На основу члана 3. став 1. тачка 6а Закона о објављивању закона и других прописа и општих аката и о издавању "Службеног гласника Републике Србије" ("Службени гласник РС", број 72/91, "Службени лист СРЈ", број 11/93 - одлука СУС и "Службени гласник РС", број 30/10) и члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст) објављује се, на српском и енглеском језику, Пресуда Европског суда за људска права по представци број 28353/06 - предузеће Motion Pictures Guarantors LTD против Србије, која гласи:
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 42/2010 од 18.6.2010. године.
"ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ПРЕДУЗЕЋЕ MOTION PICTURES GUARANTORS LTD против СРБИЈЕ
(Представка број 28353/06)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
8. јун 2010. године
Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.
У предмету предузеће Motion Pictures Guarantors Ltd против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење) заседајући у већу у чијем су саставу били:
Françoise Tulkens, председник,
Ireneu Cabral Barreto,
Danute Jočiene,
Dragoljub Popović,
András Sajó,
Nona Tsotsoria,
Işıl Karakaş судије,
и Sally Dollé, секретар Одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 11. маја 2010. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 28353/06) против Србије коју је Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција"), поднело предузеће Motion Pictures Guarantors Ltd, са седиштем у Канади ("подносилац представке"), дана 13. јула 2006. године.
2. Подносиоца представке су пред Судом заступали г. П. Самарџија, г. С. Поповић, гђа К. Костић и гђа Л. Томашевић, сви адвокати из Београда. Владу Србије (у даљем тексту "Влада") заступао је њен заступник, г. С. Царић.
3. Подносилац представке се жалио да је лишен права на правично и јавно суђење у поступку у вези са његовим предлогом за повраћај у пређашње стање.
4. Суд је 30. марта 2009. године одлучио да Владу обавести о представци. Примењујући одредбе члана 29. став 3. Конвенције, такође, је одлучио да се о основаности представке расправља истовремено са њеном допуштеношћу.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Чињенице предмета, како су их стране изнеле, могу се сумирати како следи.
6. Подносилац представке је 27. фебруара 1995. године поднео парничну тужбу Трговинском суду у Београду, тражећи да му његови бивши пословни партнери исплате 34.975 евра.
7. После три враћања предмета на поновно суђење, Трговински суд је заказао следеће рочиште за 13. септембар 2005. године у 11 часова.
8. Тог јутра је адвокат подносиоца представке био у Трећем општинском суду у Београду неким другим послом. Подносилац представке тврди да је у 10.30 часова његов адвокат узео такси да би што пре стигао у Трговински суд. Неких 700 метара пред одредиште, међутим, такси возило се покварило, па је адвокат подносиоца представке морао да настави пешке. Он је коначно стигао у суд у 11.04 часова, тачно у тренутку када је судија завршавао диктирање записника својој секретарици у предмету подносиоца представке. Такође је био присутан и један од адвоката тужених.
9. Подносилац представке је неодређеног дана после тога примио решење Трговинског суда од 13. септембра 2005. године, у коме се наводи да се ниједна странка није појавила у суду, због чега се поступак мора обуставити (видети став 18. у даљем тексту).
10. Подносилац представке је 19. септембра 2005. године тражио повраћај у пређашње стање, тј. враћање поступка у status quo ante (видети став 16. у даљем тексту). Објаснио је зашто је његов адвокат закаснио и предложио да се саслуша и возач такси возила као и адвокат тужених.
11. Пошто није било усменог рочишта, Трговински суд је 26. септембра 2005. године донео решење којим се одбија предлог, наводећи да се повраћај у пређашње стање може одобрити само у случају више силе. Штавише, адвокат подносиоца представке је требало да буде ажурнији и да из Трећег општинског суда крене петнаест минута раније, што би му чак омогућило да, пошто се такси возило покварило, на време стигне у Трговински суд пешке на заказано рочиште.
12. Подносилац представке се 3. октобра 2005. године, односно 7. новембра 2005. године жалио на одлуке Трговинског суда од 13. септембра 2005. године, односно 26. септембра 2005. године.
13. Виши трговински је 19. децембра 2005. године, након што није одржао усмено рочиште, одбио обе жалбе. Тиме је он потврдио аргументацију Трговинског суда, додавши да подносилац представке није доставио релевантне доказе да се такси возило заиста покварило, и констатовао да се, у сваком случају, "квар возила не може доказати изјавом сведока" већ документованим доказом као што су рачуни за поправку.
14. Подносилац представке је ово решење примио 26. јануара 2006. године.
15. Као одговор на захтев Заступника, "Beotaxi", удружење такси возача је 23. априла 2009. године дало објашњење да, с обзиром на уобичајену саобраћајну гужву и локацију, замена такси возила не би била могуће решење за адвоката подносиоца представке. У сваком случају, Трговински суд је био на удаљености од неких 700 метара, због чега би њиховом клијенту требало неких 5-7 минута пешке да стигне на одредиште.
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА
А. Релевантне одредбе Закона о парничном поступку из 2004. године (објављен у "Службеном гласнику Републике Србије", број 125/04)
16. Члан 111. предвиђа, inter alia, да странка која је претрпела штетне процесне последице због тога што није приступила заказаном рочишту има право да поднесе предлог за повраћај у пређашње стање, који, кад постоје оправдани разлози, води враћању поступка у status quo ante.
17. Члан 115. ст. 3. и 4. предвиђа да суд доноси одлуку у вези са овим захтевом без одржавања усменог рочишта, осим ако оно није потребно ради "правилног утврђивања чињеница".
18. Члан 296. став 2. предвиђа да се поступак обуставља ако обе стране неоправдано изостану са рочишта за главну расправу, а "тужба се сматра повученом".
19. Члан 385. став 1. и члан 388. предвиђају да странка чији је предлог за повраћај у пређашње стање одбијен има право да поднесе жалбу вишем суду, али нема право на усмено рочиште пред тим судом.
20. Чл. 360-363, 373. и 388. предвиђају да је жалбени суд надлежан да разматра и правна и чињенична питања и да тако потврди спорну пресуду, преиначи је или укине, и наложи да се предмет поново разматра пред првостепеним судом.
21. Члан 422. тачка 10. предвиђа да се поступак може поновити ако Европски суд за људска права у међувремену донесе пресуду у односу на Србију по истом или сличном правном питању.
Б. Релевантна домаћа судска пракса како ју је Влада сумирала
22. Виши трговински суд у Београду је 27. децембра 1999. године утврдио да уобичајена саобраћајна гужва не може бити разлог да се усвоји предлог за повраћај у пређашње стање у ситуацији када је адвокат тужиоца изостао са заказаног рочишта (Pž. 6786/99).
23. Исти суд је 3. септембра 2002. године утврдио да би предлог за повраћај у пређашње стање требало усвојити у случају да је адвокат тужиоца, пошто је узео у обзир уобичајену саобраћајну гужву и кренуо из канцеларије на време, закаснио на заказано рочиште због тога што му се покварио аутомобил (видети Pž. 4191/02).
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ
24. Према члану 6. став 1. Конвенције подносилац представке се жалио да му је ускраћено право на правично и јавно суђење у поступку у вези са његовим предлогом за повраћају пређашње стање.
25. Члан 6. став 1. Конвенције, у релевантном делу, гласи како следи:
"....Свако, током одлучивања о његовим (или њеним) грађанским правима и обавезама ... има право на правичну ... расправу... пред ... судом ..."
26. По мишљењу Суда, иако Влада није ставила примедбу на надлежност Суда ratione materiae, примена члана 6. став 1. захтева да се она разматра упркос томе (видети, mutatis mutandis, Blečić против Хрватске [ВВ], број 59532/00, став 67, ЕЦХР 2006-...). Суд, према томе, примећује да је спорни поступак био од одлучног значаја за могућност подносиоца представке да о основаности његовог тужбеног захтева одлучује суд и да, као такав, спада у оквир члана 6. став 1. Конвенције (видети О. и А.К. против Аустрије, број 13202/87, одлука Комисије од 15. марта 1990. године; Gorou против Грчке (број 2) [ВВ], број 12686/03, став 27, ЕЦХР 2009-...).
27. Суд даље констатује да представка није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3. Конвенције и да није недопуштена ни по једном другом основу. Због тога се мора прогласити допуштеном.
1. У вези са неодржавањем усменог рочишта
(а) Наводи странака
28. Влада је подсетила да члан 6. став 1. Конвенције не садржи апсолутни захтев да се рочиште одржи без обзира на посебне околности датог питања. Посебно, централно питање у овом предмету је било да ли је адвокат подносиоца представке кренуо на време из Трећег општинског суда да би до 11 часова тога дана стигао у Трговински суд. Пошто су раздаљина између судова о којима је реч, као и уобичајена саобраћајна гужва у Београду, свима добро познати јасно је да не постоји потреба да се о томе расправља на рочишту, нити да се саслушавају сведоци које је с тим у вези предложио подносилац представке. Влада је тиме у потпуности потврдила аргументацију домаћих судова, додавши да је адвокат подносиоца представке радио у адвокатској канцеларији са неколико колега које су га могле заменити у случају да су му обавезе временски тесне.
29. Подносилац представке је поново потврдио своју притужбу.
(б) Оцена Суда
30. Суд прво примећује да право на "јавно суђење" из члана 6. став 1. подразумева право на усмено, контрадикторно рочиште. Заправо, такво рочиште представља основно начело предвиђено овом одредбом (видети Jussila против Финске [ВВ], број 73053/01, став 40, ЕЦХР 2006-XIII). Међутим, обавеза одржавања јавног суђења према члану 6. став 1. није апсолутна. Стога се оно може изоставити ако се странка недвосмислено одрекне свог права на исто и ако не постоје питања од јавног интереса због којих је рочиште неопходно (видети, међу другим ауторитетима, Håkansson и Sturesson против Шведске, пресуда од 21. фебруара 1990. године, серија А број 171-А, стр. 20, став 66; Schuler-Zgraggen против Швајцарске, пресуда од 24. јуна 1993. године, серија А број 263, стр. 19-20, став 58; Lundevall против Шведске, број 38629/97, став 34, 12. новембар 2002. године).
31. Рочиште не мора бити неопходно због изузетних околности предмета, на пример, када не покреће чињенична или правна питања која се не могу решити на одговарајући начин на основу списа предмета и писаних запажања странака (видети, mutatis mutandis, Fredin против Шведске (број 2), пресуда од 23. фебруара 1994. године, серија А број 283-А, стр. 10-11, ст. 21-22; Fischer против Аустрије, пресуда од 26. априла 1995. године, серија А број 312, стр. 20-21, став 44; Lundevall против Шведске, цитиран у горњем тексту, став 34).
32. Даље се подсећа да је право на рочиште, у поступку пред првостепеним и јединим судом, уобичајено право (видети, међу многим другим ауторитетима, Håkansson и Sturesson против Шведске, пресуда цитирана у горњем тексту, стр. 20, став 64). Међутим, одсуство рочишта пред другостепеним или трећестепеним судом може се оправдати посебним карактеристикама поступка о коме је реч, под условом да је рочиште одржано пред првостепеним судом (видети, на пример, Helmers против Шведске, пресуда од 29. октобра 1991. године, серија А број 212-А, стр. 16, став 36). Сходно томе, уколико нема посебних околности које оправдавају изостављање рочишта, право на јавно суђење према члану 6. став 1. подразумева право на усмено, контрадикторно рочиште пред најмање једном судском инстанцом (видети Lundevall против Шведске, цитиран у горњем тексту, став 36).
33. Ако се вратимо на предметни случај, Суд прво констатује да је главно питање у спорном поступку било да ли се долазак адвоката подносиоца представке на заказано рочиште пред Трговинским судом са закашњењем може сматрати "оправданим", у смислу члана 111. Закона о парничном поступку (видети став 16. у горњем тексту).
34. Друго, с обзиром на релевантну домаћу судску праксу, изгледа да се возило у квару, у зависности од околности, може сматрати прихватљивим разлогом да се одобри повраћај у пређашње стање (видети став 23. у горњем тексту).
35. Треће, док је раздаљина између судова о којима је реч могла бити свима позната, посебни саобраћајни услови тога дана, укључујући и околности у вези са кваром, нису могли бити познати; они су се стога морали утврдити, укључујући и саслушање самог возача такси возила.
36. Најзад, мада је подносилац представке изричито предложио усмено рочиште, такво рочиште није одржано ни пред првостепеним ни пред другостепеним судом, па је Трговински суд имао апсолутну дискрецију да ли да га одржи, док Виши трговински суд то није могао да учини с обзиром на важеће домаће законодавство (видети ст. 17. и 19. у горњем тексту).
37. С обзиром на горе наведено, не коментаришући какав би био стварни исход предлога подносиоца представке за повраћај у пређашње стање (видети, mutatis mutandis, Garcia Ruiz против Шпаније [ВВ], број 30544/96, став 28, ЕЦХР 1999-I), Суд не може да утврди да је у посебним околностима конкретног предмета било неких изузетних елемената који би могли оправдати пропуст домаћег суда да одржи јавно, контрадикторно рочиште. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.
2. У вези са правичношћу
38. С обзиром да је утврдио повреду члана 6. став 1. Конвенције у вези са правом подносиоца представке "на јавно суђење", Суд сматра да није неопходно да се посебно разматра да ли је, у овом предмету, такође, дошло до повреде члана 6. став 1. у вези са правичношћу поступка о коме је реч (видети, између осталог, Emmer-Reissig против Аустрије, број 11032/04, ст. 30-33, 10. мај 2007. године).
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
39. Члан 41. Конвенције предвиђа:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
40. Подносилац представке није прецизирао свој захтев у овом погледу. Сходно томе, Суд му ништа не додељује по овом основу. Међутим, Суд констатује да подносилац представке може да изабере да користи члан 422.10 Закона о парничном поступку (видети став 21. у горњем тексту; видети, такође, mutatis mutandis, Винчић и други подносиоци представке против Србије, бр. 44698/06, 44700/06, 44722/06, 44725/06, 49388/06, 50034/06, 694/07, 757/07, 758/07, 3326/07, 3330/07, 5062/07, 8130/07, 9143/07, 9262/07, 9986/07, 11197/07, 11711/07, 13995/07, 14022/07, 20378/07, 20379/07, 20380/07, 20515/07, 23971/07, 50608/07, 50617/07, 4022/08, 4021/08, 29758/07 и 45249/07, став 61, 1. децембар 2009. године).
41. Подносилац представке је тражио 540 евра на име трошкова пред домаћим судовима, као и 1.350 евра за трошкове пред Судом.
42. Влада је оспорила ове захтеве.
43. Према пракси Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој се докаже да су заиста и неопходно настали и да су, такође, оправдани у погледу износа. У предметном случају, узевши у обзир документа која поседује и горе наведене критеријуме, Суд сматра да је оправдано да се подносиоцу представке досуди износ од 1.000 евра, на име покрића трошкова према свим основима.
44. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ГОРЕ НАВЕДЕНИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО
1. Проглашава представку допуштеном;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције због неодржавања јавне расправе;
3. Утврђује да не постоји потреба да се даља притужба подносиоца представке разматра посебно према члану 6. став 1. Конвенције;
4. Утврђује
(а) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, 1.000 евра (једна хиљада евра), плус сваки порез који се на њега може платити, на име трошкова, који ће се претворити у српске динаре по стопи важећој на дан исплате;
(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;
5. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 8. јуна 2010. године у складу са правилом 77 ставови 2 и 3 Пословника Суда.
Sally Dollé Секретар |
Françoise Tulkens Председник |
SECOND SECTION
CASE OF MOTION PICTURES GUARANTORS LTD
v. SERBIA
(Application no. 28353/06)
JUDGMENT
STRASBOURG
8 June 2010
This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.
In the case of Motion Pictures Guarantors Ltd v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:
Françoise Tulkens, President,
Ireneu Cabral Barreto,
Danutė Jočienė,
Dragoljub Popović,
András Sajó,
Nona Tsotsoria,
Işıl Karakaş, judges,
and Sally Dollé, Section Registrar,
Having deliberated in private on 11 May 2010,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 28353/06) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by Motion Pictures Guarantors Ltd, a company based in Canada ("the applicant"), on 13 July 2006.
2. The applicant was represented before the Court by Mr P. Samardžija, Mr S. Popović, Ms K. Kostić and Ms L. Tomasović, all lawyers practising in Belgrade. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.
3. The applicant complained that it had been denied a fair and public hearing in the proceedings concerning its request for procedural reinstatement.
4. On 30 March 2009 the Court decided to communicate the application to the Government. Under the provisions of Article 29 § 3 of the Convention, it was also decided that the merits of the application would be examined together with its admissibility.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The facts of the case, as submitted by the parties, may be summarised as follows.
6. On 27 February 1995 the applicant filed a civil claim with the Commercial Court (Trgovinski sud) in Belgrade, seeking payment of 34,975 Euros by its former business partners.
7. Following three remittals, the Commercial Court scheduled the next hearing for 13 September 2005 at 11 a.m.
8. On the morning in question, the applicant’s lawyer was on unrelated business at the Third Municipal Court (Treći opštinski sud) in Belgrade. The applicant maintains that at 10.30 a.m. his lawyer took a taxi in order to reach the Commercial Court as soon as possible. Some 700 meters before its destination, however, the taxi broke down and the applicant’s lawyer had to continue on foot. He ultimately arrived in court at 11.04 p.m., just in time to see the judge finish the dictation of the minutes in the applicant’s case to his secretary. One of the lawyers acting on behalf of the respondents was also present.
9. On an unspecified date thereafter the applicant received the Commercial Court‘s decision (rešenje) dated 13 September 2005, wherein it was stated that neither party had duly appeared before the court, which is why the proceedings had to be terminated (see paragraph 18 below).
10. On 19 September 2005 the applicant requested procedural reinstatement, i.e. restoration of proceedings to status quo ante (see paragraph 16 below). It explained why its lawyer had been late and proposed that the taxi driver, as well as the respondents’ counsel, be heard.
11. On 26 September 2005, in the absence of an oral hearing, the Commercial Court rejected the applicant’s request (doneo rešenje kojim se odbija predlog), stating that procedural reinstatement could only be granted in a case of force majeure. Moreover, the applicant‘s lawyer should have acted with greater diligence and left the Third Municipal Court fifteen minutes earlier, which would even have allowed him, after the taxi broke down, to reach the Commercial Court on foot in time for the scheduled hearing.
12. On 3 October 2005 and 7 November 2005 the applicant appealed against the Commercial Court’s decisions of 13 September 2005 and 26 September 2005, respectively.
13. On 19 December 2005 the High Commercial Court (Viši trgovinski sud), in the absence of an oral hearing, rejected both appeals. In so doing, it upheld the reasoning of the Commercial Court, added that the applicant had not provided relevant evidence to the effect that the taxi had indeed broken down, and noted that, in any event, "a vehicle defect could not be proved by means of witness testimony" but rather by documentary evidence such as repair receipts.
14. The applicant received this decision on 26 January 2006.
15. On 23 April 2009, in response to the Agent’s request, Beotaxi, an association of taxi drivers, explained that, given the usual traffic congestion and the location, a replacement taxi would not have been a viable option for the applicant’s lawyer. In any event, the Commercial Court was some 700 metres away, which is why it would have taken their client some 5-7 minutes on foot to reach his destination.
II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE
A. Relevant provisions of the Civil Procedure Act 2004 (Zakon o parničnom postupku; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia no. 125/04)
16. Article 111 provides, inter alia, that a party who has suffered adverse procedural consequences as a result of a failure to appear at a scheduled hearing shall have the right to file a request for procedural reinstatement, which, if accepted by the trial court as "justified" (kad postoje opravdani razlozi), shall lead to the restoration of proceedings to the status quo ante.
17. Article 115 §§ 3 and 4 provides that the court shall rule in respect of this request in the absence of an oral hearing, unless one is needed for the "adequate establishment of facts".
18. Article 296 § 2 provides that, should both parties unjustifiably fail to appear at the main hearing, the plaintiff’s "claim shall be deemed to have been withdrawn" and the proceedings shall be terminated.
19. Articles 385 § 1 and 388 provide that a party whose request for procedural reinstatement has been rejected shall have the right to file an appeal to a higher court, but shall not be entitled to an oral hearing before it.
20. Articles 360-363, 373 and 388 provide that the appeals court shall have the competence to examine both legal and factual issues and, in so doing, uphold the impugned judgment, overturn or quash it, and order that the matter be re-examined at first instance.
21. Article 422.10 provides that a case may be re-opened if the European Court of Human Rights has in the meantime rendered a judgment in respect of Serbia concerning the same or a similar legal issue.
B. Relevant domestic case-law as summarised by the Government
22. On 27 December 1999 the High Commercial Court in Belgrade held that a usual traffic jam cannot be reason enough to accept the request for procedural reinstatement in a situation where the plaintiff’s lawyer had failed to appear at a scheduled hearing (Pž. 6786/99).
23. On 3 September 2002 the same court held that a procedural reinstatement request should be granted in a case where the plaintiff’s lawyer, having taken into account the usual traffic and left his office in time, had arrived late at a scheduled hearing since his car had broken down (see Pž. 4191/02).
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION
24. Under Article 6 § 1 of the Convention the applicant complained that it had been denied a fair and public hearing in the proceedings concerning its request for procedural reinstatement.
25. Article 6 § 1 of the Convention, in so far as relevant, reads as follows:
"In the determination of his [or her] civil rights and obligations ... everyone is entitled to a fair ... hearing ... by [a] ... tribunal ..."
26. In the Court’s view, although the Government have not raised an objection as to the Court’s competence ratione materiae, the applicability of Article 6 § 1 nevertheless calls for its consideration (see, mutatis mutandis, Blečić v. Croatia [GC], no. 59532/00, § 67, ECHR 2006-...). The Court, therefore, observes that the impugned proceedings were directly decisive for the applicant’s ability to have determined by a tribunal the merits of his civil claim and, as such, fall within the scope of Article 6 § 1 of the Convention (see O. and A.K. v. Austria, no. 13202/87, Commission decision of 15 March 1990; Gorou v. Greece (no. 2) [GC], no. 12686/03, § 27, ECHR 2009‑...).
27. The Court further notes that the application is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention and that it is not inadmissible on any other ground. It must therefore be declared admissible.
1. As regards the absence of a public hearing
(a) The parties’ submissions
28. The Government recalled that Article 6 § 1 of the Convention does not contain an absolute requirement to hold a hearing irrespective of the specific circumstances of a given matter. In particular, the central question in the present case was whether the applicant’s lawyer had left the Third Municipal Court in time to reach the Commercial Court by 11.00 a.m. on the date in question. Since the distances between the courts at issue, as well as the usual traffic conditions in Belgrade, were well-known to everyone there was clearly no need for a hearing to address the matter, or a need to hear the witnesses proposed by the applicant in this respect. The Government thus fully endorsed the reasoning of the domestic courts, adding that the applicant’s lawyer had worked in a law firm with several other colleagues who could also have replaced him in the event of a tight schedule.
29. The applicant reaffirmed its complaint.
(b) The Court’s assessment
30. The Court first notes that that the entitlement to a "public hearing" in Article 6 § 1 implies a right to an oral, adversarial hearing. Indeed, such a hearing constitutes a fundamental principle enshrined in this provision (see Jussila v. Finland [GC], no. 73053/01, § 40, ECHR 2006‑XIII). However, the obligation under Article 6 § 1 to hold a public hearing is not an absolute one. Thus, it may be dispensed with if a party unequivocally waives his or her right thereto and there are no questions of public interest making a hearing necessary (see, among other authorities, Håkansson and Sturesson v. Sweden, judgment of 21 February 1990, Series A no. 171-A, p. 20, § 66; Schuler-Zgraggen v. Switzerland, judgment of 24 June 1993, Series A no. 263, pp. 19-20, § 58; Lundevall v. Sweden, no. 38629/97, § 34, 12 November 2002).
31. A hearing may not be necessary due to the exceptional circumstances of the case, for example when it raises no questions of fact or law which cannot be adequately resolved on the basis of the case file and the parties’ written observations (see, mutatis mutandis, Fredin v. Sweden (no. 2), judgment of 23 February 1994, Series A no. 283-A, pp. 10-11, §§ 21-22; Fischer v. Austria, judgment of 26 April 1995, Series A no. 312, pp. 20-21, § 44; Lundevall v. Sweden, cited above, § 34).
32. It is further recalled that, in proceedings before a court of first and only instance, there is normally a right to a hearing (see, among other authorities, Håkansson and Sturesson v. Sweden, judgment cited above, p. 20, § 64). However, the absence of a hearing before a second or third instance may be justified by the special features of the proceedings at issue, provided a hearing has been held at first instance (see, for instance, Helmers v. Sweden, judgment of 29 October 1991, Series A no. 212-A, p. 16, § 36). Accordingly, unless there are exceptional circumstances that justify dispensing with a hearing, the right to a public hearing under Article 6 § 1 implies a right to an oral, adversarial hearing before at least one instance (see Lundevall v. Sweden, cited above, § 36).
33. Turning to the present case, the Court firstly notes that the main issue in the impugned proceedings had been whether the lawyer’s late appearance at the scheduled hearing before the Commercial Court could be deemed "justified", within the meaning of Article 111 of the Civil Procedure Act (see paragraph 16 above).
34. Secondly, given the relevant domestic case-law, it would appear that a vehicle breakdown could, depending on the circumstances, be deemed a plausible reason for granting procedural reinstatement (see paragraph 23 above).
35. Thirdly, while the distances between the courts at issue may have been well-known to everyone, the specific traffic conditions on the day in question, including the circumstances concerning the breakdown, were not; they thus had to be ascertained, including by means of hearing the taxi driver in person.
36. Lastly, even though the applicant had specifically proposed an oral hearing, no such hearing was held at first or second instance, it being in the Commercial Court’s absolute discretion as to whether to hold one, whilst the High Commercial Court could not have done so in view of the applicable domestic legislation (see paragraphs 17 and 19 above).
37. Having regard to the foregoing, without comment as to what the actual outcome of the applicant’s request for procedural reinstatement should have been (see, mutatis mutandis, Garcia Ruiz v. Spain [GC], no. 30544/96, § 28, ECHR 1999- I), the Court cannot find that in the specific circumstances of the present case there were any exceptional elements which could justify the domestic court’s failure to hold a public, adversarial hearing. There has accordingly been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.
2. As regards fairness
38. Having regard to its finding of a violation of Article 6 § 1 of the Convention in respect of the applicant’s "right to a public hearing", the Court considers that it is not necessary to examine separately whether, in this case, there has also been a breach of Article 6 § 1 concerning the fairness of the proceedings in question (see, among others, Emmer-Reissig v. Austria, no. 11032/04, §§ 30-33, 10 May 2007).
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
39. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
40. The applicant did not specify its claim in this respect. Accordingly, the Court makes no award under this head. The Court, however, notes that the applicant may chose to make use of Article 422.10 of the Civil Procedure Act (see paragraph 21 above; see also, mutatis mutandis, Vinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06, 44700/06, 44722/06, 44725/06, 49388/06, 50034/06, 694/07, 757/07, 758/07, 3326/07, 3330/07, 5062/07, 8130/07, 9143/07, 9262/07, 9986/07, 11197/07, 11711/07, 13995/07, 14022/07, 20378/07, 20379/07, 20380/07, 20515/07, 23971/07, 50608/07, 50617/07, 4022/08, 4021/08, 29758/07 and 45249/07, § 61, 1 December 2009).
41. The applicant claimed EUR 540 for the costs and expenses incurred before the domestic courts, as well as EUR 1,350 for those incurred before the Court.
42. The Government contested these claims.
43. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and were also reasonable as to their quantum. In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 1,000 covering costs under all heads.
44. The Court considers it appropriate that the default interest should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention as regards the absence of a public hearing;
3. Holds that there is no need to examine separately the applicant’s further complaint under Article 6 § 1 of the Convention;
4. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 1,000 (one thousand euros), plus any tax that may be chargeable to it, in respect of costs and expenses, to be converted into Serbian Dinars at the rate applicable on the date of settlement;
(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
5. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 8 June 2010, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Sally Dollé Registrar |
Françoise Tulkens President" |