На основу члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст) објављује се, на српском и енглеском језику, пресуда Европског суда за људска права по представци број 47922/08, Мећава против Србије, која гласи:
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 95/2014 од 5.9.2014. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ МЕЋАВА против СРБИЈЕ
(представка број 47922/08)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
20. мај 2014. године
Ова пресуда је правоснажна али може бити предмет редакторских измена.
У предмету Мећава против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању већа у саставу:
Ján Šikuta, председник,
Dragoljub Popović,
Iulia Antoanella Motoc, судије,
и MarialenaTsirli, заменик секретара Одељења,
После већања на затвореној седници 15. априла 2014. године, доноси следећу пресуду, која је донета тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 47922/08) против Републике Србије коју је Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") поднео српски држављанин, господин Милан Мећава (у даљем тексту: "Подносилац представке"), 29. септембра 2008. године.
2. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник господин С. Царић.
3. Представка је 11. октобра 2011. године достављена Влади.
ЧИЊЕНИЦЕ
4. Подносилац представке је рођен 1947. године и живи у Смедереву.
5. Подносилац представке је био запослен у "ХП Фаграм ДП", друштвеном предузећу из Смедерева (у даљем тексту: "дужник").
A. Поступак подносиоца представке
6. Општински суд у Смедереву је 30. септембра 2003. године наложио дужнику да подносиоцу представке исплати одређене износе на име неисплаћених плата, доприноса за социјално осигурање и судских трошкова.
7. Пресуда је постала правноснажна 22. октобра 2003. године.
8. Подносилац представке је 9. јануара 2004. године поднео предлог за извршење горе наведене судске одлуке Општинском суду у Смедереву.
9. Суд је 17. марта 2003. године усвојио овај предлог и донео решење о извршењу.
10. Трговински суд у Пожаревцу је 1. септембра 2004. године покренуо стечајни поступак у односу на дужника, због чега је прекинут извршни поступак пред Општинским судом у Смедереву.
11. Подносилац представке је 22. новембра 2004. године благовремено пријавио своје потраживање износа назначених у горе наведеној пресуди.
12. Трговински суд је 26. априла 2005. године признао потраживање подносиоца представке у целости. Потраживање подносиоца представке као разлучног повериоца оспорено је у целости, па је упућен да покрене посебан парнични поступак ради утврђивања оспореног разлучног права.
13. Подносилац представке није покренуо посебан парнични поступак.
14. Трговински суд је 3. априла 2008. године донео одлуку о главној деоби, сврставши подносиоца представке у четврти исплатни ред. Током стечајног поступка, правоснажна пресуда која је донета у корист подносиоца представке је делимично извршена.
15. Релевантно домаће право изнето је у пресудама Суда у предметима Предузеће ЕВТ против Србије (број 3102/05, ст. 26. и 27, 21. јун 2007. године); Марчић и други против Србије (број 17556/05, став 29, 30. октобар 2007. године); Р. Качапор и други, (бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, 15. јануар 2008. године, ст. 57-82); Влаховић против Србије (број 42619/04, ст. 37-47, 16. децембар 2008. године); Црнишанин и други против Србије (бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, 13. јануар 2009. године, ст. 100-104); Адамовић против Србије, (број 41703/06, ст. 17-22, 2. октобар 2012. године); и Маринковић против Србије (одлука) број 5353/11, 29. јануар 2013. године, ст. 26-29. и ст. 31-44.).
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ
16. Подносилац представке се притуживао због пропуста Тужене државе да изврши правоснажну пресуду донету у његову корист против дужника. Ову притужбу треба разматрати према члану 6. Конвенције и члану 1. Протокола број 1, који у релевантном делу гласи како следи:
"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона."
"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."
1. Исцрпеност домаћих правних лекова
17. Влада је изнела да подносилац представке није правилно исцрпео доступна домаћа правна средства, пошто није покренуо посебан парнични поступак за утврђивање његовог права на посебно намирење.
18. Суд констатује да је подносилац представке имао пресуду донету у његову корист која је правоснажна и извршна и чије је извршење било у оквиру одговорности органа, укључујући, ако је неопходно, предузимање мера као што су стечајни поступак (видети Khachatryan v. Armenia, no. 31761/04, § 60, 1 December 2009. године). У начелу, када подносилац представке, као што је предметни, добије правоснажну пресуду против државног предузећа, од њега или ње се једино тражи да надлежном суду поднесе захтев за извршење те пресуде или да, у случају поступка ликвидације или несолвентности дужника, пријави своја потраживања управи дужника (видети Лолић против Србије, број 44095/06, став 26, 22. октобар 2013. године). С обзиром да је овај подносилац представке то учинио, примедба Владе се мора одбацити.
2. Компатибилност ratione personae
19. Влада је тврдила да држава не може бити одговорна за дужника у предметном случају који је посебно правно лице и није државно предузеће.
20. Суд је већ утврдио у упоредивим предметима против Србије да је држава одговорна за дугове друштвених/државних предузећа (видети, на пример, Р. Качапор и други, цитиран у горњем тексту, ст. 97-98, Рашковић и Милуновић против Србије, бр. 1789/07 и 28058/07, став 71, 31. мај 2011. године, и Адамовић против Србије, цитиран у горњем тексту, став 31.). Суд не види ниједан разлог да одступи од тог става у предметном случају. Сходно томе, ова тврдња се мора одбацити.
3. Злоупотреба права на представку
21. У коментарима на запажања и потраживања подносиоца представке за правично задовољење, Влада је оспорила допуштеност представке на основу тога што је подносилац представке злоупотребио право на представку. Влада је тврдила да је подносилац представке користио увредљив језик којим је вређао власти Тужене државе, посебно Заступника.
22. Влада се посебно позвала на подносиочев опис запажања Владе за која је навео да су "перфидна" и "немарно бизарна".
23. Суд сматра да примедбе подносиоца представке, иако неприкладне и, стога за жаљење, нису достигле минималне праг увредљивости и учесталости који би их чинио злоупотребом права на представку (видети Omerović против Хрватске (број 2), број 22980/09, став 33, 5. децембар 2013. године, још није правноснажна). Ова примедба Владе се, према томе, мора такође одбацити.
4. Закључак
24. Суд примећује да представка није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље примећује да није недопуштена ни по једном другом основу. Она се према томе мора прогласити допуштеном.
25. Суд примећује да је подносилац представке добио само део износа наведеног у правоснажној судској одлуци од 30. септембра 2003. године. Преостали део пресуде још није извршен.
26. Суд примећује да је често утврђивао повреде члана 6. Конвенције и/или члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у предметима који покрећу питања слична онима покренутим у предметном случају (видети Р. Качапор и друге подноситељке, цитиран у горњем тексту, ст. 115-116. и став 120; Марчић и други, цитиран у горњем тексту, став 60; Црнишанин и други, цитиран у горњем тексту, ст. 123-124. и ст. 133-134, и Адамовић, цитиран у горњем тексту, став 41.).
27. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није изнела ниједну чињеницу ни уверљив аргумент који би га могао убедити да у овом предмету донесе другачији закључак. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1.
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
28. Члан 41. Конвенције прописује:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
29. Подносилац представке је тражио исплату преосталог дуга према пресуди и 6.200 евра (ЕУР) на име нематеријалне штете.
30. С обзиром на повреде утврђене у овом предмету и установљену праксу (видети Р. Качапор и друге подноситељке, цитиран у горњем тексту, ст. 123-126, и Црнишанин и други, цитиран у горњем тексту, став 139.), Суд сматра да се потраживања подносиоца представке за накнаду материјалне штете у вези са исплатом преосталог дуга према пресуди морају прихватити. Влада ће према томе исплатити подносиоцу представке износе досуђене правноснажном домаћом пресудом донетом 30. септембра 2003. године, умањене за износе који су можда већ исплаћени у вези са предметном пресудом.
31. У вези са накнадом нематеријалне штете, Суд сматра да је подносилац представке претрпео одређени нематеријални губитак због кршења Конвенције утврђених у овом предмету. Конкретан тражени износ је, међутим, висок. Процењујући на основу правичности, како се захтева чланом 41. Конвенције, Суд сматра да је разумно и правично да се подносиоцу представке досуди 2.000 евра (видети Стошић против Србије, број 64931/10, став 68, 1. октобар 2013. године).
32. Подносилац представке није поднео захтев за накнаду трошкова насталих пред домаћим судовима и Судом.
33. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО
1. Проглашава представку допуштеном;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију;
3. Утврђује
(a) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, из сопствених средстава и то у року од три месеца, износе досуђене правоснажном пресудом која се разматра у овом предмету, умањене за можда већ исплаћене износе на основу наведене пресуде;
(б) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, у истом периоду, 2.000 евра (две хиљаде евра) на име нематеријалне штете, заједно са порезом који се може наплатити на овај износ, који ће се претворити у валуту Тужене државе према курсу важећем на дан измирења;
(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;
4. Одбија преостали део потраживања подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском, и достављено у писаној форми дана 20. маја 2014. године, према Правилу 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
Marialena Tsirli |
Ján Šikuta |
THIRD SECTION
CASE OF MEĆAVA v. SERBIA
(Application no. 47922/08)
JUDGMENT
STRASBOURG
20 May 2014
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Mećava v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Ján Šikuta, President,
Dragoljub Popović,
Iulia Antoanella Motoc, judges,
and Marialena Tsirli, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 15 April 2014,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 47922/08) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Mr Milan Mećava ("the applicant"), on 29 September 2008.
2. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.
3. On 11 October 2011 the application was communicated to the Government.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
4. The applicant was born in 1947 and lives in Smederevo.
5. The applicant was employed by "HP Fagram DP", a socially-owned company based in Smederevo (hereinafter - "the debtor").
A. The applicant’s proceedings
6. On 30 September 2003 the Smederevo Municipal Court ordered the debtor to pay the applicant certain sums in respect of salary arrears, social security contributions and procedural costs.
7. On 22 October 2003 the judgment became final.
8. On 9 January 2004 the applicant lodged an application for the enforcement of the above court decision with the Smederevo Municipal Court.
9. On 17 March 2003 the court allowed the application and issued an enforcement order.
10. On 1 September 2004 the Požarevac Commercial Court opened insolvency proceedings in respect of the debtor, which led to the ongoing enforcement proceedings before the Smederevo Municipal Court being stayed.
11. In 22 November 2004 the applicant duly registered a claim for the sums specified in the judgment referred to above.
12. On 26 April 2005 the Commercial Court accepted the applicant’s claim. His right to separate settlement from the immovable property of the debtor was contested and he was instructed to initiate separate civil proceedings in order to secure his right to separate settlement of his claim.
13. The applicant did not initiate separate civil proceedings.
14. On 3 April 2008 the Commercial Court adopted the decision on final distribution of the company’s insolvency assets, classifying the applicant into the fourth sequence of payment. In the course of the insolvency proceedings the final judgment in the applicant’s favour was partially enforced.
15. The relevant domestic law was set out in the Court’s judgments of EVT Company v. Serbia (no. 3102/05, §§ 26 and 27, 21 June 2007); Marčić and Others v. Serbia(no. 17556/05, § 29, 30 October 2007); R. Kačapor and Others v. Serbia (nos. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 and 3046/06, §§ 57-82, 15 January 2008);Vlahović v. Serbia (no. 42619/04, §§ 37-47, 16 December 2008); Crnišanin and Others v. Serbia (nos. 35835/05, 43548/05, 43569/05 and 36986/06, §§ 100-104, 13 January 2009); Adamović v. Serbia, (no. 41703/06, §§ 17-22, 2 October 2012); and Marinković v. Serbia ((dec.) no. 5353/11, §§ 26-29 and §§ 31-44, 29 January 2013).
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1 TO THE CONVENTION
16. The applicant complained about the respondent State’s failure to enforce a final judgment rendered in his favour against the debtor. This complaint falls to be examined under Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 which, in so far as relevant, read as follows:
"In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law."
"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.
The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."
1. Exhaustion of domestic remedies
17. The Government submitted that the applicant had failed to properly exhaust the available domestic remedies as the applicant had not initiated separate civil proceedings for determination of his right to separate settlement.
18. The Court notes that the applicant had a judgment given in his favour which was final and enforceable and the execution of which was the responsibility of the authorities, including, if necessary, the taking of such measures as bankruptcy proceedings (see Khachatryan v. Armenia, no. 31761/04, § 60, 1 December 2009). In principle, when an applicant, such as the present one, obtains a final judgment against a State-controlled entity, he or she is only required to file a request for the enforcement of that judgment to the competent court or, in case of liquidation or insolvency proceedings against the debtor, to report his or her claims to the administration of the debtor (see Lolić v. Serbia, no. 44095/06, § 26, 22 October 2013). Given that the present applicant did that, the Government’s objection must be rejected.
2. Compatibility ratione personae
19. The Government argued that the State could not be held responsible for the debtor in the present case which was a separate legal entity not controlled by the State.
20. The Court has already held in comparable cases against Serbia that the State is liable for debts of socially/State-owned companies (see, for example, R. Kačapor and Others, cited above, §§ 97-98, Rašković and Milunović v. Serbia, nos. 1789/07 and 28058/07, § 71, 31 May 2011, and Adamović v. Serbia, cited above, § 31).The Court sees no reason to depart from that jurisprudence in the present case. Consequently, this argument must be rejected.
3. Abuse of the right to application
21. In their comments on the applicant’s observations and claims for just satisfaction the Government disputed the admissibility of the application on the grounds that the applicant had abused his right of application. The Government argued that the applicant had used offensive language which amounted to contempt of the authorities of the respondent State, especially of the Agent.
23. The Court finds that the applicant’s remarks, while inappropriate and, thus regrettable, do not meet the minimum threshold of offensiveness and frequency that would make them an abuse of petition (see Omerović v. Croatia (no. 2), no. 22980/09, § 33, 5 December 2013, not final yet). This Government’s objection must, therefore, also be rejected.
4. Conclusion
24. The Court notes that the application is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
25. The Court notes that the applicant obtained only a part of the amount specified in the final court decision of 30 September 2003. The remainder of the judgment still remains unenforced.
26. The Court observes that it has frequently found violations of Article 6 of the Convention and/or Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in cases raising issues similar to those raised in the present case (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 115-116 and § 120; Marčić and Others, cited above, § 60; Crnišanin and Others, cited above, §§ 123-124 and §§ 133-134, and Adamović cited above, § 41).
27. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or convincing argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. There has, accordingly, been a violation of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1.
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
28. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
29. The applicant sought the payment of the outstanding judgment debt and 6,200 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage.
30. Having regard to the violations found in the present case and its own case-law (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 123-126, and Crnišanin and Others, cited above, § 139), the Court considers that the applicant’s claims for pecuniary damage concerning the payment of the outstanding judgment debt must be accepted. The Government shall therefore pay the applicant the sums awarded in the final domestic judgment adopted on 30 September 2003, less any amounts which may have already been paid in respect of the said judgment.
31. As regards non-pecuniary damage, the Court considers that the applicant sustained some non-pecuniary loss arising from the breaches of the Convention found in this case. The particular amount claimed, however, is excessive. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court considers it reasonable and equitable to award EUR 2,000 to the applicant (see Stošić v. Serbia, no. 64931/10, § 68, 1 October 2013).
32. The applicant did not submit a claim seeking reimbursement of the costs incurred before the domestic courts and the Court.
33. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY
1. Declares the application admissible;
2. Holds that that there has been a violation of Article 6 of the Convention and of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;
3. Holds
(a) that the respondent State shall, from its own funds and within three months, pay the applicant, the sums awarded in the final judgment under consideration in the present case, less any amounts which may have already been paid on the basis of the said judgment;
(b) that the respondent State is to pay the applicant, within the same period, EUR 2,000 (two thousand euros) in respect of non-pecuniary damage plus any tax that may be chargeable on this amount which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
4. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 20 May 2014, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Marialena Tsirli |
Ján Šikuta |