види, на пример, Одлуку о ближим условима и начинима вршења конверзије девизних депозита грађана орочених код Дафимент банке а. д. у ликвидацији и девизних средстава грађана положених код Банке приватне привреде Црне Горе д.д. Подгорица (објављена у „Службеном гласнику Републике Србије“- „Сл. гласник РС“, бр. 48/2002 и 56/2002); Одлуку о начину и условима издавања потврде о утврђивању права на исплату доспелих обавеза епонентима Дафимент банке а.д., Београд, у ликвидацији и грађанима који су средства положили код Банке приватне привреде Црне Горе д.д. Подгорица Банке („Сл. гласник РС“, број 48/2002) и Правилник о начину поступања овлашћене банке у вршењу конверзије девизних депозита грађана орочених код Дафимент банке а.д. Београд, у ликвидацији и девизних средстава грађана положених код Банке приватне привреде Црне Горе д.д. Подгорица у обвезнице Републике Србије, вођењу књиговодствене евиденције и регистрацији обвезница („Сл. гласник РС“, број 60/2002).

24. Релевантна подзаконска акта прописивала су да ће штедише Дафимент у Србији, које нису поднеле захтеве за исплату Привредном суду, као органу задуженом за стечајни поступак против те банке, бити обавезне да их доставе директно, посебно оформљеној трочланој комисији, најкасније до 18. новембра 2002. године. На основу одговарајуће документације, комисија ће затим верификовати захтеве и издати потврде о неисплаћеним сумама сваком појединачном штедиши. Народна банка би била одговорна за сва саветодавна, административна и техничка питања у име комисије.

25. Подношење потврде о верификацији Националној штедионици, касније познатој под именом Eurobank EFG Штедионица а.д. Београд, било би потребно пре конвертовања појединачних улога у обвезнице Владе, на основу места пребивалишта штедише и износа предметне уштеђевине.

3. Споразум о питањима сукцесије

26. Као резултат скоро десетогодишњих преговора између држава следбеница, после распада СФРЈ, овај Споразум је потписан 29. јуна 2001. године, а ступио је на снагу између Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије и Црне Горе (коју је касније наследила Србија), Словеније и Бивше Југословенске Републике Македоније 2. јуна 2004. године.

27. Питање „старе“ девизне штедње је било спорно (за даље информације, види Алишић и други, цитиран у горњем тексту). Коначно је одлучено да се ово питање третира као обавеза СРФЈ према Анексу Ц (Финансијска средства и обавезе), у који су увршћене и следеће одредбе:

Члан 2. став 3 (а)

„остале финансијске обавезе [СФРЈ] обухватају: (a) гаранције СФРЈ или њене Народне банке Југославије за штедне улоге у чврстој валути депоноване код неке комерцијалне банке и њених филијала у било којој држави следбеници пре датума када је она прогласила независност; ...”

Члан 7.

„Гаранције СФРЈ или њене НБЈ за штедне улоге у чврстој валути депоноване код неке комерцијалне банке и њених филијала у било којој држави следбеници пре датума када је она прогласила независност преносе се без кашњења посебно узимајући у обзир неопходност заштите штедних улога појединаца у чврстој валути. Овај пренос обавља се под покровитељством Банке за међународна поравнања.“

28. Заинтересоване државе нису могле да се сложе око тога да ли би гаранције СФРЈ за „стару“ девизну штедњу требало да преузме држава у којој родитељаска банка у питању има централу или држава у којој је улог стварно депонован.

29. У 2001. години и 2002. години одржане су четири рунде преговора у вези са расподелом гаранција СФРЈ за „стару“ девизну штедњу. Пошто државе следбенице нису могле да постигну споразум, у септембру 2002. године Банка за међународна поравнања обавестила их је да она више нема улогу у вези са тим питањем у том тренутку. Преговори између држава следбеница још су у току.

ПРАВО

30. Подносилац представке се, у суштини, жалио зато што му законодавство, на основу кога се одређени девизни улози конвертују у јавни дуг, не може користити, из простог разлога што није имао пријављено пребивалиште у Републици Србији у релевантном тренутку. Подносилац представке није се ослонио на неки одређени члан Конвенције или протокола уз њу. Суд, као онај који правно квалификује чињенице сваког предмета пред њим, (види Akdeniz против Турске, број 25165/94, став 88., 31. децембар 2005. године), сматра да би притужбу подносиоца представке требало разматрати према члану 1. Протокола број 1 посебно и у вези са чланом 14. Конвенције (види, на пример, Gratzinger и Gratzingerova против Чешке Републике (одлука) [ВВ], број 39794/98, ЕЦХР 2002-VII).

31. Релевантни чланови гласе како следи:

Члан 1 Протокола број 1

„Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права. Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.

Члан 14. Конвенције

„Уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује се без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, повезаност с неком националном мањином, имовина, рођење или други статус.“

1. Наводи странака

32. Влада је оспорила допуштеност притужби по неколико основа. Влада је најпре изнела да је притужба подносиоца представке неспојива ratione temporis са одредбама Конвенције, пошто је цела ситуација настала, а и односно законодавство у вези са девизним штедним улозима подносиоца представке донето, пре 3. марта 2004. године, што је датум када је Конвенција ступила на снагу у односу на Тужену државу. Влада је такође тврдила да је притужба подносиоца представке неспојива ratione personae са одредбама Конвенције, с обзиром да је он поднео своју представку 1. октобра 2003. године, када је Тужена држава тек требало да ратификује Конвенцију. Даље, она је остала при ставу да подносилац представке није исцрпео сва делотворна домаћа правна средства како се захтева чланом 35. став 1. Конвенције. Посебно, он је пропустио да покрене посебну грађанску парницу против Дафимент пре усвајања односног законодавства, пропустио је да уложи уставну жалбу тадашњем Суду Србије и Црне Горе и није поднео тужбу због дискриминације пред домаћим судовима. Најзад, Влада је ставила примедбу на спојивост притужбе са Конвенцијом ratione materiae с обзиром да подносилац представке није навео никакве детаље о наводној повреди члана 1. Протокола број 1 и да „пребивалиште“ није забрањени основ дискриминације у смислу члана 14. Конвенције.

