Podnositeljka predstavke gospođa Anđelka Veličković je državljanka Srbije, rođena 1961. godine.

Podnositeljka predstavke je neuropsihijatar, zaposlena u Domu zdravlja u Velikoj Plani. Ona je stalni sudski veštak, te je na osnovu toga zatražila odobrenje uže specijalizacije u oblasti sudske psihijatrije. Zavod za javno zdravlje je 2009. godine odobrio zahtev dok je Ministarstvo zdravlja odbilo zahtev podnostiljke predstavke sa obrazloženjem da odluka Doma zdravlja u vezi sa njenom užom specijalizacijom nije u skladu sa opštim prioritetima utvrđenim za 2009. godine.

Podnositeljka predstavke pozvala sena član 6. i 14. Konvencije kao i na član 2. Protokola broj 1. Ona se žalila zbog odbijanja njenog zahteva za užu specijalizaciju od strane upravnog organa, kasnije povrede njenog prava na pristup sudu radi utvrđivanja prava i sličnih zahteva koji su drugi u njenoj situaciji podneli i koji su odobreni.

Sud smatra da ove pritužbe treba razmatrati u skladu sa članovima 6. stavovima 1. i 14. Konvencije. Sud prema članu 35. stav 1. Konvencije on može da se bavi nekom predstavkom samo nakon što su iscrpljena sva domaća pravna sredstva. S obzirom na sve, pa čak i pod predstpostavkom da je podnositeljka predstavke imala pravo prema domaćem zakonu na užu specijalizaciju koju je tražila, njena predstavka se mora odbaciti u skladu sa članom 35. stavovima 1. i 4. Konvencije zbog neisrpljenosti domaćih pravnih sredstava.
Iz tih razloga, Sud većinom glasova proglašava predstavku nedopuštenom.

Preuzmite presudu u pdf formatu

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ОДЛУКА

Представка број 36158/10

Анђелка Величковић против Србије

Европски суд за људска права (Друго одељење), 10. септембра 2013. године на заседању Већа у саставу:

Guido Raimondi, председник,
Peer Lorenzen,
Dragoljub Popović,
Giorgio Malinverni,
András Sajó,
Nebojša Vučinić,
Paulo Pinto de Albuquerque,
Helen Keller, судије
и Stanley Nismith, секретар Одељења,

У вези с горњом представком која је поднета 15. јуна 2010. године,

У вези са запажањима које је поднела тужена Влада и запажањима која је подноситељка представке доставила као одговор,

После већања, доноси следећу одлуку:

ЧИЊЕНИЦЕ

1. Подноситељка представке, гђа Анђелка Величковић је држављанка Србије рођена 1961. године, а живи у Великој Плани. Пред Судом ју је заступао г. С. Станојевић, адвокат из Велике Плане.

2. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада“) заступао је њен заступник, г. С. Царић.

А. Околности предмета

3. Чињенице предмета, како су их странке изнеле, могу се кратко представити на следећи начин.

1. Поступак који је покренула подноситељка представке

4. Подноситељка представке је неуропсихијатар, запослена у државном Дому здравља у Великој Плани (у даљем тексту: „ДЗ“). Она је такође стални судски вештак.

5. Подноситељка представке је 20. марта 2009. године поднела захтев ДЗ, за одобравање уже специјализације у области судске психијатрије.

6. ДЗ је 23. маја 2009. године одобрио захтев, а 28. маја 2009. године донео је формално решење с тим у вези.

7. Завод за јавно здравље у Пожаревцу је 10. јуна 2009. године усвојио мишљење којим потврђује захтев подноситељке представке.

8. Директор Дома здравља донео је још једну одлуку, дана 24. августа 2009. године, којом је одобрио ужу специјализацију по захтеву подноситељке представке.

9. Истог дана, Дом здравља из Велике Плане је затражио сагласност Министарства здравља на решење о одобравању уже специјализације.

10. Подноситељка представке је лично упутила допис Министарству здравља, дана 19. новембра 2009. године. Она је објаснила да је незванично сазнала чињеницу да је њен захтев одбијен, али да за то никада није добила формално писано решење. Подноситељка представке је нагласила да је Министарство обавезно да јој достави предметно решење како би она затим могла да покрене судски поступак против такве одлуке.

11. Министарство здравља је 25. новембра 2009. године послало обавештење подноситељки представке, у коме наводи да одлука ДЗ у вези са њеном ужом специјализацијом није у складу са општим приоритетима утврђеним за 2009. годину. Министарство је, такође, навело да у таквим околностима нема потребе да формално разматра захтев за добијање сагласности на одлуку о одобравању уже специјализације.

12. Подноситељка представке је 8. децембра 2009. године поднела жалбу Уставном суду.

13. Уставни суд је 4. фебруара 2010. године одбацио уставну жалбу зато што подноситељка представке раније није имала право на ужу специјализацију по сопственом избору. На решење Министарства од 25. новембра 2009. године се према томе не може жалити на основу члана 170. Устава (видети став 19. у даљем тексту).

2. Остале релевантне чињенице

14. Институт за јавно здравље Србије је 2009. године усвојио План специјализација и ужих специјализација за ту годину (видети став 22. у даљем тексту).

15. Влада је тврдила да наведени план није предвиђао ужу специјализацију у области судске медицине за установе основне здравествене заштите, које су обухватале и домове здравља.

16. Подноситељка представке је изнела да су лекари запослени у домовима здравља као и они запослени у болницама заправо могли да се подједнако пријаве и заврше ужу специјализацију у питању.

Б. Релевантно домаће право и судска надлежност

1. Устав Републике Србије („Сл. гласник РС“, број 98/06)

17. Члан 32. став 1. прописује да „[с]вако има право на ... [правично суђење пред] ... судом [ради утврђивања] ... његових [или њених] права и обавеза ...“.

18. Члан 36. став 2. прописује да „свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом [или њеном] праву, обавези или на закону заснованом интересу“.

19. Члан 170. прописује да се „уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.“

2. Закон о здравственој заштити („Сл. гласник РС“, број 107/05)

20. Члан 181. прописује, између осталог, да стручно усавршавање обухвата специјализацију и ужу специјализацију.

21. Члан 182. прописује, између осталог, да пружаоци здравствене заштите, укључујући и лекаре, имају право и обавезу на стручно усавршавање. Здравствене установе подстичу такве програме у складу са законом.

22. Члан 183. прописује, између осталог, да све здравствене установе усклађују програме стручног усавршавања у складу са општим приоритетима које утврђује Министарство здравља.

23. Члан 184. ст. 4 – 7. прописује, између осталог, да локалне здравствене установе одлучују о свим захтевима у вези са стручним усавршавањем. Накнадну одлуку о овом питању такође доносе директори ових установа лично. Министар здравља коначно даје или ускраћује сагласност о овом питању на основу званичног решења. Ово решење је коначно и против њега се може покренути управни спор.

3. Закон о општем управном поступку („Сл. лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01)

24. Члан 208. став 1. прописује, између осталог, да је у једноставним стварима управни орган дужан да изда решење у року од месец дана од када је захтев поднет. У свим другим случајевима, управни орган доноси решење у року од два месеца.

25. Члан 208. став 2. омогућава странци о чијем захтеву решење није донето у роковима утврђеним у претходном ставу, да поднесе жалбу ако је њен захтев одбијен. Када жалба није дозвољена, странка има право да непосредно покрене управни спор пред надлежним судом.

4. Закон о управним споровима („Сл. лист СРЈ“, број 46/96)

26. Члан 182. прописује, између осталог, да се управни спор може покренути само против „управног акта“ који је акт/одлука донета од стране државног органа приликом утврђивања нечијих права и обавеза у вези са „управним питањем“.

27. „Управни акт“ се доноси као званично решење о предметном питању (видети Коментар Закона о општем управном поступку и Закона о управним споровима, Светислав Вуковић, Пословни биро, Београд, 2006, стр. 173).

28. Чл. 8. и 24. прописују, између осталог, да странка која је захтев поднела управном органу има право да покрене управни спор пред судом у следећим ситуацијама:

(i) Ако орган за жалбе не донесе одлуку о његовој или њеној жалби у року од шездесет дана, странка тај захтев може да понови, а ако орган за жалбе не донесе одлуку у року од додатних седам дана, странка може покренути управни спор.

(ii) У складу са условима утврђеним под (i) у горњем тексту, ако првостепени управни орган не донесе одлуку и ако не постоји право на жалбу, странка може непосредно покренути управни спор.

(iii) Ако првостепени управни орган не донесе одлуку о захтеву странке у року од шездесет дана, у стварима у којима жалба није искључена, странка има право да наведени захтев поднесе управном органу за жалбе. Ако тај орган не донесе одлуку, странка има право да против њега покрене управни спор, а ако не донесе одлуку странка има право да покрене управни спор у складу са условима наведеним под (i) у горњем тексту.

29. Члан 41. став 5. прописује да када је управни спор покренут према члану 24. Закона, суд, ако пресуди у корист странке, налаже управном органу у питању да одлучи о првобитном захтеву странке.

30. Члан 63. прописује, између осталог, да ако наведени управни орган не испоштује ову одлуку у року од тридесет дана, странка има право да тражи извршење одлуке суда. Ако управни орган не одговори на овај захтев у року од седам дана, странка може тражити од суда да одлучи о основаности његовог захтева, тј. да донесе неопходну одлуку уместо управног органа. Суд затим тражи информације од управног органа о разлозима његовог пропуста да одговори у року од седам дана, а ако његово објашњење не задовољи суд, сам суд одлучује о првобитном захтеву странке.31. Чл. 41. ст. 1 – 4, 61. и 62. садрже детаље у вези са ситуацијама у којима се може одлучивати о основаности захтева странке.

5. Одлука Врховног суда Србије, Увп. 202/77 од 16. новембра 1978. године

32. Обавештење се, без обзира на његову формалну недовољност, сматра „управним актом“ у контексту остваривања судске заштите ако представља одлуку која утиче на права и обавезе странке (видети, такође, mutatis mutandis, одлуку Врховног суда Србије, У. 3660/04 од 27. јануара 2005. године).

6. Одлука Врховног суда Србије, У. 1384/88 од 31. јануара 1989. године

33. Обавештење се не сматра „управним актом“ у оквиру значења Закона о управним споровима, нити се против њега може жалити у судском поступку, ако не постоји утврђивање права и обавеза појединца.

7. Релевантан коментар о томе да ли обавештење може да се сматра „управним актом“ у контексту судске ревизије

34. Сваки „акт“ који је одлучујућег карактера у вези са правима или обавезама странке, који је постао коначан, може се оспоравати у управном спору (видети Коментар Закона о управним споровима са судском праксом, проф. Др Зоран Томић, „Службени гласник“, 2010, стр. 224).

8. Релевантан коментар у вези са чланом 24. Закона о управним споровима

35. Не постоји рок за покретање управног спора у складу са чланом 24. Закона о управним споровима (видети Коментар Закона о општем управном поступку и Закона о управним споровима, цитиран у горњем тексту, стр. 219).

9. Мишљење Управног одељења Врховног суда Србије, 4/66 од 26. јануара 1966. године (поновно објављено у Билтену наведеног суда, број 4/08, стр. 466)

36. Врховни суд Србије је утврдио да је суд обавезан да разматра основаност захтева поднетог на основу онога шта би у контексту конкретног случаја био члан 24. Закона о управним споровима.

10. Судска пракса Управног суда

37. У одлукама од 5. септембра 2012. године и 2. новембра 2012. године, Управни суд је, на основу релевантних одредби новијег законодавства које регулишу поступак судског преиспитивања, наложио другостепеним управним органима у питању да донесу формалне одлуке у односу на сваку странку (У. 7214/12 и У. 13662/11).

11. Остала релевантна судска пракса

38. У разним контекстима између 1955. године и 1985. године бивши Савезни врховни суд и бивши Савезни суд, на основу у то време релевантног законодавства, рутински су примењивали одредбе које одговарају члану 24. Закона о управним споровима (видети, на пример, Уз. 5080/55 и Ус. 67/85), као што је чинио и Врховни суд Србије у бројним одлукама донетим између 1971. године и 1997. године (видети, на пример, У. 53/70 и Увп. 28/96).

39. У шест пресуда донетих између 8. децембра 1999. године и 9. априла 2009. године, Врховни војни суд односно Врховни суд Србије, пресудили су о основаности управних спорова у вези са решавањем права на пензије, права на изборе, имовинским општинским решењима, инвалидским правима и предложеној промени у регистрацији особа овлашћених да заступају политичке партије (видети Уп. број 2530/03, Уж. 133/92, Уж. 11/08, У. број 1739/08, У. број 48/08 и У. број 1093/02).

ПРИТУЖБЕ

40. Подноситељка представке позвала се на чл. 6. и 14. Конвенције, као и на члан 2. Протокола број 1. Она се у суштини жалила због: (a) одбијања њеног захтева за ужу специјализацију од стране управног органа; (б) касније повреде њеног права на приступ суду ради утврђивања права; и (в) сличних захтева које су други у њеној ситуацији поднели, и који су одобрени.

ПРАВО

41. Као што је констатовано у горњем тексту, подноситељка представке се суштински жалила због одбијања њеног захтева за ужу специјализацију, због каснијег одбијања судске заштите и зато што је дискриминисана у тој ситуацији. Суд сматра да ове притужбе треба разматрати у складу са члановима 6. ст. 1. и 14. Конвенције. Релевантне одредбе ових чланова гласе како следи:

Члан 6. став 1.

„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ... има право на правичну ... расправу

... пред ... Судом ...“

Члан 14.

„Уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује се без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, повезаност с неком националном мањином, имовина, рођење или други статус.“

A. Поднесци странака

42. Влада је констатовала да је подноситељка представке пропустила да искористи пут судске заштите, прописан Законом о управним споровима (видети ст. 26-30 у горњем тексту). Наиме, из релевантне судске праксе је јасно да је ово средство могло у потпуности да подноситељки представке пружи одговарајуће задовољење. Влада се најзад позвала на пресуду самог Суда у предмету Јухас – Ђурић, где се исто правно средство „већ сматрало делотворним“ (видети Јухас – Ђурић против Србије (ревизија), број 48155/06, 10. април 2012. године).

43. Подноситељка представке је изнела да је исцрпела расположива домаћа правна средства. Посебно, 25. новембра 2009. године Министарство здравља није донело формално решење у њеном случају, а подноситељка представке је према томе спречена да тражи судску заштиту путем управног спора (видети став 26. у горњем тексту). Једнако, када је одбацио њене притужбе сам Уставни суд је пропустио да примети да члан 170. Устава прописује да се уставна жалба може поднети не само против појединачне одлуке већ и против посебне „радње“ државног органа којом се повређује право или слобода зајемчени Уставом (видети став 19. у горњем тексту).

Б. Оцена Суда

44. Суд подсећа да, према члану 35. став 1. Конвенције, он може да се бави неком представком само након што су исцрпљена сва домаћа правна средства. Сврха члана 35. је да Високом странама уговорницама пружи прилику да спрече или исправе повреде које им се приписују пре него што се те тврдње доставе Суду (видети, на пример, Mifsud против Француске (одлука) [ВВ], број 57220/00, став 15., ЕЦХР 2002-VIII).

45. Обавеза исцрпљења домаћих правних средстава, према томе, захтева од подносиоца представке да нормално користи правна средства која су делотворна, довољна и доступна како би се заштитила права гарантована Конвенцијом. Није неопходно да се на право из Конвенције директно позива у домаћем поступку, под условом да је притужба изјављена барем суштински (видети Castells против Шпаније, 23. април 1992. године, став 32, серија A број 236; и Akdivar и други против Турске, 16. септембар 1996. године, став 66., Извештаји о пресудама и одлукама 1996-IV).

46. Подносиоци представки морају поштовати важећа правила и поступке према домаћем праву, а ако то не учине, њихове представке вероватно не испуњавају услов утврђен чланом 35. став 1. (видети, на пример, Cardot против Француске, 19. март 1991. године, став 34., серија A број 200; и Akdivar, цитирана у горњем тексту, став 66.).

47. Да би било делотворно, правно средство мора бити способно да непосредно исправи спорно стање ствари и мора да понуди разумне изгледе за успех (видети Balogh против Мађарске, број 47940/99, став 30., 20. јул 2004. године; и Sejdovic против Италије [ВВ], број 56581/00, став 46., ЕЦХР 2006-II). Суд је такође често подвлачио потребу да се правило исцрпљења домаћих правних лекова примењује са одређеним степеном флексибилности и без претераног формализма (видети Ringeisen противАустрије, 16. јул 1971. године, став 89., серија A број 13; и Akdivar, цитирана у горњем тексту, став 69.).

48. У смислу терета доказивања, на Влади, која тврди да правна средства нису исцрпљена, лежи обавеза да увери Суд да је делотворно правно средство било доступно у теорији и у пракси у релевантном тренутку (видети, између осталог, Vernillo против Француске, пресуда од 20. фебруара 1991. године, став 27., серија A број 198, и Dalia против Француске, пресуда од 19. фебруара 1998. године, став 38., Извештаји 1998-I). Након што се терет доказивања задовољи на овај начин, на подносиоцу представке је да утврди да је правно средство које је Влада понудила заправо исцрпљено или да је из неког разлога неодговарајуће или неделотворно у посебним околностима предмета, или да су постојале посебне околности које би њега или њу ослободиле овог захтева (видети Dankevich против Украјине, број 40679/98, став 107; 29. април 2003. године; и Akdivar, цитирана у горњем тексту, став 68.).

49. У контексту овог случаја, Суд констатује да је у предмету Јухас – Ђурић већ утврђено, мада у вези са основаношћу представке, да подносиоцу представке није био ускраћен приступ суду, пошто је могао да упути његов захтев Врховном суду Србије на основу релевантних одредби Закона о управним споровима (видети Јухас – Ђурић, цитирана у горњем тексту, став 48; видети такође ставове 28-30 у горњем тексту). Постојала је такође обилна судска пракса која показује да је домаће правосуђе било спремно да размотри веома различите захтеве с тим у вези, као и да додели накнаду када је то основано (видети став 39. у горњем тексту). Међутим, чини се да је правна ситуација подноситељке представке у конкретном случају донекле другачија. Посебно, док су у предмету Јухас – Ђурић надлежни управни органи игнорисали захтев странке, у случају подноситељке представке Министарство здравља је ускратило своју сагласност за ужу специјализацију, али је одбило да то учини на формалан начин (видети Јухас – Ђурић, цитирана у горњем тексту; видети такође став 11. у горњем тексту). Питање које, према томе, проистиче је да ли је подноситељка представке у овим посебним околностима требало да се жали на наведени исход у поступку судске заштите.

50. Суд подсећа да у том смислу члан 6. Закона о управним споровима прописује да се управни спор може покренути само против „управног акта“, који је акт/одлука донета од стране државног органа при одређивању права и обавеза појединца у вези са управном ствари. Иако би, у начелу, управни акт требало донети као формално решење, изгледа да би се на сваки „акт“ који је „одлучујућег карактера“ и кога доноси управни орган, пошто постане правоснажан, могло жалити путем управног спора (видети ст. 27 и 34. у горњем тексту). Исто тако, постоји судска пракса у смислу да се обавештење, као што је оно послато подноситељки представке у конкретном случају, може сматрати управним актом у зависности од тога да ли представља одлуку која утиче на права или обавезе (видети ст. 32 и 33. у горњем тексту). Према томе, не може се рећи да би покушај подноситељке представке да добије судско обештећење путем управног спора био очигледно неуспешан, посебно имајући у виду да чак и када постоји одређена сумња у делотворност датог правног средства, не може то, само по себи, бити ваљан разлог да се он не искористи. (видети Akdivar, цитирана у горњем тексту, став 71.). Најзад, Суд сматра да чак и када би надлежни суд одбио да прихвати спорно обавештење као „управни акт“ који се може оспоравати у поступку судске заштите, он је могао да примени остале одредбе Закона о управним споровима и тако наложи Министарству здравља да о том питању донесе формално решење. Коначно, ако би се указала потреба, суд је такође могао одлучити о самом захтеву (видети ст. 28-30, 36 и 37 у горњем тексту; видети такође Јухас – Ђурић, цитирана у горњем тексту).

51. С обзиром на горе наведено, па чак и под претпоставком да је подноситељка представке имала право према домаћем закону на ужу специјализацију коју је тражила, њена представка се мора одбацити у складу са чланом 35. ст. 1 и 4 Конвенције због неисцрпљености домаћих правних средстава.

Из тих разлога, Суд већином гласова

Проглашава представку недопуштеном.

Stanley Naismith Guido Raimondi
Секретар Председник

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 6 | DIC | Bochan protiv Ukrajine br.2

Bočan protiv Ukrajine interesantna je jer podnositeljka ima pravo da "žalbu u svetlu vanrednih okolnosti" koja predstavlja posebni vanredni pravni lek u ukrajinskom pravu. Međutim, Vrhovni sud Ukrajine odbio je dati zahtev podnositeljke a svoju odluku obrazložio je na način koji nije u skladu sa zaključcima iz ranije presude Evropskog suda.

Ovime je ona onemogućena da koristi pravni lek raspoloživ u domaćem pravu, čime je povređeno pravo na pravično suđenje.

Član 6 | DIC | Cvetković protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.04.2008. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Leskovcu, Gž. 860/07 od 26.04.2007, doneo rešenje kojim se ukida presuda Okružnog suda u Leskovcu i predmet vraća na drugostepeno odlučivanje o žalbama parničnih stranaka.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Erkapić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Kzz 1212/2018 od 14.11.2018. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Marka Ristića - advokata Aleksandra Milićevića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine okrivlјeni M.R. oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavlјanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 3 godine i 2 meseca, te mu je opozvana uslovna osuda izrečena presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu Spk.br.121/17 od 11.10.2017. godine i uzeta kao utvrđena kazna zatvora u trajanju od 8 meseci, pa je okrivlјeni osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i 6 (šest) meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno na zadržavanju i u pritvoru počev od 10.11.2017. godine do 19.04.2018. godine. Istom presudom prema okrivlјenom je izrečena mera bezbednosti oduzimanje predmeta i to opojne droge kanabis u neto iznosu od 421,02 grama. Okrivlјeni je obavezan da plati troškove krivičnog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara i sudski paušal u iznosu od 20.000,00 dinara, a sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Beogradu, okrivlјenog i njegovog branioca - advokata Aleksandra Milićevića, pa je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Filips protiv Ujedinjenog Kraljevstva

Presuda je povezana sa presudom Kzz 1211/2018 od 28.11.2018. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Ž.N., podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, te na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, dok se isti zahtev u ostalom delu odbacuje.

Presudom Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, okrivlјeni je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi člana 30. KZ i krivičnog dela nedozvolјena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ, pa pošto su mu primenom odredaba članova 56. i 57. KZ prethodno utvrđene pojedinačne kazne za svako od izvršenih krivičnih dela, i to za krivično delo iz člana 113. u vezi člana 30. KZ kazna zatvora u trajanju od tri godine, a za krivično delo iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ kazna zatvora u trajanju od šest meseci, okrivlјeni je na osnovu člana 60. KZ osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od tri godine i tri meseca, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 09.11.2013. godine do 19.05.2014. godine. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivlјenog, a presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, potvrđena.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Jelena Krstić protiv Srbije

Odluka je povezana sa rešenjem Ržk 3/17 od 27.02.2017. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim odbacuju kao neosnovane žalbe branioca okr. M.K. radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku od 16.01.2017. god. i žalba branioca istog okr., pa se rešenje predsednika Višeg suda u Subotici R4K.3/16 od 19.01.2017.god. potvrđuje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Lepojić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž1 3533/2018 od 11.01.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se preinačuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br.1882/18 od 2.7.2018.godine, u stavu prvom izreke, pa se odbija, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilјe kojim je tražila da se obaveže tužena da tužilјi na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od februara 2013.godine do marta 2015.godine isplati novčane iznose po mesecima, sa zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.

U postupku žalbene kontrole ovaj sud je posebno imao u vidu stav izražen u praksi Evropskog suda za lјudska prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava predmet “Lepojić protiv Srbije”, predstavka broj 13909/05), da su sudovi obavezani da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i preteranu fleksibilnost koja bi učinila bezvrednim (ništavim, beznačajnim), proceduralne zahteve predviđene zakonom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Ljajić protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž rr 1/2018 od 22.02.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P rr 1 br.1/17 od 06.11.2017. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P rr 1.br.1/17 od 06.11.2017. godine, prvim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se naloži tuženoj da mu na ime naknade štete isplati iznos od 338.431.379,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 05.11.2010. godine do isplate. Drugim stavom izreke naloženo je tužiocu da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 46.000,oo dinara.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Maširević protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.10.2007. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 967/2004 od 24.02.2005, doneo rešenje kojim se kao odbacije kao nedozvoljena revizija izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu i dopunske presude od 25.04.2007. godine.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Milovanović protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju presude Gž 2334/2018 od 27.04.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 12479/14 od 30.01.2017. godine u stavu prvom izreke i u delu stava drugog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca "AA" da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 8.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i u ovom delu žalbe tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde i tužioca "AA" odbijaju, kao neosnovane, a presuda se preinačava u preostalom delu stava drugog izreke tako što se obavezuje tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu "AA" na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 1.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate u roku od 15 dana od dostavlјanja otpravka presude.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Nuhović i Kurtanović protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 23/2016 od 13.09.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, u postupku radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku predlagača K.G.-Dž. iz S., kojim se utvrđuje da je predlagaču K.G.-Dž. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Somboru P. 506/11.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju rešenja Gž 1249/2013 od 22.04.2013. godine Apelacionog suda u Kragujevcu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Kruševcu, Sudske jedinice u Brusu II-11 P. br. 1466/2012 od 30. januara 2013. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3042/2019 od 25.10.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3007/18 od 28.02.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3100/2019 od 18.09.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3400/18 od 29.03.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Simić protiv Srbije

Presuda je citirana u rešenju R4r 8/2016 od 22.02.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču P.D. iz P. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Rumi pod. posl. br. 6P1. 153/2013. i nalaže se Osnovnom sudu u Rumi da preduzme odgovarajuće mere da se parnični postupak po tužbi predlagača u predmetu 6P1. 153/2013 okonča u najkraćem roku.

U konkretnom slučaju po oceni ovog suda neažurno postupanje prvostepenog suda propuštanjem da zakaže pripremno ročište u zakonom propisanom roku iz čl. 301. st. 1. ZPP-a (održano nakon 1 godine i 7 meseci od odgovora na tužbu) i u dalјnjem propuštanje zakazivanja ročišta za glavnu javnu raspravu u roku od 30 dana od dana održavanja pripremnog ročišta (održano nakon 4 meseca), sa ročištima na kojima nije izveden nijedan dokaz niti je odlučeno o dokaznim predlozima stranaka protivno članu 315. ZPP-a, uz odlaganje dva ročišta, kao i nepoštovanje utvrđenog vremenskog okvira i odlučivanja koja će dokazna sredstva da izvede na glavnoj raspravi primenom člana 308. stav 3. ZPP-a, isklјučivi su razlog za dugotrajnost postupka po oceni ovog suda, pa i u situaciji kada postupak traje kraće od tri godine a nije doneta prvostepena presuda u konkretnom slučaju dve godine i šest meseci postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku. Naime, u konkretnom slučaju u pitanju je spor iz radnog odnosa radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu koji je po svojoj prirodi hitan i od egzistencijalnog značaja za tužioca, pa iako je u pitanju relativno složen postupak koji traži izvođenje odgovarajućih dokaza izloženo neažurno postupanje suda bez opravdanih razloga i doprinosa predlagača dugotrajnosti postupka protivno zakonom utvrđenim rokovima vodi povredi prava na koju osnovano ukazuje predlagač.

Prilikom zauzimanja ovakvog stava ovaj sud je cenio i praksu Evropskog suda za lјudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaklјučka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (presuda Evropskog suda za lјudska prava Proszak protiv Polјske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), ovaj Apelacioni sud je ocenio da se opisano postupanje prvostepenog suda u periodu od tužbe do podnošenja zahteva predlagača može smatrati neefikasnim i nedelotvornim, budući da je sud u toku celokupnog trajanja označenog dela postupka nije preduzimao radnje u cilјu raspravlјanja spornih činjenica i okončanja spora. Isti stav iskazan je i u Ustavnoj odluci br. Už-1971/2015 od 11.06.2015. godine.

Na potvrdu ovog stava ukazuje kako praksa suda u Strazburu (Čižiškova protiv Srbije od 19.01.2010. godine, Simić protiv Srbije od 24.11.2009. godine, Stanković protiv Srbije od 16.12.2008. godine), tako i praksa Ustavnog suda RS u većem broju svojih odluka (Už-779/2011 od 10.07.2013. godine, Už-2205/2013 od 18.06.2013. godine i Už-1838/2013 od 11.06.2015. godine).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 1540/2010 od 10.03.2010. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovana revizija tužilaca izjavlјena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke je obavezana tužena da tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa isplati svakom tužiocu po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine do isplate. Stavom drugim izreke konstatovano je da će po zahtevu za naknadu materijalne štete u vidu izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke tužioci su oslobođeni od obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, koji padaju na teret budžetskih sredstava suda. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačena je delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE isplati svakom po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od 03.10.2007. godine do konačne isplate, kao neosnovan.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, roditelјi tužilaca ĐĐ i EE su pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Đakovici od 15.09.2006. godine proglašeni umrlim 11.06.1999. godine, kada su bili oteti iz kuće u selu ..., na području AP Kosova i Metohije. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud preinačenjem prvostepene presude primenio materijalno pravo, kada je tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog smrti roditelјa, odbio.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev1 28/2013 od 19.04.2013. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se usvaja revizija tužilaca, pa se ukida presuda Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine i predmet ustupa Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Prvi opštinski sud u Beogradu, delimičnom presudom P 8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke, obavezao je tuženu da plati tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE, po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine, pa do isplate. U stavu drugom izreke, konstatovao je, da će o zahtevu za naknadu materijalne štete, izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG, kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno naknadno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke, oslobodio je tužioce obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, pa isti padaju na teret budžetskih sredstava suda.
Okružni sud u Beogradu, presudom Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačio je delimičnu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P 8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, kojim su tražili da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE plati po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, počev od 03.10.2007. godine pa do konačne isplate. Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud, presudom Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine, odbio je kao neosnovanu reviziju tužilaca, izjavlјenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine. Ustavni sud Srbije, odlukom Už 2786/2010 od 28.06.2012. godine, stavom prvim izreke, usvojio je ustavnu žalbu AA, BB, VV, GG i DD, izjavlјenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine i utvrdio da su podnosiocima ustavne žalbe povređena prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković protiv Srbije

Član 6 | DIC | Vidas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3108/2019 od 25.10.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine i odbijaju se zahtevi stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena da isplati tužiocu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda, sada Osnovnog suda u Vranju I 234/17 novčane iznose navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na dosuđeni iznos troškova izvršnog postupka plati zakonsku zateznu kamatu. Presudom Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Y protiv Slovenije

Presuda je povezana sa rešenjem R4k br. 18/15 od 17.06.2015. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija zahtev predlagača K.B. iz B.P. za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Loznici kao neosnovan.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde.

Presuda je međutim značajnija u pogledu pravnog stava koji se odnosi na ispitivanje svedoka, budući da je maloletna osoba agresivno ispitivana od strane optuženog čime je sekundarno viktimizovana.

Član 6 | DIC | Živaljević protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2108/18 od 09.08.2018. Apelacionog suda u Nišu, kojim se odbija žalba tuženog Grada Niša i potvrđuje presuda Višeg suda u Nišu 6P 1566/17 od 30.11.2017. godine u stavu prvom i drugom izreke i presuda ukida u trećem stavu i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u ovom delu.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Gashi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 2016/2015 od 28.04.2017. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se ukida Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 25254/2011 od 28.06.2013. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ništavo rešenje Izvršnog odbora Skupštine Grada Beograda br. ... – IO od 25.05.2000. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o zakupu stana br. ...-.../... od 29.09.2000.godine, zaklјučen između JP za stambene usluge u Beogradu i tuženog AA. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o otkupu stana ... br. ...-.../... od 29.09.2000. godine, zaklјučen između tužioca Grada Beograda i tuženog AA, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 09.10.2000. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji stana zaklјučen između tuženog AA kao prodavca i tuženog BB kao kupca, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 11.12.2000. godine. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i da tako ispražnjeni stan preda na slobodno korišćenje i raspolaganje tužiocu Gradu Beogradu. Stavom šestim izreke, odbijen je prigovor nenadležnosti suda, kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti Prvog osnovnog suda, kao neosnovan. Stavom osmim izreke, obavezan je tužilac Grad Beograd da nadoknadi tuženom BB troškove parničnog postupka. Stavom devetim izreke, obavezan je tuženi AA da nadoknadi tužiocu Gradu Beogradu troškove parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih AA i BB i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25254/2011 od 28.06.2013. godine, u stavu četvrtom, petom, šestom, sedmom i stavu osmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Lakićević i drugi protiv Crne Gore i Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g.127/14 od 18.08.2014. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se ustavne žalbe podnosilaca vraćaju Ustavnom sudu

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž 1163/2018 od 20.04.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 855/17 od 27.11.2017.godine. u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane, radi zaštite od dikriminacije.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 530/2019 od 28.02.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se kao neosnovana odbija revizija tužene izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Vranju P 2845/16 od 15.01.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno da je zaklјučkom Vlade Republike Srbije broj 401-161/2008-1 od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija na osnovu mesta prebivališta tužioca kao ratnog vojnog rezerviste sa teritorije opštine koja nije navedena u označenom zaklјučku Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu koji se odnosi na potraživanje po osnovu naknade nematerijalne štete. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde