Milenković i Veljković protiv Srbije

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 102/2015 од 11.12.2015. године.

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ МИЛЕНКОВИЋ И ВЕЉКОВИЋ против СРБИЈЕ

(представке бр. 7786/13 и 47972/13)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР
20. октобар 2015. године

Ова пресуда је правоснажна али може бити предмет редакцијске измене.

У предметима Миленковић и Вељковић против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању већа у саставу:

Valeriu Griţco, председник,

Branko Lubarda,

Mārtiņš Mits, судије,

и Marialena Tsirli, заменик секретара одељења,

После већања на затвореној седници 29. септембра 2015. године, Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу две представке (бр. 7786/13 и 47972/13) против Републике Србије коју су Суду поднели према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") српски држављани, госпођа Добрица Миленковић (у даљем тексту: "први подносилац представке") и господин Мирослав Вељковић (у даљем тексту: "други подносилац представке"), 18. децембра 2012. године, односно 5. јула 2013. године.

2. Подносиоце представке је заступао господин Н. Антић, адвокат из Владичиног Хана. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник, госпођа В. Родић.

3. Представке су 11. јула 2014. године прослеђене Влади.

4. Влада је ставила примедбу на разматрање представке од стране Одбора. Пошто је размотрио ову примедбу, Суд је одбацује.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Подносиоци представки рођени су 1957. године, односно 1966. године, а живе у Владичином Хану.

6. Они су били запослени у ДП "ПК Делишес", друштвеном предузећу из Владичиног Хана (у даљем тексту: "дужник").

A. Парнични поступак који је покренуо први подносилац представке (госпођа Добрица Миленковић)

7. Општински суд у Владичином Хану је 20. октобра 2003. године наложио дужнику да првом подносиоцу представке исплати одређене износе на име неисплаћених плата и доприноса за социјално осигурање. Ова пресуда постала је и правоснажна и извршна до 31. октобра 2003. године.

8. После предлога првог подносиоца представке у том смислу, Општински суд у Владичином Хану је 31. децембра 2003. године наложио извршење наведене пресуде и дужнику даље наложио да првом подносиоцу представке исплати трошкове извршења.

Б. Парнични поступак који је покренуо други подносилац представке (господин Мирослав Вељковић)

9. Општински суд у Владичином Хану је 18. фебруара 2004. године наложио дужнику да другом подносиоцу представке исплати одређене износе на име неисплаћених плата и доприноса за социјално осигурање. Ова пресуда постала је и правоснажна и извршна до 11. априла 2004. године.

10. После предлога другог подносиоца представке у том смислу, Општински суд у Владичином Хану је 4. маја 2004. године наложио извршење наведене пресуде и даље наложио дужнику да другом подносиоцу представке исплати трошкове извршења.

В. Остале релевантне чињенице

11. Агенција за приватизацију је 18. фебруара 2004. године наложила реструктурирање дужника.

12. Трговински суд у Лесковцу је 30. јануара 2014. године покренуо стечајни поступак у односу на дужника.

13. Подносиоци представки су уредно пријавили своја потраживања стечајној управи на основу горе наведених пресуда.

14. Стечајни поступак је још у току.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

15. Релевантно домаће право које се односи на статус друштвених предузећа, као и извршне и стечајне поступке, изнето је у предметима Р. Качапор и друге подноситељке представке против Србије, бр. 2269/06 и друге, ст. 57-64. и 71-76, 15. јануар 2008. године и Јовичић и други против Србије (одлука), број 37270/11, ст. 88-93, 15. октобар 2013. године. Штавише, судска пракса Уставног суда у односу на друштвена предузећа, заједно са релевантним одредбама које се односе на обештећење пред Уставним судом, изнета је у одлуци о допуштености у предмету Маринковић против Србије (одлука), број 5353/11, ст. 26-29. и 31-44, 29. јануар 2013. године, пресуди Маринковић против Србије, број 5353/11, ст. 29-31, 22. октобар 2013. године, и одлуци Феризовић против Србије(одлука), број 65713/13, ст. 12-17, 26. новембар 2013. године.

ПРАВО

I. ЗДРУЖИВАЊЕ ПРЕДСТАВКИ

16. Суд сматра да, у складу са Правилом 42 став 1. Пословника Суда, представке треба здружити, с обзиром на њихову заједничку чињеничну и правну основу.

II. НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ ЧЛАНА 6. СТ. 1. И 13. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ

17. Подносиоци представке су се жалили због пропуста Тужене државе да изврши правоснажне судске пресуде донете у њихову корист и због непостојања делотворног правног лека с тим у вези. Они су се ослонили на члан 6. ст. 1. и 13. Конвенције и члан 1. Протокола број 1, који у релевантном делу гласе како следи:

Члан 6. став 1.

"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона."

Члан 1. Протокола број 1

"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."

Члан 13.

"Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству."

A. Допуштеност

18. Влада је изнела да би представке требало прогласити недопуштеним због пропуста подносилаца представки да исцрпе делотворна правна средства. Она се ослонила на праксу Суда, наиме на предмет Маринковић, цитиран у горе наведеном тексту, и истакла да је требало да подносиоци представки поднесу уставне жалбе пошто је дужник био у стечајном поступку пре достављања представки Суду.

19. Подносиоци представки се са тим нису сложили.

20. Суд је пресудио да у вези са неизвршењем правоснажних пресуда донетих против друштвених предузећа у стечајном поступку и/или оних која су престала да постоје, уставну жалбу треба, у начелу, сматрати делотворним правним средством у односу на све представке поднете од 22. јуна 2012. године надаље (види Маринковић, цитирана у горњем тексту, став 59.). Даље, у погледу неизвршења правоснажних пресуда донетих против друштвених предузећа у поступку реструктурирања уставна жалба сматра се делотворним правним средством у односу на све представке поднете од 4. октобра 2013. године надаље (види Феризовић, цитирана у горњем тексту, ст. 24-25.).

21. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да су подносиоци представке поднели своје представке Суду 18. децембра 2012. године и 5. јула 2013. године, наиме пре отварања стечајног поступка против дужника и док је дужник био у реструктурирању, али пре 4. октобра 2013. године.

22. Питање исцрпености домаћих правних средстава уобичајено се утврђује позивањем на дан подношења представке (види Baumann против Француске, број 33592/96, став 47, ЕЦХР 2001-V и Винчић и други против Србије, бр. 44698/06, 44700/06, 44722/06, 44725/06 и други, став 51, 1. децембар 2009. године). Суд не види ниједан разлог да одступи од овог правила и сматра да подносиоци представке заиста нису имали обавезу да искористе уставну жалбу пре обраћања Суду. Суд, према томе, одбацује примедбу Владе с тим у вези.

23. Пошто притужбе подносилаца представки нису ни очигледно неосноване у оквиру значења члана 35. став 3 (a) Конвенције ни недопуштене по неком другом основу, оне се морају прогласити допуштеним.

Б. Основаност

24. Суд примећује да су правоснажне судске пресуде донете у корист подносилаца представки остале неизвршене до данашњег дана.

25. Суд примећује да је често утвђивао повреде члана 6. став 1. Конвенције и/или члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у предметима који покрећу питања слична онима у предметном случају (види Р. Качапор и други, цитирана у горњем тексту, ст. 115-116. и 120; Црнишанин и други против Србије, бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, ст. 123-124. и 133-134, 13. јануар 2009. године; Рашковић и Милуновић против Србије, бр. 1789/07 и 28058/07, ст. 74. и 79, 31. мај 2011. године; и Адамовић против Србије, број 41703/06, став 41, 2. октобар 2012. године).

26. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није истакла ниједну чињеницу или аргумент који би могао да га убеди да у овом предмету донесе другачије закључке. Према томе, дошло је до повреда члана 6. став. 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1.

27. Пошто је донео овај закључак, Суд сматра да није неопходно да разматра у суштини исту притужбу према члану 13. Конвенције (види, уз одговарајуће измене, Kin-Stib и Мајкић против Србије, број 12312/05, став 90, 20. април 2010. године).

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

28. Члан 41. Конвенције прописује:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

A. Штета, трошкови

29. Сваки подносилац представке тражио је да се држави наложи да из сопствених средстава исплати: (i) износе досуђене правоснажним пресудама донетим у њихову корист, као и трошкове извршног поступка; и (ii) 2.000 евра (ЕУР) на име нематеријалне штете. Они нису тражили накнаду трошкова насталих пред Судом.

30. Влада је тврдила да у односу на материјалну штету, подносилац представке има само право на износе утврђене током стечајног поступка. Она није оспорила потраживања на име нематеријалне штете.

31. С обзиром на повреде утврђене у овом предмету и на сопствену праксу (Р. Качапор и друге подноситељке представки, цитирана у горњем тексту, ст. 123-26, и Црнишанин и други, цитирана у горњем тексту, став 139.). Суд сматра да Влада треба да исплати подносиоцима представке износе досуђене судским пресудама донетим у њихову корист, умањене за износе који су већ исплаћени по овом основу.

32. У погледу нематеријалне штете, Суд сматра да су подносиоци представки претрпели одређени нематеријални губитак због повреда Конвенције утврђених у овом предмету. С обзиром на његову праксу (Стошић против Србије, број 64931/10, ст. 66-68, 1. октобар 2013. године), Суд сваком подносиоцу представке досуђује ЕУР 2.000. Овај износ треба да покрије нематеријалну штету и трошкове.

В. Затезна камата

33. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Одлучује да представке здружи;

2. Проглашава представке допуштеним;

3. Утврђује да је дошло до повреда члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију;

4. Утврђује да нема потребе да посебно разматра притужбу према члану 13. Конвенције;

5. Утврђује

(a) да Тужена држава исплати подносиоцима представки, из сопствених средстава и у року од три месеца, суме досуђене пресудама донетим у њихову корист умањене за износе који су можда већ исплаћени по овом основу;

(б) да Тужена држава исплати сваком подносиоцу представке, у истом периоду, по ЕУР 2.000 (две хиљаде евра) на име нематеријалне штете и трошкова, заједно са порезом који се може платити, који ће се претворити у локалну валуту, по курсу важећем на дан измирења нематеријалне штете;

(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 20. октобра 2015. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

THIRD SECTION

CASE OF MILENKOVIĆ AND VELJKOVIĆ v. SERBIA

(Applications nos. 7786/13 and 47972/13)

JUDGMENT

STRASBOURG 
20 October 2015

This judgment is final but it may be subject to editorial revision.

In the cases of Milenković and Veljković v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:

Valeriu Griţco, President,

Branko Lubarda,

Mārtiņš Mits, judges,

and Marialena Tsirli, Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 29 September 2015,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in two applications (nos. 7786/13 and 47972/13) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by two Serbian nationals, Ms Dobrica Milenković ("the first applicant") and Mr Miroslav Veljković ("the second applicant"), on 18 December 2012 and 5 July 2013 respectively.

2. The applicants were represented by Mr N. Antić, a lawyer practising in Vladičin Han. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Ms V. Rodić.

3. On 11 July 2014 the applications were communicated to the Government.

4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered this objection, the Court rejects it.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

5. The applicants were born in 1957 and 1966, respectively, and live in Vladičin Han.

6. They were employed by DP "PK Delišes", a socially-owned company based in Vladičin Han (hereinafter "the debtor").

A. Civil proceedings brought by the first applicant (Ms Dobrica Milenković)

7. On 20 October 2003, the Vladičin Han Municipal Court ordered the debtor to pay the first applicant specified amounts on account of salary arrears and social insurance contributions. This judgment became both final and enforceable by 31 October 2003.

8. On 31 December 2003 upon the first applicant’s request to that effect, the Vladičin Han Municipal Court ordered the enforcement of the said judgment and further ordered the debtor to pay the first applicant the enforcement costs.

B. Civil proceedings brought by the second applicant (Mr Miroslav Veljković)

9. On 18 February 2004, the Vladičin Han Municipal Court ordered the debtor to pay the second applicant specified amounts on account of salary arrears and social insurance contributions. This judgment became both, final and enforceable by 11 April 2004.

10. On 4 May 2004, upon the second applicant’s request to that effect, the Vladičin Han Municipal Court ordered the enforcement of the said judgment and further ordered the debtor to pay the second applicant the enforcement costs.

C. Other relevant facts

11. On 18 February 2004 the Privatisation Agency ordered the restructuring of the debtor.

12. On 30 January 2014 the Leskovac Commercial Court opened insolvency proceedings in respect of the debtor.

13. The applicants duly reported their respective claims based on the above-mentioned judgments to the insolvency administration.

14. The insolvency proceedings are still ongoing.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE

15. The relevant domestic law concerning the status of socially-owned companies, as well as the enforcement and insolvency proceedings, is outlined in the cases of R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 et al., §§ 57-64 and 71-76, 15 January 2008 and Jovičić and Others v. Serbia (dec.), no. 37270/11, §§ 88-93, 15 October 2013. Furthermore, the case-law of the Constitutional Court in respect of socially-owned companies, together with the relevant provisions concerning constitutional redress is outlined in the admissibility decision in Marinković v. Serbia (dec.), no. 5353/11, §§ 26-29 and 31-44, 29 January 2013, the judgment inMarinković v. Serbia, no. 5353/11, §§ 29-31, 22 October 2013, and the decision in Ferizović v. Serbia (dec.), no. 65713/13, §§ 12-17, 26 November 2013.

THE LAW

I. JOINDER OF THE APPLICATIONS

16. The Court considers that, in accordance with Rule 42 § 1 of the Rules of Court, the applications should be joined, given their common factual and legal background.

II. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLES 6 § 1 AND 13 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1 TO THE CONVENTION

17. The applicants complained of the respondent State’s failure to enforce final court judgments rendered in their favour and of the lack of an effective remedy in that connection. They relied on Articles 6 § 1 and 13 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1, which, in so far as relevant, read as follows:

Article 6 § 1

"In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law."

Article 1 of Protocol No. 1

"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.

The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."

Article 13

"Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity."

A. Admissibility

18. The Government submitted that the applications should be declared inadmissible due to the applicants’ failure to exhaust effective remedies. They relied on Court’s case law, namely on Marinković, cited above, and pointed out that since the debtor was undergoing insolvency proceedings the applicants should have lodged constitutional appeals before bringing their applications to the Court.

19. The applicants disagreed.

20. The Court has ruled that as regards the non-enforcement of final judgments rendered against socially-owned companies undergoing insolvency proceedings and/or those which have ceased to exist, a constitutional appeal should, in principle, be considered as an effective remedy in respect of all applications lodged from 22 June 2012 onwards (see Marinković, cited above, § 59). Further, as regards the non-enforcement of final judgments rendered against socially-owned companies undergoing restructuring a constitutional appeal has been considered as an effective remedy in respect of all applications introduced from 4 October 2013 onwards (see Ferizović, cited above, §§ 24-25).

21. Turning to the present case, the Court notes that the applicants had lodged their applications with the Court on 18 December 2012 and 5 July 2013, that is before the insolvency proceedings against the debtor were opened and while the debtor was undergoing restructuring, but prior to 4 October 2013.

22. The issue of whether domestic remedies have been exhausted is normally determined by reference to the date when the application was lodged (seeBaumann v. France, no. 33592/96, § 47, ECHR 2001-V and Vinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06, 44700/06, 44722/06, 44725/06 and others, § 51, 1 December 2009). The Court finds no reasons to depart from this rule and considers that the applicants had indeed had no obligation to use constitutional redress before turning to the Court. The Court, therefore, rejects the Government’s objection in this regard.

23. Since the applicants’ complaints are neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention nor inadmissible on any other grounds, they must be declared admissible.

B. Merits

24. The Court notes that the final court judgments rendered in the applicants’ favour remain unenforced to the present date.

25. The Court observes that it has frequently found violations of Article 6 § 1 of the Convention and/or Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in cases raising issues similar to those raised in the present case (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 115-116 and 120; Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05, 43548/05, 43569/05 and 36986/06, §§ 123-124 and 133-134, 13 January 2009; Rašković and Milunović v. Serbia, nos. 1789/07 and 28058/07, §§ 74 and 79, 31 May 2011; and Adamović v. Serbia, no. 41703/06, § 41, 2 October 2012).

26. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or convincing argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. There have, accordingly, been violations of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1.

27. Having reached this conclusion, the Court does not find it necessary to examine essentially the same complaint under Article 13 of the Convention (seemutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010).

III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

28. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage, costs and expenses

29. The applicants each requested that the State be ordered to pay, from its own funds: (i) the sums awarded by the final judgments rendered in their favour, as well as the costs of the enforcement proceedings; and (ii) 2,000 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage. They did not ask for reimbursement of the costs incurred before the Court.

30. The Government argued that in respect of pecuniary damage, an applicant was entitled only to the amounts established in the course of the insolvency proceedings. They did not contest the claims concerning the non-pecuniary damage.

31. Having regard to the violations found in the present case and its own case-law (R. Kačapor and Others, cited above, §§ 123-26, and Crnišanin and Others, cited above, § 139), the Court finds that the Government should pay the applicants the sums awarded in the court judgments rendered in their favour, less any amounts which may have already been paid on this basis.

32. As regards non-pecuniary damage, the Court considers that the applicants sustained some non-pecuniary loss arising from the breaches of the Convention found in this case. Having regard to its case-law (Stošić v Serbia, no. 64931/10, §§ 66-68, 1 October 2013), the Court awards EUR 2,000 to each applicant. This sum is to cover non-pecuniary damage, costs and expenses.

B. Default interest

33. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

1. Decides to join the applications;

2. Declares the applications admissible;

3. Holds that there have been violations of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;

4. Holds that there is no need to examine separately the complaint under Article 13 of the Convention;

5. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicants, from its own funds and within three months, the sums awarded in the judgments rendered in their favour respectively, less any amounts which may have already been paid on this basis;

(b) that the respondent State is to pay the applicants, within the same period, EUR 2,000 (two thousand euros) each in respect of non-pecuniary damage, costs and expenses, plus any tax that may be chargeable to the applicants, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;

(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points.

Done in English, and notified in writing on 20 October 2015, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.