33. Алтернативно, Влада је тврдила да није било повреде Конвенције ни члана 1. Протокола број 1.

34. Подносилац представке није се сложио са примедбама Владе у вези са допуштеношћу. Он је нагласио да се његова представка тиче ситуације која траје и трајне повреде Конвенције. Он је оспорио законодавне мере, тврдећи да су захтев у вези са пребивалиштем, предвиђен релевантним законом, и одбијање надлежних органа да његову штедњу признају као део јавног дуга због његове немогућности да поштује тај захтев, представљали флагрантну повреду забране дискриминације. У вези са примедбом на неисцрпљење домаћих правних средстава, подносилац представке је изнео да се његова притужба пред Судом није тицала одбијања банке да му исплати његов капитал и доспелу камату, већ пре садржаја законодавства у питању, које је служило да се спречи конверзија девизних штедних улога нерезидената у јавни дуг.

2. Оцена Суда

35. Суд не сматра да је неопходно да се разматрају примедбе Владе на допуштеност, пошто је овај предмет у сваком случају недопуштен из доле наведених разлога.

36. Суд примећује да се притужба подносиоца представке не тиче његовог захтева против Дафимент, већ пре његових очекивања да од Тужене државе добије исплату своје девизне штедње депоноване код Дафимент банке.

37. Суд даље констатује да је после коначне пропасти пирамидалне шеме Дафимент банке у мају 1993. године, Тужена држава постала одговорна за исплату девизних штедних улога пошто је постигнут споразум о конверзији штедних улога депонованих код те банке, која је тада била у поступку ликвидације, у јавни дуг на основу релевантног законодавства пре ратификације (види ст. 17-25. у горњем тексту). Међутим, иако је оно остало на снази пошто је Тужена држава ратификовала Протокол број 1, не може се сматрати да законодавство донето пре ратификације ствара ново имовинско право заштићено чланом 1. Протокола број 1 у интересу подносиоца представке, пошто он није испунио законске услове за конверзију своје штедње у обвезнице Владе, односно да има пријављено пребивалиште у Републици Србији у релевантном тренутку (види ст. 15, 16 и 19 у горњем тексту; види, у вези са договорима за повраћај или накнаду имовине одузете у претходном режиму, Von Maltzan и други против Немачке (одлука) [ВВ], број 71916/01 и други, ст. 74 и 112., ЕЦХР 2005-V; Kopecký против Словачке [ВВ], број 44912/98, став 35., ЕЦХР 2004-IX; Broniowski против Пољске [ВВ], број 31443/96, став 125., ЕЦХР 2004-V; и супротно са Carson и други против Уједињеног Краљевства [ВВ], број 42184/05, став 64., ЕЦХР 2010). Подносилац представке није ниједном порекао да је то такав случај. Према томе, предметни случај мора се раздвојити од претходних случајева у којима је Тужена држава конвертовала девизне штедне улоге подносилаца представки у јавни дуг и у којима се разматрање од стране Суда односило искључиво на разне аспекте измирења тих дугова према члану 6. Конвенције и члану 1. Протокола број 1 (види, у вези са „старом“ девизном штедњом, Molnar Gabor, цитиран у горњем тексту, ст. 43-51; Трајковски против Бивше Југословенске Републике Македоније (одлука), број 53320/99, ЕЦХР 2002-ІV; и Суљагић против Босне и Херцеговине, број 27912/02, 3. новембар 2009. године); у вези са штедњом код Дафимент, види Илић против Србије (одлука), број 21811/09, 14. септембар 2010. године; Рибић против Србије (одлука), број 16735/02, 14. децембар 2010. године; и Никач против Србије (одлука), број 17224/03, 17. мај 2011. године).

38. Овај предмет мора се такође разликовати од других предмета у којима „стара“ девизна штедња подносилаца представки није преузета као јавни дуг у вези са, између осталог, држављанством подносилаца представки, али њихови захтеви нису никада поништени, а државе следбенице су већ прихватиле да су они „стари“ девизни штедни улози депоновани пре распада СФРЈ део финансијских обавеза ових других које би требало да поделе између себе, као и све друге финансијске обавезе и имовину СФРЈ (види Алишић и други против Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Словеније и Бивше Југословенске Републике Македоније (одлука), број 60642/08, 17. октобар 2011. године, став 54.; види такође Kovačić и други против Словеније [ВВ], бр. 44574/98, 45133/98 и 48316/99, 3. октобар 2008. године). Супротно, конкретан предмет тиче се девизне штедње депоноване после распада СФРЈ (види став 4. у горњем тексту) код приватне банке која ради према пирамидалној шеми. Спорни улози према томе никада нису били покривени Анексом Ц уз Споразум о питањима сукцесије или предмет четири накнадне рунде преговора у вези са расподелом гаранција СФРЈ за „стару“ девизну штедњу (види ст. 26-29. у горњем тексту), већ су уместо тога спадали под посебан режим (види ст. 6, 7 и 17-25 у горњем тексту).

39. Даље, чак и под претпоставком да су улози подносиоца представке били пренети на државу из стечајне масе банке (види став 21. у горњем тексту), члан 1. Протокола број 1 не може се тумачити као наметање неке опште обавезе државама уговорницама да врате имовину која им је пренета пре него што су оне ратификовале Конвенцију (види Kopecký, цитиран у горњем тексту, став 35(д)). Члан 1. Протокола број 1 не намеће ни ограничење слободе држава уговорница да одреде обим повраћаја имовине и да изаберу услове под којима су сагласне да поврате имовинска права бивших власника (види Jantner против Словачке, број 39050/97, став 34., 4. март 2003. године). Када се категорије власника искључују на овај начин, њихови захтеви за повраћај не могу да послуже као основ за „законито“ очекивање које повлачи заштиту члана 1. Протокола број 1 (види, mutatis mutandis, Gratzinger и Gratzingerova, цитиран у горњем тексту, ст. 70-74).

40. Најзад, једини начин да подносилац представке успе са својим захтевом је када би предметни услов пребивалишта био избачен из односног домаћег законодавства. Међутим, веровање да ће се важећи закон изменити ради интереса подносиоца представке не може се сматрати видом законитог очекивања у сврхе члана 1. Протокола број 1. Суд је у бројним приликама утврдио да постоји разлика између само наде у повраћај, без обзира колико та нада може бити оправдана, и законитог очекивања, које мора бити конкретније природе од саме наде, и заснивати се на законској одредби или законском акту као што је судска одлука (исто, став 73., и види такође Pressos Compania Naviera S.A. и други против Белгије, 20. новембар 1995. године, став 31., серија A број 332). Штавише, Тужена држава није никада показала никакав знак прихватања или потврде захтева као што је захтев подносиоца представке (види Baťa против Чешке Републике (одлука), број 43775/05, 24. јун 2008. године, и супротно од Алишић и други против Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Словеније и Бивше Југословенске Републике Македоније (одлука), исто) у коме је утврђено да су државе следбенице много пута јасно показале своју недвосмислену обавезу да обезбеде да штедише „добију исплату своје „старе“ девизне штедње на овај или онај начин“.

41. У вези са горе наведеним разматрањима, Суд примећује да је од 3. марта 2004. године, као датума када је Србија ратификовала Конвенцију и Протокол број 1 уз њу, подносилац представке јасно био и без поседа и без законитог очекивања према релевантном домаћем закону, који су примењивали и тумачили домаће власти, да је могао стећи право да од државе наплати своју девизну штедњу. Сходно томе, чињенице предмета не спадају у оквир члана 1. Протокола број 1.

42. Произлази да је притужба подносиоца представке према члану 1. Протокола број 1 неспојива ratione materiae са одредбама Конвенције у оквиру значења члана 35. став 3 (a) и да се мора одбацити у складу са чланом 35. став 4.

43. Надаље, Суд подсећа да члан 14. Конвенције допуњује друге материјалне одредбе Конвенције и њених протокола. Он не постоји самостално пошто има искључиву примену у вези са „правима и слободама“ зајемченим тим одредбама. Иако примена члана 14. не претпоставља повреду једне или више таквих одредби, и у том смислу је независна, не може бити места за његову примену осим ако чињенице предмета не спадају у оквир овог другог на један или више начина (види Thlimmenos против Грчке [ВВ], број 34369/97, став 40., ЕЦХР 2000-IV, и Polacek и Polackova против Чешке Републике (одлука) [ВВ], број 38645/97, став 69., 10. јул 2002. године; и супротно предмету Andrejeva против Латвије [ВВ], број 55707/00, ст. 74-92, ЕЦХР 2009).

44. С обзиром да је горе утврђена неспојивост ratione materiae у вези са притужбом подносиоца представке према члану 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, притужба према члану 14. у вези са тим чланом је подједнако неспојива ratione materiae са одредбама Конвенције у оквиру значења члана 35. став 3 (a) и мора се одбацити у складу са чланом 35. став 4. Конвенције (види Gratzinger и Gratzingerova, цитиран у горњем тексту, ст. 73-76).

Из тих разлога, Суд већином

Проглашава представку недопуштеном.

Stanley Naismith Guido Raimondi

Секретар Председник

1) СФРЈ је заменило пет држава следбеница. Датуми сукцесије били су 8. октобар 1991. године у односу на Хрватску и Словенију, 17. новембар 1991. године у односу на Бившу Југословенску Републику Македонију, 6. март 1992. године у односу на Босну и Херцеговину, и 27. април 1992. године у односу на Савезну Републику Југославију (Република Србија и Република Црна Гора) (види Мишљење број 11 Арбитражне комисије Међународне конференције о бившој Југославији -Бадинтерова комисија).

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 14+P1-1 | DIC | Guberina protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Rev 1942/2018 od 27.04.2018. Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovana revizija tužioca izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1776/17 od 13.07.2017. godine.

Predmet se odnosi na, kako je tužilac naveo, diskriminatorno postupanje Privrednog suda u Pačevu i privrednog apelacionog suda, koji su u procesu koji se odnosi na proceduru javne nabavke stali na stranu Opštine Kovin koja je sporni postupak sprovela.

