На основу члана 13. Закона о правобранилаштву ("Службени гласник РС", број 55/14) објављује се, на српском и енглеском језику, пресуда Европског суда за људска права по представци број 54195/07, Николић-Крстић против Србије, која гласи:
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 34/2015 од 14.4.2015. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ НИКОЛИЋ-КРСТИЋ против СРБИЈЕ
(представка број 54195/07)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
14. октобар 2014. године
Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакторских измена.
У предмету Николић-Крстић против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању већа у саставу:
Josep Casadevall, Председник,
Alvina Gyulumyan,
Ján Šikuta,
Dragoljub Popović,
Luis López Guerra,
Johannes Silvis,
Iulia Antoanella Motoc, судије,
и Marialena Tsirli, заменик секретара Одељења,
После већања на затвореној седници одржаној 23. септембра 2014. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 54195/07) против Републике Србије коју је Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") поднела српска држављанка, госпођа Оливера Николић-Крстић (у даљем тексту: "подноситељка представке"), 4. децембра 2007. године.
2. Подноситељку представке је заступао господин Д. Видосављевић, адвокат из Лесковца. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник, господин С. Царић.
3. Председник Другог одељења је 29. јуна 2010. године одлучио да Владу обавести о представци.
4. Суд је 1. фебруара 2014. године променио састав одељења (Правило 25 став 1). Стога је овај предмет додељен Трећем одељењу у новом саставу (Правило 52 став 1).
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подноситељка представке рођена је 1957. године и живи у Лесковцу.
6. Општински суд у Лесковцу (у даљем тексту: "Општински суд") је 5. септембра 1994. године наложио филијали ЈИК Банке у Лесковцу (у даљем тексту: "дужник"), банци са већинским друштвеним капиталом, да подноситељку представке врати на посао и да јој исплати неисплаћену плату и доприносе на основу рада за период након њеног незаконитог отпуштања с посла. Та пресуда је постала правноснажна 1. септембра 1995. године.
7. Подноситељка представке је неодређеног дана поднела предлог за извршење горе наведене пресуде. Општински суд је 17. октобра 1995. године донео решење о извршењу.
8. Подноситељка представке је 19. децембра 1995. године враћена на посао. Како је дужник, међутим, одбио да исплати преостали дуг према пресуди, подноситељка представке је неодређеног дана поднела нови предлог за извршење.
9. Општински суд је 18. новембра 1997. године, на основу анализе финансијског вештака, наложио извршење преносом средстава са банкарског рачуна дужника у укупном износу од 72.076,55 југословенских динара (ДИН) на име неисплаћених плата и свих доприноса из радног односа, за период од 1. маја 1992. године до 31. децембра 1995. године, заједно са законском каматом и ДИН 550 за судске трошкове.
10. Подноситељка представке је 29. септембра 1999. Године затражила од суда да промени средство извршења пошто се испоставило да на дужниковом рачуну нема средстава. Општински суд је 1. октобра 1999. године наложио извршење јавном продајом одређене покретне имовине дужника.
11. Подноситељка представке је 26. јула 2000. године добила залог на одређеној покретној имовини која је заплењена од дужника (два возила и нека техничка опрема).
12. Привредни суд у Београду (у даљем тексту: "Привредни суд") је истог дана покренуо поступак ликвидације против дужника.
13. Извршни поступак је обустављен 8. маја 2001. године с обзиром на поступак ликвидације у току. Подноситељка представке је 22. маја 2001. године пријавила своја потраживања ликвидационом већу.
14. Подноситељка представке је неколико пута после тога поднела захтеве суду да се извршни поступак настави и да се закаже јавна продаја заплењене имовине, тврдећи да се њена вредност смањује како време пролази и да она мора да сноси трошкове одржавања. Она је 15. јануара 2002. поднела исти предлог ликвидационом управнику.
15. Општински суд је одржао два рочишта у вези са предлозима подноситељке представке, 10. децембра 2003. године и 30. октобра 2005. године, али изгледа да одлука није донета.
16. Привредни суд је у међувремену 11. марта 2004. године именовао Агенцију за депозите за ликвидационог управника. Привредни суд је 7. априла 2005. године прекинуо ликвидациони поступак и отворио стечајни поступак против дужника.
17. Привредни суд је 18. новембра 2005. године одбацио потраживања подноситељке представке од дужника (став 13. у горњем тексту) и наложио јој да покрене нови круг парничног поступка. Виши привредни суд у Београду је 16. маја 2007. године (у даљем тексту: "Виши привредни суд") потврдио ту одлуку.
18. Подноситељка представке није покренула нови круг парничног поступка како је упућена.
19. Изгледа да је стечајни поступак још у току и да је дужник још са већинским друштвеним капиталом.
20. Релевантно домаће право изнето је у пресуди Суда Р. Качапор и друге подноситељке представке против Србије, број 2269/06 тим редом, 15. јануар 2008. године.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ
21. Подноситељка представке притуживала се због неизвршења одлуке Општинског суда од 5. септембра 1994. године. Суд је овај предмет разматрао према члану 6. Конвенције и члану 1. Протокола број 1.
Члан 6, у релевантном делу прописује:
"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона."
Члан 1. Протокола број 1 уз Конвенцију гласи како следи:
"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."
1. Правило шест месеци
22. Влада је изнела да је представка поднета ван рока од шест месеци пошто је правноснажна одлука о потраживању подноситељке представке против дужника у стечајном поступку одлука Привредног суда од 18. новембра 2005. године (став 17. у горњем тексту). Подноситељка представке је добила јасно упутство да покрене нови круг парничног поступка, а она се уместо тога жалила Вишем привредном суду. Влада је изнела да је у околностима конкретног предмета, подноситељка представке требало да буде свесна да ће жалба бити неделотворна.
23. Подноситељка представке је оспорила ове аргументе.
24. Суд примећује да се овај предмет односи на неизвршење правноснажне домаће пресуде у корист подноситељке представке. Пресуда је постала правноснажна 1. септембра 1995. године и остала неизвршена до данас. У време подношења ове представке, нису постојала делотворна домаћа правна средства за ову притужбу у Туженој држави (видети Винчић и други против Србије, бр. 44698/06 тим редом, став 51, 1. децембар 2009. године). Суд закључује, према томе, да наводна повреда у овом предмету представља трајну ситуацију и због тога одбацује примедбу Владе.
2. Компатибилност ratione personae
25. Влада је тврдила да држава не може бити одговорна за дужника у овом предмету, који је био посебно правно лице ван контроле државе.
26. Суд је у сличним предметима против Србије већ утврдио да је држава одговорна за дугове друштвених предузећа (видети, на пример, Р. Качапор и друге подноситељке представке, цитирана у горњем тексту, ст. 97-98, и Рашковић и Милуновић против Србије, бр. 1789/07 и 28058/07, став 71, 31. мај 2011. године) и банака (видети Алишић и други против Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Словеније и бивше Југословенске Републике Македоније[ВВ], број 60642/08, ст. 115-117, 16. јул 2014. године)пошто су они под пажљивом контролом Владине агенције. Суд не види ниједан разлог да одступи од те судске праксе у овом предмету. Према томе, ова тврдња мора се одбацити.
3. Исцрпеност домаћих правних средстава
27. Влада је даље тврдила да подноситељка представке није исцрпела сва делотворна домаћа правна средства. Она посебно није тражила да се заплењена имовина која припада дужнику прода. Штавише, она није покренула нови круг парничног поступка у складу са упутством Привредног суда.
28. Подноситељка представке је оспорила ове аргументе.
29. Суд примећује да подноситељка представке има пресуду донету у њену корист која је била правноснажна и извршна и за чије су извршење биле одговорне власти, укључујући, ако је неопходно, и предузимање мера као што је стечајни поступак (видети Khachatryan против Јерменије, број 31761/04, став 60, 1. децембар 2009. године). У начелу, када подносилац представке, као што је ова подноситељка представке, добије правноснажну пресуду против правног лица под контролом државе, од њега се само тражи да поднесе предлог за извршење те пресуде надлежном суду или, у случају ликвидационог или стечајног поступка против дужника, да пријави своје потраживање управи дужника (видети Р. Качапор и друге подноситељке представке, цитирана у горњем тексту). С обзиром да је ова подноситељка представке то урадила, примедба Владе мора се одбацити.
4. Закључак
30. Суд сматра да представка није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције и не налази ниједан други основ да је прогласи недопуштеном. Она се према томе мора прогласити допуштеном.
31. Влада је тврдила да је подноситељка представке допринела дужини неизвршења зато што није употребила доступне процесне кораке да прода заплењену имовину у стечајном поступку. Влада је даље изнела да је правноснажна пресуда у овом случају престала да буде извршна са отварањем стечајног поступка.
32. Суд примећује да је домаћа пресуда која се разматра у овом предмету остала неизвршена више од десет година (период пре него што је Тужена држава ратификовала Конвенцију 3. марта 2004. године, што је ван надлежности Суда ratione temporis, није узет у обзир).
33. Суд је већ утврдио да је држава одговорна за пропуст да изврши правноснажне домаће пресуде донете против правних лица под контролом државе против којих се воде стечајни поступци (видети Р. Качапор и друге подноситељке представке, цитирана у горњем тексту, ст. 115-116; Адамовић против Србије, број 41703/06, ст. 40-41, 2. октобар 2012. године; и Алишић и други, цитирана у горњем тексту, ст. 115-117). Он не налази ниједан разлог да одступи од ове судске праксе у овом предмету. Влада је пропустила да покаже да се одговорност за закашњење у овом предмету може приписати подноситељки представке.
Према томе, дошло је до повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број уз Конвенцију.
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
34. Члан 41. Конвенције прописује:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
35. Подноситељка представке је на име материјалне штете тражила исплату преосталог дуга према пресуди и додатних 11.250 евра (ЕУР) за трошкове одржавања које је имала у вези с заплењеном имовином. Она је даље тражила 3.600 евра на име нематеријалне штете и приближно 940 евра за трошкове настале пред Судом.
36. Влада је ова потраживања сматрала неоправданим и претераним.
37. С обзиром на повреде утврђене у овом предмету и на сопствену судску праксу (видети Р. Качапор и друге подноситељке представке, цитирана у горњем тексту, ст. 123-126, и Црнишанин и други против Србије, бр. 35835/05 тим редом, став 139, 13. јануар 2009. године), Суд сматра да се захтев подноситељке представке за накнаду материјалне штете у вези с исплатом преосталог дуга према пресуди мора прихватити. Влада ће, према томе, исплатити подноситељки представке преостали дуг из правоснажне пресуде од 5. септембра 1994. године, умањен за све износе који су можда већ исплаћени на основу наведене пресуде. У вези са захтевом подноситељке представке за исплату трошкова одржавања заплењене имовине, Суд примећује да она није показала да је претрпела било какву материјалну штету с тим у вези. Он према томе одбацује овај захтев.
38. Штавише, с обзиром на своју судску праксу (видети Стошић против Србије, број 64931/10, ст. 66-68, 1. октобар 2013. године), Суд сматра да је оправдано и правично да подноситељки представке досуди 2.500 евра, који износ треба да покрије сву нематеријалну штету као и трошкове.
39. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава представку допуштеном;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције;
3. Утврђује да је дошло до повреде члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију;
4. Утврђује
(a) да Тужена држава треба да исплати подноситељки представке, из сопствених средстава и у року од три месеца од датума када пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, преостали дуг који дугује подноситељки представке према пресуди од 5. септембра 1994. године, која је постала правоснажна 1. септембра 1995. године, умањен за износе који су можда већ исплаћени на основу наведене пресуде;
(б) да Тужена држава треба да исплати подноситељки представке, у истом периоду, 2.500 евра (две хиљаде пет стотина евра) на име нематеријалне штете, трошкова, заједно са порезом који се може платити на овај износ, који ће се претворити у валуту Тужене државе према курсу важећем на дан исплате;
(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;
5. Одбија преостали део захтева подноситељке представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 14. октобра 2014. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
Marialena Tsirli Josep Casadevall
Заменик секретара Председник
THIRD SECTION
CASE OF NIKOLIĆ-KRSTIĆ v. SERBIA
(Application no. 54195/07)
JUDGMENT
STRASBOURG
14 October 2014
This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.
In the case of Nikolić-Krstić v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Chamber composed of:
Josep Casadevall, President,
Alvina Gyulumyan,
Ján Šikuta,
Dragoljub Popović,
Luis López Guerra,
Johannes Silvis,
Iulia Antoanella Motoc, judges,
and Marialena Tsirli, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 23 September 2014,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
1. The case originated in an application (no. 54195/07) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Ms Olivera Nikolić-Krstić ("the applicant"), on 4 December 2007.
2. The applicant was represented by Mr D. Vidosavljević, a lawyer practising in Leskovac. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.
3. On 29 June 2010 the President of the Second Section decided to give notice of the application to the Government.
4. On 1 February 2014 the Court changed the composition of its Sections (Rule 25 § 1). This case was thus assigned to the newly composed Third Section (Rule 52 § 1).
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The applicant was born in 1957 and lives in Leskovac.
6. On 5 September 1994 the Leskovac Municipal Court ("the Municipal Court") ordered the Leskovac branch of the "JIK" Bank ("the debtor"), a predominantly socially-owned bank, to reinstate the applicant and to pay her outstanding salary and all work-related benefits for the period following her unlawful dismissal. That judgment became final on 1 September 1995.
7. On an unspecified date, the applicant filed a request for the enforcement of the above judgment. On 17 October 1995 the Municipal Court issued a writ of execution (rešenje o izvršenju).
8. On 19 December 1995 the applicant was reinstated. However, as the debtor refused to pay the outstanding judgment debt, the applicant, on an unspecified date, filed a new request for the enforcement.
9. On 18 November 1997, on the basis of a financial expert’s analysis, the Municipal Court ordered the enforcement by debtor account transfer in the total amount of 72,076.55 Yugoslav dinars (YUM) in respect of salary arrears and all work-related benefits, for the period from 1 May 1992 until 31 December 1995, together with statutory interest and YUM 550 for legal costs.
10. On 29 September 1999 the applicant requested the court to change the means of enforcement as it appeared that there were no funds in the debtor’s account. On 1 October 1999 the Municipal Court ordered the enforcement by auctioning of the debtor’s specified movable assets.
11. On 26 July 2000 the applicant obtained a pledge (zalog) over certain movable assets which were seized from the debtor (two vehicles and some technical equipment).
12. On the same day, the Belgrade Commercial Court ("the Commercial Court") instituted liquidation proceedings against the debtor.
13. On 8 May 2001 the enforcement proceedings were discontinued in view of the pending liquidation proceedings. On 22 May 2001 the applicant reported her claims to the liquidation council (likvidaciono veće).
14. On several occasions thereafter, the applicant petitioned the court to continue with the enforcement and to schedule a public auction for the sale of the pledged assets, arguing that their value was decreasing due to the passage of time and that she had to bear the maintenance costs. On 15 January 2002 she submitted the same request to the liquidation administrator (likvidacioni upravnik).
15. The Municipal Court held two hearings concerning the applicant’s requests, on 10 December 2003 and 30 October 2005, but it would appear that no decision was issued.
16. In the meantime, on 11 March 2004 the Commercial Court appointed the Agency for Deposits as a liquidation administrator. On 7 April 2005 the Commercial Court terminated the liquidation proceedings and opened bankruptcy proceedings against the debtor.
17. On 18 November 2005 the Commercial Court rejected the applicant’s claims against the debtor (paragraph 13 above) and instructed her to initiate a new set of civil proceedings. On 16 May 2007 the Belgrade High Commercial Court ("the High Commercial Court") upheld that decision.
18. The applicant did not initiate a new set of civil proceedings as instructed.
19. It would appear that bankruptcy proceedings are still pending and that the debtor is still predominantly socially-owned.
20. The relevant domestic law is set out in the Court’s judgment of R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 et al., 15 January 2008.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1 TO THE CONVENTION
21. The applicant complained of the non-enforcement of the Municipal Court decision of 5 September 1994. The case has been examined by the Court under Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1.
Article 6, in so far as relevant, provides:
"In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law."
Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention reads as follows:
"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.
The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."
1. Six-month rule
22. The Government submitted that the application was introduced outside the six-month time-limit as the final decision concerning the applicant’s claim against the debtor in the bankruptcy proceedings was the Commercial Court’s decision of 18 November 2005 (paragraph 17 above). The applicant was clearly instructed to initiate a new set of civil proceedings but instead she appealed to the High Commercial Court. The Government submitted that in the circumstances of the present case, the applicant should have been aware that an appeal would be ineffective.
23. The applicant disputed these arguments.
24. The Court notes that the present case concerns the non-enforcement of the final domestic judgment in the applicant’s favour. The judgment became final on 1 September 1995 and remains unenforced to the present day. At the time of the introduction of this application, there were no effective domestic remedies for this complaint in the respondent State (see Vinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06 et al., § 51, 1 December 2009). The Court concludes, therefore, that the alleged violation in the present case constitutes a continuous situation and accordingly rejects the Government’s objection.
2. Compatibility ratione personae
25. The Government argued that the State could not be held responsible for the debtor in the present case which was a separate legal entity not controlled by the State.
26. The Court has already held in comparable cases against Serbia that the State is liable for debts of socially-owned companies (see, for example, R. Kačapor and Others, cited above, §§ 97-98, and Rašković and Milunović v. Serbia, nos. 1789/07 and 28058/07, § 71, 31 May 2011) and banks (see Ališić and Others v. Bosnia and Herzegovina, Croatia, Serbia, Slovenia and the former Yugoslav Republic of Macedonia [GC], no. 60642/08, §§ 115-117, 16 July 2014) as they are closely controlled by a Government agency. The Court sees no reason to depart from that jurisprudence in the present case. Consequently, this argument must be rejected.
3. Exhaustion of domestic remedies
27. The Government further argued that the applicant had not exhausted all effective domestic remedies. In particular, she had not requested that the pledged property belonging to the debtor be sold. Furthermore, she had not initiated a new set of civil proceedings pursuant to the instruction of the Commercial Court.
28. The applicant disputed these arguments.
29. The Court notes that the applicant had a judgment given in her favour which was final and enforceable and whose execution was the responsibility of the authorities, including, if necessary, the taking of such measures as bankruptcy proceedings (see Khachatryan v. Armenia, no. 31761/04, § 60, 1 December 2009). In principle, when an applicant, such as the present one, obtains a final judgment against a State-controlled entity, he or she is only required to file a request for the enforcement of that judgment to the competent court or, in case of liquidation or bankruptcy proceedings against the debtor, to report his or her claims to the administration of the debtor (see R. Kačapor and Others, cited above). Given that the present applicant did that, the Government’s objection must be rejected.
4. Conclusion
30. The Court considers that the application is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention and finds no other ground to declare it inadmissible. It must therefore be declared admissible.
31. The Government argued that the applicant had contributed to the length of the non-enforcement because she had failed to use available procedural steps to sell the pledged property in the bankruptcy proceedings. The Government further submitted that the final judgment in the present case had ceased to be enforceable with the opening of the bankruptcy proceedings.
32. The Court notes that the domestic judgment under consideration in the present case remained unenforced more than ten years (the period before the ratification of the Convention by the respondent State on 3 March 2004, being outside the Court’s jurisdiction ratione temporis, has not been taken into account).
33. The Court has already held that the State is responsible for the failure to enforce final domestic judgments rendered against State-controlled entities against which bankruptcy proceedings were pending (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 115-116; Adamović v. Serbia, no. 41703/06, §§ 40-41, 2 October 2012; and Ališić and Others, cited above, §§ 115-117). It finds no reason to depart from that jurisprudence in the present case. The Government have failed to demonstrate that the responsibility for the delay in the present case could be attributed to the applicant.
Accordingly, there has been a breach of Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention.
II. APPLICATION OF ARTICLE 41
OF THE CONVENTION
34. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
35. In respect of pecuniary damage the applicant sought the payment of the outstanding judgment debt and, in addition, 11,250 euros (EUR) for the maintenance costs she had in respect of the pledged assets. She further claimed EUR 3,600 in respect of non-pecuniary damage and approximately EUR 940 for the costs and expenses incurred before the Court.
36. The Government considered the claims unjustified and excessive.
37. Having regard to the violations found in the present case and its own jurisprudence (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 123-126, and Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05 et al., § 139, 13 January 2009), the Court considers that the applicant’s claim for pecuniary damage concerning the payment of the outstanding judgment debt must be accepted. The Government shall, therefore, pay the applicant the outstanding debt from the final judgment of 5 September 1994, less any amounts which may have already been paid on the basis of the said judgment. As regards the applicant’s claim for the maintenance costs concerning the pledged assets, the Court notes that she did not demonstrate that she suffered any pecuniary damage in this connection. It therefore rejects this claim.
38. Furthemore, in view of its case-law (see Stošić v. Serbia, no. 64931/10, §§ 66-68, 1 October 2013), the Court considers it reasonable and equitable to award EUR 2,500 to the applicant, which sum is to cover all non-pecuniary damage as well as costs and expenses.
39. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT,
UNANIMOUSLY,
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 6 of the Convention;
3. Holds that there has been a violation of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;
4. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, from its own funds and within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the outstanding debt owed to the applicant under the judgment of 5 September 1994 which became final on 1 September 1995, less any amounts which may have already been paid on the basis of the said judgment;
(b) that the respondent State is to pay the applicant, within the same period, EUR 2,500 (two thousand five hundred euros) in respect of non-pecuniary damage, costs and expenses, plus any tax that may be chargeable on this amount to the applicant which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
5. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 14 October 2014, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Marialena Tsirli Josep Casadevall
Deputy Registrar President