Pop-Ilić i druge protiv Srbije

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 34/2015 од 14.4.2015. године.

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ ПОП-ИЛИЋ И ДРУГE против СРБИЈЕ
(представке бр. 63398/13, 76869/13, 76879/13, 76886/13 и 76890/13)

ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
14. октобар 2014. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним у члану 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакторских измена.

У предмету Поп-Илић и другe против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу:

Josep Casadevall, председник,

Alvina Gyulumyan,

Ján Šikuta,

Dragoljub Popović,

Luis López Guerra,

Valeriu Griţco,

Iulia Antoanella Motoc, судије,

и Marialena Tsirli, заменик секретара Одељења,

После већања на затвореној седници одржаној 23. септембра 2014. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу пет посебних представки против Србије поднетих Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција").

2. Свe подноситељке представки биле су српске држављанке. Додатни лични подаци, датуми подношења притужби против Суда, односно информације о њиховим правним заступницима наведени су у Анексу уз ову пресуду.

3. Владу Србије (у даљем тексту; "Влада") заступао је њен заступник, госпођа Вања Родић.

4. Подноситељке представки притуживале су се, према члану 6. став 1. Конвенције и члану 1. Протокола број 1 због пропуста Тужене државе да изврши правоснажну пресуду донету у њихову корист. Оне су даље изнеле да Уставни суд није разматрао њихове захтеве за накнаду иако су они формулисани у складу са односним домаћим прописима.

5. Представке су 20. јануара 2014. године прослеђене Влади. Суд је 1. фебруара 2014. године изменио састав својих одељења (Правило 25 став 1). Стога је овај предмет додељен Трећем одељењу у новом саставу (Правило 52. став 1).

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

A. Парнични, извршни и стечајни поступак

6. Општински суд у Власотинцу је 13. априла 2006. године пресудио у корист подноситељки представки. Туженом, предузећу AD Retex, приватном предузећу од 2003. године, наложено је да: (а) их врати на раније послове; (б) им исплати заостале плате; (в) исплати односне доприносе за социјално осигурање за исти период; и (г) исплати им судске трошкове.

7. Ова пресуда је до 11. јула 2007. године, измењена по жалби у односу на судске трошкове, постала правоснажна.

8. Подноситељке представки су 27. јула 2007. године поднеле предлог за извршење наведене пресуде.

9. Општински суд у Власотинцу је 6. августа 2007. године усвојио предлог подноситељки представки и донео решење о извршењу.

10. Окружни суд у Лесковцу је 3. децембра 2007. године потврдио ову одлуку по жалби.

11. Општински суд у Власотинцу је у јануару 2008. године обавио процену покретне имовине дужника.

12. Као одговор на захтев трећег лица, Општински суд у Власотинцу је 21. априла 2008. године искључио одређену покретну имовину из извршног поступка.

13. Општински суд у Власотинцу је 26. маја 2008. године прибавио додатни извештај о вредности покретне имовине дужника.

14. Виши суд у Лесковцу је 22. априла 2010. године наложио поновно разматрање захтева трећег лица поднетог у односу на имовину дужника.

15. Привредни суд у Лесковцу је 21. јануара 2011. године покренуо стечајни поступак у односу на предузеће AD Retex, а 3. јуна 2011. године захтеви подноситељки представки су у потпуности признати. Саме подноситељке представки су разврстане у трећи исплатни ред.

16. Имовина дужника је продата 16. јуна 2011. године у стечајном поступку.

17. Извршни поступак је обустављен 12. јуна 2013. године.

18. Стечајни поступак пред Привредним судом у Лесковцу је и даље у току, а исплате подноситељкама представки тек треба да буду извршене, очигледно као последица два посебна парнична спора која су покренули други повериоци.

Б. Поступак пред Уставним судом

19. Подноситељке представки су 26. априла 2010. године уложиле жалбу Уставном суду, тврдећи да су претрпеле повреду права на правично суђење у разумном року и повреду имовинских права. У смислу задовољења, подноситељке представки су тражиле да се ове повреде признају, налог Уставног суда да се убрза спорни извршни поступак, и "уклањање свих штетних последица" претрпљених с тим у вези (укључујући и исплату неисплаћених новчаних потраживања).

20. Подноситељке представке су 4. априла 2012. године констатовале усвајање измена Закона о Уставном суду, и определиле своје захтеве за накнаду на одговарајући начин. Посебно, на име претрпљене материјалне штете, подноситељке представки су тражиле одговарајуће износе који су им досуђени правоснажном пресудом у питању, док је свака од њих тражила 2.200 евра на име претрпљене нематеријалне штете (видети ст. 27-30. у даљем тексту).

21. Уставни суд је 27. марта 2013. године утврдио, у изреци одлуке, да су подноситељке представки заиста претрпеле повреду права на правично суђење у разумном року, као и повреду имовинских права, али је одбацио захтеве подноситељки представки за накнаду нематеријалне штете. Уставни суд је, најзад, наложио да се спорни извршни поступак обустави у складу са важећим прописима (видети став 31. у даљем тексту).

22. У образложењу одлуке Уставни суд је утврдио да судови у питању нису ажурно поступали између 27. јула 2007. године и 21. јануара 2011. У вези са питањем накнаде, Уставни суд је навео да су захтеви подноситељки представки за накнаду материјалне и нематеријалне штете поднети ван рока. Тиме се он само позвао на члан 36. ст. 1 (2) и члан 85. став 3. Закона о Уставном суду, у складу са изменама из 2011. године, и члан 40. став 1. самог Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду (видети ст. 27-30. у даљем тексту).

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

А. Устав Републике Србије (објављен у "Службеном гласнику Републике Србије" - "Службени гласник РС" - број 98/06)

23. Члан 170. прописује да се "уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту".

Б. Закон о Уставном суду из 2007. године (објављен у "Службеном гласнику РС", број 109/07)

24. Члан 84. став 1. прописује да се "уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радњи" у питању.

25. Члан 85. став 1. односи се на неопходне информације које уставна жалба мора да садржи. Ове информације обухватају: (а) личне податке подносиоца жалбе; (б) информације о правном заступнику; (в) појединости одлуке која се оспорава; (г) назнаку односних одредаба Устава; (д) опис наводних повреда; (ђ) захтев за накнаду штете коју подносилац жалбе тражи; и (е) потпис подносиоца жалбе.

26. Члан 89. став 2. прописује да "[а]ко Уставни суд утврди да ... је појединачним актом или радњом повређено или ускраћено неко људско или мањинско право или слобода зајемчена Уставом, може поништити појединачни акт, забранити даље вршење радње или одредити предузимање друге мере или радње којом се отклањају штетне последице.... у предвиђеном року."

В. Закон о изменама и допунама Закона о Уставном суду (објављен у "Службеном гласнику РС", број 99/11)

27. Чланом 32. овог Закона измењен је члан 85. став 1. Закона о Уставном суду из 2007. године тиме што уместо уопштеног навођења подносилац жалбе мора да наведе врсту накнаде коју сматра неопходном (видети у ставу 25. у горњем тексту, под (ђ)). Измењеним чланом 85. став 1 сада се захтева да уставна жалба мора да садржи конкретну назнаку износа и основа за сваку накнаду материјалне и нематеријалне штете коју тражи подносилац жалбе.

28. Чланом 32. Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду из 2011. године, између осталог, такође је додат став 3. члану 85. Закона о Уставном суду из 2007. године. Ова нова одредба наводи да се захтев за накнаду може поднети само "истовремено са подношењем уставне жалбе".

29. Члан 36. став 1 (2) Закона о Уставном суду из 2007. године, како је измењен, прописује да Уставни суд одбацује све поднеске са циљем покретања поступака пред њим ако су поднесци у питању поднети након истека датог рока.

30. У складу са чланом 40. став 1. и чланом 42. Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду из 2011. године, које су ступиле на снагу 4. јануара 2012. године, сви предмети у току пред Уставним судом завршавају се у складу са изменама усвојеним 2011. године.

Г. Закон о стечају (објављен у "Службеном гласнику РС", број 104/09)

31. Члан 93. ст. 1. и 2. прописује, између осталог, да се сваки извршни поступак у току обуставља након отварања стечајног поступка у односу на истог дужника.

ПРАВО

I. ЗДРУЖИВАЊЕ ПРЕДСТАВКИ

32. Суд сматра да, у складу с Правилом 42 став 1 Пословника Суда, представке треба здружити, с обзиром на њихове сличне чињеничне и правне околности.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ

33. Подноситељке представки жалили су се, према члану 6. став 1. Конвенције, због пропуста Тужене државе да изврши правоснажну пресуду донету у њихову корист.

34. Члан 6, став 1, у релевантном делу, гласи како следи:

"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ... има право на правичну ... расправу ... пред ... судом ...."

A. Допуштеност

1. Поднесци странака

35. Влада је тврдила да подноситељке представки нису од Уставног суда правилно тражиле накнаду претрпљене материјалне и/или нематеријалне штете као последицу спорног неизвршења. Посебно, требало је да определе своја потраживања у року од 30 дана почев од датума ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду, тј. до 3. фебруара 2012. године. Пошто су подноситељке представки то учиниле тек 4. априла 2012. године, предметне притужбе треба одбацити на основу тога што су пропустиле да правилно искористе уставне правне лекове. Влада је даље тврдила да су, у овим околностима и с обзиром на суштину пресуде Уставног суда од 27. марта 2013. године, подноситељке представки на крају изгубиле статус жртве (видети ст. 21. и 22. у горњем тексту).

36. Подноситељке представки су изнеле да су се придржавале захтева исцрпености, у оквиру значења члана 35. став 1. Конвенције, и да су задржале статус жртве.

2. Релевантна начела

37. Суд подсећа да, према члану 35. став 1. Конвенције, он може да се бави представком само пошто су исцрпена сва домаћа правна средства. Сврха члана 35. је да уговорним странама омогући да спрече или исправе наводе повреда против њих пре него што се ти наводи доставе Суду (видети, на пример, Mifsud против Француске (одлука) [ВВ], број 57220/00, став 15, ЕЦХР 2002-VIII; и Вучковић и други против Србије [ВВ], број 17153/11, став 70, 25. март 2014. године). Обавеза исцрпености домаћих правних средстава, према томе, захтева од подносиоца да нормално користи правна средства која су делотворна, довољна и доступна у односу на његове или њене притужбе према Конвенцији. Подносиоци представки морају даље поштовати важећа правила и поступке домаћег права, укључујући рокове, а ако то не чине вероватно неће поступати у складу са условом утврђеним у члану 35. став 1 (видети, на пример, Cardot против Француске, 19. март 1991. године, став 34, серија A број 200; Akdivar и други против Турске, 16. септембар 1996. године, став 66, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-IV; и Вучковић, цитиране у горњем тексту, став 72.). Суд је, међутим, такође често истицао потребу да се правило исцрпености примењује са извесним степеном еластичности и без претераног формализма (видети Akdivar, цитирана у горњем тексту, став 69; и Вучковић, цитирана у горњем тексту, став 76.).

38. У смислу терета доказивања, на влади је која тврди да је реч о неисцрпености да задовољи Суд да је то средство било делотворно, доступно и у теорији и у пракси у релевантном тренутку (видети, између осталог, McFarlane против Ирске [ВВ], број 31333/06, став 107, 10. септембар 2010. године; и Вучковић, цитирана у горњем тексту, став 77.). Пошто се овај терет доказивања задовољи, на подносиоцу представке је да установи да је правно средство које је Влада понудила заправо исцрпено или да је из неког разлога неадекватно и неделотворно у посебним околностима и да су постојале посебне околности које су њега или њу ослобађале тог захтева (видети Dankevich против Украјине, број 40679/98, став 107, 29. април 2003. године; Akdivar, цитирана у горњем тексту, став 68; и Вучковић, цитирана у горњем тексту, став 77.).

39. Коначно, Суд подсећа да статус жртве неког подносиоца представке у оквиру значења члана 34. Конвенције зависи од чињенице да ли су домаћи органи признали, било изричито или прећутно, наводно кршење Конвенције и, ако је неопходно, пружили одговарајуће обештећење. Тек када се испуне ови услови супсидијарна природа механизма заштите према Конвенцији искључује разматрање представке (видети Cocchiarella против Италије [ВВ], број 64886/01, став 71, ЕЦХР 2006-V; и Cataldo против Италије (одлука), број 45656/99, 3. јун 2004. године).

3. Примена ових начела у конкретном случају

(а) У односу на исцрпеност домаћих правних лекова

40. У предмету Винчић Суд је утврдио да "уставну жалбу треба, у начелу, сматрати делотворним домаћим средством у смислу члана 35. став 1. Конвенције у односу на све представке поднете [против Србије] почев од 7. августа 2008. године" (видети Винчић и други против Србије, број 44698/06 и друге, став 51, 1. децембар 2009. године). Наравно, ово обухвата притужбе на дужину поступка/неизвршење уопште, у односу на које је Уставни суд рутински досуђивао накнаду за претрпљену нематеријалну штету (видети, међу многим другим домаћим пресудама, Уж. бр. 391/08, 143/09, 1387/09, 5466/10, 1063/12, 5660/12 од 9. априла 2009 . године, 17. марта 2010. године, 17. фебруара 2011. године, 20. децембра 2012. године, 30. маја 2012. године и 7. фебруара 2013. године; видети такође Видаковић против Србије (одлука), број 16231/07, 24. мај 2011. године).

41. Суд примећује да су подноситељке представки у предметном случају, када су поднеле уставну жалбу, а ослањајући се на члан 89. став 2. Закона о Уставном суду из 2007. године, тражиле "уклањање свих штетних последица" претрпљених због спорног неизвршења и тражиле исплату својих "неизмирених материјалних потраживања" (видети ст. 19. и 26. у горњем тексту). Приближно три месеца након ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду из 2011. године и пошто је таква могућност конкретно предвиђена, подноситељке представки су специфицирале своје захтеве за накнаду материјалне и нематеријалне штете коју су наводно претрпеле (видети ст. 20. и 27-30. у горњем тексту). Уставни суд је, међутим, одбацио ове захтеве као закаснеле, позивајући се, између осталог, на члан 85. став 3. Закона о Уставном суду, измењеног 2011. године, којим се захтева да се такви захтеви "поднесу истовремено са уставном жалбом" (видети ст. 22. и 27. у горњем тексту). У тим околностима, чини се да је Уставни суд прећутно тражио од подноситељки представки, које су уложиле своју уставну жалбу 26. априла 2010. године, немогуће - наиме да се ретроактивно придржавају одредаба измена које су ступиле на снагу 4. јануара 2012. године (видети ст. 24-30. у горњем тексту).

42. У вези са тврдњама Владе у смислу да је требало да подноситељке представки прецизирају своје захтеве за накнаду у року од 30 дана од датума ступања на снагу Измена Закона о Уставном суду, тј. до 3. фебруара 2012. године, Суд примећује да ни у важећем домаћем законодавству ни, заправо, у образложењу самог Уставног суда не постоји ништа да се поверује у ово посебно тумачење. Влада такође није понудила другу уставну праксу о овом питању (видети став 38. у горњем тексту).

43. С обзиром на горе наведено, Суд одбацује примедбу Владе у смислу да су подноситељке представки пропустиле да правилно исцрпе домаћа правна средства.

(б) У вези са статусом жртве подноситељки представки

44. Суд примећује да је Уставни суд потврдио да су подноситељке представки претрпеле повреду својих уставних права једнаку оним зајемченим према члану 6. став 1 . Конвенције. Уставни суд је такође наложио да се спорни извршни поступак "оконча у складу са законом". Наведени налог јасно уопште није представљао обештећење пошто се односио само на одредбу Закона о стечајном поступку која предвиђа да се извршни поступак у току обустави након отварања стечајног поступка у односу на истог дужника. Подноситељкама представки најзад никада није исплаћена накнада за претрпљену материјалну и/или нематеријалну штету у вези са спорним неизвршењем и, штавише, њихови захтеви за накнаду материјалне штете чак нису формално ни разматрани у изреци одлуке Уставног суда (видети ст. 21. и 22. у горњем тексту).

45. Произилази да се примедба Владе о статусу жртве подноситељки представки мора такође одбацити.

(в) Закључак

46. Суд примећује да притужбе подноситељки представки нису очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље примећује да оне нису недопуштене ни по једном другом основу. Према томе, оне се морају прогласити допуштеним.

Б. Основаност

47. Подноситељке представки су потврдиле своје притужбе.

48. Влада није дала никакав коментар.

49. Суд подсећа да се извршење пресуде коју је суд донео мора сматрати саставним делом "суђења" у сврхе члана 6. (видети Hornsby против Грчке, пресуда од 19. марта 1997. године, став 40, Извештаји 1997-II). Кашњење у извршењу пресуде може се оправдати у посебним околностима. Оно, међутим, не може бити такво да угрози суштину права заштићеног према члану 6. став 1. (видети Immobiliare Saffi против Италије [ВВ], број 22774/93, став 74, ЕЦХР 1999-V).

50. С обзиром на горе наведено и ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да српске власти нису понудили ниједан разлог за пропуст да предузму све неопходне мере да би се пресуда у питању извршила у периоду између 27. јула 2007. године и 21. јануара 2011. године, што је датум када су подноситељке представки поднеле предлог за извршење, односно датум покретања стечајног поступка (видети ст. 8-15. у горњем тексту; видети такође одлуку самог Уставног суда описану у ставу 21. у горњем тексту).

51. Према томе, подноситељке представки су претрпеле повреду права зајемчених чланом 6. став 1. Конвенције.

III. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1

52. Подноситељке представки су се такође жалиле због тога што Тужена држава није извршила правоснажну пресуду донету у њихову корист што је представљало додатну повреду члана 1. Протокола број 1, који гласи како следи:

"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."

53. Влада је изнела да њу не треба сматрати одговорном за дугове предузећа у приватном власништву због непостојања неког конкретног лошег поступања "на страни стечајног управника или трговинског суда" у питању. Заправо, према мишљењу Владе, подноситељке представки жалиле су се само због "кашњења" уопштено и што Тужена држава на крају није измирила дуг према пресуди.

54. Као што је Суд више пута утврдио, када је дужник приватно лице држава није, уопштено, непосредно одговорна за дугове таквих лица, а њене обавезе су ограничене на обезбеђење неопходне помоћи повериоцу у извршењу односних судских налога, укључујући и оне кроз стечајне поступке (видети, на пример, Shestakov против Русије (одлука), број 48757/99, 18. јун 2002. године; Krivonogova против Русије (одлука), број 74694/01, 1. април 2004. године; и Kesyan против Русије, број 36496/02, 19. октобар 2006. године; видети такође Scollo против Италије, 28. септембар 1995. године, став 44, серија A број 315-C; Fuklev против Украјине, број 71186/01, став 84, 7. јун 2005. године; и Kotov против Русије [ВВ], број 54522/00, став 90, 3. април 2012. године).

55. У предметном случају дужник је предузеће у приватном власништву, са очигледно дугорочним недостатком средстава. Даље, не постоје документовани поступци или пропусти на страни правосудних органа Тужене државе који су могли створити немогућност измирења дуга према пресуди (упоредити по сличности и супротности са, на пример, Kotov, цитирана у горњем тексту, став 90.). Најзад, у овом контексту се подразумева да је Уставни суд у својој одлуци од 27. марта 2013. године, када је утврдио повреду права подноситељки представки на имовину, то учинио само на основу спорног кашњења, а да није утврдио узрочну везу између кашњења у питању и немогућности дужника да подноситељкама представки измири дуг према пресуди (видети став 22. у горњем тексту).

56. С обзиром на горе наведено, Суд не може а да не одбаци притужбе подноситељки представки као очигледно неосноване у складу са чланом 35. ст. 3 (а) и 4. Конвенције.

IV. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

57. Члан 41. Конвенције прописује:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

А. Штета

58. Подноситељке представке су тражиле да се Туженој држави наложи да исплати, из сопствених средстава, износе досуђене правоснажном пресудом донетом у њихову корист. Посебно, укупно 8,678.37, 1,1361.96, 9,601.09, 8,809.82, и 8,447.56 евра (ЕУР) Светлани Поп-Илић, Гордани Илић, Јасмини Благојевић, Љубинки Коцић и Јасмини Давинић.

59. Свака подноситељка представке је даље тражила 3.100 евра за претрпљену нематеријалну штету због спорног неизвршења.

60. Влада је оспорила ове захтеве.

61. Суд не види никакву узрочну везу између утврђене повреде и наводне материјалне штете (видети такође став 55. у горњем тексту); Он према томе одбацује овај захтев. Истовремено, процењујући на основу правичности, он свакој подноситељки представке досуђује 2.700 евра на име претрпљене нематеријалне штете.

Б. Трошкови

62. Свака подноситељка представке је најзад тражила 200 евра за трошкове настале током домаћег извршења и стечајног поступка, као и 2.600 евра заједно настале у вези са поступком пред Уставним судом.

63. Влада је оспорила ове захтеве.

64. У складу са праксом Суда, подносилац представке има право на надокнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су они заиста и неопходно настали и да су оправдани у износу. У конкретном случају, на основу докумената које поседује и горе наведених критеријума, Суд сматра да је оправдано да се подноситељкама представки заједно досуди сума од 1.700 евра за трошкове настале у домаћем поступку.

В. Затезна камата

65. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Одлучује да представке здружи;

2. Проглашава представке према члану 6. став 1. Конвенције допуштеним, а преостале притужбе недопуштеним;

3. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;

4. Утврђује

(a) да Тужена држава треба да исплати подноситељкама представке, у року од три месеца од датума када пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став. Конвенције, следеће износе, који ће се претворити у српске динаре према курсу важећем на дан исплате;

(i) ЕУР 2.700 (две хиљаде седам стотина евра) свакој подноситељки представке, заједно са порезом који се може платити, на име нематеријалне штете;

(ii) ЕУР 1.700 (једна хиљада седам стотина евра) подноситељкама представке заједно, плус порез који им се може наплатити, на име трошкова;

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;

5. Одбија преостали део захтева подноситељки представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 14. октобра 2014. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

Marialena Tsirli                                 Ján Šikuta

Заменик секретара                         Председник

ПРИЛОГ

THIRD SECTION

CASE OF POP-ILIĆ AND OTHERS v. SERBIA
(Application nos. 63398/13, 76869/13, 76879/13, 76886/13 and 76890/13)

JUDGMENT

STRASBOURG

14 October 2014

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Pop-Ilić and Others v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Chamber composed of:

Josep Casadevall, President,

Alvina Gyulumyan,

Ján Šikuta,

Dragoljub Popović,

Luis López Guerra,

Valeriu Griţco,

Iulia Antoanella Motoc, judges,

and Marialena Tsirli, Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 23 September 2014,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in five separate applications against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention").

2. The applicants were all Serbian nationals. Additional personal details, the dates of introduction of their complaints before the Court, and information regarding their legal counsel, respectively, are set out in the Annex to this judgment.

3. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Ms Vanja Rodić.

4. The applicants complained, under Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No.1 about the respondent State’s failure to enforce the final judgment rendered in their favour. They further submitted that the Constitutional Court did not consider their compensation claims even though they had been formulated in accordance with the relevant national legislation.

5. On 20 January 2014 the applications were communicated to the Government. On 1 February 2014 the Court changed the composition of its Sections (Rule 25 § 1). This case was thus assigned to the newly composed Third Section (Rule 52 § 1).

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

A. The civil, enforcement and insolvency proceedings

6. On 13 April 2006 the Vlasotince Municipal Court ruled in favour of the applicants. The respondent, AD Retex, a privately owned company as of 2003, was ordered to: (a) reinstate them to their former jobs; (b) pay their salary arrears; (c) pay the relevant social insurance contributions due for the same period; and (d) pay the their legal costs.

7. By 11 July 2007 this judgment, as amended on appeal in respect of the legal costs, became final.

8. On 27 July 2007 the applicants filed a request for the enforcement of the said judgment.

9. On 6 August 2007 the Vlasotince Municipal Court accepted the applicants’ request and issued an enforcement order.

10. On 3 December 2007 the Leskovac District Court upheld this decision on appeal.

11. In January 2008 the Vlasotince Municipal Court carried out an assessment of the debtor’s movable assets.

12. On 21 April 2008, in response to a third party’s request, the Vlasotince Municipal Court excluded certain movable assets from the enforcement proceedings.

13. On 26 May 2008 the Vlasotince Municipal Court obtained an additional report regarding the value of the debtor’s movable assets.

14. On 22 April 2010 the Leskovac High Court ordered the re-examination of the third party’s exclusion request lodged in respect of the debtor’s assets.

15. On 21 January 2011 the Leskovac Commercial Court opened insolvency proceedings (stečajni postupak) in respect of AD Retexand on 3 June 2011 the applicants’ claims were confirmed in their entirety. The applicants themselves were classified as third-class creditors.

16. On 16 June 2011 the debtor’s assets were sold as part of the insolvency proceedings.

17. On 12 June 2013 the enforcement proceedings were stayed.

18. The insolvency proceedings before the Leskovac Commercial Court arestill pending, and the applicants have yet to be paid apparently as a consequence of two related civil suits brought by other creditors.

B. The proceedings before the Constitutional Court

19. On 26 April 2010 the applicants lodged an appeal with the Constitutional Court, maintaining that they had suffered a breach of the right to a fair trial within a reasonable time and a violation of their property rights. In terms of redress, the applicants sought recognition of these violations, an order from the Constitutional Court for the expedition of the impugned enforcement proceedings, and the "removal of all adverse consequences" suffered in this connection (including through the payment of their outstanding pecuniary claims).

20. On 4 April 2012 the applicants noted the adoption of the amendments to the Constitutional Court Act, and specified their compensation claims accordingly. Specifically, on account of the pecuniary damage suffered, the applicants requested the respective amounts awarded to them by the final judgment in question, whilst as regards the non-pecuniary damage sustained they claimed 2,200 euros each (see paragraphs 27-30 below).

21. On 27 March 2013 the Constitutional Court found, in the operative part of its ruling (u izreci), that the applicants had indeed suffered a violation of their right to a fair trial within a reasonable time, as well as a violation of their property rights, but rejected the compensation claims regarding the non-pecuniary damages sought by the applicants. The Constitutional Court, lastly, ordered that the impugned enforcement proceedings be terminated in accordance with the applicable legislation (see paragraph 31 below).

22. In its reasoning the Constitutional Court established that the courts in question had not acted promptly between 27 July 2007 and 21 January 2011. Concerning the compensation issue, the Constitutional Court stated that the applicants’ pecuniary and non-pecuniary damage claims had been filed out of time. In so doing, it merely referred to Articles 36 § 1 (2) and 85 § 3 of the Constitutional Court Act, as amended in 2011, and Article 40 § 1 of the amendments themselves (see paragraphs 27-30below).

II. RELEVANT DOMESTIC LAW

A. The Constitution of the Republic of Serbia (Ustav Republike Srbije; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - no. 98/06)

23. Article 170 provides that a "constitutional appeal may be lodged against individual decisions oractions of State bodies or organisations exercising delegated public powers which violate or deny human or minority rights and freedoms guaranteed by the Constitution, if other legal remedies for their protection have already been exhausted or have not been prescribed".

B. The Constitutional Court Act 2007 (Zakon o Ustavnom sudu; published in OG RS no. 109/07)

24. Article 84 § 1 provides that a "constitutional appeal may be lodged within thirty days of receipt of the individual decision or the date of commission of the actions" in question.

26. Article 89 § 2 provides that "[w]hen the Constitutional Court finds that an ... individual decision or action has violated or denied a human or minority right or a freedom guaranteed by the Constitution, it shall annul the ... decision in question or ban the continuation of such action or order the implementation of other specific measures as well as the removal of all adverse consequences within a specified period of time."

C. The Amendments to the Constitutional Court Act2011 (Izmene i dopune Zakona o ustavnom sudu; published in OG RS no. 99/11)

27. Article 32 of this Act amended Article 85 § 1 of the Constitutional Court Act 2007 in so far as it removed the general reference to the need for the appellant to state the kind of redress deemed necessary (see at paragraph 25 above, under (f)). Article 85 § 1, as amended, now requires that a constitutional appeal must contain a specific indication of the amount and basis for any pecuniary and/or non-pecuniary damages sought by the appellant.

28. Article 32 of the Amendments to the Constitutional Court Act 2011, inter alia, also added paragraph 3 to Article 85 of the Constitutional Court Act 2007. This new provision states that a compensation claim may only be made "simultaneously with the lodging of a constitutional appeal".

29. Article 36 § 1 (2) of the Constitutional Court Act 2007, as amended, provides that the Constitutional Court shall reject any and all submissions aimed at instituting any proceedings before it if the submissions in question have been lodged after the expiration of a given time-limit.

30. According to Articles 40 § 1 and 42 of the Amendments to the Constitutional Court Act 2011, which entered into force on 4 January 2012, all cases still pending before the Constitutional Court are to be concluded pursuant to the amendments enacted in 2011.

D. The Insolvency Proceedings Act (Zakon o stečaju; published in OG RS no. 104/09)

31. Article 93 §§ 1 and 2 provides, inter alia, that any pending enforcement proceedings shall be terminated upon the opening of insolvency proceedings in respect of the same debtor.

THE LAW

I. JOINDER OF THE APPLICATIONS

32. The Court considers that, in accordance with Rule 42 § 1 of the Rules of Court, the applications should be joined, given their similar factual and legal background.

II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6§ 1 
OF THE CONVENTION

33. The applicants complained, under Article 6 § 1 of the Convention, about the respondent State’s failure to enforce the final judgment rendered in their favour.

34. Article 6 § 1, in so far as relevant, reads as follows:

"In the determination of his [or her] civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a fair ... hearing ... by [a] ... tribunal..."

A. Admissibility

1. The parties’ submissions

35. The Government maintained that the applicants had failed to properly request compensation from the Constitutional Court for any pecuniary and/or non-pecuniary damage suffered as a consequence of the impugned non-enforcement. In particular, they should have specified their compensation claims within a period of thirty days as of the date of entry into force of the Amendments to the Constitutional Court Act,i.e. by 3 February 2012.Since the applicants only did so on 4 April 2012,the complaints at issue shouldbe rejected on the basis of their failure to make proper use of constitutional remedies. The Government further argued that,in these circumstances and in view of the substance of the Constitutional Court’s ruling of 27 March 2013, the applicants had ultimately also lost their victim status (see paragraphs 21 and 22 above).

36. The applicants submitted that they had complied with the exhaustion requirement, within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention, and have retained their victim status.

2. The relevant principles

37. The Court recalls that, under Article 35 § 1 of the Convention, it may only deal with an application after all domestic remedies have been exhausted. The purpose of Article 35 is to afford the Contracting States the opportunity of preventing or putting right the violations alleged against them before those allegations are submitted to the Court (see, for example, Mifsud v. France (dec.) [GC], no. 57220/00, § 15, ECHR 2002-VIII; and Vučković and Others v. Serbia [GC], no. 17153/11, § 70, 25March 2014). The obligation to exhaust domestic remedies therefore requires an applicant to make normal use of remedies which are effective, sufficient and accessible in respect of his or her Convention grievances.The applicants must further comply with the applicable rules and procedures of domestic law, including time-limits, failing which their application is likely to fall foul of the condition laid down in Article 35 § 1 (see, for example, Cardot v. France, 19 March 1991, § 34, Series A no. 200; Akdivar and Others v. Turkey, 16 September 1996, § 66, Reports of Judgments and Decisions 1996-IV; and Vučković, cited above, § 72). The Courthas, however, also frequently underlined the need to apply the exhaustion rule with some degree of flexibility and without excessive formalism (see Akdivar, cited above, § 69; and Vučković, cited above, § 76).

38. In terms of the burden of proof, it is up to the Government claiming non-exhaustion to satisfy the Court that the remedy was an effective one, available in theory and in practice at the relevant time (see, inter alia, McFarlane v. Ireland [GC], no. 31333/06, § 107, 10 September 2010; and Vučković, cited above, § 77). Once this burden has been satisfied, it falls to the applicant to establish that the remedy advanced by the Government was in fact exhausted, or was for some reason inadequate and ineffective in the particular circumstances of the case, or that there existed special circumstances absolving him or her from this requirement (see Dankevich v. Ukraine, no. 40679/98, § 107, 29 April 2003; Akdivar, cited above, § 68; and Vučković, cited above, § 77).

39. Finally, the Court reiterates that an applicant’s status as a "victim" within the meaning of Article 34 of the Convention depends on the fact whether the domestic authorities have acknowledged, either expressly or in substance, the alleged infringement of the Convention and, if necessary, provided appropriate redress in relation thereto. Only when these conditions are satisfied does the subsidiary nature of the protective mechanism of the Convention preclude the examination of an application (see Cocchiarella v. Italy [GC], no. 64886/01, § 71, ECHR 2006-V; and Cataldo v. Italy (dec.), no. 45656/99, 3 June 2004).

3. The application of these principles to the present case

(a) As regards the exhaustion of domestic remedies

40. In Vinčić the Court held that "a constitutional appeal should, in principle, be considered as an effective domestic remedy within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention in respect of all applications introduced [against Serbia] as of 7 August 2008" (see Vinčić and Others v. Serbia, no. 44698/06 and others, § 51, 1 December 2009). Of course, this includes complaints about length/non-enforcement in general, in which respect the Constitutional Court has routinely awarded compensation for any non-pecuniary damage suffered (see, among many other domestic rulings, Už. nos. 391/08, 143/09, 1387/09, 5466/10, 1063/12, 5660/12 of 9 April 2009, 17 March 2010, 17 February 2011, 20 December 2012, 30 May 2012 and 7 February 2013, respectively; see also Vidaković v. Serbia (dec.), no. 16231/07, 24 May 2011).

41. The Court notes that the applicants in the present case, when they lodged their constitutional appeal and relying on Article 89 § 2 of the Constitutional Court Act 2007, sought "removal of all adverse consequences" suffered due to the impugned non-enforcement and requested payment of their "outstanding pecuniary claims" (see paragraphs 19 and 26 above). Approximately three months after the entry into force of the Amendments to the Constitutional Court Act of 2011 and once such a possibility had been specifically envisaged, the applicants itemised their compensation claims with respect to the pecuniary and non-pecuniary damage allegedly sustained (see paragraphs 20 and 27-30 above). The Constitutional Court, however, ultimately rejected these claims as belated, referring, inter alia, to Article 85 § 3 of the Constitutional Court Act, as amended in 2011, requiring that such claims be "brought simultaneously with the lodging of a constitutional appeal" (see paragraphs 22 and 27 above). In those circumstances, the Constitutional Court would appear to have implicitly required from the applicants, who had lodged their constitutional appeal on 26 April 2010, the impossible - that is to retroactively comply with the provisions of the amendments which had entered into force on 4 January 2012 (see paragraphs 24-30 above).

42. As regards the Government’s arguments to the effect that the applicants should have specified their compensation claims within a period of thirtydays as of the date of entry into force of the Amendments to the Constitutional Court Act, i.e. by 3 February 2012, the Court notes that there is nothing in the applicable national legislation or, indeed, in the Constitutional Court’s own reasoning that might give any credence to this particular interpretation. The Government havealso offered no other constitutional case-law on the matter (see paragraph 38 above).

43. In view of the above, the Court rejects the Government’s objection to the effect that the applicants’had failed to properly exhaustdomestic remedies.

(b) As regards the applicants’ victim status

44. The Court notes that the Constitutional Court acknowledged that the applicants had suffered a violation of their constitutional rights equivalent to those guaranteed under Article 6 § 1 of the Convention. The Constitutional Court also ordered that the impugned enforcement proceedings be "terminated in accordance with the applicable legislation". The said order, however, clearly amounted to no redress at all since it merely referred to a provision of the Insolvency Proceedings Act stating that any pending enforcement proceedings shall be terminated upon the opening of insolvency proceedings in respect of the same debtor.The applicants were, lastly, never paid compensation for the pecuniary and/or non-pecuniary damage sustained in connection with the impugned non-enforcement and, moreover, their pecuniary damage claims were not even formally adjudicated in the operative part of the Constitutional Court’s ruling (see paragraphs 21 and 22 above).

45. It follows that the Government’s objection concerning the applicants’ victim status must also be rejected.

(c) Conclusion

46. The Court notes that the applicants’complaintsare not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that they are not inadmissible on any other ground. They must therefore be declared admissible.

B. Merits

47. The applicants reaffirmed their complaints.

48. The Government made no comments.

49. The Court recalls that the execution of a judgment given by a court must be regarded as an integral part of the "trial" for the purposes of Article 6 (see Hornsby v. Greece, judgment of 19 March 1997, § 40, Reports 1997-II). A delay in the execution of a judgment may be justified in particular circumstances. It may not, however, be such as to impair the essence of the right protected under Article 6 § 1 (see Immobiliare Saffi v. Italy [GC], no. 22774/93, § 74, ECHR 1999-V).

50. In view of the above and turning to the present case, the Court notes that the Serbian authorities have advanced no reasons for their failure to take all necessary measures in order to enforce the judgment in question between 27 July 2007 and 21 January 2011, those being the date of the applicants’ submission of their enforcement request and the date of institution of the insolvency proceedings respectively (see paragraphs 8-15 above; see also the Constitutional Court’s own ruling described at paragraph 21 above).

51. Accordingly, the applicants have suffered a violation of their rights guaranteed under Article 6 § 1 of the Convention.

III. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1

52. The applicants also complained that the respondent State’s failure to enforce the final judgment rendered in their favour amounted to an additional violation of Article 1 of Protocol No. 1, which reads as follows:

"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his [or her] possessions. No one shall be deprived of his [or her] possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.

The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."

53. The Government submitted that it should not be held responsible for the debts of a privately owned company in the absence of any specific misconduct "on the part of the insolvency administrator or the commercial court" in question. Indeed, according to the Government, the applicants themselves only complained of "the delays" in general and the respondent State’s ultimate failure to enforce the judgment debt.

54. As the Court has repeatedly held, when the debtor is a private actorthe State is not, as a general rule, directly liable for debts of such actors and its obligations are limited to providing the necessary assistance to the creditor in the execution of the respective court awards, including through any insolvency procedures (see, for example, Shestakov v. Russia (dec.), no. 48757/99, 18 June 2002; Krivonogova v. Russia (dec.), no. 74694/01, 1 April 2004; and Kesyan v. Russia, no. 36496/02, 19 October 2006; see also Scollo v. Italy, 28 September 1995, § 44, Series A no. 315-C; Fuklev v. Ukraine, no. 71186/01, § 84, 7 June 2005; and Kotov v. Russia [GC], no. 54522/00, § 90, 3 April 2012).

55. The debtor in the present case is a privately owned company, with an apparently long-standing lack of assets. Further, there are no documentedacts or omissionson the part of the respondent State’s judicial authorities which could havegenerated the impossibility to enforce the judgment debt (compare and contrast to, for example, Kotov, cited above, § 90). Finally, it is understood in this connection that the Constitutional Court in its ruling of 27 March 2013, when it found a violation of the applicants’ property rights, only did so on the basis of the impugned delay, without establishing a causal relationship between the delay in question and the debtor’s inability to honour its judgment debt towards the applicants (see paragraph 22 above).

56. In view of the above, the Court cannot but reject the applicants’ complaints as manifestly ill-foundedin accordance with Article 35 §§ 3 (a) and 4 of the Convention.

IV. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

57. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage

58. The applicants requested that the State be ordered to pay, from its own funds, the sums awarded by the final judgment rendered in their favour. In particular, a total of 8,678.37, 1,1361.96, 9,601.09, 8,809.82, and 8,447.56 euros (EUR) in respect of Ms Svetlana Pop-Ilić, Ms Gordana Ilić, Ms Jasmina Blagojević, Ms Ljubinka Kocić and Ms Jasmina Davinić respectively.

59. The applicants further claimed EUR 3,100 each for the non-pecuniary damage suffered as a result of the impugned non-enforcement.

60. The Government contested these claims.

61. The Court does not discern any causal link between the violation found and the pecuniary damage alleged (see also paragraph 55 above); it therefore rejects this claim. At the same time, making its assessment on an equitable basis, it awards each applicant EUR 2,700 in respect of the non-pecuniary damage suffered.

B. Costs and expenses

62. The applicantslastly claimed EUR 200 each for the costs and expenses incurred in the course of the domestic enforcement and the insolvency proceedings, as well as EUR 2,600 jointly incurred in connection with the proceedings before the Constitutional Court.

63. The Government contested these claims.

64. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are reasonable as to their quantum. In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the applicants jointly the sum of EUR 1,700 for the costs and expenses incurred in the domestic proceedings.

C. Default interest

65. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT, 
UNANIMOUSLY,

1. Decides to join the applications;

2. Declares the complaints under Article 6 § 1 of the Convention admissible and the remaining complaints inadmissible;

3. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;

4. Holds,

(a) that the respondent State is to pay the applicants, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts, to be converted into Serbian dinars at the rate applicable at the date of settlement:

(i) EUR 2,700 (two thousand and seven hundred euros) to each applicant, plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;

(ii) EUR 1,700 (one thousand and seven hundred euros) to the applicants jointly, plus any tax that may be chargeable to them, in respect of costs and expenses;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

5. Dismisses the remainder of the applicants’ claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 14 October 2014, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

Marialena Tsirli           Josep Casadevall

Deputy Registrar        President

APPENDIX

.