Član 35 | DIC | Gashi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 2016/2015 od 28.04.2017. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se ukida Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 25254/2011 od 28.06.2013. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ništavo rešenje Izvršnog odbora Skupštine Grada Beograda br. ... – IO od 25.05.2000. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o zakupu stana br. ...-.../... od 29.09.2000.godine, zaklјučen između JP za stambene usluge u Beogradu i tuženog AA. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o otkupu stana ... br. ...-.../... od 29.09.2000. godine, zaklјučen između tužioca Grada Beograda i tuženog AA, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 09.10.2000. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji stana zaklјučen između tuženog AA kao prodavca i tuženog BB kao kupca, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 11.12.2000. godine. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i da tako ispražnjeni stan preda na slobodno korišćenje i raspolaganje tužiocu Gradu Beogradu. Stavom šestim izreke, odbijen je prigovor nenadležnosti suda, kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti Prvog osnovnog suda, kao neosnovan. Stavom osmim izreke, obavezan je tužilac Grad Beograd da nadoknadi tuženom BB troškove parničnog postupka. Stavom devetim izreke, obavezan je tuženi AA da nadoknadi tužiocu Gradu Beogradu troškove parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih AA i BB i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25254/2011 od 28.06.2013. godine, u stavu četvrtom, petom, šestom, sedmom i stavu osmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Lakićević i drugi protiv Crne Gore i Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g.127/14 od 18.08.2014. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se ustavne žalbe podnosilaca vraćaju Ustavnom sudu

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž 1163/2018 od 20.04.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 855/17 od 27.11.2017.godine. u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane, radi zaštite od dikriminacije.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 530/2019 od 28.02.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se kao neosnovana odbija revizija tužene izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Vranju P 2845/16 od 15.01.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno da je zaklјučkom Vlade Republike Srbije broj 401-161/2008-1 od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija na osnovu mesta prebivališta tužioca kao ratnog vojnog rezerviste sa teritorije opštine koja nije navedena u označenom zaklјučku Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu koji se odnosi na potraživanje po osnovu naknade nematerijalne štete. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Ališić i drugi protiv Bosne i Hecegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije

U rešenju broj Rž St 818/21 20.04.2021. Privredni apelacioni sud doneo je odluku da usvoji žalbu predlagača AA i preinači rešenje Privrednog suda u Beogradu R4 St 37/2021 od 11.02.2021. godine, kojim je odbijen prigovor predlagača da se utvrdi da je u stečajnom postupku, koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu pod posl. br. St 118/20 (St 57/10), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Stečajni dužnik je podneo dve prijave potraživanja u likvidacionom postupku poslovne jedinice „Beogradske banke“ BB IBU Nicosia, Cyprus, i to prijavu St 818/21 potraživanja po osnovu otkupa jugoslovenskih refinansiranih dugova u nominalnom iznosu od 7.838.286,73 USD i zajedničku prijavu potraživanja sa Univerzitetom Beograd po osnovu deponovanih sredstava japanske institucije Fonda Sasakawa.

Po predstavci broj 60642/08 u predmetu Ališić i drugi doneta je presuda Evropskog suda za lјudska prava kojom je Republici Srbiji naloženo da preduzme sve mere, uklјučujući i zakonske izmene, kako bi štediše bivših republika SFRJ mogle da povrate staru deviznu štednju pod istim uslovima kao i građani Republike Srbije. Privredni apelacioni sud je u svom rešenju naveo ovu presudu Evropskog suda.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | Bojan Ikić | Bibić protiv Hrvatske

U presudi Upravnog suda br. 12 U 16603/19 od 3.3.2020. godine, kojom se tužba uvažava i poništava rešenje Poverenika za informacije od javnog značaja, tužilac se poziva upravo na ovu odluku. Tužilac je osporio zakonitost rešenja tuženog organa i to u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu troškova sastava žalbe povodom koje je doneto osporeno rešenje.\r\n\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde

Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž 1016/2017 od 04.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 132/14 od 04.10.2016. kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu kao rehabilitaciono obeštećenje isplati određene iznose na ime obavlјenog a neisplaćenog rada u redovno radno vreme, izgublјene zarade – plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u visini plate pre i posle štetnog događaja i drugih troškova, kao i novčane naknade za duševni bol.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž 2285/19 od 19.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbijaju kao neosnovane žalbe tuženih BB1 i BB2 i tužioca i potvrđuje presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 5682/17 od 30.11.2018. godine, ukida se odluka o troškovima postupka iz petog stava predmetne presude i odbacuje se kao nedozvolјena žalba tužene BB pomenute presude. Pomenutom presudom dozvolјeno je preinačenje tužbe iz podnesla tužioca, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezane tužene BB1 i BB2 da tužiocu predaju u sudržavinu porodičnu stambenu zgradu aa, a kao neosnova odbijen tužbeni zahetv tužioca u delu u kome traži iselјenje tužene BB iz porodične stambene zgrade.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 5528/2018 od 12.07.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužioca izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor apsolutne nenadležnosti suda. Stavom drugim izreke, dozvolјeno je preinačenje tužbe kao u podnesku od 14.03.2016. godine. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime neisplaćenih penzija, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati iznos od 540.765,43 dinara i to pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog iznosa pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose razlike od iznosa dosuđenih stavom trećim izreke do traženih iznosa, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa razlike, pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 15.07.1998. godine do 31.03.2011. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 245.164,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova postupka počev od dana presuđenja do izvršnosti.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, u stavovima prvom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom i sedmom izreke prvostepene presude. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda je povezana sa više presuda Upravnog suda kojima se poništavaju rešenja Republičkog Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, i predmeti vraćaju na ponovno odlučivanje.\r\nU predmetu II-2 U. 10340/19, od 29.9.2022. godine, žalba je izjavljena protiv rešenja Fonda PIO, službe Direkcije u Prištini, kojim je odbijen njegov zahtev za uspostavljanje isplate invalidske penzije. U tužbi podnetoj Upravnom sudu 25.06.2019. godine, tužilac osporava zakonitost rešenja tuženog organa, zbog povrede pravila postupka, nepotpuno i netačno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Između ostalog ukazuje na presudu Evropskog suda za lјudska prava – Grudić protiv Srbije, predstavka br. 31925/08 od 17.04.2012. godine, da mu je penzija koju je uredno primao bez ikakvog zakonskog osnova i bez donošenja odluke obustavlјena. Sa ovih i ostalih razloga bliže nevedenim u tužbi predlaže da Sud uvaži tužbu, poništi osporeno rešenje i dozvoli tužiocu uspostavlјanje isplate penzije ili da predmet vrati tuženom organu na ponovno odlučivanje.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž 4378/2018 od 04.07. 2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe AA u parnici protiv Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P broj 2370/15 od 07.03.2018. godine u stavu trećem izreke presude, dok se presuda u u stavu drugom i četvrtom izreke ukida i predmet u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog RF PIO Filijala Peć od 27.10.1993. godine, tužilјi je priznato pravo na najniži iznos porodične penzije počev od 01.06.1992. godine. Tužilјi je penzija isplaćivana do 01.07.1999. godine, nakon čega joj tuženi više ne isplaćuje penziju. Nalazom i mišlјenjem sudskog veštaka je utvrđen ukupan iznos neisplaćenih penzija za period od 01. juna 1999. godine do penzije za mart 2017. godine u punom mesečnom iznosu bez umanjenja, jer podataka o eventualno izvršenim isplatama penzije tužilјi u spornom periodu od 01.06.1999. godine zaklјučno sa penzijom za mart 2017. godine u spisu nema. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, ceneći istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, pravilno zaklјučio da je zahtev tužilјe za isplatu penzija za period počev od juna 1999. godine zaklјučno sa decembrom 2011. godine zastareo. Ovo stoga što je isplata penzija tužilјi uskraćena protivno odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pa je tako tuženi naneo štetu za koju odgovara u smislu člana 172 Zakona o obligacionim odnosima. Naknada tako prouzrokovane štete zastareva sukcesivno tako da od dospelosti svakog mesečnog obroka penzije teče subjektivni rok zastarelosti potraživanja propisan odredbom člana 376 Zakona o obligacionim odnosima. Kako je tužba podneta dana 13.02.2015. godine, to su zastarela sva potraživanja neisplaćenih penzija tužilјe zaklјučno sa isplatom penzija za mesec decembar 2011. godine, zbog čega je u ovom delu zahtev tužilјe neosnovan, kako je to pravilno prvostepeni sud našao.

Prilikom odlučivanja prvostepeni sud je imao u vidu i pravno shvatanje izraženo u presudi Evropskog suda za lјudska prava u predmetu Grudić protiv Republike Srbije predstavka broj 3192/08 od 17.04.2012. godine, stav 2 tačka 77 do 83, ali da se navedenom presudom ESLjP kojom se nalaže državi rešenja tzv. “Kosovskih penzija” ne suspenduje primena pravila o zastarelosti potraživanja (rešenje VKS Rev. 862/15 od 24.02.2016. godine sentenca utvrđena na sednici Građanskog odelјenja 31.05.2016. godine).Ovo stoga što je trogodišnji rok zastarelosti pitanje koje nije postavlјeno u predmetu Grudić protiv Srbije, a navedeni rok je predviđen članom 376 ZOO i kao takav zakonit, a teži i legitimnom cilјu obezbeđenja pravne sigurnosti i zaštiti potencijalnih tuženih od zastarelosti potraživanja, koja bi mogla teško da se izvrše.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Kin-Stib i Majkić protiv Srbije

U presudi broj Pž 8224/16 od 20.06.2018. godine Privredni apelacioni sud doneo je odluku da se nastavlјa postupak u ovoj pravnoj stvari, prekinut rešenjem ovog suda Pž 7254/15 od 03.11.2016. godine, odbija žalba trećetuženog kao neosnovana i potvrđuju rešenja sadržana u stavu I i II izreke presude Privrednog suda u Beogradu 48 P 42/14 od 08.05.2015. godine, koja se preinačava u stavu 3 tako da se odbija zahtev tužioca „KIN STIB" S.p.r.l. 555 AV Caisse d Epagne, Kinshasa, DR Kongo kojim je tražio da se utvrdi da pravo tužioca da za obavlјanje dedelatnosti priređivanja igara na sreću koristi prostorije Hotela „Kontinental“ u Beogradu u roku od pet godina od dana otvaranja igračnice, koje je pravnosnažno utvrđeno Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T-9/95 od 10.04.1996. godine, kao imovinsko pravo, postoji i posle zaklјučenja Ugovora o prodaji Hotela „Kontinental" u Beogradu od 29.04.2008. godine, overenog u Prvom opštinskim sudu u Beogradu pod Ov. br. 2221/08 od 29.04.2008. godine, a što su drugotuženi i trećetuženi dužni da priznaju i da trpe.

Presudom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, donete u predmetu ovde tužioca i gospodina AA, kao podnosilaca predstavke, protiv Republike Srbije, utvrđeno da je došlo do povrede čl.1. Protokola broj 1 u vezi sa delimičnim neizvršenjem arbitražne odluke-Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS 1914/96 od 07.06.2006. godine, dok je preostali deo predstavke proglašen nedopuštenim.

