Podnosioci predstavke su drzavljani Bosne i Hercegovine.

Žepa, grad u istočnoj Bosni i Hercegovini, nalazi se nekih dvanaest kilometara od granice sa Srbijom. Pre rata on je imao manje od 3.000 stanovnika, od kojih su većina bili Bošnjaci. Za vreme rata, Žepa je bila jedna od tri bošnjačke enklave u istočnoj Bosni okružena sa VRS7 . Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ju je 1993. godine proglasio bezbednom zonom. Kada je VRS zauzela Žepu, podnosioci predstavke su prešli granicu u Srbiju iz Bosne i Hercegovine, nadajući se da će moći da nađu utočište u trećoj zemlјi. Otkrio ih je stražar VJ i odveo ih u dva prihvatna centra. Podnosioci predstavke tvrde da su dobili obaveštenje da imaju status ratnih zaroblјenika; izgleda da su neki od njih zaista bili pripadnici ARBH ali su neki bili civili. Prvi prihvatni centar, Šlјivovica, nalazio se u opštini Čajetina, a drugi, Mitrovo Polјe, u opštini Aleksandrovac, oba u Srbiji. Prihvatni centar Šlјivovica nalazio se u napuštenim radničkim barakama, a prihvatni centar Mitrovo Polјe u nekadašnjoj rekreativnoj ustanovi za decu.

Fond za humanitarno pravo, nevladina organizacija iz Beograda je 6. septembra 2011. godine podnela krivičnu prijavu u ime podnosilaca predstavke Tužilaštvu za ratne zločine Srbije protiv više od 50 pojedinaca za navodne ratne zločine. U krivičnoj prijavi se tvrdi da su, kada su podnosioci predstavke otkriveni na granici Srbije, vojska i policija protiv njih koristile silu i prebacile ih u gore navedene prihvatne centre. Oba prihvatna centra čuvali su policajci srpske policije i nijedan podnosilac nije smeo da ih napusti. Prema navodima podnosilaca predstavke, tokom boravka u centrima oni su stalno verbalno vređani, ismejavani, šutirani i udarani, i tučeni pesnicama, palicama, kablovima, lopatama i metalnim šipkama. Podnosioci predstavke za koje se sumnjalo da su pripadnici ARBH bili su izloženi posebno surovom postupanju i bili primorani da učestvuju u međusobnim tučama, da gledaju direktno u sunce, pomeraju teško kamenje, a uskraćivana im je i lekarska pomoć.

Tužilaštvo za ratne zločine je septembra 2011. godine izvršilo preliminarnu proveru informacija koje su podnosioci predstavke dostavili i zatražilo da Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo odbrane dostave informacije u vezi sa krivičnom prijavom i 2013. obavestilo Centar za humanitarno pravo da ne nalazi nikakav osnov za pokretanje krivične istrage pošto se navodna dela ne mogu klasifikovati kao ratni zločini ili neki drugi zločin u nadležnosti Tužilaštva za ratne zločine.

Podnosioci predstavke su 8. aprila 2013. godine uložili ustavnu žalbu pred Ustavnim sudom Srbije tvrdeći da je došlo do povreda čl. 2, 3. i 6. Konvencije. Ustavni sud je 4. februara 2014. godine odbacio ustavnu žalbu.

Apelacioni sud u Beogradu je 13. juna 2014. godine, postupajući po parničnoj tužbi za naknadu štete koju su podnela dva podnosioca predstavke, Enes Bogilović i Mušan Džebo, doneo pravosnažnu presudu u parničnom postupku kojom je utvrdio da su podnosioci predstavke u pitanju pretrpeli „intenzivno mučenje i nečovečno postupanje“ a da su „podnosioci predstavke pretrpeli bez svake sumnje najtežu patnju koju pojedinac može da doživi“.

Podnosioci predstavke pritužuju se zbog toga što Tužena država nije ispunila svoje obaveze prema procesnom aspektu čl. 3, 6. i 13. Konvencije. Oni su tvrdili da ove odredbe zahtevaju od države da vodi delotvornu, nepristrasnu i temelјnu istragu koja može da dovede do identifikacije i kažnjavanja odgovornih za njihovo zlostavlјanje. Sud smatra da sve pritužbe treba razmatrati prema članu 3. Konvencije.

Sud primećuje da se podnosioci predstavke pritužuju zbog zlostavlјanja koje se desilo u periodu od jula 1995. godine do aprila 1996. godine kao i da su podnosioci predstavke podneli krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine 6. septembra 2011. godine, posle više od šesnaest godina nakon spornih događaja. Sud primećuje da je, s obzirom na datum podnošenja krivične prijave, zastarelost sprečila krivično gonjenje bilo kog dela uz izuzetak ratnih zločina. Iz prakse Tužilaštva za ratne zločine, očigledno je da ono dosledno odbija da klasifikuje zločine koji su se navodno dogodili na srpskoj teritoriji za vreme rata u Bosni i Hercegovini kao ratne zločine. To pokazuje činjenica da ni u jednom predmetu ne postoji optužnica Tužilaštva za ratne zločine za ratne zločine nastale iz sličnih situacija. Ova praksa je postala očigledna već 2006. godine kada je na snagu stupila većina optužnica u vezi sa ratnim zločinima počinjenim u kontekstu sukoba u Bosni i Hercegovini, ili najkasnije do 2010. godine kada su domaći sudovi doneli prve presude u ovim predmetima, time usvajajući tu praksu kao zakonski validnu. Sud prema tome zaklјučuje da su 2011. godine, u vreme kada su oni podneli svoju krivičnu prijavu, podnosioci predstavke trebali da znaju da neće biti krivičnog gonjenja. Shodno tome, njihova predstavka je podneta van roka od šest meseci.

Iz tih razloga Sud većinom glasova proglašava predstavku nedopuštenom.

Preuzmite presudu u pdf formatu

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ОДЛУКА

Представка број 4159/15

Ахмет КАМЕНИЦА и други против Србије

Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању већа 4. октобра 2016. године у саставу:

Luis López Guerra, председник,
Helena Jäderblom,
Helen Keller,
Dmitry Dedov,
Branko Lubarda,
Pere Pastor Vilanova,
Alena Poláčková, судије,
и FatoşAracı, заменик секретара одељења,

С обзиром на горе наведену представку поднету 24. децембра 2014. године, С обзиром на запажања која је поднела Тужена влада и запажања подносилаца представке у одговору,

С обзиром на коментаре које је поднела Влада Босне и Херцеговине, После већања, одлучује како следи:

ЧИЊЕНИЦЕ

1. Списак подносилаца представке утврђен је у додатку. Сви подносиоци представке су држављани Босне и Херцеговине и пред Судом их заступа госпођа Т. Дробњак, адвокат из Београда.

2. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада“) заступа њен заступник, госпођа Н. Плавшић.

А. Релевантна позадина

3. Након проглашења независности у односу на бившу Социјалистичку Федеративну Републику Југославију (СФРЈ) у марту 1992. године, у Босни и Херцеговини је избио сурови рат. Више од 100.000 људи је убијено а више од 2.000.000 њих је расељено због „етничког чишћења“ или oпштег насиља. Следеће локалне снаге биле су главне стране у сукобу: АРБХ^{^[1]} (углавном састављена од Бошњака^{^[2]} и лојална централним органима у Сарајеву), ХВО^{^[3]} (углавном састављена од Хрвата^{^[4]}) и ВРС^{^[5]} (углавном састављена од Срба⁶).

Сукоб се завршио у децембру 1995. године када је Општи оквирни мировни споразум („Дејстонски споразум“) ступио на снагу између Босне и Херцеговине, Хрватске и Савезне Републике Југославије (коју је 2006. године наследила Србија).

4. Жепа, град у источној Босни и Херцеговини, налази се неких дванаест километара од границе са Србијом. Пре рата он је имао мање од 3.000 становника, од којих су већина били Бошњаци. За време рата, Жепа је била једна од три бошњачке енклаве у источној Босни окружена са ВРС^{^[7]}. Савет безбедности Уједињених нација ју је 1993. године прогласио „безбедном зоном“^{^[8]}.

5. У Жепи је 1995. године живело између 6.500 и 8.000 људи, од којих су неких две трећине била расељена лица из других делова Босне и Херцеговине^{^[9]}.

6. ВРС је 12. јула 1995. године напала „безбедну зону“ Жепе, и освојила је 25. јула. Следећих дана, неколико стотина Бошњака, углавном способних мушкараца који су одбили да се предају снагама ВРС – успело је да пређе границу и пребегне у Србију^{^[10]}. Међу њима су били и подносиоци представке.

Б. Околности предмета

7. Чињенице предмета, како су их стране изнеле, могу се сумирати како следи.

8. Када је ВРС заузела Жепу, подносиоци представке су прешли границу у Србију из Босне и Херцеговине, надајући се да ће моћи да нађу уточиште у трећоj земљи.Открио их је стражар ВЈ^{^[11]}и одвео их у два прихватна центра. Подносиоци представке тврде да су добили обавештење да имају статус ратних заробљеника; изгледа да су неки од њих заиста били припадници АРБХ али су неки били цивили. Први прихватни центар, Шљивовицa, налазио се у општини Чајетина, а други, Митрово Поље, у општини Александровац, оба у Србији. Прихватни центар Шљивовица налазио се у напуштеним радничким баракама, а прихватни центар Митрово Поље у некадашњој рекреативној установи за децу.

9. Док су постојали, прихватне центре су обишли представници Међународног комитета црвеног крста и Државне комисије за нестала лица Босне и Херцеговине. Ови други су израдили извештај у коме се наводи да су услови у прихватним центрима узнемиравајући.

10. У периоду од јануара до априла 1996. године УНХЦР је омогућавао пребацивање из притворних центара у треће земље, а центри су затворени у априлу 1996. године.

11. Фонд за хуманитарно право, невладина организација из Београда је 6. септембра 2011. године поднела кривичну пријаву у име подносилаца представке Тужилаштву за ратне злочине Србије против више од 50 појединаца за наводне ратне злочине. У кривичној пријави се тврди да су, када су подносиоци представке откривени на граници Србије, војска и полиција против њих користиле силу и пребациле их у горе наведене прихватне центре. Оба прихватна центра чували су полицајци српске полиције и ниједан подносилац није смео да их напусти. Према наводима подносилаца представке, током боравка у центрима они су стално вербално вређани, исмејавани, шутирани и ударани, и тучени песницама, палицама, кабловима, лопатама и металним шипкама. Неки су опушцима опечени по кожи, терани да пију воду помешану са моторним уљем, а неки су и сексуално злостављани (посебно, неки подносиоци представке су приморавани да се сексуално међусобно иживљавају). Подносиоци представке за које се сумњало да су припадници АРБХ били су изложени посебно суровом поступању и били приморани да учествују у међусобним тучама, да гледају директно у сунце, померају тешко камење, а ускраћивана им је и лекарска помоћ.

12. Центар за хуманитарно право је у кривичној пријави поднео изјаве лица из притворних центара, лекарску документацију, документацију Међународног комитета црвеног крста и Државне комисије за нестала лица Босне и Херцеговине, као и друге доказе. Међу онима који су наводно учествовали у мучењу, Центар је идентификовао припаднике Државне безбедносне агенције Србије, полицајце и војне службенике разних чинова.

13. Тужилаштво за ратне злочине је 23. септембра 2011. године извршило прелиминарну проверу информација које су подносиоци представке доставили и затражило да Министарство унутрашњих послова и Министарство одбране доставе информације у вези са кривичном пријавом.

14. Министарство унутрашњих послова је Тужилаштву 17. новембра 2011. године и 2. децембра 2011. године доставило два извештаја. У извештајима је наведено да је стање у центрима било углавном добро, да центри нису били затворени оградом, и да су они којима су били у њима добили статус избеглица и имали приступ лекарским услугама, кантини, пошти, телефону, банци и приватним посетама и обиласцима службеника међународних организација. Док један од извештаја описује стање у прихватном центру Шљивовица као незадовољавајуће, стање у прихватном центру Митрово Поље описано је као смештај са квалитетом „хотелског смештаја“.

15. Тужилаштво за ратне злочине је 1. марта 2013. године обавестило Центар за хуманитарно право да не налази никакав основ за покретање кривичне истраге пошто се наводна дела не могу класификовати као ратни злочини или неки други злочин у надлежности Тужилаштва за ратне злочине. Подносиоци представке су 8. априла 2013. године уложили уставну жалбу пред Уставним судом Србије тврдећи да је дошло до повреда чл. 2, 3. и 6. Конвенције. Уставни суд је 4. фебруара 2014. године одбацио уставну жалбу подносилаца представке као некомпатибилну ratione materiae са одредбама Устава, налазећи да обавештење у питању није дело које је одлучујуће у погледу људских права подносилаца представке.

16. Апелациони суд у Београду је 13. јуна 2014. године, поступајући по парничној тужби за накнаду штете коју су поднела два подносиоца представке, Енес Богиловић и Мушан Џебо, донео правоснажну пресуду у парничном поступку којом је утврдио да су подносиоци представке у питању претрпели „интензивно мучење и нечовечно поступање“ а да су „подносиоци представке претрпели без сваке сумње најтежу патњу коју појединац може да доживи“. Суд је даље описао поступке чувара према двојици подносилаца представке и другим лицима у центру као„понашање ... тешко достојно људског бића“. Сваком тужиоцу је досуђено по 300.000 динара (РСД) на име нематеријалне штете.

17. Одлука Уставног суда достављена је пуномоћнику подносилаца представке 2. јула 2014. године.

В. Релевантно домаће право и пракса

1. Одредбе у евзи са застарелошћу кривичне одговорности

(a) Кривични законик Савезне Републике Југославије

18. Кривични законик Социјалистичке Федеративне Републике Југославије из 1976. године („Службени лист Социјалистичке Федеративне Републике Југославије“ – „Сл. лист СФРЈ“– бро. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 и 54/90 и „Службени лист Савезне Републике Југославије“, бр.35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 и 61/01, и „Службени гласник РС“, број 39/03) био је на снази до 1. јануара 2006. године. Његове релевантне одредбе наведене су у даљем тексту.

19. Члан 95. регулише рокове застарелости кривичне одговорности. Релевантни делови гласе како следи:

“(1) Ако није другачије прописано овим закоником, кривична одговорност застарева: 1) двадесет пет година од датума када је кривично дело учињено у случајевима када закон прописује смртну казну или казну затвора од двадесет година;

2) петнаест година од датума када је кривично дело учињено када закон прописује максималну казну дужу од десет година;

3) десет година од датума када је кривично дело учињено када закон прописује максималну казну дужу од пет година;

4) пет година од датума када је кривично дело учињено када закон прописује максималну казну дужу од три године;

5) три године од датума када је кривично дело учињено када закон прописује максималну казну дужу од годину дана;

...”

20. Члан 100. истог законика гласи како следи:

„Застарелост кривичне одговорности не важи за кривична дела обухваћена чл. 141-145. овог законика [геноцид и ратни злочини] нити за кривична дела за која је застарелост прописана међународним уговорима“

(б) Кривични законик Републике Србије

21. Кривични законик Републике Србије („Службени гласник Републике Србије, бр. 85/2005, 88/2005, 107/2005, 72/2009, 111/2009, 121/2012 и 104/2013) ступио је на снагу 1. јануара 2006. године.

Члан 103. регулише рокове застарелости кривичне одговорности. Релевантни делови гласе како следи:

“(1) Ако није другачије прописано овим закоником, кривична одговорност застарева: 1) двадесет пет година од датума када је кривично дело учињено у случајевима када закон прописује казну затвора од тридесет до четрдесет година;

2) двадесет година од датума када је кривично дело учињено када закон прописује максималну казну дужу од петнаест година;

3) петнаест година од датума када је кривично дело учињено када закон прописује максималну казну дужу од десет година;

4) десет година од датума када је кривично дело учињено када закон прописује максималну казну дужу од пет година;

5) пет година од датума када је кривично дело учињено када закон прописује максималну казну дужу од три године;

6) три године од датума када је кривично дело учињено када закон прописује максималну казну дужу од годину дана;

...”

22. Члан 100. истог закона гласи како следи:

„Застарелост кривичне одговорности не важи за кривична дела обухваћена чл. 370-375. овог законика [геноцид и ратни злочини] нити за кривична дела за која је застарелост прописана међународним уговорима.“

2. Одредбе о ратним злочинима, злочинима против човечности и мучењу

(a) Кривични законик Савезне Републике Југославије (на снази до 1. јануара 2006. године)

23. Члан 142 –Ратни злочини против цивилног становништва

„(1) Ко кршећи правила међународног права за време рата, оружаног сукоба или окупације нареди да цивилно становништво буде подвргнуто убиствима, мучењу, нехуманом поступању, биолошким експериментима, великој патњи или нарушавању телесног интегритета или здравља, расељавању или пресељавању или присилном однародњавању или превођењу у другу веру, присиљавању на проституцију или силовања; примењивању мера застрашивања и терора, узимању талаца, колективном кажњавању, противзаконитом одвођењу у концентрационе логоре и другом противзаконитом затварању, лишавању права на правилно и непристрасно суђење; присиљавању на службу у оружаним снагама непријатељске силе или у њеној обавештајној служби или администрацији; присиљавању на принудни рад, изгладњивању становништва, конфисковању имовине, пљачкању имовине становништва, противзаконитом и самовољном уништавању или присвајању у великим размерама имовине које није оправдано војним потребама, узимању незаконите и несразмерно велике контрибуције и реквизиције, смањењу вредности домаћег новца или противзаконитом издавању новца или ко изврши неко од наведених дела, казниће се затвором најмање пет година или смртном казном.”

24. Члан 144 –Ратни злочини против ратних заробљеника

„Ко кршећи правила међународног права нареди да се према ратним заробљеницима врше убиства, мучења, нечовечна поступања, биолошки, медицински или други научни експерименти, узимања ткива или органа ради трансплантације, наношење великих патњи или повреда телесног интегритета или здравља, присиљавање на вршење службе у оружаним снагама непријатеља, или лишавање права на правично и непристрасно суђење или ко изврши неко од наведених дела, казниће се затвором најмање пет година или смртном казном“

(б) Кривични законик Социјалистичке Републике Србије

25. Кривични законик Социјалистичке Републике Србије („Службени лист Социјалистичке Републике Србије, бр. 26/77, 28/77, 43/77 и 20/79) био је на снази до 1. јануара 2006. године. Његове релевантне одредбе гласе како следи:

26. Члан 53 – Тешка телесна повреда

„(1) Ко другог тешко телесно повреди или му здравље тешко наруши, казниће се затвором од шест месеци до пет година.

(2) Ко другог телесно повреди или му здравље наруши тако тешко да је услед тога доведен у опасност живот повређеног или је уништен или трајно и у знатној мери ослабљен који важан део његовог тела или који важан орган, или је проузрокована трајна неспособност за рад повређеног, или трајно и тешко нарушење његовог здравља или унакаженост, казниће се затвором од једне до десет година.“

(в) Кривични законик Републике Србије (на снази од 1. јануара 2006. године)

27. Члан 121 – Тешка телесна повреда

„(1) Ко другог тешко телесно повреди или му здравље тешко уништи,казниће се затвором од шест месеци до пет година.

(2) Ко другог тешко телесно повреди или му здравље наруши тако тешко да је услед тога доведен у опасност живот повређеног или је уништен или трајно и у знатној мери оштећен или ослабљен неки важан део његовог тела или важан орган или је проузрокована трајна неспособност за рад повређеног или трајно и тешко нарушење његовог здравља или унакаженост, казниће се затвором од једне до осам година.

(3) Ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила смрт повређеног лица, учинилац ће се казнити затвором од две до дванаест година.“

28. Члан 137 – Злостављање и мучење

„(1) Ко злоставља другог или према њему поступа на начин којим се вређа људско достојанство, казниће се затвором до једне године.

(2) Ко применом силе, претње или на други недозвољени начин другоме нанесе велики бол или тешке патње с циљем да од њега или од трећег лица добије признање, исказ или друго обавештење или да се он или неко треће лице застраши или незаконито казни, или то учини из друге побуде засноване на било каквом облику дискриминације, казниће се затвором од шест месеци до пет година.

(3) Ако дело из ст. 1. и 2. овог члана учини службено лице у вршењу службе, казниће се за дело из става 1. Затвором од три месеца до три године, а за дело из става 2. затвором од једне до осам година.“

29. Члан 371 – Злочин против човечности

„Ко кршећи правила међународног права, у оквиру ширег или систематског напада упереног против цивилног становништва, нареди: вршење убистава; стављање становништва или једног његовог дела у такве животне услове који воде њиховом потпуном или делимичном истребљењу, поробљавању, принудном пресељавању, мучењу или силовању; принуђивање на проституцију; присиљавање на трудноћу или стерилисање ради промене етничког састава становништва; прогањање или протеривање на политичкој, верској, расној, националној, етничкој, културној, полној или каквој другој основи, затварање или отмицу лица без давања информација о томе како би им се ускратила правна заштита; угњетавање расне групе или успостављање доминације једне такве групе над другом; или друге сличне нехумане поступке којима се намерно проузрокују тешке патње или озбиљно угрожава здравље или ко изврши неко од наведених дела, казниће се затвором од најмање пет година или затвором од тридесет до четрдесет година.“

30. Члан 372 – Ратни злочини против цивилног становништва

(1) Ко кршећи правила међународног права за време рата, оружаног сукоба или окупације нареди: да се изврши напад на цивилно становништво, насеље, поједина цивилна лица, лица онеспособљена за борбу или на припаднике или објекте хуманитарних организација или мировних мисија; напад без избора циља којима се погађа цивилно становништво или цивилни објекти који су под посебном заштитом међународног права; напад на војне циљеве за који се знало да ће проузроковати страдање цивилног становништва или наношење штете цивилним објектима које је у очигледној несразмери са очекиваним војним учинком; да се према цивилном становништву врше телесне повреде, мучења, нечовечна поступања, биолошки, медицински или други научни експерименти, присилна стерилизација, узимање ткива или органа ради трансплантације или да се врше друге радње којима се нарушава здравље или наносе велике патње или нареди расељавање или пресељавање или присилно однародњавање или превођење у другу веру; присиљавање на трудноћу, проституцију или силовања; примењивање мера застрашивања и терора, узимање талаца, колективно кажњавање, противправна лишавања слободе и затварања; лишавање права на правилно и непристрасно суђење; проглашење права и радњи држављана непријатељске стране забрањеним, суспендованим или недопуштеним у судском поступку; присиљавање на службу у оружаним снагама непријатељске силе или у њеној обавештајној служби или администрацији; присиљавање на службу у оружаним снагама лица млађег од осамнаест година; присиљавање на принудни рад; изгладњавање становништва; противправно одузимање, присвајање или уништавање имовине у великим размерама које није оправдано војним потребама; узимање противправне и несразмерно велике контрибуције и реквизиције; смањење вредности домаћег новца или противправно издавање новца или ко изврши неко од наведених дела, казниће се затвором најмање пет година.

...”

31. Члан 374 – Ратни злочини против ратних заробљеника

„(1) Ко, кршећи правила међународног права, нареди да се према ратним заробљеницима врше телесне повреде, мучења, нечовечна поступања, биолошки, медицински или други научни експерименти, узимање ткива или органа ради трансплантације или да се врше друге радње којима се нарушава здравље или наносе велике патње или нареди присиљавање на вршење службе у оружаним снагама непријатеља или лишавање права на правилно и непристрасно суђење или ко изврши неко од наведених дела, казниће се затвором најмање пет година.

(2) Ко нареди да се према ратним заробљеницима врше убиства или ко такво дело изврши, казниће се затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година.“

3. Закон о ратним злочинима из 2003. године

32. Овај закон (објављен у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 67/03, измене објављене у „Служебном гласнику“, бр. 135/04, 61/05, 101/07 и 104/09) ступио је на снагу 9. јула 2003. године. У складу са овим законом основани су Тужилаштво за ратне злочине, Одељење полиције за ратне злочине и Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду и Апелационог суда у Београду. Они су надлежни за тешке повреде међународног хуманитарног права учињене на просторима бивше Југославије (види одељак 3. овог закона).

4. Пракса Тужилаштва за ратне злочине

33. У једном броју ранијих предмета у вези са ратним злочинима, ова канцеларија разматрала је рат у Босни и Херцеговини од 1992. године до 1995. године као интерни оружани сукоб (види пресуде у предметима Шкорпиони, Зворник I, Бијељина, Приједор, Зворник II и Стари Мајдан). Већина оптужница у овим предметима ступила је на снагу до 2006. године. Правоснажне пресуде у већини случајева домаћи судови донели су до 2010. године.

5. Закон о облигационим односима

34. Чл. 199. и 200. Закона о облигационим односима (објављен у „Сл. листу СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и 31/93) прописују, између осталог, да свако ко је претрпео страх, физички бол или душевну патњу због повреде његових права личности има право, у зависности од трајања и јачине повреде, да покрене спор ради финансијске накнаде пред парничним судовима и да, осим тога, тражи друге облике обештећења који могу да обезбеде одговарајућу нематеријалну накнаду.

ПРИТУЖБЕ

35.Подносиоци представке притужују се према чл. 3, 6. и 13. Конвенције због непостојања делотворне истраге њиховог наводног мучења.

ПРАВО

36. Подносиоци представке притужују се због тога што Тужена држава није испунила своје обавезе према процесном аспекту чл. 3, 6. и 13. Конвенције. Они су тврдили да ове одредбе захтевају од државе да води делотворну, непристрасну и темељну истрагу која може да доведе до идентификације и кажњавања одговорних за њихово злостављање. Суд сматра да све притужбе треба разматрати према члану 3. Конвенције, чији релевантни део гласи како следи:

“Нико не сме бити подвргнут мучењу или нечовечном или понижавајућем поступању или казни.”

A. Поднесци страна

37. Влада је оспорила допуштеност притужби по неколико основа.

38. Влада је прво изнела да је притужба подносилаца представке некомпатибилна ratione temporis са одредбама Конвенције пошто се наводно мучење десило пре 3. марта 2004. године, датума када је Конвенција ступила на снагу у односу на Тужену државу.

39. Влада је такође тврдила да подносиоци представке нису исцрпели све делотворне домаће правне лекове како се захтева чланом 35. став 1. Конвенције. Подносиоци представке су посебно пропустили да се жале на обавештење Тужилаштва за ратне злочине да није утврдило никакав основ за кривично гоњење пред вишим тужилаштвом.

40. Најзад, Влада је изнела да је у време када су подносиоци представке поднели своју кривичну пријаву, кривично гоњење наводних кривичних дела постало застарело. Наиме, како Србија није била страна у ратном сукобу, чл. 142. и 144. Кривичног законика који су активирани у време оружаног сукоба за њих нису важили (види ст. 23-24. у горњем тексту). Због тога, Тужилаштво за ратне злочине није имало основ да покрене кривични поступак за ратне злочине док је застарелост спречавала кривично гоњење за мучење или тешку телесну повреду (види релевантно домаће право). Према томе, представка је поднета ван рока од шест месеци зато што су време када су поднели своју представку Суду, подносиоци представке требали да знају да више од шест месеци никакви кораци не би били предузети у вези са истрагом њихових навода.

41. Алтернативно, Влада је изнела да је представвка очигледно неоснована.

42. Подносиоци представке нису се сагласили са примедбама Владе. Они су нагласили да се њихова представка односи на трајну ситуацију и стално повређивање Конвенције. По њиховом мишљењу, с обзиром да је њихова представка указала на извршење ратног злочина, другим речима, најтеже повреде људских права која подрива саме основе и вредности Конвенције њој својствене, њихова притужба је испунила проверу „вредности конвенције“ из судске праксе Суда (види Janowiecи други против Русије[ВВ], бр. 55508/07 и 29520/09, ст. 128-151, 21. октобар 2013. године).

43.У вези са примедбом због неисцрпљености домаћих правних лекова, подносиоци представке изнели су да им овај правни лек није био доступан у релевантном тренутку, пошто је у правни систем Србије уведен у каснијој фази, и ни у ком случају се не може сматрати делотворним правним леком.

44. Подносиоци представке изнели су да се њихова кривична притужба заснива на поузданим новим доказима који могу покренути мере нове истраге и да су неке истражне радње заиста предузете након ступања Конвенције на снагу. Подносиоци представке изнели су даље да би, с обзиром на обим повреда људских права на које се они притужују, било неразумно да се од жртава очекује да одмах реагују и покрену истражне радње непосредно након догађаја о којима је реч. С тим у вези, подносиоци представке тврдили су да су пре 2003. године, српски органи веома пропуштали да истражују кривична дела која су се десила за време сукоба у бившој Југославији. Тужилаштво за ратне злочине Србије основано је 2003. године и од тада је учињен значајан напредак у гоњењу ратних злочина, мада споро. Најзад, подносиоци представке тврдили су да кривична дела на која се притужују представљају ратне злочине према домаћем и међународном праву и да према томе не застаревају.

45. Као трећа страна, Влада Босне и Херцеговине се у својим поднесцима сагласила са поднесцима подносилаца представке и посебно тврдила да – због тога што је Србија умешана у сукоб у Босни и Херцеговини – подносиоци представке имају или статус ратних заробљеника или цивила заштићених према међународном хуманитарном праву.

Б. Оцена Суда

46. Суд не мора да разматра сва питања која су странке покренуле пошто је ова притужба у сваком случају недопуштена на основу следећег.

47. Суд подсећа да је сврха правила рока од шест месеци да унапређује безбедност права и штити органе и друга лица у питању од сваке неизвесности у дужем периоду (види П. М. против Уједињеног Краљевства (одлука), број 6638/03, 24. август 2004. године). Оно такође треба да обезбеди могућност да се чињенице предмета утврде пре него што та могућност потпуно ишчезне, правичним разматрањем питања о коме је реч (види Павленко против Русије, број 42371/02, став 69, 1. април 2010. године).

48. Рок од шест месеци тече од датума правоснажне одлуке у процесу исцрпљивања домаћих правних лекова.

49. Суд је утврдио–у предметима који се односе на обавезу истраге према члану 2. Конвенције–да се када наступи смрт од рођака преминулог очекује да воде рачуна о напретку истраге о околностима и да своје представке подносе експедитивно пошто сазнају, или би требало да сазнају, да нема делотворне истраге (види Bulutи Yavuzпротив Турске (одлука), број 73065/01, 28. мај 2002. године; Bayramи Yıldırım против Турске (одлука), број 38587/97, ЕЦХР 2002 III; и Варнава и други против Турске [ВВ], бр. 16064/90 и други, став 158, ЕЦХР 2009). Суд сматра да исто начело важи, по аналогији, за случајеве у вези са обавезом спровођења истраге према члану 3. Конвенције (види Петровић и Гајић против Србије (одлука), број 36470/06, 17. март 2015. године).

50. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да се подносиоци представке притужују због злостављања које се десило у периоду од јула 1995. године до априла 1996. године. Суд даље примећује да су подносиоци представке поднели кривичну пријаву Тужилаштву за ратне злочине 6. септембра 2011. године, после више од шеснаест година након спорних догађаја. Суд примећује да је, с обзиром на датум подношења кривичне пријаве, застарелост спречила кривично гоњење било ког дела уз изузетак ратних злочина.

51. Ако оставимо на страну питање да ли је тумачење закона тачно (види Ђокић против Босне и Херцеговине, број 6518/04, ст.16-17, 27. мај 2010. године и ауторитете цитиране у њима), очигледно је да Тужилаштво за ратне злочине доследно одбија да класификује злочине који су се наводно догодили на српској територији за време рата у Босни и Херцеговини као ратне злочине. То показује чињеница да ни у једном предмету не постоји оптужница Тужилаштва за ратне злочине за ратне злочине настале из сличних ситуација. Доследна пракса овог Тужилаштва је да сматра да је рат у Босни и Херцеговини интерни оружани сукоб у ком Србија није била страна (види став 33. у горњем тексту). Ова пракса је постала очигледна већ 2006. године када је на снагу ступила већина оптужница у вези са ратним злочинима почињеним у контексту сукоба у Босни и Херцеговини, или најкасније до 2010. године када су домаћи судови донели прве пресуде у овим предметима, тиме усвајајући ту праксу као законски валидну (види став 33. у горњем тексту). Суд према томе закључује да су 2011. године, у време када су они поднели своју кривичну пријаву, подносиоци представке требали да знају да неће бити кривичног гоњења. Сходно томе, њихова представка је поднета ван рока од шест месеци.

52. С обзиром на горе наведено, Суд сматра да је ова представка поднета ван рока и да је недопуштена према члану 35. ст. 1. и 4. Конвенције.

Из тих разлога, Суд, већином гласова,

Проглашава представку недопуштеном.

Састављено на енглеском и достављено у писаној форми 27. октобра 2016. године.

FatoşAracı Luis López Guerra

Заменик секретара Председник

ДОДАТАК

Ахмет КАМЕНИЦА рођен 25/11/1952 и живи у Сарајеву
Емин АГИЋ рођен 05/06/1945 и живи у Вогошћу
Емир АГИЋ рођен13/07/1950 и живи у Вогошћу
Сафет АЛИСПАХИЋ рођен 17/09/1956 и живи у Сарајеву
ЕнизАВДАГИЋ рођен21/01/1969 и живи у Илијашу
Есад АВДАГИЋ рођен 04/05/1956 и живи у Илијашу
Расим БИЧИЋ рођен20/05/1974 и живи у Вогошћу
ЕнесБОГИЛОВИЋ рођен21/06/1941 и живи у Сарајеву
Хасиб БОГИЛОВИЋ рођен22/04/1973 и живи у Сарајеву
Хусо БРЂАНИН рођен20/12/1948 и живи у Сарајеву
Сенад БРЂАНИН рођен 16/09/1972 и живи у Сарајеву
Фадил ЧАРДАКОВИЋ рођен18/05/1954 и живи у Сарајеву
Амир ЧАВЧИЋ рођен 06/12/1970 и живи у Сарајеву
Хусеин ЧАВЧИЋ рођен26/04/1958 и живи у Сарајеву
Омер ЧАВЧИЋ рођен 30/03/1961 и живи у Рогатици
Сабрија ЋЕСКО рођен/10/1968 и живи у Сарајеву
Хасан ЦОЦАЛИЋ рођен10/11/1965 и живи у Сарајеву
Мехмедалија ЦУРИЋ рођен 20/03/1966 и живи у Сарајеву
Расим ЦУРИЋ рођен 09/05/1957 и живи у Сарајеву
Фехим ДУДЕВИЋ рођен20/06/1954 и живи у Сарајеву
Рифет ДУРАКОВИЋ рођен01/03/1947 и живи у Илијашу
Ћамил ДУРМИШЕВИЋ рођен 16/06/1965 и живи у Сарајеву
Халил ДУРМИШЕВИЋ рођен 03/03/1944 и живи у Сарајеву
Хусеин ДУРМИШЕВИЋ рођен 18/07/1972 и живи у Рогатици
Мушан ЏЕБО рођен 16/04/1945 и живи у Илиџи
РамизГАКОВИЋ рођен10/01/1964 и живи у Сарајеву
Јусуф ХАБИБОВИЋ рођен 05/08/1943 и живи у Вогошћу
Хасан ХАКИЋ рођен20/03/1957 и живи у Сарајеву
Азиз ХАРБАШ рођен 20/01/1951 и живи у Сарајеву
Шећан ХОЏИЋ рођен17/11/1962 и живи у Сарајеву
Џевад ХРВАЧИЋ рођен 21/05/1970 и живи у Тузли
СабријаИМАМОВИЋ рођен08/08/1957 и живи у Сарајеву
Зајко ИМАМОВИЋ рођен 23/07/1952 и живи у Фојници
Рамиз ЈУСУФБЕГОВИЋ рођен23/04/1954 и живи у Сарајеву
СенадЈУСУФБЕГОВИЋ рођен 01/01/1978 и живи у Сарајеву
АмирКАРГА рођен 01/01/1978 и живи у Рогатици
Емсуд КАРИЋ рођен 16/10/1968 и живи у Сарајеву
Ибрахим КАРТАЛ рођен 28/08/1965 и живи у Сарајеву
Шећан КУЛОВАЦ рођен13/09/1974 и живи у Сарајеву
Алија КУСТУРА рођен 18/11/1959 и живи у Сарајеву
Исмет ЛИЛИЋ рођен26/08/1975 и живи у Хамбургу
Наско ЛИЛИЋ рођен16/01/1952 и живи у Сарајеву
АмирМЕДНОЛУЧАНИН рођен 05/05/1963 и живи у Илијашу
МирсадМЕДНОЛУЧАНИН рођен 26/08/1968 и живи у Илиџи
ЕкремМУХИЋ рођен 10/03/1975 и живи у Тузли
СелимНУХАНОВИЋ рођен 17/07/1970 и живи у Сарајеву
Муниб ОМАНОВИЋ рођен 27/11/1949 и живи у Рогатици
НусретОМАНОВИЋ рођен 03/08/1950 и живи у Рогатици
Расим ОМАНОВИЋ рођен 15/07/1959 и живи у Илијашу
АмирОМЕРСПАХИЋ рођен 20/08/1974 и живи у Сарајеву
АмирОТАЈАГИЋ рођен 06/10/1954 и живи у Сарајеву
Едхем ПОЏИЋ рођен 19/10/1959 и живи у Сарајеву
Енвер ПОЏИЋ рођен 30/08/1962 и живи у Сарајеву
Мирсад РАМИЋ рођен 06/08/1974 и живи у Сарајеву
Шемсо РАМИЋ рођен 17/01/1951 и живи у Сарајеву
Сакиб РИЗВИЋ рођен 06/05/1954 и живи у Тузли
Ахмо РУЧИЋ рођен 24/08/1955 и живи у Вогошћу
Асим САЛИЋ рођен 28/04/1954 и живи у Сарајеву
Суљо САЛИЋ рођен 19/04/1946 и живи у Илијашу
Идриз САЛКУНИЋ рођен 05/10/1950 и живи у Рогатици
Суљо СУЛЕЈМАНОВИЋ рођен 02/07/1951 и живи у Фојници
Несиб ТАБАКОВИЋ рођен 30/07/1978 и живи у Сарајеву
Галиб ВАТРЕШ рођен 06/01/1946 и живи у Сарајеву
Азиз ВИЛИЋ рођен 03/12/1967 и живи у Илијашу
Авдија ЗИМИЋ рођен 05/03/1975 и живи у Илиџи
Мехо ЗИМИЋ рођен 07/05/1971 и живи у Сарајеву
Осмо ЗИМИЋ рођен 13/11/1958 и живи у Сарајеву

_________________________

1) Армија Републике Босне и Херцеговине (Војска Босне и Херцеговине).

2) Бошњаци су били познати као Муслимани до рата 1992-95. Израз „Бошњаци“ (Бошњаци) не треба мешати са изразом „Босанци“ (Босанци) који се користи за државЉане Босне и Херцеговине, без обзира на њихово етничко порекло.

3) Хрватско вијеће обране (Хрватско веће одбране).

4) Хрвати су етничка група чији припадници могу бити из Хрватске или других бивших конститутивних република СФРЈ укЉучујући и Босну и Херцеговину. Израз „Хрват“ обично се користи за припаднике етничке групе, без обзира на националност; њега не треба мешати са изразом „Хрватски“, који се обично користи за државЉане Хрватске.

5) Војска Републике Српске

6) Срби су етничка група чији припадници могу бити из Србије или других конститутивних република СФРЈ укЉућујући и Босну и Херцеговину. Израз „Србин“ обично се користи за припаднике етничке групе, без обзира на националност; њега не треба мешати са изразом „Србијанац“ који се обично користи за државЉане Србије.

7) Сребреница и Горажде су друге две.

8) Савет безбедности Уједињених нација је 1993. године затражио, поступајући према ПоглавЉу ВИИ ПовеЉе, да све умешане стране третирају Сребреницу, Сарајево, Тузлу, Жепу, Горажде и Бихаћ, као и њихову околину, као „безбедну зону“у којима не би требало да буде оружаних напада и других непријатеЉстава (Резолуција 819 од 16. априла 1993. године и 824 од 6. маја 1993. године).

9) Види пресуду Поповић и други МКЦБЈ (Међународни кривични суд за бившу Југославију), ИТ-05-88, ст.667-670, 10. јун 2010. године.

10) Поповић и други, цитирана у горњем тексту, ст. 731-738

11) Војска Југославије (Војска Савезне Републике Југославије)

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 3 | DIC | Habimi i drugi protiv Srbije

Presuda je navedena u presudi Gž br. 4027/17 od 27.04.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 17805/11 od 05.04.2017. godine u stavu prvom izreke, u delu stava drugog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev u delu u kome je traženo da se obaveže tužena Republika Srbija da tužiocu AA na ime naknade nematerijalne štete isplati za pretrplјene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode još iznos od 400.000,00 dinara, za pretrplјeni strah usled torture još iznos od 150.000,00 dinara i za pretrplјene fizičke bolove usled torture još iznos od 150.000,00 dinara, u stavu trećem izreke i u stavu četvrtom izreke i žalbe tužioca AA i Republike Srbije u ovom delu odbijaju, kao neosnovane, dok se presuda preinačava u preostalom delu stava drugog izreke tako što se obavezuje tužena Republika Srbija da tužiocu AA na ime naknade nematerijalne štete za pretrplјene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode isplati još iznos od 350.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.04.2017. godine pa do isplate, i preinačava rešenje o troškovima sadržano u stavovima petom i šestom izreke presude tako što se obavezuje tužena Republika Srbija da tužiocu AA na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 301.350,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom.

U vreme lišenja slobode tužilac je bio policijski pripravnik već šest meseci i raspoređen na rad u Policijskoj stanici Palilula. Odmah po lišenju slobode odveden je u Policijsku stanicu u Ulici 29. novembra gde je bio "obrađivan" tri dana i iznudili priznanje dela primenom sile i fizičkim maltretiranjem. Prva tri dana koja je proveo u policijskoj stanici kod tužioca su dovele do snažne psihotraume i fizičke traume usled čega je razvijen strah najjačeg intenziteta u trajanju od tri dana sa kliničkom slikom akutne reakcije na stres. Tokom boravka u pritvoru narednih 6 meseci doživlјava strah srednjeg do jakog intenziteta usled socijalne izolacije, patnje, duševnog bola zbog sumnje da je počinio navedeno krivično delo, nemogućnosti komunikacije sa bliskim osobama, strah od neizvesnosti sudskog postupka u vidu posttraumatskog stresnog sindroma. U periodu izlaska iz pritvora tužilac doživlјava strah srednjeg intenziteta, a potom slabog intenziteta uz duševnu patnju zbog povrede ugleda i časti doživlјaj stida i osramoćenosti u jakom stečenu u trajanju od dve godine.

Pravilno je prvostepeni sud utvrdio i da je nad tužiocem vršena tortura jer je podvrgnut fizičkom mučenju, ponižavajućem postupanju i kažnjavanju od strane policije, ali i prilikom boravka u pritvoru čime su povređena njegova prava zaštićena članom 3 Evropske konvencije o lјudskim pravima i osnovnim slobodama.

Neosnovani su žalbeni navodi tužioca da je visina dosuđene naknade za pretrplјeni strah i bol zbog torture prenisko određena sa pozivanjem na visinu štete dosuđene pred Evropskim sudom za lјudska prava obzirom da je iznos naknade štete za pretrplјeni strah i bol zbog torture prema tužiocu u zbiru približno iste visine kao onaj koji je dosuđen svakom od oštećenih, kao podnosilaca predstavke u odluci Evropskog suda za lјudska prava Habimi protiv Srbije.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 3 | DIC | Đorđević protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Kzz 1268/2019 od 11.12.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca maloletnih AA i BB, podnet protiv pravnosnažnih rešenja Višeg suda u Zaječaru Km.6/19 od 18.04.2019.godine i Apelacionog suda u Nišu Kžm1 43/19 od 02.08.2019.godine, u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, dok se u ostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca maloletnih odbacuje kao nedozvolјen.

Rešenjem Višeg suda u Zaječaru Km.6/19 od 18.04.2019.godine, između ostalih, maloletnima AA i BB su zbog izvršenja produženog krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 3. u vezi stava 2. i 1. u vezi člana 61. KZ izrečene vaspitne mere pojačan nadzor od strane roditelјa koje mogu trajati najmanje 6 (šest) meseci, a najviše 2 (dve) godine, a u koje mere se maloletnima uračunava vreme provedeno u pritvoru od 10.12.2018.godine do 18.12.2018.godine, s tim što će sud naknadno odlučiti o njihovom prestanku.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kžm1 43/19 od 02.08.2019.godine odbijena je kao neosnovana žalba zajedničkog branioca maloletnih AA i BB i potvrđeno je rešenje Višeg suda u Zaječaru Km.6/19 od 18.04.2019.godine.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Bochan protiv Ukrajine br.2

Bočan protiv Ukrajine interesantna je jer podnositeljka ima pravo da "žalbu u svetlu vanrednih okolnosti" koja predstavlja posebni vanredni pravni lek u ukrajinskom pravu. Međutim, Vrhovni sud Ukrajine odbio je dati zahtev podnositeljke a svoju odluku obrazložio je na način koji nije u skladu sa zaključcima iz ranije presude Evropskog suda.

Ovime je ona onemogućena da koristi pravni lek raspoloživ u domaćem pravu, čime je povređeno pravo na pravično suđenje.

Član 6 | DIC | Cvetković protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.04.2008. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Leskovcu, Gž. 860/07 od 26.04.2007, doneo rešenje kojim se ukida presuda Okružnog suda u Leskovcu i predmet vraća na drugostepeno odlučivanje o žalbama parničnih stranaka.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Erkapić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Kzz 1212/2018 od 14.11.2018. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Marka Ristića - advokata Aleksandra Milićevića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine okrivlјeni M.R. oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavlјanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 3 godine i 2 meseca, te mu je opozvana uslovna osuda izrečena presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu Spk.br.121/17 od 11.10.2017. godine i uzeta kao utvrđena kazna zatvora u trajanju od 8 meseci, pa je okrivlјeni osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i 6 (šest) meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno na zadržavanju i u pritvoru počev od 10.11.2017. godine do 19.04.2018. godine. Istom presudom prema okrivlјenom je izrečena mera bezbednosti oduzimanje predmeta i to opojne droge kanabis u neto iznosu od 421,02 grama. Okrivlјeni je obavezan da plati troškove krivičnog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara i sudski paušal u iznosu od 20.000,00 dinara, a sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Beogradu, okrivlјenog i njegovog branioca - advokata Aleksandra Milićevića, pa je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Filips protiv Ujedinjenog Kraljevstva

Presuda je povezana sa presudom Kzz 1211/2018 od 28.11.2018. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Ž.N., podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, te na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, dok se isti zahtev u ostalom delu odbacuje.

Presudom Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, okrivlјeni je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi člana 30. KZ i krivičnog dela nedozvolјena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ, pa pošto su mu primenom odredaba članova 56. i 57. KZ prethodno utvrđene pojedinačne kazne za svako od izvršenih krivičnih dela, i to za krivično delo iz člana 113. u vezi člana 30. KZ kazna zatvora u trajanju od tri godine, a za krivično delo iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ kazna zatvora u trajanju od šest meseci, okrivlјeni je na osnovu člana 60. KZ osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od tri godine i tri meseca, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 09.11.2013. godine do 19.05.2014. godine. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivlјenog, a presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, potvrđena.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Jelena Krstić protiv Srbije

Odluka je povezana sa rešenjem Ržk 3/17 od 27.02.2017. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim odbacuju kao neosnovane žalbe branioca okr. M.K. radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku od 16.01.2017. god. i žalba branioca istog okr., pa se rešenje predsednika Višeg suda u Subotici R4K.3/16 od 19.01.2017.god. potvrđuje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Lepojić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž1 3533/2018 od 11.01.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se preinačuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br.1882/18 od 2.7.2018.godine, u stavu prvom izreke, pa se odbija, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilјe kojim je tražila da se obaveže tužena da tužilјi na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od februara 2013.godine do marta 2015.godine isplati novčane iznose po mesecima, sa zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.

U postupku žalbene kontrole ovaj sud je posebno imao u vidu stav izražen u praksi Evropskog suda za lјudska prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava predmet “Lepojić protiv Srbije”, predstavka broj 13909/05), da su sudovi obavezani da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i preteranu fleksibilnost koja bi učinila bezvrednim (ništavim, beznačajnim), proceduralne zahteve predviđene zakonom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Ljajić protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž rr 1/2018 od 22.02.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P rr 1 br.1/17 od 06.11.2017. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P rr 1.br.1/17 od 06.11.2017. godine, prvim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se naloži tuženoj da mu na ime naknade štete isplati iznos od 338.431.379,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 05.11.2010. godine do isplate. Drugim stavom izreke naloženo je tužiocu da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 46.000,oo dinara.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Maširević protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.10.2007. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 967/2004 od 24.02.2005, doneo rešenje kojim se kao odbacije kao nedozvoljena revizija izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu i dopunske presude od 25.04.2007. godine.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Milovanović protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju presude Gž 2334/2018 od 27.04.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 12479/14 od 30.01.2017. godine u stavu prvom izreke i u delu stava drugog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca "AA" da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 8.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i u ovom delu žalbe tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde i tužioca "AA" odbijaju, kao neosnovane, a presuda se preinačava u preostalom delu stava drugog izreke tako što se obavezuje tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu "AA" na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 1.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate u roku od 15 dana od dostavlјanja otpravka presude.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Nuhović i Kurtanović protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 23/2016 od 13.09.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, u postupku radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku predlagača K.G.-Dž. iz S., kojim se utvrđuje da je predlagaču K.G.-Dž. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Somboru P. 506/11.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3100/2019 od 18.09.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3400/18 od 29.03.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3042/2019 od 25.10.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3007/18 od 28.02.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju rešenja Gž 1249/2013 od 22.04.2013. godine Apelacionog suda u Kragujevcu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Kruševcu, Sudske jedinice u Brusu II-11 P. br. 1466/2012 od 30. januara 2013. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Simić protiv Srbije

Presuda je citirana u rešenju R4r 8/2016 od 22.02.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču P.D. iz P. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Rumi pod. posl. br. 6P1. 153/2013. i nalaže se Osnovnom sudu u Rumi da preduzme odgovarajuće mere da se parnični postupak po tužbi predlagača u predmetu 6P1. 153/2013 okonča u najkraćem roku.

U konkretnom slučaju po oceni ovog suda neažurno postupanje prvostepenog suda propuštanjem da zakaže pripremno ročište u zakonom propisanom roku iz čl. 301. st. 1. ZPP-a (održano nakon 1 godine i 7 meseci od odgovora na tužbu) i u dalјnjem propuštanje zakazivanja ročišta za glavnu javnu raspravu u roku od 30 dana od dana održavanja pripremnog ročišta (održano nakon 4 meseca), sa ročištima na kojima nije izveden nijedan dokaz niti je odlučeno o dokaznim predlozima stranaka protivno članu 315. ZPP-a, uz odlaganje dva ročišta, kao i nepoštovanje utvrđenog vremenskog okvira i odlučivanja koja će dokazna sredstva da izvede na glavnoj raspravi primenom člana 308. stav 3. ZPP-a, isklјučivi su razlog za dugotrajnost postupka po oceni ovog suda, pa i u situaciji kada postupak traje kraće od tri godine a nije doneta prvostepena presuda u konkretnom slučaju dve godine i šest meseci postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku. Naime, u konkretnom slučaju u pitanju je spor iz radnog odnosa radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu koji je po svojoj prirodi hitan i od egzistencijalnog značaja za tužioca, pa iako je u pitanju relativno složen postupak koji traži izvođenje odgovarajućih dokaza izloženo neažurno postupanje suda bez opravdanih razloga i doprinosa predlagača dugotrajnosti postupka protivno zakonom utvrđenim rokovima vodi povredi prava na koju osnovano ukazuje predlagač.

Prilikom zauzimanja ovakvog stava ovaj sud je cenio i praksu Evropskog suda za lјudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaklјučka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (presuda Evropskog suda za lјudska prava Proszak protiv Polјske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), ovaj Apelacioni sud je ocenio da se opisano postupanje prvostepenog suda u periodu od tužbe do podnošenja zahteva predlagača može smatrati neefikasnim i nedelotvornim, budući da je sud u toku celokupnog trajanja označenog dela postupka nije preduzimao radnje u cilјu raspravlјanja spornih činjenica i okončanja spora. Isti stav iskazan je i u Ustavnoj odluci br. Už-1971/2015 od 11.06.2015. godine.

Na potvrdu ovog stava ukazuje kako praksa suda u Strazburu (Čižiškova protiv Srbije od 19.01.2010. godine, Simić protiv Srbije od 24.11.2009. godine, Stanković protiv Srbije od 16.12.2008. godine), tako i praksa Ustavnog suda RS u većem broju svojih odluka (Už-779/2011 od 10.07.2013. godine, Už-2205/2013 od 18.06.2013. godine i Už-1838/2013 od 11.06.2015. godine).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev1 28/2013 od 19.04.2013. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se usvaja revizija tužilaca, pa se ukida presuda Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine i predmet ustupa Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Prvi opštinski sud u Beogradu, delimičnom presudom P 8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke, obavezao je tuženu da plati tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE, po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine, pa do isplate. U stavu drugom izreke, konstatovao je, da će o zahtevu za naknadu materijalne štete, izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG, kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno naknadno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke, oslobodio je tužioce obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, pa isti padaju na teret budžetskih sredstava suda.
Okružni sud u Beogradu, presudom Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačio je delimičnu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P 8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, kojim su tražili da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE plati po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, počev od 03.10.2007. godine pa do konačne isplate. Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud, presudom Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine, odbio je kao neosnovanu reviziju tužilaca, izjavlјenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine. Ustavni sud Srbije, odlukom Už 2786/2010 od 28.06.2012. godine, stavom prvim izreke, usvojio je ustavnu žalbu AA, BB, VV, GG i DD, izjavlјenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine i utvrdio da su podnosiocima ustavne žalbe povređena prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 1540/2010 od 10.03.2010. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovana revizija tužilaca izjavlјena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke je obavezana tužena da tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa isplati svakom tužiocu po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine do isplate. Stavom drugim izreke konstatovano je da će po zahtevu za naknadu materijalne štete u vidu izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke tužioci su oslobođeni od obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, koji padaju na teret budžetskih sredstava suda. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačena je delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE isplati svakom po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od 03.10.2007. godine do konačne isplate, kao neosnovan.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, roditelјi tužilaca ĐĐ i EE su pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Đakovici od 15.09.2006. godine proglašeni umrlim 11.06.1999. godine, kada su bili oteti iz kuće u selu ..., na području AP Kosova i Metohije. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud preinačenjem prvostepene presude primenio materijalno pravo, kada je tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog smrti roditelјa, odbio.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković protiv Srbije

Član 6 | DIC | Vidas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3108/2019 od 25.10.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine i odbijaju se zahtevi stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena da isplati tužiocu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda, sada Osnovnog suda u Vranju I 234/17 novčane iznose navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na dosuđeni iznos troškova izvršnog postupka plati zakonsku zateznu kamatu. Presudom Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Y protiv Slovenije

Presuda je povezana sa rešenjem R4k br. 18/15 od 17.06.2015. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija zahtev predlagača K.B. iz B.P. za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Loznici kao neosnovan.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde.

Presuda je međutim značajnija u pogledu pravnog stava koji se odnosi na ispitivanje svedoka, budući da je maloletna osoba agresivno ispitivana od strane optuženog čime je sekundarno viktimizovana.

Član 6 | DIC | Živaljević protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2108/18 od 09.08.2018. Apelacionog suda u Nišu, kojim se odbija žalba tuženog Grada Niša i potvrđuje presuda Višeg suda u Nišu 6P 1566/17 od 30.11.2017. godine u stavu prvom i drugom izreke i presuda ukida u trećem stavu i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u ovom delu.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Gashi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 2016/2015 od 28.04.2017. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se ukida Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 25254/2011 od 28.06.2013. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ništavo rešenje Izvršnog odbora Skupštine Grada Beograda br. ... – IO od 25.05.2000. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o zakupu stana br. ...-.../... od 29.09.2000.godine, zaklјučen između JP za stambene usluge u Beogradu i tuženog AA. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o otkupu stana ... br. ...-.../... od 29.09.2000. godine, zaklјučen između tužioca Grada Beograda i tuženog AA, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 09.10.2000. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji stana zaklјučen između tuženog AA kao prodavca i tuženog BB kao kupca, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 11.12.2000. godine. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i da tako ispražnjeni stan preda na slobodno korišćenje i raspolaganje tužiocu Gradu Beogradu. Stavom šestim izreke, odbijen je prigovor nenadležnosti suda, kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti Prvog osnovnog suda, kao neosnovan. Stavom osmim izreke, obavezan je tužilac Grad Beograd da nadoknadi tuženom BB troškove parničnog postupka. Stavom devetim izreke, obavezan je tuženi AA da nadoknadi tužiocu Gradu Beogradu troškove parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih AA i BB i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25254/2011 od 28.06.2013. godine, u stavu četvrtom, petom, šestom, sedmom i stavu osmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Lakićević i drugi protiv Crne Gore i Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g.127/14 od 18.08.2014. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se ustavne žalbe podnosilaca vraćaju Ustavnom sudu

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž 1163/2018 od 20.04.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 855/17 od 27.11.2017.godine. u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane, radi zaštite od dikriminacije.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 530/2019 od 28.02.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se kao neosnovana odbija revizija tužene izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Vranju P 2845/16 od 15.01.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno da je zaklјučkom Vlade Republike Srbije broj 401-161/2008-1 od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija na osnovu mesta prebivališta tužioca kao ratnog vojnog rezerviste sa teritorije opštine koja nije navedena u označenom zaklјučku Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu koji se odnosi na potraživanje po osnovu naknade nematerijalne štete. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde