На основу члана 13. Закона о правобранилаштву ("Службени гласник РС", број 55/14) објављује се, на српском и енглеском језику, пресудa Европског суда за људска права по представци број 57252/13, Нуховић и Куртановић против Србије, која гласи:
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 44/2015 од 20.5.2015. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ НУХОВИЋ И КУРТАНОВИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 57252/13)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
24. фебруар 2015. године
Ова пресуда је правоснажна али може бити предмет редакторских измена.
У предмету Нуховић и Куртановић против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Одбора у саставу:
Ján Šikuta, председник,
Dragoljub Popović,
Iulia Antoanella Motoc, судије,
и Marialena Tsirli, заменик секретара Одељења,
После већања на затвореној седници 3. фебруара 2015. године, Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 57252/13) против Републике Србије коју су Суду поднела, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") четири српска држављанина, господин Адем Нуховић, госпођа Ениса Куртановић, господин Рафет Нуховић и госпођа Селма Нуховић (у даљем тексту: "подносиоци представке"), 5. јуна 2013. године.
2. Подносиоце представке заступао је господин Е. Фетаховић, адвокат из Новог Пазара. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник, госпођа В. Родић.
3. Представка је 6. октобра 2013. године прослеђена Влади.
4. Влада је ставила примедбу на разматрање представке од стране Одбора. Пошто је размотрио примедбу Владе, Суд је одбацује.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подносиоци представке рођени су 1947. године, 1981. године, 1982. године, односно 1988. године и живе у Новом Пазару.
6. Покојна супруга и мајка подносилаца представке, госпођа Фатима Нуховић била је запослена у предузећу "Рашка" Вискозна предионица ДОО Нови Пазар (у даљем тексту: "дужник"), које је, у релевантном тренутку, било предузеће са претежним друштвеним капиталом.
7. Општински суд у Новом Пазару је 13. јула 2004. године наложио дужнику да госпођи Фатими Нуховић исплати одређени износ на име неисплаћених плата и доприноса за социјално осигурање, заједно са трошковима парничног поступка. До 7. фебруара 2006. године ова пресуда је постала правоснажна и извршна.
8. На основу предлога госпође Нуховић у том смислу, Општински суд у Новом Пазару је 3. априла 2006. године наложио извршење пресуде од 13. јула 2004. године исплатом са банковног рачуна дужника и наложио му да госпођи Нуховић исплати и трошкове извршења. Ова пресуда постала је правоснажна на дан који није прецизиран.
9. Госпођа Фатима Нуховић преминула је 25. децембра 2011. године. Оставински поступак је покренут убрзо после тога пред Основним судом у Новом Пазару. Овај поступак је још у току.
10. Трговински суд у Краљеву је 25. октобра 2013. године отворио стечајни поступак у односу на дужника (Ст. 17/2013). Подносиоци представке су 5. јануара 2014. године поднели захтеве за исплату износа досуђеног пресудом од 13. јула 2004. године. Стечајни поступак је још у току.
11. Домаће право о статусу друштвених/државних предузећа и стечајним поступцима изнето је у предметима Марчић и други против Србије, број 17556/05, став 29, 30. октобар 2007. године; Р. Качапор и други против Србије, бр. 2269/06 и други, ст. 68-76, 15. јануар 2008. године; Адамовић против Србије, број 41703/06, ст. 17-21, 2. октобар 2012. године; и Соколов и други против Србије (одлука), број 30859/10, став 20, 14. јануар 2014 . године.
Б. Закон о наслеђивању из 1995. године (објављен у "Службеном гласнику Републике Србије, бр. 46/95 и 101/03)
12. Члан 9. овог закона прописује да удовац/удовица и директни потомци чине први наследни ред.
13. Члан 39. овог закона прописује да су удовац/удовица и директни потомци нужни наследници.
14. У складу са чланом 212. овог закона заоставштина прелази по сили закона на оставиочеве наследнике у тренутку његове смрти.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1
15. Подносиоци представке притуживали су се због неизвршења правоснажне судске пресуде донете у корист њихове преминуле супруге и мајке. Релевантне одредбе члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 гласе како следи:
"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на правичну ... расправу у разумном року ... пред ... судом, ...."
"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."
16. Влада је тврдила да представку треба прогласити недопуштеном због непостојања locus standi подносилаца представке. Пресуда о којој је реч донета је у корист покојне Фатиме Нуховић, а суд у оставинском поступку још није изричито признао подносиоце представке као њене наследнике. По њеном мишљењу, било је неопходно да се сачека исход оставинског поступка ради утврђивања постојања тестамента, или да ли је постојао основ који искључује наследна права неких наследника, и да ли наследници прихватају наследство, те колико треба да наследи сваки наследник.
17. Подносиоци представке се са тим нису сложили.
18. Суд је раније прихватао да блиски рођаци покојних подносилаца представки могу имати представке са притужбама у вези са разним аспектима члана 6. Конвенције под условом да за то имају довољан интерес (види Raimondo против Италије, 22. фебруар 1994. године, серија A број 281-A; Andreyeva против Русије (одлука), број 76737/01, 16. октобар 2003. године; Mihailov против Бугарске (одлука), број 52367/99, 9. септембар 2004. године; Стојковић против Бивше Југословенске Републике Македоније, број 14818/02, став 26, 8. новембар 2007. године; и Grosz против Француске (одлука), број 14717/06, 16. јун 2009. године). У случају када је подносилац представке близак сродник непосредне жртве и поднесе представку Суду након смрти непосредне жртве, Суд је такође прихватао статус тог подносиоца представке ако су испуњени следећи критеријуми: преносивост права, законити интерес и непосредно дејство на наследна права (види Sanles Sanles против Шпаније (одлука), број 48335/99, ЕЦХР 2000-XI; Marie-Louise Loyen и Bruneel против Француске, број 55929/00, ст. 28-29, 5. јул 2005. године; и Ressegatti против Швајцарске, број 17671/02, став 25, 13. јул 2006. године).
19. У конкретном предмету, Суд примећује да су подносиоци представке, удовац и деца, најближи сродници покојне Фатиме Нуховић. Они чине први наследни ред, као и нужне наследнике покојне Фатиме Нуховић. Суд даље примећује да се представка без сумње односи на преносива права, да подносиоци представке имају "дефинитиван материјалан интерес" у поступку у питању (види уз одговарајуће измене, Марчић и други, цитирана у горњем тексту, став 39.) и да би наводна повреда члана 6. и члана 1. Протокола број 1 могла имати непосредан утицај на наследна права подносилаца представке.
20. С обзиром на све горе наведено, као и све релевантне домаће прописе (види ст. 15-17. у горњем тексту), Суд налази, да подносиоци представке имају основ за подношење представке. Када се то каже, ако Суд налази повреду Конвенције, сваки досуђени износ ставиће се у заоставштину преминулог, пошто је оставински поступак још у току.
21. Пошто представка није ни очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције, ни недопуштена по неком другом основу, она се мора прогласити допуштеном.
22. Суд примећује да домаћа пресуда која се разматра у овом предмету није извршена више од 10 година.
23. Суд примећује да је често утврђивао повреде члана 6. Конвенције и/или члана 1. Протокола број 1 Конвенције у предметима који постављају питања слична оним постављеним у предметном случају (види Р. Качапор и друге, цитирана у горњем тексту, ст. 115-116. и став 120; Црнишанин и други против Србије, бр. 35835/05 и друге, ст. 123-124. и ст. 133-134, 13. јануар 2009. године).
24. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није изнела ниједну чињеницу ни аргумент који би га могли убедити да усвоји другачији закључак у постојећим околностима. Према томе, дошло је до повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију и у предмету који се разматра.
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
25. Члан 41. Конвенције прописује:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
26. Подносиоци представке тражили су да се држави наложи да им из сопствених средстава исплати дуг према пресуди, заједно са трошковима извршног поступка, 4.800 евра на име нематеријалне штете и 1.467 евра за трошкове настале пред Судом.
27. Влада је оспорила ове захтеве.
28. С обзиром на повреде утврђене у овом предмету и сопствену судску праксу (видети, на пример, Р. Качапор и друге, ст. 123-126; и Црнишанин и други, цитирана у горњем тексту, став 139.), Суд сматра да Влада треба да исплати суме досуђене правоснажном домаћом пресудом од 13. јула 2004. године (видети став 7. у горњем тексту), као и утврђене трошкове извршног поступка (види став 8. у горњем тексту), умањене за износе који су можда већ исплаћени по овом основу, у заоставштину покојне Фатиме Нуховић (видети став 20. у горњем тексту).
29. Штавише, Суд сматра да су подносиоци представке претрпели одређени нематеријални губитак због кршења Конвенције утврђених у овом предмету. Процењујући на основу правичности, како се то захтева чланом 41. Конвенције, Суд сматра да је оправдано и правично да се досуди 2.000 евра у заоставштину покојне Фатиме Нуховић за покриће нематеријалних трошкова, као и судских трошкова (видети Стошић против Србије, број 64931/10, ст. 66. и 67, 1. октобар 2013. године).
30. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава представку допуштеном;;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију;
3. Утврђује
(a) да Тужена држава треба да исплати у заоставштину покојне Фатиме Нуховић, из сопствених средстава и у року од три месеца, износе досуђене правоснажном домаћом пресудом од 13. јула 2004. године, као и утврђене трошкове извршног поступка, умањене за све износе који су можда већ исплаћени по овом основу;
(б) да Тужена држава треба да исплати у заоставштину покојне Фатиме Нуховић, у истом року, 2.000 евра (две хиљаде евра) на име нематеријалне штете, трошкова, заједно са порезом који се може платити на овај износ, који ће се претворити у валуту Тужене државе према курсу важећем на дан уплате;
(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процентна поена;
4. Одбија преостали део захтева подносилаца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 24. фебруара 2014. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
Marialena Tsirli |
Ján Šikuta |
THIRD SECTION
CASE OF NUHOVIĆ AND KURTANOVIĆ v. SERBIA
(Application no. 57252/13)
JUDGMENT
STRASBOURG
24 February 2015
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Nuhović and Kurtanović v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Ján Šikuta, President,
Dragoljub Popović,
Iulia Antoanella Motoc, judges,
and Marialena Tsirli, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 3 February 2015,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 57252/13) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by four Serbian nationals, Mr Adem Nuhović, Ms Enisa Kurtanović, Mr Rafet Nuhović and Ms Selma Nuhović ("the applicants"), on 5 June 2013.
2. The applicants were represented by Mr E.Fetahović, a lawyer practising in Novi Pazar. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Ms V. Rodić.
3. On 6 October 2013 the application was communicated to the Government.
4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The applicants were born in 1947, 1981, 1982 and 1988 respectively and live in Novi Pazar.
6. The applicants’ late wife and mother, Ms Fatima Nuhović was employed by "Raška" Viskozna predionica DOO Novi Pazar (hereinafter "the debtor"), which was, at the relevant time, a company predominantly comprised of socially-owned capital.
7. On 13 July 2004 the Municipal Court (Opštinski sud) in Novi Pazar ordered the debtor to pay Ms Fatima Nuhović certain amount on account of salary arrears and social insurance contributions, plus the costs of the civil proceedings. By 7 February 2006 this judgment became both final and enforceable.
8. On 3 April 2006, upon Ms Nuhović’s request to that effect, the Municipal Court in Novi Pazar ordered the enforcement of the judgment of 13 July 2004 by means of a bank transfer and ordered the debtor to pay Ms Nuhovićthe enforcement costs. This judgment became final on an unspecified date.
9. On 25 December 2011 Ms Fatima Nuhović passed away. Inheritance proceedings have been instituted shortly thereafter before the Novi Pazar First Instance Court. Those proceedings are still pending.
10. On 25 October 2013 the Commercial Court (Trgovinski sud) in Kraljevo opened insolvency proceedings in respect of the debtor (St. 17/2013).On 5 January 2014 the applicants submitted their claims for the payment of the amount ordered by the judgment of 13 July 2004.The insolvency proceedingsare still pending.
11. The domestic law concerning the status of socially/State-owned companies and insolvency proceedings is outlined in the cases of Marčić and Others v. Serbia, no. 17556/05, § 29, 30 October 2007; R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 et al.,§§ 68-76, 15 January 2008; Adamović v. Serbia, no. 41703/06, §§ 17-21, 2 October 2012; and Sokolov and Others v. Serbia (dec.), nos. 30859/10, § 20, 14 January 2014.
B. Inheritance Act 1995 (Zakon o nasleđivanju, published in the Official Gazette of the Republic of Serbia nos. 46/95 and 101/03)
12. Section 9 of this Act provides that the widow/widower and direct descendants belong to the first order of heirs.
13. Section 39 of this Act provides that the widow/widower and direct descendants are the compulsory heirs.
14. Pursuant to Section 212 of this Act a deceased’s estate is transferred by virtue of law to his or her heirs at the moment of death.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1
15. The applicants complained about the non-enforcement of the final court judgment rendered in favour of their late wife and mother.The relevant provisions of Articles 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention read as follows:
"In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law."
"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.
The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."
16. The Government argued that the application should be declared inadmissible for the lack of locus standi of the applicants. The judgment in question was adopted in favour of late Fatima Nuhović and the applicants have not yet been explicitly recognised as her heirs by the inheritance court. In their opinion, it was necessary to await the outcome ofthe inheritance proceedings in order to determine if there was a written will, or whether there were grounds which excluded the inheritance rights of certain heirs, or whether the heirs accepted the inheritance and how much each heir was to inherit.
17. The applicants disagreed.
18. The Court has previously accepted that the late applicants’ close relatives could maintain applications with complaints concerning various aspects of Article 6 of the Convention provided they have a sufficient interest in so doing (see, Raimondo v. Italy, 22 February 1994, Series A no. 281-A; Andreyeva v. Russia(dec.), no. 76737/01, 16 October 2003; Mihailov v. Bulgaria (dec.), no. 52367/99, 9 September 2004; Stojkovic v. "the former Yugoslav Republic of Macedonia", no. 14818/02, § 26, 8 November 2007; and Grosz v. France (dec.), no. 14717/06, 16 June 2009). In the cases where the applicant is a close relative of a direct victim and lodge the application to the Court after the direct victim’s death, the Court has also recognised the standing of such an applicant if the following criteria were fulfilled: the transferability of the right, the legitimate interest and the direct effect on patrimonial rights (see, SanlesSanles v. Spain (dec.), no. 48335/99, ECHR 2000-XI; Marie-Louise Loyen and Bruneel v. France, no. 55929/00, §§ 28-29, 5 July 2005; and Ressegatti v. Switzerland, no. 17671/02, § 25, 13 July 2006).
19. In the present case, the Court notes that the applicants, the widower and children, are the closest relatives of late Fatima Nuhović. They belong to the first order of heirs, as well as to the compulsory heirs oflate Fatima Nuhović. The Court further notes thatthe application with no doubt concerns transferable rights, thatthe applicants have a "definite pecuniary interest" in the proceedings at issue (see, mutatis mutandis, Marčić and Others, cited above, § 39) and that the alleged violation of Article 6 and Article 1 of Protocol No. 1 could have a direct effect on the patrimonial rights of the applicants.
20. Given all the above stated, as well as the relevant domestic legislation (see paragraphs 15-17 above), the Court finds, that the applicants have standing to proceed with their application.That being said, if the Court finds a violation of the Convention, any amount awarded will be payable to the estate of the deceased, since the inheritance proceedings are still pending.
21. As the application is neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention nor inadmissible on any other grounds, it must be declared admissible.
22. The Court notes that the domestic judgment under consideration in the present case has remained unenforced for more than ten years.
23. The Court observes that it has frequently found violations of Article 6 of the Convention and/or Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in cases raising issues similar to those raised in the present case (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 115-116 and § 120; Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05 et seq.,§§ 123-124 and §§ 133-134, 13 January 2009).
24. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present circumstances. Accordingly, there has been a breach of Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention also in the case under consideration.
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
25. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
26. The applicants claimed that the State be ordered to pay, from its own funds, the judgment debt, plus the costs of the enforcement proceedings,4,800 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage and EUR 1,467 for costs and expenses incurred before the Court.
27. The Government contested these claims.
28. Having regard to the violations found in the present case and its own case-law (see, for example, R. Kačapor and Others, cited above §§ 123-26; andCrnišanin and Others, cited above, § 139),the Court considers that the Government should pay the sums awarded in the final domestic judgment of 13 July 2004 (see paragraph 7 above), as well as the established costs of the enforcement proceedings (see paragraph 8 above), less any amounts which may have already been paid on this basis, to the estate of late Fatima Nuhović (see paragraphe 20 above).
29. Further more, the Court considers that the applicants sustained some non-pecuniary loss arising from the breaches of the Convention found in this case. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court considers it reasonable and equitable to award EUR 2,000 to the estate of late Fatima Nuhovićto cover any non-pecuniary damage, as well as costs and expenses (see Stošić v. Serbia, no. 64931/10, §§ 66 and 67, 1 October 2013).
30. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;
3. Holds
(a) that the respondent State is to pay to the estate of late Fatima Nuhović,from its own funds and within three months, the sums awarded in the final domestic judgment of 13July 2004, as well as the established costs of the enforcement proceedings, less any amounts which may have already been paid on this basis;
(b) that the respondent State is to pay to the estate of late Fatima Nuhović, within the same period, EUR 2,000 (two thousand euros) in respect of non-pecuniary damage, costs and expenses, plus any tax that may be chargeable on this amount, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
4. Dismisses the remainder of the applicants’ claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 24 February 2015, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Marialena Tsirli |
Ján Šikuta |