Presudom Evropskog suda za lјudska u predmetu Preduzeće „KIN STIB" i AA protiv Srbije od 20.04.2010. godine, koja je doneta po predstavci broj 12312/05 i koja je postala pravnosnažna dana 04.10.2011. godine utvrđeno da nije moguće izvršenje arbitražne odluke u delu kojim je obavezan drugotuženi da tužiocu dozvoli da predmetni kazino vrati u posed i da delotvorno obavlјa posao u periodu od 5 godina, odnosno pravo tužioca na uvođenje u posed, kao i na naknadu svih vidova štete, već je pravnosnažno odlučivano u postupku pred Evropskim sudom za lјudska prava i da je u pitanju presuđena stvar, a da je na osnovu člana 36 Zakona o igrama na sreću, tužiocu onemogućeno uvođenje u posed kazina u hotelu Kontinental ističući da tužilac nije dokazao da su ga tuženi drugog i trećeg reda lišili zakonite državine kazina Hotel Kontinental. Drugotuženi je osporio zahtev tužioca ističući prigovor nedostatka pasivne legitimacije, jer nije potpisnik ugovora o prodaji metodom javnog tendera, dok je trećetuženi takođe osporio zahtev tužioca u celini ističući da se nikada nijedna obaveza u bilo kom postupku koji je označen nije ticala trećetuženog i da trećetuženom arbitraža nije nametala nikakve obaveze, niti je trećetuženi univerzalni sukcesor ili pravni sledbenik drugotuženog koji još uvek postoji kao pravno lice, te da trećetuženi nije kupio privredno društvo drugotuženog, već samo njegovu imovinu, za iznos koji je uplaćen u korist drugotuženog. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno primenio Zakon o parničnom postupku, kada je dozvolio preinačenje tužbe rešenjem od 27.03.2015. godine.

U presudi se navodi da u odnosu na istaknuti prigovor presuđene stvari, takođe pravilno je prvostepeni sud primenio Zakon o parničnom postupku kada je isti odbio. Ovo stoga što je Odlukom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, u postupku tužioca i gospodina AA protiv Republike Srbije, utvrđeno je da je došlo do povrede prava tužioca i to delimičnim neizvršenjem Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS u Beogradu 1914/96 od 07.06.2006. godine. Navedenom Odlukom Evropskog suda nije odlučivano da li pravo tužioca iz navedenog izvršnog postupka postoji i nakon zaklјučenja Ugovora o prodaji između tuženih, kao ni da li je sa drugotuženog kao prodavca na trećetuženog kao kupca, prešla i obaveza da tužilac ostvari svoje imovinsko pravo utvrđeno pravnosnažnom Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T9/95 od 10.04.1996. godine, a što predstavlјa predmet spora u ovom postupku. Pravilno prvostepeni sud zaklјučuje da Evropski sud za lјudska prava nije rešavao pravni odnos između ovde tužioca i tuženih, pa stoga istaknuti prigovor presuđene stvari od strane prvotuženog, u smislu odredbi čl. 359. ZPP, nije osnovan.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Kostić protiv Srbije

Presuda se poziva u tužbi koju je tužilac podneo Upravnom sudu, a koja je odbijena presudom Upravnog suda 1U 1821/11 od 20.09.2013. godine. \r\nPredmet se tiče zaključka građevinskog inspektora Opštinske uprave Stari grad.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem R4r-16/16 od 20.07.2016., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija prigovor predlagača da se utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku Osnovnog suda u Novom Sadu posl. br. P1.2213/2014 i Apelacionog suda u Novom Sadu posl. br. Gž1.2548/15 i da se naloži sudiji izvestiocu da prouči predmet, iznese isti na sednicu veća, a veću da donese odluku po žalbi predlagača u tom sporu. Inicijalni predmet se odnosi na radni spor vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, posl. br. P1 2213/2014

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem Rž g 1/2017 od 27. 02. 2017., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača odbija kao neosnovana i potvrđuje rešenje Višeg suda u Novom Sadu R4p.21/2016 od 23.02.2016. godine, koje se odnosi na spor čiji je predmet zahtev za iselјenje i zahtev za naknadu štete.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 72/15 od 23.06.2015., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču S. B. iz R., povređeno prava na suđenje u razumnom roku, u postupku pred Osnovnim sudom u Rumi 2P.627/14 (ranije oznake P.163/10 Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici Sudska jedinica u Rumi).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lelas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Gž1 6847/2012 od 03.04.2013. godine, Apelacionog suda u Beogradu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, u stavu petom izreke i predmet u tom delu vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da plati tužiocu razliku zarade za april, maj, jun 2008. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu prvom izreke, dok je stavom drugim izreke obavezana tužena da tužiocu plati na ime neisplaćenog regresa za 2008. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2009. godine do isplate, na ime neisplaćenog regresa za 2009. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2010. godine do isplate. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu neisplaćenu zaradu za januar, februar, mart i april 2011. godine u iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu trećem izreke. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu dnevnicu u iznosu od 3.932,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.01.2009. godine do isplate. Stavom petim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara. Stavom šestim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 74.852,00 dinara. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za regres za 2006 i 2007 godinu jer sporazum iz 2009 godine ne govori o regresu, pa je potraživanje zastarelo.

Protiv ove presude, u stavu petom izreke, žalbu je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaklјučio da tužbeni zahtev tužioca neosnovan u delu da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara neosnovan, jer je potraživanje tužioca u ovom delu zastarelo i isto nije obuhvaćeno sporazumom od 09.04.2009. godine. Žalba ukazuje da je zastupnik tuženog svojim obećanjem doveo do prolongiranja podnošenja tužbe. Za slučaj da je tužiocu zastupnik saopštio da će mu regres za 2006. i 2007. godinu biti isplaćen, tada bi se on pouzdao u dobroj veri u izjavu zastupnika, pa to ne bi moglo ostati bez uticaja na prekid zastarelosti, odnosno na odricanje od zastarelosti ako je rok istekao (presuda Evropskog suda za lјudska prava Lelas protiv Hrvatske).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Milosav Ilić protiv Srbije

Ova Odluka Evropskog suda veoma je važna s obzirom na veliki broj predstavki koje se odnose na devizne depozite položene kod Dafiment banke.

Evropski sud za lјudska prava je smatrao u skladu sa ranije donetom presudom Molnar Gabor protiv Srbije, da je predmetno zakonodavstvo (Zakon o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 59/98, 44/99 i 53/01; Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 36/02 i Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po ugovorima o deviznim depozitima građana oročenim kod Dafiment banke AD, Beograd, u likvidaciji......, Sl. list SRJ br. 36/02) kojim se ograničava mogućnost isplate položenih deviznih sredstava, u skladu sa članom 1. Protokola br. 1. odnosno da je postojao zakonit cilј kome je država težila, te da su preduzete mere bile u skladu sa ekonomskom situacijom, velikim brojem štediša i potrebom da se očuva likvidnost države.

Sud je cenio i činjenicu da je podnosilac predstavke preuzeo i određeni rizik time što je zaklјučio ugovor o štednji koji predviđa očigledno visoke kamate, te da se moglo očekivati da se ceo sistem uruši i onemogući mu da dobije uložena sredstva kao i inicijalno ugovorenu kamatu.

U pogledu Srpsko-moravske banke i nemogućnosti podnosioca predstavke da izvrši pravosnažnu presudu donetu 1994. godine, glavni argument države je bio da je predstavka nedopuštena ratione temporis imajući u vidu da su se sve relevantne činjenice desile mnogo pre stupanja Konvencije na snagu u odnosu na tuženu državu. Iako je Sud u mnogo presuda ranije donetih (npr. Aćimović protiv Hrvatske, Blečić protiv Hrvatske) smatrao potrebnim da razmotri argumentaciju koja se odnosi na vremensku nadležnost Suda, u predmetnom slučaju je zaklјučio da „čak i ako se pretpostavi da su pritužbe podnosioca predstavke dopuštene ratione temporis, Sud smatra da su u svakom slučaju nedopuštene ratione personae“s obzirom da predmetna Srpsko-moravska banka nikada nije bila „ovlašćena banka“ niti su ikada sredstva položena kod nje konvertovana u javni dug.

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Presudom broj PŽ 6322/18 od 12.12.2018. godine Privredni apelacioni sud odbio je kao neosnovane žalbe tužioca i potvrtio presudau Privrednog suda u Beogradu P 6123/16 od 24.09.2018. godine, ispravlјenu rešenjem P 6123/16 od 24.10.2018. godine i dopunskim rešenjem istog suda P 6123/16 od 14.11.2018. godine.

U svojoj presudi Privredni apelacioni sud se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Presudom broj GŽ-1265/20 od 27.05.2021. godine Apelacioni sud u Kragujevcu odbio je kao neosnovanu žalbu tuženog Stečajna masa „ĐĐ“ DD … i potvrdio presudu Osnovnog suda u Čačku 1P.br.1356/18 od 16.12.2019. godine

U svojoj presudi Apelacioni sud u Kragujevcu se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna na javnoj stranici Apelacionog suda u Kragujevcu ovde

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Rešenjem broj PŽ 6086/19 21.11.2019. godine Privredni apelacioni sud ukinuo je rešenje Privrednog suda u Somboru P Br. 169/18 od 03.10.2019.godine i predmet vratio prvostepenom sudu na dalјi postupak i odlučivanje.

Protiv navedenog rešenja, žalbu je blagovremeno izjavio tuženi –protivtužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, ukazujući na stav Vrhovnog suda Srbije iz 2004. godine, prema kome se Aneks G - Sporazuma o sukcesiji treba direktno primeniti, kao sastavni deo pravnog sistema Republike Srbije, a što je potvrđeno i u odluci Privrednog apelacionog suda PŽ Br. 4222/12 od 03.03.2016. godine. Zaklјučenje bilateralnog sporazuma u skladu sa Aneksom G - Sporazuma o sukcesiji nije neophodno. Takođe ni odluka Evropskog suda za lјudska prava, doneta po prestavci Privrednog društva „MLADOST TURIST“ AD, ne može biti razlog za prekid postupka. U smislu žalbenih navoda, predloženo je da se pobijano rešenje ukine i predmet vrati na ponovni postupak.

Prvostepeni sud, polazeći od Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesiji, člana 2. Priloga - G Sporazuma i člana 4. istog akta, zaklјučuje da ima mesta prekidu obe parnice. Kako takav ili sličan sporazum do sada nije zaklјučen između država sukcesora, odnosno Republike Hrvatske i Republike Srbije, prvostepeni sud dalјe zaklјučuje da bez zaklјučenja dodatnog sporazuma koji bi konkretizovao njegove odredbe je bilo nužno prekinuti postupak, dok države sukcesori ne postupe u skladu sa članom 4. Priloga G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Na takav stav navodi prvostepeni sud da ukazuje i odluka Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, doneta po zahtevu br. 73035/14 koji je uputio „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, a u kojoj Evropski sud za lјudska prava podržava stav Republike Hrvatske o nemogućnosti neposredne primene Sporazuma o pitanjima sukcesije, bez zaklјučenja bilateralnog sporazuma ili drugih mera radi implementacije sporazuma, koji bi omogućio primenu člana 2. Aneksa G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Prvostepeni sud se u pobijanoj odluci poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, po predstavci „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, te s tim u vezi treba istaći da je nakon donošenja navedene presude Evropskog suda za lјudska prava, došlo do promene sudske prakse u Republici Srbiji.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Nešić protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2609/18/2018 od 13.12.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Osnovnog sua u Lazarevcu P 707/15 od 07.02.2018. godine u stavu prvom, delu stava trećeg koji je izvršeno prebijanje potraživanja i obavezana tužena da tužilјama isplati presudom određeniiznos, u parnici tužilaca AA1 do AA3,protiv tužene Gradske opštine Lazarevac, radi naknade štete.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Tehnogradnja DOO protiv Srbije

Presuda je navedena u presudi Gž 9376/2018 od 13.06.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 12.089.792,46 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.07.2015. godine do isplate.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku tužilac je dana 31.03.2014. godine, zaklјučio ugovor o pružanju pravne pomoći i zastupanju sa HI "AA", kao vlastodavcem, na osnovu kog ugovora je tužilac kao punomoćnik preuzeo obavezu da pruža advokatske usluge vlastodavcu kroz pravne savete, konsultacije, zastupanja i odbrane pred sudovima i svim drugim organima vlasti, dok je se sa druge strane vlastodavac obavezao da tužiocu za to plaća paušalno mesečnu naknadu u iznosu od 2.000,00 evra neto uz uvećanje za visinu poreza na usluge u dinarskoj protivvrednosti po kursu važećem na dan plaćanja svakog 01-og do 10-og u mesecu za prethodni mesec, kao i da mu isplati iznos dosuđenih i naplaćenih troškova po svakom predmetu u iznosu koji vlastodavac realizuje uz umanjenje za iznos materijalnih troškova koje u toku postupka snosio sam vlastodavac i koji pripadaju vlastodavcu. Ugovor je zaklјučen na neodređeno vreme, sa početkom važenja od 01.04.2004. godine.

Vlastodavac po osnovu navedenog ugovora HI "AA", bilo je društveno preduzeće, a “AA1” d.o.o., bio je kupac 70% društvenog kapitala navedenog preduzeća, na osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javnog tendera koji je zaklјučen dana 13.01.2004. godine. Agencija za privatizaciju obavestila je preduzeće HI "AA" i “AA1” d.o.o., dopisom od 01.07.2005. godine, da se ugovor o prodaji društvenog kapitala javnim tenderom smatra raskinutim zbog neispunjenja istekom naknadno ostavlјenog roka, zbog čega je Agencija u skladu sa odredbom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, donela odluku o prenosu kapitala Preduzeća HI “AA”, Akcijskom fondu.

Tužilac AA, po osnovu ugovora o pružanju pravne pomoći i zastupanju, preduzimao je pružanje advokatskih usluga HI “AA” a.d., zaklјučno sa julom 2006. godine, ali kako mu naknada nije isplaćena, tužilac je pokrenuo parnični postupak koji je ončan donošenjem presude Osnovnog suda u Kruševcu P. br. 884/12 od 13.02.2014. godine, kojim je usvojen njegov zahtev i obavezan tuženi HI “AA” a.d., da tužiocu na ime duga isplati iznos od 4.914.652,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.08.2006. godine do isplate, kao i da mu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.064.834,00 dinara. Ova presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž.br. 3567/16 od 13.12.2016. godine.

Žalbeni navod tužioca da je ugovor o prodaji društvenog kapitala od 13.01.2004. godine, raskinut retroaktivnom primenom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, je osnovan, ali nije od uticaja na drugačiju odluku suda, s obzirom da je i član 41a Zakona o privatizaciji), koji je važio u vreme zaklјučenja ugovora, predviđao mogućnost raskida ugovora zbog neispunjenja (neplaćanje rate ugovorene cene u ugovorenom roku).

Suprotno žalbenim navodima tužioca, pravilno je prvostepeni sud prilikom donošenja odluke imao u vidu presudu Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 14.03.2017. godine u predmetu “Tehnogradnja” d.o.o., protiv Srbije (predstavka br. 35081/10 i 68117/13), kada je našao da činjenice koje je sud razmatrao u tom postupku, nisu identične činjenicama iznetim od strane tužioca u ovoj parnici, s obzirom da je u tom postupku sud našao da je došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije i člana 1 Protokola 1 u vezi sa neizvršavanjem pravnosnažnih odluka domaćih sudova, s obrazloženjem da preduzeće – dužnik nije moglo “istovremeno biti podvrgnuto stečajnom i izvršnom postupku”. Tužilac, prema sopstvenim navodima, nije ni pokretao izvršni postupak, niti je mogao da ga pokrene jer je vodio parnični postupak koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. br. 3567/16 od 13.12.2016. godine, pa se na njega navedena presuda i stav izražen u njoj ne može primeniti.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Yaylali protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gabrić protiv Hrvatske (9702/04) od 05.02.2009. koju je doneo Evropski sud za ljudska prava, u kontekstu jednakog sagledavanja srazmernosti izrečene sankcije.

Član P1-1 | DIC | Zarifa Skenderi protiv Srbije

Odluka se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine

Presuda je povezana sa presudom Gž 1864/19 od 20.06.2019. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Smederevu P broj 875/18 od 03.10.2018.godine u parnici tužilaca AA do AA2 protiv tuženog BB radi iselјenja.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine

Presuda je povezana sa presudom Gž 1838/10 od 17.02.2010. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe i potvrđuje presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilјa, Republika Srbije, Ministarstvo odbrane, tražila da se naloži tuženoj B.B. da deo dvorišne zgrade na katastarskoj parceli broj __ KO __, koji se nalazi u dnu dvorišta gledano sa ulice desno do stana koji je od tužilјe otkupio VV, ispražnjen od lica i stvari preda u državinu tužilјi, kao i zahtev tužilјe za naknadu troškova parničnog postupka.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde